СУ ПЛАНИНАРСКО СКИЈАШКО ДРУШТВО „ПОШТАР“ НОВИ САД 21000 НОВИ САД улица Народних хероја број 2 Телефон: 021 4848539 Телефон за контакт: 060 633 51 24, Томислав Стаменић, председник Телефон водича: Милан Бреберина 063 81 888 12, Е – пошта: psdpostar@gmail.com www .psdpostar.org.rs ПИБ:102676375; Жиро рачун:310 – 7748 – 55 НЛБ Континентал банка Н. Сад

19. SIMONOVIĆEVI DANI, KUPUSINA, 06.08.2016.

PEŠAČENJE I TAKMIČENJE PORED DUNAVA

Priznajem, nisam ljubitelj masovnih planinarskih izleta, sletova, skupova i sličnih manifestacija. Mada svestan da je druželjublje jedan od osnova planinarstva, odnosno planinarske organizacije, uvek sam u prirodu, odnosno u šumu ili planinu najviše voleo da idem ili sam ili u društvu nekog od mojih nekoliko dugogodišnjih planinarskih prijatelja, sa kojima sam do danas proveo bezbroj dana i noći u planinama.

Uveren sam, da lepota i mistika planine mogu da se dožive samo i isključivo u tišini i miru, a da grupni pohodi, koji su, ne znam ni sam zašto, kod nas povezani sa vikom, galamom, "pevanjem" i sličnim aktivnostima, samo onemogućavaju čoveku da doživi onaj nestvarni spokoj, kojeg nude planina i šuma. Kao što je moja planinarska drugarica, Zorica Ilić, imala običaj da kaže: "Neki ljudi idu u planinu da se druže i pričaju, a ja idem u planinu da ćutim".

Tome ne bih imao ništa da dodam, sem da se potpišem pod takvu izjavu. Ali, s vremena na vreme me povuče i da učestvujem u tim i takvim manifestacijama, ne da bih se "proveo", nego da odem na mesta na kojima nisam bio, da sretnem neke stare planinarske drugare i poznanike iz drugih gradova, da vidim nove, mlađe planinare i, na kraju krajeva, da popunim, odnosno uvećam, broj prisutnih jer znam da je svakom organizatoru akcije stalo da bude što više učesnika i iz što više planinarskih društava.

Tako sam odlučio, da odem na 19. Simonovićeve dane u Kupusinu kod Sombora. I nisam se pokajao. Seo sam u auto sa mojim neizbežnim partnerom, drugarom i kumom, Cvetinom Ristanovićem i negde oko 7h ujutro smo, po oblačnom vremenu, krenuli ka Somboru. Već oko Bačkog Petrovca smo uleteli u pljusak, pravu provalu oblaka, tako da sam teškom mukom vozio auto. Nakon desetak minuta je kiša utihnula, ali je padala, ipak, svo vreme do Sombora, odnosno Kupusine.

Kupusina se nalazi na sredokraći između Sombora i Apatina, a planinarski dom se nalazi nekoliko kilometara od sela, u blizini kanala DTD, odnosno nekog od rukavaca Dunava, sve zajedno na ivici rezervata prirode Gornje Podunavlje.

Automobil smo morali da ostavimo kod mosta preko kanala DTD, a odatle smo išli peške nasipom oko 1,5 km do Doma. U principu se nasipom može ići kolima, ali je kiša potpuno raskvasila stazu na nasipu, tako da je moglo da se prođe samo nekim terenskim vozilom ili peške. Taman kada smo uparkiravali naš auto, naišao je i jedan od organizatora akcije, koji je svojim autom doneo pecivo za učesnike akcije, pa mi je, kao i još nekima koji su taj mah naišli, podelio po kutiju s kiflicama i kroasanima, da ponesemo do Doma. Posle par stotina metara sam uspeo da se slavno okliznem u blatu i tresnem koliko sam dugačak, ali su se kroasani, na sreću, rasuli u stranu na mokru travu, a ne u blato, tako da sam ih pokupio i doneo tamo gde treba.

Takmičenje treking lige Vojvodine je već počelo, a čekalo se da počne i planinarska šetnja, za koju su se odlučili mahom stariji učesnici. Ne umem da procenim koliko je ljudi došlo na akciju, ali bih rekao da ih nije bilo manje od 150. No, to će zainteresovani čitalac moći da pročita u zvaničnom izveštaju na sajtu PD "Dr Radivoj Simonović". Konačno smo negde posle 10h krenuli i to istim putem kojim sam i došao, dakle onih 1,5km po blatu do asfalta, ali dalje se išlo po asfaltu, za razliku od trekingaša, koji su sve vreme trčali po blatu, na kraju su na cilju izgledali kao strašila, blatnjavi od glave do pete. Ali, i to je čar planinarstva, da se ne odustane olako.

Asflatom smo hodali još oko 50 minuta, dakle neka 3,5 km, te smo stigli do kafane na obali, valjda kanala, jer je voda bila vrlo mirna, mada se možda radilo i o nekom od dunavskih rukavaca. Kako smo stigli do kafane, mislim da sam čuo, da je zovu "Pčela", kiša je prestala i počelo je da se pomalja sunce. Pohitali smo do obale, da je pogledamo.Sve je vrlo uredno i čisto, bio sam prijatno iznenađen.

Vreme više nije bilo maglovito, kao što bi se po fotografiji, koja je u prilogu, dalo zaključiti, nego se objektiv na mom mobitelu zamaglio.Posedeli smo i popričali uz klasične ponude iz ranca: rakija, salama, slanina, te kafansko pivo i kafa. I ćeretanje o svemu i svačemu.

Čim sam objektiv obrisao, slika je postala kristalno jasna, a takvo je bilo i raspoloženje prisutnih, začula se i pesma.

Istim putem, asfaltiranim nasipom, krenuli smo nazad. Dvojica momaka, koji su odmakli ispred mene, i ja nismo imali nerava da hodamo lagano, te smo odmakli daleko ispred grupe koja je hodala pevajući.

Sada sam mogao mnogo bolje da razgledam okolinu jer više nisam imao na sebi kabanicu sa kapuljačom, koja mi je omogućavala samo da gledam u svoje cipele. Sa leve strane nasipa, u forlandu ka Dunavu, prostirala se prava džungla od gustog rastinja, ponegde je bila i trska, kao na slici u prilogu. S druge strane nasipa, u od poplave zaštićenom području, postoji veći broj vikendica, kako skromijih tako i onih, očigledno, luksuznijih, a postoji i Lovački dom. Lovački dom je smešten na vrlo prijatnom mestu u hladovini drveća. Predeo u forlandu ispred nasipa je ograđen, da divljač, divlje svinje i jeleni, ne bi izlazili napolje i uništavali poljoprivredne useve s druge strane nasipa.

U povratku smo opet prešli preko kanala DTD, odnosno Velikog bačkog kanala, nekadašnjeg kanala Franca I, koji i počinje nedaleko odavde, kod Bezdana, mada mu je prvobitni početak bio nešto bliže, kod Bačkog Monoštora.

Priroda je, kao što znamo, čudo, pa nas je tako i ovom prilikom počastila činjenicom, da se za samo sat ili dva sunačnog vremena put preko nasipa do Doma dobrano osušio. Prestizali su nas momci i devojke, trekingaši koji su trčeći dahtali i borili se za bolji plasman.

S druge strane nasipa, nepregledne, lepo obrađene njive... Kada smo se vratili, svako se uredio kako je znao i umeo, a onda su opet započeli

planinarski susreti i razgovori na sve strane Ubrzo su počela i proglašenja pobednika na takmičenju trekingaša po različitim

kategorijama, kraća staza (15 km), srednja staza (20 km) i duža staza (30 km), muškarci, žene, mlađi, stariji itd, itd. Konferansije je nažalost celu stvar prilično zbrzao, tako da većinu imena nisam mogao da razazanam, ali na prilo\enoj fotografiji, u zelenoj majici je Ljubomir Popov, poznati planinar iz Zrenjanina i moj dobri drugar.

Obradovala me je činjenica, da je bilo mnogo mladih planinara. A, takođe i da je bilo mnogo devojaka, koje se nisu libile da istrče blatnjavu stazu. U dvorištu Doma postoji bista dr Radivoja Simonovića (1858 - 1950). Nije bio Somborac,

rođen je u Ledincima, mada je porodica iz Sremske Kamenice, ali je više od pola života proveo u

Somboru i osećao se na kraju kao Somborac. Nije planinario po Fruškoj gori, njegova planinarska ljubav su bili kraški predeli, Velebit pre svega, ali je ipak postao, s pravom, još za života legenda vojvođanskog planinarstva.

Negde pred 15h formirao se red za tradicionalni planinarski ručak, pasulj iz kazana. Oranija je bila puna, a mirisalo je na sve strane, da je bila milina. I bilo je, stvarno, vrlo

ukusno, pogotovo posle hodanja po kiši i gacanja po blatu. Svako je jeo iz posude, koju je poneo sa sobom od kuće.

I hleba je bilo dovoljno, svako je dobio po četvrt "štruce". Odjednom je sve utihnulo, razgovor se više nije čuo! U povratku, na nasipu smo zatekli Golfa, na ivici prevrtanja u kanal pored nasipa. Vlasnik

se, očigledno, prevario i pomislio da se put dovoljno prosušio i da može da prođe. Bojim se, da je ovde jedino traktor mogao da spase situaciju izvlačenjem automobila neopreznog ili neiskusnog šofera.

I, na kraju, selfi. Milan Breberina

Snimili: Milan Breberina i Duško Kosjer Za sajt pripremili Marijana Dokić i Borivoje Veljković