ostavi dete na miru!

8/19/2019 Ostavi Dete Na Miru!

http://slidepdf.com/reader/full/ostavi-dete-na-miru 1/15

Arhimandrit ANDREJ KonanosOSTAVI DETE NA MIRU!

Našu današnju besedu sam nazvao "Ostavi dete na miru". Za ljude koji nemajudecu, ova tema je takođe važna jer predstavlja deo problema koji je mučan za sveljude - postojanje psihološkog pritiska, nasilja u našem životu. Mogla bi se nazvati i"Ostavi čoveka na miru!", to jest, ne uznemiravaj i ne maltretiraj druge ljude.

Kada sam 1986. godine prvi put došao na Svetu Goru, pitao sam jednogmonaha u skitu Svete Ane:

- Oče, ti si monah, nemaš porodicu, decu, ne gradiš kuće, ne radiš u fabrici; štati radiš za ovaj svet?

Tada sam imao 16 godina. On mi je odgovorio:- Znaš, ja imam mnoge strasti i nemoći. Neprestano se ljutim, nerviram, imamtežak karakter. I moj doprinos za vas koji živite u svetu je vaš mir, da vas neopterećujem svojim strastima i slabostima. Kada bih živeo pored vas, ja bih vaszamarao svojim teškim karakterom. Sada u krajnjoj meri nikoga ne uznemiravam.Živim ovde u tišini, u svojim greškama, svojim gresima, ali vas ne uznemiravam.

Ovo su jako duboke i važne reči. Dužni smo da stremimo tome, da nerazdražujemo one koji se nalaze pored nas, da ih ne zamaramo, ne pritiskamo

njihovu ličnost. Zato čak i ako govoriš sa čovekom o nečemu što je dobro i pravilno alipritom vršiš pritisak na njega - to razdražuje. Na primer, kada ti neko govori da jeneophodno da postiš, da se moliš, ideš u hram, ali je pritom previše uporan, takavsavet može jedino da razdraži i da izazove otpor, rezultat biva suprotan. Zato ostavidrugog na miru da bi postepeno sam shvatio sve što želiš da mu kažeš, ne primoravajljude da rade nešto na silu, ne razdražuj ih.

Prošlo je preko 20 godina od moje prve posete Svetoj Gori a taj podvižniknastavlja da čini to isto - živi u tišini, ušao je u košnicu svoje duše i sakupio medsopstvenog života. Međutim, sada ga sami ljudi mole za pomoć, dolaze i govore mu:

- Daj nam silu tvoje duše, sedi, porazgovaraj sa nama, želimo da se dotaknemotebe, da se ispovedimo kod tebe!

Vidite, on nikoga nije uznemiravao, međutim, ljudi sada njega uznemiravaju itraže. Zašto? Zato što on ima nešto što oni nemaju. Kada ti uznemiravaš druge ljude ipritiskaš ih, onda nisi u stanju da umiriš njihovu dušu, ne možeš da ih ubediš daizmene svoj život. Na silu ne možeš da primoraš čoveka da izmeni svoj život, nemožeš da mu nametneš dobro na silu. Moguće je izmeniti jedino sebe. Zato tako čestonaše reči ne dopiru do drugih, nikoga ne ubeđuju i ni na koji način ne utiču na drugeljude. Neka tvoje dete raste tiho i spokojno, ostavi ga na miru, ne drži mu lekcije.Probaj da izmeniš sebe. Postani po malo pustinjak, otšelnik. Nije važno što živiš u



gradu gde je buka i ludački ritam života, živi makar malo kao da si monah. Trudi seda se baviš sobom, neguj svoju dušu, sakupljaj u njoj spokojstvo, tišinu i sreću i kadaona bude preispunjena njima, ti ćeš biti u stanju da sva ta bogatstva predaš svomdetetu bez mnogo reči i strogog ukoravanja njegovog ponašanja koja jedino mogu da

iznerviraju.Pritiskajući nekoga, mi samim tim potvrđujemo da se ne osećamo srećni.

Pokušaj da ubediš nekoga da si u pravu na silu, označava da ono što ti radiš ni tebesamog ne ispunjava. Čovek koji je zadovoljan onim što radi ne pritiska ostale. On jesrećan. Reci mi, da li tvoja deca, ili tvoj muž, ili tvoja žena ili ostali ljudi vide da sisrećan sa onim što činiš? Eto, ti ideš u hram - da li tebe čini srećnim život u Crkvi? Dali te to ispunjava mirom? Ako si miran, onda se ti nećeš o tome raspričati pred svojimdetetom, tvoje spokojstvo je primetno samo po sebi i dete to shvata. Kada sipreispunjen srećom, ne osećaš želju da kažeš: "Ti moraš da ideš u hram!" Ne

primoravaš na silu, ne razdražuješ, već predlažeš, pokazuješ, prosto se osećašsrećnim i misliš: "Mene ne interesuje da li moji rođaci, komšije žele da idu u hram. Zamene je suština u drugom: da li sam ja koji idem u hram, kao sveštenik, kao običnihrišćanin - srećan? Ako sam srećan onda će oni to videti, o tome će im reći moje lice,moje reči, moje ponašanje. Ja ne mogu nikoga da primoram da živi mojim životom.Čak i Bog to ne želi, i On sam to ne radi".

Isus je hodao sa Svojim učenicima i u nekom trenutku su Ga neki od učenika(na početku ih je bilo više od 12) ostavili, ne želeći više da budu Njegovi učenici. U

tom trenutku On se obratio Dvanaestorici i postavio im pitanje koje se mi, možda, ne bismo usudili da postavimo svojoj deci. Gospod ih je pitao:

- Možda i vi želite da odete?

Tada Mu je Petar odgovorio:

- Gospode, gde da idemo, Ti si najbolji Učitelj! Ako se naša duša umiruje,stišava pored Tebe, kako da odemo?

Gospod kao da odgovara na Njegove reči:

- Ja želim da ostanete sa Mnom, ali da ostanete po svojoj volji. Ne želim da vas

primoravam na silu. (vidi Jn. 6: 67-69).

Neko od nas može reći svom detetu:

- Dete moje, ja želim da ti ostaneš sa mnom ne zato što sam ti otac ili majka, nezato što zakon zahteva da ostaneš pored mene do svojih 18 godina, već zato što želimda se osećaš srećnim pored mene. Da li želiš da ostaneš? Ako ti dam mogućnostizbora, da li ćeš otići? Da li na primer večeras ostaješ zato što se bojiš da te ne udarimako budeš hteo da ideš, ili zato što se raduješ mogućnosti da budemo zajedno?



Eto, to i jeste cilj i njega nije tako lako dostići, međutim, Bog želi upravo to inikoga ne primorava. Poželeli ste i došli, a ako neko želi da ode, može tako i da učini.Gospod želi da ti slobodno postupaš po svojoj želji.

Kada je bludni sin rekao svom ocu: "Želim da mi daš moj deo, želim da odem i

živim kako ja želim!" - njegov otac je, iako u dubini duše nije želeo to, ispunionjegovu volju. Dao je sinu njegov deo imanja sa rečima: "Dete moje, ja te volim, aliljubav nije prinuda".

Ne možeš da želiš da te neko zavoli na silu, jer to onda nije ljubav. Ne možemoda primoramo svoje žene ili muževe da nas ljube na silu, mi ne možemo i nemamoprava da svoju decu prinuđujemo na to. Ljubav se ne može nametati, čovek se jedinomože nadahnuti na nju. Zato otac bludnog sina govori: "Uzmi svoj novac, svojeimanje i idi, ali znaj da te toliko jako volim da gde god krenuo, takvog kao ja nemožeš naći. Znam da ćeš živeti razvratno, u bludu, da ćeš imati neprijatnosti, ali ćeš

se nekada vratiti meni. Ne želim da te zadržavam i neću to raditi."Eto tako je otac sinu dao slobodu izbora. Zašto? Zato što je sam bio spokojan i

siguran u ljubav koju je osećao prema svom detetu. Kada si siguran u ono što radiš,onda si i spokojan. Kada je u kući svađa i vikanje, čak i iz najpravilnijih inajdostojnijih pobuda, one prestaju da budu dobre. Ne sme se grditi dete za to štoradi. Ako je tvoje dete učinilo nešto neprilično, ti praviš mnogo veći greh pravećiskandal od toga, da bi ga na taj način usmerio pravilnim putem. Zlo ne može da budeispravljeno novim zlom. Eto zašto govorim: neophodno je da na početku sam učinišprvi korak, sam postaneš srećan, iskreno se raduješ tome kako živiš.

Dozvolite mi da vam ispričam kako je postupio jedan čovek, budući Svetiteljkada je, vrativši se kući, zatekao svoju ženu sa drugim. On je veoma voleo svojuženu, ali je znao da se ljubav ne može nametnuti, on je veoma želeo da i ona njegavoli, međutim, shvatio je da to nije moguće. Tada joj je rekao: "Pošto si sa drugim, toznači da ne želiš da budeš sa mnom. Oprosti, odlazim."

Otišao je i postao učenik Svetog Antonija. U pitanju je Sveti Pavle Preprosti,veliki podvižnik i veliki čudotvorac Crkve koji je čak progonio zle duhove. On je takosnažno voleo svoju ženu da je uvažavao njenu slobodu čak i kada je grešila. On nije

mogao na silu da je primora da ga zavoli, međutim, on je nije ni mrzeo. On je rekao:"Pitanje je šta ću činiti sam sa sobom. Ako je neophodno da budem bolestan zajednosa tobom da bi me zavolela, ako je neophodno da se razbolim da bih te naterao dapostaneš onakvom kakvu želim da ti budeš, to je onda besmisleno." I sa rečima:"Idem makar sebe da spasim!", ustao je i otišao u pustinju.

Mi smo dužni da se učimo ovome, učimo da se okrenemo sebi - u dobromsmislu ove reči, da se pobrinemo o svojoj duši, o miru unutrašnjeg sveta. U pitanjunije prezir prema drugim ljudima, već ukazivanje pomoći jer ako budeš u stanju daim predaš taj spokoj i mir, onda ćeš ih učiniti boljima, dok naprotiv, svađa koja je

nastala iz želje da pomogneš i izmeniš situaciju ne predstavlja pomoć.



Kada mučimo druge, time pokazujemo da zapravo mi sami imamo probleme.Mi se trudimo da ih ne primećujemo i često prebacujemo krivicu na tuđa leđa. A eto,možeš otići do sveštenika i iskreno mu reći:

- Oče, iskreno rečeno, moje dete nije krivo za ono što se događa. Zapravo ja

imam brdo problema, ja se svađam sa mužem, nerviram se, nervni sistem mi jeoslabio, ne mogu da se uzdržim i izbacujem svoja negativna osećanja na dete ipritiskam ga.

Iako često, žene iskreno i govore:

- Oče, često grdim svoje dete i vičem na njega i to je moja krivica. Recimo, neštose desilo između moga muža i mene, posvađali smo se, nismo se međusobnorazumeli. Ja ne želim sa njim da se raspravljam jer je jači od mene. I eto, ja izbacujemzlo na svoje dete, grdim ga bez razloga, iako govorim da je to na njegovu korist.

Ova "pucanja" predstavljaju svedočanstva da sama majka često osećaunutrašnju nelagodnost, da ima sopstvene probleme. Drugi nije kriv što smo minesrećni. Ni dete, ni muž, ni žena. Svako je odgovoran za polje sopstvene duše. Bogće me pitati: "Da li si bio srećan? Da li si bio zadovoljan svojim životom? Ja tebe nisamterao da spasavaš ceo svet."

Šta mi možemo dati ovom svetu i ljudima koji su oko nas? Ako u nama postojinešto snažno, celovito, mi to možemo podeliti sa drugima. Da bismo to steklimeđutim, neophodno je na početku makar malo prinuditi sebe. Svi mi smo veomasebični. Kao znak našeg egoizma služi naša neprestana sklonost da namećemo svoje

mišljenje. Mi želimo da se naša volja obavezno ispuni, a kada se ljudi ponašajudrugačije, mi im istog trena ukazujemo na njihove greške i optužujemo ih za sve štonam se ne dopada: "To je užasno! Ti moraš da se promeniš, treba da se ispraviš, nesviđa mi se tvoje ponašanje!"

Tako govorimo mi. A eto, Sveti Pajsije Svetogorac, kada bi video greške drugihljudi, nikada im ništa nije nametao. Uzimao je uvek greške drugih ljudi na sebe, iakonije bio kriv. Govorio je:

- Ja sam kriv!

- Ah, oče, pa u čemu si ti kriv? Ljudi zbog kojih tuguješ ne žive ovde, došli su i

otišli. Zašto sebe optužuješ zbog njih?- Da sam bio dobar, oni se sada ne bi svađali.

Jednom je starcu došao jedan bračni par. Oni su mu ispričali da su se razveli.Umesto da im održi lekciju i natera ih da se pokaju, Starac je rekao:

- Ja sam kriv što su se oni razveli. Da sam bio u dobrim odnosima sa Bogom, dasam se pomolio, oni se ne bi razveli... Gde je molitva? Ja nemam smirenja i Bog me nesluša.

On ništa nije nametao drugima, već je uvek želeo da ispravi sebe. I govorio jekao i svi Svetitelji: "Kod mene stvari nisu u redu, ja imam probleme, ne drugi".Razmislite o tome, "kod mene", a ne kod mog deteta, mog muža, moje žene. Eto, tako



svako treba da govori o sebi: "Znam da sam kriv. Tražiću krivicu u sebi, a ne udrugima, potrudiću se da im ne stvaram problem u životu".

Jako je dobro kada u domu postoji poslušnost i međusobno uvažavanje.Međutim, mi ne možemo da zahtevamo to od drugih, mi možemo samo da ih

nadahnjujemo na tako nešto. Mnogi očevi, lupivši pesnicom po stolu, viču na svojedete:

- Imaš da me slušaš! Radićeš onako kako ti govorim jer sam ti ja otac!Ispunjavaćeš sve što kažem dok ne napuniš 18 godina! I tačka!

Dete drhti od straha i misli u sebi:

- Napuniću ja tih 18 godina, videćeš onda šta će biti!

I trpi, čeka, ćutke ispunjavajući naredbe i zatim odlazi iz doma. Često zauvek.

Znam sina koji je svom ocu rekao:

- Ti sada više ništa ne možeš da uradiš. Napunio sam 18 godina, odrastao sam!Do viđenja!

A zatim je ustao i otišao. Eto primera prinudnog i neuspešnog vaspitanja.

Kada dete završi školu i stupi u život odraslih, kako će živeti? Do trenutka dok je sa tobom, od sebe praviš učitelja i primoravaš ga da učini nešto. Kada počne da živisvojim životom, da li će postiti? Kada ode u Englesku na školovanje, da li će tamoodlaziti u hram? Tamo će odlazak u hram imati veliku vrednost, jer on će to činitisam, činiti ono što je izabrao, što je sam rešio. I ako on kaže: "Mogu da izaberem:

mogu da odspavam, mogu da ostanem budan celu noć, a mogu i da odem u hram i toću i uraditi", znači da su ga pravilno vaspitali. Jedino takvo vaspitanje i ima vrednost.Upravo to i treba da bude cilj roditelja, bez obzira na sve teškoće.

Čovek koji poseduje istinsku slobodu i u duši bližnjeg stvara spokojstvo iosećanje slobode. Onda čovek može slobodno da izrazi svoje mišljenje, ne bojeći seonoga što će čuti kao odgovor. Recimo, mnoge žene stradaju, nerviraju se, ako trebada razgovaraju sa svojim mužem, da iznesu svoje mišljenje jer muž to ne trpi, ne želida sluša, želi da nametne svoje mišljenje. Zapamti: to nije duh slobode, već pritisak, tine daješ duši čoveka koji živi pored tebe da raste i cveta pred Bogom. A kada se vašaporodica stvarala, imali ste zajedničke nade, zajedničke razgovore, maštali ste o svomživotu, kako ćete ići tim putem držeći se za ruke... Međutim, počinje svakodnevica,rutina, umor i duša kao da se skuplja. Zaboravlja se sve ono što je nekada bilo drago.

Velika stvar je umeće da se sluša drugi i uvaži tuđe mišljenje. U školi gdepredajem više mi se dopadaju deca koja mi suprotstave svoje mišljenje, koja neprihvataju odmah to što im govorim; ona mi se dopadaju više od onih koji se uvek i usvemu slažu. Ja ne želim da čujem formalno "da", želim da dete objasni zašto ongovori: "Da, oče, slažem se sa tim".

Ako je dete podelilo svoje mišljenje sa tobom, čak i ako se razlikuje od tvog,veruj mi, ti si stekao nešto jako veliko, ti si osvojio njegovo poverenje, on ti otkriva



dušu iako se i ne slaže sa tobom, a to znači da te se ne boji. Koga bi izabrao: čovekakoji ćutke sedi pred tobom, a iznutra ga izjedaju sumnje, njegove misli lutaju,zamaraju se, gube se među hiljadu neshvatljivih stvari ili čoveka koji ti jednostavnogovori: "Oče, ne slažem se sa onim što ti govoriš, čini mi se da je to teško, imam drugo

mišljenje po tom pitanju"? Ja u tom trenutku odgovaram:

- Reci šta misliš, ne boj se. Hajde da porazgovaramo. Ti ćeš izneti svojemišljenje, a ja ću ti reći šta o tome govori Crkva i ako mi pođe za rukom da te ubedim, biće dobro. Ako ne budem mogao da te ubedim, ništa strašno. Život će te ubediti.Otići ćeš od mene, živećeš svojim životom, činićeš svoje grehe, činićeš ono što želiš,ali znam da sam bio u pravu u razgovoru sa tobom i da će te sam život naučiti.Međutim, ne mogu da delujem na tebe na silu, ne mogu da ti nametnem ono o čemuti govorim, čak ako je to i istina.

Čak i ako si izgovorio najbolje, najpravilnije reči, druga osoba treba da ih

prihvati slobodno i složi se sa njima. "Ko hoće za Mnom da ide?" (Mk. 8:34) - da li sterazmišljali nekada o tome, koliko je to strašno?

Ko od vas je bio danas u hramu? Onima koji su bili želim da kažem da ste vi jaki. Gospod želi da svi idemo u hram, međutim, mi imamo toliku slobodu predNjim da Mu mirno možemo reći: "Danas ne želim da idem u hram jer hoću daspavam. Ne želim da idem u hram, zato što me mrzi, ne želim da idem u hram, zato

što... neću."A šta Bog čini? On ljubi svakoga od nas. Čeka. Zar ti je On nečim naneo štetu?Zar te je On nečim kaznio? Zar ti je naneo neko zlo? Ne. Ti dišeš, osećaš svoj puls, aBog ti govori:

- Nisi došao u hram, ali te Ja i dalje volim. Želim da dođeš k Meni, ali želim da iti to poželiš! Želim da dođeš po svojoj slobodnoj volji.

Meni se veoma dopada kada mladi ljudi dobrovoljno dolaze na ispovest. Pitamih:

- Ko te je doveo, majka, otac?- Niko! Ja sam.

Postoje deca koja dolaze na ispovest u tajnosti od roditelja, kod kuće o tomeniko ništa ne zna, oni idu u hramdobrovoljno. Roditelji takvog deteta možda misle dase on bavi nečim lošim čim nije kod kuće i majka mu dodijava svojim propovedima, aon želi da bude bliže Bogu, želi i - dolazi. Ovo ima veoma veliki značaj. Jer postojedeca koju dovode nasilno, primoravaju ih, međutim, Bog ne želi to, jer je prinudapravi pakao. Ako te ja na silu stavim u raj, ti ćeš se osećati tamo kao u paklu. Zato jeHristos rekao:



- Želim da Me volite, ali želim da to bude vaš slobodni izbor, da Me zavolite posvojoj slobodnoj volji!

Kako nam često nedostaje vera u Božiji Promisao i mislimo da možemo i dasmo dužni da nešto odlučimo, popravimo, ispravimo, upadamo u histeriju i

govorimo: "Ako odmah nešto ne uradim, on će propasti! Ako ne budem vikao nasvoje dete, on će propasti kada poraste!" Naivno smatramo da imamo veliku snaguda utičemo na ljude oko nas, da možemo nešto da kažemo i da ćemo time izmenitisvoje dete ili blisku osobu. Ne! Nećeš ti izmeniti svoje dete! Bog to čini! BožijiPromisao će izmeniti tvoje dete. Gde ti je dete sada? Gde ti je muž sada, tvoj drug? Mine znamo šta oni rade, ali je Gospod pored njih. Ne možeš preko telefona pratiti tebidragu osobu, postavljati mu svakih 10 minuta pitanje: "Gde si, šta radiš?", "Da li znaškoliko je sati?", "Kada ćeš se vratiti kući?"

Nemoguće je neprestano osećati tu užasnu nesigurnost u drugog, misliti da se

možda sve izmenilo, možda me više ne voli... Potrebno je poveriti se Bogu i reći odsveg srca: "Bože moj, predajem u ruke Tvoje čoveka koga volim!" I poverovati da seGospod brine o njemu, smiriti se. Tada ćeš videti da ga Bog neće ostaviti.

Ispričaću vam za jedan hrabri i neočekivani postupak Svetog PorfirijaSvetogorca. Jednom mu je na ispovest došao muškarac. Ispovedio je sve svoje grehe,osim jednog, koji je bio najozbiljniji u njegovom životu. Bio je oženjen, ali je varaoženu sa ljubavnicom. Svi su živeli u Atini i taj čovek je imao odraslu decu, studentekoji su se školovali takođe u Atini. O svemu tome nije rekao Starcu. Kada je ispovest bila završena, Starac Porfirije ga je pitao:

- To je sve? Završio si ispovest?

- Da, završio sam.

Starac je pročitao molitvu za razrešenje grehova nad njim. Muškarac je biospreman da ode, otvorio vrata, međutim, Starac Porfirije mu je rekao:

- Sačekaj, hoću da ti kažem još nešto.

Muškarac se okrenuo prema njemu, a sam u sebi je pomislio: "Pa eto, a još igovore da je on Svetitelj i da sve vidi. Ništa nije ni naslutio, ne zna šta krijem odnjega". Starac je, gledajući mu u oči, rekao:

- Dozvoli mi da te posavetujem. Ženu sa kojom varaš svoju suprugu nemoj višedovoziti u taj atinski hotel gde si uvek sa njom. Neko od tvojih sinova studenatamogu da te vide i mogu veoma da se naljute na tebe. Ako je tvoja strast toliko snažnada nisi u stanju da se zaustaviš, idi dalje gde te niko neće videti.

Muškarac je izgubio moć govora od zaprepašćenja. Bio je poražen da je Staracznao za njegov greh, ali da o tome nije govorio sa gnevom, već je pokazao uvažavanjeprema njemu. Nasilno čak ni ispovest ne može da se dogodi. Nemoguće je primoratičoveka da se ispovedi ako on to sam ne želi. Sam to treba da poželi i sam da govori otome.



Starac ne samo da ga nije prekorio, već mu je i rekao kako lakše da učini greh,da je potrebno da bude oprezniji da bi sačuvao dobre odnose sa decom. Da li možeteto da zamislite?

Zašto je Starac Porfirije to učinio? Zar da bi Gospod ostavio ovog čoveka? Ne.

Međutim, neophodno je da budeš Svetitelj da bi nekome tako nešto rekao. Starac jeznao šta će biti dalje. Rekao mu je:

- Dao sam ti savet, međutim, to nije sve. Moliću se usrdno Bogu za tebe i On teneće ostaviti.

Prošlo je vreme i taj čovek je zaista izmenio svoj život. Tada je došao Starcu i nakolenima, u suzama ispovedio svoj greh. A zatim je Starcu Porfiriju rekao:

- Oče, dirnuo si me time što nisi počeo da me grdiš, nisi počeo da me plašiš. Umeni se sve preokrenulo. Iznenada sam shvatio da pošto me ti ne prinuđuješ, ja sammoram sebe da nateram da se promenim. Ti si uspeo da mi, ne osuđujući me,pomogneš.

Kako je predivno ispravljati nekoga, ne svađajući se nikada sa njim! Kako jedobro kada čovek po tvojim očima shvata šta želiš da mu kažeš, kada oseća tvojuljubav i odgovara istim. I gde god da ode, uvek će se vratiti jer će ga blagost tvojeduše obavezno pozvati nazad. Tako je učinio i Starac Porfirije. Taj čovek je izmeniosvoj život bez pritiskanja. Kako je to predivno i pravilno! Da nas niko ne primoravana silu da nešto radimo. Da možemo u Crkvi da se osećamo slobodno i da se

trudimo, radosno govoreći: "Zar mogu da budem toliko nezahvalan prema Gospodu,Koji sve vidi, sve zna, Koji me ne kažnjava, daje mi šansu da postanem bolji? Ne,nikako neću biti takav!"

Naš Bog je dobar i milosrdan, On nije nekakvo strašilo koje nas večnoprinuđuje. Hajde dakle da vaspitavamo i svoju decu bez psihološkog pritiska, hajdeda ih ne plašimo. Taj strogi, užasni bog koji nas grdi, koji nam se čini čudovišnim - tonije naš Bog!

Starac Pajsije je govorio da ga je majka od malih nogu naučila da se moli, ne

govoreći mu nikada o molitvi. "Kada smo bili mali", sećao se on, "govorili smo u sebi:'Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!'. Naša mama nas nikada nije primoravala da toizgovaramo, nije zahtevala da se pomolimo. Mi smo jednostavno slušali kako je onaizgovarala: 'Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!' dok je mesila testo za hleb".

Tako je i potrebno živeti. Radi svoj posao, a drugoga ostavi na miru. Neopterećuj se njime. Brini se za spokoj u svojoj duši, a on će osetiti lep miris tvoje duše,on će ga shvatiti. Majka Starca Pajsija im je dodavala jelo iz peći i izgovarala molitvu,padala bi viljuška na pod, ona se nije nervirala, razbijala se čaša, njegova majka semolila. "To nam je ona predala, osećali smo se kao u Raju, voleli smo da ostajemo kod

kuće i to je bila uteha za naše roditelje".



Uporedite ove reči sa rečima jednog mladića:

- Kada dolazim kući, ne osećam nikakvu radost. Ne volim svoju kuću, iako jevelika, lepa, prekrivena tepisima, klima uređajima; ne sviđa mi se, neprijatno mi je unjoj.

Zamisli se, zašto se tvoje dete ne oseća kod kuće tako dobro, kao što se osećao

Starac Pajsije u svom domu? Jednom prilikom mi je došla majka jednog mladogčoveka i rekla:

- Oče, moj sin dolazi tebi na ispovest već šest meseci i ipak nije prestao da puši!Šta radiš ti sve to vreme?

- A šta ti hoćeš da ja radim?

- Pa... Treba da bude neki rezultat!

- A ti nisi primetila nikakav rezultat?- Ne, moje dete puši kao i ranije!

- A to što tvoj sin nastavlja da dolazi na ispovest, bez obzira što puši, zar to nijedobro?

- Ali, oče, ja sam mislila da ti možeš da utičeš na mlade.

- Pa zar to nije dobar uticaj? Što on dolazi i često se ispoveda?

- Da, ali ne samo to, on treba da prekine da puši!!!

Drugim rečima, tako ti želiš da ukažeš svom detetu šta treba da ispravi u sebi.A kako će on to učiniti, kako će on to ispraviti? Ako si tako dobra majka, zašto ti samane učiniš to čudo, već ga tražiš od mene? Uradi to ti! Ispravi svoje dete!

Postoje deca koja žele da učine sto grehova, ali se bore sa sobom, uzdržavaju se iučine samo tri, samo dva, samo jedan greh. Mladi čovek ima mnogo želja koje gamuče. Duhovnik sve to zna. Zna, zato što mladić govori:

- Oče, želim da uradim i to i to, ali od svega toga, ja samo pušim.

Ja ne govorim da je dobro kada pušiš, ali i to je bolje nego da učiniš sto drugihgrehova... Bog vidi da je i to pušenje - borba koju mladi čovek ima. Ali njegovoj majci

to ne mogu da objasnim. Ona vidi sve po svome i svi mi gledamo na to što se događa, jako usko, na ljudski način. Bog gleda na naš život sa svih strana i zna sve o svakomčoveku, njegovo duševno stanje, probleme, unutrašnje raspoloženje. Govoreći o tome,Starac Pajsije je navodio sledeći primer. Pretpostavimo da je čovek u svom životuizvršio dva ubistva, ali njegova unutrašnja zloba je tolika da želi da izvrši stoubistava, međutim on se uzdržava. Mi za takvog čoveka vičemo:

- Ubica! U zatvor, iza rešetaka!

A Bog zna da je taj čovek od sto mogućih ubistava, učinio samo dva. Mi sudimokao ljudi, a Bog sudi božanski, zato On ne osuđuje kao što mi to činimo i ne izvodizaključke koje mi sami izvodimo. Bog nas voli jer zna sve o našem karakteru i duši.



Naravno, žena koje se žalila na pušenje sina, bila je dobra i verovala u Boga. Šta sammogao da joj odgovorim? Rekao sam:

- Ako si tako dobra, onda ti i učini čudo! Šta hoćeš od mene? Učini to sama.

- Ali, oče, zašto tako govoriš? Šta, zar sam ja loša majka? Zaštome grdiš?

- Ne grdim te, ali moraš da shvatiš da ponekada i deca dobrih roditelja moguda skrenu sa pravilnog puta. Svašta se dešava. U jednoj porodici muž može bitidobar, a žena učiniti greh. A u drugoj porodici je žena primer za vrlinu, a muž lakomože da odstupi i učini neki greh. Međutim, u tome nema njene krivice. Dešava setako u životu. To uopšte ne znači da je u kući uvek neko kriv. Bog to dopušta da biispitao naše trpljenje, nepokolebljivost, smirenje, molitvu, ljubav, slobodu čoveka.

Jedan čovek mi je pričao o nečemu što se dogodilo u njegovoj porodici.Odgovorio sam mu:

- Da li možeš sada da zavoliš svoju ženu, sada, nakon što je to uradila? Kada je bila žena za primer, tebi je bilo lako da je voliš, bila je kao anđeo. Sada, nakon što je toučinila, da li si u stanju da je prihvatiš? Da li možeš da je voliš istinski? Ranije si voleosavršenstvo. To je lako. A voleti grešnicu, voleti bludnicu, prihvatiti je, ne podsetiti naono što je učinila, ne primoravajući je da se oseti poniženo, da li možeš? To će i bitiistinska ljubav. To je božansko ponašanje. Gospod upravo tako postupa. Da li si ustanju da postupaš kao On?

Eto, to i jeste veličina. I Bog poziva svakoga od nas da to dostignemo. Sve ono o

čemu sada govorimo, zahteva trpljenje od nas. Život zahteva trpljenje.Neki ljudi žele da izmene druge jako brzo, žele trenutne promene. Kada ideš u

neki centar za mršavljenje, tamo ti postavljaju pitanje koliko kilograma želiš daskineš. Ti im odgovaraš: "13 kilograma. Koliko će vremena to zahtevati? Želim da toide brže". Međutim, u životu se tako ne dešava. Možeš da smršaš za dva meseca, alikarakter nije nešto što možeš da izmeniš za dva meseca, pa ni za dve godine. Svakoima svoj životni ritam. Neophodno je da se naučiš da čekaš. Vreme menja čoveka.Neophodno je da kažeš sebi: "Pokazaću trpljenje radi svog deteta, radi svoje žene,radi sebe samoga, postepeno, uz Božiju pomoć, izmeniću se".

Jednom je otac Svetog Siluana zamolio svog sina da pripremi jelo za njega iradnike. Bio je petak. Mladić je zaboravio na to, pripremio jelo sa mesom i odneo gaocu. Otac Svetog Siluana nikada nije narušio post petkom, međutim, videvši koliko seraduje sin što je sve sam pripremio, zamislio se, govoreći u sebi:

- Šta sada da radim? Da li da mu kažem da to neću jesti, da li da mu kažem...

Ništa nije rekao, zahvalio je sinu i seo da jede, ali se u sebi pomolio da sinnekada shvati svoju grešku. Prošlo je vreme i Sveti Siluan je shvatio ovo. Međutim,njegov otac se uzdržao i ništa mu nije rekao. On se napravio da ništa ne shvata i neprimećuje, dok se mi sve vreme uvek trudimo da se pokažemo pametnim i govorimo:"Otkrio sam ga! Sve znam o njemu!"



Jednom prilikom mi je jedna žena rekla:

- Uhvatila sam svog sina. Zar sam ja glupa, oče? Odmah sam shvatila o čemu seradi. Uzela sam njegove stvari, pomirisala... Sve se osećalo na cigarete. Tada sam mu

rekla: "Šta radiš ti? Misliš da ništa ne vidim?", jer sam shvatila da puši! Ne može da sesakrije od mene!

Odgovorio sam joj:

- Bravo za tebe, baš si pametna! A šta se desilo onda?

- Naravno, napravila sam skandal!

... Od tada sin žvaće žvake pre nego što se vrati kući, prska svoju odećuparfemom, krije se i oseća se jako dobro zbog toga. Njegova majka već ništa neoseća. Ja joj govorim:

- I, šta misliš, da li si uspela?Zar je to uspeh? Ti se ponosiš time što si tako domišljata, a ne shvataš da prava

mudrost nije u tome da glumiš da sve shvataš, već u umeću da sačekaš malo. Sačekašda prođe vreme. Misliš da Bog ne vidi to? Vidi. Ali da li se On odmah meša u našživot i kažnjava? Ne. I ti sačekaj, ostavi ga, on će se izmeniti i shvatiti kao što jeshvatio i Sveti Siluan. On je otišao do oca i pitao ga:

- Oče, reci mi, onog dana kada sam ti pripremio jelo sa mesom, ti si znao da jetaj dan petak?

- Kako da ne znam? Bio je petak i ja sam se osećao kao da jedem leš, nisam se

osećao dobro.- A zašto mi ništa nisi rekao? Nisi me opomenuo, izgrdio, nisi me naterao da se

osećam loše.

I Sveti Siluan je shvatio. Na taj način se menja čovek.

Jedna žena se žalila Svetom Pajsiju na svoju ćerku. Ona je bila lenja, spavala jedo kasno, imala je 25 godina i još nije bila udata. Majka je govorila:

- Oče, pa kako će se ona udati ako po ceo dan spava? Ništa je ne zanima, ceo

dan leži ili izlazi sa svojim drugaricama. Pritom je užasna čistunica, sve joj je prljavo,ništa ne želi da dodirne i zato ništa i ne radi. Kada se pozdravlja, obavezno pere rukealkoholnim rastvorom. Ceo dan šeta sa tom flašicom. Šta da radim sa njom? Kako onamisli da stvori porodicu, kako će brinuti o kući, kako će spremati jelo - pa ona ništane zna i ne želi da zna? Očajna sam. Sve vreme joj govorim o svemu ovome, ali se onane menja.

Starac Pajsije joj je odgovorio:

- Tvoja ćerka će se promeniti samo na jedan način.

- Kako?



- Trpljenjem. Njoj propoved nije potrebna. Ništa joj nemoj govoriti. Pokažitrpljenje.

- I ona će se promeniti?

- Bog će je izmeniti. Sačekaj malo, nauči se trpljenju, ona već nije dete, ima 25

godina, već je formirana. A ako se ne izmeni, znači da je dostojna svoje sudbine.Ostavi je na miru.

Prošlo je neko vreme, devojka je srela mladog čoveka u koga se zaljubila, udalase za njega i rodila dete, naučila rano da ustaje, sve stiže po kući, sprema i pere. Njenživot se izmenio i naterao je da postane bolja. U pitanju je bio njen izbor, niko je nijeprimorao na to. Kada je nakon nekoliko godina žena ponovo otišla Starcu Pajsiju, on je pitao:

- Šta radi tvoja ćerka?

- Oče, sve se dogodilo kako si i rekao. Udala se i tako izmenila! Sve je naučila.

- A šta je sa čistunstvom?

- O, prevazišla je to. I dete kupa i čisti ga, sprema, sve radi sama.

- Vidiš kako se promenila? Da li si joj nešto govorila?

- Ne, oče, nisam, kako si mi i rekao. Ćutala sam, predala je Bogu i čekala.

Da li je lako pokazati trpljenje? Mi želimo da drugi budu onakvi kakvim miželimo da ih vidimo. Po ljudskom shvatanju to je normalno, da i sam imam dete, ja bih to isto hteo. Međutim, mi ne znamo Božiji Promisao za svakoga od nas. Nama jeneophodno da se naučimo smirenju, da možemo da kažemo: "Gopode, predajem se

Tvom Promislu, ne želim da se Ti ravnaš u odnosu na mene, čini sa mnom šta želiš". Ionda ćemo čuti odgovor od Gospoda:

- Ja ne želim da ti diktiram, ne želim da te pretvaram u šahovsku figuru. Želimda budeš srećan.

Zato je neophodno potčiniti se Božijoj volji i ne insistirati neprestano naispunjavanju svoje volje. Ovo možemo dostići jedino trpljenjem i molitvom. Da li semolimo za one koje volimo, da se izmene?Da bi promenio čoveka, pomoli se za njega.Moli Boga da ga On izmeni i videćeš kako će se tvojom molitvom postepeno izmeniti.Međutim, mi se ne molimo.

Ispričaću vam nešto. Jedne večeri se jedan bračni par svađao tri sata, celazgrada ih je čula. Svađali su se, svađali, zatim su se umorili i seli da gledaju televiziju.To jest, posvađali su se, vika je dostigla vrhunac, oni su istrošili baterije i dosadilo im je. Onda je žena rekla:

- Daj da pojedemo nešto!

Seli su da gledaju televiziju, jeli i pomirili se. Rekao sam im:

- Tri sata svađe. Za pola sata ste mogli da pročitate molbeni kanon Presvetoj

Bogrodici, samo za pola sata. Da li ste uradili to? Ne, niste mogli to da uradite. Nistenaučili da se molite. Lakše je svađati se.



Lakše je jer zatim vam postaje lakše. "Moja krv se uzbudi", ovim rečima je toobjasnio jedan čovek. Međutim, molitva bolje "uzbuđuje" krv u tvom srcu. Drugičovek mi je rekao:

- Ako se moliš zajedno sa svojom ženom ili sa svojim detetom, zar možeš

odmah nakon toga da se svađaš sa njima? Ne možeš. Na primer, služimo nekimoleban i zajedno počinjemo da pevamo "Presveta Bogorodice, spasi nas", a zatim jaizgovaram "Molitvama Svetih Otaca naših, Gospode Isuse Hriste, pomiluj i spasinas". Da li možemo odmah nakon toga da se svađamo? Ne, nakon molitve ti nije dosvađe.

Na taj način, svi problemi u kući, sva napetost i razdražljivost potiču od toga štou domu nema duha molitve i mira. Molitva je najmoćnije oružje, najveća pomoć,najveća podrška u našem životu.

Jedan momak mi je govorio:

- Oče, šta se ovo dešava? Ne mogu da nađem devojku da učinim greh sa njom.Kako krenem da se spremam da učinim to, u poslednjem trenutku se obavezno neštodogodi i sve propadne! Neko mi smeta!

Zaprepastio sam se:

- Nisam te shvatio? Šta ti smeta?

- Smetaju mi da učinim greh!

- I to te brine?

- Naravno da me brine!- Jel' sve u redu sa tobom? Drugi se mole da ne greše, a ti se žališ zbog

obrnutog?

- Ali ja želim da učinim greh sa devojkom!

Pogledaj ga. Hvala mu i za to što je pošteno priznao... Nakon nekog vremena mi je došla njegova majka i rekla:

- Oče, znam na šta se žali moj sin i otkriću ti tajnu, ali mu je ti nemoj reći. Išlasam Svetom Haralampiju koga veoma volim, odnela sam mu dar i zamolila ga: "Sveti

Haralampije, molim te, pomozi. Neka mom sinu, kada poželi da učini bilo koje lošedelo, poželi da učini greh, ništa ne pođe za rukom. Ali kada nastupi trenutak dastvori porodicu, kada njegova osećanja budu ozbiljna, pomozi mu!" I znaš oče, sadamirno spavam! Zato što ranije celu noć nisam mogla da spavam...

Uzgred, ova žena je imala 12 dece, spavala je na podu, to jest, molila se i odumora bi zaspala na podu. Govorila mi je: "To je bilo mučenje. Toliko sam se bojala zadecu, toliko sam želela da ostanu dobri, pratila sam ih, zvala ih na telefon i oni su melagali. Skoro da sam poludela, pretvorila sam se u detektiva. To nije bio život. Tadasam rekla sebi: "Ništa ne mogu sama da uradim. Ići ću Svetiteljma, moliću se i ako

Bogu bude ugodno, sve će se promeniti. Počela sam da se molim: 'Gospode, znam da



ćeš Ti sve da urediš!' i umirila se. Sveti Haralampije se veoma dobro snalazi, ja sammirna za svoju decu."

Tada sam shvatio zašto mladi čovek nije mogao da nađe devojku da bi učiniogreh sa njom. Smetala mu je molitva majke. Razmisli, da li možeš da se moliš tako?

Drugi mladi čovek je molio da ubedim njegovu verenicu da napusti posao u banci gde je radila, jer su u istoj kancelariji sa njom radili i muškarci. On se brinuo daće je oni gledati. Rekao sam mu:

- Slušaj me, ona je deo tvog života. Kako ćeš živeti sa njom? Zar ćeš je beskonačno pratiti da neko drugi slučajno ne pogleda na nju? Zar je to ljubav? Zar ćete ona voleti na silu? Ti treba da se moliš i nemaš prava da joj oduzimaš slobodu!

Jedino ljubav koja je slobodna ima vrednost. Voleti ne znači da te zatvorim ukući i ne dozvoljavam da se viđaš sa drugim ljudima da te ne bih izgubio. Dužni smoda učimo da volimo onako kako nas voli Gospod. Kada čovek nema izbora, on nemože da kaže da je izabrao onoga koga je izabrao dobrovoljno. Sloboda znači da jamogu da biram, poredim i izabiramtebe. Upravo tako je bilo u slučaju sa ovimmladićem. Njegova verenica mi je rekla:

- Oče, što više gledam na druge muškarce, to mi više nedostaje moj verenik, jerga ja zaista volim.

On je to shvatio, umirio se, nije se više nervirao zbog njenog posla. Neko možeda kaže: "Znači, predlažeš mi da ostavim sve kako jeste, da se ni u šta ne mešam, ne brinem se uopšte ni za šta i legnem da spavam mirno?"

Ne. Uopšte ti ne predlažem da ostaviš čoveka koji se nalazi pored tebe i ne brineš,već da promeniš način na koji deluješ: budi stalno sa svojim detetom, svojomženom, svojim mužem, sa onim na koga želiš da utičeš, ali izaberi drugi, tihi,nevidljivi i vrlo efikasni način - molitvu, smirenje, uvažavanje druge osobe i rad nasvojoj duši.

Jednom su Starca Pajsija pitali:

- Šta radiš oče, kada tvoj paradajz tako raste?

- Podupirem ih kočićima da ne padnu, jer je paradajzu neophodna podrška.Međutim, ne vezujem ih žicom, već vlaknima tkanine koje uzimam iz neke od majicai vezujem ih sa brigom i precizno.

Dakle, da, deluj na čoveka, ali deluj brižljivo, ne pritiskaj ga, da ne oseti tvojedejstvo i ne pomisli u sebi: "Kako da se izbavim od njega, nemam snage da trpim višeovo!"

Mi ne možemo na silu da zadržimo dete oko sebe. Nekada će on ili ona imatisvoju porodicu, svoj dom, svoju decu. Naše dete ne pripada nama, ono nije našasvojina. Mi se rađamo u utrobi majke sami, rastemo, odrastamo i Bog govori svakom

od nas: "Uzmi sebi saputnika da ne budeš sam na putu života i zajedno idite ka Meni.Dajem ti druga, ali ne da bi ga ti mučio ili se mučio sam, već zato da tražiš i nađeš



svog Boga i naučiš se da voliš i uvažavaš druge ljude". Zatim ti Bog daje decu igovori: "Rađajte, budite velika porodica i radujte se tome."

Međutim, vreme prolazi i porodica se ponovo smanjuje. Ženi se prvo dete,odlazi iz kuće, zatim drugo - i porodica ponovo postaje mala. I u velikim porodicama

kada se svi ožene i udaju, u domu ponovo ostaju samo dva čoveka. A zatim nastupatrenutak kada ponovo postaješ usamljen jer jedan od dvoje umire. Međutim, ako si napočetku svog puta čuo šta ti govori Gospod, onda ćeš se učiti tome, učiti se da ljubiš inaučivši se, nećeš ni od koga ništa zahtevati.

Niko mene na silu nije naterao da budem sveštenik kao i sve ostale sveštenike.U svakom zanimanju kojim se prinudno baviš nije moguće osetiti radost. O ovomegovorim i deci u školi: meni se dopada ono što radim, ja predajem dobrovoljno,dopada mi se što mi moj posao donosi zadovoljstvo i ja želim time da se bavim. Uprotivnom, ne bih izdržao.

I Gospod ne prinuđuje nikoga od nas nasilno. I ako mi sebe prinuđujemo nanešto, treba to da činimo dobrovoljno. Na primer, post predstavlja samoprinuđivanje- ako želiš, onda posti. Ako ne želiš to da radiš, nemoj da radiš, nikakve koristi nemau tome da postiš na silu i mučiš se, postiš i svađaš se sa Bogom. Tako nešto nijepravilno. Neophodno je radovati se što se trudiš za Boga, ali nikada ne treba pritiskatii prekorevati ostale zbog toga. Živi u duhu hrišćanske slobode i ljubavi. I što se više budeš snažio u tome, to će više drugi imati potrebu za tobom. Kada primoravašdrugog čoveka da radi nešto na silu, samo ga odguruješ od sebe. Dozvoli mu da ode ion će se obavezno vratiti da bi našao utehu u tvom zagrljaju. Ostavi ga na miru i on

će sam tražiti da te ponovo sretne. Hajde da zapamtimo to.Naravno, lakše je govoriti nego probati sa primenom ovog principa u životu jer

smo svi skloni da namećemo svoju volju ostalima. Međutim, uvek treba da pamtimoda upravo zbog toga naš život postaje težak i uvidimo kako se to odražava na našimmeđuljudskim odnosima - i sa našom decom i među nama samima...

ostavi dete na miru!

Documents