СЕМИНАРСКИ РАД

Предмет: Монетарно и девизно пословањеТама: Париски и Лондонски клуб

Ментор: Студент:

САДРЖАЈ:

Увод--------------------------------------------------------------------------------------------------------3

I. НАСТАНАК МЕЂУНАРОДНИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА 4

1. Значај Међународних финансијских инстиутција у развоју светске привреде-4

2. Задатак и циљ ММФ-а----------------------------------------------------------------------6

3. Финансијска основа ММФ-а--------------------------------------------------------------6

4. Квоте и гласање – појам и значај---------------------------------------------------------7

5. Операције ММФ-а---------------------------------------------------------------------------8

6. Организација ММФ-а-----------------------------------------------------------------------8

7. Договарање и консултације у ММФ-у--------------------------------------------------9

8. Финансијска функција ММФ-а---------------------------------------------------------10

8.1. Финасијка помоћ-----------------------------------------------------------------10

II. Париски клуб11

III. Лондонски клуб 15

IV. Сарадња Централне банке са Лондонским и Париским клубом18

4.1. ЛОНДОНСКИ КЛУБ-----------------------------------------------------------------18

4.2. ПАРИСКИ КЛУБ----------------------------------------------------------------------19

Закључак-------------------------------------------------------------------------------------------------20

Литература----------------------------------------------------------------------------------------------21

2

Увод

Постоје различита дефинисања Међународног Монетарног Фонда (ММФ). Неки тврде да је то јака политичка институција која се служи манипулацијама,други је поистовећују са Светском банком и тако даље. ММФ није ни једно ни друго.

ММФ је међународна кооперативна институција коју чине 182 земље,добровољно учлањене,јер предност виде у заједничком договарању у оквиру ове институције,а све у циљу постизања што стабилнијег међународног система пословања. Такође, ММФ је институција која позајмљује новац својим члановима који имају проблеме са финансијским обавезама,али само под условом да предузму мере за елиминисање тих потешкоћа. ММФ нема никакав ауторитет над домаћом економском политиком својих чланова.

До потребе за организацијом као што је ММФ дошло је после велике економске кризе 30-их година овог века. Велики број држава са Великом Британијом на челу морало је да напушта златно правило. Тај систем је наилазио на потешкоће у време настајања монопола и концентрације капитала. Дошло је до опадања животног стандарда. Неке државе су тежиле скоро потпуном елиминисању употребе новца а друге су продавале своју валуту испод реалне цене да би смањиле пословање других земаља. Однос између новца и вредности роба је постао нејасан. Оваква пракса је позната под називом компетитивна девалвација.

Цене добара на светском тржишту су пале за 48% , а вредност међународног пословања за 63%. Током 30-тих година долази до неколико међународних конференција са циљем да се спрече монетарни проблеми. Требало је створити систем који ће се бавити монетарним питањима и решавању монетарних проблема. Захтев за таквим системом су затражили Harry Dexter White из SAD-a и John Maynard Keynes из UK. Међународна заједница је прихватила овај систем а договор о успостављању Међународног монетарног фонда се десио у граду Bretton Woods, New Hampshire, USA, 22-ог Јула 1944 године. Договору су присуствовали 44 делегата разних земаља ММФ је почео званично са радом у Вашингтону маја 1946 године са 39 чланова.

3

I. НАСТАНАК МЕЂУНАРОДНИХ ФИНАНСИЈСКИХ ИНСТИТУЦИЈА

На порушеним темељима после Другог светског рата јавила се потреба за успостављањем међународног монетарног система, ради ублажавања потреса које је настало дугогодишњим ратовањима у којима је дошло до исцрпљености привреда што је свакако оставило трага и на међународну сарадњу и развој.Прва конференција одржана 1944 у Bretton Woodsu у SAD-у на којој су основане две организације за међународну и монетарну сарадњу.

Међународни монетарни фонд(ММФ)- INTERNATIONAL MONETARY FUND (IMF)

Међународна банка за обнову и развој - INTERNATIONAL BANK FOR RECONSTRUCION AND DEVELOPMNET (IBRD)

Крајем Другог светског рата многе земље су биле спремне да се укључе у развој међународне монетарне сарадње, чак и ако би то ограничавало њихову слободу у области монетарне политике. Пошло се од становишта да земље само заједничком акцијом могу ублажити потресе послератне економске кризе а на основу искуства после Првог светског рата.

Задатак фонда је у основи био да ублажи последице рата, које су оставиле трага на функционисање медјународног система, односе међу земљама, и успостављање боље међународне монетарне и финансијске ситуације измедју земаља. Обе новонастале организације су имале у суштини различите конкретне задатке али је ипак обезбедјена комплементарност у пословању ових организација.

1. Значај Међународних финансијских инстиутција у развоју светске привреде

Настанак Међународних финансијских институција условљен је порушеним односима после Другог светског рата. Поучена лошим искуством после светске економске кризе 30-тих година, земље учеснице Бретон-Вудске конференције оснивају финансијске организације које ће пре свега водити рачуна о међународним односима, њиховим односом снага на светском тржишту, боље сарадње на међународном плану, на тржишту кретања капитала и успостављање темеља који ће убрзати развој земаља чланица. Даљом разградњом финансијских институција оснивају се афилиације основаних институција кроз које се пласира капитал за развој неразвијених региона до којих капитал приватног сектора не тражи своју шансу за оплодњу и инвестирање због великиг ризика.1

Тако настају банке које се специјализују за области и регионе као што су Афирички континент, затим Азијски,за земље у транзицији. Преговарачка снага земаља није увек иста када се ради о давању зајма за кредитирање пројеката. Многе земље су спремне да пристану на мењање и условљавање већ постојеће праксе, односа, па и закона.

1 Урош Ћурчић, Банкарски портфолио менаџмент; Фељтон, Нови Сад, стр 176

4

Директан услов односа у преговарању са институцијом су пре свега висина квоте које земље уплаћују, затим економска снага дате земље, као и односи на политичкој сцени. У сваком случају ризици за пласман капитала су мањи у земљама са стабилном политичком ситуацијом него у земљама са честим превирањима и нестабилностима које прате дату државу.

Поред тога преговарачка снага и односи са институцијама условљени су и националним тржишним односима, законским одредбама као и њиховом применом.

Све су то важне чињенице на које се обраћа посебна пажња и кроз кредитирање и сарадњу са институцијама многе земље су у неком смислу приморане да прате светске стандарде, прелазак на нове начине привређивања, ограничавање или селектовање државног интрвенционизма, либерализација тржишта, укидање монополских организација које стварају нелојалне услове а некада знају и да буду под државним протекционизмом. Све су то чињенице које су од много ширег значаја него што је финансирање неког пројекта.

Извор за финансирање пројеката акумулирају се из више извора. Почетни извор капитала настаје полагањем средстава код банке земаље чланице, затим повраћај раније датих кредита увећаних за вредност камате, као и доходак од пословања институција. Банке и организације послују на међународном финансијском тржишту где остварују приходе које су један од извора кредита.2

Дакле вишеструки значај финансијских организација лежи у регулисању односа на међународном финансијском тржишту, својим мерама тежи се ублажавање негативних осцилација које имлпицирају и нестабилностима на националним тржиштима. Поред тога важнија улога је алокација капитала и инвестирање у земље које и нису рај за инвестирање приватног капитала, као и на развој важних пројеката које су услови за даље улагање.

Ту пре свега мислимо на изградњу инфраструктурних објеката, затим развој и усавршавање привреде, пољопривреде. Цена по јединици производа условљена је свим тим факторима на које институције утичу, њиховом разградњом долази се до већег националног дохотка пер капита, али и отварањем нових радних места.

Још једна улога Међународних финансијских институција је што оне делују као “агенти” који доводе у непосредни контак инвеститоре са корисницима зајма, када инвестирање пролази кроз институције светског значаја сигурност улагања је повећана не само због угледа који организације имају, већ и због чињенице да огранизације путем својих органа врше стални надзор над пројектом, дају важне информације, савете и сву потребну помоћ како би улагања била оправдана.

Све појаве не постоје саме за себе, не постоје одвојене од осталих фактора нису изоловане тако да утицајем на једне остварују се и побољшања на другим плановима. Из тих разлога тешко је повући црту и таксативно набројати где су границе утицаја финансијских институцијама у развоју светске привреде, када би рекли да су то и инстутуције које воде и те како рачуна и о природној средини да ли би то била горња граница утицаја. На то нећемо ни покушати на овом месту да дајемо одговоре али

2 Дедовић Михаило, Монетарне и јавне финансије; Лепосавић, стр. 258

5

морамо знати да је веома широка лепеза утицаја и чињеница на којима финансијске институције инсистирају. Самим тим ту престајемо на њих да гледамо као на техничко оперативне организације које ћемо изучавати из угла њиховог функционисања као што изучавамо неку пословну банку. Сама чињеница да се пласирају капитали у земље у којима су национални дохотци веома ниски, али и у земље у којима статистички гледано на сваких неколико минута има умрлих од глади, даје нам респект да је не гледамо само као техничко-оперативну организацију и да схватимо да су Међународне финасијске организације веома важне институције које дају импулсе на развој светске а преко њих и на националне привреде.

2. Задатак и циљ ММФ-а

Основни задаци ММФ-а су:

Развијање међународне монетарне кооперације Потпомагање експанзије међународног привредног пословања и доприноса

повећању нивоа запослености и реалног раста дохотка Подршка стабилности међународне размене Поспешивање мултилатералних односа у плаћањима и слободне трговине Помагање смањењу нестабилности код плаћања

Задатак ММФ-а није смо решавање проблема појединих земаља већ и функционисање међународног монетарног система као целине. Његови чланови заједно раде на успостављању стабилног светског раста. ММФ ради на проналажењу начина да се предухитре, контролишу и решавају финансијске кризе.

3. Финансијска основа ММФ-а

На основу члана III одељак 3 из Бретон Вудса земље чланице су биле дужне да изврше упис квота и као минимум, свака земља чланица је у злату плаћала мањи износ од следећа два износа:

1) 25% своје квоте, 2) 10% од својих званичних нето холдинга злата у САД доларима.

Остатак квоте се уписивао у националној валути. На основу Амандмана II из 1978 године предвиђено је да се 25% квоте уплаћује у SDR или у конвертибилним валутама, а 75% у националној валути. Најновија, једанаеста општа ревизија квота била је 1998 године и вредност уписаних квота је износила 212 милијарди SDR.3

3 Дедовић Михаило, Монетарне и јавне финансије; Лепосавић, стр. 257

6

Квоте имају 3 основне функције:

Оне су основица за одређивање олакшица приликом повлачења средстава фонда Оне изражавају износ девиза са којима Фонд може да рачуна Оне представљају основу за израчунавање права гласа земаља чланица

4. Квоте и гласање – појам и значај

При укључењу у ММФ свака земља чланица депонује одређену суму новца,звану “quota subscription”.Квоте имају различите улоге и служе за:

Утврђивање броја гласова Утврђивање максималног износа средстава на коришћење Базу за доделу СДР

Квоте одређују гласачку снагу чланова,па из неравномерног учешћа квота проистиче исто таква неравномерност у гласовима. Број гласова се утврђује на тај начин што све свакој земљи додељује 250 гласова и плус по један глас на сваких сто хиљада СДР-а уплаћене квоте. Богатије земље имају већу гласачку моћ. Земље које имају преко 15% укупног броја гласова имају право вета на одлуке фонда. Земље са највећим бројем квота у ММФ-у су: САД са 18,25%, затим иду Немачка, Јапан, Француска и Велика Британија. Учешће гласова индустријских земаља у укупним гласовима код Фонда износи око 60% а ЗУР око 40%,тако да ЗУР могу да утичу на одлуке ако делују као група јер се многе значајне одлуке у Фонду доносе квалификованом већином од 70% или 85%.

Оне стварају одређени фонд новца који се може повући у случају финансијских потешкоћа чланова. Оне су основа за одређивање колико члан може да позајми од ММФ-а или да прими од ММФ-а у периодичним алокацијама специјалних помоћи, познатим под називом “специјална права вучења”. Ово нам говори да, што је више члан финансијски допринео, то више може да позајми када му је потребно.

Квоте се преиспитују сваких 5 година и могу бити повећане или смањене према потребама ММФ-а и према економском просперитету земаља чланица. У 1946 години ММФ је имао $7,6 милијарди, а у 1998 години $193 милијарде. Предлог да се квоте подигну на $280 милијарди чека на одобрење. САД, као најјача економска сила, учествује у фонду са око $35 милијарди, што им даје око 265.000 гласова (18,25%), а Палау која је постала члан у Децембру 1997 године, има најмању квоту, и доприноси са око $3,8 милиона, и има 272 гласа (0,002%). Одређују алокацију “специјалних права вучења”.Удео земље чланице у алокацији “специјалних права вучења”, одређује се у односу на њене квоте.4

У јануару 1998 године дошло је до предлога да се подигне ниво квота за 45%. Да би се овај потез одобрио потребно је 85% свих гласова. Према подацима од 15-ог Августа 1999 године, 153 земље чланице (што представља 96,9% свих гласова) су се сагласиле са повећањем. “Боард оф говернорс” сваких 5 година преиспитује квоте и уколико је 4 Урош Ћурчић, Банкарски портфолио менаџмент; Фељтон, Нови Сад, стр. 189

7

потребно мења њихову структуру. Такође, свака земља може у било ком моменту тражити преиспитивање своје квоте. Квота сваке земље чланице се одређује према њеној економској снази у односу на друге земље. Различити економски фактори се узимају у обзир при детерминисању квоте – ГДП одређене земље, број финансијских трансакција и званичне резерве одређене земље.

5. Операције ММФ-а

При укључењу у ММФ,земља чланица се обавезује да ће информисати остале чланове о вредности свога новца у односу на новац других земаља,да ће избегавати рестрикцију замене домаће валуте за страну,да ће неговати такву економску политику која ће водити повећању националног богатства и богатства целог човечанства.

ММФ не може натерати чланице да се стриктно владају према овим правилима,мада може извршити морални притисак да се придржавају правила која су добровољно потписале. Уколико земља чланица константно игнорише своје обавезе, остале чланице могу,кроз институцију ММФ-а,да забране тој земљи позајмљивање новца од ММФ-а, или да, у крајњем случају, замоле земљу чланицу да изађе из институције.Током времена обавезе чланова су ес мењале према потребама.

Што се тиче самог ММФ-а, он има обавезу контролисања кооперативности система у сврху редовне и правилне размене националних валута, позајмљивање новца члановима да би реорганизовале своје економије да боље кооперишу са системом и обавезу давања сервисних услуга-техничку помоћ и обуку.

6. Организација ММФ-а

Органи управљања у Фонду су:

Одбор гувернера Одбор извршних директора Генерални директор фонда

На врху хијерархијске лествице налази се Одбор Гувернера и чине га по један гувернер и његов заменик из сваке земље чланице које потпуно слободно именују гувернере и заменике. Они су обчно гувернери централних банака или министри финансија земаља чланица. Они су представници својих влада и говоре у њихово име. Управни одбор гувернера се састаје једном годишње, а гувернери своје идеје и жеље преносе извршном одбору који их представља.Одбор извршних директора се налази у Вашингтону, а састављен је од 22 извршна директора, од чега:

5 директора именују земље са највећим квотама

8

15 директора бирају остале земље чланице на две године 1 директора (21.-ог) именује земља чију валуту Фонд користи у значајнијем

обиму (Саудијска Арабија) 1 директора (22.-ог) именује НР Кина

Улога извршног директора је:

да заступа интересе земаља које су га изабрале он представља канал комуницирања земаљ чланица и Фонда

Одбор извршних директора ,најчешће,одлуке доноси консензусом,иако је то место са највише сукоба онтереса. Генерални директор Фонда (Managing Director) је председавајући Одбора извршних директора. Та функција обично припада европљанима.

7. Договарање и консултације у ММФ-у

Кроз периодичне косултације са земљама чланицама, ММФ сазнаје да ли се његови чланови понашају отворено и одговорно при постављању услова под којима се продају и купују домаће валуте другим државама или страним грађанима, и такође се сагледава тренутна економска позицијадржаве чланице. Овакав вид сарадње ММФ-а са чланицама, има циљ да елеминише рестрикције размене домаће валуте за страну.

Упрвим годинама постојања. ММФ је вршио овакве консултације само са одређеним земљама, тј. оним члановима који су спроводили праксу рестрикције размене валута, али од 1978. сви чланови су обавезни на овакав вид сарадње са ММФ-ом. Консултације се обављају углавном једном годишње, али “Managing Director” може у сваком тренутку да иницира спровођење постопка ако се утврди да је земља чланица упала у веће економске проблеме или уколико се чини да члан ради против интераса Фонда.5

Сваке године, тим од 4-5 ММФ-ових стручњака проводи у земљи чланици око две недеље, сакупљајући информације и разговара са представницима владе о економској политици земље. Прва фаза консултација се односи на сакупљање статистичких података о увозу и извозу, висини дохотка, нивоу запослености, каматама, протоку новца, инвестицијама, порезима, трошковима буџета и другим показатељима економског живота који могу да утичу на међународни монетарни систем. Друга фаза састоји се од састанака са високим представницима владе, на којима се утврђује ефективност домаће политике током текуће године.

Овако прикупљене информације, презентирају се на Извршном одбору, који доноси предлоге о превазилажењу проблема. Поред оваквих периодичних консултација, спроводе се и специјални састанци са земљама које имају значајан утицај на светску економску политику. Ово има за циљ сагледавање и предвиђање даљег развоја светске економије. Закључци са ових састанака се публикују два пута годишње у “World Development Outlook”.5 Војин Бјелица, Банкарство-теорија и пракса; Стyлос, Нови Сад, стр 273

9

8. Финансијска функција ММФ-а

ММФ је познат светској јавности као извор за позајмљивање великих сума новца финансиски угроженим регионима. Током осамдесетих и деведесетих година прошлог века, ММФ је дао велике кредите Мексику и Русији. Током 1983. и 1984.ММФ је позајмио земљама чланицама које су имале обавезе према другим чланицама око $2,8 милијарди. До 1995.године Мексико је кредитиран са близу $18 милијарди, а Русија са нешто више од $6,2 милијарде,за време тешких реформских периода. Према извештају из јула 1998.године, ММФ потпомаже Индонезију,Кореју и Тајланд са око $35 милијарди, а Русији је одобрено $20,4 милијарде као помоћ економском програму за 1998.Све ово говори да је Фонд велики мобилизатор капитала и једна од највећих кредитних институција.

8.1. Финасијка помоћ

ММФ позајмљује новац земљама чланица које имају финансијке потешкоће,односно земљама које немају довољно страних валута да плате оно што су купили од других земаља. У сваку земљу новац стиже на различите начине: од извоза, од давања услуга (банкарско пословање и осигурање), од туризма, од страних инвестиција или финансијких помоћи. Уколико се земље задуже превише,суочавају се са бројним непријатним ситуацијама:опадање куповне моћи,смањење извоза. Земљ чланица ММФ-а може затражити помоћ од организације која би требала са помогне у утврђивању узрока лоше економске ситуације и начина за њено разрешење.

Члан Фонда са финансијским проблемима може одмах повући из фонда 25% свог укупног улога (квоте) који је уплатио у злату или у другој конвертибилној валути. Уколико је ова сума недовољна,земља са великим тешкоћама може тражити од ММФ-а и у току године позајмити три пута више од свог улога. Ови лимити се не односе на специјалне позајмице ММФ-а. Овакав вид финансирања Фонда је позант под називом “Supplemental Reserve Facillity” и створен је у децембру 1997.године да пружи краткорочно финансирање чланова суоченим са изненадним економским поремећајима.СФР је први пут примењен на Јужну Кореју. При позајмљивању средства Фонд се држи два основна принципа. Прво, средства Фонда постоје за добробит свих чланова,тако да се од сваког члана који позајми новац очекује да се тај новац врати чим се проблем реши.Друго,пре него што Фонд одобри кредит,члан мора да покаже како ће да реши своје финансијске проблеме и како ће кредит да врати у периоду од 3 до 5 година (изузетно до 10).

Логика овог принципа је врло једноставана:земља која тражи кредит од ММФ-а је презадужена, односно превише троши. Уколико економске реформе не уроде плодом, кредит ће бити потрошен и ући ће у дуг. Значи кредитирање се врши само ако постоји реална шанса да се проблем превазиђе и да се позајмљена средства ефикасно искористе.

II. Париски клуб

10

Париски клуб (Club de Paris) је неформална групација званичних кредитора чија се улога састоји у изналажењу координираних и одрживих решења за презадужене земље, прецизније за суверени државни дуг. Париски клуб није формална међународна организација што значи да нема правни основ за рад. Али зато има успостављене принципе и процедуре које су земље-кредитори успоставили да би се са сваком појединачном земљом-дужником за релативно кратко време склопили ефикасни споразуми о одлагању њеног плаћања суверених дуговања.

Та ефикасност произилази из неформалне структуре, процедуре сведене на минимум (сваки случај је „случај за себе“) и намерно ограничених ресурса којима овај неформални форум располаже.

Париски клуб основан је 1956. године, када се Аргентина сусрела са својим кредиторима у Паризу. После тога су сусрети са земљама које су имале проблема у отплати спољног дуга наставили да се одржавају у Паризу, а када су састанци земаља-кредитора почели да се одржавају на сваких шест недеља - настао је Париски клуб. Од тада до данас Париски клуб склопио је 415 споразума са 87 земаља-дужника у износу од 543 милијарди долара. У првим годинама свог постојања Париски клуб се превасходно бавио обезбеђењем гаранција за извозне кредите земљама-извозницима, а проблем неплаћања спољних дугова посматран је и решаван као проблем неликвидности. Свој „пуни смисао“ и садашњи капацитет Париски клуб је добио када је током прве половине осамдесетих година XX века један број земаља највећих дужника пошао стопама Мексика, који је 1982. године прогласио неспособност да отплаћује спољне дугове. Овај след догађаја познат је као „дужничка криза“.

Тако је настала данас стандардна процедура у третману Париског клуба: земља-дужник најпре прогласи неспособност отплате спољних дугова, на основу чега, као и на основу анализе ММФ-а и осталих финансијских институција (где се узима у обзир удео отплате спољних дугова према текућим трансакцијама у платном билансу) Париски клуб даје тој земљи статус презадужене земље.

Слика 1. Илустрована слика Париског клуба6

Ако земља-дужник изрази спремност да предузме реформске кораке како би стабилизовала своју макроекономску и финансијску ситуацију, Париски клуб кредитора спреман је да преиспита дуговања те земље.

6 Миленковић Иван, Миленковић Драгана, Банкарство, Стручни прилози, Београд , стр. 50

11

Ту се постављају следеће могућности:

• реструктурирање дуга,• одлагање плацања и• тзв. концесионо реструктурирање, које подразумева опрост дела дуга и има два модалитета:• опрост дела кредитних обавеза током одређеног временског периода (flow treatment) • опрост дела кредитних обавеза на одредени дан (stock treatment).

Париски клуб се састоји од:

• 19 сталних земаља-чланица (кредитора):

Аустралије, Аустрије, Белгије, Канаде, Данске, Финске, Француске, Немачке, Ирске, Италије, Јапана, Холандије, Норвешке, Русије, Шпаније, Шведске, Швајцарске, Велике Британије и САД-а.

Свака земља-чланица представљена је малом делегацијом коју чине представници министарства финансија, министарства спољних послова, агенције за осигурање кредита и, нешто ређе, централне банке. Циљ сталних чланица је да не конкуришу једна другој, какав је био случај у периоду пре формирања Париског клуба, када су се земље утркивале како да наплате дуг од неке земље која је у проблемима отплате дуга, док су друге земље остајале „кратких рукава“. Заправо је интерес високоразвијених земаља-поверилаца оно што омогућује функционисање овог форума, а никако алтруизам нити њихова жеља за развојем мање развијених земаља.

• 13 придружених земаља-чланица: Абу Дабија (Уједињени Арапски Емирати), Аргентине, Бразила, Израела, Кувајта, Мексика, Марока, Новог Зеланда, Португалије, Јужне Африке, Јужне Кореје, Тринидада и Тобагоа и Турске.

• 9 посматрача: Међународног монетарног фонда (који има активну улогу у процесу, али нема право одлучивања), Светске банке, Организације за економску сарадњу и развој (ОЕЦД), Конференције за трговину и развој Уједињених нација (УНЦТАД), Европске комисије, Афричке развојне банке, Азијске развојне банке, Европске банке за обнову и развој (ЕБРД) и Међуамеричке развојне банке. Осим сталних чланица, сесијама са појединим земљама-дужницима присуствују и земље чије се одлагање дугова разматра. Најважнији принципи којима се Париски клуб руководи у раду су следеци:

• Консензус. Све одлуке се, без изузетка, доносе општим сагласностима свих земаља-кредитора, што показује њихову међусобну солидарност.

• Приступ „свака земља је случај за себе“.

Прихватајући проблеме у отплати дугова земаља од случаја до случаја Париски клуб признаје реалност да не постоје два истоветна случаја. Такође се поштовањем овог принципа штите интереси земаља-поверилаца јер се не може десити да опрост дуга неке земље изазове преседан који би утицао на опрост некој другој земљи.

12

• Упоредивост третмана. Ово је принцип који је сличан претходним принципом, али је неопходан да би се дефинисала стандардна процедура у раду Париског клуба, која ће касније бити објашњена.

• Солидарност. Овај принцип излишно је коментарисати јер је управо суштина Париског клуба да повериоци не конкуришу једни другима.

• Условљеност. По правилу Париски клуб захтева од земље дужника да има регулисане односе са ММФ-ом и најчешће је успешно извршење аранжмана са ММФ-ом услов добијања концесија од Париског клуба. Овде се ММФ појављује као независно експертско тело испред Париског клуба. У прошлости је било и изузетака од поштовања овог принципа (нпр. аранжман склопљен са Пољском 1986. године), али је од почетка деведесетих година XX века, поштовање овог принципа постало правило. Земља која жели консолидацију свог спољног дуга треба да испуни следеће услове :7

• да докаже да није у могућности да отплаћује спољни дуг,

• да припреми детаљни меморандум о својој макроекономској ситуацији, са нагласком на стање платног биланса и утицај спољног дуга,

• да припреми детаљан захтев са јасно наведеним очекивањем каквим се олакшицама од стране Париског клуба у отплати спољног дуга нада,

• да достави детаљни списак својих спољних дугова и план отплате,

• да примењује програм структурног прилагођавања из аранжмана склопљеног са ММФ-ом.

Оперативна процедура склапања аранжмана спроводи се по фазама које су се током времена врло прецизно искристалисале:

• Прва фаза подразумева слање Захтева земље која има проблема у отплати целине или дела спољног дуга за његовим рестуктурирањем или опростом, којим се формализује цела процедура у односима са Париским клубом.

Овај захтев шаље се председавајућем Париског клуба. Како је већ речено, да би захтев уопште ушао у разматрање, земља са проблемима у отплати спољног дуга мора имати аранжман са ММФ-ом.

• Друга фаза је фаза припреме за преговоре. У овој фази секретаријат Париског клуба обавља неопходне припреме пре него што сами преговори отпочну. Он такође помажеземљи која улази у преговоре са Клубом како би припремили неопходне податке о садашњем и будућем стању текућег дела платног биланса, приступу спољним изворима финансирања током аранжмана са ММФ-ом, итд. Све те податке секретаријат Париског клуба претаче у документ под називом Капацитет отплате (Capacity Payment), што представља основу земљама-чланицама Париског клуба у њиховом одлучивању шта чинити са спољним дугом одређене земље.

7 Миленковић Иван, Миленковић Драгана, Банкарство, Стручни прилози, Београд , стр. 47

13

• Трећа и најважнија фаза је фаза преговарачке сесије. Ова фаза се одвија у Паризу, обично у просторијама француског министарства финансија и по правилу траје један или два дана. У највећем броју случајева долази се до споразума после следеће процедуре:

• најпре шеф делегације земље са проблемима у отплати спољног дуга, најчешће министар финансија или гувернер централне банке, представља економске потешкоће своје земље и које би мере требало предузети у одлагању или опросту дела спољног дуга.

• потом експерти који су одређени од стране међународних организација за праћење дотичне земље говоре у име тих међународних организација.

• затим реч добија представник ММФ-а који се концентрише на платнобилансна питања дотичне земље, а објашњава и природу аранжмана коју је ММФ склопио са дотичном земљом, са акцентом на мере које се земља обавезала да предузме у склопу тог аранжмана.

• после тога представник Светске банке презентује анализе те међународне развојне институције о финансирању дугорочних пројеката и дугорочним развојним циљевима дотичне земље.

• затим представник UNCTAD-а говори на сличну тему као и представник Светске банке, али о нефинансијским питањима.

• на крају реч могу узети представници регионалних развојних банака, Европске комисије или OECD, од којих су неки присутни као посматрачи.

• у наставку рада представници земаља - кредитора могу затражити додатна разјашњења од говорника. Потом се они повлаче на пленарну сесију, где одлучују о захтеву без присуства земље која се обратила захтевом за одлагање или опрост дела дуга. На крају овог процеса најчешће се долази до мултилатералног споразума који се објављује у облику записника, а формално земља-дужник касније потписује билатералне споразуме са сваком државом-кредитором, за које је то формални пут да спроведу одлуке мултилатералног споразума.

На теоријском плану се дуго водила расправа да ли су презадужене земље у проблему неликвидности, несолвентности или немају жељу да отплаћују спољне дугове. Микроекономска логика говори да би требало помоћи неликвидним, а солвентним субјектима.

Државе, међутим, нису предузећа да би се пресликао микроекономски начин размишљања, а и не може им имовина, колоквијалним речником речено „отићи на добош“ као што може несувереним дужницима, уз остале разлике. 8

Неки аутори (нпр. Калонга Стамбули) тврде да су земље које не отплаћују спољне дугове вољне да отплаћују доспеле рате, а други - да су земље ликвидне, али да нису вољне да отплаћују своје обавезе и да се надају рестуктурирању и/или отпису дела спољних дугова. Међутим, други аутори (нпр. Гелос и др.) наглашавају да у пракси

8 Војин Бјелица, Банкарство-теорија и пракса; Стyлос, Нови Сад, стр 160

14

није лако направити прецизну дистинкцију између могућности и жеље суверених дужника да отплаћују дугове (sovereign government’s ability and willinдness to repay) јер отплаћивање страних дуговања, иако могуће, може нпр. водити политичком противљењу или озбиљнијим хуманитарним проблемима (попут ситуације у Caušeskuovoj Rumunијi).

III. Лондонски клуб

Лондонски клуб (London Club) настао је на иницијативу Париског клуба и по угледу на њега 1976. године. Дакле и ово је неформална организација која се бави оним субјектима који нису у могућности да отплаћују међународне кредите, али са том разликом што ти субјекти нису државе, односно не узимају се у обзир суверени кредити (кредити које узимају државе и комерцијални кредити узети са државном гаранцијом), већ је рец о комерцијалним кредитима. Стога Лондонски клуб окупља комерцијалне банке-кредиторе. Ово је најважнија разлика између Лондонског клуба и Париског клуба.

Централна улога у процесу реструктуирања дуга према комерцијалним банкама припада саветницима, који се ангажују из редова искусних правника и ревизора. Дакле, приликом сесија Лондонског клуба са стране кредитора комерцијалних банака седе високи званичници банака и саветници, а са стране земаља-дужника, као и код Париског клуба, министри финансија или гувернери централних банака и остали чланови делегације (њих од четири до шест).

За разлику од Париског клуба, Светска банка не учествује у процесу, док ММФ има много мање значајну улогу. Док је код Париског клуба неопходан услов аранжман са ММФ-ом, у раду Лондонског клуба ММФ има улогу само као извор макроекономских података, а шеф мисије ММФ-а у дотичној земљи може бити позван на припремне састанке да изложи евентуални аранжман ММФ-а са дотичном земљом, али се његовом мишљењу не придаје толики значај као приликом сесија Париског клуба.

Лондонски клуб, уопште, има много флексибилније понашање од Париског клуба. То је и разумљиво, јер учесници Лондонског клуба на страни кредитора представљају приватни капитал, који је много флексибилнији. Приватни инвеститори (комерцијалне банке) гледају искључиво како да максимирају наплату одобрених кредита, без имало политичких мотива (који ипак постоји када су у питању државе), тако да се о свему може преговарати без претходних предуслова.

Ако би се појединачно анализирали принципе Лондонског клуба у односу на исте принципе Париског клуба, дошло би се до следећих закључака:

• Приступ „свака земља је случај за себе“. Овај принцип се не разликује значајније у раду Лондонског клуба у односу на рад Париског клуба.

У обе неформалне групације смисао овог принципа је одбрамбени, тј. да се одбију предлози за отпис дугова некој земљи зато што је то учињено у неком ранијем случају.

15

• Принцип консензуса. Овај принцип се у раду Лондонског клуба не примењује буквално - у смислу да је потребна стопостотна сагласност кредитора, како је то случај код поверилаца синдикализованих зајмова у оквиру Париског клуба, о чему је већ било речи.

• Принцип солидарности. Овај принцип из рада Париског клуба нема одговарајућу паралелу у пракси Лондонског клуба.

• Принцип условљености. Овај принцип се доста разликује код Лондонског клуба у односу на Париски клуб. Док је код Париског клуба претходно склопљени аранжман предметне земље са ММФ-ом вероватно најважнији принцип и апсолутни предуслов, код Лондонског клуба отприлике до избијања мексичке дужничке кризе уопште није било говора о споразуму са ММФ-ом као било каквог елемента у преговорима са Лондонским клубом, да би од тада такав споразум са становишта комерцијалних банака постао пожељан, мада није обавезан.9

• Упоредивост третмана. Овај принцип је сличан у раду обе неформалне групације. Процедура у раду Лондонског клуба има неких паралела у односу на процедуру Париског клуба, али се у неким корацима и значајно разликује, и може се поделити на фазе припреме, самог преговарања и примене, а свим фазама претходи установљавање преговарачке екипе. Оперативно се процедура реструктурирања дугова у Лондонском клубу одвија на следећи начин:

• Свим набројаним фазама претходи „предфаза“ са низом корака, која у коначници резултира установљавањем преговарачког форума. Најпре земља дужник проглашава немогућност отплате дугова (објављује мораторијум), чиме се зајмодавци заустављају у евентуалном предузимању унилатералних правних мера према земљи-дужнику, замрзавају до даљег своје активности и очекују „даље кораке“ у оквиру клуба.

Истовремено се земља-дужник обраћа највећим банкама повериоцима ради формирања Саветодавног одбора и формира свој преговарачки тим, а и формално даје „мандат“ водећој банци да формира Саветодавни одбор (Bank Advisory Comminеe). Заправо, у пракси одлука да предложи водећу банку која ће оформити Саветодавни одбор суштински није на земљи дужнику, или бар није у потпуности на земљи дужнику, јер се званичницима дотичне земље често „пријатељски саветује“ да предложе такву банку, а неретко се чак и сугерише која би то банка могла да буде. Такве препоруке званичници земље-дужника добијају у тренутку када постане јасно да највећи кредитори такве земље нису расположени да унедоглед пролонгирају и/или повећавајурок и/или износ кредита, а као „саветодавци“ се појављују представници комерцијалних банака, Међународног монетарног фонда или представници земаља-кредитора.

Ако је земља већ имала аранжман са Лондонским клубом, избор водеће банке је олакшан - то је иста банка која је предводила Клуб у претходном аранжману, а ако је по први пут у процедури са Лондонским клубом - онда јој се „сугерише“ да то буде највећа банка-кредитор. Ово се обично предузима пре него што земља има закључен аранжман са Међународним монетарним фондом, или пре договора са Париским клубом. Када се коначно изабере водећа банка, онда она, после претходног договора са водећим представником којег за споразумевање са Лондонским клубом одреди земља-

9 Миленковић Иван, Миленковић Драгана, Банкарство, Стручни прилози, Београд , стр. 60

16

дужник, позива остале представнике већих банака кредитора те земље да учествују у Одбору, при чему се води рачуна да број банка, зарад оперативности, буде што мањи (и ретко прелази петнаестак чланова, а у неким случајевима бројао је и 3-5 чланова).

Такође се води рачуна и о „националној“ заступљености земаља-кредитора и у пракси често све земље одакле су централе великих банака дужника имају макар једног председника у Одбору. После установљавања пуног састава Одбора, најпре се изабере правни саветник (који је обично правна фирма која у „регуларном“ пословању заступа водећу банку-кредитора), што је пракса која значајно одудара од праксе Париског клуба, где такође постоји правни саветник, али је његова улога много мање видљива.

Ово је стога јер, између осталих разлога, споразум који се на крају преговарачког процеса у оквиру Лондонског клуба постигне мора бити правно савршено „упакован“ зато што је коначан, за разлику од крајњег споразума Париског клуба (који није коначан јер је дату форми записника, који подлеже каснијој ратификацији, а ефектуира се као билатерални споразуми са сваком земљом-кредитором, који се накнадно сачињавају и потписују).

• Фаза припреме поциње прелиминарним састанком Одбора и делегације земљедужника, на цијем целу може бити министер финансија или гувернер централне банке, али је најцешце у питању за то нароцито именована особа. Место састанка је знатно чешће Њујорк или Париз, а ређе Лондон. Сврха тог почетног састанка је да представници земље-дужника представе свој предлог реструктуирања предметног дуга, и то у контексту програма опоравка те националне привреде, а обавезно информишу чланове Одбора о очекиваном третману осталих кредитора (најчешће је у питању Париски клуб). У овој фази најчешће се позива да прелиминарном састанку присуствује и представник ММФ-а, који представља Одбору каква су оцекивања ММФ-а у погледу средњорочних платнобилансних пројекција за предметну земљу, а такоде износи и планове ММФ-а у вези са евентуалним будућим аранжманом са том земљом. Следећи корак у овој фази је да Одбор формира радна тела – економске пододборе, од којих је најважнији онај који се први формира - одмах после прелиминарног састанка Одбора - и који разматра понуду земље и припрема свој одговор на њу у виду контрапонуде.

• Фаза самих преговора је временски најдужа - може потрајати и до две године. Она отпоциње након што стигне предлог контрапонуде од економског пододбора и пошто се закаже састанак са представницима земље-дужника на којем им се та контрапонуда понуди. Одржава се потребан број пленарних сесија измеду Саветодавног одбора и преговарачког тима земље дужника и када се дође до договора, који мора да подржи квалификована већина (банке које представљају најмање 90% датих кредита) закључује се Уговор о рефинансирању дугова, који ступа на снагу по ратификацији у парламенту земље-дужника, чиме завршава фаза преговора и започиње имплементација.

IV. Сарадња Централне банке са Лондонским и Париским клубом

IV.1. ЛОНДОНСКИ КЛУБ

17

После вишегодишњих преговора са страним комерцијалним банкама (2002 -2004), потписан је 7. јула 2004. године оквирни споразум са повериоцима Лондонског клуба »Меморандум о разумевању о реструктурирању дуга по NFA и TDFA између Републике Србије и Међународног координационог комитета«, који предвиђа отпис од око 62% дуга и отплату у периоду од 20 година са 5 година почека. Меморандум је ратификован 24. јула исте године.

У складу с одредбама оквирног споразума, почетком априла 2005, после потписивања пратећих правних докумената, извршена је замена дуга Републике Србије за обвезнице у износу од око 1.020 милиона САД долара и котација на Луксембуршкој берзи. 10

Након окончања правно-техничких активности у вези са заменом дуга Републике Србије за преосталог кредитора Лондонског клуба поверилаца, крајем септембра 2005. реализована је додатна емисија обвезница у износу од око 57 милиона САД долара под истим условима као првобитно емитоване.

Обвезнице су емитоване у складу са Законом о реструктурирању дуга по NFA и TDFA издавањем обвезница Републике Србије, којим је предвиђена укупна емисија обвезница Републике Србије у износу до 1.080 милиона САД долара.

Потписивањем споразума са повериоцима Лондонског клуба, Република Србија први пут је постигла договор о отпису дуга са овом категоријом поверилаца и добила кредитни рејтинг за обвезнице S&P и Fitch (тренутно ’BB-’).

IV.2. ПАРИСКИ КЛУБ

Усаглашени записник о консолидацији дуга СР Југославије према повериоцима Париског клуба потписан је у Паризу у децембру 2001. године. На основу тог документа, приступило се билатералним преговорима са државама чланицама Париског клуба појединачно, што је резултирало потписивањем споразума са 17 земаља (Данском, Шведском, Шпанијом, Холандијом, Аустријом, Немачком, Канадом, Норвешком, Белгијом, Француском, Великом Британијом, Швајцарском, САД, Руском Федерацијом, Финском, Јапаном и Италијом).

Народна банка Србије, у сарадњи са пословним банкама, обавила је комплексан поступак усаглашавања дуга који је претходио потписивању билатералних споразума.

Прва фаза отписа дуга у висини од 51% реализована је 2002. године након закључења трогодишњег Аранжмана за продужено финансирање са Међународним монетарним фондом. Услов за реализацију друге фазе 10 www.nbs.rs

18

отписа дуга испуњен је у фебруару 2006. године, када је, након позитивне оцене Међународног монетарног фонда о успешном завршетку трогодишњег Аранжмана, Секретаријат Париског клуба одобрио додатно смањење дуга од 15% према овој категорији поверилаца, са применом од 6. фебруара 2006.

Услед престанка постојања државне заједнице Србија и Црна Гора у јуну 2006. године, предстоји поступак измене потписаних билатералних споразума како би Република Србија и Република Црна Гора појединачно регулисале обавезе према повериоцима Париског клуба.

Закључак

Париски и Лондонски клуб су неформалне организације настале из нужде услед немогуцности једног броја земаља да отплацује узете медународне кредите. Испоставило се да је примарни циљ оснивања била себицна жеља развијених земаља да омогуци својим банкама да наплате што веце износе од појединих посрнулих националних економија, а тек је секундарни циљ био жеља да се помогне тим земљама.

Упоредном анализом се уочава да је главна слабост те две неформалне организације истовремено, парадоксално, и њихова највећа снага. Реч је о неформалној структури, која омогућује релативно флексибилно поступање са дужницима.

Међународни монетарни фонд је институција без које би данашња економија изгледала незамисливо. ММФ постоји да предвиди и реши све проблеме и потешкоће на којем међународни монетарни систем наилази. Сукобљавања у финансијском погледу између земаља никада нису ништа добро донела. Због тога су се договори, сарадња, консултације и компромиси унутар једне организације показали као добро решење у

19

савладавању свих финансијских потешкоћа.Дакле, за ММФ се може рећи да је најважнија и највећа међународна монетарна институција и треба јој придавати највећи значај. Могло би се рећи да чланство неке земље у ММФ-у значи да ће та земља помагати другим чланицама, али и да ће њој бити помогнуто у случају неких њених и унутрашњих и вањских финансијских потешкоћа.

Свака земља учествује у одлучивању са онолико гласова колико је средстава депоновала у Фонду, тако да је одлучивање пропорционално депонованим средствима. Највећи деподент су Сједињене Државе.Међутим битно је напоменути да ставови земаља у развоју чијих гласова има процентуално мање нису маргинализовани јер се многе значајне одлуке у Фонду доносе квалификованом већином од 70% или 85%,па ако делују јединствено могу да утичу на одлуке.Моје је мишљење да развијене светске земље а посебно САД,ако имају у интересу доношење неке одлуке која би њима одговарала,могу лако да приволе још неке земље (ЗУР) чији су им гласови неопходни да би изгласали такву одлуку.Иако је овакво мишљење погрешно,сигурно је да снага земаља заснована на економској моћи често надјачава снагу аргумената слабије развијених земаља,односно бројнијих земаља чланица.

Као и свака друга институција, и ММФ има своју организацију на чијем челу је Управни одбор Гувернера или Боард оф Говернорс у ком се налазе представници влада различитих земаља који говоре у име своје земље. ММФ-ова делатност је у непрестаним изазовима и како се околности мењају, мења се и делатност, а све у циљу гобализације финансијских тржишта и смањивања финансијских криза.

Литература

1. Дедовић Михаило, Монетарне и јавне финансије; Лепосавић 2012.2. Костадин Пушара, Међународне финансије; Верзал пресс, Београд, 2000. године;3. Војин Бјелица, Банкарство-теорија и пракса; Стyлос, Нови Сад, 2001. године;4. Урош Ћурчић, Маркетинг пословне банке; Фељтон, Нови Сад, 1997. године;5. Ненад Вуњак, Финансијски менаџмент – пословне финансије; Економски факултет, Суботица, 1999. године;6. Урош Ћурчић, Банкарски портфолио менаџмент; Фељтон, Нови Сад, 1995. године;7. Огњановић Вук, Међународно банкарство , Београд 2004. године8. Бубања Маријана, Међународна економија , Београд 2002. Године9. Дашић Ђ. Давид, Принципи интернационалне економије, Универзитет „Браћа Карић“, Београд 2007. Године10. Миленковић Иван, Миленковић Драгана, Банкарство, Стручни прилози, Београд 2011. године

20