Pljujem vam u lice

Evo me sada, ponovo,

ovde I svuda,

osecaj smisla I lepote buja u meni,

Raste.

Sa casom u ruci I polupraznom flasom pred ocima

placem pred svetom,

zadovoljan sobom I ovom svojom samocom

dok tisina ove sobe lebdi pokraj mene.

ispijajuci poslednje kapi pica

kome I ime ne znam,

Ali vazno je da se sliva I da se siri venama.

Branio sam sebe od ljudi,

pomahnitale mase koja ne mari za tudje,

ovim I ovakvim nocima,

Branio sam svoje postojanje,

zakljucavao ga,

zakljucavao sebe,

I u to postojanje, I u sebe

Pustio tek pokojeg coveka.

Sa njima ne pricam mnogo,

I mogli bi proci meseci,

pa I godine

da im ne cujem ni glas,

i opet bih voleo te ljude,

Tu nekolicinu,

Otpadaka drustva,

Buntovnika,

koji su zivotu okrenuli ledja prigrlivsi ga.

Ginuo sam za svoje vidjenje sveta,

odbacivao druge dok sam jurio sebe,

a cesto je deo mene bezao od sebe trazeci slavu, novac I lepu rec od drugih.

Ne razmisljam o tome da li me vole,

niti sta govore

jos manje sta misle.

Zivim za ove noci,

za nju, jednako samu I jaku,

za njih, nekoliko,

za one koje znam I koje imam I kad ih ne vidim I kad ih ne cujem,

za one koji su negde, u ovoj jadnoj zemlji I svetu,

koji sa tugom I smrcu druguju

I od iste se ne plase.

Evo,

Ulazim u treci sat novog dana,

a svaki dan je pobeda

nad zivotom I besmislom,

pobedio sam opet zivot

jos jednim pisanjem,

Pljunuo sam vam u lice,

Vama u masi,

koji ste prodali sebe

i jos gore, koji ste prodali druge,

okrenuvsi im ledja,

vama,

koji ste izdali svoju rec I data obecanja,

A rec je jedino sto ostaje,

vi ste je pogazili.

Zato sam ostao tako sam

sa njom I njima,

i nema nas mnogo

Ali nas ima dovoljno da budemo veci od vas.