RATNA 1943Osovine su znali da je njegova moć u NDH uveliko bila stanjena,

raspadanjem ranijih iluzija o nacionalnom oslobođenju, opstrukcijom hrvatskih seljaka i HSS, neodređenim stavom dela katoličke hijerarhije, a nadasve ustankom i ponovnim prodorom partizanske grupacije u leto 1942. Na tlo NDH, posle zagrebačkog sporazuma Italijana i ustaša. Navode se Musolinijeve reči Geringu oktobra 1942. da Pavelić nije jak i da „podseća na bolesnika koji nikako ne umire, mada stalno stoji na ivici groblja". Kriza NDH dosegla je u jesen 1942, po viđenju nemačkih predstavnika, najviše razmere. Memorandum koji su general-pukovnik Aleksander Ler, general- potpukovnik Gleze fon Horstenau i Zigmund Kaše uputili Hitleiu 1. oktobra 1942. polazi od toga da Nemačka nije imala nikakvih teritorijalnih zahteva prema NDH, nego je tek nastojala da je iznutra osposobi za život i odbranu, iskorišćavajući je tokom rata kao liferanta boksita, uglja, drveta i poljoprivrednih proizvoda.

Nemci su kritički reagovali na italijanske ambicije, koje su se vezivale za generala Vitorija Ambrozija, da drže Hrvatsku do demarkacione linije radi zaštite jadranske obale, a posebno na politiku nagodbi generala Marija Roate sa Srbima, na račun NDH. Igrajući na kartu četnika i njihovih „velikosrpskih ciljeva", Italijani su, po nemačkim ocenama, dvostruko štetili: na jednoj strani su slabili NDH, a na drugoj jačali snage koje su se borile za Moskvu iLondon. Padom „dinastije Kvaternik", moćne ustaške klike, u jesen 1942, optuživane kao štetne za unutrašnji poredak i krive za stanje u domobranstvu i antiitalijansko ponašanje, koje Hitler nije odobravao, Pavelić se oslobađao suparnika, izlazio u susret nemačkim željama za italijanskom saradnjom uoči predstojećih događaja i žrtvovao omrznutu porodicu, zbog dotadašnjih neuspeha i radi spasavanja zloglasnog terorističkog režima, ali to nije učvrstilo režim.

Hitler je 10. marta 1943. izdao uputstvo za konačno umirenje oblasti oslobođenih od „komunista", s tim što su one i dalje ostajale nemačko operaciono područje. Rajhsfirer Hajnrih Himler ovlašćen je da na tom prostoru organizuje policiju pod komandom svog specijalnog opunomoćenika. Konstantina Kamerhofera, austrijskog porekla, koji je krajem marta 1943. s pratnjom stigao u Zagreb i držao se kao ,,mali kralj". Kamerhofer je za svoje sedište izabrao Osijek, kao središte folksdojčera. Pavelić je nevoljno prihvatio obrazovanje žandarmerije u NDH, čiji su se pripadnici prvo zaklinjali na vernost Hitleru pa tek onda njemu, smatrajući — kako je to objektivno i bilo — da se time krnji ustaški suverenitet. Tako je Himler preko Kamerhofera preuzeo celokupnu policijsku mrežu u NDH, koja je bila izdeljena na pet „policijskih oblasti.

Veliki jerusalimski muftija El Huseini radio je na ostvarivanju saveza između islamskih zemalja i Trećeg rajha. Veliki muftija se s grupom mostarskih Muslimana prvi put susreo u Rimu, oktobra 1942, dok se aprila naredne godine El Huseini našao u Bosni. Prema Enveru Redžiću, muftija je nosio poruku „da su Muslimani sa malog evropskog, bosanskog prostora, grana velikog islamskog svjetskog stabla i da su ovdje, na evropskom, kao i na drugim kontinentima, solidarni sa Hitlerovim nastojanjem da stvori novi svjetski poredak.

Razgovore o namerama u vezi s operacijama u Jugoslaviji nemački vojni vrh je započeo u Vinici novembra 1942, a nastavio u Hitlerovom Glavnom stanu u Rastenburgu (Istočna Pruska) narednog meseca.

Plan operacije ,,Vajs I", utvrđen u Zagrebu 9. januara 1943, predviđao je uništenje partizanskih snaga na prostoru Karlovca, Ogulina, Gospića,Knina, Ključa, Sanskog Mosta, Kostajnice i Gline, uz učešće714, 717, 718. i 369. divizije, 7. SS divizije „Princ Eugen", kao i dela 187. divizije i ustaša, pod komandom generala Rudolfa Litersa, te italijanskih divizija „Lombardija", ,,Re" i „Sušari". Druga operacija, nazvana „Vajs II", imala je u vidu uništenje snaga NOVJ Između Bosanskog Petrovca, Bosanskog Grahova, Livna, Jajca i Ključa; general Liters je računao da će one dati odsudnu botku na prostoru Grmeča. Posle uništenja snaga NOVJ došlo bi do razoružanja i likvidacije četnika.

Ofanziva neprijatelja na „Bihaćku republiku" započela je 20. januara 1943. Snage NOVJ koje su dočekale neprijateljski udar, 1. hrvatski i 1. bosanski korpus, brojale su nešto preko 20.000 boraca.

Pad Bihaća 27. januara 1943. uslovio je ubrzanu evakuaciju Centralne bolnice Vrhovnog štaba iz bosanskopetrovačkog bazena.(2200ranjenika sa njima) Pokret se izvodio pravcem nastupanja Glavne operativne grupe, tj. u pravcu Hercegovine. Vrhovni štab je odlučio da NOV i POJ brane slobodnu teritoriju, ali ne po cenu prihvatanja krutih frontalnih bitaka,

Na sastanku u Drvaru 27. Januara Vrhovni štab je odlučio da deo snaga zadržava napredovanje neprijatelja, a da Glavna operativna grupa divizija (1, 2, 3. i 7. divizija) krene u protivofanzivu u pravcu Hercegovine. U Duvnu 8. februara vrhovni komandant je upoznao komandni kadar da pravac protivofanzive vodi preko Neretve, Drine i Lima, što je značilo da jedinice NOVJ moraju da forsiraju velike rečne barijere. Nemci su polovinom februara završili operaciju „Vajs I", zauzeli Grmeč i započeli pregrupisavanje za operaciju „Vajs II".

Druga proleterska divizija je 15. februara izbila na Neretvu. Jedinice NOVJ zauzele su Prozor, Ostrožac i Jablanicu i razbile italijansku diviziju ,,Murđe". Vrhovni komandant je 28. Februara naredio da jedinice NOVJ izvrše protivudar na sever, ka Gornjem Vakufu, radi razbijanja najopasnije nemačke grupacije, uz istovremeno rušenje mostova na Neretvi, s ciljem da se spasu ranjenici i onemogući spajanje Nemaca i Italijana, a na drugoj strani prelaz četnika s leve na desnu stranu reke i stvori utisak da glavnina NOVJ menja pravac u smeru obratnom od smera prodora. Pionirska četa Vrhovnog štaba porušila je 4. marta 1943. pet mostova na Neretvi.

PREGOVORI (61 str)

Prvi kontakti između Nemaca i partizana uspostavljeni su u leto i jesen 1942. u Livnu preko nemačkog inžinjera Hansa Ota, pripadnika službe Abver, oko razmene zarobljenika. Vrhovni štab mu je omogućio da ode u Mostar i pokrene razgovore o razmeni za pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta u ustaškim zatvorima. Vrhovni štab je tražio da za pripadnike narodnooslobodilačkog pokreta razmeni zarobljene Nemce i preko sto domobrana. Spisak je poslat u Zagreb da bi se pripadnici narodnooslobodilačkog pokreta pronašli u ustaškim zatvorima. Pregovore u Zagrebu s generalom Glezeom fon Horstenau krajem avgusta 1942. godine vodio je Marijan Stilinović. Razmena je obavljena u blizini Posušja u

Hercegovini, polovinom septembra 1942. godine. Nemci su tom prilikom predali oko 20 pripadnika narodnooslobodilačkog pokreta. Razgovori o novoj razmeni zarobljenika novembra 1942. Posle oslobođenja Bihaća i Jajca vodio je Vladimir Velebit, ali nije došlo do sporazuma, zbog početka Operacije „Vajs I".

Ideju „Velike Albanije" je zastupala i razvijala kvislinška vlada Mustafe Kruje u Tirani, i njegovih naslednika, prvo pod italijanskim a kasnije (u novom sastavu) nemačkim patronatom. Nemačka je nastavila politiku Italije u Albaniji i na Kosovu.Kvislinzi se okreću Nemačkoj koja nastoji da osigura jadransku obalu od invazije posle ispadanja Italije iz rata, parališe dejstvo narodnooslobodilačkih snaga, produbi neprijateljstvo između Albanaca i Grka, obezbedi južni bok Trećeg rajha i povlačenje nemačke vojske s Balkana na kraju rata. Kvislinšku politiku nosila je grupa sa Ibrahim-begom Bičakijem, koga je novembra 1943. na čelu vlade zamenio Redžep Mitrovica, poreklom iz Kosovske Mitrovice.Organizacija Bali kombtar, sa Mehdijem Frašerijem na čelu, javila se u početku kao antiitalijanska snaga, ali je posle razvrgavanja sporazuma u Muki sa narodnooslobodilačkim pokretom Albanije postala kolaboracionistička snaga, s jakim idejno-političkim uticajem u Albaniji, na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji i Crnoj Gori, zagovarajući „etničke granice" i „Veliku Albaniju". Velikoalbansku koncepciju izražavala je i Druga prizrenska liga, formirana pod pokroviteljstvom Nemaca septembra 1943. godine. Osnivačka skupština ove kontrarevolucionarne organizacije održana je u Prizrenu, 16—19. septembra 1943. godine. Za predsednika Centralnog komiteta Druge prizrenske lige izabran je Redžep Mitrovica (kasnije ga je smenio Bedri Pejani aovoga Džafer Deva). Liga se zalagala za etnički čisto Kosovo, očuvanje albanske nadmoći nad slovenskim življem, suprotstavljanje snagama NOVJ, onemogućavanje obnove Jugoslavije.0Ova kvislinška tvorevina se uključivala u planove HermanaNojbahera, opunomoćenika Trećeg rajha za Jugoistok, koji je sistemom vazalnih režima i državica na Balkanu nastojao da

obezbedi politički uticaj na Balkanu. Nemcima je bilo stalo da se pojačaju pomoćne kvislinške snage Vermahta u otporu NOVJ.Na ovom okupu kolaboracionista prisustvovali su delegate iz Kosovske Mitrovice, Prištine, Prizrena, Peći, Debra i Sjenice. Prema usvojenoj proklamaciji proglašeno je ujedinjenje Kosova, Debra, Struge, Ulcinja i Tuzi s Albanijom. U Kosovskoj Mitrovici je obrazovan Okružni komitet Lige, čiji je predsednik bio Ibrahim Ljutvi

AVNOJ

‘ Moskva nije poslala nikakav odgovor na depešu Tita i Šterjua Atanasova Georgijeva, predstavnika Bugarske radničke partije koji se nalazio u Jajcu, da 28. novembra 1943. počinje plenum AVNOJ-a koji će reorganizovati to telo u zakonodavni organ i obrazovati Nacionalni komitet kao privremeni organ izvršne vlasti.

Na sednici CK KPJ, u stvari Politbiroa CK KPJ u Jajcu od 16. Do 18. oktobra 1943. godine zaključeno je da Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije u svojoj deklaraciji istakne kao programsku parolu „Federaciju Južnih Slovena", kao i da se posebno obrati grčkom i albanskom narodu. Mada je taj zaključak donet, on nije i sproveden, jer je Tito smatrao da je

trenutak nezreo za programsko formulisanje tako krupne odluke, prvenstveno zbog međunarodnih okolnosti.

Inicijativu za obrazovanje najviših političkih predstavništava jugoslovenskih naroda dao je AVNOJ još u Bihaću, ali se u njenom sprovođenju nije daleko odmaklo zbog napada neprijatelja na slobodnu teritoriju. U okviru ove inicijative došlo je samo do formiranja Pokrajinskog narodnooslobodilačkog odbora Dalmacije, u Livnu januara 1943, dok su većnici iz Hrvatske, mesec dana kasnije, obrazovali u Lici Inicijativni odbor Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Hrvatske (ZAVNOH).

Kočevski zbor, održan 1—3. oktobra 1943, postavio je osnove nove slovenačke državnosti u jedinstvenoj i ravnopravnoj Jugoslaviji.

Osnivačka skupština ZAVNO Crne Gore i Boke održana je 15 i 16. novembra 1943. u Kolašinu. Položaj Bosne i Hercegovine kao ravnopravne federalne jedinice potvrđen je na osnivačkom zasedanju ZAVNOBIH-a u Mrkonjić-Gradu, neposredno pred drugo zasedanje AVNOJ-a. PK KP Makedonije doneo je odluku početkom januara 1943. O pripremama za osnivanje Antifašističkog sobranja narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM), koje su ubrzane stvaranjem slobodne teritorije u zapadnoj Makedoniji posle kapitulacije Italije. Po ovlašćenju CK KPJ, Svetozar Vukmanović prisustvovao je marta 1943. osnivačkom sastanku CK KP Makedonije u Tetovu, kojim je nastavljena reorganizacija KPJ na nacionalnoj osnovi. Manifest koji je Glavni štab Makedonije doneo oktobra 1943.

Na Drugom zasedanju, održanom u Jajcu 29—30. Novembra 1943, u prisustvu 142 od 268 izabranih delegata iz svih krajeva Jugoslavije, s kojima su glasali i zamenici delegata na osnovu ovlašćenja, od kojih su neki imali po dva, pa i tri punomoćja, čineći da je među onima koji su glasali bilo više od 142 delegata, AVNOJ je proglašen za najviši organ vlasti jugoslovenske federacije. Toj revolucionarnoj skupštini prisustvovalesu delegacije svih naroda Jugoslavije osim makedonskog, čiji predstavnici nisu uspeli da se probiju do Jajca. Otežani uslovi kretanja i razdaljina sprečili su i više drugih delegata da prisustvuju zasedanju.

pretvaranjem AVNOJ-a u vrhovno predstavničko telo zakonodavne i izvršne vlasti u Jugoslaviji, te obrazovanjem Nacional nog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) kao najvišeg izvršnog i naredbodavnog organa narodne vlasti, s obeležjem privremene narodne vlade. Jugoslovenskoj izbegličkoj vladi oduzeta su prava zakonite vlade, a kralju Petru II zabranjen povratak u zemlju s tim da pitanje kralja i monarhije reši narod posle oslobođenja čitave zemlje. Odlukom o federativnom uređenju isticalo se da se Jugoslavija izgrađuje i da će se izgraditi na federativnom principu, ,,koji će obezbediti punu ravnopravnost Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca,odnosno naroda Srbije, Hrvatske, Slovenije, Makedonije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine".

AVNOJ je izrastao u najviši organ vlasti na političkoj i organizacionoj osnovi narodnooslobodilačkih odbora, čiji se sistem protezao od seoskih i opštinskih do sreskih, okružnih, oblasnih i predstavništava jugoslovenskih zemalja.

AVNOJ je bio najviši narodnooslobodilački odbor. Potvrđivanjem akata Vrhovnog štaba i Izvršnog odbora AVNOJ-a Drugo zasedanje je ozakonilo celokupni prethodni razvitak državne organizacije nove Jugoslavije.

Predsedništvo AVNOJ-a bilo je njegova mala skupština. Ono je iz njega proizlazilo i njemu odgovaralo za svoj rad. Na osnovu ovlašćenja AVNOJ-a Predsedništvo je obavljalo poslove između njegova dva zasedanja, naknadno

mu podnoseći svoje akte na potvrdu. Predsedništvo je imenovalo NKOJ i privremeno vršilo i neke funkcije koje su, inače, pripadale šefu države. Na čelu Predsedništva nalazio se dr Ivan Ribar. Potpredsednici su bili Moša Pijade, Antun Augustinčić, Josip Rus, Marko Vujačić, Dimitar Vlahov, a sekretari Rodoljub Čolaković i Radonja Golubović. NKOJ-u su pripadale izvršne i naredbodavne funkcije u oblasti uprave, spoljnih poslova, narodne odbrane, pravosuđa, privrede, informacija, socijalne politike i narodnog zdravlja.

AVNOJ je bio organizovan kao jednodomna skupština jugoslovenske federacije.

Za predsednika NKOJ-a izabran je Josip Broz Tito, maršal Jugoslavije, koji je istovremenovodio Povereništvo za narodnu odbranu, dok su za potpred sednike imenovani Edvard Kardelj, Vladislav Ribnikar, koji se nalazio na čelu Povereništva za informacije, i Božidar Magovac. Spoljne poslove vodio je dr Josip Smodlaka, a unutrašnje Vlada Zečević; Povereništvo za prosvetu Edvard Kocbek, za narodnu privredu Ivan Milutinović, za saobraćaj Sreten Žujović, za narodnu obnovu Todor Vujasinović, za socijalu politiku dr Anton Kržišnik, za sudstvo Frane Frol, za ishranu Mile Peruničić, za građevine dr Rade Pribićević, za šume i rude Sulejman Filipović.

Nova Jugoslavija dobila je u Jajcu grb, ali ne i ime. Nakon Drugog zasedanja bilo je predloga da se država nastala u revoluciji nazove Demokratska Federativna Jugoslavija (DFJ);

Prema odluci AVNOJ-a, o kralju i obliku vladavine imao je da odluči narod posle oslobođenja, ali se narodnooslobodilački pokret u toku rata nije suzdržavao od napada na kralja zbog podrške koju je davao Mihailovićevim četnicima. U Jajcu monarhija nije ukinuta zato što je rukovodstvo nove Jugoslavije smatralo taj čin necelishodnim krajem 1943, a i iz međunarodnih obzira.

AVNOJ je podvukao punu ravnopravnost naroda jugoslovenske federacije, tada Srba, Hrvata, Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca, kao što se vidi iz simbolike predloženog grba od pet buktinja, što znači da još nema Muslimana, iako se oni pominju u dokumentaciji AVNOJ-a, to jest u proglasu AVNOJ-a narodima Jugoslavije.

Pitanje Bosne i Hercegovine, za čiju se autonomiju Komunistička partija Jugoslavije izjašnjavala pre rata, rešeno je uoči zasedanja AVNOJ-a u Mrkonjić-Gradu da ona, ne kao autonomna, već kao federalna jedinica uđe u demokratsku federativnuJugoslaviju, čime je stvoren izuzetak od nacionalne structure jugoslovenske federacije

Drugom zasedanju AVNOJ-a nije došlo do stvaranja autonomnih pokrajina, iako su zagarantovana prava nacionalnih manjina. Vojvodina sa Kosovom i Metohijom su imalerelativno izgrađenu vojno-političku organizaciju, ali kao autonomne jedinice nisu pomenute na AVNOJ-u. Proglašenje autonomije Vojvodine se još nije smatralo oportunim, s obzirom nastadijum narodnooslobodilačke borbe u Hrvatskoj i Srbiji, i opasnost otvaranja pitanja čija je Vojvodina. Na Kosovu i Metohiji narodnooslobodilačka borba nije bila razvijena. Albanski pritisak na slovensko stanovništvo je bio snažan, a ideja velike Albanije u konzervativnim snagama albanskog društva više nego jaka, budući zasnovana na koncepciji etnički čistog Kosova u „Velikoj Albaniji", čiji je nosilac od septembra 1943 2prizrenska liga.

Pitanje Kosova (dosta tupi o tome kako se spore KPJ i kom. Part Albanije)

Novembra 1943. partijsko rukovodstvo je podelilo oblast na dva dela: na Kosovo i Metohiju. Po direktivi S. Vukmanovića formirana su dva oblasna komiteta. Doneta je odluka da se rukovodstvo za celu oblast nazove „Pokrajinski komitet za Kosovo i Dukadžin". „Šiptari" su ceo prostor Kosova i Metohije nazivali Kosovom. Metohija je nazvana „Dukadžin", iako oblast pod tim nazivom obuhvata i delove teritorije van granica Jugoslavije. Pod Dukadžinom se podrazumevaju Metohija (srezovi pećki i đakovički) i Malesija na albanskoj strani granice, zapravo srez Tropoja. Područje Oblasnog komiteta KPJ Dukadžina obuhvatalo je sledeće srezove: pećki, istočki, đakovički, orahovički, suvorečki, prizrenski, zatim Rožaje u Crnoj Gori i Tutin u Sandžaku.

Istovremeno sa ovim obraćanjem održana je konferencija u Bujanu (selo se naziva i Bunjaj 31. decembra 1943. i 1. i 2. januara 1944. na kojoj je izabran Oblasni n a r o d n o o s l o b o d i l a č k i odbor. Konferencija je donela Rezoluciju u kojoj, između ostalog, stoji: „Kosovo i Metohija je kraj koji je naseljen najvećim delom šiptarskih naroda, a koji kao i uvek, tako i danas želi da se ujedini sa Šipnijom. Prema tome osećamo za dužnost ukazati pravi put kojim treba da pođe šiptarski narod da bi ostvario svoje težnje. Jedini put da se Šiptari Kosova i Metohije ujedine sa Sipnijom jeste zajednička borba sa ostalim narodima Jugosl a v i j e protiv okupatora i njegovih slugu, jer je to jedini put da se izvojuje sloboda, kada će svi narodi pa i Siptari biti u mogućnosti da se izjasne o svojoj sudbini sa pravom na samoopredeljenja do otcepljenja. Garancija za ovo jest NOVJ, kao i NOVŠ sa kojom je usko povezana. Pored toga za ovo su garancija naši veliki saveznici Sovjetski Savez, Velika Britanija i Amerika (Atlantska povelja, Moskovska i Teheranska konferencija).

Za predsednika narodnooslobodilačkog odbora za Kosovo i Metohiju, čije je Predsedništvo vršilo ulogu Odbora između zasedanja, izabran je Mehmed Hodža, za potpredsednika Pavle Jovićević i Rifat Beriša.

Veliki saveznici formalno su priznali NOVJ kao ravnopravnog člana antifašističke koalicije jednim zaključkom Teheranske konferencije, držane skoro istovremeno s Drugim zasedanjem AVNOJ-a (28. novembar — 1. decembar 1943), koji je predviđao da se „partizani" u Jugoslaviji potpomognu do najveće moguće mere provijantom i opremom, kao i operacijama komandosa. Taj teheranski zaključak značio je priznanje oružane sile narodnooslobodilačkog pokreta de jure i, posredno, napuštanje Mihailovića. Tito je uoči Moskovske konferencije da i SSSR pošalje svoju vojnu misiju kod Vrhovnog štaba kao što su to uradili Britanci.

upućena je u Vrhovni štab i sovjetska vojna misija s generalom Nikolajem V. Kornjejevom na čelu, čiji su se članovi februara 1944. spustili kod Bosanskog petrovca.

Savezničke vlade nisu priznale AVNOJ i NKOJ, kao što je rukovodstvo narodnooslobodilačkog pokreta moglo i očekivati, ali stvaranje ovih najviših organa jugoslovenske federacije nije ni osporeno.

Tito je izvestio Moskvu o rezultatima rada skupštine u Jajcu neposredno posle njenog završetka, 30. novembra 1943. Radiostanica Slobodna Jugoslavija" je prilikom objavljivanja odluka AVNOJ-a početkom decembra te godine izostavila odluku o suspenziji Petra II Karađorđevića. Sovjetska vlada je 13. decembra ocenila odluke AVNOJ-a kao „pozitivne činjenice

Slovenački narodnooslobodilački odbor je na Kočevskom zboru oktobra 1943. postao najviši organ vlasti Slovenije, a na Zasedanju u Črnomelju

februara 1944. pretvoren je u Slovenačko narodnooslobodilačko veće (Slovenski narodnoosvobodilni svet — SNOS) i izdvojen iz Osvobodilne fronte.

ZAVNOBIH se na svom drugom zasedanju, u Sanskom Mostu jula 1944, konstituisao u vrhovno zakonodavno i izvršno telo, najviši organ državne vlasti Bosne i Hercegovine kao ravnopravne federalne jedinice u demokratskoj federativnoj Jugoslaviji. ZAVNO Crne Gore pretvoreno je jula 1944. U Kolašinu u Crnogorsku antifašističku skupštinu narodnog oslobođenja ČASNO), vrhovno zakonodavno i izvršno telo Crne Gore.

Avgusta 1944. u manastiru Sveti Prohor Pčinjski konstituisanon je Antifašističko sobranje narodnog oslobođenja Makedonije (ASNOM) kao najviše zakonodavno i izvršno telo makedonske države. Prilikom razgraničenja Srbije i Makedonije, Blagoje Nešković je smatrao da tzv. Ristovačka Makedonija pripadaSrbiji, mada su makedonski komunisti hteli da u sastavu svoje federalne jedinice zadrže bar prostor manastira Sv. Prohor Pčinjski u kome je proglašena državnost Makedonije.

VELIKE SILE I REVOLUCIONARNE PROMENE U JUGOSLAVIJI(GLUPOST O TOME VISE URATU NA BALKANU)

Mihailović, koji nije bio raspoložen da se bori protiv okupatora, nalazio je razne izgovore za neaktivnost — navodeći, između ostalog, da nema oružja ili da ne želi da izazove nemačke represalije i upad u okupacionu zonu Italije, s obzirom da računa na italijansko naoružanje u trenutku njene kapitulacije — a u stvari je ostajao pasivan zbog dosledno Pridržavanja strategije iščekivanja raspleta na velikim frontovima, ta strategija podrazumevala je savlađivanje, pomoćunokupatora i u okvirima rata, narodnooslobodilačkog pokreta kao revolucionarne snage koja sprečava obnovu monarhije, poretka privatne svojine i prevlasti srpske građanske klase u' Jugoslaviji. Mihailović je u prisustvu britanskog pukovnika S. V. Bila Bejlija izjavio, februara 1943, na nezadovoljstvo premijera Čerčila, da su glavni protivnici komunisti, Muslimani i Hrvati, a prijatelji Italijani.

Britanska politika počela je da se menja marta 1943, što se podudarilo s četničkim slomom na Neretvi. Glavni zagovornik Ove politike bio je britanski premijer, koji je u njenom formulisanju i primeni nailazio na otpore britanskih upravnih, političkih, propagandnih i vojno-obaveštajnih centara. Cerčil se nije odricao četnika, već je u okviru politike „dvostrukog koloseka" ili „ekvidistance" rešio da održi veze s Mihailovićem.

na promenu britanske politike u Jugoslaviji uticala je i sovjetska diplomatija, koja je u leto i jesen 1942. ukazivala na saradnju Mihailovićevih komandanata s okupatorom, snabdevena preko Kominterne informacijama vodstva narodnooslobodilačkog pokreta.

Sve veća slabost četničkog pokreta je navela Čerčila da se okrene partizanima kao jačem političkom faktoru i da dođe do spuštanja savezničke vojne misije.

Vilijama Stjuarta i kapetana F. V. Dikina, a septembra 1943. I brigadira Ficroja Maklejna. Uspostavljanje prvog zvaničnog kontakta s britanskim oficirima nije značilo nestajanje sumnji rukovodstva narodnooslobodilačkog pokreta u buduće britanske planove.

Britanci su smatrali da je sporazum o otpuštanju Mihailovića jedina šansa mladog kralja. Vodstvo narodnooslobodilačkog pokreta uviđalo je da da je britanska politika politika „trojanskog konja", ali ju je prihvatalo iz

međunarodnih obzira prema antifašističkoj koaliciji i zbog vlastitih procena da se revolucionarni poredak može učvrstiti, naročito posle prednosti stečenih konstituisanjem AVNOJ-a u najviši organ jugoslovenske federacije.

JUGOSLOVENSKO SOVJETSKI ODNOSI

Prvo ratno putovanje Josipa Broza Tita u SSSR izvedeno je u najvećoj tajnosti. Iz naknadnih sećanja učesnika može se saznati da niko te noći između 18. i 19. septembra 1944, sem Tita, nije znao kuda se leti. Sovjetski avion je poleteo s viško aerodroma u pravcu Barija,a odatle u Krajovi gde se sasto sa Titom. Tito na sastanak sa Staljinom otputovao avionom, iz Krajove, 21. septembra 1944. godine, bez ijednog Jugoslovena. Mosku je napustio 28. Istog meseca. U Krajovi je ostao do 15. oktobra 1944. godine, kada je prešao u Vršac. Iz Vršca je stigao u oslobođeni Beograd, 25. oktobra 1944. godine.

SSSR-u se od aprila 1944. nalazila i Vojna misija NOVJ sa general-lajtnantomVelimirom Terzićem na čelu, koja je obezbeđivala saradnju u oblasti vojne koordinacije koja se sa približavanjem sovjetskih frontova Jugoslaviji sve više nametala, isporuke pomoći, propaganden i popularisanja narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije,nobrazovanja vojnih jedinica NOVJ na teritoriji SSSR-a. Misija je sa sovjetskom vladom zaključila prvi zajam nove Jugoslavije u iznosu od 2 miliona dolara i 1 milion rubalja, koji predstavlja prvi međunarodni ugovor nove Jugoslavije.

uprkos vojne i političke saradnje NOVJ i zapadnih saveznika, postojalo je i dosta rašireno nepoverenje u britanske namere. Na stepen tog nepoverenja upućuje i jedna Đilasova poruka iz Moskve, datirana sa 5. junom 1944, dostavljena maršalu Titu posredstvom general-lajtnanta Nikolaja Kornjejeva, šefa Sovjetske vojne misije kod Vrhovnog štaba.

Iz Krajove, 10. oktobra 1944. Tito je, preko Peka Dapčevića i Sretena Žujovića, poručivao Maklejnu i Hantingtonu, da je njegov odlazak s Visa bio diktiran vojnim i državnim potrebama, da se put zbog Nemaca morao držati u tajnosti i da nema nikakvih promena u odnosima između nas i saveznika. „Mi smo nezavisna država", naglašavao je, ,,i ja kao predsjednik Nacionalnog komiteta i Vrhovni komandant nisam nikome van zemlje odgovoran za svoje postupke i rad koji je u interesu naših naroda.

Tito je septembra 1944. imao dva-tri sastanka sa Staljinom u Kremlju, a dva puta je bio u Staljinovoj privatnoj kući, na večeri.

Postignut je sporazum da trupe Crvene armije stupe na tlo Jugoslavije i da na njemu ostanu privremeno, poštujući postojeći sistem vlasti. Zaključeni sporazum je bez uzora u istoriji drugog svetskog rata. Ozlojeđivao je Čerčila, koji je zbog zabrane pristajanja britanskih brodova u jugoslovenske luke pretio da će oni ući onoliko puta koliko budu hteli, ali su njegovi pomorski oficiri ipak prinuđeni da traže odobrenje za ulazak u teritorijalne vode Jugoslavije, za pristajanje i ukotvljavanje svojih ratnih brodova.

Sovjetska vrhovna komanda obratila se krajem septembra 1944. NKOJ-u i Vrhovnom štabu. O toj molbi SSSR je obavestio predstavnike druge dve savezničke sile. SSSR je tretirao Jugoslaviju kao savezničku zemlju.

Sporazumom o ulasku sovjetskih trupa, pa ma i privremeno u prostoru uz jugoslovensko-rumunsku i jugoslovensko-mađarsku granicu, zapadni saveznici su itekako bili pogođeni. Aleksandar Ranković je izveštavao maršala Tita o reakciji britanskih oficira na ovaj sporazum.

Prilikom razgovora sa Staljinom Tito je postigao sporazum o pomoći SSSR-a u naoružanju NOVJ.Sovjeti su se obavezali da do kraja godine daju

oružje za 12 divizija (brojnog sastava po 10.000 boraca) i dve vazduhoplovne divizije.

Jugoslovenski piloti su se obučavali u SSSR-u.Tito kasnije u Krajovi, 5. oktobra 1944, razradio detalje o učešću jedinica 2. i 3. ukrajinskog fronta Crvene armije u borbama za oslobođenje Srbije i Vojvodine.Kao Vrhovni komandant neposredno je obaveštavan o događajima u Jugoslaviji i slao naređenja.

Svedoci Titovog povratka iz Moskve u Krajovu nisu mogli da ne primete izvesnu zabrinutost, pa i „ljutnju", izazvanu Staljinovim insistiranjem da se formira kraljevska vlada sa Šubašićem (najverovatnije proširena pripadnicima narodnooslobodilačkog pokreta u skladu sa britanskim shvatanjem o ukidanju paralelizma), što međutim narodnooslobodilačkom pokretu nije bilo potrebno, jer je praktično držao vlast na oslobođenim teritorijama Jugoslavije.

Tito je boravak u SSSR-u iskoristio i za „izravnjavanje" jugoslovenske međunarodne pozicije, imajući sovjetsku podršku u jesen 1944. godine. Radio-stanica „Slobodna Jugoslavija" je 27. septembra 1944, uz Titovu saglasnost, prenela protest protivpisanja na Zapadu da je NOVJ od gerilskih odreda „podignuta" u regularnu armiju uz njihovu pomoć.

OBRAZOVANHJE DEMOKRATSKE FEDERATIVNE JUG

Šubašić se 21. oktobra 1944. sastao s maršalom Titom u Vršcu, gde se vrhovni komandant našao posle boravka u Moskvi i Rumuniji. Pregovori su nastavljeni u Beogradu i završeni 1. novembra zaključenjem drugog, beogradskog sporazuma između Tita i Šubašića. Ovaj sporazum je potvrđivao odredbe Viškog sporazuma iz juna 1944, predviđajući samo jednu novu ustanovu — namesništvo u oblasti međunarodnog predstavljanja jugoslavije. Prema beogradskom sporazumu, nastavljao se međunarodnopravni kontinuitet Jugoslavije, koja se u međunarodnim odnosima pojavljivala u svom starom obliku. Edvard Kardelj, potpredsednik NKOJ-a, i Ivan Šubašić otputovali su u Moskvu 17. novembra na razgovore sa Staljinom i Molotovom o primeni sporazuma. Staljin je posle ovih razgovora obavestio britanskog premijera da je saglasan s postignutim sporazumom između Tita i Šubašića i da neće biti teškoća u njegovoj primeni. Aneks sporazuma, zaključen posle povratka Kardelja i Šubašića iz Moskve, predviđao je garantiju za rad političkih stranaka i grupa, slobodu izbora, uduživanja i štampe, nezavisan rad sudova. Do sazivanja ustavotvorne skupštine, zakonodavna vlast je pripadala AVNOJ-u, izvršna jedinstvenoj vladi.

KP Hrvatske stvorila je Jedinstveni narodnooslobodilački front maja 1944. Organizacije JNOF-a obrazovane su i u još dve jugoslovenske zemlje: Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori jula te godine. Preko političkih stranaka i grupa u JNOF-u, onih čije se članstvo nije ogrešilo o patriotske norme u tekućem ratu, KPJ je neutralisala njihova vodstva, produbljivala postojeće podele u njima oko programa narodnooslobodilačkog fronta, učvršćivala savez osnovnih, antifašistički raspoloženih slojeva naroda u okvirima svoje politike narodnog savezništva. Time se KPJ priključila i tradiciji stranačkog političkog života, naročito u Srbiji i Hrvatskoj. JNOF je obuhvatao sve građane koji su hteli da se bore protiv okupatora u završnoj fazi rata, nezavisno od njihovih političkih, verskih i nacionalnih ubeđenja. Masovne antifašističke organizacije — USAOJ, AFŽ i, po osnivanju u Beogradu januara 1945, Jedinstveni sindikati radnika i nameštenika Jugoslavije (JSRNJ) ušle su u JNOF kao kolektivni članovi.

U okviru JNOF-a Hrvatske od jeseni 1943. delovao je na slobodnoj teritoriji Izvršni odbor Hrvatske seljačke stranke (HRSS), izolujući staro vodstvo s Mačekom na čelu. Maja 1944. održano je i treće zasedanje ZAVNOH-a u Topuskom. Snage narodnooslobodilačkog pokreta su kontrolisale veliki deo teritorije NDH, sem gradskih centara i najvažnijih komunikacija, dok su ilegalne organizacije narodnooslobodilačkog pokreta postajale sve masovnije. Na slobodnoj teritoriji funkcionisao je i Klub srpskih vijećnika ZAVNOH-a.

Produbljivali su se i rascepi među ustašama. Pavelića je bez rezerve podržavala garda najkrvoločnijih ustaša, takozvanih rasova (Vjekoslav Luburić-Maks, Viktor Tomić, Rafael Boban, Vilko Pećnikar, Ivo Herenčić, Erih Lisak, Vjekoslav Servaci, Josip Rukavina i drugi), dok je grupa „starijih" ustaša, uglavnom italijanofila, bila još ranije sklonjena s javnih funkcija,. ustupajući mesto grupi „mladih" političara. No vojne formacije NDH nisu se smanjivale, zahvaljujući ustaškom teroru i prinudnoj mobilizaciji. Januara 1945. pod Pavelićevom komandom nalazilo se još 170.000 boraca.Doslo je bilo do jedne zavere od strane pavelićevih ministara koju je on sa Kašeom neutraliso.

Aktivnost Mačekovog dela HSS („sredinski dio") tekla je preko Augusta Košutića u smislu podele vlasti sa narodnooslobodilačkim pokretom u Hrvatskoj, a kasnije se oslanjala na Šubašićev kompromis s Titom, sve dok ovaj — po njihovim shvatanjima — nije načinio nedozvoljive koncesije narodnooslobodilačkom pokretu. Sav ovaj stari svet u raspadanju nadvisivao je u proleće i leto 1944. JNOF Hrvatske, kao najšira politička osnova federalne Hrvatske u novoj Jugoslaviji.

SRBIJA: Prihvatajući program narodnooslobodilačkog pokreta, grupa građanskih političara rodoljubive vokacije u Glavnom odboru JNOF-a Srbije je krajem 1944, uoči donošenja Deklaracije JNOF-a Srbije, pokazivala rezerve prema rešenju nacionalnog pitanja u Jugoslaviji. Jaša Prodanović je kritikovao KPJ zbog suviše velike „revnos'nosti" u prilazu nacionalnom fenomenu. Posebno se suprotstavljao tretmanu Makedonaca i Crnogoraca kao nacionalnih posebnosti. Što se tiče Kosova i Metohije, pripadnici JNOF-a građanskog porekla gledali su na ove oblasti kao na nerazdvojni deo Srbije. Prvaci KPJ (B. Nešković, S. Žujović, Milentije Popović) stajali su na stanovištu da nema Jugoslavije bez prihvatanja odluka Drugog zasedanja AVNOJ-a. Žujović je dozvoljavao mogućnost da se Kosovo nađe u sastavu Albanije ako bi u susednoj državi postojao progresivan režim.

Najširi politički spektar imao je JNOF Srbije, u kome su se od novembra 1944. do marta 1945. našle sledeće stranke i grupe: Jugoslovenska republikanska stranka, Socijalistička stranka, grupa „Napred", Narodna seljačka stranka i Savez zemljoradnika. JNOF-u je prišla i frakcija Samostalne demokratske stranke. Van njega se nalazila Demokratska stranka Milana Grola, koja je na sporazum Tito-Šubašić gledala kao na podelu vlasti.

Tito je 12. novembra 1944. zahvalio Staljinu i Molo tovu na njihovom savetu da se da amnestija četnicima Mihailovića, dodajući da mu se to čini „politički od ogromne važnosti i korisnim za dalji razvitak ne samo naše zemlje, već i od međunarodnog značaja. U vezi sa time, mislimo da je vrlo korisno dati amnestiju i hrvatskim domobrancima. Ja smatram da takvu amnestiju treba dati svima onima koji su već položili oružje kao i onima koji treba da polože oružje.

Pregovori nove Jugoslavije sa otečestvenofrontofskom Bugarskom o obrazovanju federacije (jugoslovensko-bugarskom ujedinjenju) pokrenuo je Staljin prilikom Titovog boravka u Moskvi. Staljin je ovo pitanje ponovo pokrenuo

za vreme boravka E. Kardelja u SSSR-u, novembra 1944. godine. Krajem 1944. u SSSR-u je boravio i Andrija Hebrang, izveštavajući CK KPJ da Staljin želi stvaranje južnoslovenske federacije (konfederacije) i zaključenje ugovora sa Albanijom. U prvoj dekadi novembra 1944. podnet je Bugarima jugoslovenski predlog Sporazuma o političkoj, vojnoj i ekonomskoj saradnji, sa dva dodatka — o jedinstvenoj komandi oružanih snaga i o privrednoj saradnji. Na to je CK BRP(k) odgovorio svojim predlogom ugovora o savezu. Rukovodeći bugarski komunisti nisu imali istovetan stav o ujedinjenju. tokom boravka Edvarda Kardelja u Sofiji decembra 1944. došlo se do kompromisnog projekta. Kada je bugarski predstavnik u Beogradu Petar Todorov pristao, 2. januara 1945. u Beogradu, da se ugovor o ujedinjenju potpiše, Tito je predložio da se do kraja rata zadrže dve vlade koje bi sporazumno vodile spoljne i vojne poslove, s tim što bi se političke i carinske granice ukinule. Jedan od kamena spoticanja je bila jugoslovenska pluralistička koncepcija federacije, nasuprot bugarskoj dualističkoj koncepciji. Bugari su preko Vladimira Popovića, koji se od početka januara 1945. nalazio u Sofiji, dostavili novi projekt o ujedinjenju, ali su tada počeli međunarodni zapleti. Sovjetska vlada pozvala je bugarske i jugoslovenske predstavnike (Moša Pijade) u Moskvu 21. januara 1945. godine, obaveštavajući ih da od federacije nema ništa i da treba zaključiti ugovor o političkoj, vojnoj i ekonomskoj saradnji i bratskom savezu. Definitivni projekt ugovora, na kome su radili Andrej Višinski i Moša Pijade, odobrilo je sovjetsko ministarstvo inostranih poslova.

Krajem februara 1945. sovjetska vlada je posle britanskog demarša zatražila od zainteresovanih vlada da odustanu od potpisivanja ugovora o savezu. Moša Pijade je izvestio Tita iz Moskve 17. februara da stvaranje federacije ne dozvoljava međunarodni položaj Bugarske.

Po zaključenju beogradskog sporazuma Tito-Šubašić dopunjenog nakon moskovskih razgovora Edvarda Kardelja i Ivana Šubašića sa Staljinom i Molotovom, vodstvo nove Jugoslavije je očekivalo da se on i primeni. Komplikacije oko primene nastale su zbog ponašanja Petra II Karađorđevića, koji je na prenos ovlašćenja gledao kao na svoje razvlašćenje. Kralj je 11. januara 1945, nezadovoljan sporazumom, izveo „salonski udar" otkazujući poverenje Ivanu Šubašiću.

Protiv kralja i njegovog „državnog udara" KPJ je organizovala demonstracije na oslobođenim područjima Jugoslavije, a vodstvo je jedno vreme bilo uvereno da iza kraljevog postupka stoje britanci. Snage oko Petra II Karađorđevića su bile nemoćne da spreče put „tihe abdikacije" kralja, čega je i on bio svestan. Čerčil je stavljao do znanja kralju da je Tito gospodar situacije u Jugoslaviji i da monarh nije neophodan.

Po britanskim izvorima, ideju o priširenju AVNOJ-a poslanicima Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije Šubašić je saopšt.io maršalu Titu krajem januara 1945.Na krimskoj konferenciji je usvojen ovaj dodatak a takođe je odlučeno da sporazum mora stupiti odmah na snagu.

Krimska konferencija je međunarodno sankcionisala sporazum Tito — Šubašić. Preporuka je u stvari bila dopunski uslov za obrazovanje jedinstvene vlade, a preko toga, za međunarodno priznanje promena društvenog bića Jugoslavije u drugom svetskom ratu. Uključivanjem poslanika kraljevske skupštine u AVNOJ. Posredstvom privremene vlade DFJ, Čerčil je težio podeli uticaja u čemu se sastojala njegova politika „fifti—fifti" koju ne priznaju ni sovjetska, niti prihvata jugoslovenska istoriografija, naravno iz r a z l i č i t i h

razloga. Čerčil je računao na interesni uticaj preko umerenijih građanskih snaga u vladi i AVNOJ-u.

Prihvatanjem preporuka Krimske konferencije od zainteresovanih strana bližio se kraj paralelelizmu vlada, iako je Petar II Karađorđević nastavio da sprovodi opstrukciju određivanju namesnika, izjašnjavajući se protiv Dušana Simovića, Aleksandra Belića, Ace Stanojevića i drugih, koju je najzad prekinuo 2. marta 1945. naimenovavši za namesnike Srđana Budisavljevića, Antu Mandića i Dušana Serneca. NKOJ i Šubašićeva vlada dali su istovremeno ostavke 5. marta, a dva dana docnije Josip Broz Tito obrazovao je Jedinstvenu privremenu vladu Demokratske Federativne Jugoslavije (DFJ), koju su zatim priznale vlade Velike Britanije, SAD i SSSR-a. Privremenu vladu DFJ sačinjavali su, pored Josipa Broza Tita, predsednika i ministra narodne odbrane, Milan Grol, potpredsednik; Edvard Kardelj, potpredsednik i ministar za konstituantu; dr Ivan Šubašić, ministar spoljnih poslova; dr Josip Smodlaka, ministar bez portfelja; Vlada Zečević, ministar unutrašnjih poslova; Frane Frol, ministar pravosuđa; Vladislav S. Ribnikar, minister prosvete; Sreten Žujović, ministar finansija; dr Juraj Šutej, ministar bez portfelja; Todor Vujasinović, ministar saobraćaja; Andrija Hebrang, ministar industrije; ing. Nikola Petrović, ministar trgovine i snabdevanja; dr Vaso Cubrilović, minister poljoprivrede; Sulejman Filipović, ministar šumarstva; Bane Andrejev, ministar rudarstva; Sreten Vukosavljević, minister kolonizacije; dr Anton Kržišnik, ministar socijalne politike; dr Zlatan Sremec, ministar narodnog zdravlja; dr Drago Marušić, ministar pošta, telegrafa i telefona; dr Rade Pribićević, minister građevina; Sava Kosanović, ministar informacija; Jaša Prodanović, ministar za Srbiju; dr Pavle Gregorić, ministar za Hrvatsku; Edvard Kocbek, ministar za Sloveniju; Rodoljub Čolaković, ministar za Bosnu i Hercegovinu; Emanuel Čučkov, ministar za Makedoniju i Milovan Đilas, ministar za Crnu Goru.

POBEDA NAD FAŠIZMOM

Albanska kontrarevolucijaU ranim jutarnjim časovima 2. decembra 1944. balističke snage od oko

3.000 odmetnika pod komandom Adema Glavice gotovo su uspele da zauzmu Uroševac. Druga grupacija balista, predvođena verskim starešinom Redža Mula Idrizom, napala je 23. decembra 1944. Godine Gnjilane. Uk Sadik i Ćazim Barjaktari, ugledan domaćin u svome barjaku i fisu, zauzeli su sa trećom odmetničkom grupom Orahovac, nameravajući da napadnu i Peć. Po naređenju Glavnog štaba za Srbiju, Operativni štab za Kosovo i Metohiju započeo je mobilizaciju radi dopune jedinice sa ciljem da se novomobilisani upute na Sremski front ili u sastav drugih jedinica. Mobilizaciju je sprovodio Šaban Poluža, iz dreničkog kraja, koji je krenuo sa novomobilisanima u pravcu Podujeva, ali je onda zatražio od vojnika da ne idu u Srbiju već da se vrate u stari kraj i odatle povedu borbu protiv nove vlasti.

Prema podacima Sava Drljevića u dreničkom kraju okupilo se, pod komandom Šabana Poluže i njegovog pomoćnika Mehmeda Gradiće, oko 10.000 boraca. Njima je prišao i Uk Sadik, vođ odmetnika iz orahovačog kraja. Došlo je i do pobune u Šalji pod vodstvom Adema Voce, sina jednog od prvaka Šalje. Voća je sa oko 2.000 odmetnika 26. januara 1945. Napao bataljon NOVJ stacioniran u Starom Trgu, potiskujući ga ka Kosovskoj Mitrovici, Tito 8. februara 1945. doneo odluku o zavođenju vojne uprave. Za komandanta vojne uprave je postavljen pukovnik Savo Drljević, a za političkog komesara Đuro Medenica. Pukovnik Nikola Božanić postavljen je za komandanta vojne oblasti.Protiv kontrarevolucije angažovano je oko 39.000 boraca svrstanih u 15 brigada NOVJ. Do odlučujućeg sudara sa Šabanom

Polužom i Mehmedom Gradicom došlo je 21. februara 1945. Godine u selu Trsteniku, u Drenici, i on se završio slomom pobunjenika i pogibijom njihovih vođa. Zaostale odmetničke grupe su se održavale u pojedinim krajevima Kosova, nastojeći da se prebace u Grčku, ali nisu mogle zaustaviti proces normalizacije politike.

Vojna uprava je krajem oktobra uspostavljena i u Banatu,Sremu i Bačkoj ali je ukinuta 15 feb 1945.

Sremska operacija, borba protiv četnika.. ima u skriptu ođe ga tupi preterano.

Jugoslavija se krajem rata našla na osnivačkoj konferenciji OUN 26. aprila — 26. juna 1945. godine, održanoj u San Francisku. Jugoslovensku delegaciju predstavljali su Ivan Šubašić, ministar inostranih poslova; Sreten Žujović, minister finansija; Stanoje Simić, ambasador u SAD, kao delegati, dok su kao članovi delegacije učestvovali u radu i Stojan Gavrilović, pomoćnik ministra inostranih poslova, Vladimir Dedijer i StaneKrašovec. Za stvaranje ove organizacije najviše se zauzimao Franklin D. Ruzvelt, iako nije dočekao da učestvuje u radu osnivačke skupštine. Jugoslavija je izabrana u Izvršni komitet konferencije (Ivan Šubašić) i u Verifikacioni odbor. Na Osmoj plenarnoj sednici Konferencije Ujedinjenih nacija 2. maja 1945. I. Šubašić je ubedljivo govorio o doprinosu Jugoslavije pobedi nad silama fašizma u prošlom ratu, žrtvama, želji za mirom, izmenjenoj strukturi društva u demokratskom smislu, ali njegov govor nije dobio odgovarajući publicitet u jugoslovenskojštampi, jer su vladajuće snage u Jugoslaviji u njemu gledale privremenu ličnost, a na drugoj strani i zbog stava SSSR-a koji je bitno učestvovao u stvaranju OUN, mada nije prenaglašavao značaj ove organizacije. Šubašić je posebno istakao da je Jugoslavija jedna od potpisnica Deklaracije Ujedinjenih nacija i da ona „posmatra izjave glavnih saveznika — od Atlantske povelje do sporazuma u Moskvi i na Krimu — kao stubove novog i boljeg sveta. Njeni narodi veruju da organizovana međunarodna solidarnost može uspeti i da će uspeti ako je zasnovana na načelima mira, pravde i bezbednosti..." Šubašić je svoj boravak u SAD iskoristio u pokušaju da za Jugoslaviju obezbedi pomoć po Zakonu o zajmu i najmu, ali u tome nije uspeo zbog jugoslovenskog oslona na SSSR i odnosa između SAD i Jugoslavije u vreme tršćanske krize. Istovremeno nije prihvaćena ideja američkog ambasadroa u Beogradu Ričarda Patersona da maršal Tito poseti SAD, ne bi li se bliže upoznao sa Amerikom u cilju „dedoktrinacije".

Vlada DFJ obezbedila je ekonomsku pomoć Unre zaključivanjem ugovora marta 1945. s ovom organizacijom UN. Jugoslavija je odranije dobijala i znatnu podršku u oblasti propagande i sakupljanja materijalnih sredstava za potrebe zemlje od iseljenika u SAD jugoslovenskog porekla. Odbor jugoslovenskih Amerikanaca je radio na podsticaj KP Amerike. Aktiviranje ovih snaga u SAD, Kanadi i drugim prekookeanskim zemljama gde su živeli i radili Jugosloveni tražila je KPJ. Iseljenici leve orijentacije rušili su mit Mihailovića, razotkrivali šovinističku kampanju jednog dela srpskog i hrvatskogiseljeništva; propagirali su narodnooslobodilački pokret i Tita. Među ovim aktivistima isticali su se Mirko Marković, Strahinja Maletić i drugi. Ujedinjeni odbor južnoslavenskih Amerikanaca je okupljao oko sebe značajnije ličnosti jugoslovenske i demokratske orijentacije, među njima Kosanovića i Šubašića, preko ustanove „počasnih članova" Odbora. Akciju za pomoć jugoslovenskim ranjenicima i izbeglicama pokrenula je i „Hrvatska bratska zajednica", sa svojim predsednikom Ivanom Butkovićem. Zlatko

Baloković je radio na tome da se pronađu ekipe čeških, slovačkih i drugih lekara koje bi bile spremne da pomognu jugoslovenske ranjenike i izbeglice u južnoj Italiji i severnoj Africi. Ujedinjeni odbor Amerikanaca jugoslovenskog (južnoslovenskog) porekla predstavljao je oko milion američkih građana jugoslovenskog porekla. U ovom Odboru, sa kojim je uspostavio vezu general-major V. Velebit, najuticajniju ulogu imali su Luj Adamič, književnik, i poznati violinista Zlatko Baloković. Na Novom Zelandu, na slanju pomoći SSSR-u i NOVJ radio je Sveslavenski savez. Sličan savez postojao je i u Australiji. Ovi savezi dostavljali su pomoć jugoslovenskim izbeglicama u Egiptu. Veće kanadskih Južnih Slovena sakupljalo je pomoć preko organizacije iseljenika i dobrotvornih društava. Ujedinjeni odbor jugoslovenskih Amerikanaca je radio i na stišavanju svađa među srpskim i hrvatskim iseljenicima, koji su bili nacionalno podvojeni. Prilikom sabiranja pomoći, neprijatnosti su iskrsavale u tom smislu što su prilagači tražili da se pomoć deli prema nacionalnom merilu, što je sa stanovišta nacionalne politike narodnooslobodilačkog pokreta, odnosno nove Jugoslavije, bilo neprihvatljiv.

PROGLAŠENJE REPUBLIKE

Govoreći na Prvom kongresu Narodnog fronta, održanom u Beogradu avgusta 1945, maršal Tito je naglasio da pitanju monarhije ne prilazi sa stanovišta ličnosti, već sa stanovišta sistema, i konstatovao da monarhija nije moguća u Demokratskoj Federativnoj Jugoslaviji, jer je nespojiva s federacijom, narodnom vlašću i demokratijom, koje su proizišle iz revolucije. Kralj je na Titovu izjavu odgovorio opozivom namesnikä, smatrajući da im nije dozvoljeno da izvršavaju svoje ustavne dužnosti, te da su prešli preko zakletvi i obaveza koje su mu dali. U suštini, Petar II je Titovu izjavu iskoristio za napad na Sporazum Tito—Šubašić, pošto je posle saziva AVNOJ-a i Potsdamske konferencije postalo jasno da je nestala i poslednja mogućnost za restauraciju monarhije, s obzirom na odnos snaga u AVNOJ-u. Privremena vlada DFJ je kraljev akt označila kao neustavan, a s njenim zaključkom složila se — bez rasprave — i Privremena narodna skupština. Narodni front Jugoslavije je u Čl. 11 svog Programa izričito istakao republikansku orijentaciju programa: „Narodni front smatra da je održanje bratstva i jedinstva naših naroda, federativnog uređenja države i istinske demokratije u Jugoslaviji neizmirljivo sa monarhističkim oblikom vladavine i boriće se za to da narod na slobodnim izborima za Ustavotvornu skupštinu da svoj glas za republikanski oblik vladavine kao jedini koji odgovara interesima svih naših naroda."

AVNOJ je u Jajcu odlučio da se za promene tokom revolucije zatraži posle rata narodna saglasnost. Sporazum između NKOJ-a i kraljevske vlade od 1. novembra 1944. Izričito je predviđao ustavotvornu skupštinu.

Privremeno narodno Predsedništvo raspisalo izbore za ustavotvornu skupštinu za 11. novembar 1945. Na osnovu opšeg prava glasa, koje je tekovina oslobodilačke borbe naroda Jugoslavije, predratno biračko telo je dvostruko uvećano uključivanjem vojnika, žena i omladine s navršenih 18

godina; pravo glasa nisu imali aktivni saradnici neprijatelja i pristalice predratnih fašističkih organizacija.