PD „GSP” NOVI SAD

PSD”ŽELEZNIČAR”

NOVI SAD

IRAN

25.O6 – O7.07. 2013.

Prošlo je dosta vremena od kada sam se, na našem redovnom subotnjem planinarenju po Fruškoj gori, upoznala sa Rezom. Primetila sam malo neobičan naglasak u govoru i neke sitne greške u izgovoru i nikako nisam mogla da odgonetnem odakle je taj tako simpatičan čovek. Rekli su mi da je Iranac. To me je veoma iznenadilo – Iranac, a zapravo tako dobro govori naš jezik. Nedugo posle toga doveo je svog prijatelja i predstavio ga: Shahrdad Sharabiani, isto Iranac. Dopao nam se i svojom neposrednošću i nekom pozitivnom energijom odmah nas je osvojio, a da bi nam olakšao u tome kako da mu se obraćamo rekao nam je da ga možemo zvati „Šeki”. Pričali su nam o njihovoj dalekoj zemlji, o životu u njoj, o običajima i, naravno, o onome što nas je najviše interesovalo – o planinarenju. Saznali smo da se Reza 13 puta popeo na najviši vrh Irana Damavand (5.671 m). Svi smo bili fascinirani i poželeli smo da odemu u tu za nas egzotičnu zemlju kako bi i sami pokušali da osvojimo iranske vrhove i isprobamo naše planinarske mogućnosti. Tada smo se dogovorili da nam organizuju akciju „Damavand Iran 2013”. Dogovoreno – učinjeno! U januaru smo već dobili program akcije i od februara je počelo prijavljivanje. Odmah sam se prijavila bez predomišljanja, mada sam ipak mogla malo više razmisliti o svemu, ali, jednostavno, nisam htela da odustanem. Došao je napokon i dan našeg polaska – 25. 6. 2013.

Reza je otišao ranije da sve još jednom proveri kako bi se plan programa odvijao besprekorno, a Šeki je sa nama putovao do Istanbula, ali pošto nije bilo mesta na našem letu za Teheran otputovao je nešto malo pre nas i našli smo se na teheranskom aerodromu gde nas je čekao i Reza. Još dok smo čekali let za Teheran Šeki je podsetio sve dame da spreme adekvatnu garderobu, obavezno marame i tunike do kolena, ako imaju pantalone, ili dugačke haljine. Pokazalo se to korisno pošto su neke planinarke svoje marame zapakovale u kofer do koga se, naravno, nije moglo doći pa su na aerodromu u Istanbulu sebi kupile marame ili šaleve.

Zapravo, Šeki nam je dao vrlo jednostavno uputstvo: „Gledajte samo šta Iranke rade, pa tako i vi, a kada izađete iz aviona morate obavezno imati marame na glavi”.

Po dolasku na teheranski aerodrom utovarili smo stvari u mini bus i naš vozač Ali krenuo je prema hotelu. Tokom transfera prema hotelu u daljini smo videli planinski masiv Alborza i vrh Damavand iza kog se promaljalo sunce. Bio je to divan prizor, ali pošto je naš vozač Ali brzo vozio nismo mogli, nažalost, uživati u tom pravom spektaklu. Smestili smo se po sobama i malo odmorili, doručkovali i krenuli u obilazak Teherana, tog dvanaestmilionskog grada. Krenuli smo do obližnjeg velikog i veoma lepo uređenog Laleh

Teheran

Spremni za polazak

Teheranski aerodrom

parka sa fontanama, puno zelenila i cveća i stigli do Muzeja tepiha. Iranski Muzej tepiha otvoren je 1978. godine i sadrži kolekciju tepiha starih i do 500 godina. Unutrašnjost Muzeja podeljena je na dve dvorane ukupne površine 3.400 metara kvadratnih. U prizemlju se nalazi stalna postavka, dok su na spratu prigodne tematske izložbe. Iranci su vrlo ponosni na svoje tepihe i s pravom smatraju da je to najbolja investicija. Naime, vrednost tepiha raste sa njegovom starošću, tako da se kupovina persijskog tepiha

uvek isplati. Tradicija izrade procenjena je na 3.500 godina. Divili smo se izloženim eksponatima koji su izrađeni od svile, vune i pamuka. Primetili smo i da je najpopularnija kompozicija na tepisima kružni centralni medaljon okružen stilizovanom vinovom lozom, palmama i cvetnim motivom. Tog poslepodneva nastavili smo naše razgledanje Teherana i otišli do Azadi kule ili kule Slobode izgrađene 1971. godine u kombinovanom stilu iranske sasanidske i islamske arhitekture od belog mermera iz Isfahanskog regiona. Visoka je 50 metara, a sastavljena je iz 8.000 kamenih blokova. Izgrađena je povodom 2.500 godišnjice Persijskog carstva, a prvo ime joj je bilo „Kraljevski memorijalni

toranj”, no nakon Iranske revolucije kula je preimenovana. Deo je Azadi kulturnog kompleksa koji se nalazi na istoimenom trgu i prostire se na 50.000 kvadratnih metara. Na trgu je nekoliko fontana, a pod samim tornjem otvoren je muzej. Oduševili smo se monumentalnošću kule i celog kompleksa, te smo to mesto ovekovečili zajedničkom fotografijom. Dosta je bilo i iranskih turista koji su nam prilazili želeći da se fotografišu sa nama.

To su bili prvi susreti sa tim divnim, gostoljubivim i srdačnim narodom, a kasnije smo se na to navikli, jer su nam svugde, i u gradovima, a naročito na planinarenju, prilazili da bi se pozdravili i raspitali odakle smo, gde smo sve već bili, šta nam se najviše dopada u Iranu, koliko ostajemo, kakvu smo predstavu imali o Iranu pre nego što smo došli... Sledećeg dana nastavili smo obilazak Teherana i posetili Iranski nacionalni muzej, veličine 20.000 m2, u kojem je izloženo oko 300.000 predmeta. Po veličini najveći je muzej u celom Iranu, a prema količini, očuvanosti i raznolikosti izloženih predmeta među najznačajnijima takve vrste u svetu.

Muzej je sagrađen 1937. godine, a njemu se čuvaju dragoceni i zanimljivi primerci posuđa, keramike, kovanog novca, oruđa, oružja, nakita, kamenih figura i reljefa koji datiraju od samih početaka civilizacije do razvoja Perzepolisa. Najstariji predmeti datiraju iz vremena donjeg paleolita, a pronađeni su na lokalitetima Gandž Par, Darband i Kašafrud.Neizbežna je bila i poseta teheranskom bazaru. Zanimljivo je bilo kad su nam, dok smo prilazili ulici kojom se ulazi u bazar, kroz lepo uređen park sa fontanama, prišli studenti turizma i ponudili se da nam malo pričaju o svom gradu. Naravno da smo to sa oduševljenjem prihvatili i na kraju je bilo neizbežno i

zajedničko fotografisanje.

Tepih od vune i pamuka

Grupa sa iranskim turistima ispred Azadi kule

Zgrada Nacionalnog muzeja Irana

Teheranski bazar je jedna od najvećih tržnica na svetu. Ima nekoliko ulaza i više od 10 km pokrivenih uličica sa radnjama. To je mali grad, ima više od 12 džamija, nekoliko hotela i banaka. Na moju veliku žalost tu smo dosta vremena potrošili, ali šta da se radi, ljudi imaju različita interesovanja i to se mora uvažiti.Šeki nam je rekao da u Teheranu postoji i Jermenska crkva, tako da smo posle bazara otišli da je vidimo i fotografišemo. Jermenska crkva je dokaz da u Iranu postoji visok stepen verske tolerancije.

Konačno, i naš prvi planinarski dan. Oblačimo planinarsku opremu i krećemo prema usponu na Točal. To

je bila neka vrsta aklimatizacije na visinu od oko 4.000 m i test fizičke spremnosti za uspon na Damavand. Prema Točalu vodi više prilaza, ali su nam naši vodiči odabrali najatraktivniji „Kanjon Tigrova”. Šeki mi je objasnio da petak, dan za odmor, ljudi provode uglavnom na tri načina – planinare, odlaze u džamiju ili posećuju prijatelje. Kada smo krenuli na uspon bilo je impresivno videti tu ogromnu masu ljudi koji su krenuli u prirodu. Prizor je bio sličan onome kada na Fruškogorski maraton dođe 13.000 ljudi. Krenuli smo umerenim tempom kako bi mogli što više videti, fotografisati i uživati. U početku, staza je lagana, prolazi pored bezbroj tezgi sa voćem, dinjama, lubenicama i

osvežavajućim pićima. U dubini ispod nas čuje se žubor reke Palangčal čija se voda belasa na sunci i veselo se preliva preko kamenih gromada praveći slapove i kaskade, žureći negde prema svom ušću. Zahvaljujući vlazi ima dosta zelenila i mnogi izletnici se smeštaju na ravnim stenama u hladovini pored reke da bi proveli prijatan dan. Mi nastavljamo dalje, sada već ima malo manje izletnika, staza postaje napornija. Iznad nas i na drugoj strani reke uzdižu se planinski masivi sa velikim kamenim blokovima. Nailazimo na sasvim usku stazu usečenu između kamenih gromada. Moramo biti oprezni, a, opet, treba

upiti što više te neobične divlje lepote. Dole reka huči, peni se u svom kamenom koritu, a kad se pogleda gore zadivljuju moćni planinski vrhovi. Stižemo do planinarskog doma na visini od 2.566m, pravimo pauzu za ručak. Dom ima veliku salu za ručavanje i može se dobiti kuvan obrok. Ručali smo i krenuli prema vrhu. Počinje ozbiljan uspon, idemo u koloni, staza nije obeležena. Nailazimo na kamene blokove i jači uspon.Moramo požuriti da stignemo do sedla na kojem je žičara, radi samo do 13 h. Ona treba da nas prebaci nekih 200 m i tada nastavljamo prema vrhu. Na zadnjem usponu imam malu krizu. Potrebni su mi češći kraći odmori. Stigli smo na

vreme, naoblačilo se i počela je da se spušta magla.

Jermenska crkva u Teheranu

Uspon na Točal

Kanjon Tigrova

Jermenska crkva

Penjemo se preko kamenja prema vrhu i stižemo na vrh Točala koji je na našu žalost u magli. Na samom vrhu ima zaklon kružnog oblika, ušla sam da vidim kako je unutra, bilo je puno planinara koji su se odmarali i družili. Svi smo bili srećni što smo uspeli, ovo je svima bila najveća visina na koju su se popeli, skoro 4.000 m (3.964). Fotografisali smo se, prišli su nam domaći planinari i međusobno smo se počastili onim što smo poneli u račevima. Zadržali smo se, radi aklimatizacije, koliko je bilo potrebno, fotografisali se i vratili nazad. Sledećeg dana napuštamo hotel i pošto imamo dosta vremena idemo u obilazak još nekih znamenitosti Teherana.

Niavaran dvorski kompleks nalazi se u severnom delu Teherana. Bio je rezidencija poslednjeg šaha Mohameda Reze Pahlavija i carske porodice, sve do iranske revolucije. Ima više paviljona, sada su to muzeji. Obišli smo ličnu šahovu rezidenciju, bila sam fascinirana sa koliko su ukusa i mere sve prostorije uređene. Na mojim mnogobrojnim putovanjima videla sam na desetine dvoraca i palata, ali ova rezidencija je zaista posebna. Od našeg vodiča čuli smo da je prvobitno zamišljeno da to bude rezidencija za prijem stranih državnika, međutim, kasnije, ta je odluka promenjena. Kompletno uređenje uradili su francuski arhitekti. Nastavili smo put prema našem glavnom cilju,

malom mestu Reine u podnožju Damavand gde je planirano noćenje. U Teheranu su nam se pridružile dve mlade Iranke, vodiči koji su narednih dana bili sa nama. Smestili smo se kod Rezinog prijatelja koji nas je sutradan vozilima odvezao do početne tačke odakle se kreće na uspon.

To je jedan prostran plato na kojem su smešteni stočari u letnjim mesecima, a ima i jedna džamija u kojoj se mogu smestiti planinari pre uspona na Damavand. Malo niže odmarale su se mule koje nose planinarsku opremu planinarima koji se penju prema domu Bargahe Sevom. To je drugi bazni kamp planinarima koji spavaju u podnožju. Dugo se pregovaralo sa vlasnicima mula oko cene nošenja opreme do doma. Reza je pre par dana, u želji da sve funkcioniše kako treba, dogovorio sa vlasnicima mula po kojoj ceni će nam preneti opremu do doma, međutim kada su videli da se radi o strancima cenu su odmah podigli. Napokon smo se dogovorili, te je put ka usponu mogao da otpočne. Mlada Iranka, jedna

Prijemna dvorana šaha Reze Pahlavi

Džamija u podnožju Damavand Plato Gosfansara, 2.900 m

Na vrhu Točala

od dva vodiča, krenula je na čelu kolone ujednačenim tempom koji je držala sve vreme uspona. Dan je bio lep i sunčan i mogli smo uživati u penjanju. Pejsaž je bio fascinantan.

Prolazili smo pored padina na kojima su se crvenili vrlo krupni cvetovi maka na dosta jakim stabljikama, sasvim drugačiji od naših, kao i pored ljubičasto rascvetanih žbunova i stena raznih oblika.

. Nismo se žurili, imali smo vremena, videli smo da mule sa našom opremom nisu ni krenule. Staza nije tehnički zahtevna, to postaje tek možda na 3.000 m. Kasnije je bilo malo teže, dok je pred sam dom bilo teško. Naoblačilo se, počeo je da provejava sneg i spustila se magla.

Nije bilo staze, samo krupno klizavo kamenje i smrznut sneg. Posle pet sati hoda stigli smo u dom prilično promrzli i poneko sa glavoboljom. Smestili smo se u trpezariju i uskoro su nam naše lepe Iranke poslužile topao čaj da se malo ugrejemo. Pili smo čaj i sređivali utiske. Posle smo poneli našu opremu u

RRaassccvveettaannii mmaakkoovvii Žbunovi raspoređeni u kaskadama

Figure nastale od ohlađene vulkanske magme Ova je zaista posebna

Konačno smo stigli Prilaz domu

spavaonicu, razmestili po krevetima i sišli na večeru. To veče smo pozvani na malu proslavu rođendana jedne Iranke koja je bila sa svojim dečkom u domu. Bilo je izuzetno prijatno, mi smo joj otpevali pesmicu i poželeli srećan rođendan, a ona je veoma lepo, nežnim i gracioznim pokretima otplesala jedan njihov ples. Posle smo održali sastanak i dogovoreno je da je ustajanje u 6 h, doručak u 7h, a nakon toga da se se kreće ka vrhu. Noć je za mene bila grozna. Nisam uspela ni na trenutak za zaspim, bilo mi je užasno hladno bez obzira na to što sam bila dobro obučena i imala vreću predviđenu za temperaturu do 0 C. Imala sam simptome visinske bolesti, glavobolju i stomačne probleme. Ujutro sam čula da su mnogi imali problema sa spavanjem. Odlučila sam da ostanem u domu, pakujem stvari i siđem dole u Reine. Na vrh su krenuli jedan Iranka, Reza, Peđa, Peđa II, Dragana, Snežana i Šeki. Vrlo brzo Šeki i Snežana su se vratili i pridružili nam se.

Pozvani su nosači sa mulama, a mi smo lagano sa drugom Irankom krenuli dole. Opet je bio sunčan dan i za razliku od prethodnog usput smo sretali grupe planinara koji su se penjali. Razlog je bio razumljiv pošto je prognoza za sledeći dan bila pogodna za uspon.

Deo grupe koji je krenuo prema vrhu popeo se do 5.000 m, jednom planinaru bilo je jako loše, dobio je visinsku bolest, pa se morao vratiti nazad. Realna procena je bila da i ostatak grupe možda ne bi stigao do 13 h na vrh. Vreme se počelo menjati, na stazi je bilo dosta zaleđenog snega što je još više otežavalo i usporavalo penjanje. Iako domaće stanovništvo dobro poznaje ćudi planine, ipak su dva dana pre nas dvojica iskusnih iranskih planinara prilikom penjanja na Damavand negde pogrešila, nestali su i nisu ih pronašli. Naš vodič je odlučio da se, zbog bezbednost, svi vrate nazad. Tako se završio naš uspon na Damavand. Vratili smo se u Reine i poslepodne Reza nas je odveo nedaleko od Reine, u mesto Lariđan gde se nalaze bazeni sa temperaturom vode 43 C. Zapravo, voda ima temperaturu 63 C, ali se prethodno prohladi.

Poslednje fotografisanje pre silaska Po sunčanom danu vidi se dim na vrhu

Na stazi prema vrhu Damavand Peđina fotka

Peđina Fotka izlazak

sunca

Posle kupanja (šurenja) vlasnik nas je pozvao na čaj. Nas tri se nismo kupale i bile smo poslužene čajem dok su se ostali brčkali. Dan smo završili večerom u jednom lokalnom restoranu gde smo mogli posmatrati kuvara kako priprema ćevapčiće .

Sutrašnji dan proveli smo na izletu sa našim domaćinom na obali reke Lar. U povratku smo posetili katun

i upoznali se sa načinom života nomada. U sredu 3. 7. 2013. došao je naš vozač Ali i mi smo nastavili put ka Teheranu i Hamedanu. Smestili smo se u odličnom hotelu i sutra ujutro krenuli na severozapad, do 70 km udaljene pećine Alisadr. Ona je pravo čudo prirode. Nalazi se na 2.180 m planinskog masiva Zagros. Reč je o najdužoj vodenoj pećini na svetu. Formirana je pre milion godina, a otkrili su je planinari planinarskog društva iz Hamadana 1961–62. godine. Već 1967. pećina je otvorena za prve posetioce. U ranijim periodima istraživanjem je utvrđeno da su ljudi koristili vodu u irigacionim sistemima za

navodnjavanje. U Safavidskom periodu pećinu su koristili kao sklonište i za navodnjavanje.

Izlet sa domaćinom Mustafom

Vožnja po jezeru u pećini Alisadr Zajednička fotka na „ostrvu” u pećini

Iranski ćevapčići

Po završetku posete pećini otišli smo na istorijski lokalitet Gandj Name na kojem je na steni uklesan tekst na klinastom pismu o veličanju i pobedama persijskih kraljeva Kira i Darija. Postoji i prevod na engleskom jeziku.

Na tom lokalitetu smo bili u četvrtak popodne, dan pre početka iranskog vikenda. To je lepo uređeno izletište sa velikim vodopadom i puno prostora gde ljudi mogu provesti ugodne trenutke opuštanja sa decom i prijateljima. Bilo je neverovatno mnogo izletnika, neki su nas odmah zapazili i prišli da se fotografišu i popričaju sa nama.

U Hamadanu se nalazi sinagoga, jedno od najvećih mesta za hodočašće, a u njoj i sarkofag jevrejske kraljice Ester i njenog strica Mardokaja. Na Purim, jevrejski praznik, hiljade ljudi dolazi

Natpis na steni klinastim pismom Prevod dela teksta

Fotka sa Kurdima

Sinagoga u Hamedanu Esterin sarkofag

na hodočašće u Hamedan. Petak, jedanaesti dan našeg puta krenuli smo prema poslednjoj tački našeg puta. Pred nama je puno kilometara... Primećujemo razliku u konfiguraciji tla, krećemo se kroz dosta široku niziju, delom i kroz pustinju i to na 48 C. Put se odužio dosadno i zamorno. Stižemo u Ishafan. Naš vozač je pogrešio ulaz i odmah smo se uključili u veoma veliku saobraćajnu gužvu.

Dugo smo ulazili u grad do hotela koji je lep i na dobrom je mestu. Već je bilo kasno popodne kada smo se smestili u sobe. Nakon kraćeg odmora otišli smo u obilazak čuvenih ishafanskih mostova preko reke Zajanda. Videli smo ih i u noćnom „izdanju”, osvetljene, i sutra po danu. Šetali smo lepo uređenom obalom diveći se lepoti koja je bila pred nama. Imali smo utisak da je ceo Ishafan izašao na reku. Ljudi su na travnjacima na obali reke sedeli na raširenim ćebadima sa decom i prijateljima

. To nam se dopalo, pa smo i mi našli mesto na travi, posedali, a neki i prilegli. Prijalo je posle provedenih 11 sati vožnje.

Most 33 luka Srednji deo mosta

Osvetljen most preko reke Zajanda

Ishafan je po meni najlepši grad koji smo posetili na ovom putovanju, ali nažalost najmanje smo bili u njemu. Grad leži u zelenoj dolini reke Zajande, u podnožju masiva Zagros. Nalazi se na 1.590 m. Jedno vreme Ishafan je bio najveći grad na svetu. Zlatno doba mu je trajalo od 1050. do 1722, a posebno u 16 veku za vreme safavidske dinastije, kada je postao po drugi put glavni grad Persijskog carstva. Postoji izreka „Ishafan je pola sveta”. Grad ima velik broj dragulja iranske arhitekture među kojima je najpoznatiji Imamov trg i Imamova džamija koji se nalaze na listi svetske kulturne baštine UNESCO-a. Na trgu je i džamija šeika Lotfolaha i palata Ali Kapu, palata Čehel Sotun i pokriven bazar.

U Ishafanu se završila naša avantura po Iranu i u subotu 6. 7. 2013. vratili smo se u Teheran. Još samo noćni let za Istanbul i, posle višečasovnog čekanja, povratak za Beograd. I na kraju, šta reći, bilo je lepo, uzbudljivo i neponovljivo. Ljudi iz Irana su nas sve oduševili. Zaista je velika nepravda što su mediji i politika prikazali jednu sasvim pogrešnu sliku o tom narodu. Svi smo se složili da su nam naši vodiči bili vrhunski i da su imali veoma mnogo strpljenja (naročito Reza) da udovolje svima u grupi i da sve dobro funkcioniše. Novi Sad, 3. 9.2013. Vera Rajtenbah Fotografije: V. Rajtenbah P. Acketa

Imamov trg Ishafan