"Kakve su ti misli, takav ti je i život." Friday, February 20, 2009 at 8:29pmOTAC TADEJ - "Kakve su ti misli, takav ti je i život."Deo zapisa prof. Vladete Jerotića o jednom od naših najuglednijih duhovnika

Duhovnik iguman Tadej, osvojio me je već posle nekoliko rečenica koje smo izmenili u bašti manastirskog konaka u kome stanuje. Rođen je 1914. godine, od mladosti je monah. Boravio je više godina u manastirima u Peći, Gornjaku, Vitovnici, dok nije dospeo u ovaj manastir. Omanji rastom, suvonjav, prosede, skoro već sede brade i kose, blagih kestenjastih očiju, razgovara smireno i vedro. Oseća se da je nečim ispunjen, što iz njega zrači i što ljude privlači, sa željom da budu u njegovoj blizini.

Govorili smo, najpre, poduže o bolestima, o raku naročito. Bio je ovog leta u Prolom-banji, pored Kuršumlije, koja je već izlečila nekolicinu od raka. O jednom pacijentu koji je imao rak nosa, u već poodmakloj fazi, otac Tadej priča da je posle nekoliko meseci provedenih u banji, od raka ovog bolesnika ostao, tako reći, samo ožiljak. "Treba, naravno, i verovati u lekovitost banjske vode", kaže otac Tadej, "u čiju stvarnu vrednost nema razloga da se sumnja. Od svega je najvažnije kako bolesnik prima istinu o svojoj bolesti. Da ne ulazimo u haotičnost emotivnog života ljudi koji su dobili rak, veoma je značajno da saznanje o bolesti prime mirno. Ako se bolesnik ne uplaši i ne uznemiri, rak neće brzo rasti, ili neće uopšte da raste. Naprotiv, emotivna uznemirenost, preterana briga i strah ubrzavaju rast raka. Ako neko može još i da se upita za dublji smisao nastanka svoje bolesti, biće na najboljem putu mogućeg izlečenja, ali što je važnije - ispravljanja krive staze svoga dotadašnjeg života."do; Setio sam se skorašnjeg čitanja referata japanskih lekara koji su oni izneli na Svetskom kongresu psihosomatičara u Rimu. Saopštili su istorijat desetorice bolesnika sa rakom, uglavnom u poodmakloj fazi bolesti, koji su, osim dvojice, bez ikakvog lečenja izgubili svoju bolest i posle duže od deset godina, od kada je bolest bila histološki dijagnostikovana, ostali zdravi. Skoro svi ovi bolesnici bili su religiozni ljudi, svi su znali od čega boluju, svi su ovo saznanje primili mirno, a većina i kao znak potrebe za korekcijom dotadašnjeg života. Otac Tadej kaže da je prelest najteža čovekova bolest i pošto je svaki čovek sklon prelesti, telesne bolesti su popravljači i opominjači čovekovi. čovek se buni protiv bolesti, sklon je roptanju i odbijanju davanja smisla bolestima, pa ipak, zdrav čovek, potpuno i uvek zdrav čovek, lakše gubi vezu sa duhom nego bolestan.

Druga česta tema naših razgovora bila je čovekova težnja i čežnja prema Bogu i duhovnom usavršavanju. Otac Tadej, slično ocu Justinu Popoviću, misli da nije potrebno prihvatiti ideju reinkarnacije, jer se svaki čovek usavršava posle smrti počevši od onog stepena svoga duhovnog uzdizanja do koga je dospeo na Zemlji. "Nema nikakvog spavanja do Strašnog Suda, kao što uče neki sektaši. Kako Duh može spavati? On je neprestano budan i aktivan. Naše telo nije u stanju da prati Duh u ovoj aktivnosti, otud dolazi san, za vreme koga se telo na izvestan način odvaja od Duha i prepušta odmoru i oporavljanju. Za to vreme Duh je u svome svetu. On može tamo doći u dodir sa umrlim duhovima ili duhovnim svetovima uopšte. Retko se desi da se čovek ujutru nečega seti. Ima, naravno, i običnih snova koje proizvodi tkanje duše. Ono čime se duša u budnom stanju najviše bavi, to se doi noću, kao na filmu, odvija. (...)

Nije svejedno šta je ko želeo i za šta se borio na Zemlji. Duhovan čovek borio se za duhovno, za izlaz u nebo, telesan čovek borio se za zemaljsko. Izgleda u prvi mah da je mala razlika između nekoga ko je verovao u ideju pravde ovde na zemlji. Razlika je ipak velika, pa zato i pored prividne vere, poštenja i žrtve nekoga ko traži pravdu na zemlji, on i posle smrti produžava da želi pogrešno, i naći će se u pogrešnom društvu. Srodne duše se traže i ovde i tamo. Kada nađete neku srodnu duhovnu dušu ovde, ostanite sa njome, jer je velika radost družiti se sa istomišljenicima". Kada sam na ovo primetio da se kaluđeri u nekom brojnom manastiru ne slažu baš najbolje međusobno, otac Tadej se nasmejao i uzvratio da je to tačno, ali da je to zbog toga što su oni samo prividni istomišljenici. "Većina i u manastiru zadržava svoje navike, egoističke ciljeve i želje. Otud su mnogi svetitelji odlazili iz manastira i povlačili se u usamljenost isposnica." Da li je to bilo pogrešno, ili je pogrešno ostati sa monasima u manastiru, upitao sam. "Ovo su hteli da saznaju i sami duhovnici i dobili su iz duhovnog sveta odgovor da su oba puta ispravna - kada je duh LJubavi prisutan". (...)

Treba li da napomenem da otac Tadej nije školovan čovek, jedva da je završio monašku školu, što ne znači da nije voleo da čita knjige, iako ne preterano. Ono što govori, pre bi se reklo da je plod njegovog unutrašnjeg sazrevanja, nego posledica pročitanih knjiga. (...)

Kako se treba boriti protiv gneva? Na ovo pitanje došao je sam otac Tadej u razgovoru, kao da je znao da je to problem koji sam mislio da mu postavim. Naveo mi je primer dvojice svetogoraca koji su se četrndoaest godina morali boriti protiv iskušenja gneva. Jednom se od njih pojavio sam Hristos i rekao mu da se gnev pobeđuje odricanjem želja i svoje volje. Otac Tadej kaže da se mi gnevimo, ili zbog toga što nam se ne ispunjavaju želje, ili što sebe izdižemo nad onim na koga se gnevimo. "Ako prestanem da se postavljam prema ljudima kao sudija i kao neko ko je vredniji, gneva neće biti. Isto je tako i sa našim nemirima. Nemirne misli izazivaju haotično stanje kod drugih ljudi sa kojima dolazimo u dodir. Moramo naučiti da vladamo svojim mislima, da unosimo red u njih, onda nam neće moći ništa da naude nemirne misli drugih ljudi. Treba da se učimo jednostavnosti i prostoti Hristovoj. Kada negde hoćemo da idemo i nekoga posetimo, pa unapred mislimo da ćemo možda smetati, onda naša poseta neće ispasti kako treba, jer već dolazimo sa zbunjujućim mislima koje će proizvesti negativno dejstvo na onoga kome idemo.

Nema smirenja dok se srce ne umiri i ne počne da prima utiske spolja bestrasno. Ovakvo stanje nije lako postići i ono ne znači preosetljivost prema bolovima i patnjama drugih ljudi, već samo prema sopstvenim prohtevima koji i dalje izazivaju našu patnju. Kako sebe lišiti sebe, a i dalje ostati osetljiv za bolove ljudi i sveta? Samopregorevanjem. (...)

Samo blagost i ljubav spasavaju i čoveka i ceo svet. Ništa se nije nikad postiglo nasiljem. Silom možeš samo izazvati otpor i mržnju. Zar nije tako u porodici, široj zajednici i u državi? Starac Amvrosije, kod koga sam u manastiru u Miljkovu bio mlad kaluđer, i sam učenik starca Amvrosija u Optina-manastiru, bio je neobično blag iguman. Nikad nikog nije kažnjavao. Od nas tridesetak kaluđera, većinom Rusa, a bilo ih je svakojakih, bio je jedan koji se povremeno gubio

iz domanastira, po sedam dana pio, i opet se vraćao u manastir. Ni njega nije kažnjavao. (...)

Pričali smo malo i o nedavnom srpskohrvatskom ratu i međusobnom ubijanju nevinih. Otac Tadej, najpre, kaže da je višegodišnje otvoreno ili pritajeno potpirivanje mržnje jednog naroda protiv drugog, sve više ličilo na otvoren poziv Srbima da se svete za ustaške zločine u Drugom svetskom ratu. Znajući da su krivi, mnogi Hrvati plašili su se osvete, zato su se naoružavali i spremali se ne samo za odbranu, već i za napad. Uvek su takve reakcije u onoga ko je kriv i uplašen, ali sve se, ipak, odigrava, uvek, po Promislu Božijem. "Nevine žrtve seme su pokajanja i čistijeg života onih koji ostanu. Pouka ovakvih strašnih događaja takođe je uvek ista: na zlo ne može se i ne valja uzvratiti zlim. Posledice su uvek nedogledne. Već jedna jedina zla misao čoveka šteti i njemu samom i njegovoj okolini. Ako na zlo ne odgovorimo dobrim, mi vređamo i ožalošćujemo samog Hrista". Tim povodom otac Tadej ispričao mi je nedavno svoj san. U nekoj je velikoj crkvi u kojoj celiva ikone. Pred ikonom Gospodnjom pojavi se sam Isus plačući. Na njegovo pitanje zašto plače, Isus odgovara da je to zbog ljudi koji na zlo odgovaraju zlim.

Čovek treba da bude dobar radi svoga dobra

T KAO OTAC TADEJZapisao : Slobodan Milovanović

U tišini manastira Vitovnice, narod Homoljskih planina, gde se masiv Homolja spušta prema Stigu, sa svih strana sveta, veliki broj ljudi skuplja se ne samo za blagdan, da čuje jednog čoveka i njegova kazivanja kao odgovor na hiljade pitanja koja stoje pred svakim čovekom suočenim sa sve surovijom svakodnevicom. NJega zovu, jednostavno, Otac Tadej.

"Takva duša i kad ćuti zrači plemenitost i dobrotu. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih sunce greje"

Čovek treba da bude dobar radi svog dobra. Da se bavi mirnim, tihim mislima. Ako je domaćin opterećen mislima, ni malo dete neće imati mira ni spokoja od njih. A Gospod se trudi, neće nas ostaviti ni gladne, ni žedne, ni gole, ni bose. Je li tako? Zato se i treba potruditi. Mirne misli, pune dobrote i ljubavi.Mi smo neverovatno precizan misleni aparat, čoveče. Naše misli, zbog toga, utiču ne samo na nervni sistem razumnih bića, već i na životinjski i biljni svet. Svi od nas očekuju pažnju i ljubav, a mi ne shvatamo da su naše misli ogromna snaga. Samo malo pribranosti treba da bi video da li ti bližnji upućuje misli pune dobrote i ljubavi ili one druge. Zato i treba biti u molitvi, jer ko se koristi ljubavlju, daće mu Bog i sreću i korist.Mi sada, u našoj zemlji pa i u svetu, beremo plodove naših misli i želja. Nisu nam dobre želje, nisu nam dobre misli, ne može ni dobar plod da bude. Potrebno je da se pokajemo, da izmenimo život. Pokajanje nije samo da odemo kod sveštenika, već je potrebno da se duša oslobodi te misli i depresije u koju je upala zbog krivudavih linija u svom životu. Pokajanje je izmena života, okretanje prema apsolutnom dobru, ostavljanje negativne strane. Toga slabo ima i kod pobožnih i zbog toga stradamo. Kad bi se naš narod pokajao, ne bi doživljavao ovo stradanje sada, jer mi sami, svojim željama i mislima komplikujemo sebi život. Ja to pre nisam znao, ali sad vidim da sam sam kriv za sve i te kako sam kriv za sve. Ja sam se začudio da su Sveti Oci sebe smatrali najgorim od svih ljudi.

Sveti Oci o mislima kažu :

"Koja god misao razara mir i od koje misli nemamo mira, to je od pakla i treba je odbaciti i ne prihvatiti."Mi treba da se trudimo za svoje dobro, da se u nama učvrsti mir, radost, ljubav Božanska. Otac naš Nebeski želi da njegova deca imaju Njegove Božanske osobine, da smo puni ljubavi, mira, radosti, utehe, istinitosti, plemenitosti. Gospod, a i svi mi želimo da budemo krotki i smireni, jer ona duša koja je krotka i smirena ona zrači plemenitost i dobrotu. Takva duša i kada ćuti emituje iz sebe uvek mirne, tihe talase pune ljubavi i dobrote. Takva se duša ne vređa kad je vređate i grdite, možete da je i izudarate, a ona vas žali što se tako mnogo mučite. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih Sunce greje i Bog nam daje blagoslov da živimo i da imamo sve što nam je potrebno za život. Mi treba misleno da se izmenimo.Vidite i sami kako mi u porodici stvaramo harmoniju ili disharmoniju, zavisno od naših misli i želja. Ako je domaćin u kući mnogo opterećen brigama i mislima o nekoj teškoći, on tim mislima stvara nemir, ne samo sebi već i celoj svojoj porodici. Svi su u kući utučeni, nemaju mira niti utehe. On kao domaćin treba da zrači dobrotom pa da se iz njega emituje na sve ostale u kući. Takvi smo mi misleni aparat.

--------------------------------------------------------------------------------

Otac Tadej (85),Iguman manastira Vitovnica kod Homolja, ovako vidi budućnost i poručuje u "Nedeljnom telegrafu":"Upropaštena je omladina u celom svetu i nema nade da se išta promeni nabolje. Mnogi hrišćani, muslimani, budisti i bramanisti postali su satanisti. Dok Jugoslavija nije razbijena, znalo se da samo u Zagrebu i Ljubljani ti američki satanisti imaju svoju organizaciju, a sada ih ima svuda. Za 20 godina svi oni biće držadovni funkcioneri, ne samo kod nas nego u celom svetu.