Perls, F.S., Heferlajn, R. & Gudman, P.

G E T A L T T E R A P I J A

T o m 2

NOVINA, UZBUENJE I RAST

Prvi deo

U v o d

P r e v e l a:

Vesna Vuka

I STRUKTURA RASTA

1. Granica kontakta

Iskustvo se odvija na granici izmeu organizma i njegove sredine, prvenstveno na povrini koe i u drugim organima senzornog i motornog reagovanja. Iskustvo je funkcija ove granice i ono to je stvarno u psiholokom smislu jesu potpune konfiguracije ovog funkcionisanja, neko znaenje koje je otkriveno i neka aktivnost koja je okonana. Celine iskustva ne podrazumevaju sve, jer su one odreene jedinstvene strukture, a sve drugo, u psiholokom smislu, ukljuujui i same koncepte organizma i sredine, jeste apstrakcija ili mogua konstrukcija ili potencijal koji se pojavljuje u iskustvu, ali samo kao nagovetaj nekog drugog iskustva. Mi govorimo o organizmu koji kontaktira sredinu, ali to je kontakt koji ini najjednostavniju i prvobitnu stvarnost. Ovo moete odmah doiveti ako, umesto da samo gledate objekte ispred vas, postanete i svesni injenice da se ti objekti nalaze u vaem ovalnom vidnom polju i ako osetite kako ovaj vidokrug, da tako kaemo, dodiruje vae oi to zaista jeste vid vaih oiju. Obratite panju, zatim, kako se predmeti u ovom vidokrugu pojavljuju u estetskim odnosima u pogledu prostora i boja. Ovo moete doiveti i uz zvuke koji dolaze spolja; koren njihove stvarnosti nalazi se na granici kontakta i na toj granici oni se doivljavaju kao jedinstvene strukture. Tako je i u motorikom smislu, ako ste svesni da bacate loptu, daljina se smanjuje i va motorni impuls izbija, da tako kaemo, na povrinu kako bi je sreo. Svrha svih praktinih eksperimenata i teorijske diskusije u ovoj knjizi jeste analiziranje funkcija kontakta i poveanje svesnosti stvarnosti.

Re kontakt u dodiru sa objektima koristimo kao osnovu za senzornu svesnost i motorno ponaanje. Verovatno postoje primitivni organizmi kod kojih svesnost i motorni odgovor predstavljaju isti in; a kod organizama vieg reda, koji ostvaruju dobar kontakt, uvek se moe uoiti povezanost ula i pokreta (a takoe i oseanja).

2. Interakcija organizma i sredine

U svakoj vrsti istraivanja, bilo da je ono bioloko, psiholoko ili socioloko, polazimo od interkcije organizma i sredine. Besmisleno je da, na primer, govorimo o nekoj ivotinji koja die, a da ne uzmemo u obzir vazduh i kiseonik kao deo njenog definisanja ili da govorimo o ishrani, a da ne spomenemo hranu ili da govorimo o vidu bez svetlosti ili o kretanju bez gravitacije i podupirueg tla ili o govoru bez komunikanata. Ne postoji nijedna funkcija bilo kog ivog bica koja se moe ostvariti u potpunosti bez objekta i sredine, bilo da se radi o vegetativnim funkcijama kao to su ishrana i seksualnost ili perceptivnim funkcijama ili motornim funkcijama ili oseanjima ili rasuivanju. Znaenje besa obuhvata frustrirajuu prepreku, znaenje rasuivanja obuhvata praktine probleme. Nazvaemo ovu interakciju organizma i sredine u bilo kojoj vrsti funkcionisanja polje organizam/sredina. I ne zaboravimo da, bez obzira koju teoriju zastupamo o impulsima, nagonima itd., uvek uzmemo u obzir takvo interaktivno polje, a ne izolovanu jedinku. Kad god se radi o organizmu koji se kree u prostranom polju i ima sloenu unutranju strukturu, kao to je sluaj sa nekom ivotinjom, zvui logino da se govori o njoj onakva kakva je, kao na primer, o njenoj koi i od ega se ona sastoji ali ovo je samo iluzija zbog injenice da kretanje kroz prostor i unutranje pojedinosti, privlae panju u odnosu na relativnu stabilnost i jednostavnost pozadine.

ovekovo polje organizam/sredina, naravno, nije samo fiziko, ve i drutveno. Stoga u svakom prouavanju oveka kao to su fiziologija, psihologija ili psihoterapija, moramo govoriti o polju u kome, u najmanju ruku, postoji interakcija izmeu socio-kulturnih, biolokih i fizikih faktora. Na pristup u ovoj knjizi je unitaran u tom smislu da pokuavamo da detaljno razmotrimo svaki problem onako kako se pojavljuje u socio-bioloko-fizikom polju. Sa ovog stanovita, na primer, istorijski i kulturni faktori ne mogu se posmatrati kao da komplikuju ili modifikuju uslove jednostavnije biofizike situacije, ve da su svojstveni nainu na koji posmatramo problem.

3. ta je predmet prouavanja psihologije?

Ako se osvrnemo na prethodna dva odeljka, ono to je reeno u njima izgleda da se podrazumeva i svakako se ne ini izuzetnim. U njima se tvrdi (1) da je, u naelu, iskustvo kontakt, funkcija granice organizma i njegove sredine i (2) da je svaka ljudska funkcija interakcija u polju organizam/sredina, koje moe biti socio-kulturno, bioloko i fiziko. Sada emo se pozabaviti kombinacijom ove dve propozicije.

U okviru biolokih i drutvenih nauka, koje se bave interakcijom u polju organizam/sredina, psihologija prouava delovanje granice kontakta u polju organizam/sredina. Ovaj predmet prouavanja je jedinstven i lako je razumeti zato je psiholozima oduvek bilo teko da ogranie svoj predmet prouavanja*. Kada kaemo granica mislimo na granicu izmeu; ali granica kontakta na kojoj se odvija iskustvo, ne razdvaja organizam i njegovu sredinu; ona pre ograniava organizam, obuhvata ga i istovremeno dodiruje sredinu. Zapravo, kazaemo ovo na nain koji e se uiniti neobinim, granica kontakta na primer, osetljiva koa nije toliko deo organizma, poto je u osnovi organ posebnog odnosa organizma i sredine. Kao to emo uskoro pokazati, ovaj poseban odnos jeste prvenstveno rast. ovek je osetljiv ne na stanje organa (to bi moglo biti bol), ve na interakcije u

______

* Oponaajui Aristotela, savremeni psiholozi (naroito u 19. veku) bavili su se

istom fizikom objekata percepcije, a onda su preli na biologiju organa itd. Ono to im je nedostajalo, bio je Aristotelov kratak i jasan uvid da su u inu, u oseaju, objekat i organ identini.

______

polju. Kontakt je svesnost polja ili motorni odgovor u polju. Iz ovog razloga kontaktiranje, funkcija same granice organizma, ipak moe pretendovati da pokae stvarnost, neto vie nego to to ini neki nagon ili pasivnost organizma. Treba da shvatimo da kontaktiranje, svesnost i motorni odgovor u irem smislu podrazumevaju elju i odbacivanje, prilaenje i izbegavanje, oseaje, oseanja, manipulaciju, procenjivanje, komunikaciju, borbu itd. svaku vrstu ivog odnosa koji se odvija na granici u interakciji izmeu organizma i sredine. Svi ovi kontakti su predmet prouavanja psihologije. (Ono to se naziva svest izgleda da je posebna vrsta svesnosti, funkcija kontakta koja se odvija kada postoje tekoce i odlaganja u prilagoavanju.)

4. Kontakt i novina

Ako posmatramo neku ivotinju kako slobodno luta prostranstvima raznolikog okruenja, moemo videti da broj i raspon funkcija kontakta mora biti veliki, zato to u osnovi, organizam ivi u okruenju tako to odrava svoju razliitost i, to je jo vanije, asimiluje sredinu u svoju razliitost; a granica je ta na kojoj se opasnosti otklanjaju, prepreke savlauju, a ono to se moe asimilovati, odabira se i prisvaja. Ono to se odabere i asimiluje uvek je neto novo; organizam se i odrava asimilacijom novine, tako to se menja i raste. Na primer, hrana je po reima Aristotela, neto to nije slino, a to moe postati slino; a procesom asimilacije organizam se zauzvrat menja. Pre svega, kontakt je svesnost o i ponaanje ka novini koja se moe asimilovati, kao i odbacivanje novine koja se ne moe asimilovati. Ono to je sveprisutno, uvek je isto ili nevano, nije objekat kontakta. (Stoga se zdravi organi ne kontaktiraju, zato to su konzervativni.)

5. Definicija psihologije i psihologije abnormalnog

Moramo dakle zakljuiti da je svaki kontakt kreativan i dinamian. On ne moe biti rutinski, stereotipan ili naprosto konzervativan, zato to mora da se suoava sa novinom, jer je samo novina hranljiva. (Ali kao i sami senzorni organi, unutranja ne-kontaktna fiziologija organizma jeste konzervativna.) S druge strane, kontakt ne moe pasivno prihvatiti niti se samo prilagoditi novini, zato to se novina mora asimilovati. Svaki kontakt je kreativno prilagoavanje organizma i sredine. Svesni odgovor u polju (kao to su orijentacija i manipulacija) jeste agens rasta u polju. Rast je funkcija granice kontakta u polju organizam/sredina; sloene organske celine opstaju u veoj celini polja, putem kreativnog prilagoavanja, promene i rasta.

Dakle, mogli bi definisati psihologiju kao prouavanje kreativnog prilagoavanja. Njena tema je neprekidna tranzicija izmeu novine i rutine, iji su ishod asimilacija i rast.

U skladu s ovim, psihologija abnormalnog je prouavanje prekida, inhibicije ili drugih nepravilnosti u toku kreativnog prilagoavanja. Razmotriemo, na primer, anksioznost, preovlaujui inilac neuroze, koja je rezultat prekida uzbuenja kreativnog rasta (sa prateim gubitkom daha); i analiziraemo razne neurotine karaktere kao stereotipne obrasce koji ometaju fleksibilan proces kreativnog prihvatanja novine. Zatim, poto se stvarnost pojavljuje u kontaktu, u kreativnom prilagoavanju organizma i sredine, ovaj proces je zakoen kod neurotiara, te je njegov svet van kontakta, sa sve vie halucinacija, projekcija, zamraenja i inae nestvaran.

Kreativnost i prilagoavanje su polarni; oni su neophodni jedan drugom. Spontanost je osvajanje, zraenje zadovoljstvom i rast sa onim sto je zanimljivo i hranljivo u sredini. (Na alost, u mnogim psihoterapijama prilagoavanje, povinovanje principu realnosti, podrazumeva gutanje stereotipa.)

6. Figura kontakta u odnosu na pozadinu polja organizam/sredina

Vratimo se ideji sa kojom smo zapoeli, da su celine iskustva odreene jedinstvene strukture. Kontakt, rad koji rezultira u asimilaciji i rastu, jeste formiranje figure od interesa u odnosu na pozadinu ili kontekst polja organizam/sredina. Figura (getalt) u svesti jeste jasna, ivopisna percepcija, slika ili uvid; u motornom ponaanju to je graciozan, energian pokret sa ritmom, koji se zavrava itd. U oba sluaja potreba i energija organizma i mogunosti sredine ukljuceni su i sjedinjeni u figuri.

Formiranje figure/pozadine je dinamian proces u kome nagoni i resursi u polju postepeno poveavaju zanimljivost, jasnou i snagu dominantne figure. Stoga je besmisleno da se bavimo bilo kojim psiholokim ponaanjem izvan njegovog socio-kulturnog, biolokog i fizikog konteksta. Istovremeno, figura ima specifinu psiholoku prirodu; ona poseduje posebne uoljive osobine kao to su otrina, jasnoa, jedinstvo, fascinantnost, gracioznost, snaga, nesputanost itd., u zavisnosti ta prvo posmatramo, da li perceptualni, oseajni ili motorni kontekst. injenica da getalt ima posebne uoljive psiholoke osobine jeste od kapitalnog znaaja za psihoterapiju, zato to nam nudi samostalni kriterijum za dubinu i realnost doivljaja. Teorije normalnog ponaanja ili prilagoavanja realnosti nisu potrebne, osim u svrhu istraivanja. Kada je figura mutna, nejasna, bez gracioznosti i energije (slab getalt), moemo biti sigurni da nedostaje kontakt, da je neto blokirano u sredini, da neka vitalna organska potreba nije izraena; osoba nije potpuno prisutna, odnosno u njenom celom polju nema takvih nagona i resursa koji bi kompletirali figuru.

7. Terapija kao analiza getalta

Terapija se sastoji od analiziranja unutranje strukture aktuelnog iskustva, bez obzira na nivo kontakta; ne analizira se toliko ta osoba doivljava, ega se sea, ta radi, govori itd., ve kako se sea onoga ega se sea, kako govori ono to govori, kojim izrazom lica, tonom glasa, kojim reima, kojim afektom, kako pravi omake, na koji nain uvaava ili ne uvaava drugu osobu itd. Radom na jedinstvu ili nejedinstvu ove strukture iskustva, sada i ovde, pojavljuje se mogunost za obnovu dinamikih odnosa izmeu figure i pozadine, sve dok se kontakt ne pojaa, svesnost ne izotri, a ponaanje ne energizuje. Najvanije od svega jeste da je ostvarenje svesnog getalta samo po sebi lekovito, zato to je figura kontakta, u sutini, kreativna integracija iskustva, a ne samo njen pokazatelj.

Od nastanka psihoanalize odreena osobina getalta, aha iskustvo prepoznavanja, zauzimala je naravno suvereno mesto. Ali uvek je ostajalo nejasno zato bi sama svesnost, na primer, seanje, trebalo da izlei neurozu. Obratite panju, meutim, da svesnost nije samo misao o problemu, ve je u sustini, kreativna integracija problema. Takoe moemo videti da svesnost obino ne pomae, zato to ona uopte nije svestan getalt, strukturisan sadraj, ve prazan sadraj, verbalizacija ili priseanje, i kao takav ne privlai energiju sadanje organske potrebe, niti sadanje sredinske podrke.

8. Destrukcija kao deo formiranja figure/pozadine

Proces kreativnog prilagoavanja novoj materiji i okolnostima uvek podrazumeva fazu agresije i destrukcije, zato to prilaenjem, grabljenjem i izmenom starih struktura, ono to nije slino postaje slino. Kada nastaje nova konfiguracija, stara steena navika organizma u kontaktiranju i prethodno stanje onoga emu se pristupilo i to je kontaktirano, unitavaju se u cilju ostvarenja novog kontakta. Ovakva destrukcija postojeeg stanja moe da izazove strah, prekid i anksioznost, koji se srazmerno poveavaju sa stepenom neije neurotine nefleksibilnosti; ali proces je praen sigurnou da e se pojaviti neto novo kroz eksperiment. Ovde, kao i drugde, jedino reenje ljudskog problema lei u eksperimentalnom otkriu. Anksioznost se ne savlauje spartanskom vrstinom mada je hrabrost divna i neophodna vrlina ve tako to se uznemiravajua energija uliva u novu figuru.

Bez obnavljanja agresije i destrukcije, svako dostignuto zadovoljstvo ubrzo tone u zaborav i vie se ne doivljava. Ono to se obino zove sigurnost jeste vezanost za stanje bez oseanja, izbegavanje rizika od nepoznatog, koji je deo svakog zaokupljujueg zadovoljstva, kao i pratea desenzitizacija i motorna inhibicija. To je strah od agresije, unitavanja i gubitka ije su posledice, naravno, nesvesna agresija i destrukcija, okrenute i prema unutra i prema spolja. Bolje znaenje sigurnosti bilo bi poverenje u snanu podrku, koja potie iz prethodno asimilovanog iskustva, koje je dovelo do rasta, bez nezavrenih situacija; ali u ovakvom sluaju, sva panja tee od pozadine onoga to neko jeste, ka figuri onoga to neko postaje. Sigurno stanje je ono bez zainteresovanosti, ono se ne primeuje; a sigurna osoba, iako to nikad ne zna, uvek osea da rizikuje i da e biti adekvatna.

9. Uzbuenje je dokaz stvarnosti

Kontakt, formiranje figure/pozadine, jeste rastue uzbuenje, ispunjeno oseanjima i zainteresovanou, i obrnuto, ono to nije interesantno i prisutno za nekoga, nije ni psiholoki stvarno. Razliite vrste oseanja, npr. zadovoljstvo ili druge emocije, ukazuju na promenljivo organsko uee u stvarnoj situaciji i ovo uee je deo te stvarnosti. Ne postoji indiferentna, neutralna realnost. Poput epidemije rasprostranjeno je uverenje savremene nauke da je vei deo ili cak celokupna realnost neutralna, to ukazuje na inhibiciju spontanog zadovoljstva, razigranosti, besa, ogorenja i straha (ovakva inhibicija prouzrokovana socijalnim i seksualnim uslovljavanjem stvara akademsku linost).

Emocije su jedinjenja ili objedinjujuce tendencije, odredjenih fiziolokih pritisaka u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji u sredini i kao takve daju neophodno konano (iako neadekvatno) saznanje o objektima koji odgovaraju potrebama, ba kao to nam estetski oseaj daje konano (adekvatno) saznanje o naoj senzibilnosti i njenim objektima. Uopte govorei, zainteresovanost i uzbuenje povezani sa formiranjem figure/pozadine su neposredni dokaz postojanja polja organizam/sredina. Kratko razmatranje pokazae da je ovo tako, jer kako bi inae iva bia imala motivaciju i bila njome usmerena da budu uspena, a da se uspeh ne postie dodirom sa stvarnou.

10. Kontakt je otkrivanje i stvaranje budueg reenja

Sadanji problem budi interesovanje i uzbuenje raste u pravcu budueg, ali jo uvek nepoznatog reenja. Asimilacija novine deava se u sadanjem momentu koji prerasta u budunost. Njen ishod nije nikad samo reorganizacija nezavrenih situacija organizma, ve konfiguracija koja sadri novu materiju iz sredine i stoga se razlikuje od onoga ega se neko moe setiti (ili pretpostaviti), kao umetniko delo koje nastaje, na nepredvidljiv nain, uvek nov za umetnika, u toku njegovog rada sa materijalom.

U psihoterapiji tragamo za pritiskom nezavrene situacije u sadanjosti i uz pomo sadanjeg eksperimentisanja sa novim stavovima i novom materijom iz svakidanjeg iskustva, teimo ka boljoj integraciji. Pacijent se ne prisea sebe, samo tako to mea postojee karte, ve pronalazi i stvara sebe. (Frojd je savreno razumeo znaaj novih uslova u sadanjoj situaciji, kada je govorio o neizbenom transferu fiksacije iz detinjstva na linost terapeuta; ali terapeutsko znaenje ovoga nije da se radi o istoj, staroj prii, ve zapravo da se ona sada drugaije proivljava, kao sadanja avantura; analitiar nije ista vrsta roditelja. I potpuno je jasno, na alost, da se odreene tenzije i blokade ne mogu otkloniti, ukoliko se ne dogodi stvarna promena u sredini, koja bi pruila nove mogunosti. Kada bi se institucije i obiaji promenili, mnogi uporni simptomi bi iznenada isezli.)

11. Self i njegove identifikacije

Nazvaemo self sistemom kontakta u bilo kom momentu. Kao takav self je fleksibilan zato to se menja sa dominantnim organskim potrebama i provocirajuim draima iz sredine; on je sistem odgovora koji slabi u snu, kada ima manje potrebe za odgovorima. Self je granica kontakta na delu; njegova aktivnost dovodi do formiranja figure i pozadine.

Moramo uporediti ovu koncepciju selfa sa pasivnom sveu ortodoksne psihoanalize, ija je funkcija samo da posmatra i izvetava analiticara i da sarauje, ali da se ne mea. A u skladu sa tim, revizionistike parafrojdijanske kole, na primer, Rajhijanska ili Vaingtonska kola, svode self na sistem organizma ili interpersonalnog drutva; tanije reeno, to nisu uopte inili psiholozi, ve biolozi, sociolozi itd. Ali self je zapravo integrator, on je, po reima Kanta, sintetiko jedinstvo. On je umetnik ivljenja. On je samo jedan mali inilac u totalnoj interakciji organizma i sredine, ali igra kljunu ulogu u otkrivanju i stvaranju znaenja kroz koje rastemo.

Opis psiholokog zdravlja i bolesti je jednostavan. To je pitanje identifikacija i alijenacija selfa. Ako se ovek identifikuje sa svojim formativnim selfom, ne koi sopstveno kreativno uzbuenje i posezanje za novim reenjem; i obrnuto, ako ovek otuuje ono to mu organski ne pripada i stoga ne moe biti od vitalnog interesa, ve pre naruava figuru/pozadinu, onda je on psihiki zdrav, jer koristi svoju mo na najbolji mogui nain i uinie ono to najbolje ume u tekim ivotnim okolnostima. Naprotiv, ako se ovek otuuje i usled lane identifikacije pokuava da ugui sopstvenu spontanost, onda on svoj ivot ini nezanimljivim, konfuznim i bolnim. Sistem identifikacija i alijenacija nazvaemo ego.

Sa ovog stanovita, na terapijski metod se sastoji u sledeem: da osposobljavamo ego, razliite identifikacije i alijenacije, uz pomo eksperimenata namerne svesnosti o sopstvenim razliitim funkcijama, sve dok se kod osobe spontano ne oivi oseaj Ja sam taj koji misli, opaa, osea i radi ovo. Od tog asa pacijent je u stanju da nastavi sam.

I I RAZLIKE U OPOJ PERSPEKTIVI I RAZLIKE U TERAPIJI

1. Getalt terapija i trendovi u psihoanalizi

Psihoterapija koju smo izloili u prethodnim poglavljima naglaava sledee: koncentrisanje na strukturu aktuelne situacije; ouvanje integriteta stvarnosti pronalaenjem sutinskih odnosa izmeu socio-kulturnih, biolokih i fizikih faktora; eksperimentisanje; podravanje kreativne moi pacijenta u cilju reintegracije otuenih aspekata.

Sada bi bilo korisno da ukaemo itaocu da je svaki ovde pomenuti element poznat u istoriji psihoanalize; i uopte govorei, sinteza ovih elemenata predstavlja savremeni trend. Bavei se transferom potisnutih oseanja na analitiara, Frojd je proraivao aktuelnu situaciju; a oni koji govore o interpersonalnosti, na jo obuhvatniji i sistematiniji nain bave se analiziranjem strukture aktuelnog intervjua. Danas veina analitiara praktikuje analizu karaktera, koju je Rajh prvi sistematino razvio i koja se uglavnom sastoji od deblokiranja putem analize strukture posmatranog ponaanja. A to se tie strukture miljenja i predstave, Frojd nas je tome temeljno nauio u Tumaenju snova, jer je svaka simbolina interpretacija koncentrisana na strukturu sadraja. Dobar lekar ozbiljno shvata psihosomatsko jedinstvo i jedinstvo drutva i pojedinca i to nisu samo prazne prie. Osim toga, na razne naine, poev od primitivnih odigravanja scene i Ferencijevog aktivnog metoda do skoranjih vegeto-terapije i psihodrame, eksperimentalne metode su se koristile ne samo za katarziko oslobaanje od napetosti, ve i za ponovno uenje. I konano, Jung, Rank, progresivni edukatori, terapeuti igrom i drugi, uveliko su se oslanjali na kreativno izraavanje kao naina za reintegraciju; a posebno je Rank isticao kreativni akt kao sutinu psiholokog zdravlja.

Ono to bi mi dodali jeste jednostavno sledee: insistiranje na reintegraciji psihologije normalnog i abnormalnog i samim tim na ponovnoj proceni onoga to se smatra normalnim psiholokim funkcionisanjem. Izraziemo ovo neto dramatinije: od samog poetka Frojd je ukazivao na neurotine elemente u svakodnevnom ivotu, te su on i drugi u sve veoj meri otkrivali iracionalne osnove mnogih institucija; sada smo opisali pun krug i usuujemo se da kaemo da psihoterapijsko iskustvo i reintegracija neurotinih struktura esto daju bolju informaciju o stvarnosti nego neuroza normalnosti.

Rekli smo da je, generalno govorei, psihoterapijski trend usredsreivanje na strukturu aktuelne situacije. S druge strane, psihoterapija (i njen istorijat) utie na drugaije vidjenje aktuelne situacije. I sa sve veom usmerenou terapije na stvarno ovde i sada, sve vie postaju nezadovoljavajue naune, politike i line predrasude o tome ta je to stvarnost, bilo da je ona perceptualna, drutvena ili moralna. Razmislite jednostavno o tome kako jedan lekar iji je cilj da pacijenta prilagodi stvarnosti, moe otkriti, kako se tretman odvija (i kao to se odvijao ve pola veka), da stvarnost poinje da izgleda vrlo razliito od njegove sopstvene ili opsteprihvaene predrasude; i tada on mora da preispita i koriguje svoje ciljeve i metode.

U kom pravcu on mora da ih koriguje? Treba li da predloi neku novu normu ljudske prirode, kojoj e pokuati da prilagodi svog pacijenta? Ovo je upravo ono to su neki terapeuti radili. U ovoj knjizi pokuaemo neto umerenije: posmatraemo razvoj aktuelnog iskustva kao samostalni kriterijum; to jest, dinamiku strukturu iskustva neemo smatrati pokazateljem neeg nesvesno nepoznatog ili simptoma, ve emo je posmatrati kao neto to je znaajno samo po sebi. Ovo znai baviti se psihologijom bez prethodnog procenjivanja o normalnom i abnormalnom i sa ovog stanovitva, psihoterapija nije metod korekcije, ve rasta.

2. Getalt terapija i Getalt psihologija

S druge strane, razmotrimo na odnos prema psihologiji normalnog. Mi se bavimo osnovnim uvidima Getalt psihologije: odnosom figure i pozadine; znaajem tumaenja koherentnosti ili rascepa figure u totalnom kontekstu aktuelne situacije; definitivnom strukturisanom celinom koja nije previe inkluzivna, a nije ni samo atom; aktivnom, organizujuom silom smisaonih celina i prirodnom tendencijom ka jednostavnosti forme; tendencijom nezavrenih situacija da se okonaju. ta bi ovome jo mogli dodati?

Razmislite, na primer, o unitarnom pristupu, kako bi ozbiljno shvatili nesvodljivo jedinstvo socio-kulturnog, biolokog i fizikog polja u svakom konkretnom iskustvu. Naravno, glavna teza Getalt psihologije glasi: neophodno je uvaavati celovitost fenomena koji se pojavljuju kao jedinstvene celine, a oni mogu biti analitiki podeljeni na delove samo po cenu unitavanja onoga to je neko imao nameru da prouava. Primenom ove teze preteno u laboratorijskoj situaciji u kojoj se prouavaju percepcija i uenje, ime su se psiholozi normalnog bavili, mogu se otkriti mnoge zadivljujuce istine i moe se pokazati neadekvatnost psihologija asocijacija i refleksa itd. Meutim, ne postoji opasnost od potpunog odbacivanja uobiajenih naunih pretpostavki, zato to sama laboratorijska situacija postavlja ogranienja u pogledu toga koliko daleko e neko razmiljati i ta e otkriti. Ova situacija je totalni kontekst koji odreuje znaenje onoga to se pojavljuje, a ono to se pojavljuje u okviru ogranienja jeste formalni i statiki kvalitet svojstven veem delu getalt teorije. Malo je toga reeno o dinamikom odnosu figure i pozadine ili o urgentnoj sekvenci u kojoj se figura brzo transformie u pozadinu, kako bi se sledea figura pojavila, sve dok se ne dostigne vrhunac kontakta i zadovoljenje, ime se vitalna situacija zaista zavrava.

Ipak, kako je uopte bilo mogue vie rei o ovim stvarima? Zapravo, kontrolisana laboratorijska situacija nije situacija od vitalnog znaaja. Jedini koji je sutinski zainteresovan jeste eksperimentator, ali njegovo ponaanje nije predmet prouavanja. Sa hvale vrednom revnou da budu objektivni, getaltisti su izbegavali, ponekad sa kominom objavom puritanstva, sve ono to ima veze sa strau i interesovanjem; oni su se bavili analizom reavanja ne ba goruih ljudskih problema. esto je izgledalo da oni zapravo govore kako je sve relevantno u polju celine, osim onih faktora koji su ljudima zanimljivi; oni su subjektivni i irelevantni! Ipak, s druge strane, samo ono to je interesantno, stvara snanu strukturu. (U pogledu eksperimenata sa ivotinjama, meutim, ovi faktori urgencije i interesa, nisu irelevantni, naroito ako se uzme u obzir da majmuni i pilii nisu ba posluni laboratorijski subjekti.)

Krajnji ishod je, naravno, taj da je Getalt psihologija sama po sebi ostala irelevantna i izolovana od savremenih pokreta u psihologiji, psihoanalizi i njenim ograncima, jer ovi nisu mogli da izbegavaju urgentne zahteve terapije, pedagogije, politike, kriminologije i dr.

3. Psihologija svesnog i nesvesnog Ipak, to to su psihoanalitiari zaobilazili Getalt psihologiju imalo je krajnje nepovoljne posledice, jer Getalt psihologija nudi adekvatnu teoriju svesnosti, a psihoanaliza je od samog poetka bila ometena nepostojanjem adekvatnih teorija svesnosti, uprkos injenici da je poveanje svesnosti oduvek bio glavni cilj psihoterapije. Razliite psihoterapijske kole koncentrisale su se na razliite metode poveanja svesnosti, bilo reima, mimikim miinim vebama, analizom karaktera, eksperimentalnim drutvenim situacijama ili preko kraljevskog puta snova.

Gotovo na samom poetku Frojd je otkrio znaajne istine onesvesnom i one su dovele do briljantnih uvida o psihosomatskom jedinstvu, o ljudskim karakterima, o meuljudskim odnosima u drutvu. Ali nekako, sve ovo se nije povezivalo u zadovoljavajuu teoriju selfa, a razlog za to je, po naem uverenju, nerazumevanje tzv. svesnog ivota. U psihoanalizi i u mnogim njenim ograncima (sa izuzetkom Ranka) jo uvek se smatra da svesnost pasivno prima utiske ili dodatno asocira utiske ili racionalizuje ili verbalizuje. Ona je ta na koju se utie, ona reflektuje, pria, a zapravo ne radi nita.

U ovoj knjizi emo dakle, kao psihoterapeuti koji se pozivaju na Getalt psihologiju, prouavati teoriju i metod kreativne svesnosti, formaciju figure/pozadine, kao koherentno sredite znaajnih, ali nepovezanih uvida o nesvesnom i neadekvatnog pojma svesnog.

4. Reintegracija psihologija svesnog i nesvesnog

Kada, meutim, insistiramo na unitarnim tezama, na kreativnosti

strukturisanih celina itd., ali ne u nezanimljivim laboratorijskim uslovima, ve u urgentnim situacijama psihoterapije, pedagogije, linih i drutvenih odnosa, tada iznenada otkrivamo da idemo vrlo daleko da smo povueni i da smo nagnani vrlo daleko u pogledu odbacivanja mnogih opsteprihvaenih pretpostavki, podela i kategorija, poto su one u osnovi neprihvatljive, zato to rasturaju u paramparad i ponitavaju stvar koju je trebalo prouavati . Umesto da budu istine koje govore o prirodi stvari, mi smatramo da su upravo one izraz neurotinog rascepa u pacijentu i u drutvu. A skretanje panje na osnovne pretpostavke koje su neurotine, pobuuje anksioznost (i kod autora i kod italaca).

U neurotinom rascepu, jedan deo linosti ostaje u nesvesnom ili se hladnokrvno priznaje, ali je daleko od svake zainteresovanosti ili se oba dela briljivo izoluju jedan od drugog i ine se nevanim jedan drugome, na takav nain izbegavajui konflikt i odravajui status quo. Ali ako u urgentnoj sadanjoj situaciji, bilo u lekarskoj ordinaciji ili u drutvu, ovek koncentrie svesnost na nesvesni deo ili na irelevantne veze, tada se poveava anksioznost, to je rezultat inhibiranja kreativnog ujedinjenja. Ovim metodom tretmana ostvaruje se sve blii i blii kontakt sa sadanjom krizom, sve dok se osoba ne identifikuje, rizikujui skok u nepoznato, sa nastupajuom kreativnom integracijom rascepa.

5. Plan ove knjige

Ova knjiga se koncentrie na pokuaj da se protumai niz ovih osnovnih teorijskih neurotinih dihotomija, kako bi se dolo do teorije selfa i njegove

kreativne aktivnosti. Poeemo od problema primarne percepcije i stvarnosti preko razmatranja ljudskog razvoja i govora do problema drutva, morala i linosti. Istovremeno skreemo panju na sledee neurotine dihotomije od kojih su neke univerzalne, neke su se razreile tokom istorije psihoterapije, ali su inae jo uvek prisutne, a neke su (naravno) predrasude same psihoterapije.

Telo i um: ovaj rascep i dalje postoji, iako oni najbolji medju lekarima prihvataju psihosomatsko jedinstvo. Pokazaemo da su navika i konano, nesvesna opreznost u sluaju hronine opasnosti, naroito ako postoji pretnja organskom funkcionisanju, uinili ovu obogaljujuu podelu neizbenom i gotovo endeminom, rezultirajui u kulturi lienoj radosti i lepote (Poglavlje 3).

Self i spoljanji svet: ova podela je stvar uverenja koje je jednobrazno rasprostranjeno u savremenoj zapadnoj nauci. Ona je povezana sa prethodnim rascepom, ali moda vie naglaava opasnosti politike i interpersonalne prirode. Na alost, upravo oni koji su u istoriji novije filozofije ukazivali na apsurdnost ove podele, uglavnom su i sami bili zaraeni nekom vrstom mentalizma ili materijalizma (Poglavlja 3 i 4).

Emotivno (subjektivno) i stvarno (objektivno): ovaj rascep je takoe stvar opteg naunog uverenja i povezan je sa prethodnim. On je rezultat izbegavanja kontakta, ukljuenosti, kao i namerne izolacije senzornih i motornih funkcija jednih od drugih. (Savremena istorija statistike sociologije bavi se prouavanjem ovih izbegavanja izdignutih do nivoa umetnosti). Pokuaemo da pokaemo da stvarnost znai sutinsku ukljuenost ili angaovanje (Poglavlje 4).

Infantilno i zrelo: Ovaj rascep je profesionalna bolest same psihoterapije, koja potie iz linosti terapeuta i iz drutvenog znaaja leenja: s jedne strane postoji muna preokupacija dalekom prolou, a sa druge strane, pokuaj prilagoavanja standardu stvarnosti odrasle osobe, koji nije vredan prilagoavanja. Deje karakteristike su potcenjene, iako njihov nedostatak osiromauje odrasle osobe; a druge osobine nazivaju se infantilnim, to predstavlja introjekcije neuroza odraslih (Poglavlje 5)

Bioloko i kulturno: ova dihotomija, koja je sutinski predmet prouavanja antropologije koji bi trebalo eliminisati, poslednjih decenija se ukorenila upravo u antropologiji; stoga (da ne pominjemo idiotski rasizam jedne strane) ljudska priroda postaje potpuno relativna i nitavna, kao da je beskrajno promenljiva. Pokuaemo da pokaemo da je ovo rezultat neurotine fascinacije artefaktima i simbolima i njihovom politikom i kulturom, kao da su oni sami ivi. (Poglavlje 6).

Poezija i proza : ovaj rascep, u potpunosti povezan sa svim prethodnim, jeste rezultat neurotine verbalizacije (i drugih posrednih iskustava) i, kao reakcije na to, zasienosti od verbalizacije; i ovo navodi savremene semantiare i istraivae jezika nauke i osnovnih jezika da potcene ljudski govor, kao da mi imamo dovoljno drugih medija komunikacije. Mi ih nemamo, ali imamo neuspenu komunikaciju. Osim toga, univerzalni pojmovi se smatraju mehanikim apstrakcijama, a ne izrazima uvida. I u skladu sa tim, poezija (i likovna umetnost) postaje sve vie izolovana i nejasna (Poglavlje 7).

Spontano i namerno: generalno se veruje da uzvienost i inspiracija pripadaju posebnim osobama, koje se nalaze u neobinim emotivnim stanjima; ili osim toga, ljudima na zabavama, koji su pod uticajem alkohola ili haia; umesto da to bude kvalitet svakog iskustva. I u skladu sa tim, proraunato ponaanje usmerava se na sticanje stvari koje ne moraju biti povezani sa neijom eljom, ve su one zapravo samo roba za neto drugo (tako da zadovoljstvo samo po sebi istrajava kao put ka zdravlju i uspehu). Biti ono to jesi znai ponaati se nesmotreno, kao da elja ne moe imati smisla; a ponaati se razumno znai uzdravati se i dosaivati se.

Lino i drutveno : ova uobiajena podela nastavlja da uruava ivot zajednice. Ona je i uzrok i posledica vrste tehnologije i ekonomije koju imamo, sa njihovom podelom na posao i hobi, ali ne na rad ili vokaciju; i na birokratiju koja deluje iz pozadine i na posredniku frontalnu politiku. Terapeutima koji se bave medjuljudskim odnosima trebalo bi da pripadne zasluga isceljenja ovog rascepa, pa ipak i ova kola, anksiozno kontrolisuci bioloke i seksualne faktore u polju, obino dolazi do formalnih i simbolinih, umesto stvarnih zadovoljenja zajednice (Poglavlja 8 i 9).

Ljubav i agresija: Ovaj rascep je oduvek bio rezultat instinktualnog osujeenja i samosavlaivanja, tako da se neprijateljstvo usmerava prema selfu, a uvaava se reaktivna blagost liena strasti, onda kada je erotski kontakt jedino mogue obnoviti oslobaanjem agresije i spremnou da se uniti stara situacija. Ali poslednjih decenija ovo stanje se iskomplikovalo novim izrazitim uvaavanjem koje se ukazuje seksualnoj ljubavi, dok se istovremeno razni agresivni nagoni potcenjuju kao antisocijalni. Kvalitet seksualnog zadovoljstva bi se moda mogao meriti injenicom da su ratovi na koje pristajemo sve destruktivniji, ali u sebi vie ne nose ar ljutnje (Poglavlja 8 i 9).

Nesvesno i svesno: Ako se ova znaajna podela, koju su usavrili psihoanalitiari, shvati apsolutno, to bi moglo, u principu, celu psihoterapiju uiniti nemoguom, zato to pacijent ne moe saznati o sebi ono to je nesaznatljivo za njega. (On je svestan ili bi mogao da postane svestan poremeaja u strukturi njegovog aktuelnog iskustva). Ovaj teorijski rascep je povezan sa potcenjivanjem stvarnosti snova, halucinacija, igre i umetnosti, kao i precenjivanjem stvarnosti svesnog govora, miljenja i introspekcije; i uopte, sa frojdijanskom apsolutnom podelom izmeu primarnih (veoma ranih) procesa miljenja i sekundarnih procesa. U skladu sa tim, id i ego nisu shvaeni kao naizmenine strukture selfa koje se razlikuju u stepenu jedna kao krajnost relaksacije i oputene asocijacije, druga kao krajnost svesne organizacije u cilju identifikacije iako se ovakva slika moe uoiti u svakom trenutku psihoterapije (Poglavlja 10-14).

6. Kontekstualni metod argumenta U prethodnom tekstu izloen je redosled glavnih neurotinih dihotomija koje emo pokusati da razreimo. U pogledu ovih i drugih lanihdistinkcija, koristiemo metod argumenta koji se na prvi pogled moe uiniti nepravednim, ali je neizbean i sam po sebi je primena getalt pristupa. Nazvaemo ga kontekstualni metod i skrenuemo panju na njega, tako da ga italac moe prepoznati, kada ga budemo koristili.

Fundamentalne teorijske greke po pravilu su karakteroloke i rezultat neurotine neadekvatnosti percepcije, oseanja ili akcije.(Ovo je oigledno, zato to se za svako osnovno pitanje, odgovor moe nai, da tako kaemo, svuda i bie uvek uoen, osim ako osoba nee ili ne moe da ga uoi). Fundamentalna teorijska greka je u znatnoj meri data u iskustvu posmatraa; on, iako ima dobru nameru, donosi pogrean sud; a samo nauno opovrgavanje navoenjem suprotnog dokaza je besmisleno, zato to posmatra ne dozivljava taj dokaz u njegovoj punoj snazi on ne vidi ono to neko drugi vidi ili zaboravlja ili mu izgleda nevano ili nalazi isprike itd. Tada je jedini koristan metod argumenta sagledavanje totalnog konteksta problema, ukljuujui uslove njegovog doivljavanja, socijalni milje i line odbrane posmatraa. Drugim reima, samo miljenje i posmatraevo insistiranje na njemu, treba podvrgnuti getalt-analizi. Osnovna greka se ne porie zapravo, krupna greka je, kako ree Sv.Toma, bolja nego slaba istina ona se moe izmeniti samo promenom uslova neposrednog iskustva.

Dakle, na metod je sledei: pokazaemo da u uslovima iskustva posmatraa, on mora imati misljenje, a zatim emo, igrom svesnosti u ogranienim uslovima, dopustiti pojavu bolje procene (njegove i nae). Svesni smo da je ovo razvoj argumenta ad hominem, samo mnogo ofanzivniji, jer mi ne samo da kaemo naem protivniku da je nitkov i prema tome, da grei, ve mu takoe milosrdno pomaemo da izmeni svoje vienje. Ipak verujemo da ovim nepravednim metodom argumenta, esto inimo vie pravde protivniku nego to je to uobiajeno u naunoj polemici, zato to od samog poetka znamo da je krupna greka ve sama po sebi kreativni in i mora biti da reava neki vaan problem onome ko je ini.

7. Primena kontekstualnog metoda na teoriju psihoterapije

Meutim, ako tvrdimo i imamo nameru da pokaemo da psihoterapija menja uobiajene predrasude, moramo takoe naznaiti na koji nain sami shvatamo psihoterapiju, zato to je ona mogua samo u procesu nastajanja neega. Moraemo stoga u narednim poglavljima, kako budemo razvijali nau kritiku mnogih optih ideja, da istovremeno ukaemo na brojne posebne odlike terapeutske prakse, jer se dostizanjem svakog novog stupnja opte perspektive, menjaju ciljevi i metode prakse.

Postoji integralni odnos izmeu nae teorije, nae procedure i onoga to otkrivamo. Ovo se, naravno, odnosi na svaku oblast istraivanja, ali se esto prenebregava u polemikama psihoterapijskih kola, tako da se upuuju neozbiljne optube da postoji loa namera ili ak ludost. Stav i karakter terapeuta (ukljuujui i njegovu obuku) odreuju njegovu teorijsku orijentaciju, a njegov metod klinikog postupka potie kako iz njegovog stava, tako i iz njegove teorije; i takoe, potvrda njegove teorije, potie od metoda koji koristi, zato to metod (i oekivanja terapeuta) delimino kreiraju rezultat, kao to je i sam terapeut bio usmeravan dok je bio na obuci. Ovaj odnos se mora ponovo sagledati u drutvenom kontekstu selekcije priliva pacijenata, koje svaka kola privlai da bude njen predmet posmatranja, kao i u kontekstu raznih standarda leenja i linog stava u pogledu drutvene procene prihvatljivog ponaanja i dostine sree. Sve ovo je dato u samoj prirodi stvari i bilo bi bolje kad bi se to prihvatilo, nego da se tome prigovara ili da se osuuje.

U ovoj knjizi mi iskreno prihvatamo vie razliitih teorija i tehnika, kao znaajne perspektive; one su relevantne u totalnom polju i koliko god nekim njihovim pristalicama izgledale nekompatibilne, one ipak moraju biti kompatibilne, ako bi se prihvatanjem i slobodnim konfliktom, dopustila njihova sinteza jer mi ne vidimo da su vrhunski ampioni ni glupi niti zlonamerni; a poto ivimo u istom svetu, negde mora postojati kreativno jedinstvo. Poenta je u tome da je u toku tretmana neophodno da se esto menja fokus, od karaktera ka miinoj tenziji, od navika govora do emotivne prisnosti i snova, i unazad. Verujemo da je mogue izbei besciljno kruenje, ako se ovek, upravo doputanjem svemu ovome da doprinese raznolikosti konteksta, koncentrie na strukturu figure/pozadine i prui selfu priliku da se nesmetano progresivno integrie.

8. Kreativno prilagoavanje: struktura umetnikog dela i deje igre Kreativne umetnike i umetnika dela, kao i decu i njihovu igru, esto emo koristiti kao primere progresivne integracije.

Napisi o umetnicima i deci u psihoanalitikoj literaturi su zauujue nekonzistentni. S jedne strane, ove grupe su po pravilu izdvojene kao spontane, a spontanost se smatra sutinom zdravlja; u uspenoj terapeutskoj seansi, isceljujui uvid se upravo odlikuje spontanou. S druge strane, umetnici se smatraju krajnje neurotinim, a deca - infantilnom. Takoe, psihologija umetnosti je oduvek imala nejasnu vezu sa ostatkom psihoanalitike teorije, inei se zauujue relevantnom, a ipak misterioznom; jer zato bi se san jednog umetnika razlikovao od bilo kog drugog sna? I zato bi svesna proraunatost umetnika bila vanija od bilo kog drugog prorauna?

Reenje ove misterije je prilino jednostavno. Znaajan deo psihologije umetnosti ne nalazi se u snovima niti u kritikoj svesti, ve (tamo gde psihoanalitiari ne trae) u koncentrisanoj senzaciji i u razigranoj manipulaciji materijalnog medijuma. Doivljavajui jasnu senzaciju i poigravajui se sa medijumom, to ini centralne inove, umetnik tada prihvata svoje snove i koristi svoju kritiku promiljenost; i spontano ostvaruje objektivnu formu. Umetnik je potpuno svestan onoga to radi kada je to obavljeno, on vam moe detaljno izloiti svoje postupke; on nije nesvestan u svom radu, ali uglavnom ni namerno proraunat. Njegova svesnost je u nekoj vrsti srednjeg modusa, niti aktivna niti pasivna, ve prihvatanjem uslova i pristupanjem poslu, raste ka reenju. A upravo tako je i sa decom: njihova jasna senzacija i slobodna, naoko besciljna igra je ono to doputa energiji da spontano tee i da dovede do tako arobnih otkria.

U oba sluaja radi se o senzorno-motornoj integraciji, prihvatanju impulsa i paljivom kontaktu sa novom materijom iz sredine, koji rezultiraju u znaajnom delu. Ipak, kad se sve uzme u obzir, ovo su prilino retki sluajevi. I umetniki rad i deja igra troe malo drutvenog bogatstva i nemaju tetne posledice. Moe li isti srednji modus prihvatanja i rasta funkcionisati u ivotu odraslog u ozbiljnijem poslu? Mi verujemo da moe.

9. Kreativno prilagoavanje: uopteno Verujemo da slobodna interakcija sposobnosti, koncentrisanih na neku prisutnu materiju, ne vodi u haos ili sumanutu fantaziju, ve u getalt koji reava stvarni problem. Mislimo da se ovo uvek iznova moe pokazati ubedljivim primerima (i da paljivom analizom, nita drugo i ne moe biti pokazano). Ipak, upravo ovu jednostavnu mogunost savremeni ovek i veina savremenih psihoterapija odbija da iskoristi. Umesto toga, javlja se neodobravanje, srameljiva potreba da se bude promiljen i da se prikloni principu realnosti. Rezultat ovakve naviknute promiljenosti jeste da smo sve manje u kontaktu sa naom sadanjom situacijom, zato to je sadanjost uvek nova; a bojaljiva promiljenost nije spremna za novinu ona se oslanja na neto drugo, neto poput prolosti. I tada, ako smo van kontakta sa stvarnou, nai bezuspeni izlivi spontanosti e verovatno promaiti cilj (mada to nije obavezno gore nego kada zbog opreznosti promaimo cilj); i ovo onda postaje dokaz da je kreativna spontanost nemogua, zato to je nerealna.

Ali kada je osoba u kontaktu sa potrebom i okolnostima, odmah se uoava da stvarnost nije nefleksibilna i nepromenljiva, ve da je spremna da bude ponovo stvorena; i to osoba spontanije koristi svoju sposobnost orijentacije i manipulacije, bez suzdravanja, to sve vie dokazuje da je ponovno stvaranje mogue. Svako moe da se priseti svojih najboljih poteza na poslu ili u igri, u ljubavi ili prijataljstvu i proveri da li je ovo tano.

10. Kreativno prilagoavanje: Organizmika samoregulacija

U pogledu funkcionisanja organskog tela, nedavno je dolo do znaajne promene teorije o ovom pitanju. Mnogi terapeuti sada govore o organizmikoj samoregulaciji, tj. o tome da u interesu zdravlja ili morala nisu nuni svesno planiranje, podsticanje ili koenje nagona gladi, seksualnosti itd. Ako se dopuste, oni e spontano regulisati sami sebe, a ako se poremete, teie da se isprave. Meutim, sugestija da postoji sveobuhvatna samoregulacija svih funkcija due, ukljuujui kulturu i uenje, agresiju i bavljanje zanimljivim stvarima, zajedno sa slobodnom igrom halucinacija, izazvala je protivljenje. Ako bi se ove stvari dopustile, mogunost da e u kontaktu sa stvarnou ak i njihovi tekui poremaaji teiti da se isprave i da prerastu u neto vredno, doekana je sa anksioznou i odbaena je kao neka vrsta nihilizma. (Ali, ponavljamo da je ova sugestija izrazito konzervativna, zato to ona nije nita drugo nego stari Tao savet ne uplii se.)

Umesto toga, svaki terapeut zna - kako? - ta je stvarnost kojoj se pacijent treba prikloniti, ili ta je zdravlje ili ljudska priroda koje pacijent treba da dostigne. Kako on to zna? Sasvim je verovatno da se pod principom realnosti podrazumeva introjektovano postojee drutveno ureenje, koje se uvek iznova javlja kao nepromenljiva zakonitost oveka i drutva. Mi kaemo, drutveno ureenje, jer primetiete da u pogledu fizikih fenomena ovakva potreba za povinovanjem uopte ne postoji, ali naunici koji se bave fizikim naukama generalno nesmetano postavljaju hipoteze, eksperimentiu, gree ili pogaaju i to rade potpuno osloboeni krivice ili straha od prirode, te samim tim prave genijalne maine koje mogu da zauzdaju stihiju ili da je sumanuto uskovitlaju.

11. Kreativno prilagoavanje: Funkcija selfa

Mi govorimo o kreativnom prilagoavanju kao o sutinskoj funkciji selfa (ili tanije, self jeste sistem kreativnog prilagoavanja). Ali ako su kreativne funkcije samoregulacije, prihvatanje novine, unitavanje i reintegracija iskustva - i itav ovaj rad poniteni, ne ostaje mnogo toga od ega bi se obrazovala teorija selfa. A to je i dokazano. Poznato je da je najslabiji deo psihoanalitike literature upravo teorija selfa ili ega. U ovoj knjizi kojom se ne ponitava, ve potvruje snano delovanje kreativnog prilagoavanja, mi isprobavamo novu teoriju selfa i ega. italac ce pravovremeno doi do ovoga. Nastaviemo da istiemo razliku koja postoji u terapeutskoj praksi onda kada se self vidi kao pasivna svest plus nesvesni ego i onda kada se self smatra kreativnim kontaktiranjem.

12. Neke razlike u optem terapeutskom stavu

(a) Pacijent dolazi po pomo zato to ne moe pomoi sam sebi. Ako je samosvesnost pacijenta pasivna, sama svest o tome da ono to se deava nije bitno za njegov oseaj ugodnosti mada je sigurno bitna sama injenica da je on doao, na sopstvenim nogama onda se uloga pacijenta sastoji u tome da se neto radi njemu; jedino to se trai od njega je da se ne mea. Ali, u suprotnom, ako je samosvesnost integrativna sila, onda je pacijent od poetka aktivan partner u radu, uenik u psihoterapiji. I naglasak je pomeren od prilino ugodnog oseaja da je on bolestan do oseaja da on neto ui, jer oigledno je da je psihoterapija humana disciplina, razvoj Sokratove dijalektike. A termin leenje se koristi ne da bi se razreila veina kompleksa ili da bi se osobodili odreeni refleksi, ve da bi se dolo do one take u tehnici samosvesnosti, odakle bi pacijent mogao nastaviti bez pomoi zato to i ovde, kao i svuda u medicini, natura sanat non medicus i jedino se sam ovek (u svom okruenju) moe isceliti.

(b) Self sebe nalazi i stvara samo u sredini. Ako je pacijent aktivan

eksperimentalni partner u seansi, on e ovaj stav nositi sa sobom i bre e napredovati, jer je materija iz sredine znatno interesantnija i urgentnija. Ovo nije opasnija, ve je zapravo bezopasnija situacija nego kad bi on stupio u spoljanji svet u kome bi pasivno podlegao raspoloenjima, koja izviru iznutra.

(c) Ako je samosvesnost bespomona i samo refleks nesvesnog ega, onda je sam pokuaj pacijenta da sarauje obstruktivan; i tako se u uobiajenoj analizi karaktera, otpori napadaju, odbrane slamaju itd. Ali u suprotnom, ako je svesnost kreativna, onda se sami otpori i odbrane koji su zaista protivnapadi i agresivnost usmereni protiv selfa vide kao aktivni izrazi vitalnosti, koji se, iako neurotini, uklapaju u totalnu sliku*. Umesto da budu likvidirani, oni se prihvataju onakvim kakvi su i prema tome, susreu se otvoreno: terapeut u skladu sa svojom sopstvenom samosveu, odbija da mu bude dosadno, da bude zastraen ili nagovoren itd; on susree bes koji objanjava nerazumevanjem i ponekad odbranom ili ak pokazuje svoj bes, u skladu sa istinom date situacije; on susree obstrukciju sa nestrpljenjem u okviru veeg strpljenja. Na ovaj nain

______________

* Rankova Gegenwille negativna volja

nesvesno se moe probiti u prvi plan, tako da se njegova struktura moe doiveti. Ovo se razlikuje od napada na agresiju onda kada je pacijent ne osea i kada se, iako sadri zrnce doivljene stvarnosti, objanjava kao negativni transfer. Da li pacijentu treba zauvek oduzeti ansu da otvoreno veba svoj gnev i tvrdoglavost? Meutim, ono to se deava kada se on usudi da isprobava svoju agresiju u stvarnim okolnostima i kada na to dobije normalan odgovor, a da mu se krov nije sruio na glavu, jeste da moe uvideti sta ini i setie se ko su mu pravi neprijatelji; i integracija se nastavlja. Osim toga, mi ne traimo da pacijent ne cenzurie, ve da se koncentrie na to kako cenzurie, kako se povlai, kako se utiava, koje miie pokree, koje slike ili praznine mu se pojavljuju. Na taj nain gradi se most koji mu omoguava da pone da osea sebe kako aktivno potiskuje i tada on moe sam poeti da oslobaa potisnuto.

(d) Ogromna koliina energije i prethodna kreativna odluka investiraju se

u otpore i naine potiskivanja. Tada zaobilaenje ili napadanje otpora, znai da e pacijent na kraju biti manji nego kad je doao, iako slobodniji u izvesnom smislu. Ali shvatajui otpore eksperimentalno, doputajui im da deluju i uoavajui prema emu u sebi ili u terapiji prua otpor, pacijent otvara pre mogunost za njihovo razreenje, nego unitenje.

(e) Ako je samosvesnost pasivna, pacijentova patnja je beznaajna i moe

se ublaiti aspirinom, dok u meuvremenu, terapeutski hirurg nastavlja da radi neto njegovoj pasivnosti. I zbilja, delimino je zasluga ove teorije to to se otpori brzo razreavaju, kako bi se izbegao bol stvarnog konflikta, kako se pacijent ne bi raspao. Ali patnja i konflikt nisu beznaajni, niti nepotrebni: oni ukazuju na destrukciju koja se dogaa u celokupnoj formaciji figure/pozadine, kako bi se nova figura mogla pojaviti. Ovo se ne deava u odsustvu starog problema, ve reavanjem starog problema, obogaenog upravo svojim tekoama, i inkorporiranjem nove materije ba kao to i veliki istraiva ne izbegava bolne kontradiktorne dokaze svojoj teoriji, ve traga za njima, kako bi proirio i produbio teoriju. Pacijent se zatiuje ne ublaavanjem tekoe, ve time to poinje da doivljava tekou, upravo u onim oblastima gde takoe doivljava sposobnost i kreativni elan. Ako bi umesto toga ovek pokuao da razrei otpor, simptom, konflikt, perverziju, regresiju, umesto da proiri oblasti svesnosti, da rizikuje i dopusti selfu da oivi svoju sopstvenu kreativnu sintezu to bi znailo, potrebno je rei, da terapeut iz superiorne pozicije sudi o takvom i takvom ljudskom materijalu da nije vredan da ponovo stekne iskustvo celovitog ivota.

(f) Konano, bez obzira na teoriju selfa , upravo kao to je na poetku pacijent doao po sopstvenom nahoenju, tako i na kraju on mora otii po sopstvenom nahoenju. Ovo je tano za bilo koju kolu. Ako je u toku tretmana, otkrivena pacijentova prolost, on je na kraju mora prihvatiti kao svoju. Ako se prilagoava u svom interpersonalnom ponaanju, on sam mora biti inilac u drutvenim situacijama. Ako njegovo telo reaguje sa ivou, pacijent mora osetiti da je to on, a ne njegovo telo koje to radi. Ali otkuda se iznenada pojavio ovaj novi osnaeni self? Da li se pojavio budei se iz hipnotickog transa? Ili, zar nije oduvek bio tu, dolazei na seansu, priajui i utiavajui se, radei vebe ili kruto leei? Poto de facto on pokazuje toliko snage u procesu, zar nije razumno de jure usmeriti neto panje na njegove adekvatne radnje kontakta, svesnost, manipulaciju, patnju, izbor itd., kao i na telo, karakter, istoriju, ponaanje? Ovo su nuna terapeutska sredstva za pronalaenje konteksta prisnijeg kontakta, ali samo je self taj koji moe da se koncentrie na strukturu kontakta.

Pokuali smo da pokaemo da se na pristup razlikuje u pogledu opte

perspektive i terapeutskog stava. Ova knjiga je teorija i praksa getalt terapije, nauka i tehnika formacije figure/pozadine u polju organizam/sredina. Smatramo da e biti znaajna za kliniku praksu. tavie, verujemo da e biti korisna mnogim ljudima koji mogu pomoi sami sebi i uzajamno jedni drugima, na svoj sopstveni nain. Ali vie od svega, nadamo se da ova knjiga sadri neke korisne uvide za sve nas, u pogledu kreativne promene nae sadanje urgentne krize.

Ono to je potrebno jeste da nau sadanju situaciju, u koju god sferu ivota da ovek pogleda, shvatimo kao polje kreativnih mogunosti, inae bi ona, iskreno govorei, bila nepodnoljiva. Desenzitizacijom i inhibiranjem sopstvenih udesnih moi, izgleda da veina ljudi ubeuje sebe ili doputa da bude ubeena, da je njihova situacija podnoljiva ili makar da je to u dovoljnoj meri. Sudei po vrsti problema koje imaju, ini se da ljudi smatraju da je stvarnost podnoljiva, da je ona neto emu se mogu prilagoditi i imati ak i malo sree. Ali taj standard sree je previe nizak, ta mera sree je vredna prezira; ovek se postidi sopstvene ljudskosti. Ali sreom, ono to ljudi smatraju stvarnou nije uopte stvarnost, ve neprijatna iluzija (a kakva je korist dovraga od iluzije, ako barem ne prua utehu!)

Sve u svemu, stvar je u tome da se nalazimo u hroninom stanju urgencije i da je veina naih moi ljubavi i razuma, besa i ogorenosti potisnuto ili zamagljeno. Oni koji vide jasnije, oseaju intenzivnije i delaju hrabrije, uglavnom se uzalud iscrpljuju i pate, zato to je nemogue za bilo koga da bude krajnje srean, ukoliko nismo sreni u optijem smislu. Ipak, ako stupimo u kontakt sa ovom sumornom stvarnou, u njoj takoe postoji i kreativna mogunost.

D r u g i d e o

STVARNOST, LJUDSKA PRIRODA I DRUTVO

I I I UM, TELO I SPOLJANJI SVET

1. Situacija dobrog kontakta Sa stanovita psihoterapije kada se ostvari dobar kontakt npr. kada je figura jasna, svetla i nesmetano se energizuje iz prazne pozadine tada ne postoji neki poseban problem koji se tie odnosa uma i tela ili selfa i spoljanjeg sveta. Postoje, naravno, neke odreene tekoe i zapaanja u vezi odreenog funkcionisanja, na primer, postavlja se pitanje kako su crvenilo lica i stezanje vilice i aka funkcionalno povezani sa oseanjem besa i kako su ovo oseanje i ovo ponaanje funkcionalno povezani sa unitavanjem frustrirajue prepreke; ali u ovakvim sluajevima totalni kontekst se lako prihvata i to je pitanje razjanjenja odnosa izmeu delova; i kako se sledi detaljno razjanjenje, spone odnosa se ponovo doivljavaju i lako se prihvataju.

Separacija koja implicira poseban psihosomatski problem ili problem spoljanjeg sveta nije bila uobiajena u antiko doba. Aristotel govori o vegetativnim funkcijama, senzacijama i motivaciji kao glavnim klasama aktivnosti due i povezuje ih kao identine u inu sa prirodom hrane, objektima senzacija itd*. U savremenoj psihologiji, Keler (Koehler) kae: Celina procesa je determinisana sutinskim svojstvima cele situacije; smisaono ponaanje moe se smatrati primerom organizacije; ovo se takoe moe primeniti na odreene percepcije. Zbog toga je svest o procesu samo od sekundarnog znaaja**. Ili da citiramo drugog getalt psihologa, Verthajmera (Wertheimer) koji kae: Zamislite ples koji odie gracioznou i radou. O kakvoj se situaciji radi u ovakvom plesu? Da li je on zbir fizikih pokreta udova i psihike svesti? Ne. Postoje mnogi procesi koji su u svojoj dinamikoj formi identini, bez obzira na varijacije u materijalnom karakteru njihovih elemenata***.

Priznanjem da ovi posebni problemi ne postoje, kod psihoterapeuta se odmah javlja logino pitanje: kako to da se tako dugo vremena i kod toliko dobronamernih i inteligentnih ljudi, deavalo da se jedan ovakav nepostojei problem doivljava kao bitan problem? Zato to, kako smo ve rekli, osnovni rascepi ove vrste nikada nisu jednostavne greke, koje se mogu ispraviti navoenjem novih injenica, ve su one same po sebi date u injenici iskustva.

____________

* Drevni Platonov problem due u telu i svetu nije savremen problem, iako je sa

njim povezan na neurotian nain.. Isto bi se moglo rei i za teoloku

dilemu tela i duha itd.

** Mi sumnjamo da je svest samo od sekundarnog znaaja u analizi bilo koje ovakve celine, ali

navodimo ovaj citat zbog njegovog stava.

*** Citati su preuzeti iz Willis D. Ellis Source Book of Gestalt Psychology,

Kegan Paul, Trench, Trubner & Co., Ltd., London.

2. Frojd i ovi problemi

Frojdova psihoanalitika teorija nalazi se negde izmeu prethodne pogrene koncepcije ovih problema. kao posebno tekih i njihovog razreenja koje su ponudile razne savremene unitarne psiholoke kole.

Frojd je pisao u duhu duge tradicije koju je nerado prihvatao, tako to ju je ignorisao o rascepu izmeu uma i tela i selfa i stvarnosti. U okviru ove tradicije pronaeni su razni naini za ujedinjenje ovog rascepa, kao to su psihofiziki paralelizam i predodreena harmonija ili redukovanje svesti na epifenomen, materije na iluziju ili formiranje obe od neutralne tvari ili (meu laboratorijskim psiholozima) odbijanje da se introspekcija uopte uzme u obzir, bilo kao metod ili kao objekat naunog prouavanja.

Svemu ovome Frojd je pridodao uvenu misao da je um, ba kao ledena santa, samo svojim malim delom iznad povrine i svestan, dok je njegovih osam devetina zaronjeno ispod povrine i nesvesno. Ovaj doprinos, u poetku, samo oteava stvar, zato to sada ne treba da poveemo dve, ve tri stvari, svesno-mentalno, nesvesno-mentalno i telo. Ako se um definie u terminima introspekcije, onda je mentalno-nesvesno zbunjujuce; ali ako je, kako je Frojd sigurno osetio, nesvesno po logici nezavisno od ili prethodi svesnom, onda nam preostaje trei element, koji je usled svoje prirode, nemogue direktno posmatrati. Ipak je ovde, kao to je to uvek sluaj, uvoenje dodatne kompleksnosti zbog praktine urgencije (urgencije medicine u ovom sluaju) definitivno pojednostavilo problem, izdvajanjem sutinskih funkcionalnih odnosa.

Zato je Frojd uopte insistirao da nesvesno nazove mentalnim, umesto da ga je jednostavno smestio u fiziko, to bi bilo u skladu sa prethodnom psihijatrijskom tradicijom? (I zaista, da bi zadovoljio neurologe, on je morao uvesti pojam somatske podreenosti, stanje tela koje predisponira um da izgubi deo svog sadraja u nesvesnom tako da sada umesto tri, imamo etiri elementa!). Efekti nesvesnog i na um i na telo imaju svojstva koja se obino pripisuju mentalnom: oni su simboline organizacije iskustva, koje imaju svrhu, znaenje i intenciju; oni su sve osim svesni. tavise, kada se sadraj nesvesnog ponovo javi u svesnom, svesno iskustvo se menja, kao kada se obrati panja na obino neprimetne, ali oigledno mentalne sadraje, kao to su na primer, seanje i navika. Tako je Frojd na kraju imao pet klasa: svesno-mentalno, predsvesno-mentalno (seanje itd.), nesvesno-mentalno, somatski-podreeno i somatsko. Svesno su one namere koje bi mogle biti predmet introspekcije; predsvesno ine one namere koje bi mogle postati svesne, ako se na njih obrati panja, a skretanje panje je svesna mo; nesvesno su one namere koje ne mogu postati svesne nijednim svesnim aktom selfa (ovo je mesto na kome psihoterapeut stupa na scenu, naoruan posebnom moi da uini dostupnim znanju ono to je u principu, nesaznatljivo); somatski-podreeno i somatsko se ne smatraju namerama.

3. Kontrast psihoanalize i Getalt psihologije u pogledu ovih problema

Ipak u okviru ovih nelogino proirenih klasa, psihoanaliza je sve vie bila u stanju da obezbedi jedinstveno funkcionisanje i dobar kontakt, a ovo omoguava doivljavanje konteksta iji su delovi koherentni.

Sa formalne take gledita, Frojdovo nazivanje nesvesnog mentalnim nije bilo neophodno. U fizikoj i psiholokoj teoriji getaltista, vidimo da smisaone celine postoje irom prirode, i u fizikom i u svesnom ponaanju, u telu i umu. Znaenje celina se ogleda u tom smislu da one objanjavaju delove; njihova svrha se moe videti u tendenciji delova da kompletiraju celine. Prilino odvojene od svesti, ove intencionalne celine javljaju se, sa formalnom slinou u percepciji i ponaanju u svakom dogaaju i ovo je sve to je potrebno da bi se govorilo o simbolima. (U naelu, Frojd je nazvao nesvesno mentalnim kako bi se izborio protiv predrasude savremene neurologije koja je bila asocijativna i mehanika.)

Ali stvarni psihosomatski problem i problem spoljanjeg sveta nisu bili obuhvaeni ovim formalnim razmatranjem; oni imaju veze sa takvim datim dokazima kao Ja hou da ispruim ruku, pruam je i ona je ispruena ili Otvaram oi i prizor ili navire u mene ili ostaje napolju i tako dalje; ovo nisu pitanja koja se bave vrstama celina, ve odnosima celina svesti prema drugim celinama. Getalt teoretiari su izbegavali ova pitanja i zapravo su uprkos stalnom pribegavanju znaajnim svesnim funkcijama uvida bili skloni da svest, i uopte um, smatraju problematinim epifenomenom, koji je sekundaran ili beznaajan. Kao da im je bilo jako neprijatno zbog sopstvenih napada na mehanistiku predrasudu, te su morali neprestano da se brane od optubi da su idealisti ili vitalisti.

Ono to problematine odnose ini posebnim jeste dato oseanje nepovezanosti i ne biti svoj u doivljavanju tela i sveta. I upravo je ovo stvar na koju se psihoterapija snano fokusirala. Ispitaemo genezu ovog oseanja i pokazaemo kako to na kraju dovodi do pogrenih koncepcija.

4. Granica kontakta i svesnost Svaki in kontaktiranja je celina svesnosti, motornog odgovora i oseanja saradnja senzornog, miinog i vegetativnog sistema a kontaktiranje se odigrava na povrinskoj granici u polju organizam/sredina.

Ovo smo rekli na udan nain, umesto da kaemo na granici izmeu organizma i sredine, zato to, kao to je ranije reeno, definicija bioloke jedinke obuhvata njenu sredinu: besmisleno je da definiemo nekoga ko die, bez vazduha, nekoga ko hoda, bez gravitacije i tla, nekoga ko je razdraljiv bez prepreke i tako redom za svaku bioloku funkciju. Definicija organizma je definicija polja organizam/sredina; a granica kontakta je, da tako kaemo, poseban organ svesnosti nove situacije u polju, za razliku od unutranjih organskih organa metabolizma ili cirkulacije koji funkcioniu konzervativno, bez potrebe za svesnou, opreznou, selekcijom ili izbegavanjem novine. U sluaju nepokretne biljke, polja koje ine organizam/zemlja, vazduh itd., ovu unutra-njost granice kontakta prilino je jednostavno zamisliti: osmotska membrana je organ interakcije organizma i sredine, gde su obe strane oigledno aktivne. Isti je sluaj i sa pokretnom, sloenom ivotinjom, ali odreene perceptualne iluzije oteavaju razumevanje ovoga *.

(Ovde nailazimo na verbalne tekoe ukorenjene u naem jeziku. Razmislite o konfuziji uobiajenog filozofskog govora u ovom kontekstu, kada se kae unutranji i spoljanji. Unutranji znai u koi, spoljanji znai van koe. Ipak, kada se govori o spoljanjem svetu, postoji tendencija da se telo predstavi kao deo spoljanjeg sveta, a tada unutranje znai unutar uma, unutar uma, ali ne i tela.)

Osim toga, kao to su Frojd, a naroito Vilijem Dejms (William James), istakli, svest je rezultat odlaganja interakcije na granici. (Dejms je, naravno, mislio na prekinuti refleksni luk, ali vratimo se na getalt teoriju.). Moemo odmah videti da je svest funkcionalna. Jer ako je interakcija na granici kontakta relativno jednostavna, postoji malo svesnosti, refleksije, motornog prilagoavanja i promiljenosti; ali tamo gde je teka i sloena, svest se pojaava. Poveanje sloenosti senzornih organa ukazuje na potrebu za veom selektivnou, poto ivo bie postaje pokretljivije i sree se sa vie novina. Dakle, serije sa rastuom kompleksnou bi se mogle shvatiti kao: fototropizam koji postaje svesno gledanje, a ovo postaje namerno zapaanje; ili osmoza koja postaje hranjenje, a ovo postaje namerno uzimanje hrane.

5. Tendencija pojednostavljenja polja Na kraju krajeva, cilj svega ovoga je uproavanje organizacije polja organizam/sredina, okonavanje nezavrenih situacija u njemu. Sada emo detaljnije razmotriti ovu zanimljivu granicu kontakta.

Kad se radi o granici interakcije, njena osetljivost, motorni odgovor i oseanja su usmereni i prema sredini, koja ini jedan njen deo i prema organizmu, koji ini drugi njen deo. Neuroloki ona poseduje receptore i proprioceptore. Ali u inu, u kontaktu, percepcija i poetni pokret proeti oseanjem, ine jednu celinu. Na primer, subjektivni oseaj ei, ne slui kao signal koji se registruje i koji se

_____________

* Ponoviemo da su iluzije jednostavno to da ono to se kree privlai panju u odnosu na nepokretnu pozadinu i da ono to je sloenije privlai panju u odnosu na ono to je relativno jednostavnije. Ali na granici, interakcija se odvija sa obe strane.

odnosi na opaanje vode; ve znai da se u istom inu, voda doivljava kao neto jasno-poeljno-privlano, dok se njen nedostatak doivljava kao neto odsutno-razdraujue-problematino.

Ako se koncentriete na blisku percepciju koja se odnosi na ukus, oigledno je da su ukus hrane i vaa usta koja je kuaju, jedno isto i stoga ova percepcija nikada nije neutralna u pogledu oseanja, ve uvek prijatna ili neprijatna, pri emu se bezukusnost smatra vrstom neprijatnosti. Ili razmislite o genitalijama u toku snoaja: svesnost, motorni odgovor i oseanje su dati kao jedno isto. Ali ako razmiljamo o ulu vida, u sluaju udaljenog i nezanimljivog prizora, jedinstvo je manje oigledno; pa ipak, im se koncentriemo na vidokrug u kome se stvari doivljavaju kao moj vid, tada gledanje postaje paljivo moje-sopstveno-gledanje (esto shvatajui da zurimo) i prizor poinje da zadobija estetsku vrednost.

Kretanje ka najjednostavnijoj strukturi polja jeste interakcija na granici kontakta izmeu pritisaka organizma i pritisaka sredine, sve dok se ne uspostavi relativna ravnotea. (Odlaganje svest je potekoa u zavravanju procesa.) Primetiete da su u ovom procesu tzv. aferentni nervi daleko od toga da budu samo receptivni; oni poseu napolje voda se doivljava kao neto jasno i ivotno, onda kada je neko edan; ne samo da odgovaraju na dra, oni odgovaraju, da tako kaemo, ak pre pojave drai.

6. Mogunosti na granici kontakta Razmotriemo razliite mogunosti koje postoje na granici kontakta, poto se interakcija razliito odvija:

(1) Kada se ravnotea lako uspostavlja, svesnost, motorno prilagoavanje i promiljenost su oputeni: jedinka je spokojna i kao da spava.

(2) Kada je bilo teko uravnoteiti pritiske sa obe strane granice i kada su samim tim, svesnost i prilagoavanje bili izraeniji, ali onda nastupa relaksacija: tada se javlja divno iskustvo estetsko-erotske zaokupljenoti, kada se sa spontanom svesnou i pokretima plee i napaja u okruenju, kao u samozaboravu, dok se, zapravo, doivljavaju dublji delovi sebe, odazivajui se izraenijom znaenju objekta. Lepota trenutka potie od oputanja promiljenosti i preputanja skladnoj interakciji. To je trenutak ponovnog stvaranja, koji se uvek iznova zavrava gubitkom interesa i odmorom.

(3) Situacija opasnosti: kada granica postane nepodnoljivo preoptereena zbog pritisaka iz sredine, koji se moraju odbacivati sa izuzetnom selektivnou i izbegavanjem; i

(4) Situacija frustracije, gladovanja ili bolesti: kad granica postane nepodnoljivo napeta zbog proprioceptivnih pritisaka, koje sredina ne moe uravnoteiti*. ________

* Ove dve suprotne situacije izazivaju neslaganje izmeu dve najoprenije parafrojdijanske kole: onih koji zastupaju miljenje da je neuroza posledica nesigurnosti i onih koji je povezuju sa strepnjom od instinkata.

U oba ova sluaja neumerenosti opasnosti i frustracije, postoje privremene funkcije koje se na zdrav nain suoavaju sa opasnou, sa ciljem zatite osetljive povrine. Ovakve reakcije mogu se uoiti irom ivotinjskog carstva i one se dele na dve vrste - subnormalne i supernormalne. S jedne strane to su panini, bezumni beg, ok, anestezija, nesvestica, umrtvljivanje, delimino prikrivanje, amnezija: ovo su sve naini zatite granice, tako to se ona privremeno desenzitizuje ili motoriki paralie, sve dok opasnost ne proe. S druge strane, postoje naini da se amortizuje tenzija tako to se njena energija prazni u poremeaju same granice, npr. halucinacijom i snom, ivom imaginacijom, opsesivnim mislima, dugim premiljanjem, koji su praeni motornom uznemirenou. Izgleda da su subaktivna sredstva adaptirana da tite granicu od vika iz sredine, otklanjajuci tako opasnost; dok superaktivna sredstva koja se odnose na proprioceptivne neumerenosti, prazne energiju osim ako se, kod gladovanja ili bolesti, ne dostigne kritina taka opasnosti, kada moe doi do gubitka svesti.

7. Funkcija svesti u sluaju opasnosti Tako smo stigli do jo jedne funkcije svesti: pranjenje energije koja ne moe dostii ravnoteu. Ali zapaziete da je ovo, kao i kod primarne funkcije, vrsta odlaganja: prethodno odlaganje sastojalo se od poviene svesnosti, eksperimentacije i namere da se rei problem; a ovde se radi o odlaganju sa ciljem odmora i povlaenja, jer se problem ne moze reiti na drugaiji nain.

Ova funkcija iscrpljivanja, koja pripada svesti, je u sutini, Frojdova teorija snova; sada emo rekapitulirati elemente ove teorije: prilikom spavanja (a) istraivanje i manipulacija sredine privremeno su obustavljeni, tako da je onemogueno bilo koje fiziko reenje; (b) odreeni proprioceptivni impulsi nastavljaju da stvaraju tenziju san je ispunjenje elje; ovo je latentni san; (c) ali vidljivi sadraji su uglavnom uzburkavanje same senzorne povrine, ostaci dnevnih dogaaja. Veoma je vano shvatiti da famozna razlika koju Frojd pravi izmeu manifestnog i latentnog sna, upravo znai da je svest sna izolovana i od sredine i od organizma; self kojeg je sneva svestan uglavnom je samo povrinska granica. Ovo je neophodno da bude tako, jer ako bi se dopustilo da neto vie nego to je sama granica, formira celinu, to bi zahtevalo praktino prilagoavanje i stoga, aktiviranje miia i osoba bi se probudila. Paradoksalno, san je potpuno svestan; ovo je razlog njegovog ujednaenog filmskog kvaliteta. to je san dublji, sve je manje nejasnog oseanja telesnosti, svojstvenog percepciji budnog stanja. Sneva je neobino nesvestan proprioceptivnih sadraja ije znaenje sanja; ako oni ponu da nadiru u njegov san, npr.ze postane veoma jaka, sneva e da se probudi; i na kraju (d) funkcija sna je da osobu zadri u stanju spavanja.

Ista funkcija svesti kao pokuaja energetskog pranjenja, moe se jednostavno posmatrati, kako je Vilhelm Rajh (Wilhelm Reich) istakao, u jasnim seksualnim slikama koje se pojavljuju prilikom privremene seksualne frustracije. Zaista, u ovom primeru moemo videti celu sliku jednostavnog funkcionisanja povrine svesnosti: kod organske potrebe, nadraaj se iri i ide ka svom cilju; kod odlaganja postoji namerno suzdravanje i povean tempo traganja za celishodnim nainom; po zadovoljenju, slika smesta postaje bezizraajna; ali u frustraciji, ona se jo vie izotrava, pokuavajui da isprazni energiju.

Dakle, na granici kontakta postoje dva procesa kojima se suoava sa opasnou: iskljuivanje i halucinacija. Naglaavamo da su ovo zdrave privremene funkcije u sloenom polju organizam/sredina.

8. Nauna adekvatnost predloene unitarne koncepcije

Sada smo konano u poziciji da objasnimo zadivljujui pojam uma u odnosu

na telo i spoljani svet, umesto prilino prima facie koncepcije, koju smo razvijali o svesti, kao funkcije kontakta u sloenom polju organizam/sredina.

Ova prima facie koncepcija koja, u savremenom, ali ne naroito superiornom, okviru, lii na Aristotelovu oseajnu i racionalnu duu, ne izaziva neke naroite naune potekoe. Postoje odreeni funkcionalni odnosi izmeu ovog i drugih entiteta, koji se mogu posmatrati i sa kojim se moe eksperimentisati. Postoje, na primer, kriterijumi za dobar kontakt, kao to su fokusiranost, jasnoa i zakljuenje figure/pozadine; gracioznost i snaga pokreta; spontanost i intenzitet oseanja. Takoe i formalna slinost posmatranih struktura svesnosti, pokreta i oseanja u celini; i nepostojanje kontradikcije izmeu vie znaenja ili svrha. A moe se analitiki i eksperimentalno pokazati da odstupanja od norme dobrog kontakta ukljuuju i uzrone i posledine odnose sa sredinskim i somatskim poremeajima.

Ipak, sada moramo pokazati da predlog da je um jedinstven, izolovan entitet sui generis, nije samo genetiki objanjiv, ve je u izvesnom smislu neizbena iluzija, empirijski data u prosenom iskustvu.

9. Neurotina mogunost na granici kontakta Prema tome, razmotriemo jo jednu mogunost na granici kontakta. Zamislite da (5) umesto ponovnog uspostavljanja ravnotee ili iskljuivanja i halucinacije u privremenoj situaciji vika opasnosti i frustracije*, postoji hronina neravnotea niske tenzije, neprestana iritacija usled postojanja opasnosti i frustracije, koja je proeta povremenim akutnim krizama i koja se nikada potpuno ne relaksira.

_________

* Dugotrajna opasnost bi dovela do unitenja strukture tj. svela bi je na strukturu

nieg reda. Medicinski primer ovog pojednostavljenja na nii nivo jeste

lobotomija i druge vrste hirurkih odstranjenja. Postavlja se pitanje da li i razni ok tretmani deluju slino, tako to stvaraju ogranienu fatalnu opasnost.

Ovo je jedna sumorna hipoteza, ali je na alost ivotna injenica za veinu nas.

Imajte na umu da govorimo o duplom viku, niskostepene opasnosti i frustracije, koji stvara hronino preoptereenje i receptora i proprioceptora. Krajnje je neverovatno, mada nije nezamislivo, da bi i hronina opasnost i hronina frustracija dugo postojale, odvojene jedna od druge. Razmislite jednostavno o tome kako opasnost smanjuje ansu za zadovoljenje u polju, koje se u poetku inilo prilino pogodnim; tada se frustracija uveava. Ali frustracija poveava neophodnost istraivanja i umanjuje mogunost skrupulozne selekcije; ona raa iluzije i preplavljuje svest, ime se opasnost poveava. (To jest, bilo da je glavni naglasak na nesigurnosti ili strepnji od instinkata, svi terapeuti bi se sloili u tome da ovi poremeaji uzajamno pogoravaju jedan drugog, sve do neurotinog ishoda.)

U hroninoj niskostepenoj opasnosti koju smo opisali, koje dispozicije granice kontakta tee ka moguoj jednostavnosti polja? Obe funkcije u sluaju opasnosti, namerno iskljuivanje i nenamerna hiperaktivnost, stupaju na scenu na sledei nacin: reakcijom, koja se razlikuje od one u akutnoj opasnosti, odvraa se panja od proprioceptivnih zahteva i slabi oseaj tela-kao-dela-selfa. Ovo se deava jer proprioceptivni nadraaji predstavljaju pretnju koje se moe lake kontrolisati u uzajamno pogoravajuim uslovima. S druge strane, u sluaju neposrednije pretnje iz sredine, panja se izotrava, kako bi se suoilo sa opasnou, ak iako opasnost ne postoji. Ali ono to je dobijeno ovakvim oprezom jeste strano i irelevantno za bilo koji doivljaj svesnosti sebe, jer je propriocepcija umanjena. A u stanju opreza, ula (receptori) ne poseu ekspanzivno napolje, ve se pre povlae pred oekivanim udarom; tako da, ako se proces dugo nastavi, stanje namerne budnosti usled opasnosti, postaje pre stanje miine spremnosti, nego ulnog prijema: ovek napree pogled, ali time ne vidi nita bolje, zapravo, uskoro vidi loije. I uz sve ovo javlja se uobiajena spremnost da se pobegne, ali se zapravo ne bei i miina napetost se ne oslobaa.

Da rezimiramo, ovde imamo tipinu sliku neuroze: pod-svesnu propriocepciju i konano percepciju, kao i hipertoninost promiljenosti i muskularnosti. (Ipak, ponovo naglaavamo da ovo stanje nije nefunkcionalno u datoj hroninoj niskostepenoj opasnosti, jer ono to se vidi i dozivljava jeste nezanimljivo jer je strano i postoji pretnja od iskuenja da se pojavi elja; a opasnost se blii.)

U meuvremenu, meutim, bezbednosna funkcija svesti, koja pokuava da otkloni unutranje tenzije aktivnou granice u izolaciji, pojaava se do svog mogueg maksimuma to su snovi, nerealne elje, iluzije (projekcije, predrasude, opsesivne misli itd.). Ali, zapamtite da bezbednosna uloga ove funkcije zavisi upravo od njenog odravanja u izolaciji od ostatka sistema. Snevanje je spontano i nenamerno, ali je zatita dnevnog sanjarenja da ne oivi u pokret, namerna.

10. Um U situaciji hronine niskostepene opasnosti koju smo opisali, razum, iniciranje pokreta i oseanje, nezaobilazno su predstavljeni kao um, kao jedinstven, izolovan sistem. Prouiemo situaciju sa ovog stanovita:

(1) Propriocepcija je smanjena ili selektivno iskljuena (na primer, stezanjem vilice, grudnog koa ili stomaka itd.). Prema tome, funkcionalni odnosi organa i svesti se ne doivljavaju neposredno, ali nadraenost koja se pojavljuje mora se uzeti u obzir (i tako nastaju apstraktne teorije, kao to je ova).

(2) Jedinstvo eljenog-opaenog je podeljeno; senzacija se ne ispoljava niti unapred, niti kao odgovor, a figura gubi ivotnost. Usled toga, funkcionalno jedinstvo organizma i sredine ne doivljava se neposredno. Tada se spoljanji svet opaa kao tu, neutralan i stoga obojen odbojnou, jer svaki stranac je naprijatelj. (Ovo objanjava odreeno opsesivno i paranoidno sterilizirajue ponaanje pozitivistike nauke.)

(3) Uobiajena promiljenost i neoputeno samosputavanje, daju peat svemu onome to se nalazi u prvom planu svesnosti i stvaraju preteran doivljaj primene volje i ovo se smatra preovlaujuim svojstvom selfa. Kada Ja hou da pomerim ruku, tada doivljavam svoju voljnost, ali ne i svoju ruku; ali ruka se pokree, tako da je voljnost neto sto postoji tu negde, ona je u umu.

(4) Bezopasna igra sna i pekulacije su dovedene do maksimuma i imaju disproporcionalnu ulogu u samosvesnosti organizma. Zatim, odlaganje, proraunate i obnavljajue funkcije granice, smatraju se glavnim i konanim aktivnostima uma.

Mi ne tvrdimo, dakle da su ove koncepcije, Telo, Um, Svet, Volja, Ideje, uobiajene greke koje se mogu ispraviti suprotnim hipotezama i verifikacijom; niti da su one semantiki pogreno nazvane. Pre bi se moglo rei da su one date u neposrednom iskustvu odreene vrste i mogu izgubiti na znaaju, samo ukoliko se uslovi tog iskustva izmene.

Naglasiemo logiki znaaj psihologije. Ako odreena neoputena promiljenost stvara diskontinuitet i time menja vrstu figure koja se po navici javlja u percepciji, logino je poi od ovih percepcija kao osnovnih opservacija. Pribegavanje novim protokolima nee niti lako niti brzo izmeniti sliku, jer se opaanja odvijaju na stari, naviknut nain. Stoga se socio-psiholoki karakter posmatraa mora, u stvarima ove vrste, smatrati delom konteksta u kome se vri posmatranje. Rei ovo, znai zalagati se za vrstu genetske greke, a to je jo gore, za naroito ofanzivnu vrstu argumenta ad hominem: ipak, tako je, kako je. (Iz svega ovoga moe se videti zato psihoterapija nije uenje jedne tane teorije o oveku jer kako nauiti neto to je u suprotnosti sa neijim ulima? Ali ona je proces eksperimentalnih ivotnih situacija koje su rizine ba kao to je i istraivanje mranih predela i izgubljenih veza, ali su u isto vreme i sigurne, tako da opreznost moe popustiti.)

11. Apstrakcija i verbalizacija kao inovi uma Do sada smo govorili o rudimentarnoj svesti, koju sa nama dele divlje zveri polja i uma. Osvetliemo malo ovu scenu i potraiemo uzvieniju ilustraciju, kao to je proces apstrakcije i verbalizacije (pa ak i pisanje za strune urnale).

U psiholokom smislu, apstrahovati znai odreene aktivnosti uiniti relativno statinim, kako bi se omoguile druge efikasnije, pokretake aktivnosti. Postoje apstrakcije ula, telesnog stava, stanovita, imaginacije, verbalizma, ideja, institucija i dr. Apstrakcije su relativno fiksirani delovi celokupne aktivnosti; unutranjoj strukturi ovih delova se ne pristupa i ona postaje stvar navike ono to je nepokretno ini pozadinu onome to je pokretno dok je celina zanimljivija i vea, nego to bi inae bilo podesno; i naravno celina je ta koja vri selekciju, imobilizaciju i organizaciju delova. Razmislite, na primer, o bukvalno hiljadu fiksirnih formi koje ine proces kojim italac prikuplja (nadamo se) znaenja (nadamo se) iz ovih reenica: apstrakcije deje verbalizacije i stavova komunikacije, pohaanja kole, ortografije i domaeg zadatka; apstrakcije tipografije i knjigovestva; apstrakcije anra i oekivanja publike; apstrakcije arhitekture i poloaja itaonica; apstrakcije akademskog znanja i pretpostavki ove posebne rasprave, koje se bezrezervno prihvataju. Sve ovo je potpuno zanemareno, s obzirom na to koliko se bavimo ovom raspravom. ovek bi mogao da se time pozabavi, ali to ne radi, osim ako se ne pojavi neki zastoj, nezgodna tipografska greka ili preopirni pasus ili neumesna ala ili loe osvetljenje ili ukoenost vrata. Sve su ovo opta mesta. (Apstrakcije su po definiciji efikasne i normalne; ipak, ne moe se porei da, u stvari, bukvalno hiljade apstrakcija kvantitet je bitan po pravilu nagovetavaju rigidnost obrazovanja i funkcionisanja, verbalizatorski karakter koji zaista ne moe da se bavi celim serijama, osim u teoriji.)

Pretpostavimo sada da na gotovo poslednjem nivou verbalne apstrakcije, u ranim slojevima, gde se simbolini govor nalazi blizu neverbalne imaginacije, oseanja i plaa, pretpostavimo da je na tom elementarnom nivou postojalo, a da i dalje traje, iskljuivanje svesnosti i paraliza pokreta. Tada e nastati veze kojima se ne moe pristupiti. Na primer (odabrali smo primer iz rada Vaingtonske kole psihijatrije), ako dete koje ui da govori ima ljutitu majku, ono otkriva da su odreene rei i odreene teme, pa ak i obian amor, opasni; ono izobliava, krije ili koi svoje izraavanje; na kraju dete poinje da muca, a zatim, zato to je to vrlo neprijatno, potiskuje mucanje i ponovo ui da govori pomou drugih delova govornog aparata, koje koristi u sluaju opasnosti. Generalno, postoji slaganje da ovakva istorija navike govora znaajno ukazuje na podeljenu linost; ali mi ovde elimo da skrenemo panju ne na sudbinu linosti, ve na sudbinu govora. Kako se njegovo iskustvo obogauje u kontaktu sa drutvom, umetnou i naukom, na govornik pravi sve opirnije i vie verbalne apstrakcije. Zar se ovde ne radi o tome da e on, poto jo uvek iskljuuje svesnost i paralie ekspresiju niih preverbalnih veza, imati poremeen kontakt sa stvarnim funkcionisanjem viih apstrakcija, ne samo u odnosu na njihovo znaenje za njega, ve i u odnosu na ono to one stvarno jesu? One zaista imaju znaenje, iako postoje, na kraju krajeva, u praznini. One su mentalne.

Izloen je jedan opti problem; njegov znaaj za naeg oveka, na primer, vrstina odreenog dokaza koji se istie u polju i koji on moe ili da vidi ili da previdi, nije nikada svodljiv na neko ponaanje ili opservaciju koju on moe primetiti. Drugi posmatrai mogu zapaziti stvari koje on ne moe, ali na alost, oni su se, to i jeste sluaj, urotili protiv njega, kako bi omalovaili njegov privatan nain govora, kao da on nije deo sistema prirode. On je kroz proces formalnog uenja nauen da se slae sa konsenzusom, pa ipak ne moe prihvatiti da ostatak znaenja nije uopte nita; on zna da je to neto. Prima facie, ove doslovno neosnovane, ali ne i prazne apstrakcije doivljavaju se kao da postoje u umu moda privatnom umu. Zajedno sa Voljom, ove neosnovane, ali ne i prazne apstrakcije su dokaz uma par excellence.

U zavisnosti od svog karaktera, na govornik na razne naine prilagoava apstrakcije svojim drugim iskustvima i konsenzusu. (Zapamtite da je njegov Um, po pravilu, veoma zaposlen, pranjenjem energije svoje napetosti kroz pekulacije.) Uoavajuci raskorak izmeu sopstvenih apstrakcija i Spoljanjeg sveta, on moe pribei razliitim sredstvima: ako ima prilino suvoparan i bezoseajan sindrom pozitivistike bolesti, on smatra da su one gluposti i prezire sebe jo vie. Ako pati od euforine poetske manije, on ovaj raskorak shvata kao manu Spoljanjeg sveta i nudi svoje Ideje tom svetu, tako to ih rimuje. ovek koji je getalt-debelokoac, koprca se u movari muljevite terminologije. I tako dalje.

12. Psihosomatska oboljenja Neizbena pogrena koncepcija, u hroninoj niskostepenoj opasnosti, da postoji takva stvar kao to je Um, postaje jo vie zastraujua, kada osoba oboli od psihosomatske bolesti.

vrsto ukorenjen u svom voljenom ili prezrenom umu, na ovek nije svestan da namerno kontrolie svoje telo. To je njegovo telo, sa kojim ima odreene spoljanje kontakte, ali to nije on; on ne osea sebe. Pretpostavimo sada da postoje mnoge stvari zbog kojih bi mogao da zaplae. Svaki put kad je na ivici suza, njemu se ipak ne plae i, on ne plae; razlog za ovo je to to je on sebe dugo navikavao da ne bude svestan toga kako na miinom nivou koi ovu funkciju i prekida oseanje zato to je nekada davno pla izazivao oseaj stida, pa ak i batine. Stoga, on sada pati od glavobolje, gubitka daha, ak i od sinusitisa. (Sada postoji vie stvari zbog kojih bi trebalo plakati.) Oni miii, grlo i dijafragma su imobilisani, kako bi spreili izraavanje i svesnost nadirueg plaa. Ali ovo samostezanje i samoguenje, zauzvrat pobuuju nadraaje (bola, iritacije ili potrebe da se pobegne), koji se moraju skriti, jer postoji mnogo vanijih stvari kojim e se njegov um baviti, na primer, umetnost i nauka, a ne umetnost ivljenja i delfijska samospoznaja.

Najzad, kada ovek postane vrlo bolestan, kada pone da pati od ozbiljne glavobolje, astme i napada nesvestice, ovi udari dolaze iz potpuno nepoznatog sveta, njegovog tela. On pati od glavobolje, od astme i tako dalje. On ne kae: Ja inim da me moja glava boli i zadravam dah, mada sam nesvestan kako to radim ili zato to radim.

Dobro. Njegovo telo ga boli, tako da on odlazi kod lekara. I pretpostavljajui da je oboljenje u ovoj fazi samo funkcionalno, to jest, da jo uvek nema nekih ozbiljnih anatomskih ili fiziolokih oteenja, njegov doktor odluuje da mu nita ne fali i prepisuje mu aspirin. Zato to i doktor takoe veruje da je telo bezoseajan fizioloki sistem. Institucije visokog obrazovanja zasnovane su na pretpostavci da postoje telo i um. Procenjuje se da je vie od 60% poseta lekaru bez osnova; ali oito je da neka osnova postoji.

Meutim, na sreu, stopa oboljenja je visoka upravo u onim oblastima na koje treba obratiti panju i sada je na ovek ivo zainteresovan. Ostatak njegove linosti postaje sve vie i vie pozadina za rastui interes za sopstveno telo. Telo i um barem postaju poznanici i ovek govori moja glavobolja, moja astma itd.. Bolest je nezavrena situacija par exellence, koja se moe okonati samo smru ili izleenjem.

13. Frojdova teorija stvarnosti Da bismo zavrili ovo poglavlje, potrebno je dodati jo nekoliko primedbi o nastanku koncepta Spoljani svet.

Ako se vratimo Frojdovoj psihoanalitikoj teoriji, videemo da pored tela i raznih vrsta mentalnog, on govori o Stvarnosti i zatim o principu realnosti, koji suprotstavlja principu zadovoljstva, kao principu mukotrpnog samoprilagoavanja bezbednom funkcionisanju.

Smatramo da je mogue pokazati da je Frojd zamiljao stvarnost na dva razliita naina (a da nije razumeo njihov meusobni odnos). S jedne strane, um i telo su delovi sistema zadovoljstva, a stvarnost je prvenstveno drutveni spoljanji svet drugih umova i tela, u kome se na bolan nain spreava neije zadovoljstvo, putem liavanja ili kazne. S druge strane, Frojd je mislio na spoljanji svet koji je dat u percepciji, ukljuujui neije sopstveno telo i koji je suprotstavljen imaginarnim elementima halucinacije i sna.

O drutvenom spoljanjem svetu Frojd je razmiljao naroito u terminima tzv. bespomonosti i varljive omnipotencije deteta. Beba lei izolovana, ima ideje o svojoj omnipotenciji, a opet je u svemu zavisna, osim u pogledu zadovoljenja sopstvenog tela.

Ako posmatramo ovu sliku u njenom totalnom drutvenom kontekstu, videemo da je to projekcija situacije odrasle osobe: potisnuta oseanja odraslog pripisuju se detetu. Jer kako to da je beba sutinski bespomona ili izolovana? Ona je deo polja iji drugi deo ini majka. Deji oajni pla je adekvatna komunikacija; majka mora odgovoriti na njega; odojetu je potrebno da bude maeno, njoj je potrebno da mazi; a tako je i sa drugim funkcijama. Opsene omnipotencije (ukoliko postoje i nisu projekcije odraslog) i izlivi besa usled beskrajnog naputanja jesu korisni naini pranjenja povrinske tenzije u periodima