ovaj naučni časopis se izdaje dva puta godišnje issn … · msc. aidin salamzadeh, predavač...

Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo International Review (2013 No.1-2) 1

Ovaj naučni časopis se izdaje dva puta godišnje

ISSN 2217-9739

COBISS.SR-ID 192516620

IZDAVAČ

Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo

8 Mitropolita Petra

11000 Beograd, Srbija

GLAVNA I ODGOVORNA UREDNICA

Prof. Dr. Mirjana Radović-Marković, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i

preduzetništvo, Beograd, Srbija

UREDNIK SARADNIK

Prof. Dr. Radmila Grozdanić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i


KANCELARIJA UREDNIŠTVA

Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo

8, Mitropolita Petra., Beograd, Srbija

Tel. +381 11 2762-194; fax:+381 11 2762-194

www.vspep.edu.rs, [email protected]

POSLOVNI SEKRETAR

MA Slađana Vujičić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,

Beograd, Srbija,[email protected]

OSOBA ODGOVORNA ZA IZDAVANJE

Prof. Dr. Goran Kvrgić, Direktor Visoke škole za poslovnu ekonomiju i


2 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo International Review (2013 No.1-2)

UREDJIVAČKI ODBOR

Prof. Dr. Carl Edwin Lindgren, Američka škola genealogije, heraldike i

dokumentarnih nauka, SAD

Prof. Dr. Brenda Nelson-Porter, Brigette's firma za Tehnološki konsalting i

istraživanja, SAD

Prof. Dr. Alexander Gungov, Univerzitetski centar za menadžment konflikata i

organizaciona istraživanja, Univerzitet u Sofiji "St. Kliment Ohridski, Bugarska

Prof.Dr.Plama Hristova, Univerzitetski centar za menadžment konflikata i

organizaciona istraživanja, Univerzitet u Sofiji "St. Kliment Ohridski, Bugarska

Dr. Imani Silver Kyaruzi, predavač, Katedra za biznis, Londonska škola za

menadžment, Velika Britanija

Prof . Dr. M. A. Omolaja, Predsednik Internacionalnog koledža za menadžment i

tehnologije, Nigerija

Prof. Dr. Ballet Jérôme, Centar za etos i ekonomiju za okruženje i razvoj

Madagaskara, Univerzitet iz Antanavarive, Madagaskar

Prof. Dr. Raghu Bir Bista, profesor, Univerzitet iz Tribhuvan, Nepal

Prof. Dr. Slavko Karavidić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i


Prof. Dr. Sreten Miladinoski, MIT Univerzitet, Skoplje, Makedonija

Prof. Isiaka Esema, Pebble Hills Univerzitet i koordinator Udruženja za

obrazovanje internacionalnih zajednica, odeljak Nigerija, Nigerija

Prof. Dr. Nezameddin Faghih,Gavni urednik „ Žurnal globalnog preduzetničkog

istraživanje“ (JGER), Fakultet za preduzetništvo, Univerzitet u Teheranu, Iran

Prof. Dr. Radovan Pejanovic, Univerzitet Novi Sad, Srbija

Prof. Dr. Cane Capragoski, MIT Univerzitet, Skoplje, Makedonija

Prof. Dr. Agrawal Reena, Jaipuria Institut za Menadžment, Luckow, Uttar Pradesh, India

MSc. Aidin Salamzadeh, predavač preduzetništva, pravila i regulative, marketing

i menadžment prodaje, Iranski Institut za rad i socijalnu sigurnost (LSS), Iran

MSc. Dušan Marković, predavač IT, Beogradska poslovna škola, Srbija

Miloš Vučeković, ekspert za IT, Singidunum Univerzitet, Beograd

Prof. Dr. Marijan Stevanovski, MIT Univerzitet, Skoplje, Makedonija

Dr. Almir Pestek, asistent, Škola za ekonomiju i Biznis, Sarajevo i zamenik

direktora Ekonomskog instituta u Sarajevu, Bosna i Herzegovina


Prof. Dr.Milan Krstic, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,

Beograd, Srbija

Ass. prof. Dragan Milosevic, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i


Prof. Dr. Slavoljub Sljivic, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,

Beograd, Srbija

IZDAVAČKI ODBOR

Prof. Dr. Goran Kvrgić, Direktor Visoke škole za poslovnu ekonomiju i


Prof. Dr. Mirjana Radović-Marković, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i


Prof. Dr. Sofronija Miladinoski, Fakultet za turizam i ugostiteljstvo, Ohrid,

Makedonija

Prof. Dr. Radmila Grozdanić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i


Prof. Dr. Slavko Karavidić, Visoka škola za poslovnu ekonomiju i


MSc. Dušan Cogoljević, osnivač Visoke škole za poslovnu ekonomiju i


Štampano u 300 primeraka

Autorsko pravo© 2013

Fakultet za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija

Sva prava zadržana.


UVODNA REČ GLAVNE UREDNICE

Glavna urednica

Časopis International review (IR) pripada onoj retkoj grupi naučnih časopisa

,koji se zalažu za multidisciplinarni pristup povodom različitih tematskih

oblasti.Shodno tome,u njegovom sadržaju se mogu nači najaktuelnije teme koje se

analiziraju sa ekonomskih ,socijalnim ,psiholoških ,političkih i drugih aspekata.To

čini ovaj naučni časopis zanimljivim i korisnim štivom za naučne radnike,

stručnjake i druge njegove čitaoce ,koji se bave različitim naučnim disciplinama.

Po svom karakteru je medjunarodni, s obzirom na njegovu medjunarodnu

redakciju i autore. Izlazi dva puta godišnje na engleskom jeziku u izdanju Visoke

škole za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo iz Beograda. Iako časopis nema

dugu istoriju, stekao je poverenje u medjunarodnoj i domaćoj naučnoj javnosti i za

kratko vreme je uključen u nekoliko značajnih medjunarodnih baza časopisa.

Redakcija je otvorena za sve koji su zainteresovani da učetsvuju kao

recenzenti ,kao i one koji su spremni da svojim predlozima daju svoj

doprinos.Takodje, pozivaju se svi oni koji su zainteresovani da njihovi radovi budu

ovde publikovani da slede tehnička uputstva za pisanje radova i da svoje radove

šalju na mejl časopisa. Svi radovi podležu anonimnoj recenziji.

Na kraju ovog uvodnika, želela bih da se zahvalim svojim saradnicima, koji

učestvuju na izradi ovog časopisa i pokazuju izuzetnu motivaciju da on bude

iz broja u broj sve bolji i kvalitetniji.

25. april 2013.godine

Gl.urednica

Prof.dr Mirjana Radovic-Markovic,akademik


SADRŽAJ

Srpska savremena ekonomija-regionalna komparativna analiza ............... 7

Vladimir Knezevic ................................................................................................ 7

Goran Kvrgic ........................................................................................................ 7

Dragan Ivkovic ..................................................................................................... 7

Solventnost i profitabilnost industrije Srbije .............................................. 27

Slavoljub Šljivic ..................................................................................................27

Dragana Vojteški-Kljenak ..................................................................................27

Milenko Pavlović .................................................................................................27

Uticaj slobodne zone na brži razvoj opštine Preševo ................................. 47

Edita Kastratović ................................................................................................47

Milan Dragić ......................................................................................................47

Vesna Ćilerdžić ...................................................................................................47

Uticaj svetske ekonomske krize na tržišta životnog osiguranja zemalja

bivše Jugoslavije od 2008.-2011. godine .................................................... 55

Natasa Vujadin ...................................................................................................55

Radomir Vujadin ................................................................................................55

Ivan Piljan ..........................................................................................................55

Organizaciono ponašanje-kreativno sredstvo za stvaranje vrednosti ....... 69

Tamara Stojanović .............................................................................................69

Aleksandar Djokić ..............................................................................................69

Snježana Djokić ...................................................................................................69

Uticaj organizacione strukture organizacije i stila rukovodjenja na

poslovni uspeh: Primer Nike Inc. ............................................................... 83

Rebecca Milos .....................................................................................................83

Merenje učinka društvenih preduzetničkih institucija: Slučaj iranske

kompanije za UNESCO ............................................................................... 89

Behrad Seyyed Zare .............................................................................................89


Uspostavljanje bolničkih informacionih sistema i stvaranje lojalnosti

pacijenata putem poboljšanja usluga: informacije iranskih bolnica ...... 103

Masoomeh Yousefirad .......................................................................................103

Mohammad Ali Sarlak .......................................................................................103

Tahereh Feizi .....................................................................................................103

Upravljanje uticajem klimatskih promena u Srbiji- studija slučaja ....... 123

Marko Protic .....................................................................................................123

Politički uticaj i delatnost masonskih organizacija ................................. 135

Katarina Majstorovic ........................................................................................135

Milos Stanojevic ................................................................................................135

OD ZNANJA KA FINANSIJSKOM MENADŽMENTU ........................ 153

Prof.dr Edita Kastratović ..................................................................................153

UDC: 338:339.137.2(497.11) ; 339.137.2 ; 339.727.22(497.11) ID: 199123212

Srpska savremena ekonomija-regionalna komparativna analiza

Vladimir Knezevic1

Goran Kvrgic2

Dragan Ivkovic3

APSTRAKT

Ovaj rad se bavi iznalaženjem adekvatnog pristupa za sagledavanje aktuelnih

privrednih teškoća Srbije kao prvog koraka za preduzimanje mera za njihovo

ublažavanje i prevazilaženje. Polazeći od postojećeg stanja i stranih direktnih

investicija kao ključnog faktora za početak oporavka, predlaže se izgradnja

ambijenta povoljnog za investiranje. Za konkretna rešenja trebalo bi naći ideju u

privrednom, pa i šire, pre svega pravnom i političkom sistemu, ekonomskoj i

razvojnoj politici susednih zemalja koje su tranziciono uspešnije od Srbije, pa su

neke već postale članice EU. Stoga je ekonomiju Srbije najcelishodnije sagledati, i

rešenja tražiti u komparativnoj analizi susednih zemalja. Sagledavanjem, uslova i

postignutih rezultata u realizaciji identičnih ciljeva, ustanovljeno je da su te zemlje

najbolji primer za poređenje i izučavanje. Nadamo se da ćemo ovim pristupom

potaći realnije sagledavanje sadašnjeg privrednog trenutka naše zemlje, kao i

puteve daljeg napretka koji su Srbiji zaista na raspolaganju u vremenu koje

neposredno predstoji.

KLJUČNE REČI: FDI, privredni sistem, ekonomska i razvojna politika,

tržišna privreda, Srbija.

JEL: P5

1Kontakt autor Vladimir Knezevic, e-mail: [email protected],Visoka škola za

poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija 2 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija 3 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija


Uvod

Ekonomija Srbije poslednjih godina nije bila u stanju koje se može oceniti kao

zadovoljavajuće. Brojne ekonomske teškoće su se, kao što to obično biva,

reflektovale na stanje u celom društvu i dobrim delom uslovljavale političku

nestabilnost, kao i pogoršanje međunarodnog položaja zemlje.

U ovom veku u našoj ekonomskoj struci, politici i javnosti je uobičajeno je

poređenje privrednih performansi Srbije sa prosekom EU, a nije redak slučaj da se

za parameter uzimaju i ekonomski najjače zemlje Evrope. Na taj način se privredna

situacija čini demorališuće lošom, a tako postavljeni ciljevi teško dostižni, što ceo

pristup čini nekonstruktivnim. Zbog svega toga, želimo da predložimo potpuno

drugačiji ugao gledanja.

Pokazatelji ekonomskog stanja Srbije i mogući pravci akcije

Nacionalnu privredu moramo posmatrati iz više različitih uglova ukoliko

želimo da imamo što potpuniju i objektivniju sliku. Izbor kriterijuma za ocenu

stanja zavisi od mnogo faktora kao što su pre svega cilj istraživanja, dostupnost

uporedivih podataka i afinitet istraživača. Pored toga sama kompleksnost predmeta

izučavanja i njegovih implikacija na društvo takođe otežava odluku. Ipak,

najreprezentativniji bi mogao biti sledeći set pokazatelja: privredni rast, efikasnost

privređivanja, stabilnost tržišta, otvorenost privrede, jednakost u raspodeli i

standard života stanovništva (Bajec,Joksimović, 2003, p. 439-492).

Porast izvoza bi svakako najviše doprineo poboljšanju opšte privredne

situacije. Kako doći do rastućeg izvoza? Ako ostavimo po strani neadekvatno

vođenje politike kursa dinara u dužem vremenskom periodu (precenjen dinar),

smatramo da je glavni problem u tome što Srbija trenutno malo šta ima da izveze.

Ono što se izvozi karakteriše nizak stepen prerade. Tako 2011. godine imamo

situaciju da 66,4 % izvoza čini repromaterijal (RZS, 2012), a slično je bilo i

prethodnih godina. Tehnološki nivo naše privrede, a samim tim potencijalne

izvozne ponude je takođe dosta nizak, što uz relativno visoke cene negativno utiče

na konkurentnost izvoza.

Sa druge strane, obzirom na dugotrajno izražen deficit trgovinskog bilansa,

sigurno bi vredelo razmotriti mogućnosti preorijentacije u izboru

spoljnotrgovinskih partnera. Naime, usled dugogodišnje političke orijentacije ka

članstvu u EU, Srbija je moguće neopravdano zapostavila druga potencijalna

tržišta. Tako 2011. godine izvoz u EU čini 48%, a uvoz iz te grupacije 48,79%

učešća u spoljnotrgovinskoj razmeni Srbije. Svakako bi vredelo preispitati

relativno jednostrano političko i spoljnotrgovinsko usmerenje, koja su uvek čvrsto


povezana, i razmisliti o potencijalima koje imaju druga, do sada zapostavljena

izvozna tržišta, pre svega Rusija i Kina. Ovo svakako nije prevashodno političko

pitanje, ma da svakako to i jeste u izvesnoj meri, već i čisto ekonomsko, i to kako

danas, možda još više u budućnosti. Srbija najviše uvozi iz Rusije, a obzirom na

strukturu uvoza (energenti) takav trend će se nastaviti. I pored povoljnog tretmana

naše robe u izvozu u tu zemlju Srbija ima dugogodišnji rastući deficit. Donekle je

slična situacija i sa Kinom, drugom svetskom privredom, koja je na četvrtom mestu

po vrednosti uvoza u Srbiju, odmah iza Italije (RZS, 2012). I sa ovom značajnom

zemljom imamo izražen deficit u spoljnotrgovinskoj razmeni, pa bi svakako bilo

uputno razmisliti o ovom preusmerenju, ne samo zbog politike, nego prevashodno

zbog smanjenja trgovinskog deficita.

Međutim, rusko tržište koje bi za naše izvoznike svakako u ovom trenutku bilo

operativnije, pored adekvatnog političkog pristupa, svakako zahteva i mnogo

kvalitetniji ekonomski pristup. Obzirom na sve žešću svetsku konkurenciju, ono

nije ništa manje zahtevno od drugih atraktivnih tržišta kao po kvalitetu isto tako i

po kvantitetu. Ali bez obzira na nužnost preusmerenja izvoza Srbije, trenutno se

suočavamo sa problemom male, tehnološki zaostale i skupe proizvodnje koja u

kombinaciji sa neadekvatnim tržišnim pristupom daje upravo navedene

spoljnotrgovinske rezultate. Samo se po sebi postavlja pitanje kojim putem krenuti

ka unapređenju privrenih rezultata?

Nameće se odgovor da je rešenje u nekoj vrsti novog investicionog ciklusa

koji bi revitalizovao srpsku privredu u kvantitativnom i kvalitativnom pogledu i

uklopio je u međunarodnu podelu rada na bolji način nego što je to sada slučaj

(Savić, 2010, p. 311-326). Međutim, susrećemo se sa problemom nedostatka

akumulacije koja se može obezbediti iz unutrašnjih i spoljnih izvora, ali su obe

opcije otežane u uslovima svetske ekonomske krize.

Obzirom da je, domaća štednja nedovoljna, moraju se preduzeti mere za njeno

povećano učešće u raspodeli nacionalnog dohotka. To je neizbežno, ali trenutno

otežano nestabilnom političkom situacijom u zemlji, kao i niskim nivoom samog

nacionalnog dohotka. Neosporno je da se pored povećanja domaće akumulacije

moramo osloniti i na korišćenje stranih izvora finansiranja.

Korišćenje stranih izvora finansiranja, mada neophodno, je vrlo rizična

solucija ukoliko se koristi nepromišljeno. O tome nažalost svedoči naše ne malo

iskustvo sa zajmovnim kapitalom i donacijama. Naime, u prvoj deceniji ovog veka

u Srbiju su po tom osnovu, uz privatizacione prihode i tradicionalno velike

radničke doznake, ušla značajna sredstva od ukupno oko 70 milijardi dolara

(Dušanić,2011 a) koja se, međutim, nisu efektuirala u zadovoljavajućoj meri u

rastu izvoza i privrednom razvoju, već su se prelila u potrošnju vršeći pritisak na

rast uvozne tražnje. Ukoliko uzmemo u obzir ovu činjenicu, kao i realnu situaciju u

kojoj jednostavno ne možemo računati na značajne prilive sredstava po osnovu

zaduživanja, donacija i privatizacije u bliskoj budućnosti, rešenje se očito mora

tražiti na drugoj strani.


Sve ovo sugeriše da je rešenje u stranim direktnim investicijama (FDI) kao

najpoželjnijem vidu priliva strane akumulacije u domaću privredu, jer one ne

pogoršavaju platni bilans zemlje i stanje zaduženosti, a imaju višestruko pozitivno

dejstvo na rast izvoza i privredni razvoj. Taj ključni efekat koji je potreban srpskoj

privredi u drugoj dekadi tranzicije, a koji se ogleda u uvođenju novih tehnologija,

porastu proizvodnje i izvoza, te prodoru na nova tržišta, (Dragutinović Mitrović,

Ivančev,2010, p.7-32) je nemoguće ostvariti na drugi način. Ovome bi svakako

mogli dodati i pozitivan mikroekonomski efekat koji se ogleda u uvođenju

savremenih metoda upravljanja preduzećima u našu poslovnu praksu.

Privlačenje FDI

Dakle, ukoliko smo došli do zaključka da su ove investicije neophodne našem

privrednom oporavku, odnosno predstavlja osnovni preduslov za izlaz iz aktuelnih

privrednih teškoća, postavlja se pitanje načina njihovog privlačenja. Pored

odgovarajućeg dugoročnog spoljnopolitičkog pozicioniranja zemlje, ne smeju se

nikako zanemariti ni klasični ekonomski uslovi oplodnje kapitala. Preciznije

rečeno, kapital koji se ne može okarakterisati kao špekulativni privlači se uslovima

koji pogoduju dugoročnoj maksimizaciji profita, a to su uslovi povoljne poslovne

klime, slobodnog konkurentnog tržišta, jednostavnih birokratskih procedura,

pravne sigurnosti, te makroekonomske i političke stabilnosti.

S druge strane, vrlo je opasno da se to radi prvenstveno kroz subvencionisanje

stranih ulaganja (Dušanić,2011 b). Iskustva iz tranzicionih privreda, i to ne samo

evropskih, upozoravaju da je bilo direktno, bilo indirektno finansijsko stimulisanje

stranih investitora kao jedina politka privlačenja FDI nezdrava i dugoročno

neodrživa. Naime, ukoliko je investior došao samo zbog subvencija, povući će se

čim one presahnu, a one ne mogu niti treba da budu trajne. S druge strane,

postavlja se pitanje, zašto bi se stimulisao samo strani kapital za investiranje, zašto

makar iste povlastice ne bi uživao i domaći ukoliko je to izvodljivo i opravdano?

Sve ovo znači da je preduslov daljeg razvoja Srbije u stvaranju takvog

ambijenta pogodnog za ulaganje kapitala kako domaćeg, tako još više stranog, koji

bi, očekuje se, po obimu trebalo da bude značajniji. Drugim rečima, neophodno je

poboljšati konkurentnost srpske privrede. Samo na taj način može porasti broj

srpskih preduzeća sposobnih za uspešniji nastup na svetskom tržištu.

Za povećanje domaće štednje i njeno produktivno ulaganje u domaću privredu,

a još više za privlačenje FDI, neophodno je obezbediti odgovarajući povoljan

tržišni ambijent što u Srbiji očigledno nije slučaj. Radi se zapravo o jednom

tranzicionom zastoju koji ima negativne implikacije na aktuelno privredno stanje u

našoj zemlji. Naime, pravac tranzicije predstavlja upravo izgradnja savremene

kapitalističke privrede, a Srbija na tom putu zakasnila, a sada izgleda i zastala. Dok

se ovo decenijsko zakašnjenje može donekle objasniti i nepovoljnim spoljnim


okolnostima, prevazilaženje ovog zabrinjavajućeg zastoja je prvenstveno

subjektivna odgovornost.

Dakle, kašnjenje, usporavanje, pa i zastoj u tranziciji Srbije u pravcu izgradnje

savremene tržišne privrede je osnovni uzrok nedostatka FDI koje su preko potrebne

srpskoj privredi. Kao što smo već napomenuli, "zdrav" kapital prvenstveno teži

investiranju na stabilno i slobodno tržište. Naše tržište to sigurno nije. Na primer,

na osnovu istraživanja stepena ekonomskih sloboda iz 2012. godine koje radi

Heritidž fondacija Srbija se trenutno nalazi na 98. mestu od ukupno 179 zemalja

koje su obuhvaćene istraživanjem (Heritage Foundation, 2011)

Sve nas ovo navodi na zaključak da je problem u krajnjoj istanci vezan za

proces tranzicije i zato konkretna rešenja u smislu razvoja privrednog sistem, te

koncipiranja ekonomske i razvojne politike moramo tražiti u iskustvima zemalja

koje su u ovom procesu dalje otišle i postigle bolje privredne rezultate. To je

upravo teren na kome treba primeniti komparativnu analizu. Dakle konkretna

rešenja bi prvenstveno trebalo tražiti u praksi nama uporedivih, a nešto uspešnijih

privreda.

Komparativna analiza

Komparativnom analizom srpske privrede i privrede drugih, uspešnijih

zemalja bi mogli iznaći neka celishodna rešenja koja su već u praksi dokazana i

prilagoditi ih sopstvenim uslovima u cilju poboljšanja performansi naše privrede.

Na taj način bi mogli možda izbeći i potencijalne greške u ovom domenu koristeći

iskustvo uporedivih privreda koje su već prošle suočavanje sa sličnim

privrednosistemskim problemima u neposrednoj prošlosti. Takvim pristupom bi

prevazišli tradicionalni problem većine društvenih nauka, pa i ekonomije, koje ne

mogu vršiti eksperimente.

Da bi se postigao najbolji efekat u ovom smislu, neophodno je poređenje sa

zemljama koje imaju isti model privređivanja, što je moguće sličnije sve ostale

relevantne uslove, a ipak različite razvojne rezultate. Samo tada možemo u velikoj

meri biti sigurni da su njihova privrednosistemska, ekonomskopolitička i razvojna

rešenja efikasnija od naših obzirom na veliku uporedivost ostalih faktora, a

različitost postignutih rezultata. To takođe otvara praktičnu mogućnost da ta

iskustva budu kreativno aplicirana u našoj praksi u cilju poboljšanja rezultata

srpske privrede Ima više razloga koje nas usmeravaju na izučavnje iskustava zemalja u

tranziciji. Ovo pre svega zbog zajedničkog ciljnog modela privrednog sistema čijoj

se izgradnji teži, a to je opšteprihvaćen model kapitalističke tržišne privrede po

modelu Evropske unije. Preciznije i konkretnije rečeno ispunjavanje uslova za

prijem u ovu organizaciju je svima bio osnovni politički i ekonomski cilj.


Postavlja se pitanje da li je za Srbiju najkorisnije da se u praksi rukovodi

iskustvom bivših socijalističkih zemalja koje su u tom pogledu najuspešnije?

Koliko su za nas relevantna iskustva bivših socijalističkih zemalja kao što su DR

Nemačka, Poljska, ČSSR ili Slovenije od pre dvadeset godina?

U ovakvim komparacijama postoje mnoga ozbiljna ograničenja i to ne samo sa

vremenskog aspekta, obzirom da su uslovi u svetskoj ekonomiji tada bili kudikamo

povoljniji za tranzicione privrede u Evropi. I politički aspekt, koji je po pravilu

izuzetno značajan u makroekonomiji, je bio potpuno neuporediv sa uslovima

srpske zakasnele tranzicije. Nemačka je još od 1990. jedinstvena država, stožer EU

i jedna od najmoćnijih svetskih privreda. Češka i Slovačka su i posle mirnog

razdruženja njeni istorijski i geografski bliski saveznici i partneri posebno u oblasti

privrede, a i šire. Poljska zbog svoje veličine, istorije i položaja takođe nema

nikakve uporedive tačke sa Srbijom. Sa druge strane, mala Slovenija je nakon

kratkotrajnog oružanog sukoba (21 dan), takođe još početkom devedesetih godina

prošlog veka, postala samostalna, a zatim i najrazvijenija novoprimljena zemlja

koja je 2004. godine postala punopravan član EU u okviru poslednjeg velikog

proširenja.

Skoro idealna grupacija za poređenje je,za svrhe ove analize, ona skupina

zemalja koja se naziva imenom Zapadni Balkan. To bi najkraće rečeno bile sve

zemlje nastale raspadom bivše Jugoslavije, sa izuzetkom Slovenije, a pridodajući

Albaniju. O bliskosti i uporedivosti sa navedenim zemljama iz ove grupe nastalih

raspadom SFRJ ne treba mnogo trošiti reči. Ne samo zbog zajedničke granice sa

Srbijom, već i zajedničke istorije, sličnog nivoa razvoja, sličnih geografskih i

demografskih karakteristika, prirodnih resursa...U ovo okruženje se u potpunosti

uklapa i Albanija, koja se od svih ostalih zemalja Zapadnog Balkana razlikuje

jedino po tome što nije bila članica zajedničke države. Ukratko, mogli bi smo

zaključiti da su navedeni susedi Srbije najcelishodniji okvir za komparativno

razmatranje mogućnosti za uspešniju tranziciju njene privrede.

Ipak, navedena grupa zemalja pre može da bude realna mera naših dosadašnjih

tranzicionih (ne)uspeha nego primer koji treba slediti. Ukoliko bi želeli da imamo

upotpunjenu paletu zemalja čija bi konkretna privrednosistemska rešenja bila

relevantna za unapređenje naših tržišnih uslova, morali bi smo zemljama Zapadnog

Balkana pridodati još tri susedne. Naime Srbija se graniči sa svim napred

navedenim zemljama koje sačinjavaju grupaciju Zapadnog Balkana, a pokušaćemo

da obrazložimo zašto spisak treba za svrhe ove analize proširiti i sa ostala tri

suseda: Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.

Za ove bivše socijalističke zemlje, bitno je naglasiti da su sve postale članice

EU, što znači da su nešto ispred Srbije i u smislu transformacije privrednog sistema

u pravcu dopuštanja značajnijeg delovanja tržišta a smanjenja uticaja države na

privređivanje. Za svrhe našeg poređenja nije najvažnija Mađarska koja je primljena

u toku već pominjanog velikog proširenja (2004.) kao jedna od najuspešnijih

zemalja u tranziciji, već više Bugarska i Rumunija, najmlađe članice koje su to

postale 2007. godine. Za potrebe naše analize, ove dve poslednje zemlje bi mogle


biti posebno interesantne, a naročito Bugarska koja je po svojoj veličini i ostalim

karakteristikama možda najsličnija Srbiji od svih zemalja sa kojima se graniči.

Posebno iskustva ove poslednje tri nama susedne, i po mnogim parametrima

privrednog i društvenog razvoja uporedive zemlje, mogu dobrim delom da budu

putokaz i pomoć pri realizaciji napora za uspešniju izgradnju tržišne privrede.

Prema napred pomenutoj rang listi zemalja po tržišnim slobodama, gde Srbija

zauzima 98. mesto, sa njom u grupi "uglavnom neslobodnih" ekonomija se nalazi

Bosna i Hercegovina na 104. mestu, dok su ostale, susedne zemlje plasirane nešto

bolje, u napredniju grupu "umereno slobodnih" ekonomija, i to Hrvatska na 83.

mestu (iako je nadomak ozvaničenja punopravnog članstva u EU), Crna Gora na

72. mestu (kandidat), Rumunija i Bugarska kao najnovije članice na 62., odnosno

61. mestu, Albanija na 57. mestu, Mađarska na 49. mestu kao najstarija članica EU

iz posmatrane grupe, i Makedonija na čak 43. mestu, koja je neočekivano, najbolje

plasirana i tako u potpunosti opravdala status kandidata po ovom kriterijumu.

Navedeni primer potvrđuje opravdanost izbora ekonomija za poređenje sa

srpskom. Naime, prema ovom, za svrhe naše analize, možda najvažnijem

kriterijumu, od osam uporedivih zemalja, jedna se nalazi sa Srbijom u grupi

uglavnom neslobodnih ekonomija (BiH), dok su sve ostale rangirane u prvu višu

grupu, umereno slobodnih. Sigurno je da nema nikakve realne i neposredne koristi

porediti aktuelno stanje naše privrede sa vodećim ekonomijama sveta po ovom

pokazatelju koje su svrstane u "slobodne" i "uglavnom slobodne", gde i nema naših

suseda, čak ni Makedonije i Mađarske. Poenta je u tome što se na njih dve svakako

možemo ugledati u naporima da izgradimo slobodno i otvoreno tržište. Neka

njihova rešenja i politika su svakako dobrim delom primenljiva i prihvatljiva, ali

naravno, ovo ne treba shvatiti ni kao idealizaciju ni kao preporuku nekritičkog

preuzimanja.

Srbija i njeno okruženje

Naša zemlja kao osnovnu i polaznu ideju za unapređenje privrednih rezultata u

aktuelnom trenutku bi trebalo da ima povećanje atraktivnosti ulaganja kapitala. Put

ka tome je bez sumnje izgradnja slobodne i otvorene tržišne privrede, a to sve

korespondira sa dobro poznatim političkim i ekonomskim ciljevima kao što su

završetak tranzicije i članstvo u EU. Uostalom, Srbija je već u ovom trenutku

okružena sa svih strana zemljama koje su članice ove integracije (Mađarska,

Rumunija, Bugarska i uskoro i zvanično Hrvatska) ili imaju status kandidata (Crna

Gora i Makedonija). Prema ovom kriterijumu uspešnosti tranzicije, nalazimo se

samo ispred BiH i Albanije.

Pored ovog zajedničkog razvojnog cilja, faktička situacija posedovanje

zajedničke granice sa ovim zemljama, etnička izmešanost stanovništva, te različiti

oblici povezanosti, otvaraju realnu mogućnost kako privredne saradnje, tako i

određene međusobne konkurencije. One, htele ili ne, moraju imati značajnu


ekonomsku saradnju, bilateralnu i multilateralnu (CEFTA i sl.), moraju sarađivati i

po pitanju velikih međunarodnih infrastrukturnih projekata iz domena saobraćaja i

energetike, ali se javljaju i u određenoj meri kao konkurenti u privlačenju FDI u

region.

Veličina

Ukoliko razmotrimo prvo broj stanovnika i površinu teritorije kao elementarne

uslove privređivanja, zaključujemo da su sve ovo uglavnom nevelike zemlje čak i u

evropskim okvirima. Ovi parametri dobrim delom uslovljavaju i samu veličinu

nacionalnog tržišta što je takođe važan faktor za potencijalne investitore. (tabela 4)

Tabela 1. Veličina Srbije i njenih suseda

Država Broj stanovnika Površina u km2

Rumunija 21.538.000 238.391

Mađarska 10.056.000 93.028

Bugarska 7.660.000 110.879

Srbija 7.382.000 88.361

Hrvatska 4.436.000 56.594

B i H 3.843.000 51.209

Albanija 3.161.000 28.748

Makedonija 2.044.000 25.713

Crna Gora 620.145 13.812

Izvor: Republički zavod za statistiku (2010.), Statistički godišnjak Srbije 2010.

Beograd: Republički zavod za statistiku i http://sr.wikipedia.org/sr/Crna Gora,

Datum pristupa 09.03.2012.

Interesantno je primetiti da je od zemalja koje nisu članice EU Srbija

najmnogoljudnija i prostorno najveća. Vidimo da Bugarska ima neznatno više

stanovnika, a da je Mađarska samo malo veća po površini. S druge strane, prima se

u članstvo nešto manja Hrvatska, a dosta manje Makedonija i Crna Gora takođe

imaju status kandidata. Ovo nas upućuje na razmišljanje da bi se u tranzicionim

naporima mogli u nekim aspektima ugledati posebno na Hrvatsku koja jeste nešto

manja, ali je već praktično članica EU. Najmanja Crna Gora je postala kandidat pre

Srbije što samo potvrđuje da veličina privrede u našim regionalnim uslovima nije

presudan faktor tranzicije. Sve ovo navodi na zaključak da veličina tržišta Srbije u

svakom slučaju može privući FDI makar kao i tržišta Hrvatske i Crne Gore, i da

ukoliko to nije slučaj, razlozi su subjektivne prirode.


Sa druge strane, sve ove zemlje što se tiče svetske privrede imaju zanemarljiv

značaj. Dobra ilustracija je pregled njihovog učešća u ukupnom svetskom izvozu

robe u 2010-oj godini (tabela 2).

Tabela 2. Učešće u svetskom izvozu 2010.

Država % Učešća u svetskom izvozu robe

Mađarska 0,628

Rumunija 0,325

Bugarska 0,136

Hrvatska 0,078

Srbija 0,065

B i H 0,032

Makedonija 0,022

Albanija 0,010

Crna Gora 0,003

Izvor: UNCTAD (2011), UNCTAD handbook of statistics 2011, Datum pristupa

05.10.2012, http://www.unctad.org

I ovde se kao konstruktivan pokazao naš izbor uporedivih zemalja, obzirom da

bi razmatranje cele ove grupe, a i svake pojedinačno privrede u okviru svetske rang

liste bilo potpuno necelishodno sa aspekta naše analize. Ovako, pak, iz gornje

tabele možemo tačno da vidimo ko se gde nalazi u mnogo realnijem kontekstu.

Konstatujemo da samo članice EU iz ove grupe imaju veće učešće od jednog

promila u posmatranoj godini! Na ovaj način samo se tvrđuje da je najrealnija

privredna slika Srbije kada se gleda u okviru susednih zemalja.

Obzirom da smo svesni značaja rasta izvoza za srpsku privredu, ovde bi nam

moglo biti interesantno, kako je to hrvatski izvoz robe (dakle bez turizma!) veći i

značajniji od našeg. Kako su uspeli da svoju privredu bolje uklope u svetsku?

Odgovor na ovo pitanje bi mogao biti značajan za tranzicione napore Srbije.

Privreda

Veličina i snaga jedne nacionalne privrede, kao i dinamika njenog rasta, su

osnovni rezultati jednog privrednog sistema, odnosno ekonomske i razvojne

politike. Naravno, ovo se odnosi na manje - više uporedive zemlje, posebno što se

tiče veličine teritorije i broja stanovnika, a videli smo da je u tom pogledu naš

odabrani uzorak poprilično ujednačen. Naime, ako izuzmemo ekstreme, polovina

zemalja ima oko pet miliona stanovnika i oko pedeset hiljada kvadratnih

kilometara prostora.


Veličinu i dinamiku privrede ćemo sagledati iz narednog pregleda nominalnog

bruto domaćeg proizvoda, što uz sva ograničenja i nedostatke, ipak predstavlja prvi

i najčešće korišćeni makroekonomski pokazatelj.

Tabela 3. Nominalni GDP (u mil.$)

Država 2007 2008 2009 2010 2011

Rumunija 169,283 200.071 161.110 161.629 179.794

Mađarska 136.102 154.234 126.632 128.632 140.029

Hrvatska 59.336 69.911 63.436 60.852 63.850

Bugarska 42.114 51.825 48.569 47.727 53.514

Srbija 38.952 47.761 40.148 38.444 45.043

B i H 15.281 18.543 17.083 16.648 18.088

Albanija 10.705 12.969 12.119 11.858 12.960

Makedonija 8.160 9.834 9.314 9.138 10.165

Crna Gora 3.669 4.520 4.141 4.111 4.551

Izvor: web.data.worldbank.org, Datum pristupa 08.01.2012.

I prema ovom kriterijumu Srbija se nalazi tačno u sredini što ponovo pokazuje

da smo odabrali primeren okvir za realno sagledavanje performansi njene privrede.

Kakvog bi smisla uopšte imao izbor takve grupacije za poređenje u kome bi naša

zemlja po svim kriterijumima bila prva ili pak poslednja?

Značajno da se Srbija nalazi iza (opet) privredno uspešnije Hrvatske, ali i da

sasvim malo zaostaje iza Bugarske, takođe članice EU, koja je po veličini teritorije

i broju stanovnika od svih zemalja u grupi najpribližnija Srbiji. Interesantno je

primetiti, a to je sigurno zanimljivo za posebno izučavanje, kako je Srbija mnogo

više osetila krizu od te najsličnije privrede. Ovo u svakom slučaju implicira dva

važna zaključka. Kao prvo, ponovo se nameće preporuka da se u privrednom

smislu možemo ugledati na mnoga rešenja iz Hrvatske, a izgleda i Bugarske..

Sa druge strane, a sa aspekta našeg istraživanja još važnije, unapređenjem

institucija slobodnog tržišta bi najefikasnije popravili privredne rezultate, jer smo

već konstatovali da su tržišne slobode od svih ovih zemalja najmanje u Srbiji (sa

izuzetkom BiH). Ukratko, važno je primetiti da smo na razvojnoj skali uporedivih

zemalja bolje rangirani nego što se tiče tržišnih sloboda. Dakle tu je velika skrivena

rezerva za privredni razvoj koju je celishodno što pre aktivirati, posebno što ta

aktivacija zavisi uglavnom od domaćih subjektivnih društvenih faktora i nije

materijalno-finansijski zahtevna.

Ovakvi zaključci opstaju i ukoliko pribegnemo suptilnijoj analizi i

preračunamo bruto domaći proizvod po stanovniku. Tako dobijamo pokazatelj koji

nam za razliku od prethodnog koji pre svega ilustruje veličinu privrede, u većoj

meri odslikava kvalitet privređivanja.(tabela 4)


Tabela 4. Nominalni GDP p.c. $

Država 2007 2008 2009 2010 2011

Hrvatska 13.376 15.767 14.323 13.774 14.488

Mađarska 13.535 15.365 12.635 12.863 14.044

Rumunija 7.856 9.300 7.500 7.539 8.405

Crna Gora 5.842 7.183 6.569 6.510 7.197

Bugarska 5.498 6.798 6.403 6.335 7.158

Srbija 5.277 6.498 5.484 5.273 6.203

Makedonija 3.984 4.791 4.528 4.434 4.925

B i H 4.044 4.913 4.534 4.427 4.821

Albanija 3.377 4.076 3.796 3.701 4.030

Izvor: web.data.worldbank.org, Datum pristupa 08.01.2012.

Prema ovom, suptilnijem, pokazatelju privredne razvijenosti Hrvatska je čak

prva u grupaciji, ispred Mađarske i time u potpunosti opravdava ulazak u EU što se

tiče ekonomskih kriterijuma. Još je poučniji slučaj Crne Gore koja se nalazi ispred

Bugarske, članice EU, i Srbije sa kojom je do 2006. godine sačinjavala zajedničku

državu. Ovo je još eklatantniji primer kako unapređenje tržišta, te adekvatno

vođenje spoljne politike i unapređenje pravnog sistema može biti značajno za

privredni razvoj.

Međutim, da bi analiza uspešnosti privređivanja bila potpuna, ne možemo u

vreme svetske ekonomske krize, koja je upravo i započela u finansijskom sektoru,

pa je možemo sa dosta prava nazvati i krizom dugova, zaobići problematiku

spoljne zaduženosti, izuzetno aktuelnu u Evropi. To će nam pokazati u kojoj su

meri ove zemlje, i Srbija među njima, samoodržive u ekonomskom smislu,

odnosno koliko je njihov privredni rast i razvoj zasnovan na stranoj akumulaciji.

Kao i u prethodnom slučaju, zbog prisutnih razlika u veličini zemalja u regionu,

podaci u apsolutnom iznosu ne daju najprecizniju sliku performansi nacionalnih

privreda važnih za uporednu analizu. Očekivano je da najveći ukupan dug ima

najveća Rumunija, a najmanji Crna Gora. Zato je mnogo vredniji pokazatelj

zaduženost po stanovniku. Tek tada možemo sa većom sigurnošću da uočimo koja

je od zemalja regiona najzaduženija, a koja najmanje. (tabela 5)


Tabela 5. Spoljni dug p.c. 2010. god.

Država Dug p.c. $

Hrvatska 13.435

Mađarska 10.539

Bugarska 6.373

Rumunija 5.667

Srbija 4.418

Makedonija 2.816

Crna Gora 2.461

B i H 2.249

Albanija 1.447

Izračunavanja izvršio autor na bazi podataka sa web.data.worldbank.org, Datum

pristupa 08.01.2012

Ovde možemo videti da su Hrvatska i Mađarska daleko najzaduženije zemlje,

a da je Srbija u ovoj uporednoj regionalnoj analizi srednje rangirana, ali kao

najzaduženija zemlja koja nije članica EU. Iz toga možemo izvesti nekoliko bitnih

zaključaka za savremenu ekonomiju Srbije. Pokazuje se da su veoma korelisane tri

pojave: stepen privrednog razvoja (Tabela 4), članstvo u EU i spoljna zaduženost.

Slika 1: Tranzicione ekonomije Srbije i njenih suseda

Naravno da je privredni razvoj neprikosnoveni cilj, ali imamo primer da je

Srbija tu skoro ravnopravna sa Bugarskom. Sa druge strane, pitanje članstva u EU

prema ovome izgleda prvenstveno političko, a ne ekonomsko pitanje za Srbiju.

Utoliko je to jasnije kada vidimo i primer Crne Gore koja ima efikasniju privredu

ne samo od Srbije, nego i od Bugarske koja je članica Unije od 2007. godine.

(prema poslednjim podacima iz tabele 4) .


Sa druge strane, uočavamo da je za odabranu grupu zemalja mnogo čvršća

korelacija između stepena privrednog razvoja i veličine zaduženosti ovih zemalja

po stanovniku, nego između razvijenosti i članstva u EU. Ukoliko stavimo u odnos

GDP p.c. iz tabele 4 i iznos spoljnog duga p.c. iz tabele 5 dobijamo korelaciju koja

iznosi 0,948. Ovo saznanje takođe može biti vrlo značajno za Srbiju i njenu buduću

razvojnu politiku.

Slika 2: Razvijenost i zaduženost

Kakva je perspektiva zemalja regiona i Srbije među njima da i dalje zasnivaju

svoj razvoj na zaduživanju? Odgovor na ovo pitanje pre svega zavisi od

mogućnostima redovnog servisa dugova. Jedna od značajnih mera te mogućnosti je

odnos između spoljnog duga i GNI (bruto nacionalnog dohotka) što se vidi iz

Tabele 6.

Tabela 6. Relativna zaduženost 2010. god.

Država Spoljni dug kao % GNI

Bugarska 104,80

Hrvatska 97,58

Srbija 84,30

Mađarska 81,99

Rumunija 76,40

Makedonija 63,10

B i H 48,80

Albanija 40,50

Crna Gora 39,10

Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012.i autorova izračunavanja

Prvo što primećujemo to je da je skoro polovina posmatranih zemalja

prekoračila granicu od 80% koja se uobičajeno smatra kritičnom. Obzirom da je


pozicija Srbije po ovom kriterijumu nepovoljna, možemo zaključiti da nije

preporučljivo nastaviti sa politikom uvećanja spoljnog duga u budućnosti. Ovo

posebno i zbog toga što su dosadašnji efekti zaduživanja u svakom pogledu

nezadovoljavajući. Imajući u vidu da su ostale prezadužene zemlje regiona

(Bugarska, Hrvatska i Mađarska) ipak ostvarile neke svoje političke i ekonomske

ciljeve koje bi smo najjednostavnije mogli nazvati okončanjem tranzicije, ne

vidimo razloge zašto bi Srbija i dalje uvećavala svoj dug uz istovremeno

zaostajanje u privrednom razvoju ne samo za prezaduženim susedima po ovom

kriterijumu nego i za Rumunijom i Crnom Gorom. Posebno je interesantan primer

najmanje zadužene zemlje u ovom pregledu - Crne Gore kojoj to nije smetalo da

ostvari većinu svojih ekonomskih i političkih ciljeva, a izašla je iz zajedničke

države sa Srbijom tek pre nekoliko godina.

Stabilnost

U kratkom vremenskom periodu koji smo odabrali kao interesantan za naše

posmatranje, ne vide se bitne razlike u oscilacijama prosečnih godišnjih stopa rasta

realnog bruto domaćeg proizvoda odabrane grupe zemalja. Slično reagovanje na

efekte svetske krize je još jedan argument za odabir ove grupe zemalja za uporedno

izučavanje ekonomske uspešnosti. Drugim rečima, usled velike sličnosti one u

velikoj meri dele zajedničku ekonomsku sudbinu. (Tabela 10)

Tabela 7. Stopa privrednog rasta (%)

Država 2007 2008 2009 2010 2011

Albanija +5,9 +7,7 +3,3 +3.5 +3,0

Crna Gora +10,7 +6,9 -5,7 +2,5 +2,5

Makedonija +6,1 +5,0 -0,9 +1,8 +3,0

B i H +6.8 +5,4 -2,9 +0,8 +1,7

Mađarska +0,1 +0,9 -6,8 +1,3 +1,7

Bugarska +6,4 +6,2 -5,5 +0,4 +1,7

Srbija +5,4 +3,8 -3,5 +1,0 +1,8

Rumunija +6,0 +9,4 -8,5 +0,9 -0,4

Hrvatska +5,1 +2,2 -6,0 -1,2 -0,0

Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012.

Možda je iznenađujuće da Albanija i Crna Gora imaju najviše i najstabilnije

stope privrednog rasta, a to je za Srbiju bitno jer i one nisu članice EU. Ma da su

navedene privrede dosta manje od naše, njihova iskustva mogu biti značajna.

Dakle, ne da je moguće, nego je prema ovim rezultatima možda i lakše ostvariti

privrednu stabilnost van evropske integracije, posebno za male zemlje u regionu.


Primetan je uticaj svetske ekonomske krize kod cele grupe u poslednjim

godinama. Takođe, zapažamo da je kriza više pogodila veće, razvijenije i otvorenije

privrede, pretežno zemlje EU, što nije iznenađenje i tu je najilustrativniji primer

Rumunije. Aktuelna ekonomska kriza u EU ne može zaobići ni jednu zemlju članicu, a

posebno se oseća u slabijim privredama kakve su sve u regionu. I ovo je važno za

Srbiju, posebno što je veoma verovatno da sa ovog aspekta ne bi postigla bolje

rezultate i da je bliža ovoj organizaciji o čemu nam svedoče primeri Mađarske i

Hrvatske. Inače, i po ovom kriterijumu naša je zemlja neposredno iza Bugarske.

Otvorenost

U aktuelnoj eri globalizacije, a posebno u tranziciji kao njenom nama

najinteresantnijem delu, otvorenost privrede je imperativ, i dugoročno gledano

jedini put opstanka i razvoja svake privrede, a posebno malih evropskih zemalja

koje analiziramo. Neophodnost porasta izvoza, o kome smo već govorili, uticao je

da sve ove zemlje postignu dobre rezultate merene godišnjim procentualnim rastom

vrednosti izvoza robe sve do pojave svetske recesije. I ne samo to, sličan trend je

imao i porast izvoza meren relativno kao deo bruto domaćeg proizvoda - Tabela 8.

Tabela 8. Izvoza robe i usluga (% GDP)

Država 2007 2008 2009 2010 2011

Mađarska 81 82 78 87 92

Bugarska 59 58 48 58 63

Makedonija 52 51 39 48 49

Hrvatska 42 42 35 28 38

Crna Gora 43 39 33 36 39

B i H 43 41 32 36 42

Srbija 31 31 29 35 37

Rumunija 31 31 33 23 22

Albanija 29 30 28 30 30

Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012.

Sve su zemlje u ovom periodu imale dinamičan rast izvoza meren vrednosno

do pojave krize koja je uslovila pad, međutim kada se taj rast "ukrsti" sa kretanjem

GDP, uočavamo da su Mađarska i Bugarska sa vrha, te Srbija i Albanija sa dna

lestvice na kraju perioda imale otvoreniju privredu nego na početku mereno na ovaj

način, dok su ostale privrede postale nešto zatvorenije. Srbija je u ovom aspektu,

dinamički gledano postigla zadovoljavajuće rezultate, sigurno bolje nego po

ostalim privrednim pokazateljima. Međutim, to poboljšanje i dalje nije dovoljno,

jer i dalje samo Rumunija i Albanija izvoze manji deo svog bruto domaćeg


proizvoda. Za uspešniju integraciju u međunarodne privredne tokove to je svakako

nedovoljno. Sigurno je da bi u tom svetlu trebalo razmotiti i agresivniji pristup

nekim trenutno zapostavljenim izvoznim tržištima kao što su već pominjane Rusija

i Kina, ali zašto ne i druge zemlje.

Očigledno je da su sve posmatrane zemlje u prethodnom srednjoročnom periodu

uložile velike napore za rast izvoza i da su u tome imale uspeha. Međutim, da bi smo

potpunije sagledali kvalitet njihove uključenosti u međunarodnu podelu rada i uzmemo

u obzir odnose razmene (terms of trade) koje su ove zemlje postigle u proteklom

period, zaključujemo da je sa kvalitativnog dinamičnog aspekta uspeh polovičan

(UNCTAD 2010). Naime, u ovom veku je manje od polovine zemalja samo neznatno

popravila odnose razmene u odnosu na one koji su postizani na početku veka.

Standard i kvalitet života

Pored svih ekonomskih pokazatelja kojima smo se bavili do sada, naravno da

poredeći određene zemlje u privrednom i širem društvenom kontekstu, moramo

posebno da se osvrnemo na standard i kvalitet života stanovništva. To jeste

najznačajnija mera svih privrednih uspeha, ali zbog same svoje prirode teško je

precizno kvantifikovati.

Standard ne zavisi samo od visine bruto domaćeg proizvoda, a ni nacionalnog

dohotka (neto domaćeg proizvoda) nego i od njegove namenske raspodele, kao i od

ravnomernosti raspodele dohotka namenjenog krajnjoj potrošnji. Tu su naravno i

bezbednost, očuvanje prirode, obrazovanje, političke slobode i drugi brojni

nemerljivi faktori kvaliteta života.

Ovde smo se opredelili za očekivano trajanje života za period 2005-2010

prema statistici Ujedinjenih nacija - Tabela 9.

Tabela 9. Očekivano trajanje života

Država Godine života

Hrvatska 76

Albanija 76

B i H 75

Makedonija 74

SCG 73

Bugarska 73

Mađarska 73

Rumunija 73

Izvor: UNCTAD (2010), UNCTAD handbook of ststistics 2010, Datum pristupa

08.03.2011, http://www.unctad.org


Prema ovom izabranom pokazatelju cela grupa u posmatranom srednjoročnom

periodu deluje prilično ujednačeno, i za precizniju diferncijaciju bi možda bili

zaslužna neka šira istraživanja u ovoj oblasti. U svakom slučaju ovolika

ujednačenost čini se da podržava tezu o smislu međusobnog poređenja ovih

zemalja za potrebe makroekonomskih analiza. Interesantno je, takođe, da je Srbija

po ovom kriterijumu uspešni isto koliko i članice EU, a da je Hrvatska na čelu.

Moguće je da je na visoko očekivano trajanje života u Hrvatskoj imala uticaj

promena starosne strukture stanovništva kao posledica kretanja srpskog življa u

poslednje dve decenije, ali o tome još uvek nema relevantnih demografskih

istraživanja.

Platnobilansni problemi

Iz svega proizilazi da je najpogodniji okvir za sagledavanje naših aktuelnih

privrednih problema i iznalaženje rešenja, upravo društvo naših suseda. Jedan od

osnovnih privrednih problema svih posmatranih zemalja deficit trgovinskog

bilansa. Prema ovom pokazatelju Srbija se u regionalnom okviru nalazi u donjoj

trećini. (Tabela 10)

Tabela 10. Deficit tekućeg bilansa (u mil.$)

Država 2007 2008 2009 2010 2011

Mađarska -9.962 -11.119 -107 +1.515 +2.033

Makedonija -606 -1.236 -610 -200 -274

Albanija -1.151 -2.018 -1.851 -1.353 -1.595

Crna Gora -1.363 -2.003 -1.333 -966 -802

BiH -1.648 -2.605 -1.088 -946 -1.588

Hrvatska -4.328 -6.083 -3.067 -963 -466

Srbija -6.890 -10.395 -2.867 -2.820 -4.113

Bugarska -11.437 -11.875 -4.256 -591 -579

Rumunija -23.080 -23.719 -6.955 -7.284 -8.541

Izvor: web.worldbank.org, Datum pristupa 10.01.2012. i autorova izračunavanja

Ako smo realni, i sa ovog aspekta ne možemo biti potpuno nezadovoljni,

budući da se nalazimo u veoma sličnom položaju kao Bugarska i Hrvatska.

Činjenica je da sve zemlje grupacije imaju izražen problem deficita tekućeg bilansa

osim Mađarske za koju bi se moglo reći da je sa ovog aspekta jedna od uspešnijih

zemalja u Evropi.

Posebno zabrinjava što sve posmatrane zemlje, uključujući i našu, u ovom

periodu imaju deficit, sa izuzetkom Mađarske. Rumunski deficit izgleda ubedljivo

najveći, ali ako uzmemo u obzir veličinu zemlje, njena situacija nije teža od


proseka grupacije. Takođe vidimo das u sve zemlje nakon kriznog udara 2008.

godine preduzele mere i smanjile deficit platnog bilansa, ali se kod polovine

ponovo javljaju negativne tendencije u 2011-oj godini.

Obzirom na izložene probleme i značajnu zaduženost koja je prisutna u

zemljama grupacije poslednjih godina, strane direktne investicije bi mogle biti

značajne za razvoj ovih ekonomija. Međutim, kod većine njih se svetska

ekonomska kriza odrazila kroz apsolutni pad priliva kapitala u ovom obliku.

Budući da se prema onome što smo do sad govorili ovde radi o veoma važnom

pokazatelju, trebalo bi mu posvetiti posebnu pažnju. FDI u zemljama koje nisu

članice EU su uglavnom neznatne, što znači da su mere za unapređenje tržišta i u

Srbiji daleko iza onih koje primenjuju susedne zemlje koje su već stekle

punopravno članstvo u EU. Posebno je interesantan razvojni put Mađarske gde je

došlo do neto - odliva kapitala iz zemlje 2010-te godine što zahteva posebnu

analizu.

Realniju sliku dobijamo upotrebom relativnih pokazatelja umesto apsolutnih.

Tako nam zbog različitih veličina privreda u grupaciji mnogo može reći učešće

SDI u bruto domaćem proizvodu. (Tabela 11)

Tabela 11. Relativna mera FDI u 2011. god.

Država SDI u GDP (%)

Mađarska 17,10

Crna Gora 11,67

Albanija 7,69

Srbija 5,99

Makedonija 3,92

Bugarska 3,40

B i H 2,39

Hrvatska 2,30

Rumunija 1,53

Izračunavanja izvršio autor

Ovde je slika Srbije kao privlačne destinacije za strani kapital istovetna

odnosno zauzima sredinu. Jedini iznenađenje je položaj Hrvatske koja se inače

dobro kotira po kriterijumu tržišnih sloboda i evropskih integracija. Napominjemo

da je rang zemalja skoro identičan ukoliko se izvrši preračunavanje SDI po

stanovniku. I što je posebno važno, ukoliko razmatramo 2008. godinu kao

poslednju prosperitetnu za ovu grupu zemalja pre nego što ih je gotovo sve

pogodila svetska kriza punom žestinom, možemo utvrditi visok stepen korelacije

između GDP p.c. i SDI p.c. od čak 0,712. Ovde pored očekivane liderske pozicije

Mađarske, ponovo uočavamo poučan primer Crne Gore koja u mnogo čemu može

biti uzor bez obzira na veličinu privrede.


Ova nam analiza kazuje da bi unapređenje tržišta u našim uslovima

predstavljalo aktivaciju moćnog, a zapostavljenog resursa obzirom da smo po

većini posmatranih pokazatelja u sredini grupe, a po tržišnim slobodama na

začelju. Dakle poređenje sa susedima nam otkriva i naš realni položaj, a i

preporučuje operativni pravac akcije - izgradnju i unapređenje tržišta.

Zaključak

Nakon detaljnog razmatranja osnovnih ekonomskih pokazatelja Srbije u

poslednjih nekoliko godina možemo primetiti da su oni uglavnom

nezadovoljavajući kako u apsolutnom, tako i u relativnom izrazu. Obzirom da se

radi o maloj otvorenoj privredi usled ekonomske krize u svetu poslednjih godina

došlo je i do negativnih trendova u privredi po mnogim aspektima posmatranja.

Međutim, ukoliko izvršimo uporednu analizu sa zemljama neposrednog okruženja,

što po nama predstavlja jedini smisleni parametar za poređenje, vidimo da srpska

privreda svakako nije najuspešnija, ali ni najneuspešnija.

Uočavamo da većinu ovih zemalja muče slični ekonomski problemi, bez

obzira da li su okončale svoju tranziciju i postale članice EU ili su pak, kao Srbija

iz objektivnih i subjektivnih razloga bile sporije u tom procesu. To kašnjenje sa

jedne strane može pogodovati Srbiji prilikom formulisanja nove strategije

privrednog razvoja obzirom da su joj dostupna iskustva uporedivih zemalja koje su

dalje odmakle na putu kojim se i ona uputila.

Za rešavanje aktuelnih problema srpske privrede je svakako neophodna nova

razvojna strategija koja se ne može bazirati na rastu zaduženosti, već na rastu

konkurentnosti privrede zarad popravljanja spoljnotrgovinskog bilansa i

privlačenja FDI što svakako nije lak zadatak u uslovima svetske ekonomske krize.

Iskustva naših suseda pokazuju da sama kandidatura za članstvo u EU, pa čak

ni članstvo u toj organizaciji, sami po sebi ne znače mnogo za domaću privredu.

Izgleda da u slučaju ekpanzije vodećih privreda EU zemlje članice sa kojima se mi

graničimo i sa kojima se možemo porediti mogu računati na određen privredni rast

pre svega na bazi zaduživanja, a u manjoj meri i na bazi FDI, dok se u uslovima

recesije suočavaju možda čak i sa mogućnošću nacionalnog bankrota.

Oslanjanje na sopstvene snage, ekonomska saradnja sa susedima, EU, Rusijim

i Kinom uz jačanje konkurentnosti su naši predlozi za budućnost srpske ekonomije.

Ovo podrazumeva i formulisanje i vođenje adekvatne ekonomske i razvojne

politike, kao i dalju dogradnju privrednog sistema u tržišnom smeru.


Literatura

[1] Bajec, J.,Joksimović, Lj. (2003) Savremeni privredni sistemi, Ekonomski

fakultet Beograd, Beograd

[2] Dragutinović Mitrović, R.,Ivančev, O. (2010) Driving forces of economic

growth in the second decade of transition. Economic anals,185, pp. 7-32.

[3] Dušanić, J. (2011). Može li se zaustaviti dalje urušavanje privrede Srbije? Nova

srpska politička misao. www.nspm.rs

[4] Dušanić, J. (2011) Ostaju dok mogu da koriste stimulacije. Politika,

11.02.2011. http:/www.politika.rs

[5] Heritage Foundation (2012).2012 Index of economic freedom, http://heritage.org

[6] http://sr.wikipedia.org/sr, Crna Gora, retrived date 09.03.2012.

[7] NBS (2011) Republic of Serbia-Stock of External Debt by Debtors and

Creditors, http//www.nbs.rs

[8] Novaković, A.,Pešić M. (2010) Srbija u tranzicionom ekvilibrijumu - Imperativ

prevazilaženja stanja blokiranih reformi - Politička revija, 2/2010, Beograd:

Institut za političke studije, pp. 235-260.

[9] Republički zavod za statistiku (2010.), Ekonomska kretanja u Republici Srbiji

2010, Beograd: Republički zavod za statistiku

[10]Republički zavod za statistiku (2010.), Statistički godišnjak Srbie 2010,

Beograd: Republički zavod za statistiku

[11]Republički zavod za statistiku (2011), Spoljnotrgovinska robna razmena,

www.stat.gov.rs

[12]RZS (2012), Statistički kalendar republike Srbije 2012. Beograd: Republički

zavod za statistiku.

[13]Savić, Lj. (2010) Izvozno orijentisana industrijalizacija kao osnova novog

modela razvoja. Ekonomske teme, 2, Niš: Ekonomski fakultet Niš,pp. 311-

326.

[14]UNCTAD (2010), UNCTAD handbook of stastistics 2010,

http://www.unctad.org

[15]web.data.worldbank.org

UDC: 338.45.027(497.11)"2008/2011" ID:199123468

Solventnost i profitabilnost industrije Srbije

Slavoljub Šljivic 4

Dragana Vojteški-Kljenak 5

Milenko Pavlović6

APSTRAKT

Posle više decenija ekonomskog propadanja industrije Srbije, svest o značaju

ove privredne grane sve više jača u poslednje vreme. Ključno pitanje je koliko su

realne perspektive razvoja srpske industrije? Hipoteza je da ta perspektiva zavisi

od kvaliteta vizije, ali i od dugoročnih finansijskih perfomansi ove grane privrede.

Rad se bavi analizom solventnosti i profitabilnosti tri industrijske grane Srbije u

periodu 2008-2011. godine. To su: rudarstvo, prerađivačka industrija i

snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija. Okvir za

analizu predstavljaju zbirni podaci iz bilansa stanja i bilansa uspeha ovih grana.

Ocena solventnosti i profitabilnosti se zasniva na racio pokazateljima. U radu se

ukazuje na potrebu da se osnuje posebno regulatorno telo na nivou Vlade

Republike Srbije, čiji zadatak bi bio da formuliše i kontroliše implementaciju

strategije razvoja industrije Srbije u dugoročnom periodu.

KLJUČNE REČI : industrija, perspektive, solventnost, profitabilnost,

strategija

JEL: L52

4Kontakt autor Slavoljub Sljivic, e-mail: [email protected] Visoka škola za poslovnu

ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija 5Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija 6 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija


Uvod

Konkurentna industrija predstavlja temelj razvoja savremenih tržišnih

privreda. Trgovina razmenljivim proizvodima popravlja platni bilans, obezbeđuje

zaposlenost i viši nivo životnog standarda. Proizvodi i usluge bazirani na znanju i

inovacijama imaju viši stepen dodate vrednosti od onih koji se stvaraju na bazi

klasičnih tehnologija. To su osnovni razlozi zbog kojih savremene tržišne

ekonomije unapređuju svoje industrije. Unapređenje industrija je kontinuirani

proces koji ima najširu podršku vlada i njihovih regulatornih tela.

Više decenija unazad, razvoj industrije u Srbiji je pitanje koje se podjednako

zanemarivalo u političkim, akademskim i poslovnim krugovima. U poslednje

vreme, međutim, menja se svest o značaju industrije. U akademskim krugovima

stvari su prilično jasne: strukturne neravnoteže, nekonkurentnost i ekonomske

politike bazirane na stabilnosti cena, umesto na rastu autputa, vode privredu u još

dublju krizu. U političkim krugovima interes za industriju se uglavnom vezuje za

mogućnost otvaranja novih radnih mesta. U poslovnim krugovima rastu očekivanja

da će probuđena svest o značaju industrije doneti finansijsko rasterećenje.

Promena svesti nameće logično pitanje: kakve su realne perspektive razvoja

srpske industrije? Hipoteza u ovom radu je da ta perspektiva zavisi od kvaliteta

vizije, ali i od dugoročnih finansijskih perfomansi srpske industrije.

Predmet rada je analiza dugoročnih finansijskih perfomansi tri industrijske

grane u Srbiji u periodu 2008-2011. godine. Prema Klasifikaciji delatnosti, to su:

B-Rudarstvo, C-prerađivačka industrija i D-snabdevanje električnom energijom,

gasom, parom i klimatizacija. Ove tri grane učestvuju sa 20% u ukupnom broju

preduzeća i sa 38% u ukupnom broju zaposlenih na nivou privrede Srbije u 2011.

godini. Proizvodi ovih grana su razmenljivi proizvodi i za njih se redovno izrađuju

izveštaji o kretanju industrijske proizvodnje (Republički zavod za statistiku, 2012).

Izvori podataka koji se koriste u analizi jesu godišnji finansijski izveštaji

privrednih društava i preduzetnika. Ove izveštaje objavljuje Agencija za privredne

registre Srbije, u skladu sa propisima o računovodstvu i reviziji.

Ocena dugoročnih finansijskih perfomansi se zasniva na analizi solventnosti i

profitabilnosti. Okvir za analizu predstavljaju zbirni podaci iz bilansa stanja i

bilansa uspeha ove tri industrijske grane. Ocena solventnosti i profitabilnosti se

zasniva na racio pokazateljima koji su standardni alati upravljačkog računovodstva.

Izbor racio pokazatelja u ovom radu se zasniva na raspoloživim izvorima podataka.

Cilj rada je da ukaže na potrebu da se osnuje posebno regulatorno telo čiji

zadatak će biti da formuliše strategiju razvoja industrije Srbije. Ovo telo, takođe,

imalo bi zadatak da se stara o implementaciji strategije u dugoročnom periodu.

Rad se sastoji iz pet delova. Prvi deo sadrži pregled literature. Drugi deo je

uvod u finansijsku analizu i čine ga osnovne informacije o industrijskim granama i


podaci iz njihovih bilansa stanja i uspeha, sa kraćim komentarom. Treći deo

obrađuje racio pokazatelje solventnosti. Četvrti deo se bavi sa analizom

profitabilnosti. Peti deo je zaključak.

Pregled literature

Godine 2008. Srbija je ušla u globalnu ekonomsku krizu pod teretom

tranzicione recesije. Između ostalog, tranziciona recesija je posledica sprovođenja

tzv. ortodoksne ekonomske ideologije. Suštinu te ideologije čini neoliberalni

koncept koji se zasniva na deregulaciji robnih i finansijskih tržišta i slobodnoj

trgovini baziranoj na konkurentskim prednostima. Država sprovodi ovu ideologiju

pomoću makroekonomskih politika čiji osnovni cilj je da se sačuva stabilnost cena.

Autput i zaposlenost postaju „taoci“ inflacionog targeriranja. Naime, stabilnost

cena (ako i kada se ostvari), nije praćena održivim rastom autputa i zaposlenosti.

Ortodoksna ekonomska ideologija je poznata u literaturi pod nazivom

„Vašingtonski konsensus“. Do sada nije poznato da je bilo koja tranziciona

ekonomija napravila zaokret od recesije prema oporavku, na osnovu postulata

Vašingtonskog konsensusa. Posledično, otvara se pitanje alternativnih ekonomskih

platformi. Jedna takva platforma mogla bi da se nazove heterodoksna linija

razmišljanja. U ovom pristupu, autput je u centru ekonomskih politika, umesto

inflacije. Makroekonomske politike (monetarna i fiskalna), su važne, ali su takođe

važne i industrijske politike. Industrijske politike u tranzicionim zemljama treba da

se usmere ka reindustrijalizaciji. Glavni ciljevi reindustrijalizacije treba da budu

kreiranje konkurentnih sektora sa razmenljivim proizvodima i izvozom-vođeni

ekonomski rast. Primeri uspešnih reindustrijalizacija su Tajvan i Južna Koreja

(1960), kao i Kina u novijem periodu (1990).

Rast autputa baziran na konkurentskoj prednosti je formula za uspeh

savremenih ekonomija. Srbija ima komparativne prednosti u energetici,

poljoprivredi, telekomunikacijama, transportu i logistici. Zadatak industrijskih

politika je da komparativne prednosti ovih sektora pretvori u konkurentske

prednosti. Srbiji je zato potreban dinamički mikromenadžment koji je

skoncentrisan na investicije u javnom i privatnom sektoru i dobro koordiniran sa

makromenadžmentom. Rast autputa razmenljivih dobara na temelju industrijskih

politika je način da se smanji sistemski rizik u Srbiji (Đuričin,Vuksanović, 2012).

Transformacija komparativnih prednosti nekih sektora privrede u njihove

konkurentske prednosti je teško pitanje za politiku reindustrijalizacije u Srbiji. U

periodu 2008-2011. godine srpska privreda je konstantno pozicionirana pri dnu

lestvice globalnog indeksa konkurentnosti (Šljivić,Moreblessings,Stefanović,

2012). Ključni problemi nekonkurentnosti srpske privrede su neefikasnost tržišta

roba i rada, kao i kvalitet poslovnog sektora (na primer, nizak kapacitet za

apsorbovanje nove tehnologije, nizak nivo poslovne sofistikacije i nedovoljan

inovativni kapacitet). Globalni indeks konkurentnosti je sveobuhvatna mera koja


svakoj zemlji olakšava identifikaciju glavnih izvora nekonkurentnosti. Problem za

zemlje kao što je Srbija je u tome što je nekonkurentnost, po pravilu, posledica

uticaja većeg broja faktora. Eliminisanje posledica delovanja svih faktora je

ekonomski i politički veoma skupo, čak neizvodljivo na kratak rok. Dijagnostika

problema nekonkurentnosti može da se pojednostavi tako što će se postaviti

pitanje: šta sprečava pojedinačnu zemlju, u pojedinačno vreme, da ostvaruje veći

održivi ekonomski rast? Metodologija za dijagnostiku rasta treba da otkrije samo

one faktore koji imaju ključni uticaj na dinamiku rasta u pojedinačnoj zemlji.

Dijagnostika je brza, precizna i ne zahteva „rasipanje“ ekonomskih i drugih

ograničenih resursa.

Primena ove dijagnostike na srpsku ekonomiju otkriva nekoliko najvažnijih

faktora nekonkurentnosti i nedovoljnog rasta. To su: nerealan, tj. apresiran devizni

kurs, otežan pristup finansijama i visoki realni troškovi finansiranja, skupa i

neefikasna država, kao i neefikasan (često i neprofesionalan), menadžment

preduzeća i neproduktivna radna snaga (Vujović, 2012).

Stanje u srpskoj privredi je teško, ali je položaj industrije kao jednog od njenih

najvažnijih sektora postao alarmantan. U 2010. godini obim industrijske

proizvodnje je iznosio samo 45,9% obima iz 1990. godine. Za protekle dve

decenije kumulativan rast industrijske proizvodnje je iznosio 2,5%, a broj

zaposlenih je smanjen sa oko jednog miliona na samo 312 hiljada radnika.

Industrija Srbije je izgubila svoj humani kapital ne samo u kvantitativnom smislu,

već i kvalitativno. Naime, izgubljena je sposobnost da se uspešno upravlja i inovira

poslovnim sistemima kako bi ovi postali konkurentniji na tržištu.

Srbija veoma zaostaje za razvijenim tržišnim ekonomijama po nivou

tehnološkog razvoja. Sve manje ima smisla i poređenje sa sopstvenom

tehnološkom bazom iz 1990. godina. Propadanje industrije tokom poslednje dve

decenije je imalo za posledicu tiho umiranje tradicionalnih industrijskih centara u

Srbiji. Nezaposlenost je postala masovna pojava. Upravljanje industrijskim

sektorom se svelo na pitanje kako da se privuku strani investitori.

Zbog svega toga Srbiji je potrebna reindustrijalizacija. Prvi korak

podrazumeva da se identifikuju ključni sektori buduće revitalizovane industrije. Ti

sektori su: petrohemija, agroindustrija, automobilska industrija, tekstilna industrija

i industrija građevinskih materijala. Drugi korak u reindustrijalizaciji treba da bude

razvoj onih grana koje se baziraju na znanju i savremenim tehnologijama. Na

primer, to su telekomunikacije, bio-inženjering i „zelene“ energije.

Reindustrijalizacija treba da se odvija fazno. Instrument za podsticanje nove spirale

razvoja treba da budu tehnološke platforme. Ovo rešenje se pokazalo kao dobro u

međunarodnoj praksi (Popović, 2012).

Kvantitativan gubitak humanog kapitala koji je doživela srpska industrija

može da se jedino nadoknadi sa novim investicijama. Za kvalitativan oporavak

postoji rešenje-razvoj korporativnog preduzetništva. Kod nas i u svetu pojam

preduzetništva se uobičajeno vezuje za otvaranje novih preduzeća, ili za aktivnosti

malih i srednjih preduzeća. „Korporativno preduzetništvo“ se odnosi na različite


oblike preduzetničkog ponašanja u postojećim velikim preduzećima. Cilj je da se

konkurentska prednost ostvari kroz različite oblike ohrabrivanja inovativnosti na

svim nivoima: preduzeća, divizije, poslovne jedinice i projektnih timova.

Korporativno preduzetništvo može da bude rešenje za ona preduzeća koja su

vremenom postala birokratizovana, konzervativna i manje sklona riziku. U

literaturi se navode četiri oblika korporativnog preduzetništva i to: korporativno

investiranje u nova preduzeća, unutrašnje preduzetništvo, uvođenje tržišta i

preduzetnička transformacija (Paunović, 2012).

Za reindustrijalizaciju u Srbiji mogu da budu korisna iskustva Velike Britanije,

kolevke razvoja industrije u svetu. U periodu od kraja II svetskog rata pa do 1960.

godina, industriju Velike Britanije su podržavale četiri politike i to: (1) regionalna

politika, (2) politika konkurencije, (3) politike za podsticanje investicija i

obezbeđenje finansija za industriju i (4) politike za ohrabrivanje komercijalizacije

inovacija. Vlada je koristila različite instrumente za implementaciju navedenih

politika kao što su bespovratna finansijska sredstva ili subvencije, poreski krediti

za investicije, investicije u infrastrukturu, izgradnja industrijskih zona u velikim

gradovima i sl.

Od 1960. godina je postalo jasno da uspešnost u trgovini i tehnološka

unapređenja treba da postanu ključni ciljevi industrijske politike. Po prvi put su se

pojavile ideje o uvođenju sistema indikativnog planiranja, koje je uspešno

funkcionisalo u Francuskoj. Godine 1965. je usvojen prvi nacionalni petogodišnji

plan razvoja ekonomije. Osnovni cilj plana je bio ostvarivanje prosečne stope

ekonomskog rasta od 4% godišnje. Velika pažnja je bila posvećena razvoju

kvaliteta industrijskog menadžmenta, kroz dodatne edukacije i profesionalizaciju

kadrova. Povećanje produktivnosti je takođe bio jedan od ključnih ciljeva. Mere za

povećanje produktivnosti su uključivale dodatne investicije u industriju (posebno

stranih investitora) i aktivne mere na tržištu rada. Industrija Velike Britanije je

trebala da se koncentriše i racionališe, da bi odgovorila izazovima efikasnosti i

međunarodne konkurentnosti. Razvoj ekonomije obima, investiranje u nove

metode proizvodnje i nove proizvode trebali su da postanu ključ za dostizanje

međunarodne konkurentnosti. Kredibilitet nacionalnog plana je bio doveden u

pitanje sa izbijanjem krize funte 1966. godine.

Period 1980. godina je označio dominaciju ideja ekonomije ponude. To je bio

period masovnih privatizacija državnih preduzeća i deregulacije ekonomije. Država

je izgubila intervencionistički karakter, a uloga slobodnog tržišta je postala

dominantna. Tokom 1990. godina su obnovljeni interesi ka izvorima konkurentske

prednosti, kako u Velikoj Britaniji, tako i u Evropskoj Uniji.

Sadašnja industrijska politika Velike Britanije polazi od ključnog

identifikovanog problema: gepa produktivnosti u odnosu na najvažnije globalne

konkurente. Gep produktivnosti je posledica nižeg nivoa veština, manjeg obima

ulaganja u investicije i razvoj i manjeg potencijala za inovacije. Ovaj gep može da

se zatvori sa uvođenjem ekonomije znanja. Osnovni ciljevi treba da budu

unapređenje konkurencije, tehnološkog razvoja i edukacije i obuke. Pouka na


osnovu evolucije industrijske politike Velike Britanije je da su ciljevi ostali isti kao

i pre više decenija. Ono što se u međuvremenu jedino promenilo, jesu oruđa za

implementaciju tih ciljeva, koji su postali više sofisticirani (Beat, 2002).

Finansijske analize pokazuju da su najvažniji problemi srpske industrije:

nelikvidnost, zaduženost, smanjenje sopstvenog kapitala, finansijska neravnoteža i

nedostatak neto obrtnog kapitala, niske profitne marže, negativan finansijski

levridž i otežan pristup izvorima finansiranja. Ovi problemi nisu izazvani samo

globalnom ekonomskom krizom. Ekonomsko propadanje srpske industrije je

započelo mnogo ranije i zbog većeg broja različitih uzroka. Posledično, izazov je

da se uzroci istraže i da se predlože odgovarajuća rešenja.

Nelikvidnost je hroničan problem srpske privrede uopšte i industrije posebno.

Uzroci nelikvidnosti su pad konkurentnosti, smanjenje profitabilnosti i poremećena

finansijska struktura. Ovi uzroci imaju dugoročan karakter, za čije rešavanje su

takođe potrebne dugoročne, sistemske mere. Na kratak rok, međutim, neka rešenja

su ipak moguća. Multilateralna kompenzacija je prihvatljivo, ali nepotpuno rešenje.

Ovo rešenje može donekle da smanji nivo međusobnih finansijskih obaveza

preduzeća. Problem je što će i nakon multilateralne kompenzacije da preostanu

velika međusobna dugovanja. Razlog za to je što u mnogim preduzećima postoji

negativan gotovinski tok iz poslovanja.

Jačanje finansijske discipline je korak u dobrom pravcu za ublažavanje

problema nelikvidnosti. Uvođenje rokova za isplatu obaveza je naročito je značajan

za male dobavljače koji posluju sa velikim kompanijama i državnim preduzećima.

Osim toga, treba da se preispitaju uslovi za osnivanje jedne pravne forme

preduzeća kao što su društva sa ograničenom odgovornošću. Ova društva mogu da

se osnivaju sa minimalnom sumom kapitala. Lakoća osnivanja takvih preduzeća

nije isto što i lakoća redovnog poslovanja. Društva sa ograničenom odgovornošću

često imaju velike finansijske probleme i otežani pristup izvorima finansiranja. U

slučaju stečaja, poverioci nemaju gotovo nikakve šanse da naplate svoja

potraživanja.

Upravljanje tokovima gotovine je slaba strana naših menadžera. Potrebe

preduzeća za gotovinom mogu da se smanje pomoću efikasnijeg upravljanja

zalihama i skraćenjem perioda naplate potraživanja. Manji gep gotovine znači i

manji pritisak na bankarske izvore finansiranja i niže troškove servisiranja

finansijskih obaveza.

Kvalitet menadžmenta u industrijskim preduzećima takođe treba da se

unapredi. To podrazumeva različite mere i aktivnosti. Na primer, povećanje nivoa

znanja i veština i kontinuirani profesionalni razvoj. Čitav niz savremenih

menadžerskih alata su dostupni za svakodnevno korišćenje u praksi, kao što su:

kalkulacija cene koštanja, analiza lanca vrednosti, obračun troškova baziran na

aktivnostima i sl.

Odnos banaka i industrijskih preduzeća je komplikovan. Banke nerado

plasiraju kredite industrijskim preduzećima, navodeći visoke rizike kao osnovni

razlog za takvu praksu. Troškovi finansiranja su izuzetno visoki i ne odgovaraju


realnim mogućnostima ovih preduzeća. Prosečna cena duga se kreće u rasponu od

12% do 22%. Bankarski menadžment retko kada snosi posledice loših plasmana.

Praksa da se troškovi takvih plasmana prevaljuje na klijente banke u vidu rastućih

kamatnih stopa, nije prihvatljiva. Finansijski sistem Srbije je bankocentričan.

Suzbijanje monola banaka može da se postigne jedino kroz jačanje tržišta kapitala.

Za strateški značajna preduzeća u industrijskom sektoru, rešenje može da bude

privlačenje strateških partnera i dokapitalizacija. Strateški partner može da bude i

država, a na raspolaganju su i različiti oblici javno-privatnih partnerstava

(Malinić,Milićević, 2012). Za preduzeća koja stvaraju gubitke i nalaze se u procesu

privatizacije i restrukturiranja, rešenja treba da se traže u okviru strukturnih reformi

Vlade republike Srbije (Vlada RS, 2012).

Okvir za analizu

U ovom delu rada se izlažu osnovni podaci o veličini i strukturi uzorka

industrijskih grana, koje će biti predmet dalje analize. Okvir, takođe, sadrži zbirne

bilanse stanja i uspeha ovih grana, sa kraćim komentarom. Podaci iz bilansa služe

kao osnova za racio analizu u narednom delu rada.

Struktura i dinamika broja preduzeća su izloženi u Tabeli 1.

Tabela 1: Struktura i dinamika broja preduzeća

Industijska grana 2008 2009 2010 2011

Rudarstvo 296 309 316 308

Prerađivačka industrija 19.125 18.641 18.088 17.259

Proizvodnja i snabdevanje električnom

energijom, gasom, parom i

klimatizacija 333 377 338 428

Svega 19.754 19.327 18.742 17.995

Učešće u ukupnom broju privrednih

društava

21,30

%

21,56

%

19,73

%

19,58

%

Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta

Na kraju 2011. godine ukupan broj preduzeća u ove tri industrijske grane je

iznosio 17.995, ili 19,58% preduzeća na nivou ukupne privrede. U strukturi

dominira prerađivačka industrija sa 96% preduzeća. Rudarstvo i proizvodnja i

snabdevanje električnom energijom, gasom, parom i klimatizacija učestvuju sa

1,7% i 2,3% preduzeća, respektivno. Broj preduzeća se kontinuirano smanjuje i to

za 1.759 privrednih društava, ili 9% u periodu 2008-2011. godine.


Na kraju 2011. godine broj zaposlenih u pomenutim granama je iznosio

385.671 radnika, ili 38,13% zaposlenih na nivou ukupne privrede. Najveće učešće

u strukturi ima prerađivačka industrija, 83% zaposlenih. Kao i broj preduzeća, Broj

zaposlenih se takođe smanjuje, približno za 100 hiljada, ili 21% u periodu 2008-

2011.. Pad zaposlenosti su zabeležile sve industrijske grane u uzorku (Tabela 2 i

Slika 1).

Tabela 2: Struktura i dinamika broja zaposlenih

Industrijska grana 2008 2009 2010 2011

Rudarstvo 41.151 39.756 37.618 36.643

Prerađivačka industrija 395.150 354.179 325.489 319.479

Proizvodnja i snabdevanje električnom

energijom, gasom, parom i

klimatizacija 49.206 48.737 29.961 29.549

Svega 485.507 442.672 393.068 385.671

Učešće u ukupnom broju zaposlenih 43,19% 41,82% 37,97% 38,13%


Slika 1: Broj zaposlenih u periodu 2008-2011.

Izvor: Autor

Period 2008-2011. godine u Srbiji su obeležili različiti događaji. Godina 2008.

je bila prva u nizu godina tokom kojih su počeli da se ispoljavaju negativni efekti

globalne krize. Privreda je u celini ostvarila negativan finansijski rezultat, čime je

zaustavljen pozitivni trend poslovanja i zaposlenosti iz prethodne godine. U 2009.

godini je ostvaren dvocifren pad industrijske proizvodnje (12,1%), dvocifrena

stopa inflacije (10,4%), a kurs dinara prema evru je depresirao (8,2%). Privreda u

celini je ponovo ostvarila gubitke, a došlo je i do pada zaposlenosti. Godina 2010.


je po svim pokazateljima bila „repriza“ prethodne godine. U 2011. godini privreda

je u celini ostvarila pozitivan finansijski rezultat posle dužeg vremena, zahvaljujući

smanjenim negativnim kursnim razlikama.

Period 2008-2011. godine generalno se karakteriše kvarenjem finansijske

strukture privrede. Sopstveni kapital je smanjio svoje učešće u izvorima

finansiranja, na račun porasta obaveza. Pored gubitaka iz tekućeg poslovanja,

privreda Srbije je bila opterećena kumuliranim gubicima iznad visine sopstvenog

kapitala u svim posmatranim godinama. Neto obrtni kapital privrede Srbije je bio

negativan u čitavom posmatranom periodu.

Tabela 3. sadrži skraćenu verziju bilansa stanja industrijskih grana iz uzorka.

Aktiva bilansa stanja sadrži imovinu. Imovina je generator budućih ekonomskih

koristi i garant finansijske stabilnosti ovih grana. Zbog toga je korisno da se

napravi uvid u vrednost i strukturu te imovine.

Tabela 3: Bilans stanja za period 2008-2011.

AKTIVA 2008 2009 2010 2011

Ukupno Ukupno Ukupno Ukupno

A Stalna imovina 2.008.200.900 2.028.480.703 2.282.255.872 3.023.851.701

I Nematerijalna ulaganja

II

Nekretnine, postrojenja i

oprema 1.764.933.256 1.772.844.058 1.701.029.502 2.434.587.171

III

Dugoročni finansijski

plasmani 154.261.751 184.882.999 498.257.931 509.780.469

B Obrtna imovina 1.182.614.872 1.275.230.147 1.473.437.535 1.567.780.319

IV Zalihe 441.748.852 428.456.493 478.028.930 499.800.227

V

Kratkor. potraživanja,

plasmani i gotovina 729.386.599 832.287.139 976.279.696 1.046.185.229

C

Odložena poreska

sredstva 9.864.159 10.676.078 14.969.407 18.778.701

D

Poslovna imovina

(A+B+C) 3.200.679.931 3.314.386.928 3.770.662.814 4.610.410.721

E Gubitak iznad kapitala 207.942.438 263.797.919 318.819.242 385.463.168

F Ukupna aktiva (D+E) 3.408.622.369 3.578.184.847 4.089.482.056 4.995.873.889

PASIVA 2008 2009 2010 2011


A Kapital 1.643.902.803 1.636.512.337 1.775.290.452 2.430.194.064

I Osnovni kapital 1.326.960.929 1.311.979.307 1.550.686.646 1.597.134.969

II

Neuplaćeni upisani

kapital 35.688.632 21.396.582 22.944.694 13.721.453

III Rezerve 55.123.127 55.187.102 56.002.605 57.615.934

IV

Revalorizacione

rezerve 437.733.839 447.309.711 400.229.863 944.089.611

V

Nerealizovani dobici

po osnovu HOV 2.940.031 3.494.288 2.548.347 1.642.302


VI

Nerealizovani gubici

po osnovu HOV 2.338.995 3.087.207 3.316.564 10.518.765

VII Neraspoređeni dobitak 349.917.527 391.592.523 436.741.530 565.708.972

VIII Gubitak 560.315.922 589.459.602 687.472.008 736.221.399

IX

Otkupljene sopstvene

akcije 1.824.519 1.900.367 3.074.661 2.979.013

B

Dugoročna

rezervisanja 28.972.307 42.118.780 48.347.760 45.147.712

C Dugoročne obaveze 502.837.252 573.555.628 700.728.301 798.535.042

D Kratkoročne obaveze 1.194.203.647 1.290.576.253 1.529.619.633 1.627.254.394

E

Odložene poreske

obaveze 38.706.360 35.421.849 35.495.910 94.742.677

F

Ukupno pasiva

(A+B+C+D+E) 3.408.622.369 3.578.184.847 4.089.482.056 4.995.873.889


U proseku za posmatrani period, strukturu aktive čini stalna imovina (60%),

obrtna imovina (32-35%) i gubici iznad visine kapitala (5-8%). Najvažniji segment

stalne imovine su nekretnine, postrojenja i oprema. Ovaj segment određuje

proizvodne kapacitete. Podaci ukazuju da se proizvodni kapaciteti nisu značajno

povećali u posmatranom periodu. Godina 2011. je izuzetak, ali ne zbog povećanog

investiranja, već zbog efekata revalorizacije. Stagniranje proizvodnih kapaciteta je

praćeno slabom dinamikom rasta zaliha u okviru obrtnih sredstava. Ovi trendovi

ukazuju na oštro ograničenje tražnje sa kojim su se suočile industrijske grane

Problemi sa plasmanom su multiplikovani zbog otežane naplate potraživanja, koja

beleže značajan porast u posmatranom periodu.

Gubici iznad visine kapitala su stavka koja je ostvarila najbržu dinamiku rasta

u aktivi bilansa u posmatranom periodu. Sa stanjem na dan 31.12.2011. godine,

gubici iznad visine kapitala su iznosili 385,5 milijardi dinara, ili 7,7% aktive. Ovi

gubici pokazuju da su pojedina preduzeća izgubila celokupan sopstveni kapital i da

višak gubitaka preko visine sopstvenog kapitala pada u celini na teret poverilaca.

Finansijske teškoće ovih preduzeća su takve prirode, da je stečaj jedino preostalo

rešenje (Ranković, 2011).

Pasiva bilansa stanja sadrži izvore finansiranja. U proseku za posmatrani

period, strukturu pasive čine kapital (50%) i obaveze (50%). Kapital u bilansu

stanja se sastoji od osnovnog kapitala i različitih stavki koje povećavaju, ili

smanjuju njegovu vrednost. Revalorizacione i druge rezerve, kao i neraspoređeni

dobitak povećavaju kapital. Rezerve su u funkciji zaštite kapitala i poboljšavaju

finansijsku strukturu preduzeća. Neraspoređeni dobitak takođe povećava kapital

industrijskih grana iz uzorka. Sa stanjem na dan 31.12.2011. godine neraspoređeni

dobitak iznosi 566 milijardi dinara. Ovaj dobitak predstavlja deo ukupnog dobitka,

posle poreza i izdvajanja u rezerve, koji je raspoloživ za podelu akcionarima, ali je

reinvestiran u preduzećima. Gubitak do visine kapitala je odbitna stavka koja

pokazuje koliko kapitala su preduzeća izgubila u svom poslovanju. Sa stanjem na

dan 31.12.2011. godine gubici do visine kapitala iznose 736 milijardi dinara.


Obaveze ukazuju na budući odliv finansijskih sredstava. U strukturi obaveza

najveće učešće imaju kratkoročne obaveze iz poslovanja i kratkoročne finansijske

obaveze. Kratkoročne obaveze su veće od obrtnih sredstava u čitavom periodu

2008-2011. Ovaj trend ukazuje na hroničnu nelikvidnost industrijskih grana iz

uzorka. Iznos dugoročnih obaveza je približan veličini ostvarenih gubitaka

Bilans uspeha je finansijski izveštaj koji sadrži prihode, rashode i dobitke, ili

gubitke. Zbog toga je bilans uspeha najneposrednije povezan sa ciljevima

preduzeća. Vlasnici žele da znaju da li je njihov kapital sačuvan i da li postoji

dobitak koji je osnova za isplatu vlasničkih prinosa. Bilans uspeha predstavlja i

osnovu za procenu rizika. Razlog za to je činjenica da profitabilnost predstavlja

primarni kriterijum za procenu sigurnosti preduzeća i zaštitu interesa poverilaca.

Tabela 4 sadrži pozicije bilansa uspeha industrijskih grana iz uzorka.

Tabela 4: Bilans uspeha za period 2008-2011.

2008 2009 2010 2011


Pozicije

A

Poslovni prihodi i

rashodi

I Poslovni prihodi 2.173.154.879 1.965.371.278 2.357.808.345 2.646.307.479

II Poslovni rashodi 2.138.357.196 1.922.235.168 2.254.622.258 2.529.770.593

III

Poslovni dobitak

(gubitak) 34.797.683 43.136.110 103.186.087 116.536.886

B

Finansijski prihodi i

rashodi

IV Finansijski prihodi 88.918.769 72.028.418 91.681.374 101.236.341

V Finansijski rashodi 179.030.032 150.122.693 201.878.859 162.927.267

VI

Neto finansijski

prihodi (rashodi) -90.111.263 -78.094.275 -110.197.485 -61.690.926

C

Neto ostali prihodi i

rashodi 11.189.529 -59.112.111 -25.430.227 -27.112.088

D

Dobitak (gubitak)

pre oporezivanja -44.124.051 -94.070.276 -32.441.625 27.733.872

E

Porez na dobitak,

poreske i ostale

obaveze 4.259.644 2.503.742 537.764 8.230.612

F

Neto dobitak

(gubitak) -48.383.704 -96.574.018 -32.979.339 19.503.260

G EBIT (D+B 5) 134.905.981 56.052.417 169.437.234 190.661.139


U periodu 2008-2011. godine industrijska preduzeća su kontinuirano ostvarivala

neto gubitke. Godina 2011. je izuzetak, kada je ostvaren neto dobitak. Posmatrajući

strukturu bilansa uspeha, podbilans poslovnih prihoda i rashoda je pozitivan u svim


posmatranim godinama. Poslovni prihodi su ostvarili kumulativni rast od 22%, dok su

poslovni rashodi imali nešto nižu dinamiku rasta od 18%. U 2009. godini poslovni

prihodi su smanjeni u apsolutnom iznosu, ali takođe i poslovni rashodi. Poslovni

dobitak ipak nije bio dovoljan da pokrije gubitke u podbilansima finansijskih prihoda i

rashoda i ostalih prihoda i rashoda. Posebno veliki gubici su prisutni u podbilansu

finansijskih prihoda i rashoda. Finansijski rashodi su skoro dvostruko veći od

finansijskih prihoda u svim posmatranim godinama, osim u 2011. Ovaj trend ukazuje

na izuzetno velike troškove servisiranja finansijskih obaveza koji su nastali zbog

intenzivnog zaduživanja. Porezi na dobitak, poreske i druge obaveze dodatno su

umanjili konačni neto rezultat industrijskih grana.

Racio analiza solventnosti

Analiza solventnosti ima za cilj da oceni dugoročnu finansijsku sigurnost, odnosno

dugoročne rizike investiranja u neko preduzeće. Posledično, za ovu vrstu analize

najviše su zainteresovani vlasnici kapitala i dugoročni poverioci. Solventnost se

definiše kao sposobnost preduzeća da u roku izmiruje troškove kamata i vrši otplate

dugoročnih obaveza. Najvažniji faktori solventnosti su vrednost i struktura imovine,

veličina sopstvenog kapitala i profitabilnost preduzeća.

Raspoloživa imovina preduzeća je faktor solventnosti iz više razloga. Prvo,

ona predstavlja generator budućih ekonomskih koristi i novčanih tokova. Novčani

tokovi se koriste za isplatu finansijskih obaveza prema dugoročnim poveriocima, a

takođe i za isplatu dividendi vlasnicima preduzeća. Drugo, ročna struktura imovine

određuje i stepen rizika. Stalna imovina je rizičnija od obrtne imovine. Radi

očuvanja solventnosti, stalna imovina treba da bude finansirana tzv. riziko

kapitalom, odnosno vlasničkim kapitalom. Solventnost preduzeća neće biti

ugrožena ni ako se stalna imovina finansira iz dugoročnih obaveza.

Veličina sopstvenog kapitala je faktor sigurnosti (dugoročnih) poverilaca.

Ranije se smatralo da je preduzeće solventno ako donja granica sopstvenog

kapitala iznosi minimum 50% u ukupnom kapitalu. S druge strane, pretežno učešće

tuđeg kapitala u ukupnom kapitalu je znak za poverioce da njihova ulaganja mogu

da postanu veoma rizična.

Savremena tržišna ekonomija menja ustaljena pravila. Bilansi preduzeća

sadrže sve manje sopstvenog i sve više tuđeg kapitala. Pažnja poverilaca se

usmerava na profitabilnost, odnosno zarađivačku moć preduzeća. Ako preduzeće

ostvaruje veću stopu prinosa na ukupan (sopstveni i pozajmljeni) kapital, nego što

su troškovi angažovanog kapitala, onda solventnost preduzeća nije ugrožena.

Profitabilnost sve više postaje izvor primarne sigurnosti za poverioce. To ne znači

da je vlasnički kapital izgubio na značaju. On dobija ulogu sekundarne sigurnosti u

zaštiti interesa poverilaca (Stevanović,Malinić,Milićević, 2011). U nastavku se

analiziraju racio pokazatelji solventnosti. Ovi racio brojevi se često nazivaju i raciji

finansijskog levridža. Podaci su izloženi u Tabeli 5.


Tabela 5: Racio pokazatelji solventnosti u periodu 2008-2011.

Vrste racija Orijentacio

na normala 2008 2009 2010 2011

Racio pokrića stalne imovine 1 0,44 0,39 0,33 0,43

Racio zaduženosti 1 2,01 2,48 3,01 1,96

Racio pokrića zaliha NOKom - -1,36 -1,47 -1,6 -1,74

Racio pokrića obrtne imovine

NOKom - -0,51 -0,49 -0,52 -0,55

Izvor: Autor

Racio pokrića stalne imovine pokazuje u kojoj meri je stalna imovina, kao

najrizičniji deo aktive bilansa, finansirana vlasničkim kapitalom. U našem

slučaju,ovaj racio je daleko manji od orijentacione normale. Industrijske grane iz

uzorka ne uspevaju da sopstvenim kapitalom pokriju ulaganja u stalnu imovinu u

posmatranom periodu. Pitanje je da li su niske vrednosti ovih racija siguran znak da

je pogoršana dugoročna finansijska sigurnost? Odgovor zavisi od veličine

dugoročnih pozajmljenih izvora, koji takođe služe za pokriće stalne imovine.

Podaci u tabelama 3 i 6 govore da dugoročni pozajmljeni izvori nisu dovoljni za

pokriće stalne imovine u skladu sa orijentacionom normalom. Posledično, ovaj

racio pokazuje pogoršanje solventnosti navedenih industrijskih grana.

Racio zaduženosti pokazuje stepen u kome je vlasnički kapital opterećen

ukupnim obavezama. Što je manja vrednost racija zaduženosti, to je veća

solventnost i sigurnost dugoročnih poverilaca. Podaci u tabeli 5 ukazuju da je

vrednost ovog racija znatno iznad orijentacione normale. Najveća negativna

odstupanja su ostvarena u 2009. i 2010. godini.

Za ocenu solventnosti se često koriste i raciji pokrića zaliha i obrtne imovine.

U Tabeli 5 obračunate vrednosti oba pokazatelja su negativne u periodu 2008-

2011. godine. Dosadašnja analiza pokazuje da su industrijske grane iz uzorka

nesolventne, tj. da je njihova dugoročna finansijska pozicija visoko rizična.

Analiza solventnosti može da se proširi sa izlaganjima o neto obrtnom

kapitalu. Razlog za to je što dugoročni poverioci u neto obrtnom kapitalu

prepoznaju svojevrsnu maržu sigurnosti za svoja ulaganja. Neto obrtni kapital

predstavlja deo sopstvenog i dugoročnog pozajmljenog kapitala koji je namenjen

za finansiranje obrtne imovine. Stanje neto obrtnog kapitala i njegov odnos prema

obrtnoj imovini (posebno zalihama), značajna je za ocenu, planiranje i kontrolu

dugoročne finansijske sigurnosti preduzeća.


Tabela 6: Neto obrtni kapital u periodu 2008-2011.

Pozicije 2008 2009 2010 2011

1 Kapital 1.643.902.803 1.636.512.337 1.775.290.452 2.430.194.064

2 Kumulativni gubici 768.258.360 853.257.514 1.006.291.250 1.121.684.567

3 Neto kapital (2-1) 875.644.443 783.254.823 768.999.202 1.308.509.497

4 Stalna imovina 2.008.200.900 2.028.480.703 2.282.255.872 3.023.851.701

5

Sopstveni neto

obrtni kapital (3-4) -1.132.556.457 -1.245.225.880 -1.513.256.670 -1.715.342.204

6

Dugoročna

rezervisanja i obaveze 531.809.559 615.674.408 749.076.061 843.682.754

7

Neto obrtni kapital

(5+6) -600.746.898 -629.551.472 -764.180.609 -871.659.450

8 Zalihe 441.748.852 428.456.493 478.028.930 499.800.227

9

Višak (manjak)

NOK (7-8) -1.042.495.750 -1.058.007.965 -1.242.209.539 -1.371.459.677

Izvor: Agencija za privredne registre Republike Srbije, 2012 i druga godišta,

proračun autora

Podaci u Tabeli 6 govore da je dugoročna finansijska ravnoteža industrijskih

grana iz uzorka ozbiljno narušena. Preduzeća ne poseduju pretičući dugoročni

kapital za finansiranje zaliha. Deficit neto obrtnog kapitala je ogroman i kreće se

od 1.042 hiljade milijardi (2008), do 1.371 hiljada milijardi (2011). To praktično

znači da se zalihe u celini finansiraju iz kratkoročnih izvora.

Racio analiza profitabilnosti

Profitabilnost je konačan test za uspeh preduzeća, grane, sektora ili ekonomije

kao celine. Dva moguća razloga postoje za to. Prvi razlog je u tome što je

profitabilnost direktno povezana sa ostvarivanjem ciljeva vlasnika; profitabilnost je

jedan od ključnih faktora koji ohrabruje, ili obeshrabruje investitore da ponovo

investiraju. Drugi razlog proizlazi iz činjenice da je profitabilnost neizbežna

determinanta likvidnosti, dugoročne stabilnosti i održivog rasta(Malinić, Milićević,

2011).

Analiza profitabilnosti se sprovodi pomoću nekoliko pokazatelja koji mogu da

se svrstaju u dve grupe. Prvu grupu čine pokazatelji profitabilnosti prihoda. Drugu

grupu čine pokazatelji profitabilnosti imovine i kapitala. Tabela 7 sadrži podatke za

obe grupe pokazatelja profitabilnosti.


Tabela 7: Racio pokazatelji profitabilnosti u periodu 2008-2011.

Indicators 2008 2009 2010 2011

Racio analiza profitabilnosti prihoda

Stopa neto poslovnog dobitka 1,60% 2,20% 4,40% 4,40%

Racio neto profitne marže -2,20% -4,90% -1,40% 0,70%

Racio bruto proftne marže 6,20% 2,80% 7,20% 7,20%

Racio analiza profitabilnosti imovine i

kapitala

Return on Assets (ROA) 4,21% 1,69% 4,49% 4,13%

Return on Capital (ROE) -5,52% -12,30% -4,29% 1,49%

Izvor: Autor

Stopa neto poslovnog dobitka pokazuje profitabilnost koju preduzeća

ostvaruju u okviru svoje osnovne delatnosti, tj. baveći se proizvodnjom i prodajom

proizvoda i usluga (core business). Stopa poslovnog dobitka industrijskih grana iz

uzorka je izuzetno niska u čitavom posmatranom periodu. Ova stopa se kreće u

rasponu od 1,6% (2008) do 4,4% (2011). To praktično znači da su preduzeća

ostvarivala neto poslovni dobitak od 1,6 dinara do 4,4 dinara na svakih 100 dinara

ostvarenih prihoda od prodaje na tržištu. Sudeći po ovim pokazateljima, preduzeća

nemaju dovoljno finansijske snage da podnesu značajno veći stepen zaduženosti.

Racio neto profitne marže još preciznije govori o profitabilnosti. Ovaj racio

pokazuje koji deo prihoda od prodaje konačno nalazi put do svojih vlasnika.

Vrednosti racija u tabeli su negativne u prve tri godine, dok je skroman pozitivan

rast ostvaren tek u poslednjoj 2011. godini.

Činjenica je da su skoro sva preduzeća prinuđena da svoju imovinu finansiraju

jednim delom iz pozajmljenih izvora. Posledično, profit ili neto dobitak koji

preduzeća ostvaruju mora da se deli između vlasnika kapitala i poverilaca. Kada se

obračunava profitna marža, ima smisla da se neto dobitak uveća za troškove

kamata. Tako se dolazi do još jednog racija profitabilnosti koji se zove bruto

profitna marža. U Tabeli 7 , bruto profitna marža je veća od neto profitne marže i

kreće se u rasponu od 6,2% (2008), do 7,2% (2011). Takav trend odgovara

dugoročnim i kratkoročnim poveriocima preduzeća.

Raciji profitabilnosti prihoda su potreban, ali ne i dovoljan uslov za ocenu

profitabilnosti industrijskih grana iz uzorka. Ovo je zato što ti raciji ignorišu visinu

kapitala koji je morao da se angažuje za stvaranje prihoda. Zbog toga se analiza

dopunjuje sa racijima profitabilnosti imovine i kapitala. Najčešće korišćeni raciji su

prinos na ukupnu imovinu (Return on Assets-ROA) i prinos na vlasnički kapital

(Return on Equity-ROE). U Tabeli 7, ROA ima pozitivne vrednosti, ali ne prelazi

5% ni u jednoj godini. Obračunate vrednosti pokazuju da su industrijske grane na

svakih 100 dinara kapitala koji je investiran u različite oblike imovine, ostvarivale

prinos od 4,2 dinara (2008), do 4,49 dinara (2010). Poređenja radi, vrednosti ovog

pokazatelja na nivou privrede Srbije su iznosile: 2,1%(2011), 0,2%(2010), 0,1%

(2009) i 0,9% (2008). (Izvor: Agencija za privredne registre, odnosne godine).


Stopa prinosa na vlasnički kapital (Return on Equity-ROE), pokazuje deo prinosa

na uloženi kapital koji pripada vlasnicima preduzeća. Generalno posmatrano,

industrijske grane ne mogu da budu zadovoljne činjenicom da opada profitabilnost

vlasničkog kapitala. U Tabeli 7, vrednost ROE je negativna u tri od ukupno četiri

godine. Jedino u poslednjoj 2011. godini vrednost ROE ima minimalnu pozitivnu

vrednost od 1,49%. Ove vrednosti, takođe, mogu da se uporede sa vrednostima ROE

na nivou privrede Srbije: 2,2% (2011), -2,9% (2010), -2,9% (2009) i -1% (2008).

(Agencija za privredne registre, odnosne godine). Stope prinosa na ukupnu imovinu i

na vlasnički kapital su grafički prikazane na Slici 2.

Slika 2: Profitability of Assets and Capital 2008-2011.

Izvor: Autor

Očigledno, na delu je negativan uticaj finansijskog levridža. Ova okolnost traži

dublju analizu radi boljeg razumevanja uzroka neprofitabilnosti. U nastavku se pažnja

koncentriše na analizu strukture rezultata. Analiza strukture rezultata uključuje analizu

poslovnog dobitka i neto finansijskih prihoda (rashoda). Cilj je da se lociraju ključna

područja neprofitabilnosti ovog sektora. Rezultati su izloženi na Slici 3.

Slika 3: Operating income and financial revenues and expences 2008-2011.

Izvor: Autor


U periodu 2008-2011. godine poslovni prihodi su bili veći od poslovnih

rashoda, pa je sektor kontinuirano ostvarivao poslovne dobitke. Iznosi poslovnih

dobitaka su veoma mali, što se može videti iz ranije prezentiranog bilansa uspeha.

S druge strane, podbilans finansijskih prihoda i rashoda se karakteriše mnogo

većim finansijskim rashodima od finansijskih prihoda. Ovaj podbilans je negativan

u svim posmatranim godinama. Deficit je veći od poslovnih dobitaka u svim

posmatranim godinama. Godina 2011. je izuzetak, jer je poslovni dobitak po prvi

put premašio iznos deficita podbilansa finansijskih prihoda i rashoda.

Nizak nivo profitabilnosti uvodi industrijske grane u začarani krug. Njihova

proizvodnja je kapitalno intenzivna i veoma zavisna od obima investicija. Pravila

finansiranja nalažu da se investicije finansiraju sa kvalitetnim izvorima

finansiranja, pre svega sa interno generisanim profitom. Pošto je profitabilnost ovih

grana nedovoljna, investicije se odlažu, ili se finansiraju sa skupim eksternim

izvorima. Ni jedno rešenje nije dobro. U prvom slučaju rezultat je produbljeno

tehničko i tehnološko zaostajanje, pad produktivnosti i konkurentnosti.

Proizvodnja, prodaja i profitabilnost nemaju dugoročnu perspektivu. U drugom

slučaju, skupi eksterni izvori finansiranja vrše pritisak na poslovni rezultat i gubici

su neizbežni. Izlaz iz zone gubitaka zahteva nova finansijska sredstva. Zbog

visokog dugoročnog rizika, eksterni poverioci odbijaju takve zahteve, ili nude

finansijska sredstva pod veoma nepovoljnim uslovima. Na taj način se potvrđuje

zaključak ranijih analiza da održivi rast realnog sektora privrede Srbije nije moguć

pod ovakvim uslovima (Malinić, Milićević, 2011).

Zaključak

U ovom radu su izložena dva pogleda na perspektive razvoja srpske industrije;

jedan je eksterni, a drugi interni. Eksterni pogled stavlja probleme srpske industrije

u širi kontekst uzroka i posledica krize privrednog rasta u tranzicionim

ekonomijama. Za stanje u srpskoj industriji je kriv ortodoksni, ili liberalni koncept

ekonomskog razvoja. Podjednaku odgovornost snose i makroekonomske politike,

čiji strateški cilj je održavanje stabilnog nivoa cena, umesto rast autputa. U

siromašnoj tranzicionoj ekonomiji kakva je Srbija, stabilnost cena je promašeni cilj

sa teškim posledicama. Zemlja treba da usvoji heterodoksni model ekonomskog

razvoja. Model daje prioritet rastu autputa, na temelju razmenljivih proizvoda.

Prioritet, takođe, imaju industrijske politike nad generalnim makroekonomskim

politikama.

Strateški cilj industrijskih politika treba da bude podizanje nivoa

konkurentnosti srpske privrede. Taj cilj treba da se ostvari kroz reindustrijalizaciju.

Koncept reindustrijalizacije Srbije ima čvrsto etičko i ekonomsko utemeljenje.

Industrija Srbije, njen materijalni i humani kapital, gotovo su uništeni tokom dve

decenije tranzicije i privatizacije. Tehnološko zaostajanje industrije može da se reši

sa konceptom tehnoloških platformi. Ideje o korporativnom preduzetništvu mogu


da povećaju efikasnost humanog kapitala. Iskustva naprednih tržišnih ekonomija

mogu da budu poučna za Srbiju. Industrija u ovim zemljama je oduvek bila motor

ekonomskog razvoja. Takav status se održava pomoću neprekidne borbe za

povećanje konkurentnosti, na bazi znanja i inovacija. Industrijske politike uživaju

najširu podršku države i njenih regulatornih tela.

Interni pogled na perspektive razvoja srpske industrije je koncentrisan na

ocenu finansijskog stanja i mogućnosti. Finansijsko stanje je teško jer postoje

velika nelikvidnost, nesolventnost, kumulirani gubici i mali profiti. Mogućnosti za

dalji razvoj i modernizaciju su veoma ograničene. Kvalitetni izvori finansiranja su

neohodni. Industrija Srbije nema takve izvore, ili su nedostupni zbog visokog

procenjenog rizika ulaganja.

Eksterni pogled je dokazao da industija Srbije definitivno ide u pogrešnom

pravcu, u poređenju sa svetskim trendovima. Glavni kanal kojim se realizuje takav

pravac je nazadovanje u konkurentnosti. S druge strane, interni pogled je ukazao na

teško finansijsko stanje i dugoročno rizičan finansijski položaj industrije Srbije.

Realna perspektiva razvoja srpske industrije treba da se gradi na sinergiji ova

dva pristupa. Sinergija može da se ostvari u praksi pomoću posebnog regulatornog

tela. Osnivač tog tela bila bi Vlada Republike Srbije. Izbor članova bi se zasnivao

na ekspertskim, a ne na političkim kriterijumima. Mandat regulatornog tela bio bi

da formuliše strategiju industrijskog razvoja Srbije i da se stara o njenoj

implementaciji u dugoročnom periodu. U ovom trenutku takav zadatak liči na

sklapanje “slagalice”. Neki delovi slagalice postoje, a neki ne. Formulisanje i

implementacija industrijske strategije treba da se zasniva na iskustvima dobre

prakse u naprednim tržišnim privredama.


Literatura

[1] Agencija za privredne registre (2012). Saopštenje o poslovanju privrede u

Republici Srbiji u 2011. godini, www.apr.gov.rs

[2] Beath, John (2002). „UK Industrial Policy: Old Tunes on New Instruments?”,

Oxford Review of Economic Policy, Vol. 18, No.2, str.221-239

[3] Đuričin Dragan, Iva Vuksanović (2012). “Reduction of Systemic Risk in Serbia

Through Intelligent Risk Management in State-Owned Enterprises”,

Ekonomika preduzeća Vol. 60, br.5-6, str.229-247

[4] Malinić Dejan, Vlade Milićević (2012). “Overcoming Financial Structural

Disorders as a Prerequisite for Strengthening the Competitiveness of Serbian

Economy”, Ekonomika preduzeća, Vol. 60, br.7-8, str. 317-328

[5] Malinić Dejan, Vlade Milićević (2011). “Perfomance Evaluation of Real Sector

in Serbia”, Ekonomika preduzeća, Vol.59, No.7-8, str.335-351

[6] Paunović, Blagoje (2012). “The Role of Corporate Entrepreneurship in Solving

the Competitiveness Crisis of Large Companies”, Ekonomika preduzeća, Vol.

60, str.343-354

[7] Popović, Nenad (2012). “The New Industrialization of Serbian Economy”,

Ekonomika preduzeća, Vol. 60, br.1-2, str. 95-104

[8] Ranković, Jovan (2011), „Kako su se promenili rentabilitetni i finansijski

položaj u privredi Srbije u 2010. godini”, Ekonomika preduzeća, Vol.59, br.5-

6, str.262-265

[9] Republički zavod za statistiku (2012). Trendovi, www.stat.gov.rs

[10]Stevanović, Nikola, Malinić Dejan i Vlade Milićević (2011). Upravljačko

računovodstvo, Centar za izdavačku delatnost Ekonomskog fakulteta u

Beogradu

[11]Šljivić Slavoljub, Moreblessings Siziba i Saša Stefanović (2012).

„Entrepreneurship: a Necessity or Opportunity in Transitional Serbia?”,

Employment, Education, and Entrepreneurship, Faculty of Business

Economocs and Entrepreneurship, Belgrade, Vol.3, str.17-34

[12]Vlada Republike Srbije (2012). Fiskalna strategija za 2013. godinu sa

projekcijama za 2014. i 2015. godinu

[13]Vujović, Dušan (2012). „Serbia: Policies to Enhance Competitiveness”,

Ekonomika preduzeća, Vol.60, br.5-6, str.261-274

http://www.apr.gov.rs/

http://www.stat.gov.rs/

UDC: .146:330.322(497.11) ; 332.122:338.45(497.11) ID: 199123724

Uticaj slobodne zone na brži razvoj opštine Preševo

Edita Kastratović 7

Milan Dragić 8

Vesna Ćilerdžić 9

APSTRAKT

Ovaj rad se zasniva na istraživanju koje je sprovedeno tokom strategije

razvoja opštine Preševo. Urađena je analiza postojećeg privrednog potencijala

južne Srbije, regiona koji je potpuno zapostavljen u smislu investicija. Došlo se do

rezultata istraživanja zajedno sa predlozima strateških prioriteta, mera i promocija

slobodne zone kao rešenja koje vodi do bržeg razvoja i ekonomske

stabilizacije.Koncept slobodnih zona i industrijskih parkova, model koji

omogućava brži razvoj nerazvijenih područja i mehanizam za postizanje ravnoteže

privrednog rasta. Ovo је koncept i izlaz iz velike ekonomske krize sa kojom se

suočava opština Preševo.

KLJUČNE REČI: slobodna zona, razvoj, južna Srbija

JEL: R1

7 Kontakt autor Edita Kastratovic, e-mail: [email protected], Visoka škola za

poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija 8 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija 9 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd, Srbija


Uvod

Jug Srbije je vec decenijama sinonim siromaštva. U tom regionu nije bilo

nikakvih ulaganja u privredu, što je izazvalo migraciju mladih i još uvek radno

sposobne populacije u razvijenije gradove i u inostranstvo. Neuspela privatizacija,

kompanije u bankrotu, nedostatak kvalitetnog personala, politička indiferentnost,

sve su to faktori koji su doprineli privrednom zastoju/stagniranju ovog regiona10.

Neki pokušaji u obliku finansijskih injekcija završili su neslavno zbog

neadekvatnog planiranja i nepravilnog trošenja dobijenih sredstava. Siromaštvo

jednog regiona je ogroman trošak za jednu zemlju, kako društveno tako i

ekonomski. Društveno – u smislu izdvajanja znatnih sredstava za društveno ranjive

(kojih je mnogo u nerazvijenim regionima), ekonomski – u smislu nekorišćenja

resursa koje ti regioni imaju.

Prema savremenoj ekonomskoj teoriji i praksi, ni stabilan i dinamičan

privredni razvoj zemlje, ni kvalitet i standard života stanovništva nisu mogući ako

je ostrvima siromaštva i nerazvijenosti dozvoljeno da se zadrže. U isto vreme, to

znači da takvo društvo bazira svoju privrednu i sveukupnu politiku na principu

jednake prilike, dok nesklad izmedju nivoa ekonomskog, tehnološkog i

sveukupnog društvenog razvoja nekih regiona u zemlji, predstavlja diskriminaciju

kao takvu. To je jedan od razloga zašto je jedno od centralnih pitanja strategija

odživog razvoja uravnoteženi regionalni razvoj. Takodje proces evrointegracija

Srbije je uslovljen razvojem koncepta i prakse uravnoteženog regionalnog razvoja,

sa razvojem opština na jugu Srbije kao prvom i najozbiljnijom proverom, zbog

čitavog niza karakteristika.

Izlazak iz ovog začaranog kruga siromaštva u kojem je južna Srbija

decenijama, traži, pre svega, spremnost suočavanja sa činjenicama, ali takodje i

hrabrost da se napuste sve restrikcije i nasledja prošlosti i otpočne stvaranje jedne

nove vizije. Jedan od uslova za stvaranje, operisanje i razvoj malih i srednjih

preduzeća jeste kako država i javnost tretiraju ulogu, važnost i probleme malih i

srednjih preduzeća. Ovaj odnos se razlikovao i još uvek se razlikuje od zemlje do

zemlje, kako prostorno tako i vremenski. Medjutim, to počinje da se univerzalizuje.

Jug Srbije ima prirodne, ljudske i sve druge resurse da krene putem stabilnog i

dinamičnog tehnološkog, ekonomskog i sveukupnog drustvenog razvoja i da se

pretvori iz oaze siromaštva u mesto privlačno za život. Prvi korak u tom smeru

jeste stvaranje povoljnog društvenog okruženja, stimulisanje i oslobadjanje

kreativne energije ljudi u regionu. Neophodno je uzeti u obzir iskustvo svih

razvijenih zemalja koje su uspesno rešile pitanja ravnomernog regionalnog razvoja.

Stoga, ukoliko se pitanjima razvoja juga Srbije ne pozabave odgovorno i

kompetentno, Srbija bi ostala zatvorenik siromaštva ovog dela zemlje.

10 Vođa projekta Prof.dr Edita Kastratović


CILJ STUDIJE

Cilj ove studije bio je da istraži, analizira i definiše potencijal regiona južne

Srbije kao i da predstavi slobodnu zonu kao rešenje za brži razvoj i ekonomsku

stabilizaciju. Ispitivanjem je obuhvaćeno definisanje i predlaganje neophodnih

mera i instrumenata koji ce doprineti poboljšanju ekonomskog, inrastrukturnog i

institucijalnog razvoja juga Srbije.

METOD RADA

Ovo istraživanje dobilo je oblik studije slučaja, kao metoda koja može da u

potpunosti ispita sve aspekte potencijala i mogućnosti koje pružaju opštine u

Preševu u pogledu ekonomskog, infrastukturnog, institucijalnog razvoja.

REZULTATI ISTRAŽIVANJA

Slobodna zona Preševo kao prilika za brzi ekonomski razvoj ove opštine i juga

Srbije.

Na osnovu dijagnoze stanja stvari i razgovora sa lokalnim akcionarima

predloženo je osnivanje slobodne industrijske zone u preševskoj opštini

(Kastratović, 2006).

Svi uključeni složili su se u vezi sa značajem lokalnih ekonomskih strategija

time potvrdjujući teorijsko tumačenje strategije i njene primene u praksi, odnosno

da je strategija racionalni odgovor organizacije na dogadjaje u sredini u kojoj ona

obavlja svoju osnovnu delatnost i širu društvenu misiju (Mašic, 2007). Glavni

razlog za ovo jeste velika šansa da će osnivanje Slobodne zone Preševo brzo videti

slobodni protok ideja, dobara, usluga i ljudi, bez carine i drugih prepreka, uz

minimalnu papirologiju što bi sigurno dovelo do širenja poslovanja i

preduzetničkih inicijativa u regionu. Slobodna zona bi bila uspostavljena na jednoj

od nekoliko atraktivnih lokacija u opstini Preševo. Slobodna zona bi ponudila

odličnu priliku za drumski saobraćaj, a činjenica da bi slobodna zona bila na trasi

koridora 10, što bi je činilo posebno atraktivnom obzirom na blizinu graničnog

prelaza za Makedonijom.

Ovaj predlog podrazumeva da je Slobodna zona Preševo moderno akcionarsko

društvo akcionara – privatnih preduzeća, banaka, vladinih institucija i preduzeća u

mešovitoj svojini. Slobodna zona bi podrazumevala postojanje proizvodnog i

magacinskog prostora tamo gde je moguća realizacija specifičnih korisničkih

aplikacija. Tu bi bili prisutni programi IT industrije, trgovinskih kuća,


multinacionalnih kompanija, distributera različitih roba. Bile bi im na raspolaganju

mnoge prednosti poslovanja u Slobodnoj zoni, od kojih bi jedna bila poreske

olakšice obzirom na činjenicu da se po zakonu o PDV-u porez ne plaća na robu

unetu u slobodnu zonu osim za robu namenjenu krajnjim korisnicima u zoni. Porez

se ne bi plaćao na pružanje transportnih niti drugih usluga korisnicima slobodnih

zona za robu koja je neposredno vezana za stanovanje i robu koja ulazi u zonu.

Carinske olakšice idu zajedno sa poreskim olakšicama:

Korisnici Slobodne zone ne bi plaćali carinske usluge koje se tiču opreme,

rezervnih delova, sirovina, ili repromaterijala koji se koriste za rad u zoni.

Carinske dažbine nastaju samo ukoliko se roba izvozi na domaće tržište i

primenjivaće se samo na strane komponente sadržane u toj robi.

Jedna od najvećih prednosti Slobodne zone bila bi to da bi uvoz i izvoz iz zone

bili sasvim besplatni, što znači da se ne bi primenjivale nikakve transportne,

uvozne, izvozne dozvole ni druga spoljnotrgovinska ograničenja. Takodje bi

značajno bile pojednostavljene procedure za privremeno iznošenje robe iz zone za

potrebe dovršavanja, kompletiranja, preradu ili instaliranje, sertifikaciju ili

marketinške prezentacije.

Misija Slobodne zone Preševo jeste da ponudi svojim klijentima najbolje

uslove poslovanja u regionu, tako indirektno utičući na poboljšanje poslovnog

okruženja kao i standarde života i rada u tom okruženju, pri tom postujući najvise

profesionalne i ekološke standarde.

Da bi se poboljsao kvalitet i obogatio asortiman usluga koje se nude, Slobodna

zona Preševo bi mogla da ponudi neke posebne usluge, stvarajući ‘’one stop shop‘’

sistem gde korisnici mogu u potpunosti da sprovedu svoj program na jednom mestu

za mininimum vremena i administracije – gde su banke, osiguravajuće kompanije,

prevoz robe, usluge i rukovanje, održavanje, restorani itd. Slobodna zona Preševo

bi pojačala ekonomski razvoj opštine i kroz različite mehanizme, dodatne garancije

i stimulacije privukla bi strani kapital.

Opstinu Preševo karakteriše nezadovoljavajući nivo rasta proizvodnje, stalni

rast i visoka stopa nezaposlenosti i snažno izrazen društveni momenat koji

usporava brzi privredni razvoj. Privatizacija jos uvek nije sprovedena, ekonomsko

okruženje karakteriše visoki stepen ekonomskog rizika i takodje je obeshrabrujuće

za strane investitore i partnere. To je takodje multiplicirano političkim rizikom,

koji je direktno povezan sa, i jos uvek pod snažnim uticajem državne ekonomije. U

ovakvim okolnostima, Slobodna zona Preševo će predstavljati koncept poboljšanja

kvaliteta, podržana od strane države i moći ce značajno da doprinese poboljšanju

ekonomskih uslova i slike opštine Preševo. Svestrani koncept Slobodne zone

Preševo je veoma zanimljiv za samu državu jer ne zahteva nikakva ulaganja:

država stvara mikro ambijent i uslove u njemu, a investitori doniraju sredstva.

Slobodna zona Preševo može biti oaza tržišne ekonomije, dok lokalna

samouprava, državne institucije i drugi relevantni ekonomksi faktori moraju činiti

sve kako bi privukli i stimulisali strane investitore kako bi im dali dodatne

garancije i stimulans, dok aktivno prate efekte poslovanja i utiču na prelivanje


pozitivnih efekata na životnu sredinu zone. Kada ozbiljna kompanija udje u

područje, ona neizbežno dovodi svoje tradicionalne dobavljacč i kooperante koji ce

angažovati naše sirovine, radnu snagu, iz preševske opštine i vezane industrije u toj

oblasti, tako da se posao širi u koncentričnim krugovima i razvija sporo ali sasvim

sigurno počinje da se ukorenjuje. Ovo je jedan od ključnih argumenata za slobodnu

i industrijsku zonu. Stvaranjem Slobodne zone Preševo, grad bi privukao više

stranih investitora, sa tržišnim načinom mišljenja Preševo može postati zanimljivije

i ekonomski jače. Sa pravilnim pozicioniranjem i razvojem ovog koncepta, nastaje

situacija u kojoj ova zona ‘’pulsira i čini da okruženje i samo pulsira’’. Kompanije

koje udju u zonu donose svoju tehnologiju refleksije, tako da će oni tehnološki

unaprediti poslovanje, što je izuzetno važno. Medjutim, važnija je činjenica da

strani investitori donose novu ‘’tehnologiju razmišljanja‘’- mentalnu revoluciju. To

ce podići tehnološku performansu, doći ce do suštinskog obrazovanja i mentalnih

promena u razmišljanju i ponašanju ljudi koji vode preduzeća i onih koji rade u

njima. Ovo je veoma važan trenutak ne samo zbog otvaranja novih radnih mesta

već i zbog poboljšanja kvaliteta obrazovanja osoblja, onih zaposlenih u zoni

direktno, a indirektno onih zaposlenih u sširem okruženju koji će morati da usvoje

odredjene standarde ukoliko žele da rade sa ovim kompanijama.

Koncept slobodnih zona i industrijskih parkova, model koji dozvoljava brzi

razvoj nerazvijenih područja i mehanizam koji balansira ekonomski razvoj – to je

koncept i izlaz iz velike krize sa kojom se Preševo suočava. Smisao je u činjenici

da lokalna vlast utvrdjuje, odredjuje stepen podsticaja i garantuje da će biti dati

investitorima tako naglasavajuci interese autleta (OUTLET). Preko regulative

kvaliteta (kvalitetne regulative) i dobre marketinške strategije, opština Preševo

može i mora biti uključena u ovaj koncept. Najvažnije za Slobodnu zonu Preševo je

postojanje infrastukture, radne snage, garancije i motivacije i što je još važnije, da

je država ta koja je promoviše.

S druge strane, strateška važnost stvaranja Slobodne zone Preševo je povezana

sa slobodnom trgovinskom zonom, čije je formiranje u toku na Balkanu tj. u

jugoistočnoj Evropi. Ovako će naše tržište bili izloženo dodatnoj konkurenciji, biće

otvoreno za njihove proizvode. Zbog toga je veoma važno da se ovaj projekat

realizuje što je skorije moguće da bi se povećala proizvodnja i njen kvalitet kao i

da se naši proizvodi uspešno prodaju na tom tržištu. Jedna od ogromnih koristi koje

bi Slobodna zona Preševo imala je činjenica da veliki procenat ljudi iz ovog

regiona privremeno radi u inostranstvu i oni bi svakako bili veoma srećni da

investiraju svoj kapital u stvaranju slobodnih trgovinskih zona i u njihovom radu,

tj. razvoju ovog regiona. Mala i srednja preduzeća su postala dominantni modeli u

razvijenim ekonomijama, pri čemu apsorbuju 60% od ukupnog broja zaposlenih u

svetu, prema podacima London Business School za 2007 (Djurić, 2008).

Glavna prepreka privlačenju investicija u Preševo do sada je bila veliki

problem koji je opština imala sa infrastrukturom i mora se rešavati što je pre

moguće. Za stvaranje Slobodne zone Preševo mogla bi se očekivati pomoć

medjunarodnih organizacija (CHF, Evropske Agencije za rekonstrukciju, UNDP i


drugih) koji bi svakako podržali takav koncept kako bi se došlo do rešenja glavnih

ekonomskih problema sa kojima se opština suočava.

Buduća Slobodna zona u preševskoj opštini morala bi da bude atraktivnija od

bilo koje druge u Srbiji kako bi privukla buduće strane investitore. Opština bi

trebalo da odustane od prihoda od svih dažbina za vreme izgradnje objekata u zoni,

uključujući i sve poreze tokom 10 godina od početka korišćenja izgradjenog

objekta. Opština Preševo treba da obezbedi površinu od 5-10ha (hektara), sa

mogućnošću proširenja. Ovaj prostor treba da ima optički kabal, vodovodnu mrežu,

kanalizaciju i savremenu električnu centralu. Preporučljivo je da u zoni rade

proizvodne kompanije, zatim kompanije koje obezbedjuju skladišta za čuvanje,

pakovanje robe, utovar i pretovar robe za medjunarodni transport. Neophodno je da

zona ima kontejnerski terminal, špediciju i prevoz i da su sve službe dostupne u

jednom savremenom logističkom centru na granici sa Makedonijom. Poželjno je da

carinarnica bude u okviru zone, što bi garantovalo brzu uslugu i minimiziralo

zadržavanje kamiona i teretnih vozova.

Tabela 1. Profil Slobodne zone Preševo (FZP) kao Dugoročni opštinski razvojni

projekat

Naziv projekta Izgradnja SLOBODNE ZONE PREŠEVO

Kratki opis projekta Projekat se odnosi na osnivanje moderne

zone. Jedan od akcionara biće opština.

Ukupni osnovi principi i ciljevi. Ekonomski razvoj cele opštine

Institucije implementatori, vlasnik projekta Gradska skupsšina i budući akcionari

Procenjen vremenski okvir implementacije 5 godina

Procenjeni finansijski paket za investicije 90%

Opština i

deoničari

10%

Donori

Očekivani korisnici (ciljne grupe) Stanovnici grada Preševa, poslovni ljudi iz

opštine i okoline, investitori iz okoline.

Očekivane koristi (očekivana dobit, ili

ušteda, nova radna mesta, tip i nivo

poboljšanja kvaliteta života itd.)

Stvaranje Slobodne zone bi obezbedilo

zaposlenje stanovnicima Preševa i postalo

privlačno kako domaćim tako i stranim

investitorima.

Stanje stvari vezano za pripremu projekta

(npr. studija izvodljivosti, idejni projekat ili

finale, faktura u pogledu količine, procena

troškova od strane inzenjera).

Za predlozeni projekat sva tražena

papirologija, studije, dokumenta i drugo.

Na osnovu analize potencijala i mogućnosti Preševa uradjena je SWOT

analiza, koja jasno definiše i preispituje svu moć i šanse sa jedne kao i slabosti i

pretnje sa druge strane.


Tabela 2. SWOT analiza za Dugoročni projekat Slobodna zona Preševo

JAKE STRANE SLABOSTI MOGUĆNOSTI PRETNJE

Veoma atraktivna

lokacija.

Nepostojanje

urbanističkog

plana za buduću

zonu

Sloboda što se tiče

inicijative od strane

opštine i drugih

zainteresovanih

poslovnih ljudi.

Slobodne zone

u Vladičinom

Hanu, Vranju

Blizina koridora

10

Relativni problem

sto se tiče

zemljišta u

privatnom posedu

Najavljeno ubrzanje

radova na koridoru 10

od strane EU, Grčke i

Vlade Srbije

Slobodne zone

u Makedoniji

Blizina

aerodroma u

Nišu, Skoplju,

Prištini.

Trenutno

nepostojanje

infrastrukture na

lokaciji

Smanjenje poreskih

troškova od strane

Vlade Srbije

Buduće

slobodne zone

na Kosovu

Blizina

železničkog

saobraćaja.

Smanjenje komunalnih

i drugih troškova u

poredjenju sa svim

opštinama u regionu

Mogućnost brzog

planiranja

infrastrukture u

budućnosti.

Zakon o slobodnim

zonama

Izvor : Autori

ZAKLJUČAK

Sprovedena istrazivanja i analiza potencijala regiona južne Srbije omogućio je

stvaranje SWOT matrice i definisanje prednosti i mogućnosti koje ovaj region

pruža, a koje je neophodno koristiti da bi se ubrzao razvoj i ekonomska

stabilizacija juga Srbije. SWOT analiza opštine Preševo je samo primer moguće

percepcije potencijala koji treba da podstakne proces istraživanja i analizu drugih

opština u razvoju na jugu Srbije.

Velika prilika koju pruža formiranje Slobodne zone Preševo jeste potencijal

slobodnog protoka ideja, robe, usluga i ljudi, zajedno sa izuzecima od poreza i

carine.


Strani investitori prepoznaju koristi slobodnih trgovinskih zona. Medjutim,

njima treba predstaviti koristi od investiranja u opštine i gradove sa neiskorišćenim

potencijalom kao i sa privlačnim marketinškim mogućnostima. Početnu inicijativu

moraju preduzeti lokalne vlasti u saradnji sa nadležnim ministarstvima. Ekonomski

nerazvijene opštine i gradovi moraju preduzeti inicijativu da promovišu svoj

potencijal na svakom poslovnom sastanku koji zamisle, sajmu, sastanku sa

inostranim delegacijama.

Slobodna zona Preševo bi pružala odlične mogućnosti za drumski saobracaj, a

činjenica da bi slobodnu zonu presecao Koridor 10, jedan je od najjačih

argumenata i osnovna promocija i prezentacija atraktivnosti ove opštine. Lokalne

vlasti moraju prepoznati važnost rešavanja postojećih slabosti definisanih SWOT

analizom. Rešavanje problema sa zemljištem u privatnom vlasništvu u smeru

koridora 10, nepostojanje urbanizacije i infrastrukture, ne smeju biti prepreka

implementaciji projekta slobodne zone. Lokalne vlasti moraju, u saradnji sa

nadležnim ministarstvima, rešiti specifične probleme obzirom na činjenicu da

specifični problemi pre svega rezultiraju iz proceduralne neefikasnosti.

Politički i ekonomski problemi predstavili su prepreku detaljnom i

sistematskom pristupu rešavanja specifičnih problema svih nerazvijenih opština i

regiona u Srbiji. Vlada kao koordinator, sa Ministarstvom regionalnog razvoja na

čelu, nije uspela da prepozna potrebu za paralelnom procedurom za osnivanje

slobodnih trgovinskih zona, što je vodilo do otvaranja slobodnih trgovinskih zona

samo u nekim gradovima (opštinama): Subotica, Zrenjanin, Novi Sad, Pirot,

Kragujevac.

LITERATURA

[1] Djuric, Z., (2008): Management of the family business, Belgrade Business

School, Belgrade

[2] Kastratovic, E. (2006): "Development of locally-economic strategy of the

municipality of Presevo," 3] Masic, B. (2007): Strategic Management,

University of Synergy, Bijeljina

[3] Masic, B. (2007): Strategic Management, University of Synergy, Bijeljina

UDC:368.91:339.13(497.11+497.4/.7)"2008/2011" ; 338.124.2:368 ID: 199123980

Uticaj svetske ekonomske krize na tržišta životnog osiguranja zemalja bivše Jugoslavije od 2008.-

2011. godine

Natasa Vujadin 11

Radomir Vujadin 12

Ivan Piljan 13

APSTRAKT

Predmet rada je analiza tržišta osiguranja, sa posebnim akcentom na životno

osiguranje, na prostoru bivših jugoslovenskih republika. Tržišta životnog

osiguranja, ali i neživotnog posmatrana sa više aspekata kako bi se utvrdio uticaj

svetske ekonomske krize koja se javila 2008. godine u Sjedinjenim Američkim

Državama, a kasnije se proširila na ostale zemlje sveta pa samim tim i na naš

region. Posmatrali smo situaciju u godinama najžešće recesije i poredili sa

situacijom u protekle dve godine kada je ista slabila i kada je započet oporavak u

većini zemalja sveta. Utvrđeno je da se prilike u Srbiji, Sloveniji, Makedoniji,

Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj ne razlikuju previše i da se kriza svuda relativno

podjednako širila. Efekti su negde bili jači, a negde nešto slabiji u zavisnosti od

stepena razvoja osiguranja.Iako zvuči paradoksalno, što je niži stupanj razvoja

osiguranja to je udar ekonomske krize bio blaži, ali nije izostao.

KLJUČNE REČI: osiguranje života, premija osiguranja života,

osiguravajuća društva, društveni bruto proizvod

JEL: G22

11Kontakt autor Natasa Vujadin,e-mail:[email protected], Visoka škola za

poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, Beograd,Srbija 12 Visoka škola za poslovnu ekonomiju I preduzetništvo, Beograd,Srbija 13 Visoka škola za poslovnu ekonomiju I preduzetništvo, Beograd,Srbija


PREGLED SEKTORA OSIGURANJA U ZEMLJAMA BIVŠE

JUGOSLAVIJE

Ukupan rast i razvoj u zemaljama bivše Jugoslavije je bio ugrožen pojavom

svetske ekonomske krize. Značajan napredak u ekonomskom, političkom i

socijalnom pogledu je bio usporen globalnom finansijskom krizom. Finansijsko

tržište zemalja regije direktno je pogođeno recesijom koja se odrazila kroz padove

vrednosti indeksa na svim berzama. Ali posmatrano u širim okvirima negativan

uticaj na finansijski sektor nije preterano ugrozio stabilnost zemalja zahvaljujući

strogoj zakonskoj, bankarskoj i osiguravajućoj regulativi. To upravo potvrđuje

podatak da jedino Moldavija ima veći pokazatelj odnosa kapitala prema rizičnoj

aktivi u odnosu na Srbiju, ali Srbija je zabeležila najveći pokazatelj odnosa kapitala

prema ukupnoj aktivi u svetu. Centralne Banke zemalja regije ustanovile su veći

iznos obaveznih rezervi i time zaštitile ekonomsku stabilnost posebno u Hrvatskoj i

Srbiji.

Glavni udari svetske ekonomske krize koja je počela 2008. godine već su

amortizovani. Situacija u sektoru osiguranja u 2011. i 2012. godini pokazuje znake

oporavka u većini zemalja bivše Jugoslavije. Ekonomske i političke prilike u svetu

i regionu svakako nisu doprinele da oporavak bude intezivniji.

Recesija je negativno uticala na strana ulaganja u ovim zemljama. Strane

investicije samnjile su se u Hrvatskoj za oko 20%, u Srbiji za 17,5%, u Makedoniji

i Bosni i Hercegovini za oko 57%, dok su jedino povećane u Crnoj Gori za oko

8%. Pomenuti pokazatelji odnose se na 2008. godinu.

Finansijska kriza uticala je na osiguravajuće kompanije u svetu i regionu na

pet načina: direktnim uticajem sub-prime hipotekarnih kredita na rizičnost kroz

izloženost aktive osiguravajućih kompanija sub-prime kreditima, uticaj na portfolio

osiguravajućh kompanija kroz specifičnu izloženost rizika pada cena depozitnih

sertifikata, obveznica i drugih hartija od vrednosti banaka koje su pogodjene

finansijskom krizom, uticaj sveopšteg kraha finansijskog tržišta mereno kroz pad

cena akcija i rast kamatnih stopa na tržištu kapitala, uticaj krize na poslove

preuzimanja rizika i vrednovanje osiguravajućih kompanija.

Uticaj finansijske krize na osiguravajuće kompanije je donekle bio manji u

odnosu na druge finansijske institucije obzirom na specifičnost poslova

osiguranja.Način finansiranja osiguravača daleko je stabilniji u odnosu na banke.

Prevashodni izvor sredstava osiguravajućih kompanija su premije koje se retko

finansiraju iz pozajmljenih sredstava na tržištu novca.Drugi razlog manje refleksije

krize na sektor osiguranja leži u dobroj divezifikaciji investicionog portfolija.Mali

je broj osiguravajućih kompanija koje su tražile javnu pomoć za razliku od

poslovnih banaka. Treći razlog slabijeg efekta finansijske krize na osiguravajuća


društva je nemogućnost povlačenja uplaćene premije osiguranja od strane

osiguranika.

Direktan uticaj krize na osiguravajuće kompanije odražava se kroz

investicione gubitke, upravo zbog pada tržišne vrednosti njihovih investicionih

plasmana, kao i zbog neizmirivanja obaveze plaćanja glavnice i kamate od strane

emitenta dužničkih instrumenata.Kriza finansijskog tržišta izmenila je strukturu

ulaganja osiguravača. Dosadašnje ulaganje u akcije zamenjeno je procentualno

većim ulaganjima u državne obveznice i druge kratkoročne plasmane. Generalno

ročnost ulaganja se menja u smislu da dominantan uticaj dobijaju ulaganja u

instrumente sa kraćim rokom dospeća.Zemlje regiona kao i većina zemalja

pogođene ekonomskom krizom beležile su pad društvenog bruto proizvoda koji se

odražavao na smanjenje ulaganja osiguravača u državne instrumente. Kao

posledica globalne ekonomske krize pojavila se povećana stopa inflacije sa kojom

su se osiguravajuće kuće takođe morale sučiti. Rast inflacije opredelio je

osiguravače da realokaciraju svoja sredstva u realnu imovinu kako bi se zaštitili od

inflatornih rizika. Ulaganje u nekretnine nije opcija kojoj se osiguravači rado

okreću upravo zbog njihove smanjene likvidnosti i visoke volatilnosti. U uslovima

visoke inflacije kao alternativa javilo se delimično usmeravanje sredstava u

kratkoročne državne obveznice i obveznice indeksirane prema inflaciji.

Relativno niska razvijenost finansijskog tržišta, skromna ponuda finansijskih

instrumenata i nizak nivo investicione aktivnosti, usled nedovoljnosti slobodnih

novčanih sredstava, uslovljavaju bitno različitu strukturu plasmana i manje

značajnu ulogu osiguravajućih kompanija kao institucionalnih investitora u odnosu

na ekonomski razvijene zemlje sveta (Kočović,2013.) Iako ograničeni, efekti

globalne ekonomske krize na investicione aktivnosti osiguravača u regionu mogu

biti identifikovani u domenu pokrivenosti tehničkih rezervi propisanim

oblicima aktive, kao i u domenu strukture investicionog portfelja kompanija.

Pokrivenost tehničkih rezervi propisanim oblicima aktive pogoršana je u

trenutku nastupanja krize u svim zemljama bivše Jugoslavije. Mada je u nastavku

perioda ostvareno primetno poboljšanje problem iznalaženja adekvatnih oblika

imovine ( aktive) za ulaganje i dalje je prisutan usled nedovoljno razvijenog

finansijskog tržišta.

U želji da izbegnu kapitalne gubitke , povećaju sigurnost i likvidnost svojih

plasmana, osiguravajuće kompanije su prekomponovale strukturu sopstvenih

investicionih portfelja, shodno nastalim kriznim uslovima.U svim bivšim

republikama zakon je strogo regulisao investiranje osiguravača. U skladu sa

propisima usled nastupanja ekonomske krize osiguravači su promenili strukturu

ulaganja.

Hrvatska regulative investiranja prikazana je u tabeli 1.


Tabela 1. Hrvatska regulative investiranja

Životna osiguranja Neživotna

osiguranja

HOV izdate od R.Hrvatske, Hrvatske Narodne banke ili

Hrvatske banke za obnovu i razvoj

najmanje 50%

ukupno bez ograničenja

Dužničke HOV jedinica lokalne samouprave ili pravnih

lica sa sedištem u zemlji kojima se trguje na

organizovanom tržištu

35% ukupno

5% pojedinačno

35% ukupno

5% pojedinačno

Obveznice i druge dužničke HOV kojima se ne trguje na

organizovanom tržištu hartija od vrednosti, a čiji su

emitenti pravna lica sa sedištem u zemlji

5% ukupno

1% pojedinačno

Akcije kojima se trguje na organizovanom tržištu 25% ukupno

5% pojedinačno

25% ukupno

5% pojedinačno

Akcije kojima se ne trguje na organizovanom tržištu

5% ukupno

1% pojedinačno

Udeli i akcije investicionih fondova u zemlji 40% ukupno

5% pojedinačno

40% ukupno

5% pojedinačno

Zajmovi osigurani založnim pravom na nekretnini 35% ukupno

10% pojedinačno

20% ukupno

2% pojedinačno

Zajmovi osigurani garancijom banke ili hartijama od

vrednosti sa garancijom države/ lok. samouprave

20% ukupno

2% pojedinačno

20% ukupno

2% pojedinačno

Nepokretnosti i druga stvarna prava na nepokretnostima

u zemlji

30% ukupno

10% pojedinačno

30% ukupno

10% pojedinačno

Unapred isplaćeni iznos osigurane sume do visine

otkupne vrednosti prema ugovoru o osiguranju života 30% ukupno

Depoziti kod banaka sa sedištem u zemlji 30% ukupno

5% pojedinačno

30% ukupno

5% pojedinačno

Sredstva na poslovnom računu društva za osiguranje 3% ukupno 3% ukupno

HOV inostranih emitenata 15% ukupno 15% ukupno

Izvor: Zakon o osiguranju R.Hrvatske

Usled finansijske krize osiguravači u Hrvatskoj 2008. godine povećavaju iznos

sredstava matematičke i tehničke rezerve koji ulažu u obveznice, čak 68%. Od tog iznosa

najdominantnije su obveznice Republike Hrvatske ( 93 %) kao hartije od vrednosti koje

sa sobom nose najveću sigurnost i najmanji rizik što je za osiguravajuće kompanije bilo

najvažnije obzirom na širenje svetske ekonomske krize.Investiranje u akcije domaćih i

stranih investicionih fondova se drastično smanjilo, pogotovo kada je reč o ulaganju u

akcije inostranih investicionih fondova. Ulaganje u nekretnine i depozite kod poslovnih

banaka neznatno se povećava u kriznoj 2008. godini. Ukoliko posmatramo postkrizni

period videćemo da se struktura investiranja nije drastično izmenila u odnosu na 2008.


godinu. Mada se javlja porast ulaganja sredstava matematičke i tehničke rezerve u

instrumente koji nisu bili toliko aktuelni u jeku ekonomske krize. To je svakako rezultat

slabljenja krize i blagog oporavka. Međutim ono sa čime su se suočavale osiguravajuće

kompanije u Hrvatskoj su investicioni gubitci i težnja da se oni minimiziraju. Pad tržišnih

vrednosti hartija u koje se ulagalo uslovilo je pad prinosa istih. Precizna ocena krize

može se kvantifikovati kao drastičan pad prinosa od ulaganja iz matematičke rezerve sa

5,73% na 2,73% i još intenzivniji pad prinosa od ulaganja iz tehničke rezerve sa 6,43%

na 1,95% za period od 2007. do 2008.godine (Jakovčević, 2009).

U Sloveniji, u kojoj je tržište osiguranja najrazvijenije u odnosu na ostale bivše

republike, situacija je slična kao u Hrvatskoj.Pre nego krenemo u analizu structure

ulaganja Slovenačkih osiguravača treba napomenuti da u ovoj zemlji postoji stroga

regulative investiranja ulaganja koju ćemo prikazati u tabeli 2.

Tabela 2. Regulativa investiranja sredstava u Sloveniji

Obveznice, akcije i druge hartije od vrednosti

kojima se trguje i kojima se ne trguje na berzi,

zajmovi osigurani garancijom banke ili založnim

pravom na nekretnini

5% pojedinačno

Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti

kojima se ne trguje na berzi 1% pojedinačno

Obveznice, akcije i druge hartije od vrednosti

kojima se ne trguje na berzi 10% ukupno

Akcije kojima se trguje i akcije kojima se ne

trguje na organizovanom tržištu, udeli u

investicionim kompanijama i fondovima od kojih

više od jedne polovine vrednosti investicije nije

sa garantovanim prinosom

30% ukupno

Akcije kojima se ne trguje na organizovanom

tržištu

5% ukupno

1% pojedinačno

Udeli u investicionim kompanijama i fondovima

od kojih je više od jedne polovine vrednosti

investicije sa garantovanim prinosom

40% ukupno

Nepokretnosti i druga stvarna prava na

nepokretnostima u zemlji

30% ukupno

10% pojedinačno

Ostali zajmovi obezbeđeni kolateralom 5% ukupno

Depoziti kod banaka sa sedištem u zemlji 30% ukupno

10% pojedinačno

Sredstva na poslovnom računu društva za

osiguranje 3% ukupno

Ostali zajmovi obezbeđeni kolateralom 5% ukupno

Izvor: Zakon o osiguranju R.Slovenije

Do kraja 2007. godine u Sloveniji, finansijska ulaganja osiguravajućih

društava su beležila visoke stope rasta, ali sa 2008. godinom trend rasta se


promenio zbog finansijske krize.Krajem 2008. Godine iznos od 3,569.6 miliona

evra tehničkih rezervi investiran je na finansijskom tržištu, što je za oko 6% više u

odnosu na prethodnu godinu. I sredstva matematičke rezerve su investirana nešto

više u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu za oko 2,5%.Bez obzira na krizu

sredstva su se investirala više ali se struktura investicija razlikovala upravo zbog

toga. Više se ulagalo ali u nisko rizične oblike aktive.Osiguravači su više sredstva

matematičke rezerve ulagali u državne hartije od vrednosti, dušničke hartije od

vrednosti i bankarske depozite. Sredstva tehničke rezerve su više plasirali u

nekretnine 2008. godine u odnosu na prethodnu godinu, ako i u bankarske

depozite. Ulaganja slovenačkih osiguravača konstantno su rasla u periodu od 2009.

do 2011. godine mada finansijsko tržište u 2011. godini beleži više padova nego

rasta. Sredstva matematičke rezerve su se manje ulagala u državne hartije od

vrednosti u odnosu na 2010. godinu, a nešto više u nekretnine i dužničke

hartije.Sredstva tehničke rezerve više su plasirana u zajmove i bankarske depozite,

a manje u akcije usled turbulentnog tržišta u 2011. godini.

I u Bosni i Hercegovini postoji jasna regulativa kako i do kog iznosa se

sredstva tehničke i matematičke rezerve mogu investirati. Potrebno je napomenuti

da je tržište osiguranja u Bosni i Hercegovini daleko nerazvijenije u odnosu na

Sloveniju i Hrvatsku. Samim tim obim i raznovrsnost instrumenata u koje

osiguravači ulažu su manji.

U tabeli 3. daćemo pregled regulative investiranja sredstava u BIH

Tabela 3. Regulativa investiranja sredstava u BIH

Namena ulaganja u: Tehničke

rezerve

Matematička

rezerva

Garantni

fond

Hartije od vrednosti čiji je izdavač BIH

entiteti, distrikt Brčko

Centralna banka BiH ili država članicaEU

ili njihova centralna banka

50% 50%

Obveznice i druge dužničke hartije od

vrednosti kojima setrguje na organiziranom

tržištu u BiH i zemljama u EU

35 ali do 5%

jednog

izdavatelja

35 ali do 5%

jednog

izdavatelja

5% jednog

izdavatelja

Obveznice i druge dužničke hartije od

vrednosti kojima se ne trguje na org. tržištu

u BiH ili zemlji EU, ako je njihov

izdavalac pravno lice sa sedištem u BiH, ili

zemlji EU

5 ali do 1%

jednog

izdavatelja

1% jednog

izdavatelja

Deonice sa kojima se trguje na

organiziranom tržištu u BiH ili u zemlji

članici EU

30 ali do 5%

jednog

izdavatelja

25 ali do 5%

jednog

izdavatelj

10% jednog

izdavatelja

Deonice sa kojima se ne trguje na

organiziranom tržištu ako je njihov

izdavatelj pravno lice sa sedištem u BiH ili

5 ali do 1%

jednog

izdavatelja

5% jednog

izdavatelja


zemlji EU, i ako su izdate kao hartije od

vrednosti

Udele privrednih društava sa sedištem u

BiH koja isključivo posluju sa dobitkom

5 ali do 1%

jednog

izdavatelja

Zajmove osigurane založnim pravom na

nekretnini, i ako vrednost zajma nije veća

od 40% vrednosti nekretnine procenjene od

strane ovlašćenog procenitelja

10 ali do 2%

jednog

zajmoprimca

Zajmove osigurane hartijama od vrednosti

(koje izdaje BiH, obveznice i deonice

kojima se trguje na uređenim tržištima)

20%

Zajmove osigurane garancijom banaka sa

sedištem u BiH

ili zemlji članici EU

20% 20%

Zajmove u iznosu otkupne vrednosti

osiguranja na osnovu ugovora o osiguranju

života iz sredstava matematičke

rezerveosiguranja života

20% 30%

Nekretnine i druga prava na nekretnini 20%

30 ali do 10% u

jednoj

nekretnini

20%

Depozite i zajmove bankama u BiH ili

zemlji članici EU

30 ali do 10% u

jednoj banci

30 ali do 10% u

jednoj banci

20% u jednoj

banci

Sredstva na računimadruštva bez ograničenja bez ograničenja bez

ograničenja

Izvor: Zakon o osiguranju BIH

Društva za osiguranje u BIH najčešće nepoštuju gore navedene limite. Razlog

tome se nalazi u veoma nerazvijenom finansijskom tržištu pomenute zemlje.

Osiguravači u Bosni i Hercegovini veoma malo ulažu u hartije od vrednosti.

Sredstva tehničke rezerve najčešće ulažu u nekretnine, zajmove i depozite

poslovnih banka (Šain,Selimović, 2009.) Kriza 2008. godine samo je potvrdila

situaciju koja je važila od ranije. Gotovo da se u opšte nije ulagalo u hartije od

vrednosti, a dominantna postaju ulaganja u depozite poslovnih banka. Ni nakon

slabljenja globalne ekonomske krize i prelaska u fazu oporavka tržište osiguranja u

ovoj bivšoj jugoslovenskoj republici nije se promenilo. I dalje je nedovoljno

razvijeno kao i finansijsko tržište što svakako utiče na investicione odluke

osiguravača. Možemo slobodno reći da delovanje finansijske krize u BIH nije bio

dramatičano jer nerazvijen sektor osiguranja tada postoji i danas .

Kriza u 2008. godini izmenila je investicionu strukturu osiguravajućih

društava i u Republici Makedoniji. Zakon o osiguranju ove bivše republike takođe

precizira dozvoljene limite za ulaganje sredstava tehničke rezerve koja su se

morala poštovati bez obzira na pogoršanje ekonomskih prilika izazvanih

finansijskom krizom.U tabeli 4 nalazi se prikaz regulative investiranja sredstava u

Makedoniji.


Tabela 4. Regulativa investiranja sredstava u Makedoniji

Ulaganja Iznos u %

Finansijski instrumenti emitovani od strane stranih pravnih lica 20

Gotovina 3

Depoziti kod poslovnih banaka 60

Hartije od vrednosti koje emituje Republika Makedonija,

obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti za koje garantuje

Republika Makedonija

80

Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti koje emituje

lokalna samouprava R.Makedonije 10

Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti kojima se trguje

na organizovanom tržištu

35 ukupno

5 pojedinačno

Obveznice i druge dužničke hartije od vrednosti kojima se ne

trguje na organizovanom tržištu

5 ukupno

1 pojedinačno

Akcije kojima se trguje na organizovanom tržištu 25 ukupno

5 pojedinaćno

Akcije kojima se ne trguje na organizovanom tržištu i udeli u

trgovinskim društvima R.Makedonije

5 ukupno

1 pojedinačno

Udeli i akcije investicionih fondova registrovanih u R.Makedoniji 20

Izvor: Zakon o osiguranju R.Makedonije

U Makedoniji tržište osiguranja je veoma plitko baš kao i finansijsko tržište.

Tako u godinama krize najviše se ulagalo u nisko rizične državne hartije od

vrednosti i depozite kod poslovnih banaka.

Posmatrano u celini globalna ekonomska kriza uticala je na promenu

investicione strukture osiguravajućih kompanija u svim bivšim jugoslovenskim

republikama. Osiguravači su umanjeni iznos sredstava tehničke rezerve težili da

ulažu u sigurnije instrumente kako bi sprečili eventualne gubitke usled pada tržišne

vrednosti istih. Usled krize dolazilo je do pada investicionih prinosa sa čime su se

osiguravajuće kompanije morale suočiti.


OPŠTI POKAZATELJI SEKTORA OSIGURANJA U

REPUBLIKAMA BIVŠE JUGOSLAVIJE

Analiziraćemo i opšte pokazatelje u sektoru osiguranja u bivšim

jugoslovenskim republikama u kriznoj 2008. godini i nakon krize u 2011. godini.

U Tabeli 5. predstavljeni su ukupni iznosi premija osiguranja bivših republika

za 2008.14 i 2011. godinu iz kojih se jasno vidi da prdnost imaju Slovenija i

Hrvatska, a najmanji iznos premija ima Bosna i Hercegovina i Makedonija. Iz

pokazane tabele vidi se blagi porast u iznosima naplaćene premije osiguranja u

2011. godini u odnosu na godinu najveće krize.

Tabela 5. Ukupna premija osiguranja u 2008. i 2011. godini izražena u milionima USD

ZEMLJA 2008. GODINA 2011. GODINA

Slovenija 2.067,6 3.008

Hrvatska 1.340,4 1.711

Bosna i Hercegovina 232,8 323

Makedonija 109,2 14415

Izvor: www. business.hr.

U Tabeli 6. predstavljeni su podaci koji se tiču iznosa premije osiguranja

života po glavi stanovnika u zemljama regiona u 2008. i 2011. godini.

Tabela 6. Iznos premije osiguranja života po glavi stanovnika za 2008.16 i 2011.

godinu u usd

ZEMLJA 2008.godina 2011. godina

Slovenija 333,84 459

Hrvatska 78,12 104

Bosna i Hercegovina 5,52 13,2

Makedonija 1,16 16,817

Izvor: www. business.hr.

14 Podaci za 2008. godinu preračunavani su iz eurskih vrednosti u dolarske po

aproksimativnom kursu 1evro = 1,20 usd. 15Podaci su originalno izraženi u denarima. Ukupna premija iznosi 6.808.264.ooo denara.

Korišćen je kurs koji je važio na dan 1.10.2012.godine 16 Podaci za 2008. godinu preračunavani su iz eurskih vrednosti u dolarske po

aproksimativnom kursu 1evro = 1,20 usd. 17 Podatak se odnosi na premiju životnog osiguranja po glavi stanovnika za 2010.godinu jer

podatak koji se odnosi na životno osiguranje u 2011.godini nije dostupan.


Najveći iznos premije životnog osiguranja ima Slovenija dok je Makedonija

zemlja sa ubedljivo najnižim iznosom premije ove vrste osiguranja per capita.

Bez obzira na pogoršavanje ekonomske situacije u 2011. godini najveću

premiju životnog osiguranja ostvarila je Slovenija ( Sigma, 2012.godina ) 942

miliona usd, potom Hrvatska 455 miliona usd, BIH (Agencija za nadzor osiguranja

Federacije BIH, Godišnji izveštaj za 2011.godinu.) 18191 milion usd i Makedonija

(Agencija za superviziju osiguranja Republike Makedonije,2011.godina ) 1910,5

miliona usd.

U Tabeli 7. prikazani su podaci o udelu premija životnog osiguranja u bruto

nacionalnom dohotku za 2008. i 2011. godinu kad su u pitanju bivše republike.

Tabela 7. Udeo premija životnog osiguranja u DBP u 2008. i 2011. godini u %

ZEMLJA 2008. godina 2011.godina

Slovenija 5,8 5,9

Hrvatska 3,3 2,7

Bosna i Hercegovina 2,3 1,92

Makedonija 1,8 1,5

Izvor: www.business.hr.

Najveći udeo premija životnog osiguranja u DBP ima Slovenija , a najniži

Makedonija .Udeo premije životnog osiguranja u DBP se smanjuje jer i sam DBP

pokazuje negativan trend.

Životno osiguranje zemalja regiona pogođeno je recesijom kao između ostalog

i kompletan sektor osiguranja.

Slika sektora osiguranja u Republici Hrvatskoj neznatno se razlikuje u odnosu

na države regiona. Prema podacima za 2008. godinu u gore pomenutoj zemlji

posluje 23 društva za osiguranje i 2 društva za reosiguranje. Poslovima životnog

osiguranja bavi se pet osiguravajućih kompanija, osam obavlja poslove ne životnog

osiguranja, a deset se bavi i životnim i ne životnim osiguranjem. U 2011. na tržištu

osiguranja u Republici Hrvatskoj poslovalo je 1 društvo za reosiguranje i 27

društava za osiguranje, od kojih je 6 društava obavljalo isključivo poslove životnih

osiguranja, 10 društava isključivo poslove neživotnih osiguranja, dok je preostalih

10 društava za osiguranje obavljalo poslove životnih i neživotnih osiguranja.

Prethodne tri godine u Hrvatskoj premija je smanjena za 527 miliona kuna.

Pozitivno je ipak što se ta negativna stopa drugu godinu zaredom smanjuje. U

18 Podaci su originalno izraženi u konvertibilnim markama. Koriščen je aproksimativni kurs

1km=1,99 eur i 1eur= 1,20 usd 19 Korišćen je kurs koji je važio na dan 1.10.2012. Originalni podatak koji se odnosi na

ukupnu premiju životnog osiguranja je 496.995.ooo denara.


2011. godini, 26 društava za osiguranje obračunala su bruto premiju od 9.145

milijardi kuna što je 1,08% manje u odnosu na prethodnu godinu (Hrvatska

agencija za nadzor finansijskih usluga, godišnji izveštaj, 2011.godina)

Sektor životnog osiguranja 2008. godine u Hrvatskoj suočava se sa padom

premije. U prva četiri meseca pomenute godine premija životnog osiguranja

dostigla je iznos od 780 miliona kuna što je za 2 miliona kuna manje nego u istom

periodu prethodne godine.Period od 2008. godine do 2010. godine je period u

kome obračunate premije životnog osiguranja beleže pozitivne rezultate međutim,

životna osiguranja u 2011. godini beleže pad od 1,07% sa obračunatom brutom

premijom od 2,431 milijardi kuna.

I pored ovih podataka životno osiguranje u ovoj zemlji nedovoljno je

razvijeno. U zemljama Evropske unije udeo zaračunate premije životnog

osiguranja u ukupnom portfelju je preko 50%, dok je u Hrvatskoj taj udeo svega

25%.

Glavni pokazatelj razvijenosti životnog osiguranja jedne zemlje je udeo

premije u društvenom bruto proizvodu koji je u Hrvatskoj 2007. godine iznosio

samo 0,9%. Hrvatska ima dvostruko manji udeo ove vrste osiguranja u društvenom

bruto proizvodu od Slovenije i Mađarske, ali isto tako ima i veću stopu od

Rumunije i Bugarske.

Prognoze za uspešnost i razvoj sektora osiguranja su optimistične. Mnogi

stručnjaci i analitičari procenjuju da će ulazak Hrvatske u Evropsku uniju doneti

promene celokupnoj ekonomiji pa tako i finasijskom sektoru. Hrvatsko tržište

osiguranja ima potencijala i bez obzira na recesiju koja se javila 2008. godine u

svetu i regionu pomenuto tržište je u blagoj prednosti u odnosu na tržište Srbije,

BIH , Makedonije i Crne Gore.

Na tržištu osiguranja Republike Srpske u prvoj polovini 2008. godine dozvolu

za rad imalo je 11 društava za osiguranje. U odnosu na 2007. godinu taj broj je

uvećan za dva nova, koja se bave neživotnim osiguranjem.Međutim do 2011.

godine broj osiguravajućih društava ostaje nepromenjen.

Ukupno obračunata premija osiguranja u Republici Srpskoj u prvoj polovini

2008. godine iznosila je 28.403.601,03 EUR što je u odnosu na 2007. godinu veća

za 2.920.467,53 EUR ili 11,46%. Ukupno obračunata premija osiguranja u 11

društava koja imaju sedište u Republici Srpskoj u 2011. godine iznosila je 131,3

milona KM što je u odnosu na 2010. godinu više za 7,12%.

Osiguravači se u Republici Srpskoj i dalje više bave neživotnim osiguranjem

nego životnim što potvrđuje i činjenica da se samo tri kompanije bave i životnim i

neživotnim osiguranjem . To je ujedno i pokazatelj o još nedovoljno razvijenom

tržištu osiguranja na ovom području.

Odnos premije i BDP je znatno niži u odnosu na razvijena tržišta. Međutim

treba imati u vidu da među novim članicama EU, samo kod nekoliko njih, premija

osiguranja prelazi 3% BDP (Češka, Mađarska, i Slovenija) Premija po stanovniku

se povećava, ali i dalje značajno zaostaje za ostalim zemljama u tranziciji. Uprkos

višegodišnjem dinamičnom rastu, premija životnih osiguranja ne dostiže prosek


tranzicijskih zemalja. Za jačanje ovog segmenta osiguranja potrebni su brojni

sistemski i makroekonomski preduslovi (ekonomska i monetarna stabilnost,

poreski podsticaji, viši životni standard, razvijena kultura osiguranja, visok stepen

poverenja u finansijski sektor, razvijeno tržište hartija od vrednosti).

U narednom period treba razraditi mogućnost uvođenja eventualnih poreskih

olakšica kada je životno osiguranje u pitanju kako bi se ovaj vid osiguranja unapredio i

razvio. Takođe, neophodno je pripremiti dugoročnu strategiju finansijske edukacije

koja je na ovim prostorima preko potrebna da bi osiguranje pokrenulo.

Na području Federacije BIH dozvolu za rad ima petnaest osiguravajućih

društava. Od tog broja šest osiguravača se bavi samo neživotnim osiguranjem dok

sedam društava obavljaju delatnost i životnog i neživotnog osiguranja, jedno

društvo se bavi samo delatnošću životnog osiguranja, a jedno reosiguranjem.

Ukoliko se posmatra period od 2009. godine do 2011. godine delatnost

osiguranja u ovom delu BIH je ipak uznapredovala a to govore i podaci o

društvenom bruto proizvodu, ukupnoj premiji osiguranja, učešća premije

osiguranja u društvenom bruto proizvodu i premije osiguranja per capita.

Velika i značajna kočnica bržem razvoju tržišta osiguranja je i

nezadovoljavajuća kvalifikaciona struktura zaposlenih što iziskuje stalnu potrebu

za edukacijom i dokvalifikacijom postojećeh kadra.

Kao i u Republici Srpskoj tako i u Federaciji BIH kriza je ostavila svoje

posledice usporavajući dalji rast i razvoj sektora osiguranja. 2011. i 2012. godina

su godine stagnacije i blagog rasta kako životnog tako i neživotnog osiguranja na

ovom području.

Slovenija je jedina bivša republika koja je zabeležila značajniji razvoj sektora

osiguranja. Obzirom da je postala članica Evropske unije, Slovenija je unaspredila

kako neživotno tako i životno osiguranje. U 2008. godini rangirana je kao 51

zemlja sveta u skladu sa pokazateljima ostvarene premije osiguranja. Međutim

teška unutrašnja ekonomska situacija ovu zemlju pogađa 2011. i 2012. godine što

svakako usporava napredak svih vidova osiguranja.

Uprkos ekonomskoj krizi Slovenija je zabeležila rast premije osiguranja u 2008.

godini za 375 miliona dolara u odnosu na 2007. godinu. Slovenija je zabeležila rast

premije osiguranja i u 2011. godini za 231 milion dolara u odnosu na 2010. godinu.

Kada je u pitanju životno osiguranje Slovenija beleži takođe neznatan rast

premija u 2008. godini u odnosu na 2007. godinu i u 2011. godini u odnosu na

2010. godinu.. U odnosu na ostale bivše republike ona ima najrazvijenije tržište

ove vrste osiguranja.

Iznos premija životnog osiguranja je uvećan za 111 miliona dolara u 2008.

godini. Iznos premija životnog osiguranja je povećan za 72 miliona dolara u 2011.

godini. Slovenija je u pomenutoj godini zauzela 49 mesto u svetu po veličini

premije životnog osiguranja. Bez obzira na globalnu krizu brojke pokazuju da je

Slovenija ipak bila bolje rangirana u jeku svetske recesije nego u godini kada je ista

ipak bila znatno slabija.


Slovenija kao država od dva miliona stanovnika u 2011. godini ostvarila je društveni

bruto proizvod od 39,2 milijardi evra. Stvarni rast društvenog bruto proizvoda od

prosečno 3,5% očekuje se do 2013. godine, ali prognoze se iz dana u dan menjaju

uzimajući u obzir ekonomsku, društvenu i političku krizu u ovoj zemlji.. Očekivanja su i

da će u narednom periodu u Sloveniji doći do porasta godišnjih premija neživotnog

osiguranja kao i godišnji porast premija životnog osiguranja.

U Slovenije je 2011. godine dozvolu za rad imalo 16 osiguravajućih društava,

nešto više u odnosu na prethodne godine.

Na tržištu osiguranja bivše federativne republike Makedonije dozvolu za rad

poseduje 15 osiguravajućih društava, od čega samo jedno osiguravajuće društvo

ima dozvolu za bavljenje poslovima reosiguranja, četiri za bavljenje životnim

osiguranjem i deset za neživotno osiguranje.

Kao što se iz prethodno pokazane tabele može videti situacija na na tržištu

osiguranja ove bivše jugoslovenske republike slična je kao i ona u regionu.

Obzirom da je Makedonija i površinski manja republika ovaj broj osiguravača je

sasvim dovoljan. Ulazak stranog kapitala i ovde je prisutan u određenoj meri, ali se

može jasno zaključiti da je udeo neživotnog osiguranja znatno veći u odnosu na

životno osiguranje.

Osiguranje u Makedoniji još je u razvoju. Svetska ekonomska kriza uticala je

na usporavanje tog razvoja, ali prema prognozama u narednom periodu očekuje se

neznatan boljitak i u ovoj privrednoj oblasti.

LITERATURA

[1]Agency for insurance supervision, Republic of Macedonia, http://www.aso.mk

[2]Agency for insurance, Republic of Slovenia, http://www.a-zn.si

[3]Agency for insurance supervision, Bosnia and

Herzegovina,http://www.nados.ba

[4]Agency for insurance, Serbian Republic,http://www.azars.ba

[5]Agency for financial services supervision, Republic of

Croatia,http://www.hanfa.hr

[6]Business internet portal, http://www.business.hr

[7]Croatian agency for financial services supervision(2011), Annual report

[8]Magazine Svijet osiguranja,http:// www.svijetosiguranja.eu

[9]Magazine Sigma,http://www.swissre

[10]www.fpe.unssa.rs.ba/download.php?fajl=Institucionalni%20investitori

UDC: 005.32 ; 005.336.3 ID: 199124492

Organizaciono ponašanje-kreativno sredstvo za stvaranje vrednosti

Tamara Stojanović 20

Aleksandar Djokić 21

Snježana Djokić22

APSTRAKT

Organizacija, kao društveni sistem, se sastoji od pojedinaca koji imaju svoja

očekivanja od te organizacije. Pošto pojedinci moraju biti organizovani u radne

timove - grupe, organizacije zavise od interakcije i koordinacije medju

pojedincima da bi se postigli ciljevi. Oblast organizacionog ponašanja

podrazumeva razumevanje ljudi i njihovo organizovanje u cilju efikasnog rada.

Izjednačavanje ponašanja pojedinaca sa organizacionim ciljevima je glavna briga

menadžmenta. Ekonomisti I psiholozi ističu da ponašanje ljudi često ne može biti

objašnjeno standardnim modelima koji se temelje na racionalnim, dobro

informisanim i optimizovanim objektima. Upravljanje organizacionim ponašanjem

ne bi trebalo da se oslanja na manipulaciju ljudima, ni na kontrolu i podstrek. Već

to znači da treba napraviti system vrednosti – organizacionu kulturu – koji

omogućava svim učesnicima u organizaciji da učestvuju u kreativnim procesima

poslovanja, koji ističe njihov značaj i vrednost njihovih napora. Samo ovakvo

organizaciono ponašanje može da stvori dugoročnu vrednost.

KLJUČNE REČI: organizacija, ponašanje, menadžment, pojedinac,

organizaciona kultura, vrednost

JEL:G23

20 Corresponding author Tamara Stojanovic,e-mail: [email protected], Business studies

University Banja Luka, BiH 21 College Dositej, Trn, BiH, [email protected] 22 Visoka škola Dositej,TrnBiH,[email protected]


Uvod

Jedna organizacija, kao društveni sistem, sastoji se od ljudi koji imaju lična

očekivanja od nje. Takodje namera organizacije jeste da obezbedi: ličnu

satisfakciju zaposlenima i menadžerima, društvenu strukturu, efikasnost,

fleksibilnost i stvaranje identiteta.

Pošto ljudi, kao pojedinci, moraju biti organizovani u radne timove, tj. grupe,

to znači da organizacije zavise od interakcije i koordinacije medju ljudima da bi

ostvarile svoje ciljeve. Polje organizacionog ponašanja jeste razumevanje ljudi i

upravljanje njima da bi efektivno radili. Umetnost uspevanja da se obave neke

stvari u organizacijama se zove upravljanje. Izvršno lice, menadžer, ne može sam

donositi odluke u okviru radnog tima niti ih može sam sprovoditi. Njegov posao je

da nadje prave ljude, da ih organizuje u radne timove i usmeri u traženju pravih

rešenja. Dakle, menadžment se bavi organizacionim ponašanjem na sva tri

nivoa:individualnom, grupnom i organizacionom.

Uskladjivanje ponašanja pojedinaca sa organizacionim ciljevima jeste kritički

problem upravljanja. I ekonomisti i psiholozi su istakli da se ljudsko ponašanje ne

može često objasniti preko standardnih modela baziranih na racionalnim, dobro

informisanim i optimizirajućim subjektima/predmetima. Ljudi nisu mehanički

uredjaji već kreativna bića koja kreativno odgovaraju kako na prilike koje

okruženje postavlja pred njih i ograničenja koja ih sprečavaju da čine ono sto žele.

Izazov za nauku i praksu organizacionog ponašanja jeste da ustanovi pravila

igre koja priznaju i usmeravaju ljudsku energiju na načine koji pre uvećavaju nego

sto smanjuju efektivnu upotrebu oskudnih ljudskih resursa.

RAZUMEVANJE ORGANIZACIJE

Ukoliko želimo da razumemo organizaciono ponašanje prvi preduslov jeste

razumeti koncept same organizacije. Organizacija je više nego formalni aranžman

funkcija, više nego organizacioni grafikon, više nego izjava o viziji, više nego skup

računa. Džon Midlton (2002) navodi da se organizacija sastoji od ljudi te je tako

ona i društveni sistem.

Danas, organizacije su doslovno sveprisutne u našim životima sto čini da ih je

veoma teško odvojiti i objektivno analizirati. Ne samo da one stvaraju dobra i

usluge koje svakodnevno koristimo, već i, više nego bila koja druga institucija,

poslovne organizacije utiču na kvalitet našeg okruženja, tj. na to gde i kako živimo.

Prema Robert A.G.Monksu i Nell Minou (2008), njihova moć, delom, proistič iz

raznolikosti svrha koje ispunjavaju ili treba da ispunjavaju kao što su:


Lična satisfakcija. Mogli bismo reći da organizacije pružaju ljudima priliku da

zadovolje svoje osnovne porive: potraga za ispunjenjem, uspehom, bezbednošću,

kreativnošću i takmičarskim duhom. Svaki učesnik u organizaciji daje svoj

doprinos poslovnom procesu i svaki taj doprinos ima svoju vrednost. Zajedno oni

stvaraju strukturu tj. organizaciju koja je veća i vrednija nego njeni sastavni delovi.

Socijalna struktura: Čovek je društveno biće i stoga on stvara društvene

strukture koje mu omogućuju da jača saradnju sa drugima i, putem specijalizacije

posla, da olakša sebi život. Zato organizacije obezbedjuju trajne i fleksibilne

društvene strukture.

Efikasnost. Organizacija je takodje proizvod ljudske namere da stvori

‘’savršenu’’ strukturu/sistem, koji bi obezbedio maksimalnu dobit/profit uz

minimalne troškove. Borba za efikasnost je stvorila poslovne organizacije

(korporacije) čiji razvoj i rast zavise od efikasnosti DYNAMO . Sve dok je

organizacija u stanju da smanji troškove i bude efikasna, ona će preživeti.

Sveprisutnost i fleksibilnost. Unutrašnji i spoljašnji faktori primoravaju

organizaciju da ide na druga tržišta, menja svoju strukturu i način poslovanja da bi

opstala i obezbedila svojim vlasnicima povratak uloženog kapitala. Život

organizacije se stalno kreće, menja. Sposobnost menjanja i prilagodjavanja

promenama jeste preduslov za opstanak i uspeh organizacije.

Stvaranje identiteta. Svrha organizacije jeste takodje da se izgradi vestačka

celina koja je besmrtna pošto njeno postojanje ne zavisi od vlasnika i drugih

deoničara koji su smrtni kao sva ljudska bića. Sa druge strane,

organizacija ‘pomaže’ ljudima da stvore sopstveni identitet preko svoje robe i

usluga, marketinške kampanje, uticaja na zakone i propise, promociju specijalnih

vrednosti, kulture i nacina življenja.

U suštini, ljudi očekuju od organizacije da im obezbedi pristojnu platu, robu i

usluge da bi zadovoljili svoje potrebe, želje i preference; strukturu i sistem koji bi

im omogućili da pokazu svoju kreativnost i brilijantnost, a kada je sve to

postignuto, oni stvarno žele da to podele sa svima. Takodje, ljudi žele da njihovi

poslovi i okruženje budu bezbedni i sigurni. Oni očekuju stalni rast i napredak.

Konacčno, oni sve ovo žele za sebe, kao i za svoje potomstvo.

Stoga, primarni i najviši cilj organizacije jeste stvaranje vrednosti na duže

staze. Da bi postigla ovaj cilj organizacija mora da iznova vrednuje svoj tekući

sistem vrednosti (korporativnu kulturu, tj. organizaciono ponašanje) i uvede sistem

koji postiže ovaj cilj. Stojanović zaključuje (2010) da samo istinske vrednosti,

bazirane na vrednosti ljudskog bića koje je samo konstituent svakog sistema, imaju

snagu da stvore dugoročne i održive vrednosti.


DEFINICIJA ORGANIZACIONOG PONAŠANJA

Polje organizacionog ponašanja crpe iz bihevioralnih nauka discipline

psihologije, socijalne psihologije i kulturne antropologije.

Prema Puu (1971), organizaciono ponašanje zanima proučavanje strukture,

funkcionisanje i performansa organizacije i ponašanje grupa i pojedinaca unutar

njih.

Dzon Ivančević i Majkls Mateson, u knjizi Organizaciono ponašanje i

menadžment(1998), nude širu definiciju. Oni kažu da je organizaciono ponašanje u

proučavanju ljudskog ponašanja, stavova i performansi unutar organizacionog

okruzenja; drawing on teorija, metode i principi takvih disciplina kao sto su

psihologija, sociologija i kulturna antropologija da bi se upoznale individualne

percepcije, vrednosti, sposobnosti učenja i akcije u radu sa grupama i u okviru

celokupne organizacije; analiza uticaja spoljašnje sredine je o organizaciji i njenih

ljudskih resursa, misija, ciljeva i strategija.

U nastojanju da smanji složenost i širinu organizacionog ponašanja, Vud

(Wood, 1997) pravi razliku izmedju onoga što naziva makro i mikro organizacino

ponašanje. Makro organizaciono ponašanje, preokupacija onih zainteresovanih za

formalne organizacije i strukturna pitanja dok mikro organizaciono ponašanje

interesuje neformalne organizacije i pitanja pojedinaca i malih grupa. Tako, makro

organizaciono ponašanje se bavi ‘’organizacijom’’ u organizacionom ponašanju, a

mikro organizaciono ponašanje interesuje “ponašanje” u organizacionom

ponašanju.

Na bazi Vudove (Wood) definicije organizacionog ponašanja, Božidar Stavrić

i Aleksandar Djokic tvrde da se na to može gledati kao na način kako se

organizacija prilagodjava promenama koje proističu iz spoljašnjeg okruženja i kako

se bavi medjuljudskim odnosima u okviru strukture. Tako organizaciono ponašanje

uključuje akcije menadžmenta, usmerene na adaptaciju organizacionog ponašanja

na njegovo okruženje i uspostavljanje medjuljudskih odnosa unutar njegove

strukture.

Ako organizacije shvatimo kao društvene izume za ostvarivanje zajedničkih

ciljeva grupnim naporima, njihova suštinska karakteristika bi bila koordinisano

prisustvo ljudi, ne nužno stvari. Gari Džons (Johns) i Alan M. Saks u svojoj knjizi:

Organizaciono ponašanje: Razumevanje i upravljanje životom na poslu (2010)

izražavaju stav da je organizaciono ponašanje shvatanje ljudi i upravljanje njima da

bi radili efektivno.

Pojedinci se okupljaju u organizacije zbog jednog razloga. Organizaciono

ponašanje se bavi time kako organizacije mogu preživeti i prilagoditi se promeni.

Izvesna ponašanja su neophodna za opstanak i adaptaciju. Ljudi moraju:

biti motivisani da pristupe i ostanu u organizaciji;

obavljati svoj dnevni posao odgovorno, u pogledu produktivnosti, kvaliteta


i usluga;

biti spremni da kontinuirano uce i unapredjuju svoja znanja i veštine; u

biti fleksibilni i inovativni (Katz, 1964).

Budući da ljudi, kao individue, moraju biti organizovani u radne timove, tj.

grupe, to znači da organizacija zavisi od interakcije i koordinacije medju ljudima

da bi ispunili svoje ciljeve. Grupe mogu biti formalne (definisane organizacionom

strukturom i obimom posla) ili neformalne (što znači da komunikacija i moral

mogu imati snažan uticaj na ostvarenje ciljeva). Tako, prema Džonsu i Saksu

(2010.), polje organizacionog ponašanja se bavi time sta učiniti da ljudi praktikuju

efektan timski rad.

Ono što se dešava u organizacijama često ima duboki uticaj na ljude i obratno.

Jasno je da uticaj organizacionog ponašanja nije ograničen na samu organizaciju.

Potrošače roba i usluga jedne organizacije takodje pogadja sto dobijaju kvalitetne

ili nekvalitetne usluge. Tako, organizaciono ponašanje je važno svim akcionarima;

razumevanje istog može nas učiniti uspešnijim menadžerima, zaposlenima ili

potrošačima. Konačno, na ponašanje u okviru organizacije se mora gledati u širem

kontekstu obzirom na uticaj spoljnog sveta na organizaciju i njegove ljudske

resurse, misije, ciljeve i strategije.

ORGANIZACIONO PONAŠANJE U KONTEKSTU

UPRAVLJANJA

TEORETSKA POZADINA

Kako je sve podložno konstantnom menjanju tako je i organizaciono

ponašanje. Sve promene koje su se dogodile u teoriji i praksi upravljanja –

masovna proizvodnja, uspon organizacionog čoveka, menadžment kao cilj,

tehnološka eksplozija 60ih godina prošloga veka, vek personalnih kompjutera,

opadanje proizvodnog procesa/manufakture, reinzenjering poslovnog procesa,

autsorsing/outsourcing, globalizacija, pad organizovanja čoveka usled dramatičnog

pada radnog staža ... sve je to uticalo na organizaciono razmišljanje i ponašanje

pojedinaca tokom godina.

Klasično vidjenje upravljanja imalo je tendenciju da zastupa veoma visok

stepen specijalizacije rada i veoma visok stepen koordinacije. Frederik Tejlor

(1856.-1915.), otac naučnog menadžmenta, takodje je dao svoj doprinos klasičnoj

školi, iako se uglavnom bavio dizajnom posla i strukturom rada.

Veber (1974.) je proslavio reč birokratija zagovarajući je kao sredstvo

racionalnog upravljanja složenim organizacijama.


Pokret ljudskih odnosa, predstavljen autorima poput Kris Argiris (1957.),

Rensis Likert (1961.), Alvin W. Gouldner (1954.) i Filip Selznik (1949.), skrenuo

je pažnju na odredjene disfunkcionalne aspekte klasičnog upravljanja i birokratije i

zagovarao stilove upravljanja više usmerene na ljude koji teže da ispune socijalne i

psihološke potrebe zaposlenih.

Očigledna napetost izmedju klasičnog pristupa i pristupa ljudskim odnosima

razrešena je na dva načina. Prvo, savremeni naučnici i menadžeri prepoznaju

doprinose oba pristupa: ključnu ulogu kontrole i koordinaciju pri dobijanju

organizacije da ostvari svoje ciljeve (sto zagovaraju teoretičari klasičnog

menadžmenta) i opasnosti izvesnih oblika kontrole i koordinacije i rešavanje

potreba za fleksibilnošću i prilagodljivošću (što naglasavaju oni koji se bave

ljudskim odnosima).Drugo, savremeni naučnici podučavaju da pristupi

menadžmentu treba da su prilagodjeni da odgovaraju situaciji. Tako, Džons i Saks

(2010.) ističu da nepredvidjeni pristup upravljanju prepoznaje da ne postoji najbolji

način upravljanja; staviše, jedan odgovarajući stil zavisi od toga šta zahteva

situacija.

Bas kao što ne postoji jedan najbolji način da se vodi i organizuje posao, tako

ne postoji ni samo jedna perspektiva iz koje se može dobiti potpuno razumevanje

organizacija. Organizaciono ponašanje crpi svoju snagu iz njegovog bogatstva i

raznih perspektiva. Prema Midltonu (2002.), trik toga jeste otkriti koji to posebni

pristup datom organizacionom pitanju bi mogao najbolje odgovarati nekoj

konkretnoj kompaniji sa jedinstvenom kulturom i u odredjenom trenutku istorije

kompanije.

IDIOSINKRAZIJA MENADŽMENTA

Ključne reči koje se obicno koriste da se definiše menadžment su: odlučivati,

voditi, planirati, kontrolisati, organizovati, upravljati, ispuniti, narediti,

manipulisati...

Različite kulture vide, uče i sprovode upravljanje različito pošto je to proces

zasnovan na vrednostima. Ichak Adižes (1994.) veruje da menadžment nije tek

nauka ili umetnost vecć i odraz društvenih i političkih vrednosti. To je politički

proces opterećen kriterijumom vrednosti. Ako se analizira preko funkcije koju ima,

ovu funkciju treba gledati u njenoj esenciji – bez kriterijuma vrednosti, društvenih,

političkih ili kulturnih implikacija. U ovom kontekstu, menadžment je jedinstven i

identican proces bez obzira da li se primenjuje za upravljanje organizacija ili nekog

drugog entiteta.

Jedina konstanta u organizacionom životu je promena. Promene traže

prilagodjavanje što veoma često ometa otpor i drugi problemi. Zadatak

menadžmenta je da reši sadašnje probleme i da bude spreman da se suoči sa

budućim problemima. Tako, da nema promena ni problema, menadžment ne bi bio


potreban. Menadžment, u svojoj suštini, znači rešavanje problema kroz donošenje

odluka i njihovo sprovodjenje. Oba ova procesa treba da su efikasna da bi

menadžment ispunio svoju svrhu. Medjutim, ni jedan od njih nije posao jednog

čoveka. Menadžer ne može donositi odluke sam niti ih može sprovoditi sam.

Njegov posao je da nadje prave ljude, da ih organizuje u radne timove i da ih

usmeri na traženje pravih rešnja. Sledeći prethodno pomenuto, menadžment se bavi

organizacionim ponašanjem na sva tri nivoa : individualnom, grupnom i

organizacionom.

Menadžment se najčešće definiše kao umetnost uspevanja u organizaciji.

Prema Danijelu A. Renu (1987.) menadžeri stiču, dodeljuju i koriste fizičke i

ljudske resurse radi postizanja ciljeva. Ova definicija ne uključuje recept kako da

se to postigne. Ako se ponašanje može predvideti i objasniti, ono se često može

kontrolisati ili upravljati. Ako predvidjanje i objašnjenje sadrže analizu, onda

upravljanje predstavlja akciju. Nažalost, vidimo sve više slučajeva u kojima

menadžeri ništa ne analiziraju, pokušavajući da brzo reše probleme. Rezultat toga

je često katastrofa. Poenta je da se problem preterano analizira. Staviše, kako

Džons i Saks (2010.) zaključuju, radi se o tome da se pristupi problemu uz

sistematsko razumevanje bihejvioralne nauke.

SHVATANJE LJUDSKOG PONAŠANJA

I ekonomisti i psiholozi ističu da ljudsko ponašanje često nije u skladu sa

standardnim modelima baziranim na racionalnim, dobro obaveštenim i optimizaciji

predmeta. Identifikovana su brojna odstupanja od racionalnosti, ili predrasude. U

svom istraživanju bihejvioralne ekonomije, DellaVigna (2009.) identifikuje

predrasude koje proističu iz nestandardnih preferenci, predrasude usled

nestandardnog verovanja i predrasude uzrokovane nestandardnim odlučivanjem.

Ljudi su, na primer, osetljivi na oblikovanje odluka, koriste suboptimalne metode

učenja, prepotentni su i imaju teškoće da formulišu vremenski konzistentne

preference.

Od malih grupa do čitavih društava, organizacije se sastoje od pojedinaca.

Majkls C. Jensen i Vilijam H. Mekling (1994.) tvrde da ako treba da imamo nauku

takvih organizacija, ona će morati da bude zasnovana na gradjevinskim blokovima

koji hvataju što je jednostavnije moguće najvažnije osobine ljudi. Prema profesoru

Yensenu (Harward Business School), razumevanje ljudskog ponašanja je

fundamentalno za razumevanje kako organizacije funkcionišu. Mnogi nesporazumi

medju menadžerima, naučnicima, kreatorima politike i gradjanima proističu iz

supstancijalnih razlika u načinu kako se ljudska priroda shvata. Rastuće telo

istraživanja društvene nauke o ljudskom ponašanju ima zajedničku poruku:

pojedinci su dovitljivi, vrednosni maksimizatori. Ljudi su kreativna bića koja

kreativno odgovaraju kako na prilike koje okruženje postavlja tako i na ograničenja

koja ih sprečavaju da čine ono sto žele. Njih ne brine samo novac, već i druge


stvari kao sto je poštovanje, čast, moć, ljubav i dobrobit drugih. Tako Jensen

zaključuje da je izazov za naše društvo i za sve organizacije u njemu da se utvrde

pravila igre i direktna ljudska energija koja se uvećava pre negoli smanjuje

efektivnu upotrebu naših oskudnih resursa.

UPRAVLJANJE LJUDSKIM PONAŠANJEM

Uskladjivanje individualnog ponašanja sa organizacionim ciljevima je kritična

briga menadžmenta. Jakob de Haan i David-Jan Jansen u svom Radnom papiru

identifikuju nekoliko studija pod uslovom da je empirijski dokaz da individualno

ponasšnje može često odstupati od organizacionih ciljeva što može voditi do

suboptimalne performanse, neefikasnosti i organizacione disfunkcije (npr. Gut i

MakMilan, 1986; Houp i Tomas, 2008; Vokling i Long, 1984.).

Menadžment ima dosta orudja da učini da ljudi rade ono što moraju kako bi se

postigli ciljevi organizacije, ali svi se oni mogu klasifikovati u dve osnovne grupe:

kontrole i motivacione stimulacije.

Teoretičari kontrole (npr. Karver i Sajer, 1981, 1982; Klajn, 1989; Lord i

Hangiz, 1987; Pauers, 1973). primenili su osnovni model mehaničkog kontrolnog

sistema na ljude. Da bi reflektovali složenost ljudskih ssitema kontrole, oni su

produžili mnoge aspekte originalnog kibernetskog modela pokušavajući da

sačuvaju konceptualnu jednostavnost inherentnu u svojim kibernetskim principima.

Medjutim, upotreba teorije kontrole na polju organizacionog ponašanja je iznova

kritikovana od strane mnogih autora kao što su Loke (1991.), Loke i Latam

(1990.), Vud i Loke (1990.), Sandelands et al. (1991.). Prema Haanu i Jansenu

(2011.) zaključak mnogih kritičara je da teorija kontrole ne odgovara kao teoretsko

orudje za analizu organizacionog ponašanja.

Martin R. Felenc u članku Teorija kontrole u organizacionom ponašanju:

Pregled, kritika i perspektive ističe argument da radnja može prethoditi

postavljanju ciljeva u organizaciji. Pretpostavka koja je u osnovi teorije kontrole

kao i pristupanju drugim ciljevima (vidi Pervin, 1989.) jeste da svako svrsishodno

ponašanje sledi ‘cilj-ponašanje’ redosled. Medjutim, Veik (1979.) je istakao da

organizovana kolektivna akcija, kao i individualno ponašanje u organizaciji, često

prethodi definiciji cilja. Tako, specificni formalni i neformalni aspekti organizacije

poput evaluacije i sistemi nagradjivanja, pravila odlučivanja, dominantna logika ili

racionalnost (vidi Prahalad i Betis, 1986.), organizacioni načini interpretacije (Daft

i Veik, 1984.), norme, vrednosti, i kultura i društveni kontekst, medju ostalim,

mogu imati duboke posledice na postavljanje ciljeva, menjanje i retrospektivne

ciljne zaključke. Drugim rečima, postavljanje ciljeva i promena nije samo

individualni proces u kojem ljudi razvijaju ciljeve i podciljeve u hijerarhijskom

redosledu prema odnosu sredstva-cilj.Takodje, kako Felenc (1997.) ističe, to je

društveni proces u kojem pojedinci razvijaju ciljeve kako bi njihove (U) akcije bile

racionalno odgovorne kako njima samima, tako i drugima.


Podsticaji mogu poslužiti kao sredstvo uskladjivanja ciljeva i motivisanje najbolje

moguće performanse pojedinca. Medjutim, istraživanje koje su predstavili Bebcuk i Frid

(2005.), Berns i Kidia (2006.), Sanders i Hambrik (2007.) ukazuje na to da podsticaji

takodje mogu pojačati ili čak uspostaviti neuskladjenost ciljeva. Korporativni skandali

kao sto je onaj u Enronu, kao i nedavna ekonomska kriza, sugerišu da neuskladjen ciljevi

kao posledica podsticaja mogu čak dovesti do kolapsa etabliranih kompanija. Dakle,

nalaženje efektivnog motivacionog okvira za motivaciju individualnog ponašanja u

skladu sa organizacionim ciljevima je od ključnog značaja za organizacionu efikasnost i

efektivnost. Kada se razmatra finansijski podsticaj, oslanjanje na takvu motivaciju

zasnovano je na pretpostavci teorije očekivanja (Vrum, 1964.) i specifičnije da je

ponašanje pojedinca uglavnom motivisano očekivanim novčanim nagradama. Medjutim,

Filip Mejer-Dojl i Marsal V. Mejer ( 2010.) identifikovali su nekoliko studija (npr.

Sanders i Hambrik, 2007.), Zang et al, 2008.) zaključujući da finansijski podsticaji mogu

voditi do kratkovidog ponašanja i konačno precipitirati organizacioni neuspeh. Dalje,

ponašanje pojedinca nije samo motivisano očekivanim finansijskim isplatama vec je to u

velikoj meri vodjeno drustveno ugradjenim faktorima kao sto je organizacija i grupno

drustveno ugradjenje, društvene nagrade, percipirano poštenje na bazi toga kako

organizacija Endowed i tretira svoje pojedince, društvene odnose i očekivanja kojima to

rezultira itd. Stoga, Mejer-Dojl i Marsal (2010.) zaključuju da sami finansijski podsticaji

čine da se motiviše ponašanje individue previše kratkovido i ne uzimajući u obzir mnoge

fundamentalne motivacione faktore ponašanja pojedinaca, pogotovo socijalno ugradjene

faktore.

Očigledno organizaciono ponašanje tj. stvaranje dugoročnih vrednosti ne treba da se

oslanja na menadžment koji manipuliše ljudima ni kroz kontrolu ni motivaciju. To znači

stvoriti sistem vrednosti koji omogućuje da svi učesnici organizacije učestvuju u

kreativnom procesu bavljenja poslom, potvrdjuju njihov značaj i ističu vrednosti njihovih

napora. To nas vodi ka konceptu organizacione kulture, što su definisali Carls A. O’Rajli

i Dženifer A. Catman (1996.) (takodje vidi Sorensen, 2002.), kao sistem deljenih

vrednosti (što definiše ono sto je važno) i norme koje definišu odgovarajuće stavove i

ponašanje za organizacione članove (kako se osećati i ponašati). Radno telo koje

povezuje kulturu i performansu sugeriše korisnost razumevanja korporativne kulture. Na

primer, u jednom nedavnom pregledu, Sakman (2011.) identifikuje 55 štampanih

dokumenata od 2000. godine koji proučavaju kulturu i performansu. Kako Haan i Jansen

zapažaju, većina ovih dokumenta nalazi podršku za direktnu vezu izmedju korporativne

kulture i čvrste performanse. Ekart Sliht (2002.) tvrdi da implementacija takve

organizacione kulture može inicijalno biti motivisana potragom za profitom. Ali kada se

to uspesno implementira, ljudi ce početi da veruju u ove vrednosti (čak i oni koji su ih

inicijalno namerno naterali).

Da bi se stvorila organizaciona kultura koja podržava performansu, nije

dovoljan menadžment, ono što treba jeste stvarno vodjsto. Prema Majklu W.

Grozanu, Kristijanu Dz. Reziku, Markusu V. Diksonu i D.Brent Smitu (2004.),

lideri su odgovorni za etičke standarde i moralne vrednosti koji obezbedjuju

vodjstvo za ponašanje zaposlenih. Majkl E. Braun i Lina K. Trevino (2006.)

sugerišu da značajni situacioni faktori (činioci) uključuju prisustvo jednog modela


etičke uloge, jedan etički kontekst, i moralni intenzitet pitanja sa kojima su

suočeni. Autori takodje sugerišu da lične karakteristike poput neuroticizma i

moralno razumevanje povećavaju etičko vodjstvo. Mark J. Benson i Robert Hogan

(2008.) zapazaju da ‘loše’ vodjstvo može rezultirati uspesima kratkoročne

performanse, ali ce konačno rezultirati problemima i disfunkcionalnom

performansom. Prema Malkolmu Higsu (2009.) to se može objasniti kao uticaj

lidera na moral i motivaciju sledbenika i organizacionu kulturu i klimu.

ORGANIZACIONO PONAŠANJE I EFIKASNOST

ORGANIZACIJE

Organizaciono ponašanje može snažno uticati na stavove i ponašanje

pojedinaca u organizaciji. Ali stvarno pitanje je da li to ima uticaj i na delotvornost

organizacije. Džons i Saks (2010.) otkrili su da je studija o tome koje su najbolje

kompanije za rad u Kanadi pokazala da su one takodje najuspešnije kompanije u

smislu povratka akcionara i rasta prodaje. 31 od 50 najboljih kompanija u Kanadi u

2003. godini, trgovina čijih akcija je javno nadmasila TSX kompozitni Index S&P

za 14.4 u ukupnom godišnjem povratku akcionara i u proseku za 5% u godišnjem

porastu prodaje tokom 5 godina. Cene akcija najboljih radnika u 2004. povećale su

se u proseku za 10.2 % godišnje za poslednjih 10 godina u poredjenju sa 6.2% za

TSX kompozitni Index S&P. Pored toga, prema nedavnoj studiji u SAD,

predstavljenoj od strane Ingrid, S. Fulmer, Barry Gerhacija i Kimberli S. Skot

(2003.), 100 najboljih kompanija u Americi imaju više pozitivnih stavova i

superiornih finansijskih performansi u poredjenju sa drugim kompanijama. Ovi

rezultati su u skladu sa sve više dokaza da prakse menadžmenta i organizaciono

ponašanje ne samo da utiču na stavove i na ponašanje zaposlenih već imaju i uticaj

na efikasnost jedne organizacije.

Nedavno izdanje magazina Fast Company izvestilo je da je Gallup

Organizacija preduzela vežbe da procesuira podatke u vezi sa stavovima radnika

tokom 30 godina da bi pokušali i odgovorili na jedno jednostavno ali krucijalno

pitanje. ‘’Kako izgleda jako i živo radno mesto?” (vidi Plly LaBarre, 2001.). Iz

svoje analize, vodja projekta Markus Bakingem i njegov tim, postavili su 12

suštinskih pitanja (nazvanih “Q12”) koja deluju kao jedan efektivni barometar

snage bilo koje radne jedinice. Prema Markusu Bakingemu, radi se o 12 faktora

koji odredjuju da li su ljudi angažovani, neangažovani ili aktivno dezangažovani na

poslu. Dalje, tim koji je postavljen da analizira kako se odgovori dati na Q12

vezuju za konkretne mere poslovne efikasnosti. Oni su utvrdili da

‘najangažovanija’ radna mesta imaju 50% više verovatnoće da će imati nizak

ucinak,56% će imati veću od prosečne lojalnosti kupaca, 38% imace veću

verovatnoću da imaju nadprosečnu produktivnost i 27% više verovatnoće da

prijave veću profitabilnosti. Bukingemov tim je imao još jedno zapanjujuće

otkriće: bilo je više varijacija u ocenama u preduzećima nego medju kompanijama.


Drugim rečima, Bakingem je otkrio neke od najangažovanijih grupa i neke od

najmanje angažovanih grupa koje rade u istoj kompnaji. Povrh toga, tipično je da

direktori nisu bili svesni ko je u njihovoj kompaniji efektivno angžovan, a ko nije.

U svojoj knjizi, Konkurentna prednost kroz ljude, Jefri Fefer (1994.) tvrdi da

organizacije ne mogu više postizati konkurentnu prednost kroz tradicionalne izvore

uspeha, kao sto su tehnologija, regulisana tržišta, pristup finansijskim resursima i

ekonomijom obima. Danas, glavni faktor koji razlikuje organizacije je radna snaga, a

najuspešnije organizacije su one koje efikasno upravljaju svojim zaposlenima. Feferov

rad pomaže da ukaže na to da je organizaciono ponašanje ne samo interesantno i važno

već i da pravi veliku razliku za efikasnost i konkurentnost organizacije. Jasno, ljudski

kapital (kao najvredniji resurs kompanije) je bitan, a upravljanje njime je jedan od

najvažnijih faktora za konkurentnost i opstanak organizacije.

ZAKLJUČAK

Organizaciono ponašanje ima izvestan broj dogovorenih ciljeva. Glavni medju tim

ciljevima su: efikasno predvidjanje, objašnjavanje i upravljanje ponašanjem koje se javlja u

organizacijama. Sistematičnim studiranjem, oblast organizacionog ponašanja obezbedjuje

naučnu osnovu koja pomaže da se popravi predvidjanje organizacionih dogadjaja.

Organizaciono ponašanje naročito zanima zašto su ljudi manje ili više motivisani,

zadovoljni ili skloni povlačenju. Objašnjavanje dogadjaja je složenije nego njihovo

predvidjanje. Izvesno ponašanje bi moglo imati mnogo različitih razloga, od kojih bi svaki

zahtevao specificno rešenje. Osim toga, objašnjenje je takodje složeno zbog činjenice da se

glavni uzroci nekih dogadjaja ili ponašanja mogu menjati tokom vremena. Sposobnost da

se razume ponašanje je neophodni preduslov za efikasno upravljanje.

Ljudi su osnovni elementi svake organizacije – oni kreiraju procese, strukture,

sisteme, robu i usluge, oni donose i sprovode odluke. Najdublji motivacioni faktori

svakog ljudskog bića su značaj, kreativnost i svrha. Štagod da žele da postignu za

sebe, oni isto to žele i svom potomstvu. Stoga primarni i krajnji cilj organizacije

jeste da stvori dugoročne vrednosti za sve svoje konstituente i akcionare. Da bi

postigla ovaj cilj dotična organizacija mora iznova vrednovati svoj važeći sistem

vrednosti (organizaciona kultura, tj. organizaciono ponašanje) i uvesti sistem koji

ce postići cilj stvaranja dugoročne vrednosti. Samo prave vrednosti, bazirane na

vrednosti čoveka koji je konstituent svakog sistema, imaju moć da stvore

dugoročne i održive vrednosti.

Upravljanje organizacionim ponašanjem ne treba da se oslanja na

manipulisanje ljudima ni putem kontrole, a ni motivacije. To znači stvoriti sistem

vrednosti – organizacionu kulturu – koja omogućava učesnicima u organizaciji da

učestvuju u kreativnom procesu obavljanja posla, da potvrdjuju njihov značaj i

istaknu vrednost njegovih napora. Menadžment nije dovoljan da bi se stvorila takva

organizaciona kultura, ono sto je potrebno jeste stvarno vodjstvo koje obezbedjuje

vodjstvo ponašanja zaposlenih.


LITERATURA

[1] Adizes, I. ed. (1994) Mastering Change. Novi Sad: Prometej.

[2] Argyris, C. ed. (1957) Personality and organization. New York: Harper.

[3] Bebchuk, L. & Fried, J.M. (2005) “Executive compensation at Fannie Mae: A case study of perverse incentives, non-performance pay and camouflage”. Journal of Corporation Law, 30: pp. 807-822.

[4] Benson, M.J. & Hogan, R. (2008) “How dark side leadership personality destroys trust and degrades organisational effectiveness”. Organisations and People, 15(3): pp. 10–18.

[5] Brown, M. E. &Treviño, L.K. (2006) “Ethical leadership: A review and future directions”. The Leadership Quarterly, 17(6): pp. 595-616.

[6] Burns, N. & Kedia, S. (2006). “The impact of performance-based compensation on misreporting”. Journal of Financial Economics, 79: pp. 35–67.

[7] Carver, C.S. & Scheier, M.F. (1981) Attention and self-regulation: A control theory approach to human behavior. New York: Springer.

[8] Daft, R.L. & Weick, K.E. (1984) “Toward a model of organizations as interpretation systems”. Academy of Management Review, 9: pp. 284-295.

[9] DellaVigna, S. (2009) „Psychology and economics: Evidence from the field“. Journal of Economic Literature, 47(2): pp. 315-372.

[10] Fellenz M. R. (1997) Control theory in organizational behavior: Review, critique and prospects. Social Science Research Network. http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=939714

[11] Fulmer, I. S., Gerhart, B., & Scott, K. S. (2003)“Are the 100 best better? An empirical investigation of the relationship between being a ‘Great place to work’ and firm performance”. Personnel Psychology, 56: pp. 965–993.

[12] Gouldner, A. W. ed. (1954) Patterns of industrial bureaucracy. New York: Free Press.

[13] Grojean, M., Resick, C., Dickson M. & Smith D. (2004) “Leaders, values, and organizational climate: Examining leadership strategies for establishing an organizational climate regarding ethics”. Journal of Business Ethics, 55(3): pp. 233-241.

[14] Haan, J. & David D.J. (2011) „Corporate Culture and Behavior: a Survey“. DNB Working Paper No. 334-11.

[15] Higgs, M. (2009) “The good, the bad and the ugly: Leadership and narcissism”. Journal of Change Management, 9(2): pp. 165-178.

[16] Ivancevich, J. & Matteson, M. 3rd ed. (1998) Organizational Behavior and Management. Chicago and London: Irwin.

[17] Jensen, M. C. & Meckling, W. H. (1994) „Nature of Man“. Journal of Applied Corporate Finance. V. 7, 2: pp. 4 - 19.

[18] Johns, G. & Saks A.M. 6th ed. (2010) Organizational Behaviour: Understanding and Managing Life at Work, Pearson Education.

[19] Katz, D. (1964) “The motivational basis of organizational behavior”. Behavioral Science No 9, pp. 131–146.


[20] Klein, H.J. (1991) “Control theory and understanding motivated behavior: A different conclusion”. Motivation and Emotion, 15: pp. 29-44.

[21] LaBarre, P. (2001) ‘‘Marcus Buckingham thinks your boss has an attitude problem, ‘Fast Company, August, http://www.fastcompany.com/43419/marcus-buckingham-thinks-your-boss-has-attitude-problem.

[22] Likert, R. ed. (1961) New patterns of management. New York: McGraw-Hill.

[23] Locke, E.A. (1991) “Goal theory vs. control theory: Contrasting approaches to understanding work motivation”. Motivation and Emotion, 15: 9-28.

[24] Locke, E.A. & Latham, G.P. (1990) A theory of goal setting and task performance. Englewood Cliffs, NJ: Prentice Hall.

[25] Lord, R.G. & Hanges, P.J. (1987) “A control system model of organizational motivation: Theoretical development and applied implications”. Behavioral Science, 32: pp. 161-178.

[26] Meyer-Doyle, P. & Marshall W. M. (2010). Combining Financial and Organizational Incentives to Better Align Individual Behaviour with Organizational Goals. Social Science Research Network. http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=1690229

[27] Middleton, John. (2002) Organizational Behavior. Oxford: Capstone Publishing (a Wiley company).

[28] O'Reilly, C.A. & Chatman, J.A. (1996), “Culture as social control: corporations, culture and commitment”. Quated in: Staw, B.M. & L.L. Cummings (eds.), Research in organizational behavior. Greenwich (CT): JAI Press.

[29] Pervin, L.A. (1989) “Goal concepts: Themes, issues, and questions”. Quated in L.A. Pervin (Ed.). Goal concepts in personality and social psychology: pp. 473-479. Hillsdale, NJ: Erlbaum.

[30] Pfeffer, J. (1994) Competitive advantage through people: Unleashing the power of the work force. Harvard Business School Press: Boston.

[31] Powers, W.T. (1973) Behavior: The control of perception. Chicago, IL: Aldine.

[32] Prahalad, C. & Bettis, R. (1986) “The dominant logic: A new linkage between diversity and performance”. Strategic Management Journal, 7: pp. 485-501.

[33] Pugh, D. ed. (1971) Organization Theory: Selected Readings. Harmondsworth: Penguin.

[34] Robert A.G. Monks and Nell Minow. ed. (2008) Corporate Governance. Chichester: John Wiley&Sons.

[35] Sackmann. S.A. (2011), Culture and performance, Quated in: Haan, J. & David D.J. 2011. „Corporate Culture and Behavior: a Survey“. DNB Working Paper No. 334-11.

[36] Sandelands, L., Glynn, M.A., & Larson, J.R. Jr. (1991) “Control theory and social behavior in the work place”. Human Relations, 44: 1107-1129.

[37] Sanders, G.W.M.& Hambrick, D.C. (2007). “Swinging for the fences: The effects of CEO stock options on company risk taking and performance”. Academy of Management Journal, 50: pp. 1055-1078.


[38] Schlicht, E. (2002) “Social Evolution, Corporate Culture and Exploatation”. Discussion Paper No. 651. Social Science Research Network. http://papers.ssrn.com/sol3/papers.cfm?abstract_id=371620

[39] Selznick, P. ed. (1949) TVA and the grass roots: A study in the sociology of formal organizations. Berkeley: University of California Press.

[40] Sørensen, J.B. (2002). “The strength of corporate culture and the reliability of firm performance”. Administrative Science Quarterly, 47(1): pp. 70–91.

[41] Stavrić, B. & Đokić, A. (2003) Preduzetni menadžment. Banja Luka: SSC. str. 297-308.

[42] Stojanovic, T. (2010) Doktorska disertacija ne temu: Uloga interne revizije u jacanju korporativnog upravljanja i upravljanja rizicima. Unpublished.

[43] Taylor, F. W. ed. (1967) The principles of scientific management. New York: Norton.

[44] Vroom, V.H. (1964). Work and motivation. New York, NY: Wiley.

[45] Weber, M. ed. (1974) The theory of social and economic organization. Quated in Johns, G. & Saks A.M. 6th ed. 2010.

[46] Wood, R.E., & Locke, E.A. (1990) “Goal setting and strategy effects on complex tasks”. Research in Organizational Behavior, 12, pp. 73-109.

[47] Wood, J. (1997) in Dickson, T. & Bickerstaffe, G. (eds.) Mastering Management: The Definitive Guide to the Foundations and Frontiers of Finance. London: FT/Pitman Publishing.

[48] Wren, D. 3rd ed. (1987) The evolution of management thought. New York: Wiley.

[49] Zhang, X., Bartol, K., Smith, K.G., Pfarrer, M.D. & Khanin, D.M. (2008). “CEOs on the edge: Earnings manipulation and stock-based incentive misalignment”. Academy of Management Journal, 51: pp. 241-258.

UDC: 005.72 ; 005.34 ID: 199124748

Uticaj organizacione strukture organizacije i stila rukovodjenja na poslovni uspeh: Primer Nike Inc.

Rebecca Milos23

APSTRAKT

Organizaciona struktura je hijerarhijsko uređenje nivoa autoriteta, načina

komunikacije, i odgovornosti neke organizacije. Klasifikacije organizacija često

ukazuju na formalnu, neformalnu, ili hibridnu organizacionu strukturu koja zavisi

od stepena centralizacije, decentralizacije, ili kombinacije prethodno navedenog u

okviru jedne organizacije. Najčešće korišćene organizacione strukture u

savremenim preduzećima se često koriste iz potrebe za praktičnim upravljanjem I

uključuju: funkcionalnu organizacionu strukturu, organizacionu strukturu

zasnovanu na proizvodu, regionalno ili geografski zasnovanu organizacionu

strukturu, organizacionu strukturu orijentisanu na tržište ili kupca i matričnu

organizacionu strukturu. U okviru rada navedene su prednosti matrične

organizacione strukture, koju koristi Nike Inc. Iako se često spekuliše da postoji

samo jedna odgovarajuća organizaciona struktura za svako poslovanje, više je

verovatno da su hibridi različitih organizacionih struktura veštiji u zadovoljavanju

potreba savremenih preduzeća. Pored toga, u kojoj meri organizacione structure

funkcionišu i rade u okviru poslovanja je u velikoj meri određeno stilom

rukovođenja, sposobnostima menadžera i zaposlenih, kao i stepena u kojem se

zagovara i praktikuje konastantno učenje .

KLJUČNE REČI: organizaciona struktura, stil rukovođenja, poslovni uspeh,

Nike

JEL: D22

23 CalCampus,NH,SAD


Uvod

Organizaciona struktura je hijerarhijsko uredjenje nivoa autoriteta, linija

komunikacije i odgovornosti jedne organizacije. Organizaciona struktura jednog

preduzeća ocrtava kako se uloge, moć i odgovornost dodeljuju, kontrolišu i

koordiniraju, kao i kako informacija teče izmedju nivoa rukovodjenja

(businessdictionary.com, n.d.). Organizaciona struktura jednog preduzeća je

odredjena različitim faktorima uključujući vlasništvo, svrhu ili cilj organizacije,

doprinos organizacije društvu, glavnog korisnika, članstvo, industrijsku pripadnost,

prirodu vlasti, tržišnu orijentaciju, principe rukovodjenja i praksu organizacije

(Radović-Marković,Omolaja, 2011).Odredjivanje tipa vlasništva, svrhe ili cilja,

veličine organizacije i slično neophodno je da bi organizacija utvrdila svoj identitet

i ilustrovala ga pred javnost. Medjutim, češći način razvrstavanja organizacija

uzima u obzir da li je organizacija formalna, neformalna, ili hibridna. Formalne

organizacije se tipično bave centralizacijom autoriteta i odnosom izmedju

rukovodilaca i podredjenih (Sac, n.d.). Drugim rečima, formalne organizacione

strukture se obično strukturišu oko ideje o centralizaciji. Centralno organizovana

preduzeća često imaju jedan krajnji autoritet koji donosi odluke, koji komunicira

viziju i smer za kompaniju i zahteva strogu kontrolu nad odeljenjima i odsecima

(Vitez, n.d.). Formalna, centralizovana struktura organizacije se često prikazuje

kroz vertikalne organizacione grafikone koji ukazuju da vlast počinje na vrhu i da

pada na odredjenim linijama autoriteta. Neformalne ili organizacije koje spontano

rastu, kao što imena impliciraju, imaju manju strukturu i često se stvaraju u okviru

društvenih grupa ili projekata. Neformalne organizacije često zastupaju načela

decentralizovane organizacione strukture. Decentralizovana organizaciona

struktura oslanja se na timsko okruženje u kojem nekoliko ljudi može imati

samostalnost da donosi poslovne odluke (Vitez, n.d.). Manje je verovatno da

neformalne ili organizacije koje spontano rastu budu prikazane u organizacionoj

šemi posto se funkcije, odgovornosti, i autoriteti konstantno menjaju da bi se

zadovoljile potrebe preduzeća. Konačno, hibridne organizacione strukture su one

koje nastaju iz sinteze principa kako formalnih tako i neformalnih organizacionih

struktura i prilagodjene su da zadovolje potrebe preduzeća i zaposlenih. Formalne,

neformalne i hibridne organizacione strukture su važni načini za klasifikaciju

organizacija i razlikovanje razlika i sličnosti medju njima. Formalne, neformalne i

hibridne organizacione strukture komuniciraju linije autoriteta i strukture u

kompaniji, ali ne odredjuju stil upravljanja u sebi.


Teorijski pregled

Izbor kriterijuma za odredjivanje organizacione strukture često zavisi od

izbora uprave (Radović-Marković & Omolaja, 2011). Najčešće korišćene

organizacione strukture u savremenim preduzećima se često koriste zbog potrebe

za praktičnim rukovodjenjem i uključuju: funkcionalnu organizacionu strukturu,

proizvodno zasnovanu organizacionu strukturu, regionalno ili geografski

zasnovanu organizacionu strukturu, tržišno ili potrošački orijentisanu

organizacionu strukturu i matričnu organizacionu strukturu. Funkcionalna

organizaciona struktura sadrži specijalizovane odeljke koje referišu jednoj osobi od

autoriteta ispred tog funkcionalnog odeljenja i često se koriste u malim

kompanijama, kompanijama sa jednim proizvodom ili kompanijama gde se

promene sporo dešavaju (Griffin, n.d.). Organizacione strukture bazirane na

proizvodu stvaraju odeljenja za svaku proizvodnu liniju unutar kompanije i one su

opravdane kada postoji mnoštvo proizvoda koje treba držati. Regionalno ili

geografski zasnovane organizacione strukture stvaraju se kada jedno poslovno

tržište obuhvata veliku geografsku oblast. U ovom obliku organizacione strukture

ima lokalnih ogranaka kompanije širom te oblasti koje mogu biti zadužene za

sopstveno plasiranje na tržište i prodaju ali koje jos uvek odgovaraju sedištu

kompanije. Ova organizaciona struktura odgovara kompanijama čije je tržište

nacionalno, internacionalno ili na drugi način geografski široko. Tržišno ili

potrošački bazirana organizaciona struktura je veoma specijalizovana

organizaciona struktura u kojoj je samo odeljenje marketinga decentralizovano,

radi obučavanja i održavanja prodajne radne snage specifične za svaku bazu

klijenata (Radović-Marković & Omolaja, 2011). Matrična organizaciona struktura

ili projektna organizacija često se koristi za rukovodjenje velikim projektima ili

proizvodno razvojnim procesima, te koristi i vertikalno i horizontalno upravljanje

protokom informacija. Vertikalni autoritet je u rukama šefova odeljenja, a

horizontalni autoritet je u rukama koordinatora projekata i procesa (Radović-

Marković & Omolaja, 2011). Nike, opšte poznati prodavac na malo brendirane

obuće i sportske opreme je pravi svetski primer kompanije koja koristi matričnu

organizacionu strukturu.

Matrična organizaciona struktura može se u stvari smatrati hibridom

funkcionalne, organizacione strukture i proizvodno zasnovane organizacione

strukture. U matričnoj organizacionoj strukturi, zaposleni podnose izveštaje

rukovodiocima odeljenja i takodje su objedinjeni radi formiranja timova oko

projekata ili proizvoda. Kao rezultat, svaka osoba podnosi izveštaj rukovodiocu

odeljenja kao i rukovodiocu projekata ili proizvoda. U matričnoj strukturi

rukovodioci proizvoda kontrolišu i govore u vezi sa pitanjima koja se tiču

proizvoda dok su rukovodioci odeljenja odgovorni za stvari koje se tiču politike

kompanije (Jones International University, n.d.). Nike Incorporated je odličan

primer kompanije koja zapošljava matrične organizacione strukture. Nike Inc. ima

partnerske brendove Converse, Inc., Hurley International, LLC i NIKE Golf. Da bi


uspešno upravljao svojim i partnerskim brendovima, Nike zapošljava jednu

“matričnu organizaciju za saradnju, gde članovi tima često podnose izveštaje iz dve

oblasti, kao sto je geografija i globalna funkcija (Nike.com, n.d.). Drugim rečima,

Nike koristi geografsku i proizvodnu organizaciju, vertikalno i horizontalno

upravljanje svojim brendovima i naglašava timski rad radi postizanja ciljeva

kompanije i brenda. “U okviru Nike brenda, timovi rade na planu obuće, odeće i

proizvoda opreme; osnovne kategorije potrošača – akcioni sportovi, košarka,

fudbal (USA, soccer), muška i ženska oprema za trening, trčanje, sportska oprema,

u šest geografskih oblasti – Severna Amerika, Zapadna Evropa, Istočna/Centralna

Evropa, Kina, Japan i tržišta u razvoju. Srodni brendovi Nike Inc. funkcionišu na

sličan način saradnje kao i kad se radi o kritičkim korporativnim funkcijama

(Nike.com, n.d.).”Diferencijacija uloga zasniva se na lokalnom standardu, brendu i

kategorijama potrošača. Dalja diferencijacija uloga moze biti u okviru lokala,

brenda i kategorija kupaca iako je ovo samo spekulacija i ne može se potvrditi

informacijom koju daje Nike. Nakon sto je utvrdjeno da Nike koristi matričnu

organizacionu strukturu sa ulogom diferencijacije na osnovu lokalnog standarda,

brenda i kategorije potrošača, takodje je potrebno razmotriti prednosti i nedostatke

matrične organizacione strukture i njene posledice po Nike.

Matričnu organizacionu strukturu često smatraju organizacionom strukturom

povoljnom za dinamične kompanije. Matrična struktura je veoma povoljna pošto

podstiče koordinaciju resursa, specijalizaciju, širinu veština, komunikaciju i

fleksibilnost. Koordinacija resursa dozvoljava menadžerima odeljenja da se

usredsrede na svoje stručne oblasti i dozvoljava koordinatorima projekata da čine

isto, specijalizacija koristi specifične veštine zaposlenog, širina veština podstiče

zapošljavanje kroz timski rad, komunikacija unapredjuje komunikaciju i odnose

medju odeljenjima i unutar projekata, a fleksibilnost dozvoljava svestranost kada je

u pitanju podela ljudskih resursa (Guzman, n.d.). Koristeći ovaj model, Nike je u

stanju da koordinira vertikalno upravljanje pomoću odeljenja ili menadžera

(marketinga, prodaje, proizvodnje itd.), a može da koordinira i horizontalno

upravljanje pomocu koordinatora projekata ili menadzera. Ovo podesavanje

omogucava Nike-u da maksimizira raspon veština odeljenja i menadžera projekata,

da podstiče učenje i promoviše izgradnju odnosa unutar i izmedju odeljenja, a

omogućava i brz odgovor zahtevima kupaca. Način na koji Nike koristi matrični

organizacioni sistem je naročito važan u oblasti učenja. Maksimizirajuci skup

veština kako rukovodilaca odeljenja tako i projekata, kao i promovisanjem porasta

broja zaposlenih kroz saradnju, Nike povećava zadovoljstvo i skup veština

zaposlenih od čega imaju koristi kako zaposleni tako i Nike. Premda se prednosti

matrične organizacione strukture čine idealnim, postoje i slabe strane ove

organizacione strukture.

Matrična organizaciona struktura ima neke potencijalno katastrofalno slabe

strane svojstvene svom sastavu. Ova matrična organizaciona struktura ima četiri

glavna nedostatka koji uključuju psihološki stres, konflikt, troškove i neefikasnost.

Psihološki stres je povezan sa matričnom organizacionom strukturom jer projekti i

timovi mogu fluktuirati i dovesti do osećaja nestabilnosti (Nordmeyer, n.d.). Iako


postoji stres zbog nestabilnosti, količina uočenog stresa može zavisiti od

zaposlenog koji je u pitanju. Konflikt je u vezi sa matričnom organizacionom

strukturom pošto postoji više od jednog menadžera, rukovodioca odeljenja i

rukovodioca projekta. Ova podela autoriteta može povećati odanost jednom

odnosno drugom, može dovesti do konflikta medju rukovodiocima, odeljenjima, i

do konfuzije zaposlenih. Pitanja cena su povezana sa matričnim organizacionim

strukturama pošto zaposleni rade sa dve pod-kategorije – odeljenje i projekat. Ovo

podešavanje može dovesti da manje vremena bude posvećeno svakoj kategoriji i

potrebu za više vremeno da se završi zadatke. Neefikasnost je u vezi sa matričnom

organizacionom strukturom zato što medju menadžerima moze biti sukobljenih

politika. Da bi se minimizirale nepovoljne posledice matrične organizacione

strukture na poslovna nastojanja, Nike mora kao i sve organizacije koje koriste

matričnu organizacionu strukturu, da podstiče izgradnju odnosa i vežbi timskog

rada koje služe za povećanje poverenja i komunikacije medju ljudima. Ove vežbe

će pomoći da se rastera ili minimizira stres, konflikt i neefikasnost koji su

svojstveni matričnim organizacionim strukturama.

Zaključak

Od više faktora zavisi koju organizacionu strukturu kompanija odabere. Ti faktori

su često odredjeni veličinom organizacije, lokacijom, brojem proizvoda,

raznovrsnošću baze potrošača, time kom upravljačkom stilu se daje prednost kao i

od praktičnosti prihvatanja jedne posebne organizacione strukture. Formalna,

neformalna, hibridna, funkcionalna, geografska, proizvodno-zasnovana, na kupca

orijentisane i matrične organizacione strukture nude širok niz prednosti i

nedostataka. Medjutim, nema savršene organizacione strukture, i upravo to je

razlog što se vide aspekti raznovrsnih organizacionih struktura (tj. hibridne

organizacione strukture) prihvaćene od strane velike većine preduzeća). Još,

decentralizovane i centralizovane organizacije su često prikazane kao suprotnosti

koje se medjusobno isključuju, kada kompanije mogu da imaju koristi od

obuhvatanja principa obe kompanije. Kao posledica toga, može se pretpostaviti da

nalaženje prave organizacione strukture za odredjeni posao jeste u tome da se nadje

prava kombinacija, ili hibridizacija, različitih organizacionih struktura koje su

prethodno naznačene. U kojoj meri organizacione strukture funkcionišu i rade u

okviru preduzeća u mnogome je odredjeno stilom upravljanja, sposobnošću

rukovodioca kao i zaposlenoga na njihovim pozicijama, kao i u kom stepenu se

zagovara i praktikuje stalno učenje.


Literatura

[1] Businessdictionary.com. (N.D.) Organizational Structure: Definition.

Businessdictionary.com. Available at: http://www.business

dictionary.com/definition/organizational-structure. html [Accessed: 28 Feb

2013].

[2] Griffin, D. (N.D.). Functional Organizational Structure Advantages. Chron. Available

at: http://smallbusiness.chron.com/functional-organizational-structure-advantages-

3721.html [Accessed 2 March 2013].

[3] Guzman, O. (N.D.). The Advantages of Matrix Organizational Structure.

Chron. Available at: http://smallbusiness.chron.com/advantages-matrix-

organizational-structure-286.html [Accessed 2 March 2013].

[4] Jones International University. (N.D.). Organizational Structure and Change.

Available at: http:// courses.jonesinternational.edu/private/

jiu/media/assets/978-1-4533-0090-9_Carpenter/978-1-4533-0090-9.carpenter.

chapter.07.pdf [Accessed 2 March 2013].

[5] Nike.com. (N.D.). Nike, Inc. Management. Available at:

http://nike.q4web.com/Investors/Corporate-Governance/NIKE-Inc-

Management/ default.aspx [Accessed 2 March 2013].

[6] Nordmeyer, B. (N.D.) Disadvantages of Organizations with the Matrix

Approach. Chron. Available at http://smallbusiness.chron.com/disadvantages-

organizations-matrix-approach-22115.html [Accessed 2 March 2013].

[7] Radovic-Markovic, M., and Omolaja, M.A., (2011) Management Dynamics: In

the New Economy. Saarbrucken: VDM Verlag.

[8] Schatz, T. (N.D.) Basic Types of Organizational Structure: Formal and

Informal. Chron. Available at: http://smallbusiness.chron.com/basic-types-

organizational-structure-formal-informal-982.html [Accessed 28 Feb 2013].

[9] Vietz, O. (N.D.). Centralized vs. Decentralized Organizational Structure.

Chron. Available at:http://smallbusiness.chron.com/centralized-vs-

decentralized-organizational-structure-2785.html [Accessed 28 Feb 2013].

UDC: 334.724.2(55) ; 005.216.1 ID: 199125004

Merenje učinka društvenih preduzetničkih institucija: Slučaj iranske kompanije za UNESCO

Behrad Seyyed Zare24

APSTRAKT

Društveno preduzetništvo privlači pažnju mnogih zvaničnika i akademskih

ljudi širom sveta. Ali, kristalno je jesno da se oni ne slažu kada je u pitanju

definicija društvenog preduzetništva. Stoga, meriti neki koncept koji nije jasno

definisan, je vrlo težak zadatak, a možda I nemoguć. U ovom radu, autor je koristio

sistem za merenje učinka koji je napravio Razavi et al. (2013) za Iransku

Nacionalnu Komisiju za UNESCO. Glavni cilj ovog rada jeste da otkrije da li je

ovaj sistem merenja primenjiv u ovakvoj vrsti merenja ili ne, I takodje da

prioritizuje ovaj sistem. Rezultati pokazuju da ova merenja pozitivno utiču na

učinak društvenog preduzetništva u ovom slučaju.

KLJUČNE REČI: merenje učinka, institucije društvenog preduzetništva,

studija slučaja, iranska nacionalna komisija za UNESCO

JEL: L26

24 Kontakt autor Behrad Seyyed Zare,e-mail: [email protected], Fakultet za

preduzetmništvo, Univerzitet Teheran, 16th St. North Karegar Ave., Iran


Uvod

Po mnogim stručnjacima, poput Peredo-a i McLean-a (2006), društveno

preduzetništvo je bilateralni entitet, koji objedinjuje društveni koncept i koncept

preduzetništva. Diz (1998) smatra društveno preduzetništvo vrstom preduzetništva,

dok prema Ostinu i al. (Austin et al. (2006), postoje dve vrste preduzetnika:

društveni preduzetnici i komercijalni preduzetnici. Ova kategorizacija otkriva da je

najvažnije utvrditi da li je kreirana vrednost društvena ili komercijalna, ali

preduzetnička strana je zajednička u obe ove definicije. Certo i Miller (2008)

zagovaraju da je društveno preduzetništvo pod-disciplina na polju preduzetništva.

U drugim studijama, Thompson (2002) se poziva na društvene preduzetnike u

neprofitnom sektoru, a Spear (2006) naziva to preduzetništvom u društvenom

kontekstu za ne-komercijalne organizacije (Salamzadeh et al. 2013).

Prema gore pomenutoj literaturi i nekim drugim dokazima (videti npr. Daryani

et al., 2011; Salamzadeh et al, 2011a,b), ima neki stepen neodredjenosti u literaturi

o društvenom preduzetništvu, a ima i potrebe da se taj koncept elaborira. S druge

strane, merenje ovog koncepta je od velike važnosti. Mair i Marti (2006) idu iznad

ovog problema i tvrde da: Pravi problem ne mora biti merenje samo po sebi, već

kako se mere mogu koristiti da kvantifikuju performanse i uticaj društvenog

preduzetništva. Mnogi smatraju da je veoma teško, ako ne i nemoguće,

kvantifikovati društveno-ekonomske, ekološke i društvene posledice. Zatim,

postoji raskorak u literaturi na koju se ova studija poziva. Glavna ideja ovog

istraživanja je: (i) testirati sredstvo za merenje performanse koje je dizajnirao

Razavi et al. (2013) za Iransku Nacionalnu Komisiju za UNESCO, i (ii)

prioritizovati ove mere. Da bi se to učinilo, autor najpre uradi pregled dotične

literature i teoretskog okvira. Zatim, razmatra se metodologija i rad zaključuje.

Merenje društvenog preduzetništva: Pregled

Sve veća svest poslednjih dekada o potencijalnom doprinosu društvenog

preduzetništva ekonomiji i društvu teško da iznenadjuje obzirom na rastući broj

organizacija u trećem sektoru, odnosno segment ekonomije koji ne čini ni javni ni

privatni sektor (Sharir i Lerner, 2006). Treksler (Trexler, 2008) veruje da merenje

porasta i uticaja društvenog preduzeća ne bi bilo moguće bez zajedničkog

razumevanja šta tačno treba meriti – ironična situacija za polje koje opominje

neprofitne da koriste kvantitativnu metriku.

Pravi problem možda ne bi bilo merenje kao takvo, već kako se vrednosti

merenja mogu koristiti za kvantifikovanje performanse i uticaja društvenog

preduzetništva. Mnogi smatraju da je veoma teško, ako ne i nemoguće,


kvantifikovati društveno-ekonomske, ekološke i društvene efekte (Mair i Marti,

2006). Nedavni empirijski rad takodje je istraživao strateški kontekst uticaja rezima

merenja u okviru društvenog preduzetništva sa posebnim upućivanjem na to kako

takve podatke koristiti u organizacionoj odgovornost i inovaciji (Nichols, 2006).

Neki stručnjaci su kodirali upotrebu formalnih iskaza ili hipoteza, istrazivačkih

metoda, istrazivačkog podešavanja, veličine uzorka i tvorevinu merenja društvenog

preduzetništva. Konačno, zaključili su da postoje značajne razlike u merenju

drušvenog preduzetništva (Short et al., 2009). Po nekim stručnjacima, u direktnom

odnosu sa njihovim razlikama u misiji, komercijalno i društveno preduzetništvo se

dramatično razlikuju u smislu merenja performanse (Certo i Miller, 2008).

Sa druge strane, sa trajnim pojavljivanjem, kako u akademskim tako i u

lekarskim zajednicama, sve je više raznovrsnih organizacija kategorisanih kao

društveno preduzetništvo i one nastavljaju sa širenjem. Rastuća raznovrsnost

predstavlja izazov ovom polju budući da nastoji da izgradi naučno telo znanja

(Smith i Stevens, 2010).

Kao što Short at al. (2009) razmatraju, postoji značajna raznolikost u merenju

društvenog preduzetništva. Vrednosti merenja kreću se od kvalitativne ocene (kao

što je priroda inovacija, uklapanje mogućnosti sa ciljevima zajednice i strategija

sprovodjenja) do mnogo lakše merljivih ciljeva (kao sto su ukupni doprinosi i

veličina donacije). Štaviše, Mair i Marti (2006) tvrde da je neophodno učiniti

glavne napore u ovom smeru i razvijati korisna i značajna merenja koja otkrivaju

uticaj društvenog preduzetništva i odražavaju ciljeve kojima se teži. Ipak, procena

društvene performanse i uticaja društvenog preduzetništva je jedan od najvećih

izazova za lekare i istraživače. Medjutim, takva merenja dovode se u tesnu vezu sa

društvenim preduzetništvom, i potcenjuju značaj drusšvenih i kvalitativnih

rezultata (Haugh, 2005).

Grajms (2010) osporava ranije radove o vrednostima merenja performanse i

društvenog preduzetništva, tvrdeći da novi akcenat na vrednosti merenja

performanse nije samo sredstvo za držanje organizacija društvenog preduzetništva

odgovornih u kontekstu finansiranja odnosa. Medjutim, Ahmed i Hofman (2008)

tvrde da zaista merenje društvenog preduzetništva stavlja mnoge nove

konceptualne i praktične teškoće na sto, od kojih je glavna dostupnost podataka

koji su mnogo oskudniji od onih koji se odnose na preduzeća.

U fokusu OECDove definicije je preduzetništvo vezano za biznis, i tako, se

eksplicitno ignoriše društveno preduzetništvo. To nije zato da bi se podrivao značaj

društvenog preduzetništva. Mogli bi se reći da ova definicija obuhvata posebne

aspekte preduzetnistva koji se odnosi na preduzeća, budući da su interesi OECDa i

organa koji učstvuju i podržavaju OECD u ovom radu u ovoj oblasti (Ahmed i

Hoffmann, 2008). U ovom istraživanju, autor koristi prednosti modela merenja koji

je predložio Razavi et al. (2013) da se testiraju četiri hipoteze i da se prioritizuju

vrednosti merenja društvenog preduzetništva u iranskoj nacionalnoj komisiji za

UNESKO.


Teoretski okvir

Iranska Nacionalna Komisija za UNESCO je osnovana 1948. godine po

pristupanju Irana UNESCO-u, po nalogu Narodne Konsultativne Skupštine,

tadašnjeg Iranskog Parlamenta.Da bi se opisali njeni ciljevi, uslovi upućivanja i

glavna operativna tela, napisan je ustav Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO

od 13 članova, kasnije usvojen na sastanku Kabineta 1949. godine, na predlog

tadašnjeg Ministra kulture. Taj Ustav Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO je

bio revidiran nakon Islamske Revolucije i sadržao je 17 članova i 4 beleške. Ovaj

Ustav je podnet Kabinetu na usvajanje 1987. godine po odobrenju Vrhovnog

Saveta Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO25. Teoretski okvir ovog

istraživanja zasniva se na modelu razvijenom za merenje performanse Iranske

Nacionalne Komisije, postoje četiri za UNESCO (Razavi et al., 2013). Na osnovu

ovog istraživanja, performansa Iranske Nacionalne Komisije za UNESCO je

definisana kroz 4 mere, od kojih svaka ima neke elemente (Tabele 1-4). Kao sto je

prikazano u sledećim tabelama, postoje 4 glavne mere:

Vrednosti finansijske performanse,

Vrednosti rasta i učenja,

Operativne vrednosti, i

Vrednosti misije.

Tabela 1. Vrednosti finansijske performanse za Iransku Nacionalnu Komisiju za

UNESKO

Merene veličine Elementi

Vrednosti

finansijske

performanse

Podrška javnosti

Podrška vlade

Prihod od publikacija

Licenciranje oglasa

Podrška banaka/finansijskih institucija

Sponzorstva

25 http://www.irunesco.org/en/index.php?option=com_content&view=article&id

=931&Itemid=90


Tabela 2. Vrednosti merenja rasta i učenja za Iransku nacionalnu komisiju za

UNESKO.

Merene veličine/

Vrednosti merenja

Elementi

Vrednosti merenja

rasta i učenja

Učešće na medjunarodnim i regionalnim sastancima

Učešće na specijalizovanim seminarima

Upotreba publikacija nacionalne komisije

Učešće u saradnji sa specijalizovanim komisijama u UNESKO-u

Osnivanje specijalizovanih komisija

Obrazovanje personala

Publikacije

Izvor:Autor

Table 3. Operativna merenja za Iransku nacionalnu komisiju za UNESKO


Operativna

Merenja

Oglašavanje u industriji

Stručna/akademska upotreba

Registracija dostignuća

Internacionalizacija ideja na intelektualnom i kulturnom polju

Protok informacija

Konvencije

Gradjenje kapaciteta

Osnivanje baza podataka

Pružanje konsultacija i operativnih službi industrijama

Inovacije nacionalnih planova

Dokumentacija dostignuca

Osnivanje stolice u UNESCO-u

Članstvo u medjunarodnim komisijama clanova UNESCO-a

Planiranje SMART strategije

Multilateralna dimplomatska interakcija sa medjunarodnim

organizacijama

Broj članova u medjunarodnim UNESCO članicama

Aktivni doprinos makropolitikama UNESCO-a

Medjunarodne nagrade UNESCO-a

Odnosi sa drugim institucijama

Vodjenje predsednikovanja UNESCO-OM

Akademske konvencije sa univerzitetima

Broj poseta terenu/lokalitetima

Sadejstvovanje nacionalnih kapaciteta u oblastima od

drustvene/naucne vaznosti

Gradjenje tima

Izvor:Autor


Tabela 4. Vrednosti merenja misije za Iransku nacionalnu komisiju za UNESKO


Merenja misije

Uvećavanje obima aktivnosti UNESCO-a

Misija UNESCO-a kao podstrek UN-a u oblastima

obrazovanja, istraživanja i društva

Prioritizovanje na bazi nacionalnih uslova

Smanjenje nezaposlenosti

Smanjenje socijalnih neuspeha

Podrške mira

Eliminisanje nepismenosti

Plan kulturnih baza

Etika i upravljanje drustvenim promenama

Poboljsanje zdravlja

Izvor:Autor

Metodologija

Kao što je ranije pomenuto, ovaj rad ima za cilj da prioritizuje vrednosti

merenja performanse razvijene za Iransku nacionalnu komisiju za UNESCO kao

društvene preduzetničke institucije. Populacija obuhvaćena istraživanjem ove

studije obuhvata sve dobro upućene pojedince koji su bili svesni aktivnosti Iranske

nacionalne komisije za UNESCO i onih koji ima tekuće odnose sa ovom

institucijom. Godine 2012. je sprovedena anketa i ispitanici su odabrani na osnovu

svoje stručnosti i znanja u toj oblasti. Slojevita metoda uzimanja slučajnog uzorka

je bila kreirana. Da bi se sakupili podaci, Razavi et al. (2013.) korišćeni su upitnici

u kojima je koeficijent pouzdanosti izračunat na bazi alfa Cronbaha (0.85) (Tabela

5.) Upitnici su poslati svim ispitanicima da bi se izbegli problemi zbog bilo kakva

ostećenih ili neupotrebljivih upitnika. Konačno, 132 pojedinca su vratili

upitnike.Radi analize podataka, korišćene su opisne i statističke tehnike sa

zaključivanjem i softver SPSS verzija 20 su koriscene u znacajnom stepenu/meri

od p<0.05. I akademici i zvaničnici su bili angažovani u ovom procesu radi

poboljšanja vrednosti nalaza.Takodje, dizajniran je i potvrdjen upitnik od strane

dvoje eksperata (nominalna/ekspertska vrednost). Drugim rečima, sadržaj i testovi

vrednovanja od strane stručnjaka bili su preuzeti za vreme razvoja i revizije

instrumenata. Nakon toga, Fridmanov test je korišćen da bi se rangirale vrednosti

merenja bazirane na idejama stručnjaka, a standardna opisna statistika je

primenjena za analizu odgovora.


Tabela 5. Vrednosti merenja

Merene veličine Kronbahova alfa Stavka

Vrednost finansijske performanse 0.76 6

Vrednost rasta i ucenja 0.86 7

Operativna vrednost 0.81 24

Vrednost misije 0.82 10

Total 0.85 47

Izvor:Autori

Nalazi

Tabela 6 pokazuje glavne karakteristike ispitanika. Kao sto se vidi, ispitanici

su kategorisani po pripadnosti polu, po starosti, obrazovnom nivo i stalnom statusu

(profesora).

Tabela 6. Glavne karakteristike uzorka (N = 132)

Karakteristike Učestalost Procenat

Rod

Muško

Žensko

110

22

83%

17%

Godine starosti

Manje od 35 godina

35-45 godina

Više od 45 godina

32

70

30

24%

53%

23%

Obrazovni nivo

Diplomirani

Magistar

Doktor nauka

32

80

20

24%

61%

15%

Stalni status (profesora)

Manje od 5 godina

5-10 godina

Vise od 11 godina

60

45

27

45%

34%

21%

Izvor:Autori

Vrednosti finansijske performanse

Mair i Marti (2006) veruju da je neophodno uveriti se u održivost inicijative i

finansijske samodovoljnosti za socijalna poduhvate//preduzeća. Medjutim, neki


veruju da socijalni preduzetnici imaju odgovarajuće procedure u okviru

organizacije da sistematski procenjuju finansijsku održivost (Weerawardena i

Mort, 2006). Neki stručnjaci se nadaju da će podići svest o tekućoj potrebi koja je u

toku, o potrebi da se ide iznad vrednosti merenja tradicionalnih finansijskih

performansi pri proučavanju institucija društvenog preduzetništva (Cohen et al,

2008). Štaviše, Ker (Kerr, 2008) veruje da postoji sve veći korpus znanja koje

dozvoljava merenje društvenog uticaja i finansijski uspeh društvenog

preduzetništva (Razavi et al, 2013). Kao što se vidi iz tabele 7 i 8, vrednosti

performanse pozitivno utiču na performansu Iranske nacionalne komisije za

UNESCO.

H1: Vrednosti finansijske performanse pozitivno utiču na performansu Iranske

nacionalne komisije za UNESCO.

Tabela 7.Statistika na osnovu jednog uzorka za vrednosti finansijske performanse

N Srednje Std. odstupanja Std.srednja greska

Vrednosti finansijske performanse 132 5. 5015 1. 33342 . 07200

Tabela 8. Test na osnovu jednog uzorka za vrednosti finansijske performanse

Vrednost testa = 5

95% Interval poverenja

razlike

T df Sig.

(2-tailed) Srednja razlika

Donji Gornji

Vrednosti finansijske

performanse -20. 814 131 . 000 -1. 49854 -1. 6402 -1. 3569

Izvor: Autori

Veličine rasta i učenja

Neki stručnjaci veruju da su u nekom odlozžvijem smeru potrebne vrednosti

novih znanja (Bendt et. al., 2013). Short et al. (2009) tvrde da ce se nivo

društvenog preduzetništva u jednoj organizaciji pozitivno odnositi na fokusirane

sposobnosti učenja- izražajno tržište. Ukratko, rast i učenje su drugi tip merenja za

društvena preduzeća. Medjutim, neke konvencionalne studije kažu da veličine rasta

uključuju rast zaposlenosti (apsolutna, organska i relativna), rast prodaje

(apsolutna, organska, relativna) (Serman, 2005). Ova studija se fokusira na sedam

veličina koje pokazuju rast slučaja (Razavi et al., 2013). Kao što je prikazano u


tabeli 9 i 10, vrednosti rasta i učenja pozitivno utiču na performansu Iranske

Nacionalne Komisije za UNESCO.

H2: Veličine rasta i učenja pozitivno utiču na performansu Iranske nacionalne

komisije za UNESCO.

Tabela 9. Statistika jednog-uzorka za vrednosti rasta i učenja

N Srednje Std. odstupanje Std. srednja greška

Vrednosti rasta i učenja 132 10. 06622 6. 27604 . 33887

Tabela 10. Test jednog-uzorka za vrednosti rasta i učenja

Vrednost testa = 5

95% Interval poverenja razlike

Vrednosti

rasta i

učenja

T Df Sig.

(2-tailed)

Srednja

razlika Donji Gornj

21

195 131 845 06622 6003 7328

Izvor: Autori

Operativne vrednosti

Operativne vrednosti su medju najvažnijim vrednostima za preduzeća

drusšvenog preduzetništva. Konvencionalne vrednosti koncentrišu se na neke

druge aspekte. Na primer, Lejn i Kasil (2011) veruju da će neke poznate operativne

vrednosti, kao što je protok novca i prihod kojim se operiše, biti prikladne za

mnoge društvene rizike. Medjutim, stručnjaci traže operativnije vrednosti koje su

prikladnije (Beker, 2012) (Razavi et al., 2013). Na osnovu nalaza, operativne

vrednosti pozitivno utiču na Iransku nacionalnu komisiju za UNESCO.

H3: Operativne vrednosti pozitivno utiču na performansu Iranske nacionalne

komisije za UNESCO.

Tabela 11. Statistika jednog-uzorka za operativne vrednosti

N Srednje Std. odstupanje Std. srednja greška

Operativne vrednosti 132 7. 5922 2. 44015 . 13577


Tabela 12. Test jednog-uzorka za operativne vrednosti

Vrednost testa = 5


razlike

T Df Sig.

(2-tailed)

Srednja

razlika Donji Gornji

Operativne

vrednosti 19. 092 131 . 000 2. 59216 2. 3250 2. 8593

Izvor:Autori

Vrednosti misije

Vrednosti misije su one koje se odnose na misiju organizacije društvenog

preduzetništva – u ovom slučaju Iranske nacionalne komisije za UNESCO. Kao sto

Peredo i MekLin (2006) diskutuju: ”Društveno preduzetništvo se može definisati

kao razvoj inovativnog, zaradjenog dohodka koji potpomaže misiju, kreiranje posla

ili licenciranje, poslovni rizici koje preduzimaju pojedini društveni preduzetnici,

neprofitne organizacije, ili neprofitne zajedno sa profitnim” organizacijama.

Prihvatanje neke misije koja će stvarati i održavati društvene vrednosti je druga

interpretacija misije društvenog preduzetništva (Boschee i MekKlurg, 2003). Od

tada, društveno preduzetništvo se odnosi na misije; interne vrednosti i motivacije u

velikoj meri pokreću taj poduhvat (Certo i Miler, 2008). Ali suština je da se

precizno definišu potrebne mere da bi se takva misija elaborirala, što je učinjeno

identifikovanjem gore pomenutih elemenata (Razavi et al., 2013). Kao što je

pokazano u tabelama dole, vrednosti misije pozitivno utiču na performanse Iranske

Nacionalne Komisije za UNESCO.

H2: Vrednosti misije pozitivno utiču na performanse Iranske Nacionalne

Komisije za UNESCO.

Tabela 13. Statistika jednog-uzorka za Vrednosti rasta i ucenja

N Srednji Std. odstupanje Std. srednja gres+ška

Vrednosti

Misije 132 9. 05652 4. 27635 . 35287


Tabela 14. Test jednog-uzorka za vrednosti rasta i znanja

Vrednost testa = 5


razlike

T Df Sig.

(2-tailed)

Srednja

razlika Donji Gornji

Vrednosti

misije 20. 103 131 . 833 . 06252 . 6113 . 7335

Izvor:Autori

Statistika testa za t-test za jedno populaciono sredstvo je izvedena pod

pretpostavkom da je uzorak slučajno izabran iz normalne populacije i da je

standardno odstupanje populacije nepoznato i da se mora proceniti iz uzorka. Kao

sto je očigledno iz tabela gore, svi faktori značajno utiču na performansu Iranske

Nacionalne \komisije za UNESCO. Štaviše, radi prioritizacije ključnih faktora

uspeha, korišćen je Fridmanov test. Na osnovu nalaza ovoga testa, tabela 15

pokazuje prioritet svakog faktora.

Tabela 15. Prioritet vrednosti performanse za Iransku Nacionalnu Komisiju za

UNESCO

Izvor:Autori

Ključni faktori uspeha Srednja vrednost

Srednji rang Prioritet/Rang

Vrednosti misije 15.76 1

Operativne vrednosti 15.75 2

Vrednosti finansijske

performanse

15.55 3

Veličine rasta i učenja 15.12 4


ZAKLJUČAK

Društveno preduzetništvo je jedna od glavnih tema u stručnim diskusijama o

preduzetništvu. Iako neki stručnjaci smatraju ovaj koncept kao dodatak

konvencionalnom/komercijalnom preduzetništvu, neki idu mnogo dalje i

proučavaju ga detaljnije i na jedinstven način. Ipak, njegove definicije i vrednosti

najviše zavise od toga kako se ono pominje i na osnovu toga ko ga definiše. U ovoj

studiji autor je iskoristio sredstvo merenja koje su dizajnirali Razavi et al. (2013).

Štaviše, autor je testirao da li su ove vrednosti imale efekta performanse

društvenog preduzetništva ovoga slučaja. Takodje, vrednosti su prioritizovane na

osnovu Fridmanovog testa. Na bazi ovih saznanja, vrednosti misije bile su

najvažnije vrednosti, a vrednosti rasta i učenja poslednje ali ne i najmanje važne.

Budući istraživači su pozvani da testiraju ovaj model za druge slične institucije kao

i da dizajniraju jedinstveno sredstvo za svoje slučajeve.

LITERATURA

[1] Ahmad, N., and Hoffmann, A. (2008). A framework for addressing and

measuring entrepreneurship. OECD Statistics Working Paper, pp. 3-36.

[2] Austin, J., Stevenson, H. and Wei-Skillern, J. (2006). Social and commercial

entrepreneurship: same, different or both?, Entrepreneurship Theory and

Practice, 30(1), 1–22.

[3] Becker, M. (2012). Social Entrepreneurship in the Hotel Industry: An

Application of the Balanced Scorecard to Social Entrepreneurship in Hotels.

Published Thesis. International University of Applied Sciences Bad Honnef-

Bonn.

[4] Bendt, P., Barthel, S., & Colding, J. (2013). Civic greening and environmental

learning in public-access community gardens in Berlin. Landscape and Urban

Planning. In press

[5] Boschee, J., & McClurg, J. (2003). Toward a better understanding of social

entrepreneurship: Some important distinctions. Retrieved October, 9, 2008.

[6] Certo, S. T., & Miller, T. (2008). Social entrepreneurship: Key issues and

concepts. Business horizons, 51(4), 267-271.

[7] Certo, S. T., & Miller, T. (2008). Social entrepreneurship: Key issues and

concepts. Business horizons, 51(4), 267-271.


[8] Cohen, B., Smith, B., & Mitchell, R. (2008). Toward a sustainable

conceptualization of dependent variables in entrepreneurship research.

Business Strategy and the Environment, 17(2), 107-119

[9] Daryani, M., Salamzadeh, Y., Salamzadeh, A., & Sharafi, F. (2011). An

Analysis of the Current Gaps in Social Entrepreneurship in Iran: Shackled

Feet. In 1st International Conference on Management, Innovation and

Entrepreneurship, Shiraz, Iran

[10] Dees, J.G. (1998). The meaning of social entrepreneurship’ [online]

http://cdi.mecon.gov.ar/biblio/docelec/dp4012.pdf (accessed 29 August 2010).

[11] Grimes, M. (2010). Strategic sensemaking within funding relationships: The

effects of performance measurement on organizational identity in the social

sector. Entrepreneurship Theory and Practice, 34(4), 763-783.

[12] Haugh, H. (2005). A research agenda for social entrepreneurship. Social

enterprise journal, 1(1), 1-12.

[13] Kerr, J. (2008). Sustainability Meets Profitability: The Convenient Truth of

How the Business Judgment Rule Protects a Board's Decision to Engage in

Social Entrepreneurship.

[14] Lane, M. D., & Casile, M. (2011). Angels on the head of a pin: The SAC

framework for performance measurement in social entrepreneurship ventures.

Social Enterprise Journal, 7(3), 238-258

[15] Mair, J., & Marti, I. (2006). Social entrepreneurship research: A source of

explanation, prediction, and delight. Journal of world business, 41(1), 36-44.

[16] Nicholls, A. (Ed.). (2006). Social Entrepreneurship: New Models of

Sustainable Social Change: New Models of Sustainable Social Change. OUP

Oxford.

[17] Peredo, A. M., & McLean, M. (2006). Social entrepreneurship: A critical

review of the concept. Journal of world business, 41(1), 56-65

[18] Razavi, S.M, Kazemi, R.M., Zare, B. (2013). Identification of Performance

Measures for Social Entrepreneur Institutions: Case of the Iranian national

commission for UNESCO. Australian Journal of Basic and Applied Sciences.

Forthcoming.

[19] Salamzadeh, A., & Salamzadeh, Y. (2011a). What is Social Entrepreneurship?

In the 1st International Conference on Business, Strategy and Management,

Kolkata, India.

[20] Salamzadeh, A., Azimi, M.A. and Kirby, D.A. (2013) ‘Social

entrepreneurship education in higher education: insights from a developing

country’, International Journal of Entrepreneurship and Small Business.

Forthcoming.


[21] Salamzadeh, A., Salamzadeh, Y., & Nejati, M. (2011b). Social

Entrepreneurship: Analyzing Literature and Proposing a Comprehensive

Model. In Proceedings of the 9th Asian Academy of Management

International Conference (pp. 520-525).

[22] Sharir, M., & Lerner, M. (2006). Gauging the success of social ventures

initiated by individual social entrepreneurs. Journal of world business, 41(1),

6-20.

[23] Sherman, D. A. (2005). SOCIAL ENTREPRENEURSIP: SCALING SOCIAL

IMPACT. Conceptual paper of the Executive Doctor of Management

Program, Cleveland: Case Western Reserve University, http://weatherhead.

case. edu/edm/archive/files/concept/SHERMAN--1st% 20Year%

20Conceptl% 20paper--4-26-05. pdf (Zugriff: 01.11. 2007).

[24]Short, J. C., Moss, T. W., & Lumpkin, G. T. (2009). Research in social

entrepreneurship: Past contributions and future opportunities. Strategic

entrepreneurship journal, 3(2), 161-194.

[25]Smith, B. R., & Stevens, C. E. (2010). Different types of social

entrepreneurship: The role of geography and embeddedness on the

measurement and scaling of social value. Entrepreneurship and Regional

Development, 22(6), 575-598.

[26]Spear, R. (2006). Social entrepreneurship: a different model?, International

Journal of Social Economics, 33(5–6), 399–410.

[27]Thompson, J.L. (2002). The world of the social entrepreneur, The International

Journal of Public Sector Management, 15(5), 412–431.

[28]Trexler, J. (2008). Social Entrepreneurship as Algorithm: Is Social Enterprise

Sustainable?. E: CO Issue, 10(3), 65-85.

[29]Weerawardena, J., & Mort, G. S. (2006). Investigating social entrepreneurship:

A multidimensional model. Journal of world business, 41(1), 21-35.

UDC: 005.336.3:614.2(55) ; 007:004]:614.2 ; 614.253.8(55) ID: 199125260

Uspostavljanje bolničkih informacionih sistema i stvaranje lojalnosti pacijenata putem poboljšanja

usluga: informacije iranskih bolnica

Masoomeh Yousefirad26

Mohammad Ali Sarlak27

Tahereh Feizi28

APSTRAKT

Danas, tradicionalni sistemi se ne smatraju efikasnim rešenjima u bolnicama,

jer je sve istaknutija potreba za bolničkim informacionim sistemima. Stoga, autori

će, zbog velike važnosti bolničkih informacionih sistema, u ovom istraživanju

pokušati daistraže uticaj korišenja takvih sistema na poboljšanje usluga u

bolnicama u Iranu,preciznije u Teheranu. Ovaj rad je ispitivanje i primenjen je u

praksi. Da bismoprikupili neophodne podatke, sastavili smo upitnik koji je

popunilo 206 ispitanika iz 10 različitih bolnica u Teheranu. Zatim, sakupljeni

podaci su analizirani korišćenjem SPSS i LISREL. Rezultati pokazuju da

zadovoljstvo pacijenata pozitivno utiče na njihovu lojalnost. U radu, još neke

hipoteze su testirane da bi se dobio konačan model.

Ponašanje zaposlenih utiče na zadovoljstvo klijenata. Mladji i obrazovaniji

pacijenti pokazuju manji nivo zadovoljstva od starijih I manje obrazovanih. Zatim,

muškarci su više zadovoljni nego žene.

KLJUČNE REČI: bolnički informacioni sistem, kvalitet usluga, informacione

tehnologije, lojalnost, zadovoljstvo

JEL:I 11

26 Kontakt autor Masoomeh Yousefirad,e-mail: [email protected], , Payam

Noor University, Tehran, Iran 27 Payam Noor University, Tehran, Iran 28 Payam Noor University, Tehran, Iran


Uvod

Većina bolnica drži i ažurira svoju papirnu medicinsku evidenciju nakon

uvodjenja elektronske medicinske evidencije ili bolničkog informacionog sistema

(HIS)(Laerum et al., 2004). Bolnički informacioni sistem za rukovodjenje

kliničkom putanjom informacija sastoji se od mnoštva informacija o medicinskim

uslugama od koji svaka indikuje raspored sšo se tiče medicinske usluge za jednog

pacijenta (Nagaeda et al., 2004). Medjutim, većina bolnica čuva i ažurira svoju

papirnu medicinsku evidenciju nakon uvodjenja elektronske medicinske evidencije

ili bolničkog informacionog sistema (Laer et al., 2004). Potpuno kompjuterizovani

bolnički informacioni sistemi šire se po bolnicama širom sveta. Većina bolničkih

informacionih sistema (HIS) se sastoji od kompjuterskog servera, terminala, baze

podataka i LANa. Uvodjenje HISa je omogućilo bržu komunikaciju izmedju

doktora i osoblja i momentalnu interakciju medju korisnicima usluga (Hanada et

al., 2010.).

Bolnice koriste takve sisteme radi poboljšanja efikasnosti, razvijanja novih

inicijativa, povećanja zadovoljstva pacijenata, itd. Medju ostalim prednostima

korišćenja takvog informacionog sistema su veliki uzorci, koji povećavaju

statističku preciznost (Fonager et al.m 1996.), vrednuju efekte nepovoljnih

dogadjaja sa drogom (Raschke et al, 1998.), poboljšanje kliničke komunikacije,

unapredjenje čuvanja medicinske evidencije i odlučivanja, kao i edukativne

pogodnosti (Van Der Meijden et al., 2003.), veću privrženost brizi na osnovu

uputstava, povećan nadzor i posmatranje, kao i manje medicinskih grešaka (Vu et

al., 2006) i slicno.

HIS takodje povećava kvalitetno izveštavanje o bolnici i sposobnost da se

bude u toku sa zadovoljstvom pacijenata i učinkom onih koji pružaju pomoć

(Anderson, 1997.). Organizovanje jednog HIS je projekt koji zahteva posebnu

pažnju i brigu (Bakker, 1984.). Na osnovu nekih istraživanja, neodgovarajući

kvalitet sistema obaveštavanja i nekompatibilnost sa potrebama korisnika dovodi

do njihovog manjeg zadovoljstva sistemom (Anderson i Aydin, 1997.;Kimiyafar et

al., 2008.). Jedna druga studija istrazuje uticaj sistema IT-potpomognutih sistema i

HIS na zadovoljstvo pacijenata, i zaključuje da on pozitivno utiče na njihovo

zadovoljsto. Drugim rečima, uvodjenjem IT-potpomognutih bolničkih sistema

može se poboljšati zadovoljstvo pacijenata. Već vrednovan kao vrlo dobar i pre

uvodjenja, HIS bi se mogao samo malo popraviti, dok je loše evaluiran HIS

pokazao veliki potencijal za optimizaciju (Schuld et al.,2008). Kako tvrde Rahimi i

Vimarlund (2007.), IT-zasnovane aplikacije u zdravstvenoj zaštiti postoje više od

30 godina, metode za evaluaciju izlaza i rezultata upotrebe IT-baziranog sistema u

medicinskoj informatici je još uvek izazov za donosioce odluka, kao i za one koji

žele da izmere efekte ICTa u oblasti zdravstvene zaštite. Oni zaključuju da bi se

upotrebom HIS-a mogli poboljšati rezultati institucija zdravstvene zaštite, izmedju

ostalih zadovoljstvo pacijenata.


Medjutim, u ovoj studiji, samo se fokusiramo na neka glavna pitanja

tehnoloških i ljudskog faktora na zadovoljstvo pacijenata i lojalnost u proučavanim

bolnicama. Da bismo to učinili, najpre pregledamo teorijski okvir i literaturu.

Zatim, elaboriramo metodološka pitanja. Nakon toga, razmatramo nalaze i

zaključke donete na papiru sa nekim sugestijama za buduća istraživanja.

Teorijski okvir

U ovom odeljku biće razmatrani različiti aspekti istraživačkog okvira koji

koristimo za postizanje svojih ciljeva. Da bismo to uspeli, vršimo reviziju svakog

dela na nekom drugom mestu.

Bolnički Informativni Sistemi (HISs)

Zaista, bilo koja zdravstvena institucija, npr. bolnice, klinike, itd. koriste IT, u

nekoj meri. Organizacijama treba da se vrati više od njihovih investicija; stoga, one

prihvataju svaku novu ideju da bi napravile znatne promene u svom poslovanju. IT

kao rešenje je medju onim korisnim idejama koje treba dodati ovakvim

organizacijama. Informativni sistemi vezano za brigu o pacijentima podrazumevaju

bolničke informativne sisteme, kompjuterizovane ili elektronske sisteme

medicinske evidencije, ili sisteme dokumentacije o negovanju lica u staračkim

domovima. Informativni sistemi sa praktičnom korisnosti za brigu o pacijentima ili

dijagnostičke procedure su relativno lako prihvaćene, ponekad čak i bez ikakvog

naučnog dokaza njihove vrednosti (Van Der Meijden et al., 2003).

Bolnički informativni sistemi (HISs) se često promovišu kao efikasno sredstvo

pružanja nege visokog kvaliteta putem brzog dobijanja informacija i efikasnog

upravljanja podacima. Medjutim, CIS je iskusio visoke nivoe otpora korisnika

(Palm et al., 2006).

Ciljevi HISa uključuju:

Unaprediti brigu o pacijentu

U svetlu sistema upućivanja pacijenata u kojem se pacijenti kreću od oblasnih

do regionalnih i centralnih bolnica u unutrašnjosti, postalo je obavezno da

informacija koja pripada pacijentima prethodno tretiranim u bolnicama u provinciji

bude dostupna bilo kojoj drugoj bolnici gde bi taj pacijent mogao biti primljen

(Lee, 2005). Poboljšanje u pristupu zdravstvenih profesionalaca informacijama

koje se tiču pacijenata u toku procesa tretiranja značilo je poboljšanje rukovanja

medicinskom evidencijom i brže puštanje dijagnostičkih informacija kao sto su

laboratorijski nalazi i rezultati specijalnih ispitivanja. Poboljšanje administrativnih

procedura koje se tiču pacijenta što je rezultiralo kraćim vremenom čekanja i

pružanjem opšteg boljeg nivoa usluga pacijentima (Classen et al., 1992; Van Eaton

et al, 2004).

Poboljšati pružanje usluga po odeljenjima/ i medju bolnicama


Ovo je uključivalo izgradu i standardizaciju administracije o pacijentima i

procedure s tim u vezi širom bolnica u unutrašnjosti. Poboljšanje informacija

neophodnih za evaluaciju performanse i zvanične kontrole zdravstvene zaštite

(Mbananga et al., 2002).

Poboljšati efikasnost bolnicke uprave

HIS treba da omogući decentralizovan finansijski menadžment na bolničkom

nivou, da poboljša sakupljanje prihoda, da poboljša odlučivanje u upravljanju

pomoću dostupnosti informacija integrisanog upravljanja. Takodje je bio zamišljen

i mehanizam za uštedu troškova putem identifikacije primarnih izazivača troškova

na bolničkom nivou i naučno posmatranje mehanizama uvedenih radi smanjenja

troškova (Littlejohns et al., 2003.).

U nekim oblastima US regionalne elektronske mreze svi učesnici u

zdravstvenom sistemu su povezani. Eplbi (Appleby) misli da takva kretanja u

tekućoj i budućoj zdravstvenoj zaštiti čine tradicionalne vlasničke modele

irelevantnim gde “ćemo se sve više takmičiti u tome kako se informacija

primenjuje, ne ko je njen vlasnik” (Ballard, 1999).

Ovo istraživanje je identifikovalo nedostatak razumevanja IT opcija i

potencijalne koristi u ovoj industriji. Takodje je utvrdilo da ima malo ili nimalo

svesti o konkurentnoj prednosti koja se može postići preko ITa. Utvrdjeno je da je

uloga IT-a u okviru mreže reducirana na nivo obezbedjivanja pomoćne

infrastrukture za korisnike pre nego li da je važna, glavna za organizacionu

stratešku prednost al., 2001).Didling (Diedling) i Welfeld (1995.) identifikovali su

IT odeljenje kao arhitektu bolničkog strateškog informacionog plana koji mora biti

kopija plana za organizovanje brige za pacijente, istraživanje, finansijske i

administrativne podatke (Orr et al., 2001).

Shahin i Dzamsidian (Jamshidian, 2006.) u istraživanju nazvanom

“Informativna Tehnologija u uslužnim organizacijama”, nalaze da različiti tipovi

uslužnih operacija zahtevaju različite nivoe ITa. Autori takodje ističu da IT igra

važnu ulogu u industriji usluga, naročito u finansijskom i zdravstvenom sektoru, i

da će njegov značaj i dalje rasti kako menadžeri budu dalje cenili koristi koje se

mogu imati, posto se IT tretira kao strateško pitanje i pošto složenosti jedne velike

mreže traže veće sposobnosti za upravljanje informacijama (Mooghali, 2012.)

Winter et al. (2003.) kreirali su studiju da bi upotrebili resurse bolničkog

informacionog sistema za ocenjivanje njegovih efekata na dužinu ležanja u bolnici

i cenu hospitalizacije. Ukratko, bolnički informacioni sistem smatra se

preduslovom za efikasno pružanje visokokvalitetne zdravstvene zaštite u

bolnicama. Medjutim, veliki broj legalnih i praktičnih ogranicenja utiče na

kreiranje i uvodjenje takvih sistema (Laerum et al., 2004.).

Jedno nedavno istraživanje pokazuje potencijale sprovodjenja HIS sistema u

zemljama u razvoju uprkos izazovima. Da bi se omogućilo efektno i efikasno

skupljanje podataka radi izrade plana, evaluacije, upravljanja bolestima i pružanja

kvalitetne zaštite, potrebna je saradnja i uključenje zemalja u razvoju i razvijenog

sveta. Stavise, HISs i druga sredstva za podršku donošenju odluka na klinikama se


u ovom trenutku koriste kako u objektima primarne tako i sekundarne zdravstvene

zaštite vecine razvijenih zemalja i u nekim zemljama u razvoju (Wilijams i Boren,

2008.) Medjutim, kako tvrde Sood et al. (2008.), postoje oštre razlike izmedju

prepreka za adaptaciju i implementaciju u zemljama u razvoju i onoga u razvijenim

zemljama. Po nekim stručnjacima, pre fokusiranja na tehnološke inovacije u

zdravstvenim ustanovama kao poslednjima, zemlje u razvoju treba da usvoje neki

holistički pristup da bi se kultivisala zrelija informaciona kultura u zdravstu.

Medjutim, zdravstveni sektor vidi usvajanje ICT kao glavnu pokretačku snagu

reformama koje se razvijaju u zdravstvu mnogih razvijenih zemalja i zemalja u

razvoju (Zheng, 2005.).z

Ukratko, budući HIS razvoj treba da gleda na komunikaciju na relaciji onaj ko

pruža-onaj ko pruža i onaj ko pruža-pacijent kao na suštinsku funkciju, i da

inkorporira odlike kao sto su neograničena podrška i praćenje komunikacija,

automatsko sakupljanje i prezentacija podataka iz višestrukih izvora, zbirka

podataka u osnovnim jedinicama od strane najkvalitetnijih provajdera, i integrisano

upravljanje, korišćenje resursa, i praćenje. Koraci prema HIS koji podržavaju ove

odlike mogli bi biti manji nego što se generalno sumnja, kada nastanu

odgovarajuće promene u referentnim tačkama (Giuse i Kuhn, 2003.;Hiks, 2006).

Zdravstveni informacioni sistemi treba da se razvijaju i istražuju, što povećava

prilike za globalni pristup zdravstvenim uslugama i medicinskom znanju (Ho,

Haux, 2006).

Zadovoljstvo i lojalnost pacijenta

Korisnici zdravstvene zaštite traže izvanrednost od onih koji im pružaju

zdravstvenu zaštitu i usluge, a oni koji to plaćaju imaju ista očekivanja.

Demonstracije kvalitetnog ishoda i zadovoljstvo korisnika usluga sada su prioritet i

primarna konkurentna granica u zdravstvu. Bolnice i zdravstveni sistemi koji

investiraju u programe da bi utvrdili kako pacijenti evaluiraju svoje iskustvo imaće

korisne informacije da naprave transformativne promene kada se radi o pružanju

zdravstvene zaštite i usluga (Urden, 2002). Mnoge bolnice razmatraju veći pristup

merenju zadovoljstva pacijenata i upravljanju odnosa sa gostima ili menadžment

usluga. Neki grade sisteme upravljanja zadovoljstvom unutar ustanove. Drugi

evaluiraju sve veći broj sistema komercijalno dostupnih za kupovinu (Fisk et al.,

1990.).

Platonova et al. (2008) su našli da su poverenje, zadovoljstvo i lojalnost

pacijenata jaki i značajni činioci koji predskazuju nameru pacijenata da ostanu kod

doktora i da preporuče te usluge drugima. Mesto koje na listi zauzima zadovoljstvo

ima poslovne implikacije za one koji zdravstvene radnike i mogu biti korisno

sredstvo za upravljanje privatnim i javnim korisnicima usluga. Na bazi nalaza

drugog istraživanja, statistički gledano, postoji značajna veza izmedju zadovoljstva

i lojalnosti. Iako je sveukupni efekat zadovoljstva relativno mali, zadovoljstvo

izvesnim iskustvom hospitalizacije možđe biti važno. Veza izmedju satisfakcije i

lojalnosti je slabija za bolnice od kojih se očekuje velika satisfakcija, u skladu sa

drugim studijama u literaruri (Kesler i Mylod, 2011).


Ukratko, satisfakcija pacijenta jeste jedna multi-dimenzionalna konstrukcija

zdravstvene zaštite na koju utiče mnogo promenljivih. Kvalitet zdravstvene zaštite

pogadja satisfakciju pacijenta, što za uzvrat utiče na pacijentovo pozitivno

ponašanje kao sto je lojalnost. Satisfakcija pacijenta i kvalitet zdravstvene usluge,

iako teško merljivi, mogu se operacionalizovati pomoću multidisciplinarnog

pristupa koji kombinuje pacijentove inpute kao i stručni sud (Naidu, 2009.).

Kvalitet zdravstvene zaštite u bolnicama

Stepen satisfakcije pacijenta može se koristiti kao sredstvo procenjivanja

kvaliteta zdravstvene zaštite i osoblja. To odražava sposobnost onoga ko pruža

uslugu da zadovolji pacijentove potrebe. Verovatnije je da će zadovoljni pacijenti

nastaviti da koriste zdravstvene usluge za razliku od nezadovoljnih, održavajući

svoje odnose sa onima koji konkretno pružaju zdravstvenu zaštitu i u skladu sa

propisanim načinom (Aldebasi i Ahmed, 2011; Srinivas i Babu, 2012.). Kvalitet te

usluge, tehnički i funkcionalno, glavni je činilac uspeha zdravstvenih ustanova.

Nekoliko tehnika za merenje tehničkog kvaliteta je opet predloženo i one su

trenutno u upotrebi u zdravstvenim organizacijama. Informacija koja se na ovo

odnosi nije generalno dostupna javnosti i ostaje u dometu zdravstvenih

profesionalaca i administratora (Bopp, 1990:Srinivas i Babu, 2012). U poredjenju

sa tome, funkcionalni kvalitet se odnosi na način pružanja zdravstvenih usluga.

Brojne studije su pokazale da se pružanje usluga visokog kvaliteta direktno odnosi

na povećanje profita, deo tržišta i uštedu u troškovima (Devlin i Dong, 1994;

Srinivas i Babu, 2012).

Metode

U izveštaju su sakupljeni podaci putem upitnika sastavljenog od istraživačkih

pitanja, nakon proučavanja literature i pronalaženja različitih dimenzija tog

modela. Nakon kreiranja upitnika, odredjene su validnost i pouzdanost ovog

upitnika. Da bi se to učinilo, osigurana je valjanost lica kroz ideje stručnjaka. Dugo

vremena Kronbahova alfa je bila jedno od osnovnih sredstava klasične test teorije,

dobro utvrdjena statistika koja se mogla naći u gotovo svakom dokumentu koji

izveštava o evaluaciji jedne veličine. U ovom radu je korišćena da bismo pokazali

pouzdanost našeg upitnika (vidi Tabelu 1.).


Tabela 1: Test pouzdanosti (Kronbahova Alfa)

Broj pitanja Kronbahova alfa

Total 43 .96

Kvalitet 14 .90

Kvantitet 8 .84

Menadžment troskova 5 .72

Ponašanje personala 9 .92

Zadovoljstvo pacijenta 4 .70

Lojalnost pacijenta 3 .94

Izvor: Autori

Ovaj rad se fokusira na dva glavna koncepta HISa i na zadovoljstvo

pacijenata.Takodje, kao što je ranije pomenuto, da bi se prikupili traženi podaci,

kreiran je upitnik i podeljen izmedju 206 ispitanika iz 10 bolnica u Teheranu.

Kokranova formula je upotrebljena da bi se utvrdila veličina uzorka ove studije.

Konačno, 206 upitnika je prikupljeno i analizirano (odgovorilo=93,63%). Da bi se

prikupili traženi podaci, upotrebljena su dva upitnika:

Upitnik radi prikupljanja podataka za procenu postojeceg statusa ITa u bolnici:

Ovaj upitnik obuhvata dva segmenta: (i) demografsku informaciju o

ispitanicima, i (ii) pitanja koja se ticu različitih dimenzija pacijentovog

zadovoljstva.Treba uočiti da su ove dimenzije samo-elaborirane i takodje se

baziraju na postojećoj literaturi. Broj pitanja za svaku dimenziju je pomenut u

Tabeli 1.

Nakon toga, prikupljeni podaci su analizirani koristeći SPSS i LISREL.

Nalazi

Deskriptivni nalazi

Medju 206 ispitanika, 45.1% su imali diplome visoke škole, 9.2 su imali

preliminarnu univerzitetsku diplomu, a ostalo su bili postdiplomci. 56% njih je bilo

ženskog pola, a 44% su bili muškog pola. 45.1% su imali izmedju 26 i 35 godina,

dok je 9.7% bilo izmedju 46 i 55 godina starosti. 51% nisu imali nikakvog iskustva

kao ležeći pacijenti, dok je 10.7% imalo samo jedno takvo iskustvo.

Nalazi pokazuju da je maksimalno zadovoljstvo kvalitetom zdravstvenih

usluga bilo zbog verovatnoće lekarske greške u dijagnostikovanju bolesti, i zbog

recepata, sto se smatralo niskim (34.5%), a zatim zbog lakog pristupa službama

(34.5%). Za razliku, najniži procenat zadovoljstva bio je usled pružanja usluga na

globalnom nivou (14.2%). Najviša stopa zadovoljstva je bila zbog pristupa


lekarima (33.5%), a najviša stopa nezadovoljstva je bila zbog lakoće pristupa

menadžerima (19.3%). Ukratko, 27.7% ispitanika su bili najviše zadovoljni.

Takodje, 24.8% su preferirali svoje bolnice, naspram onih drugih.

Nalazi izvedeni zaključivanjem

Figura 1 pokazuje istrazivani model. Kako je prikazano u modelu kao i u

Tabeli 2, postoje statisticki značajni pozitivni odnosi izmedju nezavisnih

promenljivih to jest. kvaliteta, kvantiteta, menadžmenta troškova, ponašanja

personala i zavisne promenljive, tj. zadovoljstva.

Slika 1: istrazivani model

Izvor: Autori

Tabela 2 :Rezultati regresije

Sig T

vrednost

Standardna

greska Beta Procena

P<0

.01 8.15 .021 .05 .17

Kvalitet

P<0.05 2.11 .036 .12 .076 Kvantitet

P<0.05 4.84 .039 .20 .19 Menadžment troskova

P<0.05 3.86 .022 .2 .084 Ponašanje personala

P<0.05 2.18 .034 .9 .074 Zadovoljstvo

pacijenta

Izvor:Autori

Kako je prikazano na modelu, druge nezavisne promenljive nemaju nikakav

značajan odnos sa zadovoljstvom. Medjutim, neke od posrednih promenljivih

Zadovoljstvo Lojalnost HIS

Kvalitet

Kvantitet

Menadžment

troškova

Ponašanje


zaista imaju značajan odnos. Zatim, mogli bismo da zaključimo da ove promenljive

indirektno pogadjaju zadovoljstvo.Ove promenljive su prikazane u Tabeli 3.

Tabela 3: Rezultati regresije- znacajne posredne promenljive

sig

T

vred

nost

Standard

greš

ka

Beta Procena

P<0.05 -3.18 1.17 -.23 -3.71 Tip posete i kvalitet

P<0.05 2.75 1.57 0.19 4.31 Tip posete i ponašanje

personala

Izvor:Autori

Ove cifre pokazuju da su nehospitalizovani pacijenti zadovoljni kvalitetom

usluga, a hospitalizovani pacijenti su zadovoljniji ponašanjem personala. Štaviše,

inicijalni model analiza putanja sa t vrednostima otkriva da demografske

promenljive nemaju nikakav značajan odnos sa drugim ispitivanim promenljivim.

Stoga, treba da ih izbrišemo iz našeg modela (p>.05, i t<2). Ove vrednosti su

pokazane u Tabeli 4.

Tabela 4: Rezultati regresije-beznacajni odnosi

Sig T vrednosti Standardna greska Beta Procena

p>0.05 -1.01 .14 -.04 -.14 Obrazovni nivo

p>0.05 0.46 .036 .02 .069 Starost

p>0.05 -.64 .35 -.02 -.22 Status osiguranja

Izvor:Autori

U konačnom modelu, ostaju one značajne relacije, a one beznačajne su

izbrisane.

Sve cifre su predstavljene u tabelama 5 - 9.

Tabela 5: Rezultati regresije-konačni model

sig T

vrednost

Standardna

greska Beta Procena

P<0.05 3.76 .21 .2 .79 IS i kvalitet

P<0.05 -2.55 .75 -.17 -1.9 Bračni status i troškovi

P<0.05 -3.04 .24 -.21 -.72

Iskustvo neležećih

pacijenata i menadžment

troskova

P<0.05 3.64 .15 .14 .55 Iskustvo ležećih pacijenata i

zadovoljstvo


P<0.05 3.56 .39 .14 1.40 Rezidencija i zadovoljstvo

P<0.01 12.07 .029 .65 .35 Kvalitet i kvantitet

P<0.01 7.40 .083 .48 .61 Kvalitet i ponašanje

personala

P<0.01 8.53 .02 .52 .17 Kvalitet i zadovoljstvo

P<0.05 3.59 .024 .26 .09 Kvalitet i lojalnost

P<0.05 2.73 .12 .23 .34 Kvantitet i ponašanje

personala

P<0.05 2.15 .034 .12 .07 Kvantitet i zadovoljstvo

P<0.05 2.95 .16 .19 .41 Menadžment troškova i

ponasanje personala


zadovoljstvo


kvantitet

P<0.05 3.83 .022 .19 .08 Ponašanje personala i

zadovoljstvo

P<0.01 7.56 .072 .55 .54 Zadovoljstvo i lojalnost

Izvor:Autori

Tabela 6:Rezultati regresije-konacni model

sig T

vrednost

Standardna

greska Beta Procena

P<0.05 2.40 .03 .02 .06 IS i kvalitet

P<0.05 -2.28 .75 -.06 -1.71 Bračno stanje i kvalitet

P<0.05 -2.61 .25 -.07 .65 Iskustvo neležećih pacijenata i

menadžment troškova

P<0.05 3.59 .08 .14 .3 Iskustvo lezecih pacijenata i

zadovoljstvo

P<0.05 -2.23 .27 -.04 -.59 Bračno stanje i kvantitet

P<0.05 -2.54 .09 -.04 -.22 Iskustvo neležećih pacijenata i

kvantitet

P<0.05 2.18 .05 .03 .01 HIS i ponasanje personala

P<0.05 -2.07 .47 -.04 -.98 Bračno stanje i ponašanje

personala

P<0.05 -2.31 .16 -.05 -.37 Iskustvo neležećih pacijenata i

ponašanje personala

P<0.05 3.58 .05 .13 .18 HIS i zadovoljstvo

P<0.05 -2.41 .32 -.08 .77 Bračno stanje i zadovoljstvo

P<0.05 -2.80 .16 -.09 .29 Iskustvo neležećih pacijenata i


zadovoljstvo

P<0.05 3.54 .05 .13 .17 HIS i lojalnost

P<0.05 -2.37 .24 -.06 -.56 Bračno stanje i lojalnost

P<0.05 -2.74 .08 -.07 -.21 Iskustvo neležecih pacijenata i

lojalnost

P<0.05 3.28 .09 .08 .3 Iskustvo ležecih pacijenata i

lojalnost

P<0.05 3.22 .24 .07 .76 Rezidencija i lojalnost

Izvor:Autori

Tabela 7: Rezultat regresije-konačni model

sig T

vrednost Standardna

greska Beta Procena

P<0.05 3.74 .23 .21 .85 HIS i kvalitet P<0.05 -2.28 .75 -.06 -1.71 Bračno stanje i kvalitet P<0.05 -2.61 .25 -.07 -.65 Iskustvo neležecih pacijenata i

kvalitet P<0.05 3.59 .08 .14 .3 HIS i kvantitet P<0.05 -2.23 .27 -.04 -.59 Bračno stanje i kvantitet P<0.05 -2.54 .09 -.04 -.22 Iskustvo neležećih pacijenata i

kvantitet P<0.05 -2.55 .75 -.17 -1.9 Bračno stanje i troskovi P<0.05 -3.04 .24 -.21 .72 Iskustvo neležecih pacijenata i

troškovi P<0.05 2.18 .05 .03 .1 IS i ponašanje personala P<0.05 -2.07 .47 -.04 -.98 Bračno stanje i ponašanje

personala P<0.05 -2.31 .16 -.05 -.37 Iskustvo neležećih pacijenata i

ponašanje personala P<0.05 3.58 .05 .13 .18 IS i zadovoljstvo P<0.05 -2.41 .32 -.08 -.77 Bračno stanje i zadovoljstvo P<0.05 -2.8 .1 -.09 -.029 Iskustvo neležećih pacijenata i

zadovoljstvo P<0.05 3.64 .15 .14 .55 Iskustvo ležećih pacijenata i

zadovoljstvo P<0.05 3.56 .39 .14 1.4 Rezidencija i zadovoljstvo P<0.05 3.54 .05 .13 .17 HIS i lojalnost P<0.05 -2.37 .24 -.06 -.56 Bračno stanje i lojalnost P<0.05 -2.74 .08 -.07 -.21 Iskustvo neležećih pacijenata i

lojalnost P<0.05 3.28 .09 .08 .3 Iskustvo ležećih pacijenata i

lojalnost P<0.05 3.22 .24 .07 .76 Rezidencija i zadovoljstvo

Izvor:Autori



sig T

vrednost Standardna

greska Beta Procena

P<0.05 2.98 .08 .12 .22 Kvantitet i kvalitet P<0.05 3.20 .10 .12 .32 Menadžment troškova i

kvalitet P<0.05 3.11 .02 .04 .05 Lično ponašanje i

kvalitet P<0.05 3.14 .01 .05 .03 Kvalitet i kvantitet P<0.05 4.61 .07 .21 .31 Menadžment troškova i

kvantitet P<0.01 6.24 .04 .34 .23 Lično ponašanje i

kvantitet P<0.05 2.72 .05 .16 .13 Kvalitet i ponašanje

personala P<0.05 2.52 .04 .05 .11 Menadžment troškova i

ponašanje P<0.05 3.54 .01 .15 .05 Kvalitet i zadovoljstvo P<0.05 2.77 .03 .12 .07 Kvantitet i kvalitet P<0.05 4.87 .05 .24 .22 Menadžment troškova i

zadovoljstvo P<0.01 6.76 .02 .32 .14 Lično ponašanje i

zadovoljstvo P<0.01 6.94 .02 .39 .13 Kvalitet i lojalnost P<0.05 3.5 .03 .16 .10 Kvantitet i lojalnost P<0.01 6.34 .05 .32 .30 Menadžment troškova i

lojalnost P<0.01 7.83 .02 .41 .18 Ponašanje personala i

lojalnost

Izvor:Autori



sig T

vrednost Standardna

greška Beta Estimate

P<0.05 2.96 .08 .12 .22 Kvantitet i kvalitet

P<0.01 5.06 .18 .33 .90 Menadžment troškova i kvalitet

P<0.01 7.54 .09 .52 .66 Lično ponašanje i kvalitet

P<0.01 12.02 .03 .70 .37 Kvalitet i kvantitet

P<0.05 4.61 .07 .21 .31 Menadžment troškova i kvantitet

P<0.01 6.24 .04 .34 .23 Lično ponašanje i kvantitet

P<0.05 2.72 .05 .16 .13 Kvalitet i ponašanje personala

P<0.05 2.58 .14 .25 .37 Kvantitet i ponašanje personala

P<0.05 3.56 .14 .24 .52 Menadžment troškova i ponašanje personala

P<0.01 12 .02 .67 .23 Kvalitet i zadovoljstvo

P<0.05 3.48 .04 .24 .15 Kvantitet i zadovoljstvo

P<0.01 7.24 .06 .44 .40 Menadžment troškova i zadovoljstvo

P<0.01 8.57 .03 .51 .22 Licno ponašanje i zadovoljstvo

P<0.01 10.64 .02 .65 .21 Kvalitet i lojalnost

P<0.05 3.50 .03 .16 .10 Kvantitet i lojalnost

P<0.01 6.34 .05 .32 .30 Menadžment troskova i lojalnost

P<0.01 7.83 .02 .41 .18 Lično ponašanje i lojalnost

P<0.01 7.56 .07 .55 .54 Zadovoljstvo i lojalnost

Izvor: Autori

Prema ovim tabelama mogli bismo zaključiti da:

Na osnovu gledišta pacijenata, poboljšanje kvaliteta usluga dovešće do

povećanja kvantiteta.

Poboljšanje kvaliteta usluga veoma utiče na povećanje zadovoljstva.

Kvalitet usluga je jedan od glavnih kriterijuma za lojalnost klijenata.

Kvalitet usluga, ponašanje personala, i upravljanje troškovima su važniji

nego kvantitet usluga, da bi se zadovoljile potrebe klijenata.

Lojalni pacijenti više pažnje obraćaju na kvalitet usluga, ponašanje

personala, zadovoljstvo, i upravljanje troškovima nego na kvantitet usluga.


Zaključak

Na osnovu modela, ponašanje personala utiče na zadovoljstvo klijenata. To

može biti zbog važnosti ponašanja, veština i stvaranja lojalnosti za pacijente, što

garantuje kvalitetne usluge. Kao što je ranije pomenuto, verovatnije je da će

zadovoljni pacijenti više nego nezadovoljni nastaviti da koriste zdravstvene usluge,

održavajući svoje odnose sa specificnim zdravstvenim radnicima (Aldebasi i

Ahmed, 2011; Srinivas i Babu, 2012).

Prema našim nalazima, nije bilo nikakvog značajnog odnosa izmedju starosti,

obrazovnog nivoa i zadovoljstva. Medjutim, treba uočiti da je to možda zbog naše

definicije uzorka, u kojem su ispitanici imali, najmanje, diplome. Kao sto Kane et

al. (1997) pominju, demografske informacije nisu bitne. Medjutim, neki ispitivači

smatraju ih važnim za zadovoljstvo pacijenata (vidi Danielsen et al, 2010; Evans et

al., 2011; Boscardin i Gonzales, 2013).

Na osnovu naših nalaza, muškarci su zadovoljniji od žena. Neke studije ovo

potvrdjuju (na primer Comstock et al., 1982; Hol i Roter, 1995), dok neki odbijaju (npr.

Larsen et al., 1979.). Ovo bi moglo biti zato sto se od žena više očekuje. Ovo saznanje je

u skladu sa nalazima Hasa et al. (2011). Stavise, ozžnjeni ljudi su bili manje zadovoljni

pitanjima upravljanja troškovima. Troškovi usluga direktno pogadjaju zadovoljstvo. Ova

pitanja su podržana od strane nekih autora (npr. Pink et al., 2003).

Po mnogim autorima, neležeći pacijenti su zadovoljniji nego ležeći (Sitzia i Vud,

1997; Wolber et al., 2010). Slično, u našoj studiji, neležeći pacijenti su bili zadovoljniji

kvantitetom usluga nego ležeći pacijenti. Ponašanje personala su vise cenili ležeći

pacijenti (Glasgow et al., 2010). Ovo bi moglo biti zbog njihovog kontakta sa

zdravstvenim personalom umesto sa administrativnim osobljem (Si et al., 2011).

Istraživanje pokazuje da su oni koji često idu u bolnice manje zadovoljni

menadžmentom troškova. Ovo je slučaj i u našoj studiji (Pink et al., 2003). Na osnovu

nalaza, oni koji imaju više iskustva sa boravkom u bolnicama su zadovoljniji. To je

možda zbog njihovog prilagodjavanja okruženju i bolničkoj stvarnosti (Ozborn et al.,

2010). Lokalno stanovništvo je manje zadovoljno od onih koji putuju da bi primili

zdravstvene usluge. To bi moglo biti zbog njihove percepcije kvaliteta usluga, koji je

niži nego u njihovom regionu, a što je dokazano prethodnim istraživanjem (Oljira i

Gebre-Selassie, 2004; Vud, 2012). Kvalitet usluga će dovesti do višeg stepena

zadovoljstva, što bi moglo dovesti do prednosti i lojalnosti pacijenta. Ovo je takodje

potvrdjeno u drugom istraživanju koje su radli autori u ovoj oblasti (na primer,

Haniotakis i Limperopulos, 2009; npr. Hojer, 2011).

Budući istrazivači su pozvani da elaboriraju nalaze ovog istraživanja tako sto

će ga uvesti u druge kontekste. Treba zapaziti da usled ograničenja našeg

istraživanja, mi smo prisli štedljivom pristupu i obratili smo pažnju na najvažnije

faktore. Stoga, autori bi mogli dodati neke druge faktore i dimenzije ovom modelu

da bi se ispitala ova otkrića. Štaviše, mogla bi biti korisna upotreba drugih metoda

modelovanja.


Literatura

[1]Aldebasi, Y. H. & Ahmed, M. I. (2011). Patients’ Satisfaction with Medical

Services in the Qassim Area, Journal of Clinical and Diagnostic Research,

5(4), 813-817.

[2]Anderson, J. G. (1997). Clearing the way for physicians' use of clinical

information systems. Communications of the ACM, 40(8), 83-90.

[3] Anderson, J. G., &Aydin, C. E. (1997). Evaluating the impact of health care

information systems. International journal of technology assessment in health

care, 13(02), 380-393.

[4]Bakker, A. R. (1984). The development of an integrated and co-operative

hospital information system. Informatics for Health and Social Care, 9(2),

135-142.

[5]Ballard, E. (1999). Nursing information for electronic clinical exchange

(NIECE). Health Informatics Journal, 5(1), 3-8.

[6]Boscardin, C. K., & Gonzales, R. (2013). The Impact of Demographic

Characteristics on Nonresponse in an Ambulatory Patient Satisfaction Survey.

Joint Commission Journal on Quality and Patient Safety, 39(3), 123.

[7]Chaniotakis, I. E., & Lymperopoulos, C. (2009). Service quality effect on

satisfaction and word of mouth in the health care industry. Managing Service

Quality, 19(2), 229-242.

[8]Classen, D. C., Pestotnik, S. L., Evans, R. S., & Burke, J. P. (1992). Description

of a computerized adverse drug event monitor using a hospital information

system. Hospital pharmacy, 27, 774-774.

[9]Comstock, L. M., Hooper, E. M., Goodwin, J. M., & Goodwin, J. S. (1982).

Physician behaviors that correlate with patient satisfaction. Journal of

Medical Education, 57(2), 105.

[10]Danielsen, K., Bjertnaes, O. A., Garratt, A., Forland, O., Iversen, H. H., &

Hunskaar, S. (2010). The association between demographic factors, user

reported experiences and user satisfaction: results from three casualty clinics

in Norway. BMC family practice, 11(1), 73.

[11]Diedling, L., &Welfeld, J. (1995). The rise of the CIO. Hospital Health

Network, 69(3), 34-38.

[12]Evans, B. J., Kiellerup, F. D., Stanley, R. O., Burrows, G. D., & Sweet, B.

(2011). A communication skills programme for increasing patients'

satisfaction with general practice consultations. British Journal of Medical

Psychology, 60(4), 373-378.


[13]Fisk, T. A., Brown, C. J., Cannizzaro, K., &Naftal, B. (1990). Creating patient

satisfaction and loyalty. Journal of Health Care Marketing, 10(2), 5-15.

[14]Fonager, K., Sørensen, H. T., Rasmussen, S. N., Møller-Petersen, J., &Vyberg,

M. (1996). Assessment of the diagnoses of Crohn's disease and ulcerative

colitis in a Danish hospital information system. Scandinavian journal of

gastroenterology, 31(2), 154-159.

[15]Giuse, D. A., & Kuhn, K. A. (2003). Health information systems challenges:

the Heidelberg conference and the future. International journal of medical

informatics, 69(2), 105-114.

[16]Glasgow, J. M., Scott-Caziewell, J. R., & Kaboli, P. J. (2010). Guiding

inpatient quality improvement: a systematic review of Lean and Six Sigma.

Joint Commission Journal on Quality and Patient Safety, 36(12), 533-540.

[17]Haas, J. S., Cook, E. F., Puopolo, A. L., Burstin, H. R., Cleary, P. D., &

Brennan, T. A. (2001). Is the professional satisfaction of general internists

associated with patient satisfaction?.Journal of general internal medicine,

15(2), 122-128.

[18]Hall, J. A., & Roter, D. L. (1995). Patient gender and communication with

physicians: results of a community-based study. Women's health (Hillsdale,

NJ), 1(1), 77.

[19]Hanada, E., Tsumoto, S., & Kobayashi, S. (2010). A” Ubiquitous

environment” through wireless voice/Data communication and a fully

computerized hospital information system in a university hospital. E-Health,

160-168.

[20]Haux, R. (2006). Health information systems? past, present, future.

International Journal of Medical Informatics, 75(3-4), 268-281.

[21]Heeks, R. (2006). Health information systems: Failure, success and

improvisation. International journal of medical informatics, 75(2), 125-137.

[22]Heuer, A. J. (2011). Hospital accreditation and patient satisfaction: testing the

relationship. Journal for healthcare quality, 26(1), 46-51.

[23] Kane, R. L., Maciejewski, M., & Finch, M. (1997). The relationship of patient

satisfaction with care and clinical outcomes. Medical care, 35(7), 714-730.

[24]Kessler, D. P., &Mylod, D. (2011). Does patient satisfaction affect patient

loyalty?. International Journal of Health Care Quality Assurance, 24(4), 266-

273.

[25]Kimiyafar, K., Moradi, G., Sadooghi, F., Sarbaz, M., (2008). Views of users

towards the quality of hospital information system in training hospitals

affiliated to Mashhad University of Medical Sciences-2006. Health

Information Management, 4(1), 43-50.


[26]Lærum, H., Karlsen, T. H., &Faxvaag, A. (2004). Use of and attitudes to a

hospital information system by medical secretaries, nurses and physicians

deprived of the paper-based medical record: a case report. BMC Medical

Informatics and Decision Making, 4(1), 18.

[27]Larsen, D. L., Attkisson, C. C., Hargreaves, W. A., & Nguyen, T. D. (1979).

Assessment of client/patient satisfaction: development of a general scale.

Evaluation and program planning, 2(3), 197-207.

[28]Lee, T. T. (2005). Nurses’ concerns about using information systems: analysis

of comments on a computerized nursing care plan system in Taiwan. Journal

of Clinical Nursing, 14(3), 344-353.

[29]Littlejohns, P., Wyatt, J. C., &Garvican, L. (2003). Evaluating computerised

health information systems: hard lessons still to be learnt. Bmj, 326(7394),

860-863.

[30]Mbananga, N., Madale, R., & Becker, P. (2002). Evaluation of hospital

information system in the Northern Province in South Africa. Report prepared

for the Health Systems Trust.

[31]Mooghali, A. (2012). The Relationship Between components of information

Technology and organizational effectiveness In Shiraz Regional Library of

Sciences and Technology. Life Science Journal, 9(2), 892-901.

[32]Nagaeda, T., Akiyama, K., Watanabe, K., Suzuki, H., Fukuhara, Y., Omori, S.,

Kobayashi, K., &Inokihara, K. (2004). U.S. Patent Application 10/993,114.

[33]Naidu, A. (2009). Factors affecting patient satisfaction and healthcare quality.

International journal of health care quality assurance, 22(4), 366-381.

[34]Oljira, L., & Gebre-Selassie, S. (2004). Satisfaction with outpatient health

services at Jimma hospital, South West Ethiopia. Ethiopian Journal of Health

Development, 15(3), 179-184.

[35]Orr, S., Sohal, A. S., Gray, K., Harbrow, J., Harrison, D., & Mennen, A.

(2001). The impact of information technology on a section of the Australian

health care industry. Benchmarking: An International Journal, 8(2), 108-120.

[36]Osborn, D. P., Lloyd-Evans, B., Johnson, S., Gilburt, H., Byford, S., Leese,

M., & Slade, M. (2010). Residential alternatives to acute in-patient care in

England: satisfaction, ward atmosphere and service user experiences. The

British Journal of Psychiatry, 197(Supplement 53), 541-545.

[37]Palm, J. M., Colombet, I., Sicotte, C., &Degoulet, P. (2006). Determinants of

user satisfaction with a clinical information system. In AMIA Annual

Symposium Proceedings (Vol. 2006, p. 614). American Medical Informatics

Association.

[38]Pink, G. H., Murray, M. A., & McKillop, I. (2003). Hospital efficiency and

patient satisfaction. Health Services Management Research, 16(1), 24-38.


[39]Platonova, E. A., Kennedy, K. N., &Shewchuk, R. M. (2008). Understanding

patient satisfaction, trust, and loyalty to primary care physicians. Medical

Care Research and Review, 65(6), 696-712.

[40]Rahimi, B., &Vimarlund, V. (2007). Methods to evaluate health information

systems in healthcare settings: a literature review. Journal of medical systems,

31(5), 397-432.

[41]Raschke, R. A., Gollihare, B., Wunderlich, T. A., Guidry, J. R., Leibowitz, A.

I., Peirce, J. C., ... &Susong, C. (1998). A computer alert system to prevent

injury from adverse drug events. JAMA: the journal of the American Medical

Association, 280(15), 1317-1320.

[42]Schuld, J., Richter, S., Folz, J., Jacob, P., Graber, S., & Schilling, M. K.

(2008). Influence of IT-supported clinical pathways on patient satisfaction at a

surgical department of a university hospital. Deutsche

MedizinischeWochenschrift, 133(23), 1235-1239.

[43]Shie, H. G., Lee, W. C., Hsiao, H. F., Lin, H. L., Yang, L. L., & Jung, F.

(2011). Patient safety attitudes among respiratory therapists in Taiwan.

Respiratory care, 56(12), 1924-1929.

[44]Sitzia, J., & Wood, N. (1997). Patient satisfaction: a review of issues and

concepts. Social science & medicine, 45(12), 1829-1843.

[45]Sood, S. P., Nwabueze, S. N., Mbarika, V. W., Prakash, N., Chatterjee, S.,

Ray, P., & Mishra, S. (2008, January). Electronic medical records: a review

comparing the challenges in developed and developing countries. In Hawaii

International Conference on System Sciences, Proceedings of the 41st Annual

(pp. 248-248). IEEE.

[46]Sreenivas, T., &Babu, N. S. (2012). A Study on Patient Satisfaction in

Hospitals. International Journal of Management Research and Business

Strategy, 1(1), 102-118.

[47]Urden, L. D. (2002). Patient satisfaction measurement: current issues and

implications. Professional Case Management, 7(5), 194-200.

[48]Van Der Meijden, M. J., Tange, H. J., Troost, J., &Hasman, A. (2003).

Determinants of success of inpatient clinical information systems: a literature

review. Journal of the American Medical Informatics Association, 10(3), 235-

243.

[49]Van Eaton, E. G., Horvath, K. D., Lober, W. B., &Pellegrini, C. A. (2004).

Surgical outcomes research organizing the transfer of patient care

information: The development of a computerized resident sign-out system.

Surgery, 136, 5-13.


[50]Williams, F., & Boren, S. A. (2008). The role of the electronic medical record

(EMR) in care delivery development in developing countries: a systematic

review. Informatics in primary care, 16(2), 139-145.

[51]Winter, A., Brigl, B., & Wendt, T. (2003). Modeling hospital information

systems (part 1): the revised three-layer graph-based meta model 3LGM2.

Methods of Information in Medicine-Methodik der Information in der

Medizin, 42(5), 544-551.

[52]Wolber, T., On, C. J., Brunckhorst, C., Schmied, C., Steffel, J., Lüscher, T. F.,

& Duru, F. (2010). Patient satisfaction and clinical outcome following

outpatient radiofrequency catheter ablation of supraventricular tachycardia.

Swiss Medical Weekly, 140(3), 52.

[53]Wood, D. B. (2012). Private versus State Health Care: Patient Perceptions.

South African Family Practice, 14(7).

[54]Wu, S., Chaudhry, B., Wang, J., Maglione, M., Mojica, W., Roth, E., Morton,

S.C., &Shekelle, P. G. (2006). Systematic review: impact of health

information technology on quality, efficiency, and costs of medical care.

Annals of internal medicine, 144(10), 742-752.

[55]Zheng, Y. (2005,) Information Culture and Development: Chinese experience

of e-health. In System Sciences, 2005. HICSS'05. Proceedings of the 38th

Annual Hawaii International Conference on (pp. 153a-153a). IEEE.

UDC: 005.51:502/504 ; 551.583(497.11) ID: 199125516

Upravljanje uticajem klimatskih promena u Srbiji- studija slučaja

Marko Protic29

APSTRAKT

Klimatske promene već imaju uticaj na biodiverzitet, i predviđa se da one

postanu sve značajnija pretnja u narednim decenijama. Opadanje arktičkog

morskog leda ugrožava biodiverzitet svih bioma i šire. U vezi sa tim, primećen je i

porast kiselosti okeana, što je posledica veće koncentracije ugljen-dioksida u

atmosferi. Ekosistemi već pokazuju negativne uticaje zbog sadašnjeg nivoa

klimatskih promena, što je skromno u odnosu na buduće očekivane promene. Osim

porasta temperature, može se očekivati da će češća pojava ekstremnih vremenskih

prilika i promene obrazaca padavina imati značajan uticaj na biodiverzitet. U radu

je navedeno nekoliko primera aktivnosti koje relativno malo koštaju, a tiču se

upravljanja uticajem klimatskih promena u Srbiji.

KLJUČNE REČI: klima, upravljanje, adaptacija, aktivnosti, planiranje

JEL: K51

29 Kontakt autor Marko Protic,e-mail: [email protected], PD Elektrosrbija doo,

Čačak, Srbija


Uvod

Uticaji promene klime su već očigledni u Srbiji i globalno. Naučno

razumevanje promene klime nagoveštava da će Srbija iskusiti značajne promene u

šablonu vremenskih prilika tokom perioda od samo jedne generacije, što je trend

koji će se verovatno nastaviti tokom nekoliko vekova. Zajednice svih veličina

suočiće se sa mnogim novim rizicima i prilikama. Upravljanje uticajima promene

klime traziće razvijanje lokalnih strategija.

Očekivani uticaji klimatskih promena ukljucuju suše, smanjenu kvaliteta

površinskih voda, veću učestalost pojava vector-borne? bolesti, češći talasi vreline

koji imaju za posledicu smanjeni kvalitet vazduha i veću nekomfornost ljudi u

gradskim centrima, kao i povećanje olujnih naleta koje plave rečne oblasti. Za

mnoge opštine, promena u učestalosti i ozbiljnosti ekstremnih vremenskih prilika,

kao što su intenzivne padavine, jaki vetrovi ili snežne oluje, kao i sezonske

varijacije u vodosnabdevanju jesu glavna briga. Najveće otopljavanje se očekuje u

Vranju, Nišu, Leskovcu, Pirotu, Prokuplju i južnoj Srbiji.

Predvidjanje posledica klimatske promene i preduzimanje akcija pre nastajanja

glavnih posledica je efektna strategija upravljanja klimatskim rizikom te smanjena

opšte ranjivosti jedne zajednice. Adaptacija uključuje promene što se tiče odluka,

aktivnosti i razmišljanja u odgovoru na uočene ili očekivane promene u klimi.

Vlade, pojedinci, industrija i grupe unutar zajednice, svi oni mogu preduzimati

mere prilagodjavanja da bi se smanjila potencijalna šteta i iskoristile nove prilike.

Aktivnosti moguće adaptacije su izrazito širokog spektra i mogu uključivati

upotrebu novih tehnologija, prilagodjavanje prakse planiranja i investiranja, kao i

revidiranja propisa. Mere adaptacije takodje mogu pomoći da se postignu drugi

ciljevi odloživosti u opštinama i ne bi ih trebalo smatrati samo usamljenim

akcijama bavljenja promenom klime (Baumol, 1972).

Klima na planeti Zemlji se menja. Neke od ovih promena nastaju usled

prirodnih varijacija koje se dogadjaju milionima godina, ali i zbog ljudske

aktivnosti koje ispuštaju gasove u atmosferu sve više zagrevaju planetu doprinoseci

efektu “staklene bašte”. (Baumol & Wallace, 1971).

Medjuvladina panel diskusija o promeni klime zaključuje da je najbolja

procena da je globalno prosečno otopljavanje vazduha tokom ovoga veka u

rasponu od 1.80C do 4.00C. Ova stopa temperaturnih promena je bez presedana

barem u poslednjih 10.000 godina (Swedish Journal of Economics, 1971).

Prema tome, istorijski gledano klima više ne pruža precizne mere buducih

kliimatskih uslova.

Sta je prilagodjavanje klimatskim promenama?

Čak i nakon uvodjenja značajnih mera za smanjenje ispuštanja gasa iz

staklenih bašta (GHG), neki dodatni stepen klimatskih promena je neizbežan i


imaće značajan ekonomski, društveni i ekološki uticaj na zajednice u Srbiji. Da bi

se smanjio negativni uticaj ove promene i da bi se iskoristile nove prilike koje se

ukazuju, biće potrebno da se ljudi Srbiji prilagode (Bertiau F.C.S.J., de Graeve

E.S.J., Treanor P.J.S.J, Vatican Observatory Publications, 1,4,1973.,159).

Zaštita životne sredine se smatra obaveznom odgovornošću čovečanstva. Da bi

preživeli, ljudima treba čistog vazduha, vode i zemljišta. Kompanije koje imaju

ulogu u ekološkoj koristi za sebe i za celo društvo (Borg, 1996) – nepotpuna

recenica.Savremeni stil života čini nas potpuno zavisnim od energije. Sve veća

upotreba fosilnih goriva - kao sto je nafta, ugalj i gas – dramaticno utiče na ukupno

ispuštanje gasova staklene bašte u vazduh (Komisija za energiju Kalifornije,

Nonresidential Compliance Manual, 2005.)

Slika 1. Emisija iz elektrana

Elektrane koje koriste fosilna goriva, naftna industrija i naftni proizvodi su

najveći zagadjivači životne sredine. Do zagadjenja životne sredine može doći u

svim sektorima elektroindustrije - u proizvodnji uglja, prenosu i distribuciji struje,

zatim u naftnom i sektoru gasa, od vadjenja, eksploatacije, i naročito u proizvodnji

i transportu nafte i njenih derivata (Cinzano et all, 2001). Oslobadjeni gasovi iz

izduvnih cevi nastalih u toku rada energetskih postrojenja, su sumpor dioksid

(SO2), ugljen-monoksid (CO), ugljen-dioksid (CO2), nitrogen oksid (NOx) i

čestice prašine. Svi ovi elementi javljaju se u procesu rada elektrana koje rade na

pogon uglja. Nedopustivo visoke ispuštanje čestica ( preko 50,000 tona godisnje).


Tabela 1. Podaci za Kolubaru i Kostolac, kvalitet lignite

RRuuddnniikk VVrrssttaa SSaassttaavv uu pprroocceennttiimmaa KKoolliicciinnaa

SSOO22

uu %%

KKoolliicciinnaa

NNOO22 uu %% KKoolliicciinnaa

CCOO22 uu ggrr MMaannjjaa

ssnnaaggaa uu

kkJJ//kkgg Vlažnost Pepeo Zapaljivi

materijali

Kolubara komad

sitan

48

49

10

12

42

39

0.4

0.4

0.3

0.3

220

220

9,600

9,300

Kostolac *komad

*sitan

43

36

14.5

34

42.5

30

0.7

0.6

0,3

0,4

220

230

9,700

6,800

Izvor: Autor

Ugljen monoksid (CO) je visoko toksičan gas, bez boje, mirisa i ukusa. Ovaj

gas nastaje tokom nepotpunog sagorevanja fosilnih goriva.Koncentracija od 1%

ugljen-monoksida u vazduhu je smrtna.Ugljen monoksid je otrovan pri visokim

koncentracijama i indirektno doprinosi globalnom zagrevanju. Ispuštanje potiče

uglavnom od saobraćaja. U Evropi se ispusti oko 125 miliona tona, ili 11% ukupne

globalne emisije ovoga gasa (Cinzano et al., 2000). Procenjuje se da emisija

sumpor dioksida (SO2) u Evropi iznosi 39 miliona tona godišnje. Emisije

jedinjenja sumpor dioksida dramatično su više zimi nego leti, usled sagorevanja

fosilnih goriva. Zimski smog se najčešće javlja u centralnoj, južnoj i jugo-istočnoj

Evropi. Stoga su vlasti zemalja u regionu pokrenule kampanju za smanjenje

upotrebe vozila u centralnim gradskim oblastima. Koncentracija SO2 u atmosferi

zapadnoevropskih gradova je primetno niža nego 70-ih godina prošloga veka. Pad

koncentracije SO2 u atmosferi je rezultat smanjene upotrebe fosilnih goriva za

grejanje porodičnih kuća (Coase, 1960).

Oslobodjene kisele supstance kao SO2 i NO2 u atmosferi mogu se zadržati

nekoliko dana što je vreme za koje prevale razdaljinu od nekoliko hiljada

kilometara, tokom čega se transformišu u sumpornu i azotnu kiselinu. Primarni

zagadjivač SO2 i NO2 i proizvodi njihovih reakcija nakon njihovog taloženja i

promena padaju na površinu zemlje (kisela kiša) što izaziva kiseljenje okoline.

(Scott et al, 2001). Nezvanična informacija otkriva da je u 2006. godini ispuštanje

iz energetskog sektora bilo 52.97 miliona tona CO2, sto je 2/3 SO2 od 1990.To su

posledice generacijama unazad. Ipak jos uvek nema zvaničnih podataka o

ispuštanju iz staklenih bašta, a komunikacija vezano za Okvirnu konvenciju UN o

Klimatskoj promeni je jedina u pripremi (Ministarstvo Energije, Energetski

godisnjak, 2005). Preliminarna analiza vodi do procene da je potencijalno

smanjenje ugljenika u Srbiji deo 20-25 miliona tona CO2 godišnje.

Važni su ekološki problemi koje izaziva energetski sektor u Srbiji. Instalacije

za proizvodnju struje iz uglja stvaraju ogromne količine pepela koji se trenutno

zadržava u djubrištima izazivajući ogromno zagadjenje vazduha, vode i zemljišta.

Procenjuje se da je u Srbiji oko 1.800 hektara prekriveno pepelom, koji se nalazi na

oko 170 miliona tona pepela. Zagadjenje vazduha ispuštanjem sumpor dioksida,

azot oksida i sumpor dioksida iz energetskog sektora nije propisno i sistematski

mereno. Srbija je jedan od najvećih zagadjivača zapadnog Balkana (Ministarstvo


energije, Godišnjak električne struje, 2006). Prilagodjavanje klimatskim

promenama odnosi se na akcije koje smanjuju negativne uticaje klimatskih

promena, istovremeno koristeci potencijalne nove prilike.To uključuje

prilagodjavanje stavova i akcija zbog primećenih ili očekivanih mera i akcija

(Ministarstvo Transporta, Biro transportnih statistika, 2001).

U većiini slučajeva, očekivana prilagodjavanja će rezultirati manjim

kratkoročnim troškovima i imaće više efekta od reaktivnih prilagodjavanja.

Prilagodjavanje (odgovor na klimatske uticaje) i umanjenja (smanjenja ispustanja

GhG) neophodni su dodaci u bavljenju klimatskom promenom (Agencija za zaštitu

životne sredine, Kancelarija za Transport i Kvalitet vazduha, 2006).

IV izvestaj Medjuvladinog panela o proceni Promene klime kazž da sve dok ni

prilagodjavanje ni akcije smanjenja same po sebi ne mogu sprečiti značajne

posledice klimatskih promena, ako se preduzmu zajedno mogu znatno umanjiti

rizike.Umanjenje je potrebno da se smanji stepen i magnituda klimatske promene,

dok je adaptacija od esencijalnog značaja da bi se smanjile štete od promena klime

koje se ne mogu izbeći. (Elvidge, C.D., Baugh, K.E., Kihn, E.A, Kroehla, H,W,

Davis, E.R., 1997, Postavljanje gradske rasvete pomocu DMSP Operativnih

Linescan sistemskih podataka,Fotogrametrijski inzenjering i Daljinsko ocitavanje,

v. 63, p.727-734). Pojedinačni stavovi i mere mogu biti kreirane da pomognu da se

pozabavi kako umanjenjem tako i prilagodjavanjem. Na primer, kako se klima

menja, projektovana veća učestalost i intenzitet kišnih oluja može povećati oticanje

atmosferskih voda i dovesti do potencijalnih poplava u urbanim oblastima.

Sadjenje uličnog drveća je inicijativa koju opštine mogu da sprovedu bilo da bi se

smanjilo oticanje vode (adaptacija) i povećalo odlaganje ugljenika (ublažavanje).

U drugim slučajevima, može doći do konflikata izmedju adaptacije i ciljeva

smanjenja koji mogu biti adresirani u širem kontekstu prioriteta zajednice i

tolerancije rizika.

Na primer, veće koriscenje klima uredjaja može se smatrati merom

prilagodjavanja pošto umanjuje zdravstvene probleme kod ljudi za vreme talasa

vrućine, koji su projektovani da budu cešći u budućnosti. Medjutim, klimatizacija

je intenzivna kada je energija u pitanju i zavisno od izvora električne struje,

verovatno ce povećati ispuštanje ugljen dioksida (Elvidz et al., 2001). Stoga, da bi

se odlučilo koja akcija prilagodjavanja je najprimerenija konkretnoj situaciji, mora

se obratiti pažnja na njene posledice po adaptaciju i umanjenje, kao i troškove,

efikasnost i prihvaćenost od strane javnosti.


Zasto treba adaptirati opštine u Srbiji

Postepena pomeranja kada se radi o prosečnim uslovima (temperatura,

padavine... itd) biće praćene promenama klimatskih promena i učestalosti

ekstremnih vremenskih i klimatskih dogadjaja. Posledice menjanja klime se već

vide u svakom regionu zemlje, naročito u južnoj Srbiji gde se te posledice povezuju

sa otopljavanjem koje se dogadja brzim tempom nego širom zemlje u celini.

Očekivani uticaji širom Srbije uključuju povećanu učestalost i težinu

ekstremnih vremenskih dogadjanja (npr. toplotni udari, poplave, priobalne oluje i

susa), više smog epizoda i izbijanja bolesti, topljenje večitog leda, gubitak leda u

severnom moru kao i povećanje nivoa mora.

Ovi uticaji će pogoditi opštine, velike i male, gradske i seoske, imaće i

pozitivne i negativne implikacije na infrastrukturu (npr. transport, vodosnabdevanje

i kanalizacija), društvene i ekonomske sisteme (npr. ljudsko zdravlje,

konkurentnost, rekreacija) i prirodno okruženje (npr. gubitak biodiverziteta,

degradacija stanista, invazivne vrste).

Uticaj klimatskih promena u Srbiji

Projektovane brze promene u klimatskom sistemu sve više će postavljati

značajne izazove u Srbiji.

Neki primarni biofizički uticaji koji brinu uključuju :

otapanje večitog leda sa pratećim posledicama po južnu infrastrukturu,

otopljavanje i produžene suše, pravljenje suma osetljivijim na požare i

najezde insekata,

povećano sušenje unutrašnjosti kontinenata, smanjenje snega i malobrojni

glečeri, što će dovesti do nedovoljno vode za poljoprivredu,

hidroelektricna postrojenja, brodogradnju, vodosnabdevanje u opštini i

druge upotrebe,

sve češći toplotni udari i epizode smoga koji izazivaju morbiditet i

mortalitet, posebno u velikim gradovima gde efekti ostrva vreline

pojačavaju ove dogadjaje

veća težina i učestalost pojediniih ekstremnih vremenskih prilika i

prirodnih opasnosti s njima u vezi kao sto su poplave, infrastruktura i

zdravlje, uticaj na ekonomske aktivnosti

veća obalska izloženost naletima oluja usled sve većih i jačih oluja,

kombinovanih sa visim nivoima mora, sto dovodi do erozije i unistavanja

infrastrukture,


oštećenje staništa ugroženih vrsta, što utiče na lokalnu privredu i

tradicionalne načine života u nekim zajednicama.

Uticaji nedavnih ekstremnih vremenskih prilika isticu ranjivost zajednica u

Srbiji i kritične infrastrukture na klimatske promene.Troškovi koji su rezultat

ekstremnih vremenskih prilika u Srbiji tokom poslednjih 15 godina veći su nego

svih prethodnih godina zajedno.

Stotine miliona dinara štete imovine i prekidi u proizvodnji i protoku roba i

usluga povezuju se sa poplavama, vetrovima, gradom, ledenim olujama te divljim

požarima u svim regionima u Srbiji. Sve veća učestalost i intenzitet ekstremnih

vremenskih prilika, kao sto je projektovano da će se dogadjati sa trajnim

klimatskim promenama, takodje ce pogoditi troškove i dostupnost osiguranja i

uticaće na vlade kada one daju poslednje utočište.

Lokalne vlade treba da odigraju jedinstvenu i presudnu ulogu u upravljanju

rizicima klimatskih promena. Dok svi nivoi vlasti imaju važne odgovornosti

vezano za prilagodjavanje, lokalna priroda mnogih klimatskih uticaja znači da su

opštine često na prvoj liniji kako bi obezbedile delotvorno upravljanje rizicima,

zaštitile bezbednost zajednice i promovisale ekonomsku održivost. Opštine su u

dobroj poziciji da sprovedu mere adaptacije, naročito kroz procese kao sto su

planiranje upotrebe zemlje, planiranje energije zajednice te mehanizmi poput

zoniranja ili regulacija dozvola.

Za mnoge zajednice, promene u raznolikosti klime, kao sto se reflektuje u

manje predvidivim vremenskim prilikama, mogu predstavljati veći izazov za

planiranje nego promene prosečnih klimatskih uslova.

Akcije koje manji i veći gradovi danas preduzimaju da bi poboljšali otpornost

zajednice na klimatske promene veoma će uticati na njihovu sposobnost da ispune

buduce ciljeve održivosti, kao i da plati za ljudske i ekonomske troskove uticaja u

vezi sa klimom. Studije slučaja u ovom radu pružaju nekoliko primera relativno

niske cene akcija, naročito kroz procese planiranja, koje danas vode zajednice, a

koji su kreirani da bi umanjili troškove buducih uticaja.

Planiranje uticaja klimatskih promena u Srbija-studija slucaja

Ni jedan pristup klimatskim adaptacijama nije prikladan za sve zajednice.

Svaka opština mora da se bori sa jedinstvenom geografijom i specifičnim pitanjima

klimatskih promena. Legalni sistemi, zakoni, institucije i kulturne tradicije se

razlikuju od regiona do regiona. Resursi koje jedna zajednica može posvetiti

planiranju adaptacije takodje se znatno razlikuju.

Velike gradske oblasti mogu imati mnogo planera i kreatora politike koji

posvećuju bar deo svoga vremena direktno pitanjima koja se tiču prilagodjavanja,

dok jedan udaljeni zaselak verovatno neće imati planere. Pristupanje treba da se


gradi na korišćenju zemljišta zajednice i kapitalnim planovima infrastukture i treba

da bude prilagodjen stvarnosti lokalne situacije.

U zajednicama širom Srbije se sada preduzimaju različite akcije

prilagodjavanja. Većina mera prilagodjavanja klimatskim promenama je ugradjena

u postojeće planove i strategije jedne opštine.U nekim sredinama, opštinsko osoblje

i partneri iz te zajednice imaju razradjene planove, stavove, propise ili programe

posebno za prilagodjavanje klimatskim promenama. Ovi planovi mogu da imaju za

cilj jedno pitanje/meru prilagodjavanja ili mogu pružati široki spektar pristupa

brojnim klimatskim pitanjima, mogu doticati razna odeljenja, čak spoljne

organizacije. Takvo planiranje može ciljati privatna lica uključujući vlasnike kuća i

preduzeća, ili može biti fokusirano na interne operacije jedne opštine i

infrastrukturu.

Procena ranjivosti je integralni deo većine procesa planiranja prilagodjavanja.

Ranjivost na klimatske promene je stepen u kojem je jedan sistem osetljiv na, i ne

može se boriti sa štetnim posledicama klimatskih promena, uključujuci klimatske

varijabilnosti i ekstreme.

Razumevanje ranjivosti jedne opštine na klimu pruža osnove za utvrdjivanje

prioriteta.

Analiza pocinje procenom ranjivosti neke opštine na postojeću klimu,

informisanu znanjem o tome kako su klimatske prilike uticale na zajednicu u

prošlosti, o akcijama koje su preduzimane u odgovoru na te uticaje i koliko su

uspesne te akcije bile. Sledeća faza analize ispituje kako je moguće da se klimatski

rizici menjaju u budućnosti, o ovim rizicima se obaveštavaju u projekcijama

buduće klime baš kao i o društvenim i ekonomskim uslovima. Input deoničara je

presudan u svim fazama procene ranjivosti.

Prilagodjavanje se može jednostavno videti kao način upravljanja rizicima

koje predstavlja klima koja se menja. Rizici koji se odnose na klimu mogu se

tretirati slično drugim rizicima (tj. finansijski, politički, demografski i inženjerski)

s kojima se opštine suočavaju. Mnogi donosioci odluka u opštinama su upoznati sa

upravljanjem rizicima, sto je praktični i pouzdan pristup odabiranju najbolje akcije

u neizvesnim situacijama.

Upravljanje rizikom pomaže onima koji donose odluke da utvrde, shvate,

analiziraju i komuniciraju o rizicima.

Procene ranjivosti su zajednički element pristupa upravljanju rizicima. One

pomažu da se identifikuju i klasifikuju potencijalni rizici za opštinske politike,

programe, infrastrukturu i druge prednosti. Proces odabira planova adaptacije i

mera jedne zajednice moze biti formalan ili ad hoc. Prednosti formalnog pristupa

jesu njegova sposobnost da se obezbede jasni i organizovani osnovni principi te da

se izglade neizvesnosti svojstvene projekcijama buduće klime, društvenih i

ekonomskih uslova. Za svaki uticaj klime, postoji niz mogućih odgovora koji se

razlikuju po vremenu, složenosti i troškovima. Mnoge of ovih opcija spadaju u

sledece široke kategorije :


nema-žaljenja’’: akcije koje donose koristi bez obzira na uticaje izazvane

klimatskom promenom,dobit/prilika: akcije koje koriste klimu koja se

menja da bi donele čistu korist.

’’pobedi-pobedi’’:akcije koje umanjuju ranjivost od klimatskih promena

dok istovremeno doprinose drugim ekonomskim, društvenim ili ekološkim

ciljevima (uključujući smanjenje emitovanja gasa iz staklene bašte),

malo-zaljenja:mere koje relativno malo koštaju i donose veliku

korist,izbegavanje neodrživih investicija: mere koje ogranicavaju ili

sprečavaju nove investicije u oblastima koje su vec visoko rizične od

klime i gde ce klimatske promene verovatno pogoršati te uticaje,

sprecavanje katastrofičnih rizika: politika ili akcije koje se preduzimaju da

se izbegnu neprihvatljivo visoki gubici kao rezultat klimatskih prilika...

Scenariji klimatskih promena su samo jedno orudje koje može da pomogne da

se podigne svest o rizicima klimatskih promena i, u nekim slučajevima, da

pomogne da se planira da se prione na specifične uticaje. One predstavljaju razlike

izmedju istorijskih klimatskih uslova i uverljivih budućih klimatskih uslova. Ovi

scenariji dopunjuju projekcije društvenoekonomskih promena koje mnoge

zajednice rutinski koriste kao deo procesa dugoročnog planiranja. Prilagodjavanje

je tesno povezano sa održivim razvojem. Principi, planovi i investicije koje

obuhvataju više od dve decenije mogu biti neodrživi ukoliko klima koja se menja

nije faktor njihovog razvoja. Razumevanje veza izmedju akcija vezanih za

promenu klime i ciljeva održivosti pomaže opštinama da akcije svoje adaptacije

učine efektnijim tako što ce strateški opredeljivati resurse za postizanje višestrukog

rezultata. (Epple, 1987).

Donosioci odluka u opštinama takodje treba da budu svesni mogućih

konflikata do kojih može doći pri odabiranju mera prilagodjavanja. Na primer,

morski zid može štititi obalsko vlasništvo od ekstremnih olujnih šteta, ali takodje

može nepovoljno pogoditi zdravlje obalskog eko-sistema (na primer uznemiravanje

osetljivih staništa riba i ptica) i negativno uticati na eroziju ili sedimentaciju negde

drugde na obali. Diskusija je važno sredstvo rešavanja konflikta i postizanja

konsenzusa zajednice. Mnoge zajednice u Srbiji koje uspešno sprovode planove i

mere adaptacije održavale su javne konsultacije da bi otvoreno diskutovale o

troškovima, koristima, snazi i slabostima različitih opcija, i da javnosti daju važnu

reč u odlučivanju kojim najboljim putem da se nastavi.

Svest o potencijalnim uticajima klimatske promene u zajednicama i o

vrednosti preduzimanja ranih akcija da bi se smanjio negativni uticaj je

presudna.Zato što adaptacija često uključuje proaktivno ulaganje radi sprečavanje

buduće štete, potrebna je svest izmedju javnosti i donosilaca odluka.

Pomeranje od znanja do akcije često traži snažno vodjstvo. Predvidjanje,

odlučnost i strpljenje su potrebni da bi podstakli opštinu da radi na adaptaciji i da je

sprovede do faze implementacije. U mnogim slučajevima, potreban je jedan ili više

pobornika (unutar ili izvan lokalne vlasti) da inicijative za adaptaciju drže živim

uprkos mnogim konkurentnim prioritetima sa kojima se opštine suočavaju.


Sredine koje su pokazale inicijativu i uspeh svojih programa i mera za

ublažavanje klimatskih promena mogu biti u mogućnosti da uspešno iskoriste ovo

rukovodstvo da ubrzaju napore adaptacija.

Takodje, interdisciplinarno partnerstvo i saradnja mogu biti korisni kada se

bave kompleksnim izazovima klimatskih promena. Kada se prave planovi za

klimatske promene, posebno u fazi procene ranjivosti, kreatori politike i planeri ce

morati da se oslone na spoljne stručnjake. Ova partnerstva sa specijalistima za

klimatske promene su od posebne važnosti zato što će opštine morati da jasno

objasne kompleksna pitanja javnosti suočenoj sa mnogo konkurentnih prioriteta.

Zaključak

Adaptacija uključuje široki dijapazon aktera: pojedinci, grupe iz zajednice,

gradjansko društvo, privatni sektor i svi nivoi vlasti. Proaktivni pristup adaptaciji,

koji obuhvata razmatranje uticaja klimatskih promena na procese planiranja,

umanjuje kratkoročne i dugoročne rizike i izbegava značajno više cene u vezi sa

reaktivnim merama. Kolektivni pristup može pomoći da se postignu višestruki

ciljevi politike za različite nivoe vlasti.

Sprovodjenje mera adaptacije je od suštinske važnosti za opštinske vlasti radi

zaštite dobrobiti gradjana i radi uspešnog upravljanja javnim resursima.

Uspešne akcije adaptacije zahtevaju planiranje i potpomognutost resursima na

odgovarajući način strategije. Glavni tok adaptacije prema postojećim i novim

opštinskim planovima, principima i propisima – uključujući kapital, infrastrukturu,

korišćenje zemljišta i planova reagovanja u vanrednim situacijama, mogu biti

najefikasnije sredstvo smanjenja ranjivosti od klimatskih promena, a da se takodje

doprinosi drugim ciljevima održivog razvoja. Ipak, neke zajednice koje se

suočavaju sa akutnim uticajima mogu odabrati da razvijaju detaljne planove

adaptacije u slučaju kflimatskih promena da se pozabave lokalnim prioritetima.

Izvori informacija su dostupni kako bi pomogli opštinama bilo da tek počinju

da razmišljaju o adaptaciji, da sprovode procenu ranjivosti ili da se pripremaju da

planiraju i sprovode diskretne mere adaptacije. Opšte informacije su spremne i

dostupne, a regionalni specifični izvori se neprestano razvijaju.


LITERATURA

[1] Baumol, William J.(1972) “On Taxation and the Control of Externalities”,

American Economic Review 62: 307-322.

[2] Baumol, William J., and Wallace E. Oates. (1971)“The Use of Standards and

Prices for Protection of the Environment”,Swedish Journal of Economics73:

42-54.

[3] Bertiau F. C. S. J., de Graeve E.S. J., Treanor P. J. S. J.,(1973) Vatican

Observatory Publications, 1, 4 159.

[4] Borg, V.,(1996) “Death of the Night.” Geographical Magazine, 68, 56.

[5] California Energy Commission (2005) Nonresidential Compliance Manual

[6] Cinzano, P., F. Falchi and C.D.Elvidge. (2001). “The First World Atlas of the

Artificial Night Sky Brightness.” Monthly Notices of the Royal Astronomical

Society, 328, 689-707.

[7] Cinzano, P., W. F. Falchi, C.D. Elvidge and K. E. Baugh* (2000) “The artificial

Night Sky Brightness Mapped from DMSP Satellite Operational Linescan

System Measurements.” Monthly Notices of the Royal Astronomical Society,

318, 641-657.

[8] Coase, Ronald. “The Problem of Social Cost”, Journal of Law and Economics

3:1, 1960, 1-44.

[9] Davis S,, Mirick D., Stevens R.(2001) “Night Shift Work, Light at Night, and

Risk of Breast Cancer”, Journal of the National Cancer Institute93:20, 1557-

1562.

[10]Department of Energy (2005) EnergyInformation Administration. Annual

Energy Review, Washington, D.C.: GPO

[11]Department of Energy (2006) EnergyInformation Administration. Electric

Power Annual, Washington, D.C.: GPO

[12]Department of Transportation (2001)Bureau of Transportation Statistics.

National Household Travel Survey, Washington, D.C.: GPO

[13]Environmental Protection Agency(2006) Office of Transportation and Air

Quality. Light-Duty Automotive Technology and fuel Economy Trends: 1975

through 2006, Washington, D.C.: GPO

[14]Elvidge, C.D., Baugh, K.E., Kihn, E.A., Kroehl, H.W, Davis, E.R, (1997),

Mapping of city lights using DMSP Operational Linescan System

data.Photogrammetric Engineering and Remote Sensing, v. 63, p. 727-734.


[15]Elvidge, C.D., Imhoff,M.L., Baugh, K.E., Hobson, V.R., Nelson, I.,Safran, J.,

Dietz, J.B., Tuttle, B.T., (2001), Nighttimelights of the world: 1994-95. ISPRS

Journal of Photogrammetry and Remote Sensing, v. 56, 81-99.

[16]Epple, D. (1987). “Hedonic Prices and Implicit Markets: Estimating Demand

and Supply Functions for Differentiated Products.” Journal of Political

Economy, 95: 59-80.

UDC: 061.251:328.182 ID: 199126284

Politički uticaj i delatnost masonskih organizacija

Katarina Majstorovic30

Milos Stanojevic31

ApstrakT

Vreme u kome živimo je doba globalizacije. Brojni mehanizmi javnog života

pomažu da se postigne unifikacija i gubitak individualnosti u mnogim sferama.

Čini se da tema masonerije, koja je moćan i uticajan činilac društvenog života I

promene, nema primerenu pažnju istraživača. Cilj ovog rada je da podseti na

kompleksnost korelacije masonerije i politike i da ovu kompleksnost istakne.

Suštinu masonerije shvatili smo u kontekstu masonerije kao tajnog društva I

ukazali smo na karakteristike njenog društvenog angažovanja. Naglasak je

prvenstveno na prirodi fenomena o kojima se raspravlja i mogućim praktičnim

posledicama tako shvaćene prirode.

KLJUČNE REČI: masonerija, tajna društva, politika, zavera, sloboda

JEL: L31

30 Kontakt autor Katarina Majstorovic,e-mail: [email protected], Visoka škola za

poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija 31 Visoka škola za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo,Beograd, Srbija


Osnovne karakteristike tajnih društava

“Ono što čini vrednost čoveka nije istina koju poseduje ili veruje da je ima, to

je napor koji učini da bi joj se približio. Jer nije posedovanje, već istraživanje istine

ono što jača snage koje čine da se on stalno usavršava. Kad bi Bog u desnoj ruci

držao svu istinu, a u levoj težnju ka istini, i kad bi mi rekao da biram, izabrao bih

levu ruku i rekao: ‘Podaj, Oče moj, jer istina je samo za tebe!” (Lesing)

Vrlo je teško dati konačno, ili bar operativno zadovoljavajuće određenje tajnog

društva. Ne zato što je to pojam koji nam služi za definisanje drugih pojmova (na

tragu filozofije bismo rekli “kategorija”). Jedan od razloga je taj što postoji

nebrojeno mnogo literature čiji se autori bave fenomenom tajnih društava, a da

izostavljaju konkluzivno pojmovno određenje. Tajna društva posmatraju se,

uglavnom, kao deo naše društvene stvarnosti, drevna po poreklu, savremena po

delovanju. To je kontekst koji je polazište za opis društvene klime, u kome su tajna

društva jedan među mnogim faktorima koji nam pomažu da razumemo i snađemo

se u svetu koji nam je dom.

Elementarno sociološko određenje tajnih društava vodi preko pojma društvene

grupe. Nezavisno od veličine, osnovna karakteristika društvene grupe je to da svi

njeni članovi imaju osećaj zajedničkog identiteta i stalnu interakciju. Ipak, naše

intelektualno poštenje ovim nije zadovoljeno- šta je to što bi moglo da bude

differentia specifica jednog tajnog društva u odnosu na druge društvene grupe?

Moramo biti svesni ove teškoće, jer delimično iz nje proizilaze pitanja koja bi nam

mogla biti interesantna: šta je to suštinski različito za jednog masona i jednog

hrišćanina? Zašto većina autora koji u masoneriji vide svojevrsnu teoriju zavere

jesu podstaknuti religioznim motivima, i istupaju kao apologete? Zašto je za jednog

hrišćanina uobičajen pred-pojam tajnog društva vezan za njegovo “mračnjaštvo”, a

jedan mason na to odmahuje rukom, jer misli da se naprosto radi o

nepretencioznom mitu, lišenom pokušaja da se rasvetli prava, humana misija tajnog

društva? Takođe, odgovori na ovakva pitanja u mnogome bi nam pomogli da

utvrdimo udeo istine u često iznošenoj tvdnji da tajna društva iz senke vladaju

svetom, i da trud pojedinca predstavlja prosto jedan imaginarni, subjektivni suvišak

koji je već unapred osujećen i lišen bilo kakvog smisla. Da li nam priču o ovoj

vladavini u svom buncanju donosi paranoična svest civilizacijski zahuktalog

čovečanstva, ili je to istorijski verodostojna priča? Da li paranoična svest može da

odgovori naučnom zahtevu definisanja, u kome bi mračna strana imala ulogu

differentia-e specifica-e i tako jednoznačno odredila tajna društva naspram drugih

društvenih grupa?


Tajna i strepnja u tajnim društvima

Psihološki gledano, tajna je nešto što je od izuzetne važnosti, jer afirmiše

vrednosti privatnost. Subjektivni aspekt govori u prilog tome da gotovo svi ljudi

deklarativno cene privatnost. Tako će se izjasniti i oni koji neverovatne napore

ulažu pokušavajući da tajnu naruše. Ko bi dozvolio da mu neko nasilno naruši

privatnost? Iz drugog ugla, može se reći da privatnost ide pod ruku sa

posvećenošću- neko će moći da bude posvećen u tajne naše privatnosti. Takva

diskrecija jeste dimenzija koja je zaštićena putem niza odredbi zakona, regulativa i

njima adekvatnih sankcija. Ako ne drugačije, onda je na taj način proizvedena u

vrednost. Takođe, jako smo osetljivi na odavanje tajne- tako nešto vrlo često nam

posluži kao konkluzivan razlog da negativno ocenimo nečiji karakter.

Mogli bismo reći da je ljudska priroda dosta jasno određena spram tajnovitosti,

čak i u vrednosnom, etičkom smislu. “Osoba od poverenja” je poželjan prijatelj.

Trebalo bi da se trudimo da budemo takva osoba, jer je prijateljstvo ideal kome

ljudska priroda teži.

Ambijent tajnovitog karakterističan za tajna društva sjajno opisuje Georg

Zimel, nemački sociolog, posebno u članku “Sociologija tajnosti i tajnih duštava”

(“The Sociology of Secrecy and of Secret Societies”). Tajna društva su mesto gde

prebiva sociološka dimenzija tajnosti par excellence. Ova tajnovitost omogućava

da uz vidljivi zaživi i nevidljivi svet. Psihološki gledano, mi jedan deo života nikad

nikome ne činimo transparentnim, i to ostaje konstanta, nezavisno od prirode

odnosa. Ono šo ostaje samo nama produžava nam život, jer tajnovitost ima

specifičnu dinamiku organizacije onoga što u tišini “ćutimo”. Vreme i prostor

određuju šta će se u tajnom društvu čuvati od pogleda autsajdera:

„U plemenskoj zajednici gotovo sav život pojedinca otvoren je pogledima

njegovih saplemenika. Muškarci, žene i deca žive u veoma bliskim odnosima i ceo

životni ciklus, od rođenja do smrti, odvija se u ‘javnoj intimnosti’ plemena. Pa

ipak, u nekim grupama se stimuliše i održava tajnost kao uslov opstanka celokupne

zajednice. Plemenski vračevi, šamani i sveštenici svoje misterije ljubomorno

čuvaju u najvećoj tajnosti, pošto se smatra da baš one daju vitalitet plemenu, da bi

pleme bez njih jednostavno izumrlo i nestalo sa zemlje. Magika harizme je

prerogativ sveštenika, a ceremonije inicijacije izvode tajne grupe.

U velikim modernim društvima, u kojima je naglašena zatvorenost i privatnost

ličnog života, pojedinci uče kako da sakrivaju od drugih svoje emocije, kao i

religiozna i politička ubeđenja. Istovremeno očekuju da će stvari koje se odnose na

društvo u celini biti objavljene.” (Norman Mekenzi 1990: 248).

Prirodno je da poverenje u nove vođe duhovnog i političkog života ide na ruku

transparentnosti, koja je samo prividno i očiglednost, zbog bezgraničnog poverenja

u novu harizmu. Ovoj transparentnosti imanentna je jedna transformisana

tajnovitost. Javna baština svetskog znanja osvaja polako “tajne prirode”. Ali,

postoji jedan veoma važan element koji vlada svetom ali koji ne potiče iz ljudske


emancipacije. On je zasnovan na harizmi, a još je moćniji zbog velikog neznanja

ali i spokoja koji obezbeđuje.

Zimel (1906) smatra da se deca na osnovu čuvanja tajni osećaju važnom, jer su

u stalnom iskušenju da tajnu odaju. Odoleti iskušenju često znači i razlikovati se od

ostalih, zadobiti sebe kao individuu, a to je naročio prisutna težnja u velikim

grupama. Drugim rečima, socijalizacija ima snažne mehanizme koji deluju na

nivou grupe, a personalizacija je nešto za šta se sami moramo boriti. Zimel

primećuje da se pojedinac u tajnovitosti razotuđuje od samog sebe.

Još jedna dimenzija individualne povezanosti sa tajnom je psihološka tema,

koja razmatra određene tendencije ponašanja pojedinca. Psiholozi često govore o

„konspirativnom tipu ponašanja”, gde tajnost u detinjstvu figuriše kao mehanizam

zaštite od spoljašnjih dešavanja koja su doživljena kao traumatična, i kasnije se

održava. Zanimljivo je da na tragu etimologije pojma konspirativnost nalazimo

latinski glagol conspirare, čije je osnovno značenje disati zajedno, delovati,

razmišljati harmonično. Rečnici obično iznose dvojako tumačenje: zajedničko

planiranje u tajnosti (u smislu zlog ili nelegalnog čina) ili kovanje, planiranje

zavere (Džim Marz 2005: 9).

Ova koncepcija stvara veliki problem: izgleda da organizovana tajnost, tajnost

kao integrativni i konstitutivni princip igoriše individualnu tajnost, privatnost, ili

identitet grupe. To je kompleksna tema i nije deo ambicija ovog rada. Ali, veoma je

korisno primetiti da ovako shvaćena tajnost dovodi do interpretacije tajnih društava

koju obično pripisujemo teorijama zavere. Postoji nekakva skrivena zamisao, naum

o uništenju jednih zarad povlašćenosti drugih, želja za samopotvrđivanjem,

elitizacijom, koja ima svoje destruktivno naličje. Da li je ova destrukcija samo nus-

produkt želje za ličnom dominacijom, i da li istorija može da dopusti i oprosti

takve želje? Kako je ideološki zamišljeno ljudsko društvo koje je prema takvim

željama permisivno?

Druga dimenzija tajnosti koja nam je zanimljiva jeste tajnost tajnog znanja,

koje je izvor moći. Vrlo je diskutabilno koliko je ova tajnost kreativna. Lepo bi bilo

osmisliti neki projekat i istrajno raditi na njegovoj realizaciji, kao deo tima koji u

krajnjem ishodu čovečanstvu donosi dobrobit. Možemo da zamislimo da vodimo

„dvostruki život ”, ukoliko je naša tajnost zalog za uspeh u pronalaženju leka za

opaku bolest od koje umiru milioni. No ako je tajnost zalog za „uspeh” u

masovnom uništenju različitih, ili po nečemu deklarisano različitih, onda je

opasnost uništenja planete realna. Makar zbog toga je važno da smo okrenuti

kreativnoj strani ljudske prirode.

Članovi tajnih društava pretenduju da zadobiju znanje velike tajne, da

raskrinkaju najveću misteriju. Ponekad u prvi plan lansiraju tvrdnju da je ono

znanje koje je bilo temelj na kome je sazdana naša celokupna civilizacija u stvari

kvazi nauka, lažnjaštvo, pompezni ubedljivi falsifikat. Osnov naše hrišćanske

civilizacije parazitira, prema nekima, na potpuno pogrešnim stavovima, koje je

naša slabašna, nesavršena priroda pothranila, u želji da se oslobodi iskonskog

straha. Strah je intenzivan, pa smo se tako dugo i grčevito držali svoje „kule od


peska”, kao da nam je ona pravi dom. Razotkrivanje takve slabosti je odličan

instrument novog ropstva, a ujedno i mehanizam koji deluje unutar tajnog društva,

i njegovog insistiranja na pravu da se sazna istina.

Ovaj mehanizam zasnovan je u ljudskoj prirodi, pa tako ima široku primenu u

mnogim društvenim aktivnostima. Na primer, veliki broj multi-level kompanija

fokusira se na biznis koji je u vezi sa tajnošću, osmišljavajući prodaju proizvoda

koji se prosto određuje kao „proizvod”. Ne obelodanjuje se o čemu se radi, a

profitiranje je rezultat logike lančane povezanosti promotera. Proizvod je suvišan,

ali to ne bi prihvatio zdrav razum ni zakon. A to je razlog da proizvod opstane u

svom neautentičnom, tabuizaranom obliku. Uz to, promoteri su povezani na

specifičan način, jer su oni nekolicina koja zna nešto što javnosti nije dostupno. To

je tajna.

Sada ćemo se osvrnuti na strepnju. Prava priroda tajnovitosti vodi do straha,

strepnje, suštinske teskobe pred nepoznatim. Sociolozi i psiholozi često govore da

je to isto osećanje izvor religioznosti. Nemamo odgovore pa želimo da se vežemo

za nešto toliko moćno što će nam ućutkati strah, jer mi smo nemoćni i ne znamo.

Zato se trudimo da živimo tako da možemo umilostiviti višu silu. Cena tog mira je

upitnost, ljubopitljivost koju moramo ostaviti po strani da bismo ispoštovala

autoritet, jer odgovore nemamo. Kao okovani Prometej- imamo veru i nadu, jer

nam je uskraćena mogućnost da imamo znanje. Dosta sličnog javlja se u

objašnjenju mehanizma funkcionisanja tajnih društava, ali su ciljevi zbog kojih ona

postoje raznovrsni, ne tako iskonski uniformisani. Tajna društva vrlo često postoje

zbog moći, vlasti, druženja, istih stavova, MI osećanja do koga nam je stalo. Da

bismo imali nešto od toga shvatićemo da naša posebnost mora da pretrpi jednu

bezupitnost, a često i poniženje (koje je neretko sastavni deo čina inicijacije).

Tajna društva i politika

„Od svih načina pomoću kojih se vladalo ljudima, najadekvatniji je skrivena

tajna.“

(Džon Robinson, 1995)

Prethodnim razmatranjem o prirodi tajnih društava napomenuli smo česte

tvrdnje o nekima od njih kao pokretaču zavera protiv hrišćanstva ili religije koja je

na snazi (državna religija), ili zavere na globalnom političkom nivou. To bi moglo

samo da opiše kolokvialni predpojam tajnih društava. Odnos između tajnih

društava i politike je kompleksan, zbog velikog broja dimenzija, karakterističnih za

oba fenomena. Politička dimenzija čoveka često je i od strane velikih autoriteta

proglašavana centralnom odrednicom antropologije. Sledimo li Aristotela setićemo

se da je čovek po svojoj suštini političko biće, da on jeste i treba da bude kroz

polis. Jeste- zato što je član društva, polisa, čije dobro mora staviti ispred svog

ličnog. Treba da bude- jer je krajnja i najviša ljudska vrednost dostiziva jedino iz te


pozadine. Regulativ našeg ponašanja, naš moralni imperativ, jeste umerenost, ne

zato što smo skromni već zato što imamo ontološko ograničenje u odnosu na

savršenstvo. Naime, jedino Bog je mudar, samom sebi dovoljan i u tome ima mir.

Mi nemamo ništa od toga a svemu tome težimo. Naš maksimum je fronesis –

praktična mudrost, veština da budemo mudri u izboru i istrajni u ponašanju. Naša

mera je mera naše prirode. Jedna od manifestacija vrline jeste ponašanje koje nas

preporučuje kao dobre prijatelje.

Politika je sfera javnog života. Javno je proklamovanje vrednosti u težnji ka

poboljšanju kvaliteta života. Borba za političku vlast jeste borba za upravljanje

državom. Momenat javnosti je nešto što našoj reči daje novu dimenziju. Preduslov

javnosti je sloboda, a posledica javnosti je odgovornost za reč. Svakako, breme

koje dobijamo je dovoljno teško da nas odvrati od popularnih predstava o

uljuljkanom političaru- profiteru. Javna reč računa na dalekosežnu dobrobit i

relativno lako se na pozornici istorije bori sa licemernim i prikrivenim ličnim

interesima. Pre svoje zloupotrebe javna reč ima svoju pravu upotrbu koja je na

dobrobit svih ili većine. Tajnost u politici potiče otuda što borba za cilj, imanentan

jednoj opciji, često računa sa lošijom pozicijom ili stvaranjem lošije pozicije za

konkurenciju.

Ko što smo videli, tajnost jeste ukorenjena u ljudskoj prirodi, čiji se mnogi

ciljevi artikulišu kroz političko delovanje. Može se reći da se u političkoj dimenziji

tajnih društava, u njihovom primišljenom ili istinskom angažmanu, jasno vidi

raskinutost sa tabuom. Element mističnog prevladan je, zasenjen, elementom

praktičnog i ciljem. Nemamo iscrpno znanje o svetu i stvaramo globalnu sliku

društva, u čijem konstituisanju nam pomaže projektovanje ciljeva, onoga što

ponekad neodređeno nazivamo opštim dobrom. Tako od istorije pravimo poprište

borbe za sukobljene interese, kroz različite programe, sredstva i snage. Ulozi su

srodni, oni se tiču raspodele moći i vlasti.

Šta je to što odlikuje tajna društva a što ih eo ipso čini usko vezanim za

političko, na istoriskoj pozornici ili u paranoičnim interpretacijama istorije?

Sva tajna društva tvrde da poseduju tajno znanje i da je to znanje isključivo u

njihovim rukama. To znanje smatraju jedinom, vrhunskom istinom, pa se

članovima preti da će ih stići ozbiljne posledice ukoliko razotkriju tajne. Tajna

društva tvrde da imaju dugu istoriju, i obično koriste svoje vidljive moći kako bi

širu zajednicu držali u strahu i izazivali strahopoštovanje. Konačno, tajna društva

obično imaju harizmatskog vođu ili vodeću figuru, koji tvrdi da je reinkarnacija

mesije (Nik Harding 2006: 17-18).

Koliko je ovaj opis daleko od opisa političkih činilaca u borbi za biračko telo?

Naravno da se politička partija suštinski razlikuje od društvene grupe kakva je

tajno društvo. Ali svakako da se veza između tajnih društava i politike ne može

svesti na paranojom uzrokovano buncanje zavidnih i uplašenih.

Čini se da su primitivna tajna društva vezana za mnoge uloge koje su se samo

delimično održale u savremenim tajnim društvima. Solidarnost članova je nužan

uslov nastanka tajnih društava, ali je ovaj zahtev u savramenim društvima više u


funkciji političkog cilja, boljeg organizovanja i veće efikasnosti. Nemogućnost

ličnog uticaja kompenzuje se mogućnošću učestvovanja, a MI osećanje je vezivno

tkivo. Tajnost je pretrpela transformaciju koja prati odlike savremenog:

„Tajnost je sloboda o kojoj zeloti sanjaju: bez stražara da motri na vrata, bez

računovođe da proverava knjige, bez sudije da primenjuje zakon. Tajna vlada nema

ustava. Pravila koja sledi jesu ona koja sama donosi“ (Bil Mojers32).

Iza prividne težnje za anarhijom krije se čvrsta kontrola. U viziji politički

angažovanog tajnog društva ljudi ne liče na atome u Braunovom kretanju, već pre

na stanovnike Bentamovog Panopticum-a. Ne postoji realna sloboda, već samo

dobro osmišljena i centralizovana kontrola. Nije očigledno odakle ta kontrola

potiče, a ta činjenica kontrolu čini još moćnijom. Jasno je da smo se, na ovaj način,

veoma približili logici koja je svojstvena globalizaciji.

Ostaje nam još da navedemo primer politički motivisanih tajnih društava.

Nacionalistička tajna društva Irske osnovana su na tlu Amerike 1858. godine.To je

Fenijsko bratstvo poznato i kao Irsko republikansko bratstvo (IRB), izrazito

revolucionarnog karaktera, sa jasnim političkim ciljem. Članovi se izjašnjavaju

ovako: „ Ja... svečano se zaklinjem u prisustvu svemogućeg Boga, da ću sve

učiniti, makar za to morao položiti sopstveni život, da Irska postane nezavisna

republika i da ću se bezuslovno pokoravati svojim pretpostavljenima u svim

stvarima koje nisu u suprotnosti sa Božjim zakonima, kao i da ću čuvati svaku

tajnu ovog tajnog društva koja mi je poverena“ (Mekenzi 1990: 159). Ipak IRB su

dobili potvrdu irske nezavisnosti u krvi, 1916.godine. Na nedelju dana zauzeli su

poštu i strateški značajne objekte i izdali deklaraciju kojom Irci stiču pravo da

organizuju vlast u svojoj zemlji bez prisustva strane sile. Epilog priče za Irsku nije

ostao na tome. Versajski mir posle prvog svetskog rata nije se izjasnio povodom

statusa Irske, u kojoj je ubrzo buknuo gerilski pokret. Zemlja je podeljena, Alster je

pripao Britaniji, a Irska podeljena na dve nezavisne države.

Jedno od najslavnijih nacionalističkih društava, pored anarhista i boljševika

carske Rusije, je društvo karbonara. Oni su bili pod velikim uticajem masonerije, a

počeci im se vezuju za period između 1802. i 1810., kada su francuski oficiri u

Italiji osnovali prve lože. Bili su neprijatelji bonapartizma. Karbonari su se

zaklinjali: „Kunem se da ću pomagati svoju braću, kao i njihove porodice, koliko

god je moguće. Slažem se da mi se, u slučaju da se krivo zakunem, telo spali,

saseče na komade i da ga braća širom sveta prokunu...“ (Mekenzi 1990: 165). U

samoj zakletvi političkih elemenata nema.

Primeri koji se tiču naše bliske istorije su poznatiji i govore o ličnostima.

Mnogi vide Klintona kao mladog saksofonistu, prepričavajući njegove intrige sa

damama, većina ne zna za njegove veze sa najozloglašenijim modernim tajnim

društvima: Trilateralnom komisijom, Savetom za spoljne poslove i Grupom

Bilderberg. Trilateralna komisija objavljuje imena svojih članova, a njeno

unutrašnje delovanje je tajna. Savet za spoljne poslove objavljuje ulogu svojih

32 Iz Moyers,B. (1987). The Secret Government: The Constitution in Crisis, documentary


članova, ali oni polažu zakletvu na tajnost u vezi operacija i cilja. Grupa Bilderberg

sve drži u tajnosti. Predsednik Buš bio je član Trilateralne komisije i Saveta.

Mnoge tehnike savremenih tajnih društava sa političkim ciljevima potiču iz

vremena Francuske revolucije, čija je posledica bila i pokretanje nacionalizma u

svetu, iako joj to nije bio cilj. Različiti oblici nacionalizma danas postoje svuda u

svetu. Tajna društva imaju veliku ulogu u pomoći manjinskim snagama da se

izbore za svoje mesto. Nekad se dešava da manjine nemaju izglede spram većina,

pa teže da dođu do nezavisnosti putem otcepljenja- Kurdi u Iraku i Siki u Indiji su

predvođeni tajnim duštvima u kojima se elita bori za nacionalnu emancipaciju.

Dokle god u svetu nacionalizam predstavlja aktuelnost, tajna društva sa političkim

ciljevima biće značajan faktor društvene promene.

Masonske organizacije

Nije nam ambicija da istražujemo poreklo, organizaciju, istoriju i ideologiju

masonerije. Umesto toga, zanima nas politička, javna angažovanost. Kako bismo

angažovanost masonerije povezali sa angažovanošću tajnog društva, tvrdićemo da

masonerija povezuje moderna i drevna tajna društva. Evo nekih osnovnih podataka

o masoneriji, koji su nam potrebni.

Poreklo reči „mason“ vezuje se za francuski jezik, iz koga je korenski preneto

u engleski. Osnovna pretpostavka je da je po smislu sintagma free mason poreklom

od free stones. Free masons bili su engleski esnafi koji su okupljali građevinare

koji su obrađivali slobodan, odvojen kamen. To su majstori koji su imali više

kreativnosti, umetničke sposobnosti. Kako je masonerija doživela preobražaj, iz

slobodnog zidarstva u spekulativnu masoneriju, reč loža je počela da se vezuje za

masone. Loža je mesto okupljanja i osnovni oblik organzacije u masoneriji.

Najpoznatiji masonski simbol je slovo G unutar kvadrata i šestara. Masonsko

identifikovanje sa geometrijom potiče iz srednjeg veka, jer se geometrija često

smatrala okultnom i svetom. Najdublji smisao geometrije u masoneriji jeste aluzija

na samospoznaju, poznavanje sebe koje nema granicu.Ovakvo poistoećivanje je na

tragu pitagorejskog bratstva. Matematičari su istraživači, šire gledano, bilo da se

bave prirodom, brojevima ili nečim drugim. Tajna kosmosa krije se u brojevima i

geometrijskim oblicima. Geometrija je sinonim savršenog znanja, jasne i

razgovetne spoznaje, kako kaže Dekart. Geometrija sadrži ključ kosmosa. Niko ko

ne poseduje znanje iz geometrije i arhitekture ne može postati član lože. Simbol G

se takođe tumači i kao stilizovani drevni simbol kraljevske vlasti, a pridodata mu je

piramida sa bazom na dnu, koja predstavlja zemaljsku vlast, a oslanja se na obrnutu

piramidu (nebeska vlast). To je simbol sličan poznatoj Davidovoj zvezdi. Neki

autori smatraju da G u masonskoj simbolici potiče od gnosticizma, koji je rana

crkva stavila van zakona.


Najznačajnije delo za istoriju masonerije je Nova knjiga konstitucije iz 1717.,

čiji je pisac Veliki nadzornik Džejms Anderson (James Anderson). Knjiga je

rezultat velikog truda i sadrži podatke o osnovnim vrednostima, kanone, kojima se

dominantno bavi, opis nastanka masonerije, dužnosti i propise.

Slobodno zidarstvo ima sve karakteristike tajnog društva. Predstavlja određeni

sistem moralnih vrednosti na koji se poziva, praćen određenom simbolikom koja

vodi poreklo od starih majstora. Alati više ne služe oblikovanju kamena, već su

perfidni i oblikuju čovekovu moralnost. Ceremonija inicijacije kod masona je

arhaična. Za prijem u članstvo kandidat mora naći dva jemca i podneti molbu.

Najčešće je jemac onaj mason koji dobro poznaje kandidata (u običnom životu).

Biografija se detaljno saopštava, dopunjena razlogom za ulazak i fotografijom

predstavlja materijal za masonski savet. Broj ljudi koji se biraju je ograničen: u

tridesettrostepenom sistemu lože najviše 90 masona može imati 31. stepen, najviše

54 može imati 32. stepen, a devet masona 33. stepen. Najčešće korišćene tajne reči

koje masoni koriste kao lozinku, radi prepoznavanja, su „prijateljstvo, ljubav,

istina“.

Misija, učenje i uticaj masonerije

Šta predstavlja najvažniji deo masonske misije? Veliki majstor Velike Lože

Francuske, Anri Tor- Nuges u svojim filozofskim komentarima osnove slobodnog

zidarstva ovako komentariše masonsku misiju:

„Vera i nada slobodnog zidara počivaju na jednostavnoj i temeljnoj ideji; to je

ideja po kojoj u svakom čoveku postoji savest, razum i sloboda, po kojoj čovek

jeste ’čovek duh’ i da zbog toga on zavređuje ne samo naše poštovanje, već i

prijateljstvo, sve naše prijateljstvo, jer u meri u kojoj taj čovek kao i mi traži istinu

i ljubav, u meri u kojoj kao i mi ’on teži istoj zvezdi’ , ljudi pripadaju bez sumnje

istoj vrsti, istom zajedništvu. Na nama je da to zajedništvo transformišemo u

zajednicu i od nje stvorimo univerzalno bratstvo“ (Anri Tor-Nuges 2004:170).

Masonerija je transformisana ali i dalje predstavlja jako moćnu društvenu

snagu. Veliki ideali Francuske buržoaske revolucije- sloboda, jednakost, bratstvo

imaju i u savremenom svetu svoje utelovljenje u masoneriji. Jednakost masona je

jednakost u posvećenosti, idealima i znanju koje ide preko nivoa operacionalnog

procesiranja. Zajedničko svim masonskim organizacijama jeste integrativni

element, njihovo učenje. Religijski osnov masonskog učenja može biti posvećenost

bilo kojoj religiji, s’obzirom na ideal tolerancije, ali nikako ateizam, tako

kodifikuje Andersonovo učenje. Pored verske tolerancije, motiv masonskih

organizacija je i slobodno istraživanje istine. Ovi motivi bi, sprovedeni odlučnim

voljama najboljih među ljudima, trebalo da sirov materijal ljudske prirode

preobrate u razvijeni duh i intelekt. Preduslov za to jeste kritičko preispitivanje i

slobodna debata. Tako je masonska misija humana po karakteru, služi na dobrobit

celokupnog društva, čije poboljšanje ima kao cilj. Veština i znanje koje ovakav


poduhvat zahteva graniči se sa ljeudskim mogućnostima i nadilaze zdrav razum.

Zato i prekoračuju na teren tajnovitog i posvećenosti, zato se čuvaju i ritualima

prenose.

Postoje brojne organizacije koje su stvorene na tragu masonskih učenja, tako

što su naročito isticale neki od elemenata masonerije kao cilj, a sve to u skladu sa

potrebama vremena u kome su nastale (borba za radnička prava, borba protiv

alkoholizma...). Najpoznatiji primeri su: Sinovi Saveta (Independent Order Bnai

Birth), jevrejski red; Čudni momci (Odd fellows), osnovan u Engleskoj 1879;

Rotary International, osnovan u Čikagu, sa nešto jačim praktičnim usmerenjem na

međusobno pomaganje članova, kako bi se unapredili lični interesi.

Najpoznatiji masoni među istorijskim velikanima bili su:

Engleska- kraljevi Džordž IV, VI, VII, Edvard VIII, Njutn, admiral Nelson,

Valter Skot, Radjard Kipling, Viljem Sart, Robert Berns, Tomas Eliot, Alfred

Brem, Vinston Čerčil, Aleksandar Fleming,Oskar Vajld, Artur Saliven

SAD- Bendžamin Frenklin, Tomas Džeferson, Džon Adams, Rodžer Šerman,

Robert Livingston; od prvih 56 potpisnika Deklaracije nezavisnosti 51 su bili

masoni; predsednici: Džordž Vašington, Džejms Monro, Endrju Džekson, Džejms

Polk, Džejms Buhonan, Džejms A. Forgild, Vilijem MekKinli, Teodor Ruzvelt,

Vilijam H. Taft, Voren G. Harding, Franklin D. Ruzvelt, Hari S. Truman, Džerald

Ford; Ajzenhauer, Mark Artur, Nelson Rokfeler, Luis Rotšild

Francuska- Monteskje, Sen Simon, Kondorse, Helvecijus, Didro, Mirabo,

Robespjer, Danton, Lafajet, La Fonten, Napoleon, Viktor Igo, Lamartin, Luj Blanš,

Klemanso, maršal Foš, Fransoa Miteran, Žiskar d’Esten, Sesil de Mil

Italija- Karduči, Kavur, Đuzepe Garibaldi, Đuzepe Macini, Frančesko Krispi,

Đovani Đolioti, Ernesto Natan, Lićo Đeli

Rusija- Pavle I, car Aleksandar I, knez Vasilij Kuragin, Mihailo Speranski,

Aleksandar Bakendorf, Aleksandar Ipsilanti, Aleksej Razumovski, Aleksanar

Gribojedov, Nikita, Sergej i Matvjej Muravjov, Pjotr Čadajev, Lunin, Pestjelj,

Kondratilj Riljejev, Aleksandar Puškin, Ivan Turgenjev, Mihail Kutuzov, Lav

Tolstoj (?), Aleksandar Kerenski, Aron Simonovič, Oto Štrandman, Jakov

Rubinštajn, Maksim Gorki, Lav Trocki

Masonske organizacije i politika

„Bila jednom dva čoveka, jedan vrlo mudar a drugi veoma glup. Glupak odluči

da izvede trik kako bi nasamario mudraca i ubedi ga da, ipak, nije toliko mudar.

Glupak stavi kikiriki u ljusci u svoju šaku i, pokrivajući ga, reče:

’Ako si toiliko mudar, trebalo bi da mi kažeš da li je ljuska kikirikija koji

držim u ruci zdrobljena ili cela.’


Obešenjak je znao da ako mudrac kaže da je ljuska zdrobljena, on bi otvorio

šaku da bi otkrio da je mudrac u stvari glup. Ako bi mudrac rekao da je ’ljuska

netaknuta’, on bi je smrvio, otvorio šaku i opet pokazao mudracu da greši. Mudrac

je za trenutak razmišljao, a potom rekao: Odgovor je u tvojim rukama“

(Eperson2005: 361).

Ko je mudar a ko glupak kada je politika u pitanju? Postoji li danas realno

odlučivanje ili su izbori unapred zatvoreni, a naše ponašanje kvazi slobodno?

Svakako da nam masonerija umnogome izgleda kao centar elitizovane moći, iz

kojeg bi odgovori mogli da dolaze. Masonska misija jeste traganje za najvrednijim

u svetu. Na individualnom planu to znači težnju da se u svakoj osobi podstakne

ponos, ljudskost u svakodnevnim aktivnostima. Dalekosežnije, masonerija hoće da

dostigne ideal: savršenog čoveka u srećnijem i mudrijem svetu. Osnovno pitanje je

koja su sredstva da se do tog cilja dođe?

Moral masonerije

Šta je to što mason sme, a šta ne sme da učini? Do kakvih promena u

ponašanju dovodi činjenica da čovek pripada organizaciji čiji su ciljevi jasno

definisani? Odgovor na poslednje pitanje mnogo zavisi od stepena opštosti ovih

ciljeva. Odgovor na prvo pitanje pokušaćemo da pronađemo u knjizi Alberta Pajka,

Moralna načela i dogma (The moral principles and dogma), namenjenoj isključivo

masonima. Autor tvrdi da nemason može da čita ali ne i da razume njegove redove,

jer oni služe samo kao priručnik u kome se skrivaju tajne, i pisan je skrivenim

jezikom.

Etika koju Pajk preporučuje jeste situaciona etika. To znači da moralna načela

nemaju apsolutnu obavezujuću snagu, već su modifikovana zavisno od

specifičnosti situacije. Ne postoje apsolutne dužnosti. Norme ponašanja skrojene su

po predstavi večnosti, ali se primenjuju u trenutku. U pozadini ovog učenja stoji

gnoseološka pretpostavka koja Pajku pomaže: ono što je istinito danas ne mora da

bude istinito sutra, pa i ono što danas nije istina može to sutra postati. Nijedno

ljudsko biće ne može sa sigurnošću da kaže šta je istina. Sa stanovišta istinitog

izabrani narod ne postoji. Etika kao krajnji domet ima univerzalni zakon koji se

odnosi na pojedinačno. Ako se dva čoveka sukobe po pitanju ispravnosti nekog

postupka, ko će odlučiti na čijioj je strani istina? Ovakve postavke vrlo su dobro

uklopive u postupanje zarad cilja, instrumentalno ponašanje. Nije ni čudo što

poznati američki filozof Džon Djui takođe smatra istinu (u smislu apsolutne istine)

mrtvom i sahranjenom. Nije teško od ovakve tvrdnje preskočiti do ukidanja istine u

ideologiji, kao na primer: komunizam je merilo istine, on ukida večne istine. A

ovako opasno na pijedestal podignut interes koji većina prepoznaje kao svoj lični,

pod ruku ide sa odricanjem jedinstvenosti i nesvodivog individualiteta pojedincu.

Čak i na ovom nivou razmatranja o masonskoj etici možemo da uvidimo zbog

čega se masonerija povezuje sa mnogim nemilim dešavanja u političkom životu.


Eperson piše da je „bar jedan član masonske organizacije verovao bukvalnom

prevodu Pajkovog tolerisanja stava da jedan mason može žrtvovati nekog čoveka

za dobrobit drugih“ (Eperson 2005: 101), i priseća se uloge Frenklina Ruzvelta u

napadu Japana na Perl Harbor. Naime, postoje podaci koji govore u prilog činjenici

da je predsednik unapred znao za japanski plan napada na američke vojne baze i da

nije odreagovao. Umesto toga, pojavio se posle tragedije sa gnevnim izrazom na

licu, govoreći o 7.decembru 1941. kao o „Danu sramote“. Opravdanje za ovaj

previd Ruzvelt je mogao da pronađe u redovima Pajkove knjige i zakletvama koje

masoni polažu.

„Nije tačno kada se kaže da jedan čovek, ma kako mali bio, ne sme biti

žrtvovan za drugog, ma kako veliki bio, za većinu ili sve druge ljude. To ne samo

da je prevara, nego je jedna od najopasnijih. Često jedan čovek i mnogi ljudi

moraju biti žrtvovani, u običnom smislu te reči.“ (Abert Pike, Morals and Dogma u

Eperson 2005).

Ukazaćemo samo na jednu teškoću na logičkom nivou u vezi sa tim: kako bez

apsolutnog merila utvrditi uloge i položaj jačih i slabijih, malih, i (dovoljno)

velikih?

Istorijski primeri političkog angažovanja

Objašnjenje masonske angažovanosti širokog delokruga vodi do činjenice o

preobražaju društvenosti u masonskim redovima. Od 1747. zabranjene su bile

javne povorke masona koji nose znakove Reda, ukoliko ne postoji naročit povod.

Sastanci lože od 1813. karakter gozbe, visoko su formalizovani i „uozbiljeni“

zabranom konzumiranja duvana, alkohola i hrane. Masonerija ima kao dužnost

povinovanje zakonima matične zemlje. Konačnim kodifikovanjem u

Andersonovim konstitucijama, masonska organizacija umnogome liči na preciznost

svojsvenu političkim organizacijama, i vremenom sve više uzima udela kao

legitimni činilac na političkoj sceni. Takođe, ovom unutrašnjem elementu

političkog kod masona treba dodati i činjenicu da se u ložama učvršćivala politička

kultura, naročito glasanjem i pri izborima, sa mnogo više izraženim elementom

tolerancije i razmene mišljenja, nego što je to slučaj u političkom nadmetanju. To

je masonima bilo omogućeno jer ne nastupaju ad hominem već u ime ideala

ljudskog savršenstva. Tajnost masoneriji omogućava prikrivanje političke poleđine.

Ipak, načelno, gledano iz pozicije osnovnih masonskih učenja i vrednosti,

masonerija nije sposobna da izrodi bilo kakvu ideologiju, i tako bi trebalo da je

diskvalifikovana kao nekakva permanentna politička snaga usmerena na sticanje

vlasti. Ukoliko postoji politički angažman, to je angažman masona a ne masonerije,

tj. kodeks koji nalaže političku i versku toleranciju ne može postati ideološki

determinisan. Čak je i unutar same masonerije postojao pokušaj da se naglasi

indiferentnost prema političkom, ali naglašavanjem religioznog momenta, i to je


masoneriju približilo templarima i mističnom hrišćanstvu. Glavni protagonista

ovog poteza bio je Endrju Majkl Remzi (vitez Remzi, 1696.-1743.).

Tumačenje učestvovanja masona ili predvođenja političkih zbivanja iz redova

masonerije je raznoliko. Logika stoji na strani tvrdnje o nemogućnosti dosledne

političke orjentacije masona, s’obzirom na šarenolikost opredeljenja političkih

velikana koji su bili masoni. Mekenzi tvrdi (Mekenzi 1990: 143) da masonerija kao

institucija ostaje neutralna u sferi politike, dok masoni kao osobe predstavljaju

predodređene reformatore i revolucionare u odgovarajućim društvenim prilikama.

Ono što je masonerija mogla svojim duhom da učini politici jeste priprema jednog

kova koji će moći da prihvati liberalizam, i na tome joj možemo samo biti zahvalni.

Kakvu su ulogu imali masoni u jednom od najvećih događaja u istoriji, Velikoj

revoluciji 1789.? Evo ilustracije pomenute kontraverznosti koja prati karakter

političkog angažovanja:

„Masonerija je u Francuskoj bila potpuno zatečena zbivanjima iz 1789., a

njena početna dezorjentisanost je za vreme jakobinske diktature prerasla u pravo

rasulo. Mada se u periodu direktorijum postepeno oporavlja, predstavlja

beznačajnu društvenu organizaciju, što se najbolje vidi iz izveštaja pariske policije

tokom 1795. Zbog toga je Napoleon u prvi mah razmišljao o potpunom suzbijanju

slobodnog zidarstva...“ i nešto dalje: „Slobodno zidarstvo, dakle, ne stoji iza

Francuske buržoaske revolucije, ali zato ova stoji iza mita o političko-

konspirativnom i subverzivnom delovanju slobodnog zidarstva“ (Žolt Lazar 2002:

102; 105).

„Francuska masonerija, koja je u 18. veku okupljala ljude poput Monteskjea,

Sen Simona, Kondorsea, Helvecijusa, Didroa, Miraboa, Robespjera, Dantona,

Lafajeta, La Fontena, pripremila je i učestvovala u revoluciji 1789. godine.

Deklaracija o položaju čoveka građanina, magna carta građanskih sloboda i

liberalizma, ne samo da je izraz slobodnozidarskih ideja, nego i u simboličkom

ruhu odaje svoj izvor- ukrašena je ’okom svevidećim’ i nizom drugih masonskih

simbola“ (Zoran Nenezić 1988: 61).

Čuveni opat Bariel sastavio je Izveštaj namenjen istoriji jakobinizma, u kome

tvrdi da je Velika revolucija bila plod plana koji je tajno skovan u ložama. Kriza

koja je zatekla Francusku posle revolucije i doba terora, oslabili su masoneriju, jer

se ova razvija u klimi slobode. Masoni su se različito odnosili prema svim važnim

pitanjima koje je trebalo rešiti, što ipak govori u prilog tvrdnji da masonerija, po

svom duhu, nije politična.

Navešćemo sada istorijske događaje i podatke koji se najčešće pominju kao

delo masona ili u vezi sa masonerijom, i o kojima takođe postoji tvrdnja da nemaju

nikakve veze sa masonerijom:

SAD- borba za nezavisnost i nacionalni identitet- Tomas Pejn, predlagač

donošenja Deklaracije, bio je mason; masoni su bili i svi predlagači teksta

Deklaracije: Tomas Džeferson, Bendžamin Franklin, Džon Adams, Rodžer Šerman

i Robert Livingston. Deklaracija je prihvaćena 4.7.1776, a već smo napomenuli da

je među prvih 56 njenih potpisnika 51 slobodni zidar. Ustav SAD osmišljen je i


izglasan u krugu masonerije 1787. Većina predsednika SAD su pod velikim

uticajem masonerije. Američku zastavu osmislila je masonova udovica a kamen

temeljac statui slobode položili su masoni. Na novčanici od jednog dolara nalaze se

dva masonska simbola (piramida od trinaest cigala i svevideće oko) i dva natpisa (

Annuit coeptis i Novus ordo seculorum), svedoče o izabranom narodu koji treba da

vlada. Velikane američke nacije koji su odlazili u kosmos pratili su masoni. Kada

se o masoneriji piše kao o paralelnom sistemu vlasti i odlučivanja misli se

prvenstveno na klub Bilderberg ili Trilateralnu komisiju, koju čine istaknuti

masoni. Grupa Bilderberg postoji od 1954. Trilateralna komisija zvanično je

osnovana uz odobrenje grupe Bilderberg i radi od 1.7.1973, a predsedavajući joj je

Dejvid Rokfeler. Ideja je saradnja trilateralnih nacija Evrope, Severne Amerike i

Azije, a sedišta su Pariz, Njujork i Tokijo. Istaknuti članovi komisije bili su Džordž

Buš i Gerhard Šreder. Na sednicama se iza zatvorenih vrata razmatraju goruća

pitanja iz sva tri regiona preko izveštaja, a zatim se odlučuje o koracima koje treba

preduzeti, kanališući sprovođenje preko članova. Zanimljivo je da je pomoćnik

državnog sekretara, Ričard Holbruk, član trilateralne komisije. Poznato je da se

CIA dovodi u vezu sa slobodnim zidarstvom, kao i to da se u svim velikim NATO

bazama nalaze masonske lože, a u velikoj meri masonerija je uvučena i u delovanje

Svetske banke, Međunarodnog monetarnog fonda, UNESKO-a. Blizu 70% od

ukupnog broja masona su Amerikanci!

Italijanska kriza bila je rezultat umešanosti papske banke u veliku finansijsku

prevaru ili masonska zavera? Događaj koji se vezuje za Lića Đelija, Musolinijevog

crnokošuljara i čoveka koji je italijansku masoneriju upotrebio za „svetsku

fašističku zaveru“. Loža Propaganda Due (P2) u kojoj je Đeli od 1975. godine bio

Poštovani Veliki Majstor, formirana je 1877. kao loža za istraživanje pri Velikom

Orjentu (Velika Loža Francuske od 1773.). Đeli je bio mason od 1963. P2 je

dobijala pomoć i novinari koji su njeni članovi (Mino Pekoreli, kasnije ubijen)

tvrdili su da ih je finansirala CIA . P2 je izbačena iz zvanične italijanske

masonerije. Đeli je doveo Mikele Sandonu, finansijskog savetnika Vatikana, a ovaj

Roberta Kalvija, vlasnika Banco Ambrosiano, i zajedno su sklapali poslove preko

Instituta za religiozne poslove. Vatikanska banka postala je vlasik većine deonica a

Kalvi je bio okrivljen pa je 1982. pobegao u London. Pronađen je obešen iznad

Dominikanskog mosta, novodno je to bilo posledica samoubistva. Takođe je i

njegova sekretarica nekoliko sati ranije gurnuta kroz prozor. Sindon je nađen

mrtav, otrovan cijanidom u zatvorskoj ćeliji, pošto je osuđen na doživotnu robiju.

Đeli se krije, na slobodi, a tereti se i za veliki broj prevara i malverzacija.

Đelijevom prijatelju, premijeru Đuliju Andreotiju suđeno je zbog veza sa mafijom.

Đeli je inače bio i poslovni partner nacističkog ratnog zločinca Klausa Barbija, koji

je bio počasni gost na inauguraciji Ronalda Regana, kao i finansijer Huana Perona,

fašističkog južnoameričkog diktatora i Fordovog prijatelja. Prilikom pretresa

Đelijeve kuće pronađen je dug spisak masona i dokument „Strategija tenzija“, koji

osmišljava, preko terorističkog delovanja, načine potkopavanja vlasti u Italiji, sa

krajnjim ciljem uspostavljanja novog fašističkog poretka.


RUSIJA: komunizam, KGB i ostalo- nesporno je da je Marks bio član

iluminata, kao i da se po idejama sukobljavao sa Prudonom i Bakunjinom, koji su

bili masoni. Oto Majzner, koji je izdao Marksov Kapital, bio je mason. Trocki se,

nakon što je uvideo da je veliki broj slobodnih zidara među članovima Partije,

jasno ogradio od masonerije: revolucionarni duh je potpuno i apsolutno nespojiv sa

masonerijom, jer je ova oruđe krupne buržoazije, koju odlikuje uskogruda

naduvenost. Time je Komunistička partija objavila rat masoneriji, pa će svaki njen

član koji do 1.1.1923. godine javno ne izjavi da je prekinuo sa masonstvom, biti

isključen. Čudno, jer neki izvori tvrde da je Lav Trocki i sam bio slobodni zidar

počev od 1914., i da je posvećenim čitanjem masonske literature uočio promenu u

njenim osnovama. Karakter slobodnog zidarstva je takav da je bio nespojiv, kako

sa komunizmom, tako i sa fašizmom. Poznato je da su Hitler i Musolini proganjali

slobodne zidare. Moguće je da je fašizam indirektno dezavuisao masone,

povezujući ih, preko čuvenih Protokola sionskih mudraca, sa Jevrejima. KGB je

uspešno koristio masoneriju kako bi u dva odeljenja unutrašnje bezbednosti, M15 i

M16, ubacio špijune, jer je tu masonima bilo zabranjeno da rade. Tako su, po

ključu ove komplikovane logike, imali upliva u sam vojni i državni vrh Engleske.

Spektakularni prodor sovjetskih obaveštajnih službi u Engleskoj, koji su

svojevremeno izvršili Bardžes i Filbi, desio se preko masonerije.

Zaključne primedbe o političkoj ulozi masonerije

Naš zaključak je sledeći: ukoliko je još uvek pred nama šansa da

spasemoljudsku civilizaciju, moramo biti svesti imperativa da budemo „političke

životinje“, kako bismo do cilja došli. Jedino uz odgovornost možemo računati na

uspeh. Šta je to masonerija mogla da doprinese velikoj instituciji ljudske

civilizacije, zvanoj politika?

Nemoguće je isključiti ukrštanja slobodnog zidarstva i politike, jer ih vrlo

često istorija potvrđuje. Ipak, treba biti pažljiv kada je reč o pokušajima da se iz

ovih preklapanja zaključi o podudarnim prirodama ova dva fenomena. Da li je

borba za nezavisnost zavisila od masona? Verovatno da. Ali da li je bila deo plana

masonske zavere koja je determinisala istoriju i naterala nas da zaboravimo na

vrednost slobode? Nismo zadovoljni svakodnevnim političkim dešavanjima i

skloni smo da o masonima govorimo ostrašćeno, svodeći ih na ljude koji su u vezi

sa mafijom. Potrebno nam je da pojednostavimo njihove motive. Masoni su ljudi, a

ljudi su u svemu pogrešivi. Koji je to skriveni nalogodavac koji je uspeo da

uniformiše tako osobene ličnosti među masonima i ućutka ih jednim autoritarnim,

skrivenim i jednostavnim fiat? Osnovna učenja slobodnih zidara mogu nam pomoći

da ispravno lociramo političku dimenziju masonerije. Naglašeno zalaganje za

slobodu savesti, sloboda izbora i kritičkog preispitivanja nije kompatibilna sa

mentalitetom nametanja ideja i osvajanja sledbenika oko određene političke opcije.

Lože su određene kao organizacije pluralističkog karaktera što je i suštinska


karakteristika masonerije. Masonerija drži na okupu ljude oko ideala što boljeg u

čoveku. Ako je skup onih koji oko toga nisu uspeli da istraju preveliki, i po

istorijskim posledicama previše opasan, to ipak ne menja prirodu same stvari.

Mason je dužan da poštuje zakone svoje zemlje. Politički angažman tiče se čoveka

kao građanina, i njegove dužnosti da donosi političke odluke. Masonerija nije sebi

prisvojila pravo da interveniše u sferi javnog života. Ona je jedan od faktora, koji

važi za veoma moćan i uticajan faktor. Pored toga,

„Čovek nije samo homo politicus ili homo oeconomicus, već je on i ’naučnik’,

’pesnik’, ’filozof’, ’glumac’... Nije sve politika u čoveku, kako se katkad govorilo,

a to je neodređena i simplicistička formulacija. Koje je značenje jedne takve

tvrdnje? Koji čisto politički smisao treba dati Ajnštajnovoj teoriji relativiteta? Koji

je politički smisao Bodlerovog Poziva na putovanje ili Valerijeve Mlade Parke?

Koji je politički smisao Betovenove Mesečeve sonate ili Šubertove Nedovršene

simfonije? “ (Tor-Nuges, 2004:206).

Treba se čuvati ove vrste redukcionizma, mada ovo i nije ogoljen gnoseološki

redukcionizam. Veliki je propust pripisati nečemu princip koji ne postoji, na

osnovu patosa da taj princip saznamo, ili zbog toga što smo dovoljno moćni.

Politička dimenzija stvarnosti je veoma važna, ali to nije celokupna stvarnost.

Pravim lociranjem i koncept politike dobija. Masonerija ne želi da zarobi čoveka u

jedan sistem, i traži čoveka baš u bogatstvu njegovih dimenzija. Slobodno

zidarstvo slavi vrednosti prijateljsva i razuma. To svakako nije u skladu sa

nasiljem. Hoćemo li da verujemo masonskom učenju i postavkama o

intelektualnom poštenju, ili ćemo ove tvrdnje smatrati skrivenom osnovom

zastrašivanja, zavere i licemerja?


LITERATURA

[1]Berberova, N. (2002), Ljudi i Lože, Paideia, Belgrade.

[2]Eperson, R. (2005). Masonerija, Plavi krug, Belgrade.

[3]Harding, N. (2006). Tajna društva (Vladari sveta), Babun, Belgrade.

[4]Lazar, Ž. (2002). Nastanak masonerije, Visio mundi, Belgrade.

[5]Marz, Dž. (2005). Vladavina tajnom, Narodna knjiga- Alfa, Belgrade 2005.

[6]Mekenzi, N. (1990). Tajna društva, Nova knjiga, Belgrade

[7]Moyers, B. (1987). The Secret Government: The Constitution in Crisis,

documentary

[8]Nenezić, Z. (1988). Masoni u Jugoslaviji (1764.-1988.), Izdavačka grupa

ZODNE, Belgrade

[9]Piatigorsky, A. (1997). Who is Afraid of The Freemasons?, The Harvill Press,

London.

[10]Robinson, Dž. (1995). Rodjeni u krvi, Narodna knjiga- Alfa, Belgrade.

[11]Simmel, G. (1906). „The Sociology of Secrecy and of Secret Societies“,

American Journal of Sociology, vol 11, Issue 4, p 441-498.

[12]Tor -Nuges, A. (2004). Masonska ideja, EVRO, Belgrade.

[13]Volis, R. (1984). Elementarni oblici novog religijskog života, Narodna knjiga,

Belgrade.

International Review (2013 No.1-2)

OD ZNANJA KA FINANSIJSKOM MENADŽMENTU

Osvrt na udžbenik Finansijski menadžment autora dr Slavka Karavidića, dr

Dragana Ivkovića i dr Gorana Kvrgića

Prof.dr Edita Kastratović

Multi multa sciunt, nemo omnia

Udžbenik Finansijski menadžment autora dr Slavka Karavidića, dr Dragana

Ivkovića i dr Gorana Kvrgića, vredno je naučno, funkcionalno-aplikativno i

pragmatično delo namenjeno studentima Visoke škole za poslovnu ekonomiju i

preduzetništvo, ali i studentima drugih škola i fakulteta gde se ekonomija, finansije,

menadžment i preduzetništvo izučavaju.

Ono je rezultat rada autora, njihovog naučnog bavljenja i interesovanja za

finansije i menadžment dugi niz godina. Za razliku od nekih pisaca iz oblasti

finansijskog menadžmenta, ovi autori izdigli su se iz ravni kategorijalnog i

teorijskog opisivanja i raspravljanja fenomena finansijskog menadžmenta ; i svoj

prepoznatljiv istraživački duh usredsredili na razjašnjavanje realnih procesa i

problema, dajući time na ruke menadžerima i preduzetnicima siguran instrument za

efikasno i efektivno poslovanje u finansijskim i drugim organizacijama.

Udzbenik je u poželjnoj i uvek dobrodošloj korespondenciji sa savremenim

intelektualnim strujanjima i naučnim uvidima u svetu. On se u punoj meri uklapa u

svetsko misaono okruženje, jer sadrži ono što je danas i u svetu relevantno i

aktuelno. Kao takav, on pomaze da se na većem broju linija premoste jazovi koji su

na planu proverenih i inače poznatih spoznaja postojali, i još uvek postoje, između

naše sredine i sveta.

Bez obzira na brojne originalne naučne uvide postojećem fondu teorijskih i

empirijskih saznanja, udzbenik će uvećati ukupan fond znanja, i to tako što će

omogućiti (i pojednostaviti put i način) da veliki broj relevatnih pojedinaca uveća

sopstvena znanja, učeći ono što je i pre ovog udzbenika bilo poznato i kroz praksu

provereno

Programska kompozicija studijskog predmeta Finansijski menadzment, kao i

pojedinih fukcionalnih menadzerskih i ekonomskih studijskih disciplina opredelio

je i strukturu knjige. Udžbenik Finansijski menadžment sadrži deset poglavlja i tri

priloga. U cilju sagledavanja strukture i obrađenih dimenzija predmeta udžbenika,

poglavlja se odnose na sledece:

I: Uvod u finansijski menadžment – posvećen je pojmu, ulozi, zadacima,

ciljevima finansijskog menadzmenta i uvodi čitaoca u osnovne kategorije

fenomena finansijskog menadžmenta; daje odgovor na pitanje da li se može


zamisliti funkcionisanje privrede bez dobro razvijenog finansijskog menadzmenta i

vrhunskih stručnjaka iz oblasti finansija;

II: Poslovno, poresko i finansijsko okruženje –bavi se upoznavanjem

poslovnog, poreskog i finansijskog okruženja privrednog drustva, kao i shvatanja

mesta, uloge i značaja globalizacije; posebno je dat osvrt na poreski sistem Srbije;

III: Osnovna načela i pravila finansiranja – ima za predmet proučavanje

polaznih načela finansiranja, politike, izvora i pravila finansiranja, korišćenje

sredstava i upostavljanje sistema finansijskog marketinga;

IV: Finansijsko poslovanje privrednog društva – razmatra predmet i

komponente finansijskog poslovanja privrednog društva; finansijsku situaciju i

strukturu; objašnjava finansijsku politiku kao svrsishodnu aktivnost usmerenu na

izbor finansijske strategije i taktike za ostvarenje finansijskih rezultata;

V: Kapital privrednog društva – bavi se strukturom, cenom i promenama na

kapitalu; značaju rezervisanja za finansijsko poslovanje, likvidnost i solventnost

privrednog drustva; kao i finansijskim leveridžom;

VI: Instrumenti duga – razmatra instrumente duga, vrste instrumenata duga,

dugoročne hartije od vrednosti, prednosti i nedostatke finansiranja putem

obveznica, kao i portfolio menadžment;

VII: Novac i vremenska vrednost novca – ima za predmet objašnjenje

kompleksnost fenomena novca, nacionalne valute, konvertibilnosti i vrednost

novca; objasnjenje pojmova devize, deviznog kursa, devizne rezerve i deviznog

tržista; razumevanje pojma pranje novca, uloge i funkcije platnog prometa;

VIII: Finansijski sistem – obrazlaže strukturu i vrste finansijskog sistema,

njegove funkcije i elemente; razmatra mesto i ulogu bankarskog sistema, nacin

funkcionisanja banaka kao posredničkih institucija;

IX: Proces finansijskog menadžmenta –posvećeno je uspostavljanju

finansijskog sistema i shvatanju procesa finansijskog upravljanja i odlučivanja;

ulozi i značaju menadžment kontrole i finansijskog izvestavanja; objašnjena i kroz

primere data racio analiza, pokazatelji likvidnosti, aktivnosti, finansijske strukture,

rentabilnosti, Z test i dr.

X: Finansijski menadžment u javnom sektoru – bavi se javnim prihodima i

javnim rashodima, pojmom budzeta, modelima na osnovu kojih se odredjuje

budžet, načinom izvršenja budžeta, budžetskim suficitom ili deficitom i načinom

njihovog upravljanja; ulogom trezora u budžetskom sistemu i sagledavanjem

budžetskog sistema Srbije;

Udžbeniku se u prilog mogu istaći i njegove čisto formalne osobenosti. Rečnik

pojmova je jedan od takvih formalnih elemenata koji znatno uvećava čitljivost

knjige, čini je pristupačnijom bez obaranja nivoa prezentacije, uvećava

delotvornost njenog osnovnog, nosećeg teksta i širi krug čitalaca koji će tačno

registrovati njene poruke da iz njih proistekne ovde uporno isticani praktični

učinak.


Isto se to, mutatis mutandis, može reći i za literaturu, zakone i propise koji su

korišćeni u radu. Rečnik pojmova, literatura, zakoni, propisi, pored toga što

objektivno uvećavaju korisnost knjige, odražavaju i signaliziraju ozbiljnost sa

kojom su autori pristupili njenom oformljenju. Udžbeniku na analogan način

dodatnu vrednost daju i (ostali) prilozi. Reč je poglavito o dva priloga: Praktikumu

za praktičnu primenu i sticanje znanja i Pitanjima za proveru znanja i test

pitanja.Važan učinak ovih priloga, a verovatno i motiv njihovog uključivanja u

knjigu, jeste da se predoče slučajevi iz konkretnog poslovnog okruženja sa kojima

ce se studenti sretati u praksi , a potom i mogucnost samoprovere sopstvenih znanja

i veština.

Na osnovu izloženog materijala i korišcene literature, udžbenik Finansijski

menadžment zaslužuje punu pažnju naučne i stručne javnosti, sa posebno

istaknutim sledecim karakteristikama :

On je aktuelan i vrlo značajan za izučavanje problematike finansijskog

menadžmenta;

Udžbenik, sa stanovišta sadržaja i celokupnog opusa, predstavlja novinu na

našem tržištu u oblasti koju su autori predstavili;

Udžbenik pokriva sve bitne aspekte upravljanja finansijama na praktičnim

primerima korporacija iz ugla realnog ambijenta njihovog poslovanja.

Uverena sam da će ovaj udžbenik postati nezaobilazno štivo i siguran vodič ne

samo za studente, nego i za sve one koji se direktno bave problematikom

finansijskog menadžmenta te ga sa zadovoljstvom čitaocima preporučujem.

Beograd, april 2013. godine Prof. dr Edita Kastratović

ovaj naučni časopis se izdaje dva puta godišnje issn … · msc. aidin salamzadeh, predavač...

Documents