Перо СлијепчевићГетеов значајИзвор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.Перо Слијепчевић (1888, Самобор крај Гацка у Херцеговини - 1964, Београд). Био професор Велике медресе и Филозофског факултета у Скопљу до 1941. а од 1944. професор немачког језика и књижевности на Београдском универзитету. Школовао се у Мостару, Бечу, Женеви и Фрибуру (Швајцарска) где је 1917. одбранио докторску дисертацију. Једно време био истакнути национални радник. Сврстава се међу врхунске српске есејисте.Главна дела: "Buddhismus in der deutschen Literatur", Inaugural-Dissertation, 1920 (и на српском 1980); "Шилер у Југославији", 1937 "Gegenseitige Beziehungen der deutshen und serbokroatischen Literatur", 1940; "Сабрани огледи", књ. I, 1956; "Изабрана дела" (I. "Критика и публицистика", II. "Огледи о домаћим темама", III. "О немачкој књижевности и култури") 1980.

Гетеов значајЈужни преглед, март 1931, Скопље, стр, 93-104

Немачки геније достигао је свој најпунији израз у епоси класика, крајем 18 века, а класици у Гетеу. Дотле ниподаштавана као земља без духа, Немачка се једним силним замахом винула, први пут у историји, на чело свих културних народа. Заставу су понели, свакако, књижевници. Али упоредо са тим књижевним стварањем учињено је и филозофско, у Канту, и музичко у Моцарту и Бетовену; да се одмах затим настави славом немачке филологије и историографије. Уочи класике, опет, Фридрих Велики повратио је немачком оружју, први пут после далеког Средњег века, пун респект целога света. Све су то биле величине првога реда, и свака од тих победа значила би сама по себи једну епоху: а објавиле су се одједном. То је једна од оних појава у валовитој историји човечанства коју наука може објашњавати али не објаснити.

И кад не бисмо узели у обзир постигнућа: сами онај напор неколицине људи остаће, већ као напор, један од најдивнијих примера који су се икад видели: заслуге су велике, јер су политичке и културне прилике народа, а већином и њихове приватне, биле неповољне. И одиста, никада се није видела плејада људи која је са толико неуморне, толико систематске, толико племените енергије вајала своју властиту личност до крајњих могућности, терала напред свој дух до скрајњег духа, до ропца. На својој глави Бетовена исписао је Бурдел: Je suis Bacchus qui pressure pour les hommes le nectar delicieux! Нектар свију њих, разуме се, није био онако прве врсте као Бетовенов и Гетеов, али су га цедили сви са невиђеним предањем, са једном озбиљношћу савршено мушком, мужаственом. То беше, изузев Виланда, уметност мушкога рода.

Нема у светској књижевности биографског примера равна преписци између Гетеа и Шилера где би се видело толико систематског и уједињеног личног напора у стремљењу ка Лепоти. Нити се, у рвању са сиротињом, видело јачих уметничких карактера од Лесинга и Бетовена, ни већег филозофа у мањем кругу од Канта, ни ведријега великог генија од Моцарта. - Немачка класика значи један велики корак не само у животу немачке, него и европске књижевности. Овај чланак треба да каже у чему се састоји тај корак.

Европске народе, које су Грци и Римљани обухватили у површно име варвари, цивилизовало је Хришћанство. Из синтезе затечених бујних снага народа и хришћанског идеализма створена је култура Средњег века. Трећи степен, после варварског и хришћанског, постигла је Европа посегнувши за античким узорима уметности, науке, политике. У поветарцу хуманистичког слободоумља и ренесансних погледа на поезију и на живот, дале су Италија, Шпанија, Енглеска, Француска своје највеће песнике: Дантеа, Петрарку, Бокаћа, Ариоста - Сервантеса, Лопе де Вегу - Шекспира - Корнеја, Расина, Молиера. Немачка је у хуманизaм пошла упоредо са осталима, али њен Препород прекинут је верском Реформом и 30-годишњим ратом. Кад је рат престао и наставила се линија развоја, Немачка је већ изгубила контакт са тежњама старог Препорода, обрела се у општем покрету Барока, и тако је њен прави Препород, то јест пречишћавање стила, тона, књижевних родова, почело у знаку борбе против Барока. И толико је била Немачка задивљала и осиромашила, да је тај препородски напор учињен потпуно по формули туђој: францускога 17. века. Главни заточеник, Готшед, свестан је ученик Боалоа. Он мисли да ће се немачка национална култура и уметност најбоље и најбрже остварити тако да претходно прође кроз француску школу, то јест да се на француским врелима пре свега добро уљуди и умије. Научити и пренети, колико се може, француско схватање језика, стила, конструкције. То време, прве половине 18. века Готшедова Немачка није друго до књижевна колонија Француске. Али од средине века Немачка стаје на своје ноге. Немачка класика заорава своју бразду тиме да античке обрасце - обрасце заједничке свој западној Европи и дискутоване без престанка у небројеним поетикама од 15. века до тада - тумачи на један еминентно нов, еминентно свој начин. И мада је то била само последња карика у ономе ланцу што иде још од хуманиста и препородских поетичара, немачки класичари иступили су у осетној опозицији према тим старијим поетикама, а нарочито према поетици последњој пре њих, поетици француског класицизма. Поводом откопавања у Помпејима одмах иза средине века, Винкелман је ушао у студију античке ликовне уметности на једној новој основи: на самим изворима под импресијом самих споменика, дакле из прве руке, а не из друге или пете како се дотле препричавало из књиге у књигу; он ту уметност посматра под углом миљеа, расе, климе, и место да се задржава на спољашњем лику споменика он тражи да уђе у њихову душу, њихов етос, те да им сагледа унутарњи лик. То исто наставља Лесинг на књижевним делима. И њему ће Аристотел бити арбитар као и свим поетичарима пре, али Лисинг вели: други су Аристотела схватили магловито, а Французи сасвим наопако, јер сасвим формалистички.

Већ пре њега устали су били против галске школе швајцарски поетичари, тражећи, насупрот Готшеду, да се нова немачка уметност заснива на асизама расним, германским, јер да германски дух тражи више осећајности и више слободне маште него што дозвољава француски класицизам. И зато су указали на Енглезе као углед. Па и немачки класичари, колико су потцењивали француску класичну трагедију толико су славили Шекспира. Њихови ће обрасци из Енглеске бити бројни. Шефтзбери за поетику, Лило за грађанску трагедију, Ричардсон и Стерн за роман, Перси за народну поезију, - као што се и Кант дигао на плећима Хјума. Код Енглеза су нашли више осећајности, спонтаности, слободе и то их је придобило. Они су без сумње, у Шилеру бар, надбацили Корнеја и Расина, али су исто толико, и више још, подбацили испод Шекспира, према коме су стремили. Први узрок томе да је успех био само делимичан, разуме се, лежи у драмском таленту. Али има и један програмски узрок: колико год су Французима пребацивали формализам, немачки класичари су, управо зато, и сами пали

у њихову грешку: везали су се више за своју конструктивну правилност грчких образаца него за живу инспирацију из духа времена и расе. Они су толико мислили и писали о стилу, да су и сами помакли у први план питање стила место питања живе и надлогичке инспирације. Они су то учинили тако рећи мимо своју вољу, мимо своје прве залете и одушевљења. Познато је до ког је слепила дошао на том путу стила стари Гете. Сто пута је написао да је он ученик Природе: али кад расписује наградне теме за ликовну уметност, он их не узима ни из историје ни из живота, но из Хомера. И његово суво типизирање речи и лица у доцнијој драми далеко је премашило ону меру на којој су баш замерили Французима.

Корак од Готшеда до Лесинга и Хердера био је на сваки начин врло велик, а некмоли до Гетеа и Шилера, па немачки литерарни историчари данас оштро деле ова два појма: "класицизам" који је увозио Готшед, и "класику" којој су Лесинг и Хердер дали прве формуле, а Гете и Шилер адекватне форме. То је био корак од поетике сувога разума који се учи на параграфе, до поетике високо филозофске; корак од стила лепих манира, којему је судија оно што се онда звало "honnete homme", васпитан човек вишега друштва са укусом, - до стила генијалне инспирације обуздане грацијом и достојанством (Anmut und Wurde). Корак од античке ведрине какву су давали анакреонтичари, површни и чаврљави, жедни вина и љубави, избегавајући све бриге и конфликте - до ведрине какву су давали Шилер и Гете, с ону страну великих ломова душе и моралног патоса. Корак од осећања оне рококо природе какву су видели Брокес, Халер, Хагедорн, Геснер и Виланд, насмејану, идиличну и разонодну, за недељни излет - до природе мајке велике, природе судбински динамичне, демонске кашто, природе идентичне Богу, какву је осећао Гете. Тај корак највише се осећа између оне цивилности и духовног госпоства какву је тражио Боаловљев ученик, и онога што су немачки класичари звали хуманитетом, и у чему су видели свој врховни идеал. Први је идеал био статичан, други динамичан, први срачунат на одређену елиту публике на двору и око двора, други на човека интернационалног. - У схватању слободе размак је још већи, јер је ренесансу и класицизму претходило слободоумље хуманиста, а класици немачкој буна енциклопедиста. Напредак у језику био је аналоган.

Тако би се по прилици могао обележити корак који је европска књижевност учинила крајем 18. века, у смислу старе поетике, овај пут кроз Немце. Немачка класика има још једну предност. Она се из Енглеске научила и култу народне поезије. Мада су они сви, по хабитусу и менталитету, изузев Хердера, типично учени песници, а не народни ипак је важно да су се и Клопшток, и Лесинг, и Хердер, и Гете занимали једно време народном поезијом; нека су они после отишли другим путем, народна поезија и народни дух оставили су ипак на њима свога доброг трага. Њих сва четири, као и Виланд и Шилер, имали су уз то сваки свој период неко мистичног неко бунтовног певања. Тако су они до колена били у националном и темпераментном Sturm / und Drang'u, а од колена у сфери грчкога хуманитета. Немачкој класици и даје њену битну црту та њена синтеза двају елемената: (1) она дубље интерпретира антички свет него ико до тада; (2) она је у јачој вези са природом и народом него ренесанс и класицизам. Прва је последица тога да је немачка класика дубоко прожета лиризмом. Ренесансна и класицистичка поетика учила је имитацији оде, сатире, епиграма, и томе слично, док су немачки класици дали и баладу и Средњи Век, и оно што је Гете назвао "пригодном поезијом". Занимљива ствар: Лесинг иде у стопу за Аристотелом, Гете се такођер ограђује од хришћанске поезије, па ипак је обојицу инспирисао Фауст, "готски" човек, и обојица воле народну песму. За Боалоа као бескомпромисног следбеника класичног (то јест по њему разумног) песништва, хришћански ђаво смешан је увек и у свакој

прилици: Гете се њим носио цео живот и дигао га до највише висине! Колико је у Немачкој класици Шилер вукао ка инспирацији са висине, толико је Хердер упућивао на оне доње стихије из народа. Гете је био у средини међу њима двојицом.

И још једна предност: било је, у појединим родовима, већих песника пре немачких класичара, али никад није било писаца који су у исти мах били и тако јаки песници и тако јаки критичари. Они су неко ново издање хуманиста којима наука није осујетила поезију.

То би био значај који има Гете посматран у заједничкој групи класика са краја 18 века. Запитајмо се сада, у чему он иде мимо ту групу, и шта је он лично придонео том заједничком елану своје плејаде.

Гете се огледао у свима књижевним родовима, свуда с великом снагом, али не и са једнаком. Основна карактеристика тога човека, не само говорећи о његову таленту, него и у опсегу сваког појединог рада, то је разноврсност, развој. Никада геније није био свестранији - то је један Гетеов квалитет; никада није учинио већу линију развоја - то је други.

У области драме он почиње стилом силовитих генија, даје Геца од Берлихигена, раубритера са толико невезане и природно свеже чари, да неколико деценија после тога није престала на немачкој позорници звека средњевековног оружја. Затим комад из савременог живота, из мемоара савременог писца: Клавихо је живео у Шпанији док је гинуо по немачким позорницама. Затим слободарски политички комад Егмонта, прожет лириком. Затим најидеалнију имитацију "античке" хуманости каква је икада дата - Ифигенију. Затим драму живота једног великог песника - Торквата Таса. Крај чине драме инспирисане Француском Револуцијом, без вредности књижевне, али значајне по критици друштва, поквареног у врху и у дну, и зрелог за сурвавање. Да и не спомињем толике друге драме: љубавне, оперетске, маскерадне, симболичне. Колика разноврсност хоризонта и сфера интереса! Па ипак, загледајмо се ближе: би ли Гете остао врло велики европски писац по самим тим драмским делима? Не би. Ифигенија је феноменална по својој поетичној култури, дивна једна песма - али прилично изван живота. И у свим осталим, на сваком кораку осећа се да Гете нимало није имао у својим венама онога специфично глумачкога смисла који су стекли Шекспир и Молијер узевши да пишу као дугогодишњи глумци. Гете је волео глуму, волео од детињства да се маскира, био је цео низ година управник позоришта, глумио, писао о глуми - али правога мистично-креативног Мимоса он није срео на свом путу. - Оно што је Гете дао за позорницу дао је у неку руку насупрот општем стремљењу немачке класике, па чак насупрот самом себи. Фауст тај највиши израз немачког духа уопште, тај Гете мимо Гетеа, једно је од оних сасвим јединствених дела светске књижевности, која, као Бхагавад Гита, Нови Завет, Божанска Комедија, Дон Кихот и Хамлет излазе из обичних оквира, и не могу више да се посматрају са обичном поетиком. Ако је немачка класика, баш као и француска, брижно разликовала књижевне родове, настојећи да сваком роду остави његово специфично обележје, и нада све драми, Фауст је нешто противно и у смислу форме и у смислу инспирације. Далеко од злогласна три јединства Аристотелова, ту је пред нама један цео људски живот. У хеленистичком хуманизму немачке класике Фауст је сав хуманиста, а нимало хелениста. У томе северном човеку силовитог стремљења обновила се у једној узвишеној форми она полурелигиозна драма Средњег века. У њему је и "мистерија" где наступа небо, земља и пакао; и "легенда",

надовезана на живот св. Теофила где пратимо једног мученика од његовог пада до његова посвећења; и "morality play" са дубоком симболиком мудрости; и "покладна игра" са поворком ђавола и вештица. Све то скупа, и уз то једна љубавна трагедија у првом делу и фантастична љубав у другом. Никада није боље казана трагедија интелекта као интелекта, него у Мефисту, великом духу противречја, заступнику демонских сила у животу. - Па ипак, тако превасходан по замисли, Фауст није без мане по своме облику.

Он не прелази толико оквире позорнице колико оне органске оквире једног јединственог дела уопште. Он је више ризница него храм. У страственој жељи да потенцира Гете мудрац нарушио је својим надовезивањем и преграђивањем ону монолитну визију Гетеа песника. Мефиста као демона сасвим довољно оправдава наше народно веровање; али венчавање с Хеленом, пут у прошлост као на некој "time machine" од Велса? То је сува конструкција без душе. Иако са Кроћеом ваља признати да је Фауст II препун песничких лепота иначе, и један биографски феномен - јер кад је старац од 80 година могао још да онако нешто ствара!

Треба ли још указивати на утицаје без краја и конца које је Фауст оставио на све стране и до нас самих?

У епосу, Гете је показао свој ведри менталитет ближи хумору него патетичном и гломазном херојству. Ту је животињски еп Лис Рајнеке, пун жовијалности Ханс-Заксовске, ту идилички еп Херман и Доротеа. Два документа за свестраност Гетеову. Животињски еп, како је познато, важио је од давнина као антидот против мудрости ерудита, као освета живота књизи; а идилични еп кокетује с природом. Херојски еп Ахилеис Гете није могао да заврши - и то је врло карактеристично за његову уметничку физиономију.

Гетеови романи значе у књижевној историји велике датуме. Вертер се за своју форму инспирисао Ричардсоном а за свој садржај Русоом - али их је далеко пребацио силином осећања, оном силином која се може стећи само личним доживљајем, какав је и био код Гетеа по среди. "Вертеризам" је једна појава широких димензија. Ера суза почела је пре Вертера - плакало се већ у комедијама племенито жалостивим још од Нивала; сањарило о природи већ дуже у лирици после Јанга и објаве Осиана, нарочито немачкој - али је Вертер дао епоси уметнички печат, као што је Русо дао идејни. - Такођер ваља знати да Гете у Вертеру не проповеда сентименталност него је само пева! Он је ту еминентно уметник, он је ту запевао оним тоном у коме се његова душа тада налазила, тоном сентименталним. Али мада је Вертер ту Гете, Гете то своје Ја не казује за славу но за покору, за жалост. Пролазећи кроз тешке кризе свога срца, помишљајући да је и његов живот бесциљан можда, наслањајући више пута у постељи врх ножа на своје прси и пробајући сме ли да га зарије - Гете је у Вертеру показао то своје Ја дубоке депресије моралне. Чим јој се отео, он је после Вертера у целом животу свега једном или два три пута још пристао да прочита!

Виљем Мајстер, замишљен најпре више приповедачки, извргнуо се у резоновање о уметности, педагогији, хуманитету, па у већој мери него Фауст изгубио органско јединство продужавањем. Он се као и следећи роман данас чита мало тешко због те своје педагошке стране, нарочито други његов део. Виландови романи заостају сасвим као нека грациозна егзотика иза овога романа где су разматрања сва актуелна, садашњици намењена. Њега су одмах узели имитовати романтичари, али са његове

слабе стране - како то обично и бива; но док романтички јунак иде из живота у снове, Мајстер иде из снова у живот, студира, посматра. Фантастично чаробна лица смешала се са трезвеним. Ниједан стари роман није ближи данашњој концепцији романа: да је фабула ништа а рефлексија о животу све. Он ту чини велик датум. Енглески романописци резоновали су раније, али хумористички, или фамилијарно. - У Изборним сродностима Гете је захватио магију ирационалних природних сила, дакле, опет у романтику; али насупрот романтичарима он и овде тражи афирмацију воље и карактера, обуздавање осећања. - Ако је Шилер драматичар немачке класике, Лесинг и Хердер њени есејисти, Гете јој је новелиста и романописац, врло оригиналан.

И лиричар! Као лиричар оставио је најмање утицаја; зато јер је у њој био највећи; најтеже достижан јер највише спонтан. Лириком је прожео драме и романе - и таком лириком да јој у тој улози нема равне на свету. Линија његова лирског развоја огромна је. Чаврљава анакреонтика у Лајпцигу; генијално-пантеистичке импровизације од Штразбурга до Вајмара; чулна лирика са талијанског пута, и после сатирична; низ балада; и најзад чувена књига мудрости у источном руху. Било је у свету већих лиричара за поједине врсте осећања, али нико није дао тако гномски једрих, монолитних тренутака Пана из природе и мисли из груди. У својим најбољим годинама, а то су оне уочи пута у Италију, Гете је имао наступе апсолутно магновеног надахнућа, у коме је, како вели, нарочито будећи се иза сна, брже боље грабио перо и оловку, у душку хватао што зборе духови у проласку; није имао времена ни лист да намешта, јер само ако би пропустио тренутак, звуци би уминули, недозивани. И у његовим баладама истиче се то тајанство природних сила, тај ирационални, чисти лиризам, насупрот Шилеровим баладама н. пр., које су драматичне и анегдотичне. У оријенталним циклусима његовим просула се мудрост, понегде тешка од симбола, супериорна искуством, али свуда понесена дозивом радовања. - Од времена хуманизма, певати значило је мудровати, претакати импресију кроз нарочите калупе. Тако је и у немачкој класици. Али је Гете ипак више но његови другови давао у свом целокупном делу своје доживљаје. Он је, као и Толстој, вели Томас Ман, био аутобиографски писац, давао себе, насупрот великим конструкторима мисли Шилеру и Достојевском. Гетеова аутобиографија има своје нарочито место на свету већ по своме основном ставу: да не исповеда живот него га пева. Не приказује се као истинска него као упола препевана личност. Гете искрено улепшава себе. Он не воли исповедање греха ради опроштаја греха. Он је и одвише господин да би разголитио савест пред светом. Гете је сматрао живот за дар Божји од кога треба што више ухватити у прегршти, па је од тога блага захватао, избављао из реке времена што је више могао. Што ни у 90 година није стигао да транспортује у самостална дела, захватио је у животопис, у анал, у писмо, у дневну белешку. Забележени су му и разговори код стола. Никад није уметничко дело једног писца давало толико разноврстан докуменат живота, а било је, разуме се, писаца живота бурнијега.

Гете је био и есејиста, издавао је и своје часописе. Ту је његов стил више зналачки него интуитиван, ту је више талента него генија. Хердерове странице сугестивније су интуицијом, Лесингове оштрије сечивом, Шилерове дубље естетиком. Гете не пристаје да у есеју узнесе мисао своју крилима стила; јер би то значило улепшавати је, другим речима: дотеривати факта. А он то неће. Једно битно обележје Гетеове љубави према Природи састоји се у овоме: поштовати је такву каква је! Чувати се таштине да, у научном разматрању, потенцирамо Истину. Гете неће патоса.

До у цвет живота Гете није био на чисто са собом је ли рођен за сликара или за песника. Каква занимљива заблуда! Песник је био краљ а сликар калфа, и краљ је завидео калфи.

Што се тиче идеје хуманитета, ту је Гете ученик Лесинга и надасве Хердера, али са примесом ведро-жовијалног Виланда. Гете и Хердер разишли су се: Хердеру се чинило да је Гете одвише паганин, а овоме да је Хердер одвише хришћанин; Гетеу је Хердеров хуманитет почео изгледати нешто хуманитаран, а Хердеру Гетеов нешто сујетан. У схватању народне поезије, Гете је оставио за собом свога учитеља, користећи се новим сазнањима романтике, нарочито Јакова Грима.

Гете и религија - колика тема! Сва стремљења класика била су под видом вечности. Површни читаоци, чујући о Гетеову пантеизму, о Гетеовој аверзији према хришћанској цркви, говоре кашто о Гетеу безбожнику. Каква увреда. Осуђујући назаренство сликара и болесно хришћанство песника, Гете је волео и славио Христа као једно сунце међу људима, драгоцено нам и драго као и оно сунце на небу; и као друга велика сунца, дабогме. А кога занима Гетеов однос према Богу нека прочита шта "неверни" Фауст говори о њему Грети; нека потражи оно дивно писмо које је Гете послао једној давнашњој обожаватељки, негдашњој грофици Штолберг, тада старој удови Бернсторф, која, слушајући да је Гете безбожник, написа му у своје старе дане да чува спас душе своје. Јест Гете пантеиста, али своје врсте, динамичнији од Спинозе. Погледајте шта јој Гете одговара.

Сва немачка класика тежила је томе да изваја идеал човека. Тој педагогији песника дао је Гете врховну формулу: не универзалност, него тоталитет!

До Гетеа је немачка књижевност била ученица час ове час оне. Од Гетеа она узима улогу да буде главна посредница међу књижевностима света. Гете је немачкој класици додао термин:, светска књижевност! Да књижевност буде терен где се народи састају, међусобно познају, уче се ценити особине једни других, избегавати слабости једни других. Гетеу су патриоти приговарали, од онда до данас, да није био доста националиста. Он то није ни могао бити, по својој менталној конституцији. Он је међународан. Он је еминентни протагониста културнога приближења држава и народа. Стога се Гетеов Вајмар обележио као један пол Немачке, супротан ономе у Потсдаму и стога је млада Република баш у Вајмару прогласила свој устав; и стога су неки резигнирано предлагали да се овогодишња стота облетница Гетеове смрти и не прославља у једној средини немачкој и европској која сва греје новим националним непријатељствима.

Кад би у неки виши Ареопаг свака нација имала да изабере само по једног претставника, немачки би народ претстављао Гете. Јер ма како он био аполитичан човек, и ма како блудио за Хеладом, он је боље него ико други утеловио немачку стварност и ваљаност, био гласник немачкога генија. Ни веће инспирације, ни свестраније мудрости, ни суверенијег и срећнијег вођења живота није било у Немачкој.

Не смемо завршити овог чланка без признања о значају који је Гете имао у свету за наш народ. За љубав наше народне поезије он је био "једна велика срећа" по Вуков покрет. Грим је писао о нашој поезији са више знања, али су Гетеови чланци одјекивали даље јер су Гетеови. Фортис нас је открио и славио, али под именом Морлака - Гете и Грим уводе нас пред културни свет под нашим правим именом. И колико су драгоцене биле симпатије културне Европе нашем народу, који је онда тек формирао своје нове државе

знаће оценити само онај ко зна шта је за грчко ослобођење значило ондашње филхеленство.

Гетеови погледи и пути нису свуда наши, разуме се, али је Гете висока планина која се гледа с удивљењем. И више него планина: то беше Личност.На Растку објављено: 2008-03-12Датум последње измене: 2008-03-11 21:45:39

© 1997-2008 Пројекат Растко и појединачни носиоци ауторских права. Сва права задржана.