apotropaic - designed to avert evil

Bandić Dušan: "Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba"----------------------------------------------------BIGZ, 1980, Beograd

U Sandžaku na ognjište nikad ne stavljaju jasikovo drvo (za koje veruju da je prokleto), zatim drvo koje je udario grom, kao ni drvo od razrušene bogomolje ili vodenice.

U religijama indoevropskih naroda duša umrlog čoveka najčešće se zamišljala u vidu ptice, a Stari Sloveni su joj obično davali oblik ptice, pčele ili muve.

Prekomurski Slovenci umesto "Grom je udario" kažu "Perun je udario".

Čajkanović Veselin: "Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama"---------------------------------------------------------------------SKZ, 1985, Beograd

BAGREM, egipatsko trnje, kapinika, krunčica, nerod (Robinia pseudoacacia)

Bagrem nije dobro drvo. Njega ne treba držati blizu kuće, jer će u kuću grom udariti. Kad svatovi dođu pred mladoženjinu kuću, meću barjake na kakvo drvo pred kućom, ali to nikad ne sme biti bagrem.

BADEM, bajam, menduo, migdal (Amygdalus communis)

Bademov zejtin lek je od krasta, i od uhobolje. Badem je i sredstvo protiv kolike. Gorki badem sa šećerom lek su za one koji pljuju krv.

"Ko hoće da se ne opije neka našte srca pojede pet gorkih badema" ("Još rimsko verovanje!")

U Kotarima vode mladu k bunaru, na koji ona meće jabuka, oraha, i badema, pa to deca grabe.

BELA LOZA, pavit, pavitina (Clematis vitalba)

Vezuju je oko sebe, i govore basmu, žene koje žele da imaju dece. Cvetom se kade od uroka, plača i strave. Na Svetog Ignjata nahrani žena živinu u krugu od paviti.

Da bi se građevina održala, bila je nekada potrebna ljudska žrtva; danas se to supstituiše i uziđuje se čovekova senka. To se radi ovako. Kad kakav čovek ili čeljade dođe blizu do mesta na kome zidari rade, majstor uzme pavit i krišom njome izmeri čeljadetu senku; po tome pojede svoju sopstvenu pogan, i onda uzida pavit u zid i kaže: "dokle ova pavit bude sirova, dotle i onaj čovek bio zdrav; dokle ova pavit trajala, dotle i onaj bio živ"

BELI LUK, češnjak (Allium sativum)

U narodnoj medicini i vradžbinama ima b.l. među svim biljkama najveći značaj. Za njega je i karakteristična poslovica u kojoj on opominje čoveka: "Ti mene čuvaj od nokta, a ja ću tebe od svakoga zla". Zanimljivo je takođe narodno verovanje da b.l. može pomoći protiv metilja; zna se, međutim, da metilj kod stoke naš narod smatra neizlečivim ("metilju je lijek nož pod grlo", "kad su Nijemci uhvatili đavola pa ga pitali sta je lijek od metilja, on im je kazao: kad polipšu sve ovce do jedne, onda onu posljednju treba obnijeti oko tora, pa više ni jedna neće lipsati osim nje"). Na nj "ne sme nikakva nečastiva sila". U Bosni i Hercegovini veruju da bi seme od b.l. moglo čoveka učiniti besmrtnim, ali da ga je nemoguće naći, jer ga vile pokupe: zato one i žive dok im život ne dosadi, i onda ga od sebe odbace, pa bez bola umru.

BOGIŠA, perunika, kaluđer (Iris germanica)

Prema imenima moglo bi se pomisliti da stoji u vezi sa bogom (summus deus), gromovnikom Perunom. Za ovo identifikovanje govore izvesne činjenice: 1) bogiša bere se i nosi u crkvu na blagoslov na Spasovdan, a taj dan (ili neki iz te sezone) mogao je nekada pripadati Perunu; 2) u Dubrovniku postoji slava Bogiša, vezana za kult svetog Petra Bogišara: sveti Petar je imenjak Perunov [i srpsko ime Pera nije postalo od imena Petar, nego je to

hipokoristika od Perun], i mi u atributu Bogišar imamo sačuvano ime, epiklesu, boga koga je sveti Petar nasledio; 3) važno je što peruniku koja je toga dana osvećena raznosi narod kućama da bi ga ona čuvala od groma. Gaji se oko kuća radi zaštite od groma.

BOŽIKOVINA, božje drvce (Ilex aquifolium)

Božikovina se, u Samoboru (Hrvatska), donosi na Badnji dan i kiti jabukama, orasima, lešnicima, kao što se to inače radi sa jelkom ili omorikom. Božikovina se meće i na božićnu pogaču.

BOR (Pinus silvestris)

Reč je praslovenska. Bor je istaknuto senovito drvo. To verovanje našlo je izraza u nekolikim motivima iz narodnih pesama i pripovedaka. U nekim srpskim pripovetkama tipa gonjene žene iz ubijene caričine dece izniknu borovi; isti motiv javlja se i u narodnim pesmama o nevino poginulim, ili nesrećnim ljubavnicima:

Te sarani dvoje dece svojeNa Momiru zelen bor nikaoNa Grozdani vinova lozicaSavila se loza oko bora

pri tome je važno da je bor nikao sam od sebe. Takođe postoji i locus communis o upoređenju čoveka sa borom:

Dva su bora naporedo raslaMeđu njima tankovrha jelaTo ne bila dva bora zelenaVeć to bila dva brata rođena"U boru može biti olicetvorena i ala; takav je bor koji pliva Drinom i ometa podizanje

višegradske ćuprije; bor može biti i sedište vile, koja se nalazi pod korom (Bog da momčetu zlatne roge, i ono "probode koru. Al' u boru mlada moma, pak zasija kao sunce").

Ali za bor vezuju se i više predstave. On može biti božanstvo. Takav karakter obično imaju pojedini borovi koji su tabuirani i za koje je vezan čitav kult, a za koje se priča da su ih posadile izvesne velike ličnosti iz daleke prošlosti. Tako je u Nerodimlju jedan bor posadio kralj Milutin, drugi jedan car Uroš; u jednom polju sela Raklje (kruševačka okolina) ima bor koji je ponikao iz grančice koju je carica Milica pobola u zemlju na dan rođenja svoga sina Lazara. Naročito je interesantan bor kralja Milutina. Prvoga dana Uskrsa kod njega se drži sabor, koji kulminira u obedu, pri kome mesto u začelju zauzima bor; oko bora izvode se i viteške igre, i igra kolo, pevajući pesmu (svakako obrednu) u kojoj se apostrofira bor. Ko god je u bor dirao, zlo je prošao. Kad je jedan Arnautin sekao sa bora luč, da bi osvetlio svoj tor, čuo se iz borova korena pisak, i te noći Arnautinu su vuci poklali sve što je u toru imao, "kraj čopora pasa koji nisu ni lanuli". Kad je taj bor, u junu 1932, izvalila nepogoda, seljaci su koren i jedan deo stabla vratili na svoje mesto, a ostalo drvo rezervisali za ikonostas u crkvi.

Po selima, i pravoslavnim i muslimanskim između Nove Varoši i Priboja, ima očuvanih starih borova (a takođe i drugih drveta) koji su svetinja i ne smeju se seći. Pravoslavni tu drže sabore, a muslimani teferiče. Izuzetno muslimani na ova mesta izlaze i ženski i muški.

Više manastira Mileševa u selu nekad Mileševcu sada Hisardžiku, u kome žive Srbi muslumani, nalazi se bor iz najstarijih vremena, koji čuvaju kao sveto drvo. Ne sme se ni grana sa njega odseći, "jer je alovito". Ljudi koji su pokušali da skidaju sa njega smolu, ili pokupe opale grane, osakatili su.

Izvesnu religijsku pozadinu ima možda i kletva "bora mi", i "borme", mesto "boga mi" i "bogme". Po jednom objašnjenju, tako ljudi govore "kao da imena Božijega ne pominju uzalud". Mogućno je, međutim, da mi ovde imamo starinsku kletvu samim borom, odnosno numenom koji je u njemu, uporedi sličnu kletvu sa drugim jednim magičnim drvetom, "gloga mi".

Borova vodica (koja isteče iz zasečenog bora) lek je od suve bolesti. Od borove smole pravi se melem za svaku ranu. Borovi izdanci upotrebljuju se kao lek od hemoroida i dizenterije i kao diuretik.

BOROVNICA, brusnica, vrisinje i dr. (Vaccinium myrtillus)

Plod od borovnice je lek od srdobolje.

BOSILJAK (Ocimum basilicum)

Vrlo je bitan u magiji, religiji, kultu, u medicini, u poeziji srpskog naroda.

BREBERINA, ranilica, ovčje runo (Anemone nemorosa)

Njome se hrane vile.

BREZA (Betula)

1. Breza ima apotropajsku moć. Od nje se plaše veštice. Kad svatovi polaze od kuće u crkvu, oni prelaze preko brezove metle - očevidno u nameri da brezova metla zadrži uroke i zle duše (običaj viđen u Beogradu). "Novokupljenim i čistim brezinim metlama ... prizivaju se vile na posestrimljenje". Od brezove kore prave se "lile" (buktinje) kojima se, uoči Ivanjdana ili Petrovdana, vrši lustracija stoke (Rudnik, Stari Vlah, Vlasenica).

2. Breza je lek od vodene bolesti (kupanje u vodi u kojoj je skuvano brezino lišće), i probadi u grudima.

3. Za brezu su vezane dve etiološke skaske. Zašto je breza prokleta? Spasitelja su šibali brezinim šibljikama, i zato ju je on prokleo. Zašto breza ima belu koru? Udovica pošla uveče u šumu, da nađe šibu za svoju nemirnu decu, i zamoli Boga da joj po onom mraku pomogne naći dobar brezov prut. Bog onda naredi da breza pobeli, kako bi je udovica lakše mogla opaziti. I od toga doba breza je bela.

4. Po brezi izveden je dosta veliki broj topografskih imena.

BREKINJA, breka, brekulja (Sorbus torminalis)

O postanku brekinje kaže jedna naša narodna pesma ovo. Devojka je pasla jelene, pa je preterala stado preko neke vode, a sama nije mogla preći. Onda je jedan jelen svojim rogovima prebaci na drugu obalu, i gde je devojka pala, tu je nikla brekinja. Od te brekinje čobani načine svirale, i iz njih se posle jednako čulo: "Spremaj (devojko) darove".

U okolini Sokobanje zabranjeno je seći brekinje - "sve seci, samo brekinje ne" - "zato što je Isus razapet na brekinjinom drvetu: sva druga probali, pa se lomila, a brekinja je izdržala", i zato se njen plod ne jede, ali se ni grančica ne sme upotrebljavati ni za šta. Negde se upotrebljuje za lake alatke (jarmove, čunkove za tkanje, vitlove za motanje pređe), jer se lako radi i laka je, ali se nigde ne meće na vatru.

U selu Čunacima veruje se da je brekinja od devojke postala, i zato je grehota seći je.Brekinja je alovito drvo. Ona se ne sme seći, jer ko bi potegao sekirom na nju,

"namerio bi": ukočila bi mu se ruka ili noga, ili bi se i ceo ukočio, ili bi se ma od čega razboleo. Drvo, i kad samo padne, na oganj se ne meće. U štavičkom srezu (na putu Novi Pazar - Rožaj) mrtvi se sahranjuju u "korabi" od javora ili bukve, ali nikako od brekinje.

BRESKVA, praska, ševtelija, šeptelija (Amygdalus persica)

Breskva je, kao i jabuka, plod ljubavi, simvol zaljubljenosti (St. Sremac, Zona Zamfirova).

Breskva služi kao lek od različitih bolesti. "Koštica od breskve, šljiva i jabuka sa belim lukom u komovici pije se od groznice". Kora od breskve skuvana u vodi lek je od zubobolje. Breskva namazana krvlju od menstruacije (pri čemu se govori basma) reguliše menstruaciju. Najviše se u narodnoj medicini upotrebljuje breskvino lišće: ono se oblaže na prsi i vrat detetu koje pati od glista; na glavu bolesniku od zapaljenja mozga; na leđa konju kome su ona izranjavljena. Istucanim breskvinim lišćem, ispranim u kravljem maslu, mažu se ženi ispucane sise.

BREST (Ulmus campestris)

Reč je zajednička slovenska. Brest je poznato demonsko drvo. Na njegovim granama naročito rado sede vile, "jer na to drveće vragovi ne smeju". Kod Šida (u Sremu) spominje se jedan izvestan brest, na kome ima najviše vila. Brest se rado upotrebljuje za zapis, i u tom slučaju tabuiran je. U Jošanici i danas (1913) postoji jedan ogromni, vrlo stari brest, pod kojim je bio zapis. Kada su seljaci, bežeći od Turaka, stvorili novo naselje, izabrali su i nov zapis, a ovaj brest prodali su nekolikim ljudima, ali ga niko nije mogao preseći. "Jedan je krešući grane

presekao sakirom nogu i jedva ostao živ; drugi je pao glavačke i ugruvao se, a treći slomio ruku još na samom drvetu". Veliki i razgranati primerci bresta obično se u našem narodu smatraju za svetinju, i kad je kakva procesija, pod njima sveštenik zastane i očita jevanđelje i daje blagoslov.

Kada se, za vreme epidemije, vadi živi oganj, provlači se stoka ispod brestovih žila.Brest se upotrebljuje i u vračanjima za prenošenje dremljivosti.U narodnoj medicini brest je dosta poznat. Brestovo lišće, skuvano, sipa se u ranu

bravčetu koje se ucrvljalo. Brestova mezgra, iskuvana u kravljem mleku, privija se na uboj. Brestova kora, i pečurke s vrbe, skuvane u sirćetu, lek su od zubobolje; brestova kora, utucana, sastavni deo obloga ženu kad je bole sise. Vodom u kojoj su prokuvane brestove žile ispira se mesto obolelo od crvenog vetra.

U jednoj skasci pop prokleo svoga ubicu "da ga mravi mrtva iznašaju na brest", i to se i desilo.

BROĆ (Rubia tinctorum)

Reč je praslovenska. "Na putu mu broć i glogovo trnje" - kaže se o vampiru, i uopšte o svakom za koga nismo radi da dođe.

BRŠLJAN (Hedera helix)

Bršljan ima jaku apotropajsku moć. Od njega beže veštice; radi toga meće se on u dečje kolevke, naročito o Đurđevdanu a na Badnji dan njime se kite vrata i prozori na kući. U Hercegovini i Primorju kite bršljanom badnjake (kao u Risnu lovorikom), i božićnu siniju. U Boki planinci meću grančicu bršljana božićnoj pečenici u usta.

Bršljan se upotrebljava i u ljubavnoj divinaciji. Devojke uoči mlade nedelje ili petka otkinu granu od bršljana na koji je pao poslednji zrak sunca, saviju je u venac i kažu: "Sunašce na zahodu ... daj da u snu vidim svoga suđenika". Potom metnu venac na glavu i kažu: "Zeleni venče, ti ćeš se osušiti ako ne dovedeš mog suđenika da te skine" i s tim vencem legnu spavati, pa će u snu videti suđenika.

Devojke meću bršljan u đurđevdanske vence. Njime se kite svatovi. U Hercegovini se ponegde o Božiću kite kuće bršljanom. Na Cveti nosi se bršljan u crkvu na blagoslov, pa se posle da stoci da ga pojede.

Ko počne na dan Svete Lucije (13. decembra) da pravi stočić od bršljanovog drveta, i radeći svakoga dana pomalo dovrši ga na Badnje veče, može te večeri u crkvi, stojeći na njemu, poznati sve veštice.

U Hercegovini priča se etiološka skaska o postanku običaja da se na Božić kiti kuća bršljanom. Kad je Irod naredio pokolj dece, onda su Jevreji, idući iz kuće u kuću, metnuli bršljanovu granu na svaku kuću gde su dete pogubili, da se ne bi ponovo u tu kuću navraćali. I onda je na kući u kojoj je bio Isus iznenada iznikao bršljan, i tako je Isus spasen, a nama ostao običaj da se o Božiću kiti kuća bršljanom.

Bršljan je lek od glavobolje (lišće), mamurluka (lišće), krasta (lišće), otoka (oblog od kuvanog lišća od bršljana "koji ne gleda u more"), opekotine (bobice i list), žive rane i zanemarene rane uopšte; sok od bršljana lek je od slepoće. Naročito je dobar lek od svake rane bršljanov sok koji se nacedi na Ivanjdan pre sunca.

Koje cveće najhubavo raste?Najhubavo cveće bršljanovoJer se vije uz borje zelenoKao momče uz lepo devojče

BUKVA (Fagus silvatica)

U religiji bukva nema tako važnu ulogu kao, na primer, hrast ili grab, ali je ipak i ona imala izvestan značaj. U Bosni uzima se ona (pored hrasta) i za badnjak. Na Spasovdan, u Crnoj Gori, prekrštaju svako žito zelenom bukovom granom (ako nema leskove) i kite bukovim granama tor i kuću; u okolini Niša na Đurđevdan pre svanuća donosi se u kuću bukova grančica. Pored mesta na kome se, o Ivanjdanu, lože (lustrativne) vatre, usađuje se (odsečena) bukva; devojke je okite cvećem, i ona tu stoji ponekad preko cele godine. Uoči 1. maja, u Samoboru, pobode se svečano pored bunara mlado bukovo drvo, koje se prethodno okiti. To drvo zove se "majum" (engl. maypole, nem. Maibaum). U podizanju i kićenju učestvuju svi koji sa tog bunara nose vodu. "Majum" stoji tu za vreme celog maja. U selu

Bjelobučju (kotar tešanjski) ima jedna bukva, pored koje se uvek zaustavlja sprovod: sveštenik čita opelo, a jedan iz sprovoda na bukvi ureže krst, tako da na njoj ima mnogo urezanih krstova. Srbi veruju da se vile rađaju na bukvinim grančicama: tu je mati rodi, i povije u zeleno lišće. U narodnoj pripovetki "Đavo i momak" žive đavoli u nekakvoj šupljoj bukvi. Đavo, kad je ukrao sunce, obesio ga je na bukvu, da svetli samo njemu.

Bukovo lišće upotrebljava se kao lek za oči.Dodatak:

Zduhaći se biju bukvama. U okolini Bjelovara bukova grančica, zabodena negde u kući na Đurđevdan, upotrebljava se u vračanju protiv groma; kad leti grmi, stare žene vade tu grančicu i mašući njome govore: "Pomozi bože i sveti Đurađ!"

BURJAN, aptovina, avtuša (Sambucus ebulus)

Biljka sa spasonosnom magičnom snagom. Njome se kite dodole. Kad čovek leži na travi blizu b, ne mora se bojati da će ga ujesti zmija ("zbog mirisa").

VENJA, kleka, smreka, borovica, pupoljica (Juniperus communis)

Kao i kod drugih naroda (Indijaca, Grka, Rimljana, Talijana, Nemaca, Lužičkih Srba), i kod našeg naroda venja ima izvanrednu apotropajsku moć. Protiv vampira upotrebljuje se venjov kolac, isto onako kao i glogov; možda isti cilj ima i običaj u Samoboru da pohodnici mrtvaca škrope kitom venje umočenom u blagoslovenu vodu. Pravoslavni u Gacku (Hercegovina) meću venju više kućnih vrata, "da bolest ne bi mogla ući u kuću". Za vreme zaraze vrše se kađenja venjom. Kad postoji opasnost od zaraze besnilom, vadi se živi oganj iz venje.

"U Primorju, u Hrvatskoj, meću u mladoženjine čizme bibera i venje da bi mu deca imala crne oči".

U narodnoj medicini venja ima veliku primenu. Voda u kojoj je njen plod i koren kuvan ili potopljen pije se od vodene bolesti; takođe i rakija u kojoj je potopljen venjin plod i kičica. Ona je lek i od kašlja i sipnje (tej, utucana mezgra, s medom, koja se jede); gušobolje (nakaditi zavoj); bolesti "srca" = stomaka (tej od venje, pelena, kadulje, sleza); uvobolje (parenje venjom); čmička na oku (sok od zelene venje); krasta kod stoke (istucano lišće). Istucana zrna venje sastavni deo obloga protiv probadi. Ona takođe služi kao profilaktikum od zaraznih bolesti.

VETRENA TRAVA, kesica majke božje, mačkine suze (Capsella bursa pastoris)

Ima jaku apotropajsku moć. Prži se na ožegu, da bi se odagnale veštice.Ko je grozničav, uzima njene plodove u vareniki ili kafi.

(VINOVA) LOZA (Vitis vinifera)

Vinova loza je senovito rastinje. Ona se sadi po grobovima. U narodnim pesmama spominje se vinova loza koja je sama poniknula iz groba:

Te (car) sarani dvoje dece svojeNa Momiru zelen bor nikaoNa Grozdani vinova lozicaSavila se loza oko boraK'o sestrina oko brata ruka

Da je vinova loza senovita svedoči nam i propis da posle zalaska sunca "ne valja biti ni pod kakvim drvetom, osobito ne pod lozom, jer ćeš ograisati". S druge strane, vinova loza je sveto rastinje ("od nje je sveta krv"), i na nju ne sme ni vukodlak, ni ikakav zao demon; zato ako oni gone čoveka, najbolje je da se skloni u vinograd.

Zaštitnik loze i vinograda je sveti Trifun. On je, prema legendi, i sam bio vinogradar, i jednom prilikom odsekao je kosirom sebi nos. Toga dana treba početi orezivanje vinograda, makar svega 2-3 gidže. Lozu treba rezati i na Svetog Matiju, 24. II (kao što i grožđe treba brati na jesenjeg Svetog Matiju, 21. IX: "Matija reže, Matija trga"). Međutim ne treba rezati lozu ni na Svetog Valentina (14. I), ni na svetog Antu opata (17. I), jer neće biti grožđa, ili će ga biti vrlo malo.

Na lozi spaljuju se sveci. "Kad je spaljivan Sveti Sava, njegove mošti nisu se mogle sažeći na drvima i običnoj vatri, nego su sečene po vinogradima gidže, čokoće, i na lozi su ga

spržili". Sveti Andrija na kraju svog prvog života (pre svoje palingenesije) spalio je sam sebe na lozi.

Vinova loza ima u bajanjima i narodnoj medicini važnu ulogu. Sokom koji loza pušta kad se u proleće oreže ("lozina suza") mažu žene i devojke kosu, da bi rasla. Najbolje je ako se tom prilikom i obaje. Naročito jako dejstvo na rašćenje kose ima sok dobijen uoči Đurđevdana. Rašćenju kose pomaže čak i voda od kiše koja se na lozi zadržala. Sedam ili devet ugljenova od loze, stavljeni u vodu, upotrebljuju se pri bajanju kad je dete urečeno. Žena kojoj se deca ne drže, treba - kad oseti da je u drugom stanju - da se okupa u vodi u kojoj je potopljena vučja jabučica i vinova loza. Pepeo od vinove loze u komovici pije se od vodene bolesti; takođe i tej od lozinog korena. Osušen lozin list, popijen u vodi, izazvaće menstruaciju. Sok od vinove loze lek je od uvobolje; pomešan s medom, lek za jašterice u ustima. List namazan medom privija se na rane.

U Crnoj Gori veruju da veštice prave krst od lozovine i metnu ga na detinje srce pa ga popiju.

GROŽĐEUpotreba grožđa u kultu nije naročito velika. Njega mora biti, u okolini Đevđelije, na

badnjidanskoj večeri, i grožđe s te večere posle je lek za rane. Pred kraj berbe, od poslednjeg čokota grožđa pravi se "Bogu brada". Praznik grožđa je Preobraženje. Pre Preobraženja ne valja ga jesti, a toga dana nosi se u crkvu i osvećuje i prvi put, kao pričešće, okuša, i daje se bolesnicima. Grožđe je tabuirano na dan Usekovanja, naročito crno, "jer to podseća na krv koja je tekla iz glave svetoga Jovana". Na dan Jeline Gorčice (14. IX) ne treba brati grožđe, "jer će biti gorko". Berba grožđa je svečanost: u berbu žene idu u stajaćem ruhu, i sprema se žrtveni ručak.

Ako se na Božić mete kuća, opadaće grožđe. Ako na Spasovdan pada kiša, to škodi crnom grožđu. Na Novu godinu valja pojesti u vinogradu glavu od veselice, pa će grožđe dobro roditi. Da ne bi tice činile grožđu štete, treba na Bartolovski post pre sunca načiniti u vinogradu strašilo. Na dan Svetoga Vida (15. VI) "ulazi vino u grožđe": ako toga dana pada slaba kiša, neće od grožđa biti ništa.

U narodnoj medicini grožđe, naročito sa badnjidanske večere, važi kao lek od rana.Belo grožđe u snu znači suze, a crno znači veselje.Grožđe sa vrbe spada u poznata "što ne može biti" iz narodnih pesama i poslovica.

VIŠNJA (Prunus cerasus)

Višnja ima važnu ulogu u vračanjima i gatanjima, naročito ljubavnim. Kad se gasi ugljevlje da bi se doznalo ko je dete urekao, upotrebljuju se grančice od višnje. Na Đurđevdan devojke se kupaju na višnji ili je jaše ("etimološko" vračanje: da bi momci "svisli" za njima). U Sarajevu, uoči Đurđevdana, dođe devojka-udavača pod višnju i zatrese je, " da ne bude dogodine kod matere". Onda nalomi višnjevih grančica, i svaku nameni ponekom momku, pa ih sve uveče metne pored svog kreveta. Koju grančicu ujutru, ne gledajući, prvo dohvati rukom, za toga će se momka udati. Koja devojka želi da joj momak dođe na san, treba u gluvo doba noći da se skine gola, pa da u tri puta rekne, najpre u odžaku, pa onda pod višnjom, najzad pred dvorišnim vratima: "Moj suđeniče, ili si u gori ili u vodi, ili si u lugu ili si u ćumuru, dođi noćas da se vidimo". Iz ovog bi izlazilo da je višnja senovito drvo, jer su ostala mesta, odžak i vrata, mesta gde se duše skupljaju, a i inače znamo da duše mrtvih šalju san.

U jednoj narodnoj pesmi spominje se da ispod višnje vile kolo vode.Vodom u kojoj je skuvano lišće od višnje, trešnje, jagode i ljubičice ispiraju glavu oni

kojima opada kosa. Višnjevo lišće pokišeljeno u vodi, ili oprano u vodi, privija se na bolesne oči.

VRBA (Salix)

Reč je praslovenska. U staroj srpskoj religiji ima vrba vrlo ugledno mesto.Vrba, kočoperna i bujna kao što je, pokazala se vrlo zgodnom da postane magična

šibljika, šibljika života. Vrbovim grančicama šibaju se među sobom deca i odrasli na dan Mladenaca, Lazareve subote i Cveti; pri tom se govori: "Rasti kao vrba", i na Đurđevdan. U Skoplju čine to i Turci, "jer je to dobro za zdravlje". Na Mladence i na Blagovesti šibaju vrbovim šibljikama jaganjce, "za zdravlje stoke". Prilikom strižbe vrbovim grančicama potopljenim u vodu poškropi se svaka ovca. Isto tako praktikuje naš narod i magično opasivanje vrbom, i to naročito čine žene; ono se vrši, obično pre sunca i u vezi sa ritualnim kupanjem, na Đurđevdan, na Cveti, na Mladence. Tu vrbu neki skinu čim sunce ogreje. Ovaj

običaj zajednički je i drugim nekim indoevropskim narodima. Vrbovim grančicama i lišćem opasuju se i kite lazarice, o Lazarevoj suboti, i dodole. Da vrba u dočaravanju kiše ima izvestan značaj primetio je još Mannhardt. Vrbom se, najzad, na Đurđevdan opasuje i vedrica za mleko ("da mleko u vedrici raste, navire kao vrba").

Vrbove grančice su apotropajon, i kao takav vešaju se o vrata i prozore, na Đurđevdan (opšti srpski običaj, koji nije napuštne čak ni u velikim centrima kakav je Beograd! Tako rade npr. i Turci u Skoplju) i na Spasovdan. To isto čini se, u celom srpskom narodu, i na Lazarevu subotu (to bi tobože odgovaralo grančicama finike u Novom Zavetu, Jo. 12, 13); toga se dana one, "kao svetinja", meću za ogledalo i ikonu. Vrba ima zadatak da čuva kuću od groma. Prema usmenom saopštenju, koje se odnosi na okolinu Rume, vrbove grančice ne treba unositi u kuću pre Cveti, a toga dana donesu se iz crkve i njima okiti kuća, "da je čuvaju od groma: jer u vrbu grom ne udara, a ako bi se baš desilo i da udari, ne može joj naškoditi". U nekim krajevima ta zabrana vezana je za Đurđevdan. U staroj granici do Đurđevdana ne unose se u kući nikakve zelene grančice, a na Đurđevdan okiti se njima i kuća i crkva; docnije, ako zapreti grad, krsti se tim grančicama put oblaka i govori: rastupi se; takođe se za vreme grada kida vrbica i unakrst baca u vatru. S tim se slaže maločas spomenuto verovanje da đavo, zbog koga gromovnik i šalje na zemlju grom, ne sme na vrbu. U ovom smislu - kao apotropajon - treba protumačiti i običaj da se u zemlju gde će se sejati lan ili konoplja zabadaju tri pruta vrbe vezana crvenim svilenim končićima.

Naročitu spasonosnu snagu ima đurđevdanska vrba. Pored ostaloga, takva vrba, isitnjena, meće se na Badnji dan u hranu kojom će se nahraniti živina.

Prema jednoj etiološkoj skaski, vrba je prokleto drvo, jer je jednom, kada je Isus gonio đavola, pokazala đavolu put kojim treba da se spase. Zbog toga vrba nema roda. I u srpskoj redakciji priče o demonu koji goni novorođenčad prokune junak vrbu, jer je prikrila đavola. Ali je vrba ipak imala izvesno svoje ugledno mesto u religiji. Na njoj vole da sede vile ("jer na to drveće vragovi ne smeju"). Ima i pojedinih svetih primeraka. Dobrovska voda, izvor u blizini Resna, koja uživa poštovanje i biva posećivana nedeljom, izvire ispod jedne stare vrbe, "koju niko ne sme oboriti". Blizu Kruševca bila je ranije nekakva bara, koja je lečila naročito od groznice, a pored nje šiblje i vrba. Bolesnik, pošto bi se umio i pio vode, ostavio bi na šiblju ili vrbi končić sa svoga odela, i bežao kući bez obzira, "jer ako se osvrne, i groznica će se s njim vratiti". Žrtva je ovde očevidno bila namenjena vodi (i danas se tu ostavljaju končići od odela, iako vrbe više nema), ali je i tu vrbu, koja i inače leči od groznice, narod poštovao.

Kod sela Oštarija (modruško-riječki kraj) bila je nekada pored nekog lekovitog izvora velika sveta vrba, po kojoj je i izvor dobio ime Vrbica. Tu i danas svake mlade nedelje (osobito leti) dolaze bolesnici.

Vrba ima i svoje praznike. To je opšti biljni praznik, Biljani petak i Đurđevdan; to je Spasovdan; i to je, pre svega, Lazareva subota, odnosno Cveti, kada se vrba osvećuje u crkvi, i koji se dan i naziva Vrbicom. U okolini Đevđelije toga dana od vrbovih grančica u crkvi dobijenih plete se venac, i veša pored ikone. Stari venac (od prošle godine) čuva se dok se ne zameni novim, pa se onda isitni i sa mekinjama daje volovima. Takav običaj postoji i po drugim krajevima. Uopšte, osvećivanje vrbovih grančica na dan Vrbice veliki je narodni praznik, koji je u vezi sa nošenjem litije. Praznik je svakako zajednički slovenski ("Verbnaja nedelja" ili "Verbnica" kod Rusa). Crkva je tome običaju dala svoje objašnjenje (u vezi sa Jevanđeljem po Jovanu, 12, 13), i lokalizovala ga na Cveti.

Vrba ima veze i sa kultom mrtvih. U ljubinjskom kotaru vrbe se sade po groblju. U okolini Prespanskog jezera, kada se, o Svetoj Trojici, "daju krčazi za dušu", u krčag se zadene, pored raznog cveća, još i obavezno, orahovo lišće (o htoničnom karakteru oraha vidi orah) i grančice vrbe. Ovde svakako spada i običaj da pri "drugaričenju" na Pobusani ponedeonik (koji je čisto mrtvački praznik) momci i devojke pletu vence od vrbovih mladica, i kroz njih se ljube i pobratimljuju.

U bajanjima i narodnoj medicini vrba ima veliki značaj. Na nju se mogu preneti, odnosno, za nju se mogu "venčati" bolesti, groznica i glavobolja. Bolesnik od groznice ispeče glavicu bela luka, i rano ujutru ode kakvoj vrbi, zatrese je i kaže tri puta: "Ne tresem s tebe rosicu, nego s mene groznicu". Onda metne beli luk među vrbine raklje i kaže: "Kad ova glavica proklijala, onda i mene groznica uhvatila", pa beži kući bez obzira. Ili: uzme parče voštane sveće, malo soli, ječma ili zobi, pa ode kakvoj mladoj vrbi i tri puta je obiđe govoreći: "Dadoh konju zob, volu so, i venčah groznicu za vrbicu". Zatim prilepi sveću na vrbu, žito i so prospe pod nju, pa beži kući bez obzira. Ko pati od glavobolje, načini toliku voštanu sveću da je može obaviti oko svoje glave, pa onda ode kakvoj vrbi, zapali sveću i tri puta oko vrbe obnese govoreći: "Venčah svoju bolesticu za vrbicu". Ponegde se "venčavanje" groznice za vrbu vrši uveče. U basmi protiv konjštaka (krivljenja kičme) baje se da se vrba iskrivi, a

bolesnik ispravi. S pomoću vrbe, po sili analogne magije, može učiniti devojka da joj poraste kosa. Na Đurđevdan pre sunca devojke se češljaju na vrbovim grančicama, "da bi im kosa rasla kao vrba"; ponekad se češljaju sedeći na konopcu, koji je uoči Đurđevdana prenoćio na vrbi ("da mi raste kosa kao vrba, a bude duga kao konopac"). Negde devojke ostavljaju zejtin da na vrbi prenoći, pa njime posle mažu kosu. Na Đurđevdan češljaju se devojke na vrbi "da kosa i one rastu kao vrba".

Vrba je lek od srdobolje (mezgra od žile, u vinu); kašlja (tej od vrbove rese, skuvan i poklopljen hlebom); grčeva u stomaku; groznice (kora i mezgra skuvane u vinu; tej od vrbove kore; kora u rakiji); jehtike (tej od vrbovih žila); prišta (pepeo od vrbove kore, s maslom, za previjanje); zubobolje (pečurka sa vrbe i brestova kora, u sirćetu); bradavica. Kad se dete zacenjuje, valja otkinuti grančicu vrbe koja dodiruje vodu, metnuti u vodu i njome dete zapajati. Pri "otvaranju" bolesnika neizostavan je prut od vrbe. Šap kod stoke leči se tejom od vrbove kore, kojom se živinčetu isplaknu usta. Prema jednoj lekaruši iz XV veka, vrba je sastavni deo teja koji treba da pije žena da bi imala mleka.

"Vrba koja grožđem rodi" spada u tipična "što ne može biti" u narodnim pesmama i poslovicama:

Da bog dade te se ne udala,Dok ne vid'la tri na nebu sunca,Dok ne čula kako riba pjeva,Dok ne rodi javor jabukama,Žuta vrba grožđem bijelijem.

Neverna žena traži od muža da joj donese "sa vrbe jabuke" (u pripovetki).Čim vrba oživi ("vrbopuc") narod veruje da kod žena poraste polni nagon ("Baba

starca zvala uz vrbopuc, a starac joj se odazvao uz vinober").

GLOG (Crataegus) i TRNJINA, crni trn (Prunus spinosa)

Reč je praslovenska. Najmoćniji apotropajon protiv vampira (i veštica), i zlih demona (npr bolesti) uopšte, ma u kom obliku se javljali. "Bez glogova koca ništa mu biti ne može", kaže se o nekom kome je teško dohakati. Noću treba sobom poneti glogov štap, i onda se ne treba bojati ničega. U prvom redu je glog popularno oružje u borbi protivu vampira, naročito ako je to glog "jedinak". Kad se vampir iskopa iz groba, on se po pravilu (kako se to vidi iz bezbrojnih tipičnih primera) "ubija", probada glogovim kocem; prvobitno, on se glogovim kocem (magički) pričvršćivao za grob, kako se, uostalom, ponegde i do najskorije prošlosti radilo: na primer, u južnoj Dalmaciji i Bosni. U selu Čičkovi, srezu ariljskom, bio je pre dve godine jedan vampir takođe glogovim kocem prikovan za grob ("Vreme" od 31.12.1933). Uporedi i sličan običaj kod starih Germanaca, sa ženskim lešom iz istočne Frizije, koji je bio vezan za kolac i pokriven trnjem. Dovoljan je i sam glogov trn da se vampir uništi ili otera. Ponekad se mrtvacu, za koga postoji bojazan da će se povampiriti, zabode u pupak igla ili trn od crnoga gloga; ponekad se u njega zabada glogov trn pred samo spuštanje u raku. Dovoljno je da se ispred vampira stavi ili makar da mu se samo pokaže glogov trn, pa će biti onesposobljen ili oteran. Glogova grana mora se iza mrtvaca držati u kući makar samo jednu noć. Da se mrtvac ne bi povampirio, zabadaju se takođe u grob glogovi šiljci. Kad se ne zna tačno u kome je grobu vampir, treba, za svaki slučaj, pobiti u sve nove grobove po jedan glogov kolac, i namestiti zamke od rogozine. Da ne bi vampir ušao u kuću, treba na sva vrata i prozore metnuti prutić crnoga gloga, ili zatvoriti spoljna kućna vrata glogovim kocem. Kad se spomene vampir, treba reći: "Na putu mu broć i glogovo trnje". Uporedi i germanski običaj da se leševi izvesnih nasilnom smrću umrlih (za koje se zna da su opasni i da hoće da se povampire) pokrivaju trnjem.

Od gloga se plaše i njime se teraju i drugi zli demoni. Tu su u prvom redu demoni bolesti. Kad je neko bolestan od dalka, bajalica ga odvede na bunjište (koje je inače zborno mesto za zle duše što izazivaju bolesti), i tu demonu bolesti preti glogovim trnom. Kada se pojavi kakva epidemija, sva čeljad iz kuće da svoje tkanice bajalici, pa ih ona jedne na druge nastavi, zakači za kućna vrata, pa onda rastegne, i dokle dođu, na tom mestu pobije u zemlju glogov kolac, pa se okrene zapadu i kaže: "Do koca došla (bolest), a kolac ne prešla!". Na sličan način tera se glogovim kocem i padavica. Od gloga plaše se i veštice, i zato mnogi stalno drže u kući glogov kolac. Glogom se teraju i zmije: u basmi koja se govori o glavnom zmijskom danu, Jeremijinom danu, izbola je zmija oči "na dva trna glogova, na četiri šipova". Da se zmija ne bi "povampirila", preduzimaju se i druge radnje, i to uvek one kojima se inače sprečava povratak umrlih ljudi. Kada se, 1933. godine, u okolini Struge pojavilo vrlo mnogo zmija, ljudi su ih najpre ubijali i onda, bez obzira na to što su već mrtve, svaku bez izuzetka

spaljivali. "Postoji, naime, stari običaj da se zmija mora spaliti, jer inače ona oživi ("Vreme" od 26. marta 1933). Ovaj interesantan običaj može poslužiti kao nov dokaz za teoriju da je spaljivanje, kod raznih naroda, doista postalo u nameri da se pokojnicima konačno onemogući povratak. Na glogovo drvo hvata se i đavo, koji se može i oterati glogovim štapom, a ubiti nožem čije su korice od crnoga gloga.

Kod ovakvih svojih osobina nije čudo što se crni glog vrlo često ušiva u amajlije, u vidu krstića ili ljuspica, da bi se dete održalo, ili da ga ne bi napao vampir. Crnim glogom urezuje se na kolačiću zapis protiv besnila. Na Cveti glogovim grančicama kite se kuće i obori. Na Đurđevdan pre sunca meću žene glog u omaju u kojoj će se kupati.

Iz bajanja i vračanja u vezi sa glogom jasno se vidi da je glog smatran kao drvo senovito. Na njemu borave demoni koji su u stanju da pošalju bolest. Uoči mladog utornika vračara odnese pod kakav glog u polju malu pogačicu, vina, vode, soli, cveća, konjsku potkovicu, i klinac, i zaklinje demone na glogu, bilo da su žene ili muškarci, da prime žrtvu i ostave bolesnika na miru. Uzgred možemo spomenuti da u ovom slučaju imamo zanimljivu vezi između magije i kulta. Demonima se, s jedne strane, prinosi žrtva (pogačica, vino, voda, so, cveće), da bi se odobrovoljili i sa njima načinio savez, ali u isto vreme, kao da ničega nije ni bilo, oni se magičnim načinom teraju (jer se od potkovice, i od metala uopšte, a naročito gvožđa, plaše demoni: otuda, na primer, propis da se lekovita biljka ne sme vaditi iz zemlje nožem, da ne bi demon, koji je u biljci, pobegao). Manipulacije sa klinom, međutim, u protivurečnosti su sa svim ovim, jer je njima smer da bolest prikuju za drvo (kako su to radili još Rimljani). Slučajevi ovakvog unutrašnjeg sinkretizma, spajanja običaja koji su i hronološki i sadržajno različiti, ima kod nas dosta. Glogu se može "predati" kostobolja, i tom prilikom takođe mu se prinosi žrtva. Bolesnik spremi kolačić, i ode pod kakav glog, dirne ga tri puta, kaže svojoj bolesti da ide "u glog", ostavi na glog kolačić "da ga tice (duše?) pojedu", pa bez obzira ide kući. Glogu se i inače prinose žrtve, i kao takvu treba (u svakom slučaju bar po formi) smatrati jedan postupak srpskog junaka iz prvog ustanka, Vase Čarapića: kad je on, hajdukujući, video u proleće na Avali prvo glog kako je olistao, izvadio je cvancik i darivao ga. Glog i inače može uživati poštovanje kao retko koje drvo. On se ponekad naziva svetim drvetom. Cigani u Šumadiji pričešćuju se na Đurđevdan glogovim listom. Postoji i zakletva: "gloga mi" - da li eufemistički (kao što je kod Grka "tako mi guske" umesto "tako mi Zevsa"), ili je to stvarna zakletva svetim drvetom, teško je reći.

Da glog može biti senovit, daje se naslutiti i iz jednog običaja iz istočne Srbije. Žena koja nema dece a želi da ih dobije, treba da se pre sunca okupa u vodi sa koje se napio žut bik i u koju je stavljeno tri zrna gloga, i posle toga jedno zrno pojede, da bi začela.

"Ako hoćeš da dođe ona coprnica koja ti je odnela sreću npr. kod blaga, moraš paliti vatru glogovim drvima".

U mitologiji glog može imati kosmički značaj. Sva zemlja stoji na granama velikoga gloga, i za taj glog vezan je veliki crn pas. Taj pas jednako glođe glog, pa kad ga skoro sasvim preglođe, on stane vući iz sve snage da bi ga prelomio. Tako nastaje zemljotres. Ali zemlja ipak ne propadne, jer onda sveti Petar prekrsti štapom, i glog opet postane ceo.

Glog stucan na kamenu koji se ne pomera, čini sastavni deo melema koji se, uz basmu, privija na prišt. List od gloga, i koren od maslačka, u rakiji, lek je od groznice. Od gloginja kuva se tej protiv srdobolje. Na glog se, kad se javi epidemija, vadi živi oganj (i to kad je epidemija kod ljudi; a kad je kod stoke, onda se vadi na lipovini).

GORUN, gorjun (staroslovensko ime za hrast), lužni hrast (Quercus pendunculata)

Drvo sa naročitom demonskom snagom. Kroz njega provlače nedonoščad, kad ne mogu da napreduju. Mrtvački sanduk pravi se od kakvih bilo dasaka, ali krst mora biti od gorunovog ili graničevog sirovog drveta.

GRAB (Carpinus betulus)

Reč je praslovenska. Grab je u starinskoj religiji morao imati veliki ugled, ali koji je danas izbledeo. Grab se ponekad seče za badnjak. Ponegde se od njega pravi i majsko drvo (engl. maypole, nem. Maibaum): u Kreševu (Bosna) uoči Ivanjdana naloži se vatra; posle se u to ognjište usadi grab, koji devojke okite cvećem, i on pokatkad tu stoji preko cele godine. Na Biljani petak nalome se grabove grančice, pa se na Đurđevdan njima kite prozori i vrata. "Zdravlja radi" narod se kupa u vreloj vodi u kojoj je potopljen grab.

Postoje i vradžbine u vezi sa grabom koje su etimološkog porekla. Na Đurđevdan devojke se kupaju na grabu ili ga jašu, "da se momci grabe za njima". Takođe se kravi, kojoj

je trglo mleko, daje u mekinjama grab, da bi "dograbio" mleko natrag.U Slavoniji veruju da je grab drvo "vražje", dok su druga drveta (topola, hrast, jasen,

vrba, rakita, leska) vilovna. Ali ima dokumenata po kojima izgleda da je grab doista imao božansko poštovanje i mogao biti fetiš. Selo Grab u Hercegovini nazvano je po jednom velikom grabu, pod koji se "u prvašnja vremena" cela okolina skupljala i činila važne dogovore.

U jednoj narodnoj pripovetki o nevernoj ženi momak i devojka venčaju se po propisu obilazeći oko graba; možda je ovo ostatak starinskog propisa.

DAFINA (Elaeagnus angustifolia)

U jednoj mitološkoj pesmi "plemenita" dafina raste sred raja: grane su joj od zlata, a lišće od srebra; pod njom je postelja posuta svakovrsnim cvećem, najviše bosiljkom i ružom, i na postelji se odmara sveti otac Nikola. Suva dafina, o kojoj su obešeni nevini Momir i Grozdana, koje su lažno oklevetali, ozelenila je i cvetala belim cvetom, a Momir i Grozdana na njoj posvetili se.

U srbuljama dafinino maslo lek je od krasta i šuge. Istucanim dafininim lišćem mažu se bolesne oči.

DIVLJA RUŽA, šip, šipak, pasja drača, pasja rosa, mačeha, babji zob (Rosa canina)

Divlja ruža je poznata kao siguran apotropajon. Nju drže u kući da ne bi došla kuga.Na divlju ružu može se preneti i bolest na taj način što će se bolesnik, na mladi petak

ili nedelju, provući kroz rascepljeni prut od divlje ruže.

DIVLJI KESTEN (Aesculus hippocastanum)

Da može biti senovito drvo, vidi se iz običaja da se sadi na groblju.U Sarajevu su do najskorije prošlosti nosili stari ljudi uza se plodove divljeg kestena,

verujući da ih to čuva od revmatizma (tako je radio i moj otac, koji je bio rodom iz Sarajeva). Protiv srdobolje struže se i jede jezgra od roda divljeg kestena; od vetrova pije se u vodi.

DREN (Cornus mas)

Reč je praslovenska. Dren ima izvanrednu spasonosnu snagu; on je inkarnacija zdravlja (ko u česnici nađe parče drena, biće cele godine zdrav; "zdrav kao dren", vrlo raširena poslovica, takođe i kaluzula u basmama; kad se jagnje, čim se okoti, podigne sa zemlje, povuče se tri puta za uši i kaže mu se: "Pušti leskovu, uzmi drenovu", tj. jačinu). To je jedan od razloga što se njime kite, naročito o Đurđevadanu ("da bi bili zdravi kao dren"), i opasuju ("da budu zdravi kao dren"), ili se o njemu ljuljaju (radi zdravlja, ili "da ne bi bolela leđa"). Na Lazarevu subotu, u Slavoniji, meće se dren u vodu za umivanje ("radi zdravlja"); takođe se, "zdravlja radi", valja okupati u vrućoj vodi u kojoj je pored nekih drugih biljaka metnut i dren. Dren se upotrebljuje i kao šibljika života: na Mladence i na Blagovesti ujutru šibaju se drenovim prutovima jaganjci "za zdravlje stoke". Kad se stoka vraća iz planine u tor, domaćin je broji šibljikom samo od leske ili drena. Isto tako teraju se krave samo takvim šibljikama kada ih gone biku, pa ako se goni drenovom šibljikom, oteliće muško tele, a ako leskovom, oteliće žensko. U Bosni, pošto se pre sunca okite drenom, iziđu na sokak i prvome koga vide "predadu" drijem. "Drem" se "predaje" i samom drenu, kad se u proleće prvi put ugleda njegov cvet, ili na Đurđevdan pre zore: momci i devojke u tri maha penju se na drenova stabla, govoreći pri tom: "tebi, drenu, moj lijen i drijem, a meni zdravlje i plijen". Ali se dren, ponegde, upotrebljuje i u vradžbinama za dremanje.

Dren je i vrlo popularan apotropajon. Protiv vukodlaka dobro je uvek uza sebe imati drenovu batinu. Radi odbrane od veštica i zlih demona uopšte nalome se na Biljani petak drenove grančice, pa se na Đurđevdan njima kite prozori i vrata; isto to biva i na Cveti; takođe se, na Đurđevdan, kite drenom vedrice, da bi se obezbedile krave muzare. Kad je ključaonica na toru od drena, ili kad je od drena teljig za zvono, ne mogu činilice ništa učiniti stoci. Drenove grančice brane i od groma. Na Cvetnu nedelju nosi se svežanj drenovog granja na blagoslov u crkvu, pa se onda meće u sobu ili na kućni krov, i u slučaju nepogode baca u vatru kao utuk za grom. Drenove se grančice nalažu na "živi oganj", koji se vadi u lustrativnom cilju; na drenu se čak ponegde i izvodi živa vatra. Nagorelim drenovim prutovima, prilikom izvođenja žive vatre, peca se stoka. Dren se takođe upotrebljuje i pri skidanju čini. Zanimljivo

je da je u Kučima (Crna Gora) postojao običaj da se novoizabranom vojvodi skine kapa, okiti drenom, i metne mu se na glavu.

Dren se upotrebljuje i u svadbenim vračanjima, kojima je cilj da se održi među supružnicima sloga i izazove plodnost. Na Kosovu, kad svatovi ulaze u mladinu kuću, treba da mlada pogleda krišom mladoženju kroz drenov venac i da kaže: "Ja te gledam jednim okom, i nagledah te se, a ti mene sa oba ne možeš"; tom prilikom mlada takođe govori: "Jedan bor, dva bora, treća bela borika" tj. da ima najpre dvoje muške dece, pa treće žensko.

Plod od drena upotrebljuje se protiv: srdobolje; otečene slezine; ospi na koži; kad se ko otruje; od šuljeva ("prah od devet oraha, devet lešnika, devet drenjina, devet zrna graha"); kad porodilju "savladaju babice", i ženskih bolesti uopšte (3 drenjine, zdravac i bosiljak). Kad je dete kilavo, privija mu se na mošnice istucan peršun preliven sokom od drenjina. Drenova grančica ima važnu ulogu pri "otvaranju bolesnika" (bolesnik se mora okupati u vodi u kojoj je takva grančica prenoćila). Naročitu spasonosnu snagu imaju drenjine ubrane u Međudnevice. Drenov prutić ima važnu ulogu i pri vračanju da dete prohoda.

Dren je imao širok značaj i u starinskom kultu. Njime se naš narod i danas u vrlo svečanoj formi, našte srca, pričešćuje, isto onako kao i naforom, o Božiću, o Mladencima, o Uskrsu. O Mladencima je "idenje u dren" (da bi se nabralo pupoljaka za pričešće) vršeno "sa najvećom svečanošću". Svakako u cilju divinizacije, dren se daje i porodilji, odmah posle porođaja, i meće (pupoljci) u magično jelo prilikom vađenja "žive vatre". Drvetom od drena šara se česnica. U jednoj pesmi, koja je verovatno obredna (jer je pevaju "kraljice", i jer se u njoj javlja refren Ljeljo), kune se devojka "drenu na korenu".

Zbog čega je dren mali i kao zdrobljen, pričaju se ove etiološke skaske. Od njega je uzeto drvo za Isusov krst, pa ga je zato Bog prokleo da bude mali. Kad je medved o Svećnici izišao gladan iz jame, video je da je dren prvo procvetao, pa je ostao kraj njega da čeka, misleći da će i njegov plod najpre sazreti. Kad je video da se prevario, u ljutini zdrobio je dren, pa je zato dren i danas zdrobljen.

Psoglavi rado jedu ljude, a naročito one koji su ikad jeli drenjina.U epskoj poeziji i narodnim pripovetkama proba snage vrši se preko drenovog drveta.

Marko Kraljević, posle trogodišnjeg tamnovanja, video je da je sposoban za megdan tek kada je drenovinu, koja se na tavanu sušila devet godina, smrvio i iz nje iscedio dve kapi vode.Dodatak:

[Muški parnjak ženskoj leski]

DUD, murva (Morus)

Dud ima izvesno svoje mesto u religiji, naročito u onim krajevima gde se gaji svilena buba; to donekle i objašnjava njegovu ulogu, jer se svilena buba jako poštuje. U Crnoj Gori dud se seče za badnjake; u okolini Đevđelije od duda se, na Badnji dan, seku "kulidačke" - magični prutovi kojima se, idući iz kuće u kuću, bocka po pepelu i magičnim dozivanjem, imitovanjem glasova, dočarava živina. Kulidačka se posle toga baci daleko od kuće, "da bi i buve bile daleko od kuće" (buve = duše). Značajno je da se ovi običaji s dudom vrše o Badnjem danu - danu duša; dud je, dakle, senovito drvo.

U Crnoj Gori veruju da se na crnom dudu skupljaju veštice. Dud nije dobro držati kraj kuće, jer ako žila od njega pod kuću dođe, cela će kuća izumreti. Svilene bube pomreće ako im se da lišće s duda ispod koga je ispaljena puška. Svatovi, kad dođu kući, nikada ne ostavljaju barjak na dud ili bagrem (već najradije na lipu).

U okolini Đevđelije vrše se pomoću duda i ljubavna gatanja. Uoči Mladenaca meću devojke prutić od duda preko potoka ili brazde, pa će im u snu doći suđenik. Na Todorovu subotu hvataju se devojke obema rukama za dud, pa čije ime tada čuju, taj će im biti suđenik.

Dudinje se upotrebljuju kao spoljno sredstvo od febre. Crne dudinje meću se u kišnicu koja je u Međudnevice uhvaćena u tepsiji, i to neposredno s neba, a ne s krova, i to je lek od jehtike. Od lišća belog duda (zajedno s drugim biljkama) kuva se tej protiv žutice.

DUNJA, gunja, tunja, kutinja, mrkatunja (Cydonia oblonga)

Reč je grčka, poznata i u drugim slovenskim jezicima. Dunja u verovanjima ima često isti značaj koji i jabuka. Kao i kod Grka, njen značaj erotički je, i zato se upotrebljuje u ljubavnim vradžbinama. Devojke, ako žele da ih momci vole, treba da medom namažu list od dunje i nose ga uza se. Dunja se često spominje u svadbenim i ljubavnim pesmama, i to uvek metaforički i simvolički.

Dunja se meće u usta božićnoj pečenici. Dunju ne valja mirisati, jer će brzo da istruli.

U narodnoj medicini dunja se upotrebljuje protiv srdobolje; kašlja i sipnje (kuvano seme; prema srbuljama, treba je kuvati u maslu i pojesti je, a sok popiti); gušobolje (sok dunje); vrućice; provora (semenke skuvane u vodi); kad ispucaju bradavice na ženskoj sisi (samlevena zrna). Nju jedu žene kad hoće da urede menstruaciju. Naročito je lekovita dunja koja je bila u glavi božićne pečenice. Inače se dunja rado nosi bolesnicima kao ponuda (npr. u narodnoj pesmi).

Kada se izvodi živa vatra, treba pored ostaloga poneti jednu dunju."Rakita koja rađa dunje" je "što ne može biti" u narodnoj poeziji.

ŽALOSNA VRBA, jadika, jadikovina (Salix babylonica)

O žalosnoj vrbi postoje suprotna verovanja. Prema jednoj skaski, ona je spustila svoje grane da bi zaštitila Bogorodicu kada je bežala sa Isusom, jer se "sažalila": otuda su joj grane oborene, i otuda se zove "žalosna". Inače s o žalosnoj vrbi veruje da pod njom stanuju nečastivi. Stoga, kad grmi, ne valja ići pod nju, jer je sveti Ilija udara gromom, gađajući đavole pod njom.

Ime jadika nosi u sebi rđavo znamenje, i to je pravi razlog što se njeno drvo upotrebljuje u izvesnim slučajevima analogne magije. Zaručnica Laze Radanovića, na samrti, daje zaručniku košulju u kojoj je pod grlom dugme od jadike - "kud god odiš, neka jadikuješ". Gospodar preti konju da će mu, ako donese rđavu devojku, načiniti jasle jadikove (a ako devojka bude dobra, načiniće mu jasle javorove). Ovnu razbludniku (u alegorijskoj pesmi) kupuje se zvono od jadike: "Kud god ide, neka jadikuje".

Žalosna vrba čini sastavni deo teja kojim se pari od pokostice.

ŽALFIJA, kadulja, pitomi pelin (Salvia officinalis)

Utuk protiv zlih demona.

ZIMZELEN, zimozelenka, pavenka, privinac (Vinca minor)

Lek protiv srdobolje, i protiv bolesti usta i desni, žutice, glavobolje; pomaže lučenje mokraće; uređuje menstruaciju.

ZOVA, baza, bazdov, bazika, bzovka, zovika, bezgovina (Sambucus nigra)

Reč je praslovenska (od buzova - bzova). Zova je, kao i kod drugih naroda, i kod Srba demonsko drvo. Na njemu borave vile, i ko ga poseče, ili ošteti, ili opogani, dolazi sankcija (oduzetost, ili smrt); naprotiv, ko ga čuva, tome će sve poći u napredak (slušao od ... asfaltera iz južne Srbije, kome je oduzeta leva strana, jer su mu - kako sam kaže - "deca nagrdila zovu"). Po rascvetanim zovama viđa se i đavo.

Zova ima naročitu primenu u vračanjima oko stoke. Njome se baje preko kravljih krsta, "da bi krava imala mleka". Ako kravi trgne mleko, daje joj se u mekinjama zova, koja se apostrofira da dozove mleko. Cev od zove, na koju je nataknut u prirodi nađen probušen kamen (eventualno preistorijski), upotrebljuje se u đurđevdanskim vračanjima oko stoke. Izvestan kultički značaj zovin daje se pretpostaviti iz činjenice da se njome kite dodole. Cevčicom od zove bodu se kolačići "mladenčići" (9. marta).

Zovu ne valja ložiti na vatru, "jer će te boljeti zubi".U sprskim pripovetkama tipa Mide (o caru Trojanu sa kozjim ušima), iz zemlje kojoj je

poverena tajna o tim nakaznim ušima iznikne zova, i kad su čobančići od njenih prutova načinili svirale i počeli svirati, kroz sviralu čuo se glas: "u cara Trojana kozje uši". Na sličan način otkrila je zova tajnu i o banu sa krmećim ušima.

U narodnoj medicini zova ima široku primenu. Tej od cveta je lek od grudnih bolesti, i glavobolje; list se upotrebljuje protiv glavobolje i od njega se pravi melem za ranu; seme u belom vinu pije se protivu zaptivanja; od mladoga granja pravi se melem za ranu, takođe i od njene mezgre i kore; mezgrom od zove zaustavlja se krv kad se izvadi zub; da bi žena lakše rodila, zapajaju je vodom sa srcem iz zove; zovina kora je lek kad se zabode trn pod nokat; zovine žile lek su od kožne bolesti; protiv gušobolje sipa se u gušu nišador kroz cevku od zove. Zovom se inače leči i vodena bolest, reumatizam, teško mokrenje, izlučivanje mleka iz dojki.

"Zova ti na ognjištu niknula" (kletva).

IMELA, mela, lepak, tičji lim (Viscum album)

Naš narod veruje da pod onom leskom na kojoj se nađe imela (što vrlo retko biva) ima guja s dragim kamenom na glavi, i drugo blago; ili bela zmija, i pored nje zlatna jabuka. Ako bi čovek, dok ta bela zmija spava, polako ubrao imelu, skuvao je i vodu popio, svaka bi mu travka kazala od čega je lek.

Bobice skuvane u belom vinu, piju se od šuljeva; skuvana u vodi, lek je od jektike. Takođe je i lek od sifilisa.

IVA (Salix caprea)

Zbog svoje apotropajske snage meće se u amajlije koje se prišivaju detetu u kapu. "Da mi ne bi ive i omana, ne podgojih svog sina Osmana".

JABLAN (Populus nigra italica)

U Poljici (Dalmacija) jablan se uzima za maj: on biva 1. maja posečen, okićen barjakom, i uz pucanje pušaka usađen pred kuću glavarevu, gde ostane dugo vremena. Takav jablan treba da je viši od kuće.

Jablan je apotropajon: posađen uz kuću, čuva je od groma.Jablan ima izvesnu ulogu u ljubavnoj simvolici. Na dan 1. maja momak ga poklanja

svojoj dragani. U narodnoj poeziji ispod jablana nalazi se postelja za mladence.U jednoj pripovetki Sigfridovog tipa u donjem svetu nalazi se jablan i na njemu gnezdo

mitske tice.

JABUKA (Malus domestica)

Jabuka se vrlo često daje kao dar, ili kao ponuda, ili kao dokaz ljubavi i prijateljstva ("Bosiljak se od mirisa daje, jabuka se od milosti daje") - tako često da je reč jabuka počela označavati dar, poklon uopšte ("Tvoja jabuka neće poginuti. Kad ko koga za što moli."). Da se jabuka nosi bolesnome kao ponuda, to je apsolutno pravilo kod nas; u pripovetkama o nevernoj ženi, majka, ili sestra, ili žena pretvaraju se da su bolesne i kao sasvim prirodnu stvar traže od junaka da im donese jabuke, ali jabuke koje je teško ili nemoguće dobaviti. Vuk spominje oičaj, kad se jabuka kome svom šalje, da se malo zagrize, koliko da se poznaju zubi. Na slavu zvanice se zovu jabukom. O jabuci koja se nosi kao dar prilikom prosidbe vidi malo docnije.

U nekim slučajevima jabuka se verovatno ima shvatiti kao žrtva, na primer: jabuka koja se meće u usta božićnoj pečenici (svuda!), ili se na Božić rano ujutru baca u bunar ("Hladna vodo, ja tebi dajem dar, a ti meni sreću i zdravlje"), ili koju (sa novcima zabodenim u nju) ostavlja polaženik na badnjak, ili koja se meće u slavski kolač, a svakako i ona jabuka koja se meće u usta ubijenom i ispunjenom vuku, sa kojim će se posle ići od kuće do kuće i prositi. Interesantnu žrtvu (domaćem) izvoru ili bunaru (svakako: dušama predaka koje se tu zamišljaju), koji je kod Srba važan centar za domaći kult, imamo prilikom svadbe. Kada svatovi dovedu mladu u novi dom, onda ona, prvo, stupi na prag i tu bude napojena vinom, a odmah zatim svi svatovi odu domaćem bunaru; mlada i mladoženja obiđu tri puta oko njega, i onda bace u bunar (ili ostave pored bunara) svako po jednu jabuku, u kojoj su zabodeni novci. Negde opet mlada, kad je uvedu deveri u kuću, poljubi ognjište i daruje ga jabukom, i onda je deveri tri puta oko ognjišta obvedu. Na ovom mestu mogu se spomenuti još neki običaji. U Zagorju kada uoči slave domaćin posluži goste rakijom, oni mu dadu jabuku. O Božiću ljudi se uzajamno daruju jabukama. U Dubrovniku deca koja idu da čestitaju Novu godinu, nose jabuku, pa tu zabadaju novce što ih dobiju. U jednom delu Slavonije o krsnom imenu izdubi se kakva velika jabuka, metne u nju koljivo i nosi u crkvu. Koleđani u Primorju na svoju zastavu nabadaju jabuku.

Jabuka može imati veze i sa donjim svetom. Ona se sadi po groblju, i u tom slučaju ona je senovita. Jabuka se rado upotrebljuje i za mrtvačku žrtvu; kad ko umre, donose mu jabuku; o praznicima porodica pokojnikova meće mu ih na krst, ili mu ih, o zadušnicama, zakopava u grob, kod glave. Važno je i to što prve plodove jabuke, po opštem srpskom običaju, daju, kao mrtvačku žrtvu, majke kojima je umrlo jedno ili više dece (to se zove "davanje iz ruke") i tek se posle te žrtve jabuke smeju jesti. Uporedi činjenicu da je jabuka jedan od atributa germanske boginje donjeg sveta Hel. Prema srpskom starinskom shvatanju, jabukova drveta nalaze se u raju; njihove plodove dobijaju umrla deca; i u jednoj narodnoj

pesmi iz Bosne:Jabuka je nasred raja raslaNa pakao grane nadnijela

Prema jednoj lineburškoj skaski, na ulazu u donji svet stoji jabukovo drvo. I jedan svadbeni običaj iz Bosne ukazuje na to da je jabuka žrtva stanovnicima donjeg sveta: "kad svatovi naiđu na prvu ćupriju ili vodu, mora mlada na prvom kraju ćuprije ostaviti maramu i jabuku, a u sredini baciti jednu maramu niz vodu, da joj nečastivi ne bi naudili". Pri tom valja imati na umu da se mrtvačka žrtva uopšte baca u reku, i da "đavo" često nije ništa drugo nego duša pokojnika. Još jedna interesantna žrtva zabeležena je kod bosanskih muhamedanaca: oni bacaju ljuske od jabuke u vatru "tobože za pticu, koja živi u vazduhu i hrani se samo ovakvim mirom". Ovo je, izvesno, mrtvačka žrtva, jer se žrtva "ticama" ima po pravilu uvek da shvati kao žrtva dušama.

Jabuke stoje u vezi sa praznikom Svetoga Petra (29. juna). One se dotle ne smeju jesti, a toga dana imaju se prvo "dati iz ruke" (mrtvačka žrtva), pa onda tek jesti. U jednoj basmi protiv vrućice traži se i dobija jabuka kojom će se izlečiti bolesnik - od svetoga Petra. Pre svetoga Petra možda je jabuka pripadala gromovniku Perunu: tako se može razumeti zabrana da se pre Petrovdana ne sme niko igrati s jabukom, "jer će inače biti grada". Jedna vrsta jabuke zove se petrovača. U okolini Smedereva zabeležen je etion zbog čega se jabuke pre Petrovdana ne jedu: toga dana "zatrese sveti Petar u raju jabuke", i deca se skupe da kupe jabuke; ali sveti Petar daje samo onoj deci da jedu čije majke do toga dana nisu okusile jabuke. U Samoboru, iz istog razloga, majke kojima je dete umrlo ne jedu jabuke pre Male Maše. U Slavoniji ne jede niko jabuke pre Ivanjdana (naročito ne trudne žene, "da im dete ne bi bilo zeleno"), a toga dana okuse ih, i to našte srce. Na dan Usekovanja (29. avgusta) ne sme se jesti crvena jabuka.

Izvanredno veliku ulogu ima jabuka u odnosima između momka i devojke, pri prosidbi i svadbi. Momak se, od milošte, baca na devojku jabukama (uporedi i motiv iz narodnih pripovedaka da se devojka na svoga izabranika baca jabukom). Momče i devojče, u narodnim pesmama, leže na postelji i igraju se zlatnom jabukom, i posle toga zaspe. Ako devojka želi da je momak zavoli, ona vrši sa jabukom izvesna vračanja u mladi petak pre zore, pa onda u nedelju da momku da tu jabuku pojede. O proševini jabuka je toliko neizostavna kao poklon, "obeležje" devojci, da sama reč "jabuka" znači isto što i "proševina, prsten" a prosioci zovu se "jabučari". I o svadbi ima sa jabukom (koja je inače poznati simvol plodnosti) dosta običaja, od kojih se mogu spomenuti ovi. Jabuka se meće na svatovske barjake, na rogove svadbenog ovna i svadbenih brava uopšte; te jabuke posle jedu mlada i mladoženja i bacaju se na krov zgrade u kojoj spavaju mladići (= mladenci); na prijateljski kolač. Jabuku devojka daje nakonjčetu, baca u kolo, ili preko mladoženjine kuće (koja devojka takvu jabuku uhvati, prva će se udati). Kad se pojave prvi momci - vesnici da je venčanje svršeno, mladoženjina majka iznosi pred njih jabuku, i oni se za nju grabe (ko je ugrabi, taj će se prvi oženiti) - i najzad je zajednički pojedu. Svatovi se ne puštaju u devojačku kuću pre no što iz puške pogode jabuku postavljenu na "koplju" na kakvom visokom mestu. U Dalmaciji kad svatovi dovedu mladu u novi dom, ona prebaci jabuku preko kuće (tako i inače u zapadnim krajevima), pa onda klekne i poljubi prag. U Resavi baca mlada jabuku, koju svatovi grabe. Negde dever baca jabuke ili novčiće preko kuće, a deca trče i grabe ih. Za vreme ručka svatovi u jabuku zabadaju novce, i ona se posle da nevesti; negde se to radi i pre svadbe. Nevesta treba da sa mladoženjom podeli i zajednički pojede jabuku (koju je eventualno nosila sobom u nedrima na venčanje), i to ili kad ulazi u mladoženjinu kuću, ili kad uđu u ložnicu. Starog svata mladoženja zove trećeg dana na ručak jabukom.

Sa jabukom kao simvolom plodnosti stoje u vezi, svakako, mnogi svadbeni običaji, ali se ova njena priroda još jače vidi iz pripovedaka gde je reč o partenogenezi.

Jabukova grančica se ponekad javlja i kao magična šibljika. U jednoj pripovetki devojka izbavlja zakletog jelena na taj način što ga udara trima mladicama od jabuke i kruške. U vezi sa magičnom snagom jabuke postao je, verovatno, i propis da, kad se detetu prvi put oblači košuljica, treba kroz nju propustiti jabuku ("da bi dete bilo rumeno").

Jabuka se upotrebljuje i u divinaciji, naročito ljubavnoj. Prema toma da li je ("domaća") badnjidanska jabuka zdrava ili crvljiva, gata se u Sremu o zdravlju domaćina i domaćice. Komad te iste jabuke devojka na Novu godinu ujutru, pred kućnim vratima, zagrize, i prema prvome koji tuda prođe zaključuje kakvog će zanimanja biti njen budući muž. Na Božić ujutru baci devojka jabuku u bunar, i očekuje da joj se otuda odazove jekom dragi. Na dan Svete Lucije devojke odaberu po jednu jabuku, pa je svaki dan pomalo grizu do Badnjega dana, i ono što ostane, bace u crkvi među momke, pa na koga padne, taj će joj biti muž. Što je ovde gatanje, to je u nekim drugim slučajevima (o kojima ima dokumenata samo u

narodnoj poeziji) božji sud. Na koga padne jabuka koju baci devojka, taj će joj postati muž, uporedi poznatu narodnu pesmu:

Bacala Toda jabukuNa koga padne jabukaOnoga Toda da ljubi

Na sličan način bira se u narodnim pripovetkama i car.U narodnoj mitologiji i pripovetkama jabuka se spominje izvanredno često. Naročito je

često reč o mitskim jabukama, koje rastu na drvetu kome eventualno ne pripadaju, i koje obično, u planini i u jezeru, čuva aždaja, ili arslan, ili drugo kakvo čudovište: takve jabuke treba da donese junak kao ponudu nevernoj ženi, ili majci, ili sestri, ili lažnom careviću ("sa bukve jabuke iz velike vode Kaladžijnske"; "jovove jabuke"; joševe jabuke"; sa vrbe jabuke"; "javorove jabuke"; "jablanske jabuke"). Iz jabuke rodi se devojka; stvori se zlato; kada se baci na divlju planinu, načini se kroz nju put; od jabuka, ko ih pojede, narastu rogovi; umrla careva kći, kad okusi od jabuke koju je majka dala sinu koji je u vojsku polazio, oživi; jabuke koje veštice daju vešturcima, ako ih ko drugi okusi, pokvariće mu stomak. Jabuka se u pripovetkama uzima i za probu iskrenosti, kod dva prijatelja: ako je onaj kome se da da je preseče, tačno prepolovi, ni manje ni više, onda je pravi prijatelj.

Jabuka (drvo) ne može da rodi zato što je na "vilovitom" mestu; "gorka i otrovna" jabuka pomaže deliju devojku zato što je prema njoj bila pažljiva. Zlatne jabuke spominju se veoma često i u narodnim pripovetkama, i pesmama. U legendama žrtvovano čedo, pošto se desila palingenesija, igra se jabukom od zlata. Jabuka koja raste nasred raja, a svoje grane nadnosi nad paklom spomenuta je malo ranije.

Za zmije kažu da imaju nekakvu zlatnu jabuku, koju čuvaju "kao oči u glavi"; nju zimi ližu, a leti se njome igraju. Ako ko pokuša da im je uzme, jure ga dok ga ne ubiju i jabuku ne povrate.

"Jabučica" koju ljudi imaju u grlu (a žene je nemaju) postala je od jabuke koju je Eva dala Adamu, pa je on (od straha kad je ugledao Boga) nije proždro, nego mu je ostala u grlu. Postoji i jedna vrsta jabuke koja se zove adamčica. I ona je postala od jabuke koju je Eva dala Adamu. Na njoj se još vidi pet brazda od Evinih prstiju.

Kad ko nekoga hoće da pozove na megdan, pošalje mu jabuku, koju ovaj, ako prima poziv, pojede.

Jabuka se upotrebljuje u bajanjima, kao lek; naročitu spasonosnu snagu ima jabuka koja je pečena u ustima božićne pečenice (naročito pomaže bolesnicima od vrućice). Jabuka pomaže protiv groznice (i to naročito njen drugi rod); u tom slučaju na njoj se rado "zapisuje", i to pokatkad Solomunovo slovo. Koštice od jabuke takođe pomažu od groznice. Kad ko boluje od vrućice, onda se više njegove glave raseče jabuka i da mu se da pojede, a seme iz nje sadi se u zemlju, i tom prilikom upućuje se molitva svetom Petru. Jabuka je lek i od "izeda" (opšte iznemoglosti), gušobolje, opekotine, od bradavica (zabode se u jabuku 40 trna manje jedan, pa se baci u jendek, gde ljudi ne gaze: kada se jabuka osuši, i bradavice će nestati). Jabukovo sirće dobro je za uboj, a pečena jabuka za micinu; jabuka kuvana u vinu, kad ženu bole sise. Jabuka se uopšte nosi bolesnicima kao ponuda.

Jabuke u snu znače neprijatnost, bolest, bedu; ali znače i gozbu, pir.Među tipična "što ne može biti" u narodnoj poeziji dolaze jabuke s javora... udati se nećuDok ne rodi javor jabukamaSuva vrba pitomijem grožđem

i sa vrbe (neverna žena traži da joj čovek donese, pripovetka).

JAVOR (Acer pseudoplatanus & Acer platanoides)KLEN (Acer campestre)

Obe reči su zajedničke slovenske, verovatno i indogermanske ("začudo istorodan naziv u jezicima Kelta, Germana, Slovena i Tračana").

U okolini Đevđelije, kod Mrzenske Banje, nalazi se sveti javor: pod njim o Preobraženju (6. VIII) igraju, a o Uskrsu "se crvenim jajima tucaju". U selu Kuline (okolina Niša) postoji sveti izvor, a pored njega javor, o koji bolesnici, pošto bi se umili izvorskom vodom, vešaju peškire, marame, krpe od odela, konce i sl.: verovatno je to žrtva izvoru a ne javoru. Jedan sveti javor nalazi se u ruševinama napuštenog rudarskog naselja kod Novog Brda u jušnoj Srbiji. Klen može biti mesto gde se sastaju demoni bolesti. Kad demon bolesti nekog napadne, vračara, "s večeri uoči Mladog Utornika", odnese pod klen malu pogaču. čašu vina, malo vode, i trudi se da pokrene demona bolesti da napusti oboleloga.

Klen ima veoma veliku moć u odbrani od čini i u njihovom razbijanju. Neka bula pomoću tri leskove mladice i basme zaustavila je na jednoj njivi tri pluga, samo četvrti nije mogla: kad su je upitali zašto, rekla je da na ovom plugu ima nešto od klena, "pa mu ne more nikakva basma ništa učiniti". I Rimljani izgleda da su verovali u javorovu apotropajsku snagu ("javor je u zakrilju zapanjenosti: i Trojanci, kad su ugledali konja (od javora), zapanjili su se", ukočili se).

Javor ima izvesne veze i sa mrtvačkim kultom i kultom predaka. Mrtvački sanduk često se pravi od javora, verovatno zbog njegove apotropajske moći, i to se oseća kao otmeno. U štavičkom srezu (na putu Novi Pazar - Rožaj) mrtvac se sahranjuje u "korabi" (ukoliko još ima šume) od javora ili bukve.Od javora se prave i gusle, poznati instrument srpske narodne poezije; javorove stalni je epitet za gusle: "U pjesmama se sve pjeva da su gusle javorove", Vuk, Rječnik), a junačka poezija je iz kulta predaka nastala i sastavni je deo toga kulta.

Javor će se osušiti ako "nesrećan čovek" ili bolesnik vodu kojom se umio prospe na njegov koren u nameri da svoju boljku prenese na drvo. Nasuprot tome "će suv javor ozeleniti ako ga obuhvati krivo osuđen čovek". U Đevđelijskoj kazi, o Đurđevdanu, na javoru se vrši obredno ljuljanje.

U narodnoj poeziji javor se često i rado spominje. U opisima kakvi su u bajkama od javora su jasle, jarmovi, dvori. U jednoj mitskoj klisuri sa mitskim preprekama pominje se javorova šuma (uporedi Humbabinu kedrovu šumu, u Epu o Gilgamešu). Javor se upotrebljava i kao sredstvo pri odvajanju momka od devojke (narodna pesma).

Javor koji rađa jabuke spada u tipična "što ne može biti" u srpskoj narodnoj poezijiDa bog dade te se ne udala,Dok ne vid'la tri na nebu sunca,Dok ne čula kako riba pjeva,Dok ne rodi javor jabukama,Žuta vrba grožđem bijelijem.Od reči za javor obrazovana su mnoga topografska imena, naročito imena planina.Na Novom Brdu sačuvano je od sve kulture samo nekoliko ogromnih javorova, u koje

preostali meštani ne diraju kao u neku svetinju.

JAGODA (Fragaria vesca)

Reč je praslovenska.

JASEN (Fraxinus excelsior)Reč je praslovenska. Jasen je drvo za koje se vezuje veliko poštovanje. On u sebi

ima veliku spasonosnu snagu. Na jasenove grane vole vile sedati, "jer na to drveće vragovi ne smiju". Vila na jasenu spominje se u pesmi. Kome jazavac jede kukuruz, neka u onaj (nedeljni) dan u koji je kukuruz posejan pobode u zemlju jasenov prut, uvijen u gužvu, pa mu jazavac neće više dosađivati. Jasen se upotrebljava u manipulacijama pri skidanju čini. Od Badnjeg večera do Nove godine čobanin, u Hercegovini, goni stado jasenovim prutom. Na jasenu izvodi se živi oganj. U pripoveci "Noćilo, Ponoćilo i Zorilo" raste jasen u donjem svetu.

Voda u kojoj je iskuvana jasenova kora pije se od zubobolje, i, kroz četrdeset dana, od groznice. Koja žena želi da nema dece, treba da nađe samonikao jasen, da ga sagori, preostali ugljen da prebije na troje, pomokri se na nj i zakopa ga na neko sakriveno mesto, odakle ga neće niko iskopati. Inače je jasen lek od bradavica, crnog prišta, otečenih nogu, nagluvosti.

Jasen koji rodi orasima spada u tipična "što ne može biti" u narodnoj poeziji.

JASENAK (Dictamnus albus)

U srpskom narodu ima ova biljka izvanredan ugled. Lečenje.

JASIKA, trepetljika (Populus tremula)

U etiološkim skaskama koje se interesuju zbog čega jasika uvek treperi, jasika je prokleto drvo. Nju je proklela Božja Majka, koja je htela da sluša pojanje svetoga Petra i Nikole, i svete Anđelije i Marije (ili: Magdalene i Jelene), pa je zaklela svako čedo, i goru i vodu da ćute, i sve je zaćutalo, osim jasike, koja je jednako treperila. Ili ju je Bog prokleo da nikad nema mira zato što je odala Hrista sotoni, ili Jevrejima.

Mezgra od jasike privija se od opekotina. Voda koja ispišti iz jasike kad je na vatri, sipa se u uvo onom koga boli uvo. U kuvanom lišću od jasike kupa se bolesnik od vrućice. Tej od jasikove kore lek od zubobolje.

JELA (Abies alba)

S obzirom na ogromnu veličinu, dugovečnost i lepotu (atributi: visoka, vita, zelena, tanka, tankovrha, ponosita), nije čudo što je za jelu moglo biti vezano religijsko poštovanje. Poneki primerak postao je fetišem. Lj. Pećo spoinje, negde u severnoj Bosni, "krivu jeliku", koja je trajala do pre pedesetak godina. Uz njeno deblo bacali su oduvek grane, "kao zadužbinu", i govorili: "Kriva jelo, eto tebi grane, nek me ne bole ni leđa ni grana" (glava?). Jedan je bio zapalio tu gomilu, pa je odbolovao pola godine. Jela je stan, i elemenat, gorske vile; sa svoje jele vila doziva drugu vilu (u narodnoj pesmi). Sofrić misli, verovatno i s pravom, da slika iz narodnih pesama, gde se hajduk moli Bogu pod jelom zelenom, ima možda dublji značaj.

Da je inače jela senovito drvo, to bi se dalo izvesti ne toliko iz toga što se u narodnim pesmama devojka upoređuje i identifikuje sa jelom, i što se ponekad jela, kao simpatetično drvo, sadi i neguje uz devojku, koliko iz činjenice da se ona sadi pored grobova. U narodnoj pripovetki o gonjenoj ženi duša podavljene dece privremeno se sklanja u jelu.

U jednoj skaski priča se kako je sveti Sava u dubokoj starosti seo pod jelu da se odmori, i u tom ga Bog pozove sebi: i tako se on s toga mesta uznese na nebo, a jelu blagoslovi da bude zelena i leti i zimi. Za jelovim panjem, u jednoj skaski, sedi i Uris.

"Božićna jelka" unesena je sa strane, i brzo se raširila najpre kod katolika, pa posle i kod pravoslavnih (za sada po većim mestima).

Kad pada krupa, pale katolici ponegde u Bosni posvećenu jelicu i so.

JEČAM (Hordeum vulgare)

Reč je zajednička slovenska.

JOVA (Alnus glutinosa)

Reč je praslovenska. Jovovim lišćem, u kravljem mleku kuvanom, oblažu se sise dojilje, kad je bole, isto tako i kao lek protiv micine.

Na jovi vadi se živi oganj.Jova ima veliki ugled kod bosanskih Karavlaha. Kad su Isusa šibali jovovim

grančicama, one su se odmah izlomile, i zato je Isus blagoslovio jovu.

JORGOVAN (Syringa vulgaris)

Bere se, uoči Đurđevdana (ponekad i pre sunca na Duhove, ili na Cveti), kao "lekovita" biljka, i njime se kite prozori i vrata. Jorgovan se spominje u (starinskoj obrednoj?) pesmi koju lazarice pevaju o Lazarevoj suboti. U vrlo poznatom srpskom epitalamiumu jorgovan se upoređuje sa nevestom ("Odbi se biser grana od jorgovana, i lepa ... od svoje majke"). Svatovi se kite jorgovanom.

KESTEN PITOMI (Castanea sativa)

O Badnjem danu, u kući u kojoj je neko umro ili u kojoj je bilo svadbe, ne daju deci-pohođanima kolače nego kestenje.

KONOPLJA, kudelja (Cannabis sativa)

Reč konoplja je zajednička slovenska, poznata i nekim drugim indoevropskim narodima, a poreklom je svakako iz skitskog istoka (otkuda je i biljka).

Izložena je uticajima zlih demona, ali i puna naročite snage.

KOŠĆELA (Celtis)

Kad košćela počne da dobija lišće, ako svaka grana bude podjednako zelena, biće rodna godina.

KRUŠKA (Pyrus communis)

U suprotnosti sa jabukom, kruška se smatra za zlo drvo, za drvo zlih demona. U narodnim pripovetkama i skaskama pod kruškom skupljaju se đavoli. Kad je u Poljicama jedan fratar isterivao đavola iz neke žene, molio ga je đavo da mu dopusti da ide na neku krušku u polju. Na kruški nalazi se i veštica. U Dalmaciji je "jedan čoek" video noću jednu divlju krušku "svu okićenu vešticama, da se sva sjala": on učini krst i opali iz puške; veštice se razbegnu, ali je ovome posle kratkog vremena umro sin. Na krušku odlete i kola namazana veštičinom mašću. Na krušku pada ala koja satire grožđe u vinogradu. Za krušku zalepi se Smrt, koju je baba nadmudrila. Na divljoj kruški ostavlja se i žrtva za čumu, kada se magički tera iz sela (prvobitno možda cilj da se čuma veže za krušku, kao i Smrt). Da kruška može imati za veštice privlačnu snagu, vidi se i iz jedne slavonske varijante poznate formule koju veštice govore kad se mažu mašću da bi poletele: "Ni o kladu ni o panj, ni o drvo ni o kamen, ni o krušku Todorovu". Stara kruškova drveta kod našeg su naroda na zlu glasu.

Ali je kruška u staroj religiji, izvesno, imala bolji ugled i čak uživala izvestan kult. I danas, u okolini Đevđelije, na drugi dan Uskrsa ide procesija do kakve stare kruške, i pop tu krušku pričešćuje na taj način što joj metne naforu ispod kore. Ovo je, po svoj prilici, žrtva kruški. U priči, kralj ne ide u crkvu da se moli bogu, nego pod krušku ("kruščica je moja crkvica") i molitve mu pomognu, jer se posveti (postaje "kralj David"). Kruška se rado sadi i u dvorištu novopodignute kuće.

"Žuta rana" natrlja se kruškom, pa se onda ta kruška baci na ulicu i kaže: "Ko me uzme, ko me zagrize, na njega rana, na mene zdravlje", i beži se bezobzirce. Ovakav cilj izgleda malo verovatan, jer je malo verovatno da će neko pojesti opoganjenu krušku nađenu na ulici. Verovatno je ovde kruška žrtva demonu bolesti (uz žrtvu vraća se demonu bolesti bolest): mi znamo da se kruška rado prinosi na žrtvu dušama mrtvih, a duše mrtvih su te koje izazivaju bolesti. Kruškove grančice upotrebljuju se i pri magičnom otvaranju bolesnika. Kruška se prinosi na žrtvu i demonskoj mečki, o Svetom Andreji. Ponegde o praznicima na krstove pokojnika meću njihovi srodnici kruške.

U jednoj narodnoj pripovetki devojka skida vradžbine sa zakletog jelena na taj način što ga udari trima mladicama od kruške i jabuke, koje je dobila od svoje majke veštice.

Kad je sveti Sava putovao iz Zete u Budimlje, zakopao je navrh Konjuha pod nekom kruškom srebrne novce, i to se mesto prozove Srebrnica. Inače narod kaže da se sveti Sava o svome danu penje na krušku, oko koje se iskupe vuci, i on im onda određuje hranu za narednu godinu. Ima mnogo topografskih naziva izvedenih od reči za krušku. Mnoga su postala, očevidno, po jednoj izvesnoj kruški; verovatno je da su u izvesnom broju od tih slučajeva u pitanju demonske, "senovite" kruške.

KUPINA, OSTRUGA (Rubus)

U nekoj kupini, pored izvora, kod Trstena (okolina Dubrovnika) nađena je ikona Bogorodičina: nekoliko puta se pokušalo da se ikona prenese u crkvu, ali bi se ona uvek vraćala na svoje staro mesto, u kupinu. Verovatno je da je ova legenda starija od hrišćanstva, jer se kupina i inače spominje kao sedište ženskih demona i božanstava: u okolini Prespe veruju da u kupini stanuju samovile, i zato je zabranjeno na takvim mestima noćiti i mokriti. Uporedi i verovanje da je kupina postala na molitvu Bogorodičinu. U dualističkoj kosmogoniji kupina je pokatkad đavolski pandan grožđu (“đavolje grožđe”). Ona se ne sme okusiti pre no što se (na Preobraženje) okusi grožđe, jer ko je ranije okusi, taj je na “đavolskoj strani”. O tome se priča i jedna etiološka skaska. Iz krvi koja je pala na zemlju iz Božjeg malog prsta, iznikla je loza, i zbog toga se njen rod uzima za pričest. Đavolu to bude krivo, pa htede da i sam stvori još bolju lozu, i odseče sebi prst, ali iz njegove krvi nikne kupina. Zbog toga ne valja okusiti kupinu pre grožđa, “jer se onda đavo raduje”. U drugim etiološkim skaskama kupina je čas blagoslovena, čas prokleta. Kad je Bogorodica bežala sa novorođenim Hristom (priča se u okolini Niša), ponikla je, na njenu molitvu, kupina, koja je gonioce saplela i zadržala (moć kupine da “zadržava” naglašuje se i u svatovskim pesmama); uporedi niderlandsku legendu po kojoj je kupina, kad su od nje zatražene šibljike da se šiba Isus, stavila na sve svoje grane oštro trnje, i ogrebla ruke svakome ko je hteo da je uhvati. S druge strane, opet u okolini Niša, priča se kako je kupina zadržala devojku koja je bežala ispred nekog momka, i tako je devojka postala njegovom žrtvom, a muslimani pričaju kako je kupinu prokleo Muhamed, jer kad je on bežao, kupina se isprečila i on se na nju sapleo i pao, pa ga zamalo neprijatelji nisu uhvatili; uz ovo uporedi nemačku legendu, po kojoj je kupina postala

od prutova kojima je Isus šiban, ili rumunsku, po kojoj kupina nije htela da prokaže junaku Sisinu đavola sa ukradenim detetom. U staro vreme niko nije okušao rod od kupine, pa je sveti Sava blagoslovio da se može jesti, i od tada se kupina jede. Prema verovanjima u Dalmaciji, u kupinu se hoće da sakrije i vukodlak. Grob jednog vukodlaka nalazi se u kupini.

Kroz kupinu kojoj su oba kraja urasla u zemlju vrši se magično provlačenje: na Đurđevdan pre sunca, ili inače u proleće, provlače se ispod nje žeteoci i žetelice, da ih ne bole leđa kad žanju. U Levču i Temniću provlači se kroz nju, tri puta po devet puta, neprim-kalem, koji će se metnuti u amajliju.

Kupina se naročito rado upotrebljuje u vračanjima za plodnost stoke i živine. Živina se na Svetog Ignjata (21. XII) hrani u krugu od kupinove loze. Kupina se daje i marvi, obično u vezi sa vračanjima “radi zdravlja i obilja u mleku”. Ako stoci omali mleko, pa se sumnja da ga činilice oduzimaju, vrše se vračanja sa kupinom, da bi mleko ponovo “pokupila”. S pomoću kupine vrše se i “crne” magije, kad se tuđoj stoci, na Đurđevdan ili Spasovdan, oduzima mleko (uz basmu “kupina kupi” ...). Kad se hoće da nekome nametne glavobolja, preseče se žaba na dvoje, i svaka polovina metne na po jednu kupinu s obe strane puta. Kad tim putem prođe čeljade kome se hoće da naškodi, treba reći: “Skupio se kao ova kupina, i obesio kao ova žaba”, i ono će se razboleti.

Kupinin koren upotrebljuje se protiv srdobolje, i bolova u prsima; list se upotrebljava protiv srdobolje, stomačnih bolova, i bolesti uva.

LESKA (Corylus avellana)

Reč je zajednička slovenska. Leska je i siguran utuk, naročito od groma i grada. U lesku ne udara grom (“jer ju je Isus blagoslovio, a grom udara samo u ono drvo pod kojim sjedi đavo”); zbog toga, kad grmi, ljudi, naročito čobani, kite se leskovom grančicom, ili je meću za pas, ili beže pod lesku. Veza sa gromom pokazuje se i u verovanju da će lešnici pocrvati, ili da ih neće biti, ako na Svetog Iliju, odnosno na Petrovdan, grmi. Na Đurđevdan naročito se vrše različita osiguranja s pomoću leske od groma i grada; ponegde se to čini na Cveti ili na Spasovdan: njome se kite vrata, prozori, streje na kućama i torovima; leskovi prutovi pobadaju se i ostavljaju u trla, njive bašte. Ponegde se za taj cilj prave od leskovog pruća krstići. Venac ispod koga će se na Đurđevdan voditi ovce na mužu veša se o leskovu granu. Leskova šibljika ima izvanrednu moć. Njome se ubija đavo (ili bar tera), zmija (“jer je leska sveto drvo, a zmija je đavolska”), oživljuju ljudi; Bog njome ošine Luku i pretvori ga u vola; prekrsti njome i odvoji vodu od vina; njome se pravi magični krug preko koga ne može đavo; tri leskove mladice zaustavljaju plug. Ona uopšte može ispuniti svaku želju.

Leskova mladica je i “šibljika života”: u Bosni na Đurđevdan “dotakne se” leskovom grančicom svako marvinče. Kad se čele neće da roje, treba pre sunca ubrati tri leskove grančice pa njima krenuti ovce, pa onda udariti u trmku. Naročitu snagu ima leskova šibljika koja je na Cveti bila u Crkvi. Ako se ona metne u čelinjak, čele će napredovati; ako krmača hoće da poždere prasce, treba je udariti tri puta takvom šibom. Kad se ovce iz planine vrate kući, domaćin ih broji leskovom ili drenovom šibljikom. Prenos snage imamo svakako i u običaju da trudna žena nosi u nedrima lešnik koji, kad se porodi, meće u vodu u kojoj se dete prvi put kupa.

U vodi u kojoj je kuvano ili potopljeno leskovo lišće kupaju se bolesnici od vrućice; ili uopšte i koji nisu bolesni, “zdravlja radi”. Leskovo lišće, spareno na sirćetu, lek je od perućine. Leskovim žilama leči se otok. Lešnici su lek od srdobolje, od šuljeva (“devet oraha, devet lešnika, devet drenjina, devet zrna graha”). Lešnik inače ušiva udavača u odelo, s leve strane, kao amajliju. U Omolju meću mlade pod pojas lešnik, da bi rađale mušku decu (“lešnik” je imenica muškog roda). Ko pati od čireva, okupa se u vodi u kojoj su bili potopljeni orasi i lešnici, i oni se posle bace na put, pa ko ih uzme, na njega će čirevi preći. U Bosanskoj Krajini, i inače, ko ima kraste, maže se leskovom mašću po licu i rukama. Koje žene nemaju mleka, neka piju tej od leskovog, lipinog i vrbovog korena. Leskovo lišće daje se kravama kad im trgne mleko, i tom prilikom govori se basma, u kojoj se leska Bogom sestrimi da bude “svedok” pri isceljenju krave. Leska se uzima za “svedoka” i u jednoj maloruskoj pripovetki tipa “Ibikovih ždralova”. Leska se, uoči Spasovdana, baje u korist marve. Prema narodnoj etimologiji, reč za lesku je srodna sa “lek”.

Devojke na Božić predu žicu na leskovim mladicama koje su toga jutra pre sunca s vodom donesene. I te mladice zovu se badnjak.

Prema verovanjima našeg naroda, leska je i drvo mudrosti, znanja. “Nije tri puta oko leske sastavlje” označava čoveka koji je sulud, tj. koji nije tri puta obnesen oko leske (da bi došao u dodir sa njenom spasonosnom, pamet dajućom snagom). U staroj srpskoj školi deca

koja ne znaju lekciju bila bi šibana leskovim prućem, svakako zato da bi im se uterala pamet u glavu.

Ko bi na leskovom štapu svakoga dana od Svete Lucije do Božića zarezao po jednu crtu, taj bi na Badnji dan mogao u crkvi poznati sve veštice.

Leska ima veliki značaj i u kultu; “Leska je drvo blagosloveno”. Na njenom drvetu vadi se živi oganj i tim ognjem pali se prva vatra u novoj kući. Leskovim mladicama zapreće se česnica, i te mladice meću se posle u žito; leskovim prućem podstiče se badnjak; u Bosni čak i badnjak može biti od leskovog drveta: kad ga domaćin donese kući, on njime okruni malo čađi po tavanu i kuću prekrsti. Stara leska smatra se za božansko drvo: njoj se čovek može ispovediti “kao svešteniku”, i, njenim pupoljkom ili lešnikom, pričestiti mesto nafore, na Božić ili Uskrs. Jedan starac iz Smoljana (Bosna) ovako opisuje ispovedanje i pričešćivanje leskom: “Sušim uoči Uskrsa, skinem kapu, metanišem kod lijeske i kažem sve lijesci što sam zgriješio uhvativši se za nju rukom ..., potom kažem: oprosti, lijesko, otrgnem pup s nje i izijem, te to mi je bilo pričešće. Na izmaku godine ... ako se (leska) bude osušila, onda nijesam se pravo ispovidio; ako li nije, onda sam se pravo ispovidio i prijatno pričešće primio”.

Na leskove grane rado sedaju vile, “jer na to drveće vragovi ne smiju”. S druge strane, na kojoj bi se lesci našla imela, pod tom leskom ima guja s dragim kamenom na glavi, ili drugo kakvo blago pored nje. Zmija koja stanuje pod leskom ima i inače naročitu snagu: ko bi takvu “leskovu zmiju” ispekao i komadić metnuo u usta, razumeo bi govor životinja; ko bi joj pojeo srce i otišao na livadu, svaka bi mu travka kazivala od čega je lek. Žena koja pojede crva iz leskovog drveta ili pupa, začeće.

O postanku leske priča naš narod kako je besposlena baba molila Boga da joj da “jal’ ušicu, jal’ bušicu, ja oraščić, ja lešničić”, da bi se zabavila. I Bog joj je sve to dao, i tako su postale vaši, buve, orasi i lešnici.

U epskoj poeziji, Visoki Stefan, kada je iz Rusije hteo da nešto tajno javi svojoj majci, metnuo je pismo u tojagu od leskovine.

Kad leska urodi lešnicima, a orah orasima, one će se godine roditi mnogo dece.Kad krava, kobila ili ovca dobije mlado, onda trči ko od ukućana da mladunče prihvati;

pri dizanju on ga pomeri s mesta i kaže: “Pusti leskovu, uzmi drenovu”.

LIMUN (Citrus limon)

Pri prosidbi prosioci daju limun ili jabuku kao uzdarje onoj nevesti koja ih je darovala maramom. O svadbi u Gackom nevesta baca limun u kolo, a momci i devojke grabe se ko će ga uhvatiti. Naš narod poziva svatove limunom ili jabukom, ili ruzmarinom. U Mostaru polaženik, pošto pročara vatru, ostavlja na ognjištu limun u koji je zadeven zlatan ili srebrn novac.

Limun je lek od srdobolje, žutice; groznice; bljuvanja; kao spoljnje sredstvo (privijanje, trljanje) od glavobolje i kaplje.

LIPA (Tilia)

Reč je praslovenska. Lipa je, kod Srba i Slovena uopšte, bila sveto drvo; i danas se pokatkad misli da je lipa sveta i da ju je grehota poseći. Lipovi gajevi i pojedini primerci morali su biti centar izvesnog kulta: oko starih crkava i džamija nalaze se i danas lipe, ili ih je, prema lokalnoj tradiciji, bilo pre manje ili više godina; crkve i džamije možda su u pojedinim slučajevima zamenile svete lipe, kao što je npr. Kod izvora u Cerniku (Slavonija) bila nekada prastara lipa (“najstarija jugoslavenska lipa!”), pa je docnije tu stavljen krst. I danas se za vreme poljske procesije zastaje kod po kakve ugledne lipe i čita jevanđelje. Pojedine svete lipe spominju se često, npr. Hadži-lipa u Banjaluci, lipa kod sela “Lipnika” (okolina Bihaća), lipa kod Trebiča (Slavonija). Ime “Trebič” postalo je svakako od treba = žrtva, i ukazivalo bi možda na kult lipi. Zanimljivo je da je u blizini lipničke lipe bio manastir, i da je tome manastiru poklonio aga zemlje “koliko je hvatao lipin hlad” (a to je, s obzirom na dužinu senke pri zalasku i izlasku sunca, bilo dosta). O lipi uopšte i o pojedinim lipama pričaju se legende. Narod u Sloveniji veruje da je Isus bio razapet na lipovom drvetu. Pored svete lipe u Banjaluci bio je potočić. Jedan pobožan čovek, koji je tu blizu stanovao, uoči svog polaska na ćabu opere u njemu ruke, i kad ih je obrisao, ostavi peškir na lipu, ali posle zaboravi da ga uzme. Kada je stigao na ćabu, vidi odjednom tu onu istu lipu, i na njoj svoj peškir. On peškir obeleži, i kada se posle vratio u Banjaluku, ode ka lipi i tu nađe onaj obeleženi peškir. Po tom čudu prozove se ona lipa Hadži(jina) lipa. Pod tom istom lipom rodila je neka devojka dete. Desi se čudo: lipa se odmakne tri metra u stranu, a na mestu gde se dete rodilo izbije izvor bistre

vode, sa koga su posle muslimani uzimali avdes. U Malom Vrpolju na Gradini ima jedna sveta lipa, pod kojom se niko ne sme odmarati ni spavati, niti se sme blizu nje nastaniti. Neki čovek otkine granu, pa mu pobesni konj; a kad je granu vratio, konj mu ozdravi. Kult lipe je od davnih vremena u dekadenciji, verovatno je da je ta dekadencija otpočela još pred kraj paganizma. Danas lipa nema u našim krajevima mnogo; međutim, veliki broj topografskih imena po njoj, mnogo veći no po ostalim drvetima, dokazuje da ih je pre moralo biti mnogo više, i da je svakako i poštovanje prema njoj bilo jače.

O visokom religijskom značaju lipe svedoči i činjenica da se od nje izvodi “živi oganj”, koji se upotrebljuje za obnavljanje vatre, za lustraciju ljudi i stoke, i za lek od mnogih bolesti. Slovenci veruju da u lipu ne udara grom, “jer se pod njom odmarala Bogorodica kad je bežala s Isusom”. Obratno, Srbi kažu da pod lipom ne treba spavati niti se od kiše zaklanjati, “jer u nju rado grom puca”. Lipa je korisna i kao apotropajon: njenim grančicama kite se vrata i prozori o Đurđevu danu i Trojičinu danu. Lipa je i arbor felix (srećno drvo) i stari srpski idoli, po svoj prilici, pravljeni su po prevashodstvu od lipovog drveta, uporedi izraze: “lipov bog” i “držiš se kakor lipov bog” kod Slovenaca, takođe i srpski izraz: “krste lipovi” (ne treba zaboraviti da sukrstovi kod Srba zamenili stare idole). Da je lipa arbor felix vidi se i iz običaja da svatovi, kad dođu, barjake najradije ostavljaju na lipi (dok druga drveta, npr. bagren i dud, izbegavaju).

Lipa je igrala izvesnu ulogu i u domaćem kultu. U Hercegovini se, kažu, nekada venčanje sastojalo u tome što su momak i devojka, u nedelju pre zore, dolazili u bogomolju sa dva svedoka, pa bi obišli tri puta oko bogomolje, i za to bi vreme jedan svedok držao više njih lipovu grančicu i govorio: “Kao što vi obilazite bogomolju, onako i vas svako zlo obilazilo!”. Činjenica da se lipa rado sadi po groblju dokaz je da se ona smatra i kao senovito drvo.

U skaski Dedalovog tipa, o podizanju Ferhadove džamije u Banjaluci, načinio je Rade neimar sebi i drugovima krila od lipove građe.

U narodnoj medicini ima lipa ugledno mesto. Živim ognjem iz lipe leči se naročito stoka (a ljudi se leče živim ognjem iz glogovine); pepelom iza živog ognja leče se kraste i perućina. Ugljenom od lipe leči se živa rana, mana srca; pije se u vodi kod bolesti stomaka; posipaju se njime noge kad se mnogo znoje. Kađenje bolesnika često se vrši na lipovom žaru. Tejom od lipe leči se kašalj, promuklost i glavobolja. Tej od lipovog, leskovog i vrbovog korena daje se ženi koja nema dovoljno mleka. Naročito je dobar za lek lipov cvet ubran u Međudnevice. Bolesnik od sušice treba da ide četrdeset dana ujutru pod lipu, pa će ozdraviti.

LOVOR, lovorika (Laurus nobilis)

Jak apotropajon, od koga beže veštice. Svakako zbog njegove antidemonske snage, i badnjaci i česnice kite se lovorom. Kada u sobu u kojoj spava dete ulazi često kakvo sumnjivo čeljade, nakade dete božićnim lovorom, da ne bi bilo ureknuto. U Primorju, kada čobani na Varindan krenu ovce od kuće na pašu, uberu granu lovora i obaviju je sebi oko vrata. Toga dana ovce se na pašu teraju granom od lovora.

Lišće od lovora je lek protiv crvenog vetra. Bobice su lek od sičije. Lovor je inače lek od potajne groznice, i od zubobolje, i sastavni deo leka od katara i kašlja.

MAJKINA DUŠICA (Thymus serpyllum)

Ime je zajedničko slovensko.

MASLINA, uljika (Olea europaea)

Maslina je drvo od boga blagosloveno; bez njega ne može biti liturgija; njega je grehota poseći. Maslinove grančice blagosiljaju se o Cvetima u crkvi; njima se posle kiti čeljad, kite se kuće; nose se u kupusište, “pa kupus neće jesti crv”; na Uskrs takvom se grančicom škropi vinograd. Grančice od masline zabadaju se u česnicu. Prilikom svadbe, ako je mladina ili mladoženjina kuća u žalosti, nosila se u Risnu mesto barjaka grana masline.

U jednoj skasci iz Levča (o demonu koji krade novorođenčad) (sveti) Krstivoje blagoslovi maslinu (“da bez njenog roda niko ne može živeti”) jer je prokazala kud je pobegao đavo. Od masline plaše se vukodlaci: onaj koga pojuri vukodlak, ako uspe da uskoči među masline, vukodlak mu ne može ništa. Od masline beže i veštice, i stoga se čeljad, ako dođe u opasnost od veštice, kadi maslinovim grančicama. Ako u kuću gde ima dece uđe kakvo sumnjivo čeljade, treba decu posle nakaditi božićnom maslinom. S druge strane, stari šuplji primerci mogu biti na zlu glasu da se u njima, kao i na orahu, kupe veštice.

U narodnoj medicini, plod od masline tuca se i privija kod krajnika i gušobolje. Koga

boli glava, ili ima veće poremećaje u mozgu, kadi se i pari vrelom vodom u kojoj su skuvane žile od masline. Zejtin od masline upotrebljuje se za masažu kod reume, bolesti utrobe, i dr.

MUŠMULA (Mespilus germanica)

Jedu je žene da bi uredile menstruaciju. U latinskom tekstu Luićeve Ljekaruše preporučuje se mušmula protiv bljuvanja.

OMAN (Inula helenium)

Reč je praslovenska.

ORAH (Juglans regia)

Po starom verovanju Srba i drugih indoevropskih naroda, orah (i drvo i plod) je u vezi sa donjim svetom i demonima donjega sveta. U raznim našim krajevima veruje se da je orah “drvo veštica i zlih duhova”, “halovito” i nesrećno drvo. Orah ima htonični karakter i u verovanjima Grka, Jevreja, Rimljana, Talijana, i prema tome može se samo očekivati da njegov plod služi za hranu htoničnim demonima. Kod nas, kao žrtva mrtvima ili demonima, orasi se ostavljaju po grobovima, o Badnjem večeru bacaju se uz odžak i u uglove sobe (gde se zamišljaju duše predaka) a u kući umrloga te godine dele se deci umesto kolača, dok se za vreme epidemije ostavljaju “na tavanu za čumu”. Žrtva u orasima prinosi se pokojnim precima prilikom kakvog novog događaja u porodici, a “naročito u onom sudbonosnom trenutku kada mladu uvode u novi dom i u njen novi kult”. U Rimu je tada mladoženja bacao orahe da bi odobrovoljio pretke. U današnjoj Indiji, na dan svadbe, otac nevestin, uz molitvu, žrtvuje orahe precima. Kod nas, kad mlada uđe u svoj novi dom, mladoženjin brat prosipa orahe (koji bivaju razgrabljeni kao nekad kod Rimljana).

U narodnoj medicini i vračanjima ima orah važnu ulogu. On se upotrebljuje kao “spoljnje sredstvo” protiv vrućice; njegov zejtin lek je od žive rane, a gar od ispucanih usana. Naročito su dobar lek badnjidanski orasi. Lečenje se najčešće vrši magičnim načinom. Protiv šuljeva isprži se i istuca devet oraha, lešnika, drenjina, zrna graha, vršaka od crnih metli, pa se uzme u devet puta uveče, uz molitvu “suncu zapadu”, i devet puta ujutru, uz molitvu “suncu istoku”. Ko boluje od dalka, provlači se ispod orahovih žila, ili pritisnu orah petom, zaokruže drvetom ono što je orah zahvatio, pa isti orah obese nad vatrom da se osuši. Ko pati od čireva, okupa se u vodi u kojoj su potopljeni orasi i lešnici, pa ove baci na put: ko ih uzme, na njega će preći čirevi. Ko pati od “žute rane”, on na nju natrlja orah, baci ga na ulicu, i beži bez obzira: ko taj orah uzme, na njega će preći rana. Orahovim ljuskama pokriva žena bradavice na prsima, da joj mora ne bi škodila.

Od verovanja o orahu valja zabeležiti ova. Kad na Svetog Iliju grmi, pocrvljaće orasi. Orah ne valja uzimati u ruke o Božiću, jer će se dobiti čirevi i guke po telu, ili će stoci izići guke. Isto tako dobiće čireve onaj ko dira orahe što su na Badnje veče bačeni u četiri ugla. Ako ih deca na Božić jedu, patiće od krajnika. Ako se porodilja na tri dana posle porođaja okupa u vodi u koju je metnula tri oraha, pa onda stane na seno, rađaće sinove.

Na Badnji dan i Božić vrše se s pomoću oraha različita gatanja. Prema kvalitetu oraha koji se razbije gata se o zdravlju i berićetu. Pre ručka meću se u čanak s vinom i medom tri oraha, pa se onda izvade i namene na zdravlje, plod i rod, i bace u tri sobna ugla; posle ručka razbiju ih, i ako koji bude kvaran, omanuće godina u onome čemu je bio namenjen.

U okolini Vinkovaca vrači (koji rade uz saradnju vila) naročito rado pod orahom mole svoje molitve i dele narodu trave (“jer vele da i na njemu ima vila”).

Orasi u snu znače sirotinju i štetu.

ORAŠČIĆ (Myristica moschata)

Oraščići, kuvani u crnom vinu sa šišarkom, karamfilićem, cimetom i biberom, piju se od srdobolje. Sastavni deo leka od deranžiranog stomaka. Istucanim oraščićem u maslu maže se glava protiv ćelavosti.

OSKORUŠA (Sorbus domestica)

U Međudnevice bere se “za lek”. Oskoruša je lek od srdobolje. Suve oskoruše jedu se od proliva.

POMORANDŽA, naranča (Citrus aurantium)

U običajima i domaćem kultu naranča često zamenjuje jabuku. U Trebinju polaženik ostavlja na badnjaku jabuku ili naranču, u kojoj se zabodeni novci. O Badnjem večeru domaćin deli ukućanima naranče. Dragi dragu od milosti gađa narančom (narodna pesma). O svadbi nevesta baca naranču u kolo.

U narodnim pesmama često se spominje kako majka sina neće da ukopa u groblje, već ga sahranjuje u bašti, pod narančom. Sa ovakvom praksom možda stoji u vezi verovanje da će, ako se u snu vidi naranča, umreti neko u rodu.

Kao i jabuka, i naranča se nosi kao ponuda bolesnicima. Inače njena upotreba u narodnoj medicini nije velika. Skuvana sa solju i zejtinom leči ona svrab. U vinu pije se od vetrova.

PŠENICA (Triticum vulgare)

Reč je praslovenska. Osnovna i neizostavna žrtva u mrtvačkom kultu i kultu predaka.

RAKITA (Salix ?)

Na rakitine grane rado sedaju vile, jer na to drveće đavoli ne smeju. Rakitine grančice nose se na Cveti u crkvu, a posle se njima kite kuća i štala, “da odvrate od doma i marve svako zlo”.

Voda u kojoj su kuvani rakita i peršun lek od tripera.“Rakita koja rađa dunjama” (nemogućnost, u narodnoj pesmi).

ROGAČ (Ceratonia siliqua)

U Hercegovini nakađuju se na prahu od rogača bolesnici od prišteva u grlu. Tej od rogača je lek od nazeba.

“Šljive na rogačima” je jedan adinaton (=što ne može biti) iz narodne poezije.

ROGOZ (Typha latifolia)

Ima jaku antidemonsku snagu, pa se upotrebljava u borbi sa vampirom.

RUŽA (Rosa)

Ruža igra veliku ulogu u vradžbinama kojima je cilj da se osigura zdravlje. Ona se uoči Đurđevdana bere, zajedno sa drugim lekovitim travama, i meće u nenačetu vodu, zajedno sa uskršnjim jajetom, i tom vodom na Đurđevdan rano umivaju se a jaje zakopava pod ružu. Na nju se, uz manipulaciju sa crvenim i žutim koncem, prenosi bolest (“daje žutilo za crvenilo”), najčešće žutica; pri tome se ponekad ruža apostrofira kao “Bogom sestrica”. Takav značaj ima, možda, i bosanski običaj da se na Jovandan veže svima u kući crvena svila i zlatni konci oko desne ruke i leve noge, pa se to nosi do Petrovdana, i onda skine i metne na ružu, gde ostaje preko cele godine.

Ruža je, kao i kod drugih naroda tako i kod nas, cvet ljubavi. U ljubavnim narodnim pesmama spominje se često; sa njom se često identifikuje mlada devojka. Ljubavna gatanja s pomoću nje vrše se na Đurđevdan. U okolini Đevđelije uoči Đurđevadne obeleži devojka crvenim koncem tri ružina cveta, i svaki cvet nazove nekim muškim imenom; sutradan pozove drugarice da pokažu koji hoće cvet i da joj tako pokažu suđenika. Magične trave i predmeti, s pomoću kojih devojka vrača da je momak zavoli, ostavljaju se uoči Đurđevdana da prenoće pod ružom. Za rđav znak smatra se ako ružin cvet padne s devojačke glave.

Ruža se rado sadi po grobovima, naročito na grobovima devojaka. Duša mladog momak može “mirisati” na ružu. U narodnim pesmama ima dosta primera iz kojih se vidi da ruža može biti senovita biljka, npr. iz grobova nesrećnih ljubavnika izniknu loza iz momkova i ruža iz devojčinog groba, pa se onda loza obavije oko ruže. U pripovetki o gonjenoj ženi duša pobijene careve dece, pored ostalih metamorfoza, sklanja se u ružu.

O postanku ruže i njene crvene boje pričaju se u našem narodu razne skaske. Bog se jednom razgnevio na đavola, i naredio anđelu da ga uhvati. Ali đavo bude brži, i anđeo ne mogadne učiniti ništa. Zato Bog reče anđelu da, kad pojuri đavola, otvori pred njim ružino

granje, pa će se đavo zaplesti. Tako se i desi. Onda đavo prokune ružu da na njoj iznikne trnje, a Bog sa svoje strane blagoslovi je da nosi najlepši cvet. I što su rekli, i jedno i drugo steklo se. Moguće je da se ovde ima u vidu divlja ruža. U okolini Niša priča se da je ruža najpre bila bela, ali otkako se neka devojka, ne znajući za bodlje, ubola, postale su ruže crvene. Po jednoj skaski iz Sarajeva ruža je postala iz krvi nevino pogubljene sestre. Međunarodni motiv o devojci kojoj iz usta padaju ruže poznat je i u našim pripovetkama.

U raju ima najviše bosiljka i ruža.Ako je žena rada da nema menstruacije, treba da, kad je dobije, opere sebe i zalije

ružu, pa je neće imati čak do druge godine, dok ruža opet ne cveta. Uopšte, s pomoću ruže vrača se da menstruacija bude uredna (“ružo rumena, daj ti meni tvoje crvenilo, evo ti moje belilo”). Da bi porođaj bio lakši, pije žena cvet od stoliste ruže. Sok od ruže, sa medom i bršljanovim lišćem, lek je od glavobolje. “Sirće od ruže” (tj. sirće u kome su metnuti cvetovi od ruže) dobro je za glavobolju i vatru. Sok iz cveta je sredstvo protiv kolere, a šipak se upotrebljuje protiv pljuvanja krvi; srdobolje; padavice.

RUZMARIN (Rosmarinus officinalis)

Ruzmarin je svatovsko cveće po prevashodstvu, i kao takvo spominje se često u svatovskim pesmama. Svaki svat mora biti njime zakićen. Uoči venčanja devojke ga na svečan način pripremaju za svatove. Na Božić ujutru njime se kiti kladenac ili bunar. Meće se u “lavatin” vodu u kojoj će se deca kupati. Sve bi to imalo da znači da je ruzmarin siguran utuk protiv zlih demona (verovatno zbog svog jakog mirisa). Međutim, smatra se da ga ne valja u kući saditi i držati.

U zapadnim (katoličkim) krajevima ruzmarin se u domaćem kultu javlja ponekad tamo gde je kod pravoslavnih bosiljak. Kod katolika u Bosni i Hercegovini mladoženjina majka dočekuje mladence na pragu i škropi ih blagoslovenom vodom i ruzmarinom. U sredini badnjidanske pogače pokatkad se meće ruzmarin.

Ruzmarin se upotrebljuje kao lek od nesvestice (oblozi od lišća). Tej se pije od grudnih bolesti.

RUJ, rujika (Rhus cotinus)

U Međudnevice svakoga petka drže seljaci ovce preko celog dana u toru zatvorene, a u podne im daju rujike u mekinjama.

Smola od rujike je lek od zuba.

SMOKVA (Ficus carica)

Izvesni običaji svedoče o spasonosnoj, apotropajskoj snazi smokve. Kad preti nepogoda i grad, treba zapaliti grančicu divlje smokve koja je blagoslovena na Belu subotu (“grad se siri u Beo četvrtak, a u Belu subotu uređuje se gde će i kad padati”) i njome krstiti prema oblaku, pa će se oblak rasturiti. Smokve se ne smeju jesti pre Preobraženja, a toga dana njima se pričešćuju.

Smokva igra dosta važnu ulogu u narodnoj medicini. Naročito su spasonosne smokve koje su ostale od badnjidanske večere. Smokva je lek od kašlja i nazeba, gušobolje, micine, krasta i rana. Sok od sveže smokve lek je od skorpijinog ujeda.

SMREKA, OMORIKA (Picea abies, P. omorika)

Smreka (omorika) može biti senovito drvo. U njoj je bio inkarniran demon koji nije dao da se podigne ćuprija kod Višegrada: čim bi se od ćuprije što podiglo, naišla bi Drinom omorika, udarila bi u ćupriju i srušila bi je. Najzad, neimar udari bradvom, naopako nasađenom, u omoriku, iz nje poteče krv, i progovori glas da će ćuprija ostati i toga dana i do veka (narodna pesma).

Ali omorika ima značaj i u kultu, naročito u lustracijama. Od omorikine kore prave se lile za petrovdanske vatre. Iz nje se vadi i živa vatra za čišćenje ljudi i marve. U Samoboru smreka može biti i božićno drvo. Izgleda da je bilo i svetih primeraka, koji su bili centar čitavog malog kulta - to se možda daje zaključiti iz etiološke skaske o postanju jedne džamije u Čajniču: Mehmed-begu prividilo se u više mahova kako na nekoj smreki uči hodža jezan, i on na tom mestu podiže džamiju.

TETIVIKA (Smilax aspera)

Tej od tetivike je narodni lek kod bolesti želuca, i kada kome krv “stane” (kome je krv “debela, pa ne može u žilama da ide”).

TISA, tis (Taxus baccata)

Tis uživa svuda izvanredno poštovanje, a naročito u Bosni i Crnoj Gori. On raspolaže sa takvom apotropajskom snagom kakvu, osim glogovine, nema ni jedno drugo drvo. Od tisa beže đavoli, veštice, more, i druge utvare. Đavo se hvata na glogovinu i tisovinu. Tisovina se prišiva detetu za kapu, ili se meće u odelo, u kolevku, da ga ne bi urekli, ili da mu ne bi naudile veštice. Nekakva Ciganka, za opkladu, od 50 plugova koji su na nekoj njivi orali zaustavila je svojim basmama 49, a jedan nije mogla, jer je u rogovima volova bilo uvrćeno pomalo tisovine (i zbog toga “takav plug ne bi mogli zaustaviti ni svi sihirbazi što ih ima na svetu”). Zbog toga se tisovina nosi, u obliku krstića, ili u obliku tri trougla urezana jedan ispod drugog, ili i bez naročitog oblika, kao amajlija. Žena kad noću pođe s detetom na selo, poneće sobom malo tisovog drveta; deci ga meću oko vrata, a devojkama u kosu, protiv uroka; takođe ga meću ovnu zvonaru pored zvona, kravama i volovima u roge, volovima u jaram, dobrim konjima u grivu. “Najveći ponos i tvrdo uzdanje u napredak svakom težaku jeste imati teljig od tisovine”. Tisovina se meće i u odelo i u sanduke s odelom; od nje se prave kašike (“jer to drvo smatraju čuvarem sreće”), korice za noževe, štapovi, đerdani, pa čak i muštikle, ali se na njih ne puši, “jer bi to bilo grehota”. Muslimani oko Vareša gone stoku tisovim prutovima i veruju da će im tako stoka bolje napredovati. U Vlasenici nose tisovinu u novčaniku, jer će se tako novci bolje sačuvati. Kad se leti jako naoblači, bosanski katolici pale tisovinu koja je na Cvetnu nedelju bila posvećena. U Podrinju rade se, o Đurđevu dne, izvesne manipulacije sa tisovinom protivu grada. Tisovinu rado drže pored ikone.

Tis je vilinsko drvo. Oko njega se skupljaju i na njemu se zadržavaju vile, a tis “raste samo na čistom mestu” (narodna pesma).

Poštovanje prema tisovini ima ponekad značaj kulta. Na Kosovu, kad se tisovina unese u kuću, moraju da je predvore dve mlade devojke “kao i mrca”. Postoji običaj da je na Badnji dan predvore i uščuvaju “budno do zore” tri lica, i u tom slučaju ima ona naročitu snagu. Poznata je i izvesna vrsta pričešćivanja tisovinom: na Uskrs, ko nema posvećenja, (“pogača, prešak sir i jaja, što se blagosilja na Veliku subotu”) neka prigrize dva-tri listića od osvećene tisovine “pa jednako ko kad se je i naio posvećenja”.

U narodnoj medicini tisovina ima sasvim ograničenu upotrebu. Tej od korena lek je od tuberkuloze pluća, a kora skuvana u maslu, ako se uzima kroz 40 dana, izlečiće padavicu.Dodatak:

Ne sme se goreti.

TOPOLA, trepetljika (Populus)

Prema jednoj skaski, Bogorodica, bežeći od Jevreja, molila je trepetljiku da je sakrije: trepetljika nije htela, i zato je Bogorodica proklela da joj se lišće uvek leluja i bez vetra. Po drugom, uglavnom suprotnom verovanju, na topolu vole sedati vile, "jer na to drveće vragovi ne smiju". Tako je sasvim prirodno da topola može biti spasonosna. Pod njom leči se groznica. Bolesnik zapali na njoj sveću od Svetoga Marinja, i govoreći basmu traži od topole (odnosno od vila koje su na njoj) da sa njega skine groznicu; onda otkine tri topolove grančice i baci iza sebe, i onda oguli topolovu koru i tri puta njome obavije topolu. Topolova grančica zabada se u kupusište, da sačuva kupus od buvača.

Na dan 1. maja ode svaki momak u šumu, nađe hrastić ili topolu, okiti je pantljikama i usadi ispred kuće devojke koju voli.

Topola u narodnoj medicini ima sasvim malu primenu. U vodi u kojoj je prokuvano topolovo lišće kupa se bolesnik od vrućice.

TREŠNJA (Prunus avium)

Reč je pozajmica iz latinskog, poznata svima slovenskim jezicima. Trešnja ima izvestan religijski značaj, i u dobrom i u rđavom smislu. Trešnjevim drvetom ne valja ograđivati groblje, "jer je (to drvo) prokleto"; s druge strane, muslimani u Bosni smatraju trešnju za sveto drvo, i o tome pričaju jednu etiološku legendu: Kad je Nimrod sa svojim ljudima hteo da spali Avrama, jasika je dala svoje drvo, a zelembać je vatru potpirivao. Samo

trešnja ne htede nikako goreti. Zato jasika neprestano treperi, zelembaća svako ubija, a trešnja je sveta. Od trešnjeve (ili brezove) kore prave se "lile" koje se ritualno pale uoči Ivanjdana ili Petrovdana; ali je mogućno da je tu razlog praktički, a ne religijski. Trešanja s proleća valja okusiti nekoliko, a ne samo jednu, "jer će se u protivnom od jedne čaše rakije opiti". Od trešnjevog drveta ne valja ložiti vatru "zbog vrućice". Na grobu momka ili devojke, u Omolju, sadi se, uz razne ceremonije, trešnja (u koju ima da uđe duša pokojnikova).

Trešnja ima izvesnu ulogu i u vračanjima i gatanjima. Devojka koja želi da se uda prostre uoči Đurđevdana pod kakvu mladu trešnju nenošenu povezaču, pa sutra pre sunca zatrese trešnju i kaže: "Povezača nenošena, devojka neprošena, a livada nekošena: povezaču ponesoše, livadu pokosiše, i devojku zaprosiše". Cvetove što sa trešnje opadnu pokupi u povezaču i nosi uza se. Prema grančici trešnje, metnutoj na Andraševo u vodu, gata se o dužini života: ako grančica procveta, biće život dug, a ako procveta i olista, biće kratak.

U narodnoj medicini lišće od trešnje upotrebljava se protiv opadanja kose; trešnjeva smola je lek od zubobolje, strugotine od trešnjeve čuture lek od dalka. Ispod grane divlje trešnje provlače se nerotkinje, da bi začele.

TRN, drač, devesilj drač (Crataegus monogyna, C. oxyacantha, Paliurus aculeatus)

Trn, ili drača, vrlo je moćan utuk protiv svih zlih demona. Kao takav, ima on nadimak devesilj (kao, uostalom, i druge neke magične biljke, na primer oman), to jest, on sam sadrži toliku moć koliku devet drugih magičnih biljaka zajedno. Njega se plaše veštice (i zbog toga se smatra da ga je dobro uvek u kući imati), đavoli, pustolovice (i zato se čovek može od njih spasti ako se sakrije u trnje), i svi zli demoni uopšte. U okolini Trebinja na dan svadbe svi svatovi, a naročito mladi momci, zabadaju u haljinu crni trn, "da im vještice ili zli duhovi ne nahude". Ko nosi sobom štap od crnoga trna, može ići slobodno kuda hoće. Od trna bliznaka (dve naporedo srasle grane) uzima se komadić i prišiva detetu na kapu, kao amajlija. Da zli demoni ne bi mogli ući u zgradu i napakostiti ljudima i stoci, osiguravaju se vrata na taj način što se više njih meće trn ili trnje; to se, pre svega, radi u one dane kada su veštice i zli demoni naročito nasrtljivi, na primer o Ðurđevdanu. Kroz trnje demoni ne mogu da prođu, jer će ih ono u sebi zadržati; trn na taj način može i da privuče demone, i veže ih za sebe i protiv njihove volje; i zato veštice, kada polaze na zborište, pošto se namažu mašću, govore poznatu formulu: ni o trn ni o grm, već tu i tu, jer ako joj se tu zaplete kosa, izgubljena je. Marko Kraljević je u nekoj prilici razmrsio vilinu kosu koja se tako bila zaplela, i vila ga je zato nagradila da bude junak nad junacima. Podatak da se vukodlak "rado uvlači u dračetinu", prema ovome, nije verovatan. Da trnje ima zaštitnu snagu i da razgoni demone verovali su, uostalom, i drugi, stari i novi evropski narodi. Bion, poznati filozof, celoga veka hulio je na bogove, ali kada se u starosti obolestio - kaže njegov biograf - metnuo je na vrata od svoje kuće trn i lovoriku.

Kao apotropajon, utuk, trn se naročito rado upotrebljuje u borbi protiv mrtvačkih demona, i protiv pokojnika čiji povratak želimo da onemogućimo. Pre no što se mrtvi spusti u raku, bode se trnovim kocem, "da se ne bi povampirio", ili mu se, iz istog razloga, zabada trnje u palčeve od nogu. Protiv vampira nose se uvek sobom po tri trnove bodljike, i zabada se trnje pod kućni prag. Haljine u kojima je neko izdahnuo bace se izvan sela, na kakvo trnje, "da tu istrunu". Vampir se bode ili glogovim kocem, ili kocem od trna; naročitu moć ima trn koji je blagosloven na Cveti, ili koji je preko Velike nedelje stajao na oltaru. Uverenje da mrtvac, ili njegova duša, ne može kroz trnje, jer ga ono privlači i vezuje za sebe, uticalo je na formu sahranjivanja. Da se mrtvac ne bi povampirio, meće se vrh njega, kako nam u pripovetki Prokleti kam kaže Stjepan Mitrov Ljubiša, "red ploča, gomila kamenja i navilje drača" (uporedi Daničić, Poslovice, 479: "Da mu je drača pod nogama, a ploča nad glavom. nek ne može ni gori ni doli", i Vuk, Poslovice, 4660: U molitvi protiv veštice kaže se: "Bog joj ozgo draču, a ozdo ploču"), isti način sahranjivanja kao i u germanskoj preistoriji. Kod Nemaca postoji - ili je doskora postojao - običaj, a takođe i kod Rimljana, da se po groblju sadi trnje. Tako se ponekad postupa čak i sa senovitim životinjama. Ako, naime, ko iz neznanja ubije kućnu zmiju, sahranjuje se ona sa istim počastima kao i čovek (jer se, prema primitivnom verovanju, u njoj nalazi duša najstarijeg pretka, ili drugog kog pokojnika iz kuće); i sa istim osiguranjima sa kojima se sahranjuje čovek za koga se bojimo da će se povampiriti: naime, pokrije se belom krpicom (to treba da je obavezni pokrov) i zakopa duboko u zemlju, pod trn. Ko ubije zelenbaća - koji se kod nas smatra za demonsku životinju - treba da, u zalazak sunca, u svaku njegovu rupicu zabode po jedan trn. Trn, dakle, predstavlja prepreku za zle duše i za duše uopšte; one ne mogu da kroza nj prođu, ili ako to pokušaju, ili inače na bilo koji način dođu u dodir s trnjem, zadržaće se u njemu i zalepiti za njega. Prema tome, na svakom trnu i

u svakom trnjaku može, eventualno, biti po kakva duša lutalica, koja je tu na ko zna kakav način dospela. U vezi s tim može se razumeti jedna naša religijska zabrana. Ne valja se, kaže se, da se dečje pelene meću na trnje, "jer će se deca srditi": u stvari, pelene na trnje ne treba stavljati (prema primitivnim shvatanjima) iz istog razloga iz koga se noću ne ostavljaju napolju - to jest, da se za njih ne bi zalepila kakva zla duša. I druge neke stvari mogu vezati dušu za sebe, i na taj način oduzeti joj slobodu kretanja, i mogućnost da nam eventualno čini zlo. Tu moć ima, na primer, kamen. Kada se sahranjuje pokojnik za koga postoji bojazan da će se povampiriti, u njegov grob se bacaju tri kamena - očevidno zato da dušu, ako bi htela da iziđe, zadrže. Mnogi narodi brižljivo su ograđivali, pa neki tako rade i danas, grob kamenovima, ili bi ga punili kamenjem, očevidno u istom cilju. Nadgrobni spomenik prvobitno je imao zadatak da duši osigura mesto gde će da se skloni, odnosno da je za sebe veže. Na grob vampira Save Savanovića, u Glišićevoj pripoveci, nabacali su seljaci "kamena, klada, i svakojaka trnja, najviše glogova". Moć vezivanja ima i (brezova) metla. Otuda običaj, koji ni u Beogradu nije nepoznat, da se ispred praga, kada svatovi ulaze u kuću, meće metla: ona će zadržati zle duše, ako pokušaju da u svadbenoj povorci uđu u kuću. Najzad, tu moć nema samo trnje, nego je može imati i granje uopšte. Kod Tešnja u Bosni ima grob nekakvoga čoveka koga su ubili hajduci, pa ga tu i zakopali. "Ko god je poslije toga prolazio mimo toga groba, bacio je na nj granja". Kod Vlasenice ima grob nekakvoga hajduka, koji je tu poginuo. "Svaki čovjek koji onuda naljegne, baci po jednu granu na taj grob; jer ko ne bi bacio, o tom kažu da će oboljeti". Granje, očigledno, ima ovde zadatak da zadrži dušu, utoliko pre što su u ovom slučaju u pitanju ljudi koji su umrli nasilnom smrću, a ta kategorija duša najopasnija je: i posledica koja se pretpostavlja ako se grana na grob ne baci - naime, oboljenje - jasan je dokaz da se granom doista treba da duši spreči izlazak, jer, kao što znamo, zle duše su te koje, prema primitivnom verovanju, izazivaju u čoveku bolest. Poznata fraza "metnuti devojci granu na put" (to jest, "smesti je čim da se ne može udati", Vuk, Poslovice, 3430) postala je u ovim asocijacijama, s obzirom na negativnu magičnu moć grane, moć smetanja i zadržavanja. Isto tako, možda, i poslovica "Kurjak se ne plaši šušnjatom granom" (Vuk, Poslovice, 3171).

Trnu se pokatkad pripisuju osobine koje inače nalazimo samo kod mitskih biljaka. Ako se koji momak ne može da oženi, treba - kaže se - da ćuteći kopa beli trn, dok ga celog iz zemlje ne iskopa, i da na njegovom kraju nađe neki crveni kotur. Ako mu to pođe za rukom, oženiće se; samo je takav kotur vrlo teško naći, jer koren pri kopanju ide sve dublje i dublje u zemlju.

U magiji ponekad je trn zamenjen iglom ili ekserom.Za čoveka koji je preko običaja ljut i nabusit kaže se: "kao da je na trnje mokrio". Kad

se u tuđoj kući takne trnom u verige, odmah će se čeljad zavaditi.Tej od trnovih žila, isto tako kao i plod trna, lek je od srdobolje; tej od semenaka lek je

od kašlja i sušice. Tejom od trnove kore valja oplaknuti usta živinčetu, protivu šapa. Kora od korena, skuvana s dukatom, lek je od žutice.

TRNJINA, crni trn (Prunus spinosa)

Narod veruje da ne može biti pravog proleća dok trnjina ne procveta.Tej od trnjine, sa stipsom, lek od srdobolje. Kod kilavosti sokom od trnjine prelije se

peršun i privija na mošnice.

TRSKA (Phragmites communis)

Kojoj se ženi ne drže deca, kada zatrudni, treba da odseče trsku, nalije u nju vina, umesi devet kolačića i uzme jedan stari nož, pa da sve to zašije u platnenu kesu i (uz druga vračanja) pusti u tekuću vodu (okolina Kučajne). U okolini Ðevđelije mera za grob i mrtvački sanduk uzima se trskom.

HRAST, dub (Quercus robur)

Prema hrastu ima srpski narod veliko poštovanje, i mnogi starodrevni primerci smatrani su za božanstva i uživali kult. U oblasti Zaglavku (istočna Srbija) "svako selo ima po nekoliko zapisa, i to su mahom gorostastni hrastovi sa usečenim krstovima u njihovim deblima. Niko ne sme da odseče takav hrast, niti i opalo suvo granje s njega da gori, jer bi se takvome kuća ugasila ili bar bi mu ruka usahla" - i to, uglavnom, važi za sve srpske krajeve. Pod takvim hrastovima, o letnjim praznicima (Spasovdan), održavane su molitve i prinošene žrtve, i tom bi prilikom u stablo bio urezivan nov krst. Pod hrastom bi bile održavane i

skupštine (čuveni takovski grm, pod kojim je, 1815. godine, donesena odluka o ustanku na Turke!). Gde se pored starog hrasta nalazi crkvica ili krst, tu je hrast, verovatno, paganski ostatak. Hrast je docnije, ponekad, zamenjen krstom od hrastovine, koji je postavljan u njivama. Pod starinskim hrastom, veruje narod, može biti zakopano i blago. Badnjak se uzima po pravilu (a u nekim krajevima, npr. u nekim krajevima Bosne, isključivo) od hrastovine. Uporedi i poslovicu: "Da je svaki dan Božić, ne bi bilo duba vražijega", tj. isekli bi se na badnjake. U pripovetki blagodarni dečko navaljuje na grob demonske krave koja ga je othranila tri hrastova stabla. U jednoj narodnoj pripovetki, međutim, na hrastu se skupljaju đavoli.

Hrastove grančice imaju takođe veliku ulogu u kultu. U južnoj Srbiji običaj je da na Svetoga Ignjata domaćin uđe sa hrastovom grančicom u kuću, i čestita ukućanima Novu godinu; zatim tom grančicom čara vatru, i posle je zabode u gredu i tu čuva do Malog Božića (1. januar), a onda je izgori. Hrastova grančica igra važnu ulogu i pri dočaravanju kiše - nju tom prilikom nosi prpac. Hrastovom metlom posvećuje stara veštica novu vešticu. Tri hrastove grančice upotrebljuju se u manipulacijama oko teranja uroka kad je dete urečeno. U istom cilju daje se urečenom detetu da pije vode u kojoj je potopljeno sedam ili devet hrastovih ugljena. U Crnoj Gori na Spasovdan krsti se zelenom hrastovom granom svako žito, i kite se torovi i kuće. U Sv. Martinu (Međumurje) uoči bogojavljenja donese se iz crkve osvećena voda, pa se onda u nju zamoči hrastova grančica i prska (lustrira) celo selo.

Tej od hrastove kore ili žira upotrebljuje se protiv srdobolje, kora za zaustavljanje krvi, protiv znojenja nogu, kijanja, kile, protivu šapa, protivu buba; hrastov žir, ili voda u koju je potopljeno hrastovo lišće, sredstvo protiv srdobolje. Bolest se može preneti, prebaciti na hrast.

Za poneke starodrevne primerke vezuju se i etiološke skaske. U selu Poljici (Hercegovina) ima jedno mesto što se, po jednom visokom, uvek zelenom hrastu zove Zeleni Dub. Priča se da je pod tim hrastom zaklano jednom dvoje nevine dece, pa je nož kojim su zaklana obrisan o drvo, i od toga je doba ono zeleno i leti i zimi.

Kod Srba postoji muško ime Rastko ili Rastislav.

CER (Quercus cerris)

U srpskoj religiji ima cer izvanredan značaj: on se često bira za zapis; kad se prilikom epidemije izvlači živi oganj, ispod žila cera kopa se prokop, kroz koji će se provlačiti ljudi i stoka. On se najradije ili isključivo uzima za badnjak. Pandan ovom normalnom badnjaku je običaj u nekim krajevima da o Svetom Ignjatu (ili na Badnji dan) polaženik donese u kuću cerovu grančicu, i ulazeći s njom pita ukućane da li slave mladoga Boga; kad mu ukućani potvrde, on sa grančicom u ruci blagosilja za plodnost, pa onda zabode grančicu više ognjišta u zid, i tu je niko ne dira dok sama ne padne.

U vračanjima protiv grada, na Ðurđevdan, izbuše se četiri cera na premetima, i u te rupe metne po parče tisovine. Istoga dana treba procediti mleko kroz rupu na cerovoj kori i metnuti dva-tri parčeta kore pod karlice, pa će se hvatati debeo skorup.

Koja devojka želi da ima mušku decu, treba da na venčanje u sebi spominje cer, a za žensku decu granicu (etimološka magija!).

Cer može biti i fetiš. U okolini Velesa ima jedan stari cer, koji narod smatra za svetinju, i niko se ne bi usudio da ga poseče ili oskrnavi. Narod dolazi kod njega svakog četvrtka od Uskrsa pa do Spasovdana, pre sunca, pali na njemu sveće i vezuje konce od odela. Kroz jednu šupljinu u njemu provlače se nerotkinje da bi začele.

Cerova kora, u vinu, lek je od pljuskavice; cerov žir od srdobolje; lug od zaptivanja. @ene koje imaju mnogo pranja piju musu od cera, ili jedu njegovu mezgru. Cerova voda pije se i protiv vatre. Kad dete mnogo plače i mokri, kaže se da boluje od gorske: u tom slučaju baje mu se sa tri cerove šipke zapaljene više njegove glave.Dodatak:

Muški parnjak ženskoj granici.

ŠEVAR (Phragmites communis ???? Typha latifolia)

Protiv kašlja, probadi i grudobolje pije se sitno iseckan i skuvan ševar, pomešan sa žutim šećerom.

ŠIMŠIR, zelenika (Buxus sempervirens)

Šimšir se spominje u narodnim pesmama kao lepo i skupoceno drvo: od njega se, u

mitskim dvorovima, prave kućne grede, palice, vreteno. U pesmi "Dvije seje brata ne imale" prave sestre brata od šimširovog drveta (u nadi da ga ožive?). U jednoj žetelačkoj pesmi pominje se mrtvački sanduk od šimšira. Narod u Bosni veruje da vile tkaju platno na razboju od šimšira.

U svadbenim običajima šimšir, u okolini niškoj, ima važnu ulogu: njime se kiti "ogledni" (svadbeni) kolač, i u više prilika svatovi; mladi se na glavu stavlja venac od šimšira. Prilikom ritualne strižbe deteta, kapa koju mu kum donosi mora biti zakićena šimširom. U Sentandreji Srbi kite božićni kolač šimširom.

ŠIPAK, nar, mogranj (Punica granatum)

Ima izvesnu ulogu u domaćem kultu. Na Božić ujutru uzme jedan mladić šipak i ide oko kuće govoreći: "Dobro jutro, dome! Mir božji i Hristos se rodi!" (u Boki). Na badnjidanskoj trpezi mora biti i šipak. I u agrarnom kultu javlja se šipak: on se meće u džak sa semenom sa kojim će početi setva. Po varošima u Hercegovini, kada mlada uđe u svoj novi dom, podstakne na ognjištu glavnje (kao polaženik što čini), i ostavi na ognjištu šipak u koji je zadeven talir ili dukat.

O Ðurđevdanu jede se šipak "radi zdravlja".Šipak se upotrebljuje kao lek od "napetka"; gasi žeđ od groznice; daje se ko je

otrovan pa bljuje krv. Na dan Svetog Bogorodičinog pojasa (31. avgust) provlače se ispod njega bolesna deca.

ŠLJIVA (Prunus domestica)

U domaćoj religiji šljiva ima ugledno mesto. Ona se sadi po grobovima, za vreme pogreba i docnije, više glave pokojnikove, i kiti se raznobojnom vunicom i krpicama, i drugim darovima. Umrla deca se i danas, u nekim krajevima, sahranjuju u šljiviku. Sve to pokazuje da šljiva može biti senovito drvo, sedište kakve duše, i, u daljem razvoju, kakvog demona ili božanstva. Otuda se desilo da se, po raznim krajevima našeg naroda (npr. u istočnoj Srbiji i Crnoj Gori), od šljive seče badnjak. U istočnoj Srbiji pod šljivom vrši se na Uskrs (jako starinsko) pričešćivanje koprivom.

Sa šljivovom grančicom vrača se, na Svetog Ignjata, i na Božić, za berićet, i posle toga zadene se ona za verige.

"Gde šljiva najbolje napreduje, tu je najbolje mesto i za građenje nove kuće".Za mladu šljivu privezuju devojke kosu što im opadne, "da bi im kosa bolje rasla".

Kroz procep mlade šljive provlače dete koje boluje od dugotrajne bolesti: jedna žena provuče dete i doda ga drugoj; onda ga ta druga kroz procep doda ovoj prvoj, i ova ga bežeći odnese kući. Šljive dvojanke ne treba jesti, "jer će se sastavljati prsti na nogama"; ili će se rađati blizanci. Kad se beba prvi put okupa, prospe se voda na rodnu šljivu.

U narodnoj medicini upotrebljuju se i šljivin plod i drvo. Plod se bere u Međudnevice, i onda je lekovit. Grančice od šljive upotrebljuju se pri "otvaranju" bolesnika. Koštice od šljive (i bresaka, i jabuka) u rakiji piju se od groznice. Vodom u kojoj je skuvana šljivina kora treba plaknuti usta živinčetu koje boluje od šapa.

Poznata su izvesna vračanja i zabrane u šljivinu korist. Da bi bolje rodile, na njih se meće božićna slama (verovatno u nameri da duše kojima je slama impregnirana pređu u šljivu); na Bele poklade pali se po šljiviku slama. Svakako iz toga razloga o Biljanom petku magične biljke meću se na šljivu. Na svetog Trifuna Orezača (1. februar) ne rade žene ništa iglom, "da ne bi crvi jeli šljivu".

Kad na Božić pada kiša, rodiće šljive.

ČUVARKUĆA (Sempervivum tectorum)

Brani kuću od groma (na italijanskom i engleskom po bogu gromovniku - Jupiter's beard).

----Flowers and Plants

Alder. (Jova) Associated with spring and fire festivals. Symbolized the feminine watery

element to the masculine fire of the Ash. Sacred to Bran the Blessed; emblem of Pan. The Celtic fairy tree, representing divination and death and ressurection.

Apple. (Jabuka) A magic fruit of the otherworld. The Celtic Silver Bough; the Hallowe'en fruit symbolic of immortality, fertility and marriage; the Tree of Avalon and sacred to Celtic divinities. When cut across the core it shows the pentagram or five-pointed star of magic. Sacred to Venus as love and a bridal symbol, the apple bough was awarded as a prize in the Sun Bridegroom race with the olive as the Moon-Virgin race award. It was also used in the rites of Artemis and Diana; and was an attribute of Nemesis. The apple tree is sacred to Apollo, and apple blossom is a Chinese symbol of peace and beauty.

Ash. (Jasen) The World Tree of Scandinavia, the Norse Yggdrasil, a world axis. Masculine fire to the alder feminine water element. The tree has healing properties and protects against snakes. It is sacred to Odin who hung nine nights and days on the tree; and also to Poseidon and Zeus/Jupiter. It is symbolic of modesty, adaptability and prudence.

Bay. (Lovor) As an evergreen it symbolizes resurrection, renewal and immortality; it is often used as a substitute for laurel as a victor's crown of glory and honour. Bay made the crown at the Pythian Games, and it is an emblem of Apollo.

Beans. They contain magic power, can transmogrify, they symbolize immortality and are closely associated with festivals of the dead. They are thrown at the Hindu Holi and scattered at the Japanese Satsubun as symbols of good health and good luck and, having magical properties, beans and peas are also used at Japanese festivals of the dead. The Romans also used them at the Lemuria in ghost-expelling rites. The English Lord of Misrule who presided over the Twelve Days of Christmas was selected by finding the bean in his slice of Christmas cake and was then called the King of the Bean, with his feminine counterpart as Queen of the Pea. Frazer sees in this custom possible vestiges of earlier selection of human sacrifice.

Birch. (Breza) A marker of boundaries, its silvery trunk made the limits or paths more visible at night. Because it was light and supple it was used to beat the boundaries and also used to beat those who overstepped them and to whip boys at boundary-marking festivals so that the points were impressed on their memories. It was also believed that the rod, or thong, used in whipping imparted its qualities to the person being beaten, thus the birch was used on account of its straightness. It represents the masculine and solar aspect to the Rowan's feminine and lunar. It is the Cosmic Tree of shamanism, and is sacred to Thor, Donar and Frigga.

Blackthorn. (Trnjina, Crni trn [Prunus spinosa]) One of the four thorn spirit trees representing the winter spirit; said to be malignant and used as the black rod of magic.

Buckthorn. (Rhamnus cathartica) An aportopaic plant chewed at the Roman Lemuria.

Cedar. (Kedar) The Babylonian Tree of Life, sacred to Tammuz. The sacred wood of the temple of Solomon. It symbolizes strength, stateliness, uncorruptness.

Elder. (Zova) A witch tree belonging to the Old Woman, whose permission must be sought before it is cut; she is the Scandinavian 'Elle', the Witch Mother. A lunar tree which, like the hawthorn and rowan, must not be brought indoors, nor should the wood be burned on domestic fires. It is a death-and-rebirth symbol since it both dies and revives quickly.

Fern and Fern Seeds. (Paprat) Gathered at midnight before Midsummer's Day or on St John the Baptist's Eve, to be used in magic rites. The seeds are associated with dew as evanescent.

Fig. (Smokva) A symbol of fertility and prosperity; figs are a 'pure food' of the Greeks and as such were worn in a necklace by the scapegoat at the Thargelia, and fig boughs were used to beat the scapegoat. Baskets of figs, carried in processions, represented the goddess as woman or mother. As a phallic symbol the fig is sacred to Dionysos/Bacchus, Jupiter, Silvanus and Priapus. It is the Islamic Tree of Heaven and, with the vine, a symbol of Israel.

Gorse. (Žutilovka, Žukovina) One of the four thorn spirit trees or bushes. Solar.

Hawthorn. (Glog) One of the four thorn spirit trees on whose thorns spirits are speared and whose spikes 'clooties' (pieces of cloth) are hung for magic, healing, or for the passing of souls. The flower is the garland for the May Queen. Old clothes were kept on until the May flower was out and new clothes donned at the festival. As it is associated with witches (the Old English Hagg the name for Hawthorn) it must not be brought into the house. It is feminine and lunar to the masculine yellow, solar Gorse.

Hazel. (Leska) One of the five chief witch trees, used for divination and dowsing. A feminine tree of wisdom; hazel or willow was the shaft of the witches' broomstick. The hazel wand has magic powers. It is sacred to the Celtic groves and to Thor. Hermes carried a rod of hazel. It is also associated with the Mother Goddess.

Hemp. (Konoplja, Kudelja) One of the apotropaic plants for the midsummer festival and the seeds were used for divination at Hallowe'en.

Holly. (Božikovina) Sacred to Saturn, it decorated his temples and was used for decorations at the Saturnalia, which is now taken over by Christianity with other Saturnalian rites at Christmas. Christians also take the red berries and spikes as the blood and crown of thorns of Christ. As an evergreen it depicts eternal life; it also symbolizes good will, health and happiness. Holly protects against witches, who will not cross a threshold of holly.

Honeysuckle. (Orlovi nokti, Kozja krv) Used with rowan as an apotropaic plant at Beltane.

Ivy. (Bršljan) Sacred to Dionysos whose crown was of ivy, his thyrsus encircled with ivy and his cup the 'ivy cup'; also sacred to Osiris, Attis and Apollo. It takes on the symbolism of the evergreen. It is feminine to the masculine holly, but priests of the sacred temple fire could neither touch nor mention ivy as its symbolism was also phallic.

Leek. (Praziluk) A purgative plant like garlic and onion; it was used to beat the scapegoat at the Thargelia. It was a Celtic sacred plant, adopted for St David of Wales.

Lily. (Ljiljan) Statues of Hera, Goddess of Flowers as well as marriage, were adorned with lilies at the festival of the Sacred Marriage. It was sacred to all Virgin Goddesses and was a symbol of purity as it grew from the milk of Hera; sacred also to Diana as chastity.

Marsh-marigold (Kopitac [Caltha palustris]) or King-cup. (Maslačak, žabnjak ljutić) An apotropaic plant; the yellow flower is solar. It is used at May Day festivals and is also known as the 'herb of Beltane'; and was spread on the floors of stables and byres in the Isle of Man as it has powers of warding off evil.

Mistletoe. (Imela) As an evergreen it is a symbol of immortality; it is the life-essence, new life and rebirth at the winter solstice. It is the Golden Bough of Aeneas and of the Druids and is important in Norse and Celtic mythology where it represents the sacred feminine principle with the oak as the masculine. In Celtic ceremonies mistletoe had to be cut, left-handed, on the sixth day of the moon of a suitable month, at a suitable place, by a Druid fasting and wearing a white tunic and using a 'golden' sickle. The mistletoe was caught in a white cloth (it must never touch the ground or be touched by iron) and a white bull was sacrificed. It is associated with the Norse god Baldur and is an emblem of Frigg, his mother. It is the Scandinavian plant of peace; to meet under it is to form a truce. It is a magical plant, a charm against wounding in battle and protects against lightning and witches. In Sweden it was hung from the roof over a crib or stall to ward off trolls as it renders them powerless. In Brittany bunches of mistletoe were hung from the roofs of houses and stable doors to deter witches. In many places it was gathered with other magical plants at the winter solstice and midsummer festivals. It is an all-healing plant. As neithera tree nor a shrub, neither being nor not-being, it represents freedom from limitations, but equally freedom from protection, hence anyone under the mistletoe has re-entered the realm of freedom, of the unrestricted and of chaos, and must accept responsibility for doing so as

there is no longer any protection by normal laws. In such a position boons asked cannot be refused. Yule-tide and Christmas kissing under the mistletoe also takes on this freedom from restriction and protection and is a fertility rite in which any liberty can be taken. Mistletoe is sometimes carried by first-footers. It is not used as a decoration in churches, except York Minster which has Norse associations, and has remained wholly pagan at festivals.

Mugwort. (Artemisia vulgaris) A magical plant used for divination on Midsummer's Eve.

Myrrh. (Mirha, Mira, Izmira) A tree of Adonis, symbolizing sorrow and suffering, used at the Greek Adonia.

Oak. (Hrast) The sacred tree of the Celtic Druidical rites, the oak being the masculine principle with mistletoe as the feminine. It symbolizes strength, durability and the human body. It attracts lightning and is often associated with Thunder Gods such as the Scandinavian Thor and Zeus/Jupiter. The marriage of the Roman oak god Jupiter to the oak goddess Juno was celebrated annually in an oak grove, with devotees wearing oak garlands. A crown of oak leaves was often worn by a victor orr hero. Oak groves were sacred places and the scene of Druidic and Teutonic ceremonies. Oak, rowan and yew were used to kindle festival fires, particularly among the Celts. The Green Man or Jack-in-the-Green was covered in oak sprays. Oaks were often planted as landmarks for the Beating of the Bounds ceremonies, and oak was the club of Heracles/Hercules and of Cu Chulainn. Sacred to Indra, Zeus/Jupiter, Thor, Dagda.

Palm. A Tree of Life, its branches were carried in processions at festivals of Isis and in triumphal processions it represented victory, fame and exaltation. Sacred to Baal-Tamar, Lord of the Palm, and to Ishtar and Astarte. It was an early Christian emblem of one who had made the pilgimage to the Holy Land, hence a Palmer.

Parsley. (Peršun) A mystic plant representing the feminine principle; its seeds were supposed to come from the underworld. A crown of parsley was awarded to the victor at the Nemean Games.

Pine. (Bor) Symbolizes uprightness, vitality and fertility (its cones containing many seeds), and as an evergreen , immortality. The Greek Isthmean festival took place in a pine grove. With the olive and savine it was put on purificatory bonfires at the Paralia. Sacred to Serapis, Zeus/Jupiter, Dionysos, Artemis, Diana, Attis and Cybele and associated with Mithras, Aesculapios and Confucius.

Reed. (Trska) Associated with the waters. It was a symbol of royal authority in Egypt and, as the papyrus, a time recorder. Reeds were strewn on floors in churches.

Rose. Roses were cultivated on Roman graves in 'gardens', or scattered on graves at the Rosalia as symbols of resurrection and eternal spring. They were used in the Egyptian mysteries of Isis and Osiris. It is a flower of paradise, and is sacred to Isis, Aphrodite/Venus, Adonis, Aurora, Helios, Dionysos and the Muses. It represents the Virgin Mary in Christianity and the Prophet in Islam. It is the emblem of England.

Rosemary. (Ruzmarin) A funerary plant - represents remembrance and constancy. One of the apotropaic plants used at May Day ceremonies, it is sacred to Ares.

Rowan. (Oskoruša) The Gallic tree of Life and the Gallic-Celtic sacred wood used for ritual fires, together with the oak and yew. A magic, fairy, witch tree which protects against all sorcerers and, tied to a cot, prevents 'taking' by fairies. The tree of the Celtic spring festival Imbolc; dedicated to the waters, holy wells and springs. It is used in May Day festivals and put on houses, stables and byres as apotropaic; it is sacred to Brigit, and also to Thor as attracting lightning.

Savine. Thrown on fires, with olive and pine, to purify the flocks at the Paralia.

St John's Wort. A midsummer festival flower representing the gold of the sun. It protected the eyes from the glare of the bonfires; and took its name from the change of the

midsummer pagan festival to that of St John the Baptist.

Vervain or Verbena. A Celtic magic plant associated with the rising of Sirius when it was gathered by Druids for divination. Roman temples were swept with brushes of vervain and a twig was carried for luck and to ward off evil powers. A wreath of vervain was worn in marriage ceremonies, as it is sacred to Mars and Venus, the pair of lovers.

Willow. (Vrba) A witch tree of enchantments which can avert the evil eye; the wood must not be burned in the house nor used in building and must not be sawn. The willow wand is used in magic and it, or the hazel, is the wood of the shaft of the witch's broomstick. It was one of the boughs brought in on May Day. It was used for making the frame for the Beltane fire sacrifice to symbolize Baldur's pyre. It is associated with the Hebrew Tabernacle as the weeping willows of the Babylonian exile. Sacred to Tammuz, it is the Accadian Cosmic Tree and sacred to the Accadian Zeus; it is associated with Hecate, Persephone, Artemis and childbirth, with Kwan-yin, Europa and the Celtic Esus. Willow is used as a substitute for the palm on Palm Sunday.

Yarrow. (Hajdučica) Protects against witchcraft and prevents witches from crossing a threshold, but it is also used in spells and divination; especially associated with the I Ching.

Yew. (Tisa) Carries the symbolism of the evergreens. Used in May Day festivals together with the hawthorn, rowan and willow as apotropaic and used in kindling sacred fires. Like rowan it prevents 'taking' by fairies. It is associated with death and appears in churchyards, probably marking sacred places. Yew is a Celtic magic wood and is sacred to Hecate.