POBOLJŠANJE FIZIČKE I TEHNIČKE SPREME U RADU NA STANICAMA

Miodrag Ješić

BEOGRAD, 2006

SADRŽAJ

UVOD 4

GLAVA I. TEORETSKO OBRAZLOŽENJE PROBLEMA 6

I.1. Opšta karakteristika savremene fudbalske igre 6

I.2. Suština sportske spreme u savremenom fudbalu 11

I.2.1. Osnovi fizičke spreme u fudbalu 14

I.2.1.1. Suština i karakteristika osnovnih motoričkih

kvaliteta u fudbalu 18

I.2.2. Osnovi tehničke spreme 32

GLAVA II. PRAKTIČNI ASPEKTI PROBLEMA 35

ZAKLJUČAK 76

LITERATURA 77

3

UVOD

Sa tačke gledišta ogromne raznovrsnosti sportske delatnosti i

sportskih strasti u svetskim razmerama fudbal je fenomenalna pojava čija

izvrsna atraktivnost održava interes i oduševljenje miliardi ljudi oba pola i

raznih godina starosti širom sveta.

U okviru svojih pravila fudbalska igra pored konzervativnosti oblika

poseduje relativnu neiscrpnost sadržaja.

Specifične osobine fudbalske igre uslovljavaju procenu fudbalskog

rada sa aspekta sadržaja tehnike i taktike kao osnovni preduslov za

ispoljavanje motoričke aktivnosti. Prema više autora tehničke akcije

fudbalera predstavljaju poseban proces demonstracije specifičkih

sposobnosti i nalaze se u izuzetnoj zavisnosti od nivoa motoričkih kvaliteta

fudbalera. Prema tome elementi tehnike efektivno dolaze do izražaja kada se

radnje podržavaju dovoljno visokim nivoom fizičke spreme (А. Шишков,

1977; Е. Нистратов, 1981; V. Aleksić, 1990; D. Bruggemann, 1995; A.

Tchokanos, 1995; A.S. D´Ottavio; R. Colli, C. Bosco, C. Tranquilli, 1996).

S tim u vezi nesumnjivi su uloga i značaj kondicije u savremenom

fudbalu. Termin kondicija (od engleskog physical conditioning) dobio je

društvenost u sportskoj teoriji i praksi kao sinonim fizičkog stanja koji

odražava nivo razvoja osnovnih motoričkih kvaliteta - brzine, snage i

izdržljivosti (М. Бъчваров, 1992).

4

Sve gore navedeno odredilo je i smernice našeg teoretsko-praktičnog

traganja i eksperimentisanja netradicionalnih pristupa u odnosu na sredstva,

metode i organizaciju procesa treninga u cilju poboljšanja fizičke i tehničke

spreme fudbalera. Smatramo da će praktični pristupi koje smo ovde podelili

i opisali doprineti, s jedne strane, da se obogati sportska teorija i s druge, -

da se otkriju neke specifične osobine u razvoju fizičke i tehničke spreme

fudbalera u toku treninga i takmičarske aktivnosti.

5

GLAVA I. TEORETSKO OBRAZLOŽENJE PROBLEMA

I.1. OPŠTE KARAKTERISTIKE SAVREMENE FUDBALSKE

IGRE

Fudbal je sportska igra čiji je cilj da se uz poštovanje takmičarskih

pravila postigne više golova u oidnosu na protivnika. Ona je varijanta igara s

loptom koje su nastale u dalkekoj prošlosti. Fudbaler koji vlada loptom, trudi

se da je usmeri udarcem prema svom saigraču i putem kolektivnih aktivnosti

i napora svih fudbalera ekipe savlada prostor radi udarca na gol protivničke

ekipe.

Prema М. Godiku i А. Šiškovu (1983) po svojoj strukturi radnje

fudbalera se odlikuju velikom variativnošću zbog brze promene situacija u

igri, velikom raznovrsnošću pokreta s loptom, raznom brzinom pomeranja,

igrom jednog protiv jednoga i korišćenjem tehničko-taktičkih radnji u

komplikovanim uslovima. Ove tehničko-taktičke radnje fudbalera

ispoljavaju se u složenim kombinacijama s motoričkim kvalitetima brzina,

snaga, veština i izdržljivost što određuje nestandardni, intervalno-

promenljivi karakter igre (С. Петров, 1979; I. Tiplak, 1985; R. Verheijen,

1997; M. Jerković et al., 2003; P. Mikulić, 2003). Fudbalska igra se odvija

uz veliku emocionalnost i stvara neponovljive doživljaje u zavisnosti od igre

i razvoja rezultata. Poznati engleski stručnjak Street Billz (1988) tvrdi da

6

usaglašavanje individualnih i kolektivnih akcija koje zahteva brzu i tačnu

orijentaciju igrača, pomaže za usavršavanje procesa mišljenja i brzine kretne

reakcije. U svojoj celini fudbal kao kolektivna igra predlaže odlične

mogućnosti lične i kolektivne manifestacije motoričkih i intelektualnih

sposobnosti ljudi raznih godina starosti.

Sa aspekta fizioloških procesa fudbal se razvrstava u sportske igre kod

kojih je intenzitet rada promenljiva veličina i zavisi od više činjenica.

Izvršavane radnje određuju se od neprestano promenljivih uslova igre, zbog

čega je za fudbal karakteristična njegova promenljiva intenzivnost. Njena

dinamika se menja od umerene i velike do submaksimalne i maksimalne,

opet do umerene itd. Fudbal kao igra razvija sve motoričke vrline, ali u

raznom stepenu. Pre svega fudbalerima su potrebni: u najvećem stepenu

brzina (brzina reakcije, startno ubrzanje, maksimalna brzina kretanja, brzina

promene pravca kretanja); izdržljivost (opšta, brzinska i snažna izdržljivost

potrebne za održavanje intenzivne kretne aktivnosti u dužem vremenskom

periodu) i odgovarajući nivo razvoja snage (dinamičke) u skladu sa

specifikom igre.

Vodeći čulni sistem je vidni, fudbaleri se odlikuju širokim granicama

vidnog polja. Drugim rečima, vodeći i rešavajući za fudbalera je stepen

razvoja perifernog vida. Sistemni trening kod fudbalera vodi do poboljšanja

funkcionalne pokretnosti (labilnosti) u centrima CNS i, naravno, u živčano-

mišićnom aparatu.

Dobro trenirani fudbaleri pokazuju umerenu bradikardiju u mirovanju

40-68 ud./min. Maksimalni arterijski krvni pritisak obično se povećava oko

160 mm Hg, a minimalni se smanjuje za oko 20-30 mm Hg. Kod fudbalera

skoro stalno se nalazi povećanje krvne glikoze do oko 160-170 mg%, što se

objašnjava velikim emocionalnim naporom za vreme utakmice. Fudbal

7

razvija u onima koji ga praktikuju, vitalni kapacitet. Utrošak energije zavisi

od intenzivnosti i trajanja igre. Pri dinamički sprovedenoj utakmici gubitak

energije može da dostine 1500 kcal. S obzirom na utrošak energije i lučenje

pota nastupaju i promene u telesnoj težini koja u napornim fudbalskim

utakmicama dostiže do 2,5-3 kg (В. Гаврийски, 1987).

Sistemna istraživanja motorične aktivnosti i efektivnosti igre

vrhunskih ekipa igrača pokazuju da je realno vreme za igru od 40 do 67 min.

(R. Velebit, 2003). To se izražava u efektivnim radnjama raznog vremena

trajanja: 1 do 20 s oko 52 % od vremena za igru, od 21 do 40 s - 29 %, od 41

do 60 s - 10 % i više od 60 s - oko 9 %. Broj prekidanja u jednoj utakmici je

prosečno oko 120 pri ukupnom trajanju od 30-35 min. Intervali odmora su

najčešće od 1 do 20 s - 75 %, od 21 do 40 s - 18 %, od 41 do 60 s - 5 % i

više od 60 s - 2 %. U ovom dijapazonu igre sprovode se oko 120-150

taktičkih kombinacija: 52 % od njih traju do 20 s; 39 % - od 20 do 60 s i

samo 9 % više od 60 s. One uključuju raznovrsne tehničko-taktičke radnje

čiji broj u jednoj utakmici varira u veoma širokim granicama, prosečno od

600 do 1000 (С. Сарсания, В. Селуянов, 1991; M. Jerković et al., 2002; R.

Velebit, 2003).

Prema podacima L. Krasteva (2005) broj tehničko-taktičkih radnji se

zadnjih 20-25 godina znatno povećao u skladu s povećanom

intenzifikacijom profesionalnog fudbala. Njima treba dodati i znatni broj

tehničko-taktičkih radnji koje su u direktnoj ili indirektnoj vezi s raznim po

prirodi grupnim i ekipnim uzajamnim delovanjima kao na primer razne vrste

igre jedan protiv jednoga: odolevanje protivniku ili oduzimanje lopte - finte,

udarci glavom, uklizavanja, presecanje, oduzimanje lopte, slobodni udarci i

korneri i sl. Na taj način broj tehničko-taktičkih radnji u jednoj utakmici

raste od 800 do 1500. Ova najopštija modelska karakteristika savremenog

8

fudbala kao specifična motorička delatnost ne pokazuje bogati unutrašnji

sadržaj igre. Za usavršavanje procesa treninga vrhunskih fudbalera izuzetno

važna je komparativna kvantitativna analiza individualnih, grupnih i ekipnih

aktivnosti, kao i specifične radne sposobnosti igrača u pojedinim

utakmicama. Količinska analiza ove motoričke aktivnosti ima bazični značaj

za optimizaciju treninga, pre svega za veličinu i karakter opterećenja u

treningu. Naučna istraživanja u ovom pravcu pokazuju da količinski

parametri specifične radne sposobnosti, izraženi kao obim i intenzitet

izvršenog rada, menjaju se u zavisnosti od tendencija u razvoju

profesionalnog fudbala, pre svega od njegove intenzifikacije. Zapaža se

tendencija za povećanje prosečnog obima kretne aktivnosti. Od

komparativnih istraživanja A. Pearson-a (2001) ispostavlja se da je paralelno

s povećanjem obima povećan i udeo obima šprintanja. Najopštiju predstavu

potrebne motoričke aktivnosti pojedinih pozicija i pojedinih fudbalera

možemo dobiti iz tabela 1. i 2.

Tabela 1.

Motorička aktivnost fudbalera prve engleske lige - po pozicijama,

prosečno po utakmici (R. Verhejen, 1997)

Igrači po pozicijama Hodanje Sporo

trčanje

Brzo

trčanje Šprint Ukupno

Unutrašnji odbrambeni 4,2 km 2,7 km 0,5 km 0,2 km 7,6 km

Spoljni odbrambeni 2,8 km 4,2 km 1,3 km 0,3 km 8,6 km

Defanzivni halfovi 2,4 km 9,4 km 0,6 km 0,2 km 12,6 km

Ofanzivni halfovi 2,2 km 6,8 km 2,69 km 0,4 km 12,0 km

Krilni napadači 2,2 km 5,0 km 0,6 km 0,4 km 8,2 km

Centralni napadači 4,4 km 2,1 km 1,3 km 0,9 km 8,7 km

9

Tabela 2.

Motorička aktivnost fudbalera prve engleske lige - prosečne vrednosti

od 10 utakmica

Br. Pokazatelji Broj Dužina Ukupno

1 Hodanje - 3000 - 4000 m 3000 - 4000 m

2 Sporo trčanje - 3000 - 4000 m 3000 - 4000 m

3 Brzo trčanje 60 - 70 10 - 30 m 1200 - 2000 m

4 Šprint (7-8 m/s) 30 - 40 10 - 30 m 350 - 1000 m

5 Šprint (maks.) 50 - 60 3 - 5 m 150 - 300 m

Motorička aktivnost za 90 min ~ 7 - 12 km

Ukupna kretna aktivnost (ukupno od utakmica i treninga za godinu

dana) prema podacima K. Withers-a (1982) iznosi 3312 km: 620 km

hodanja, 1180 km laganog trčanja, 750 km ubrzanog trčanja, 372 km

šprintanja i 390 km ostalih vežbi s trčanjem.

Ova "totalna" kretna aktivnost fudbalera vezana je za ogromno

opterećenje raznih organa i sistema. Kumulativna adaptacija prema ovim

specifičnim opterećenjima u toku više godina određuje i t.zv.

morfofunkcionalni model vrhunskih fudbalera.

U zaključku možemo reći da je fudbal najpopularniji i najmasovniji

sport u svetu koji se praktikuje i prati milionima navijača, sve više pomaže

za pojačanje međunarodnih kontakta. Izuzetno raznostrano dejstvo fudbalske

igre i prirodni uslovi u kojima se ona praktikuje, jednostavna i pristupačna

pravila, velika emocionalnost i atraktivnost određuju socijalni i društveni

značaj igre.

10

I.2. SUŠTINA SPORTSKE SPREME U SAVREMENOM

FUDBALU

Visoki sportski rezultati su funkcija kompleksa uzajamno vezanih i

uzajamno obuslovljenih činjenica koje u svojoj celini predstavljaju osnovni

sadržaj savremenih sistema sportske spreme. Kao višefaktorni proces

sportska sprema je sistem specijalizovanih znanja, sredstava, metoda i

organizacionih oblika koji obezbeđuju kompletne uslove za punovrednu

spremu i maksimalno ispoljavanje potencijalnih mogućnosti fudbalera.

Sa aspekta sistemskog pristupa (koji pomaže za otkrivanje osnovnih

karakteristika i vodećih faktora sportskog dostignuća) procesu sportskog

usavršavanja sistem sportske spreme uključuje četiri osnovna podsistema -

genotipski faktori, fenotipski faktori, materijalno-tehnički faktori i upravni

faktori (Цв. Желязков, 1998). Odavde istraživanje i razmatranje genotipskih

i fenotipskih faktora stoji u osnovi predmeta teorije sporta.

Genotipski (nasledni) faktori su t.zv. determinirane komponente osobe

koje određuju kapacitet njenih potencijalnih mogućnosti za određenu vrstu

aktivnosti. Teorija sporta ih definiše kao "sportske predispozicije"

(obdarenost ili talenat) i u ovim pojmovima uključuju se ekstremne,

nestandardne vrednosti znakova (faktora) koji određuju sporsko-tehničke

rezultate u određenoj sportskoj disciplini. Neosporiv je njihov relativni udeo

za visoke rezultate u fudbalu. Upravo zato osnovni zadatak ovog podsistema

je otkrivanje i selekcija fudbalskih talenata.

Drugi posebno značajni i prema više stručnjaka osnovni podsistem

sportske spreme u fudbalu - fenotipski faktori - uključuje uticaj okoline i

konkretnije - organizovani proces izgradnje kvaliteta, navika i umešnosti

11

pomoću raznih sredstava, metoda i oblika uticaja. Konkretna "tehnologija"

obuhvata tri relativno samostalna elementa podsistema:

• Proces sportskog treninga

• Takmičarski proces

• Dodatni (van treninga) uticaji

U svojoj celini ovi elementi podsistema čine ga osnovnom,

najaktivnijom strukturom u čitavom sistemu sportske spreme. Zato i više

istraživača razmatraju sportsku spremu samo sa ovog aspekta - kao proces

sportskog usavršavanja. Njegova suština sa metodološke tačke gledišta je u

jedinstvu procesa treninga, sportske aktivnosti i ostalih dodatnih faktora -

režim, rehabilitacija i dr.

Nesumnjivo sportski (posebno fudbalski) trening zauzima centralno

mesto u podsistemu fenotipskih faktora. Kao orgainizovan, naučno izgrađen

pedagoški proces on je i osnovno sredstvo i oblik za ostvarenje sportskog

usavršavanja. Nezavisno od njegove raznovrsnosti za trening su

karakteristične tri relativno samostalne predmetne oblasti.

Prva oblast odražava suštinsku karakteristiku i opšte osnove

sportskog treninga kao složeni adaptacioni proces; neophodni odnos među

parametrima uticaja treninga i odgovarajućih struktura i funkcionalnih

promena u organizmu; sredstva, metode i principe na kojima se gradi proces

treninga.

Druga oblast obuhvata osnovne strane fudbalskog treninga - fizičku,

tehničku i taktičku spremu; morfofunkcionalne, biomehaničke, psihološke i

druge faktore specifične radne sposobnosti; sadržajnu stranu procesa

treninga - sredstva i metode usavršavanja motoričkih kvaliteta, navika i

umešnosti.

12

Treća oblast obuhvata probleme upravljanja u sportskoj spremi -

metodologiju i aspekte primene programiranja; periodizaciju procesa

treninga; ocenu, kontrolu i optimizaciju osnovnih faktora sportskih rezultata

u raznim etapama i ciklusima spreme.

Takmičarski proces je relativno samostalni oblik sportske spreme u

fudbalu koji deluje neposredno na sportsko-tehničku veštinu, razvoj

specifičnih kretnih (fizičkih), moralnih, emocionalnih, intelektualnih,

moralno-voljnih i drugih kvaliteta koji određuju sportske rezultate. U

zavisnosti od etapa i konkretnih zadataka spreme oni se dele u tri osnovne

grupe: pripremne, kontrolne i osnovne (glavne) utakmice.

Dodatni faktori (van procesa treninga) utiču neposredno na životni

status sportista i konkretnije na njihovu radnu sposobnost. Oni se mogu

podeliti u tri osnovne grupe:

• socijalna okolina - u kojoj se odvija radna, spoznajna i

vrednosno-orientaciona delatnost fudbalera. Ovaj faktor je veoma važan za

formiranje njegovog ocenjivačkog sistema od čega u največem stepenu

zavise odnos, motivacija i realizacija njegove fudbalske karijere;

• režim kretanja - van specijalizovanog procesa treninga i

utakmica uključuje široki dijapazon sredstava, načina i oblika za uklanjanje

fizičkog i psihičkog umora i održavanje sportske radne sposobnosti;

• pasivna sredstva rehabilitacije - koja dopunjuju režim kretanja

i proširuju adaptacione mogućnosti fudbalera. Ovde se ubrajaju režim

ishrane, razna sredstva i metodi rehabilitacije - psihoregulativni trening,

masaže, fizioterapijske procedure i sl.

Razmotreni podsistemi sportske spreme očigledno imaju aktivni

karakter koji se ispoljava u procesu izgradnje (formiranja) neophodnih

13

kvaliteta, navika i umešnosti koji su u uskoj uzajamnoj vezi i istovremeno

imaju potpuno određene karakteristike.

I.2.1. OSNOVI FIZIČKE SPREME U FUDBALU

Motorička aktivnost čoveka je funkcija složenih adaptivnih

mehanizama koji su se formirali u procesu njegovog filogenetičkog i

ontogenetičkog razvoja.

Ovaj fenomen evolucije je poznat u naučnoj literaturi kao

"antropomotorika" (od antropos - čovek i motorika - kretanje). U teoriji

sporta pod "motorikom čoveka" podrazumeva se skup urođenih ili dobijenih

svojstava organizma da reaguje pomoću kretnog aparata unutrašnjim

potsticajima u obliku pokreta (Ю. Смирнов, 1977).

Sa sportsko-pedagoške tačke gledišta "motorika" je kriterijum za

kretne mogućnosti osobe od kojih zavise njena dostignuća u odgovarajućem

sportu ili disciplini. Kontrola ovih mogućnosti se vrši putem merenja jednih

ili drugih parametara koji su podložni određenom stepenu razvoja i

upravljanja u procesu treninga.

Parametar motorike je veličina koja karakteriše stranu, svojstvo ili

osobeni znak kretnih mogućnosti fudbalera. To su poznate prostorne,

vremenske, snažne i druge dinamičke i kinematičke karakteristike kretne

aktivnosti koje služe kao kriterijum za motorički potencijal fudbalera.

U cilju upravljanja i kontrole sportske spreme izmerljivi parametri

motorike se dele u tri nivoa:

• integralni - odražavaju nedeljivo spojene i jedinstvene strane

ljudske motorike - motoričke kvalitete, navike i umešnosti; osnovne

vegetativne funkcije itd.;

14

• kompletni - odnose se na posebne strane motoričke aktivnosti -

snaga, brzina, izdržljivost, dinamička ili kinematička struktura vežbe itd.;

• diferencijalni - karakterišu posebna svojstva ili znakove

kompletnog parametra (statičku ili eksplozivnu snagu, snažnu izdržljivost,

brzinu pojedinačnog pokreta ili čestinu pokreta, amplitudu, ritam itd.).

Navedeni parametri motorike (faktori sportskog rezultata) su

promenljive veličine. One se usavršavaju u procesu treninga pod uticajem

sistemskih i celishodnih opterećenja.

Poznato je da prilikom dugotrajnog prekida treninga najosetljivije se

utiče na motoričke (fizičke) kvalitete - snagu, brzinu, izdržljivost i sl., dok su

navike koje leže u osnovi sportske tehnike mnogo stabilnije! Ova činjenica

je izuzetno važna za sportsku teoriju i praksu, jer rasvetljava važne

zakonitosti u aktivnosti živog organizma.

Naučna istraživanja dokazuju da se usavršavanje vegetativnih funkcija

izvršava sporije od motoričkih zbog potrebnosti vremena za adaptaciju i

sinhron raznih sistema - srčano-krvni, disajni, hormonalni itd.

Prema tome za uspostavljanje neophodne ravnoteže među

vegetativnim i motoričkim funkcijama široko se koriste raznovrsne po

dinamici i kinematici fizičke vežbe koje imaju jak i koncentrisan efekat na

razna odeljenja centralnog, perifernog i vegetativnog nervnog sistema za

dostizanje neophodne ravnoteže među njima.

Iz tog razloga fizička sprema predstavlja osnovni sadržaj sportskog

treninga. U širokoj praksi treninga ona se sprovodi pretežno u pripremnom

periodu nakon čega se akcenti usmeravaju prema tehničko-taktičkoj spremi i

učešću u utakmicama.

Naučna istraživanja i vodeće svetsko iskustvo u zadnjim godinama

pokazali su da je ovaj fragmentarni pristup fizičkoj spremi vrhunskih

15

fudbalera slabo efikasan i vodi do ulaganja suvišnog rada i gubitka cenjenog

vremena. Kritička analiza ove prakse navodi nas na nove teoretsko-

metodološke pristupe i tehnologije koje adekvatno odražavaju narastajuće

potrebe profesionalnog sporta i posebno profesionalnog fudbala.

Naučno razmatranje problema je moguće samo od pozicija sistemske

analize koja razmatra kondicionalni trening kao složeni proces adaptacije za

usavršavanje motoričkih kvaliteta u najužoj vezi (nerazdvojna jedinstvenost)

s biodinamičkom i kinematičkom strukturom pokreta, t.j. sa specifičnom

tehnikom i taktikom u odgovarajućem sportu i disciplini. Prema tome,

kriterijum za motoričke sposobnosti je konkretna aktivnost u kojoj se oni

ispoljavaju. Međutim, u praksi nivo motoričkih kvaliteta nije uvek u

potpunoj hartmoniji (sinhronu) s njihovom spoljnom manifestacijom.

Veoma često veliki deo motornog potencijala osobe ostaje nerealizovan. U

slučaju se radi o izvesnom neslaganju (protivrečnosti) među kvalitetima i

navikama, tj. među sadržajem i oblikom. Izjašnjavanje ovog fenomena je

jedno od spornih pitanja u teoriji sporta.

Razvoj čovekove motorike kao "n-merni kontinuum" (višemerni

sistem) vezano je za pojavu novih načina i oblika motorne aktivnosti. Na

svakoj novoj etapi ovog razvoja kretni kvaliteti i navike nalaze se u

relativnom jedinstvu i protivrečnosti. Tako naprimer putem specijalizacije

kvaliteta stvaraju se uslovi za prihvatanje nove tehnike. Sa svoje strane, nova

tehnika zahteva viši nivo kvaliteta čime se povećavaju motoričke

sposobnosti osobe. Tako se čovekova motorika obogaćuje novim pokretima

- savršenijim i efikasnijim. Prema tome, kvaliteti i navike se moraju

razmatrati kao uzajamno dopunjavajuće, jednako bitne (nedeljive)

komponente kretne funkcije koje, zajedno uzete, iscrpljuju njenu ontološku

karakteristiku.

16

Iz gore navedenog sledi da motorički kvaliteti i navike nisu posebno

postojeće komponente motorike. Njihovo jedinstvo uslovljeno je time da se

oni razvijaju po zakonima uslovnoreflektornih odnosa - kvaliteti se

ispoljavaju u navike, a one sa svoje strane zahtevaju novi, viši nivo kvaliteta.

Ova činjenica ima principni značaj za teoriju i metodiku sportskog

treninga. Ona odražava opštu prirodu čovekove motorike i jedinstvenost

procesa treninga.

S tih gnoseoloških pozicija pojam "fizička kondicija" kod vrhunskih

fudbalera mora se smatrati kao integralna karakteristika motoričke funkcije

koja se odlikuje svojim bazičnim i strogo specifičnim komponentama

obezbeđuju im visok koeficijent učinka nervno-mišićnog napora (Цв.

Желязков, Л. Кръстев, М. Галов, 2003).

Upravo to određuje i strategiju kondicionalnog treninga. Ona se bazira

na tezu da visoko kvalifikovani (vrhunski) fudbaleri poseduju solidnu

bazičnu kondiciju koju treba samo održavati na visokom nivou. Glavni

napori su usmereni prema primeni takvih opterećenja u treningu koji bi po

veličini, karakteru i usmerenosti uzrokovali izborno aktiviranje genetskog

aparata i specifične promene u vodećim faktorima sportskih rezultata. Ova

sposobnost ponovnog podešavanja funkcija poznata je kao "funkcionalna

adaptacija".

17

I.2.1.1. SUŠTINA I KARAKTERISTIKE OSNOVNIH

MOTORIČKIH KVALITETA U FUDBALU

Iz sportske teorije je poznato da fizička kondicija uključuje pet

motoričkih kvaliteta - brzinu, izdržljivost, snagu, fleksibilnost i veštinu. U

fudbalu se prva tri kvaliteta smatraju kao osnovni (М. Бъчваров, 1992; G.

Bauer, 1993).

Najuopštenija definicija brzine kao pojam u svetskoj naučno-

metodičkoj literaturi u sportu je skoro istoznačna. Prihvata se da je brzina

izvršavanje određene aktivnosti za najkraće vreme, izvršavanje pokreta za

jedinicu vremena ili premeštanje tela u prostoru što većom brzinom (P.

Astrand, K. Rodahi, 1970; М. Гъдев, 1997; Цв. Желязков, 1988).

Polazeći od gornje formulacije kao osnovni oblici demonstracije

brzine se prihvataju:

1. Jednostavna i složena pokretna reakcija;

2. Brzina pojedinog pokreta;

3. Temp pokreta (broj pokreta po jedinici vremena).

Drugi autori prihvataju da su brzi početak kod pojedinog pokreta ili

kod ubrzanja tela, kao i maksimalno brzo prelaženje datog ugaonog ili

linearnog rastojanja ili brzina jednog celovitog pokretnog akta isto oblici

brzine (G. Dintiman, 1978; M. Letzelter, 1995).

Uz ove oblike brzine u fudbalu sasvim tačno neki autori navode da je

brzina mišljenja za izbor tehničko-taktičke radnje od velikog značaja za igru.

Ili radi se o mentalnim oblicima brzine koje ne bi trebalo da odvajamo od

fizičkih oblika brzine. Razlog je u tome da se u savremenom fudbalu

situacije igre rešavaju pre svega izborom brzog rešenja i tek tada realnim

izvršenjem fizičkog pokreta (V. Gambetta, B. Andeberhane, 1995).

18

Velika komplikovanost pokreta u sportskim igrama i posebno brzih

pokreta bez i sa loptom u fudbalu - napred, unazad, bočno ili u drugim

kombinovanim pravcima - zahteva ne samo poznavanje, nego i izbor

pogodnih sredstava za razvoj brzine (D. Brugeman, D. Albreht, 995).

Imajući u vidu da se savremeni fudbal karakteriše dvobojima pri povećanim

brzinskim i jačinskim igrama jedan protiv jednog, problem brzine je jedan

od osnovnih pravaca koji uključuje u sebe velike potencijalne mogućnosti. S

ove tačke gledišta može da se govori o "specifičnoj fudbalskoj brzini pri

posedu lopte" i "specifičnoj fudbalskoj brzini bez lopte". Konkretnije ove

dve vrste brzine karakterišu efikasne veštine fudbalera u ovlađivanju,

oduzimanju, zadržavanju i vođenju lopte, fintiranju protivnika, brzinu pri

udarcima za dodavanje ili čišćenje lopte pred vlastitim golom ili udarcima na

gol. S druge strane, "specifička fudbalska brzina bez lopte" karakteriše

brzinu u ograničavanju aktivnosti protivnika s loptom i bez lopte pomoću

brzih pokreta ili premeštanje igrača po terenu za blagovremeno ovlađivanje

prostora u cilju ograničenja mogućnosti za napad protivnika ili obrnuto (F.

Gerhard, 1995). Gore navedene radnje u napadu i zaštiti ostvaruju se putem

raznih po vrsti pokreta (pravolinijskih, krivolinijskih, bez i sa naglim

zaustavljanjem ili promenom pravca aktivnosti u horizontalnoj ravni). U

slučaju kada se borba za loptu odvija u vazduhu, fudbaler mora naglo da

prenese aktivnost od horizontalne u vertikalnu ravan. Tako se razne

komponente brzine prepliću kako s tehničkim veštinama igrača za vreme

ovlađivanja, zadržavanja, kontrolisanja prilikom vođenja i udarca za pas ili

šutiranje, tako i s demonstracijom snalažljivosti i veštine pri ostvarenju brzih

pokreta za sprečavanje, izbijanje, oduzimanje ili ograničenje dejstva

suparnika. Neosporiva je činjenica, da će sve taktičko-tehničke radnje biti

19

slabo efikasne, ako fudbaler ne poseduje potrebni nivo fizičke kondicije i na

prvom mestu - brzinu.

Pre konkretnog razmatranja stanja problema o razvrstavanju brzine sa

aspekta fudbalske teorije i prakse, moramo da razjasnimo termin "brzina".

Fiziološki se brzina može definisati kao "brzo izvršenje nekog

dejstva", "brzo ispoljavanje ili dostizanje određenog cilja" itd. S druge

strane, kao fizičko-mehanički pojam termin daje predstavu o vremenu za

prelaženje jedinice puta. Odavde, kako je već pomenuto, mogu se definisati

3 do 5 osnovnih oblika brzine (brzina motoričke reakcije, brzina pojedinog

pokreta, temp pokreta, brzina pri ubrzanju, brzina akta kretanja).

Kao što se vidi, u ovoj klasifikaciji fali jedan od osnovnih oblika

brzine - "maksimalna (distancijska) brzina", tj. dostizanje što veće brzine ili

odolevanje jedinice rastojanja za minimum vremena kao velika količina

brzih kretnih aktova.

Nije teško dokazati da svaki od gore navedenih oblika brzine ne može

da postoji van prostora. Brzina motoričke reakcije zavisi od vremena

primanja uslovnog signala za reagovanje, od brzine predavanja signala po

uzlaznim (aferentnim) nervnim putevima, od vremena za obradu signala i

donošenja odluke, od brzine signala za aktivnost po silaznim (efektornim)

nervnim putevima i na kraju od brzine skraćivanja odgovarajućih mišića.

Izgleda da "čista brzina" u ovom slučaju postoji samo u radu nervnog

centra koji prima, obrađuje i daje komandu za odluku s procesima na jednom

krajnje ograničenom prostoru. Međutim i ovde brzina ne može da se

realizuje bez protoka signala među raznim neuronima. To je naravno opet

vezano za prostor i vreme za njegovo odolevanje, tj. prisutna je ponovo

brzina.

20

Definisanje pojedinog pokreta ili tempa kao oblici brzine nije ništa

drugo nego prelaženje određenog linearnog ili ugaonog puta za jedinicu

vremena, tj. ponovo imamo brzinu.

Prema tome svaki pokušaj da govorimo o brzini vezan je za pojmove

linearna (V=S/t) ili ugaona brzina (ω=α/t). Zato mi prihvatamo termin

"brzina" kao uopšteni termin raznih po obliku pokreta koji protiču s

mogućom visokom brzinom.

S ove pozicije nas interesuje ne toliko polazna platforma za upotrebu

termina, koliko praktična suština njegovog korišćenja u konkretnoj

fudbalskoj praksi.

U svetskoj naučno-metodičkoj literaturi oblici brzine pored jedinstva

imaju i određene razlike. U svojim naučnim publikacijama G. Bauer (1993)

određuje pet osnovnih komponenti koje se ispoljavaju u fudbalskoj igri:

1. Brzina primanja fudbalske situacije (speed of recognition)

2. Brzina predviđanja ponašanja suparnika (speed of anticipation)

3. Brzina reagovanja (reaction speed)

4. Brzina promene pravca pokreta bez lopte (speed of changing

directions)

5. Brzina aktivnosti s loptom u otporu (action speed).

Prva tri oblika autor vezuje pre svega s psihičkim osobinama

(motivacija, odsustvo straha i stresa) i naročito s veštinama i iskustvom

fudbalera. Po našem mišljenju značajno mesto u nivou ovih oblika imaju

nasleđene kvalitete osobe. Ostala dva oblika (brzina promene pravca

kretanja i brzina aktivnosti) autor definiše kao usko vezane za maksimalnu

snagu (maximum-power ability), brz i dobro koordiniran rad pokreta u celini

i posebno pokreta nogu i stopala i veština da se automatski koordiniraju

aktivnosti. Slažeći se s autorom u obrazloženju navedenih oblika, ne

21

možemo da ne obeležimo da je njegova klasifikacija nepotpuna i ne

obuhvata složenost problema.

S drugih polaznih pozicija (biomehaničkih i sportsko-tehničkih,

zaključno suštine pojma fizička kondicija) V. Gambetta posvećuje pažnju

teoretsko-praktičnom obrazloženju uglavnom sposobnosti za ubrzanje

(acceleration), dostizanje maksimalne brzine (absolute top speed) i "bočne

brzine i veštine" (lateral speed and agility). Međutim, uz sposobnisti

ubrzanja kao i uz bočnu brzinu i veštinu autor dodaje i mogućnosti promene

pravca kretanja, kako i brzo startovanje i zaustavljanje pokreta ili promenu

pravca trčanja. Podvlači se da ubrzanje kao oblik brzine je najvažniji oblik u

fudbalu u odnosu na ostala dva oblika. Slično G. Baueru postulira da je

brzina u osnovi uspeha, jer ona određuje uspeh ili neuspeh u "trenutku

istine".

Pored podudaranja jednakih aktivnosti u dva od navedenih oblika,

zadnja klasifikacija isto ne iscrpljuje veliku raznovrsnost u ispoljavanju

brzine u fudbalu.

Jedan od velikih ruskih stručnjaka u fudbalu - P. Kazakov (1978)

definiše sedam struktura brzine:

1. Brzina startovanja u jednostavnim situacijama (speed in simple

situation).

2. Brzina startovanja u složenim situacijama (speed im complicated

situation).

3. Sposobnost naglog ubrzanja (ability of fast acceleration).

4. Apsolutna (vrhunska) maksimalna brzina pri odolevanju relativno

dužih distanci više od 20 m (absolute top velocity in running over 20 m).

5. Brzina upadanja ili zaustavljanja (speed of dash and stopping).

6. Brzina izvođenja tehničkih radnji (speed of technical actions).

22

7. Brzina prelaza s jednog pokreta na drugi (quickness of switching in

different movement).

Nije teško uočiti da neke od navedenih komponenti mogu da se

objedine ili njihovo definisanje i razgraničenje je otežano.

U jednoj konkretnoj raspravi o problemima brzine M. Bačvarov, L.

Dimitrov, P. Dojčev, M. adev, A. Slavčev (1991) razmatraju brzinu u

fudbalu kao sistem formiran iz dveju raznih po karakteru struktura -

mentalne i fizičke.

Jednoglasan je stav da su u fudbalu i sportskim igrama mentalni oblici

brzine veoma značajni (G. Bauer - 1993, D. Brugemann, D. Albreht - 1993;

R. Mayer - 1996).

Brzo shvatanje i ocena objekata u pokretu (lopte, saigrača i

oponenata), prostorna ocena njihovog rasporeda u odnosu na vlastiti ili tuđi

gol, predviđanje ili brzo shvatanje dejstva saigrača ili suparnika, brza

promena odluke za akciju su veoma važni za fudbalera.

Što se tiče fizičkih struktura, njihova raznovrsnost je naročito velika.

Brzina pojedinih pokreta uključuje brzinu udarca pri pasu ili šutiraju na gol,

brzinu pojedinog fenta, brzinu oduzimanja ili izbijanja lopte u igri jedan

protiv jednoga, pojedine radnje za sprečavanje kretanja ili pasa suparnika,

brzo okretanje ili upadanje pred suparnikom koji dobija loptu itd.

Brzina na startu kao funkcija brze kretne reakcije, frekvencija i dužina

koraka, odnosno prisustvo eksplozivne snage ispoljava se pri brzom vođenju

lopte napred, pri startu za iskorišćavanje praznog prostora ili pokrivanje

protivnika i sl.

Koordinacijska brzina ispoljava se u seriji fentova, promeni pravca

trčanja pri startovanju ili naglom zaustavljanju i okretanju s loptom ili bez

lopte. To određuje i pristupe za njihovo praktično razvijanje koje je od

23

posebne važnosti u fudbalskoj praksi. Koordinacijska brzina u principu je

najčešći oblik brzine u fudbalu.

Maksimalna brzina u fudbalu pokazuje se pre svega pri dužim

šprintovima više od 20 m za pretrčavanje protivnika u igri jedan protiv

jednoga u cilju dostizanja daleke lopte u napadu ili odbrani.

Razvrstavanje brzine u pet raznih oblika obuhvata čitavi složeni

fudbalski prostor. S druge strane, ova klasifikacija daje mogućnost da se

odrede i konkretni putevi za formiranje sredstava i metoda za njen razvoj.

Zato je i problem brzine u fudbalu izuzetno značajan.

S druge strane, poznato je da se brzina mora održati od početka do

kraja utakmice. Javlja se još jedan problem, tj. ne samo specifično s tačke

gledišta karaktera aktivnosti u igri da razvijamo brzinu, nego raditi to tako

da se u uslovima fudbalske utakmice zadrži nivo brzine. Takvo dugotrajno

održavanje brzine daje predstavu o "brzinskoj izdržljivosti" fudbalera. Ona u

mnogom zavisi ne samo od sposobnosti fudbalera da se bori s umorom, nego

da poseduje visok "brzinski potencijal" koji bi bio rezerva za dugotrajnije

održavanje brzine na pozadini optimalnosti brzinskih napora.

Tako problem o razvoju značajnijih oblika brzine u fudbalu dobija tri

dimenzije:

• obuka i usavršavanje brzine misaonih aktivnosti,

• savlađivanje široke game varijanti brzih tehničko-taktičkih

aktivnosti,

• povećanje osnovnih fizičkih oblika brzine za uspešnu

realizaciju motoričkih tenhičko-taktičkih aktivnosti u obe faze igre.

Od interesa je nalaženje prikladnih sredstava, metoda i pristupa za

razvijanje brzine. Iz teorije i prakse je poznato da razvijanje određenog

fizičkog kvaliteta najbolje se realizuje pomoću pokreta koji su analogični

24

osnovnoj (takmičarskoj) vežbi. Međutim s druge strane brzina kao

kompletni kvalitet iz raznih vrsta brzine i snage pretpostavlja i korišćenje

određenih brzinsko-jačinskih vežbi opštijeg karaktera. U tom smislu

sportološko znanje zahteva znanja o biomehaničkim, psihološkim i

fiziološkim načelima u ispoljavanju brzine.

Visoki i stabilni sportski rezultati u fudbalu nerazdvojno su vezani za

mogućnosti organizma za stabilni, maksimalno efikasni dugotrajni rad. U

praksi, međutim, ove mogućnosti su ograničene pod uticajem više faktora

biološke, psihološke i sportsko-tehničke prirode. U svojoj celini oni

uzrokuju vremensko sniženje radne sposobnosti ili potpuno zaustavljanje

odgovarajuće aktivnosti. Ovo stanje čitavog organizma ili raznih njegovih

funkcionalnih sistema poznato je kao umor. Prema tome, jedan od

osnovnijih zadataka metodologije treninga je usavršavanje mogućnosti

orgnaizma za istrajni, efikasni rad u ekstremalnim uslovima sportske

delatnosti. Upravo ova sposobnost (svojstvo) organizma za dugotrajno

izvršenje određene aktivnosti bez sniženja njene efikasnosti nazivamo

izdržljivost.

Osnovni kriterijum izdržljivosti sa sportsko-pedagoške tačke gledišta

je proizvod brzine i vremena za izvršenje određenog kretnog zadatka.

Zavisnost između ova dva parametra je hiperbolična i može da se izrazi na

sledeći način: V.t = const. To znači da se izdržljivost može meriti na dva

načina: po vremenu za koje se izvršava određeni rad bez sniženja brzine, ili

po veličini brzine za određeno vreme.

Pojmovi izdržljivost i radna sposobnost nisu identični. Po svojoj

sadržini radna sposobnost je širi pojam i određuje mogućnosti čoveka za rad

uopšte, zaključno i njegovu sposobnost za realizaciju maksimalnog za

njegove mogućnosti obima. U sportu razlikujemo specifičnu i nespecifičnu

25

radnu sposobnost sportista. Prva se pokazuje u vežbama koje su izabrane

kao predmet specijalizacije. Svi ostali slučajevi odnose se na nespecifično

ispoljavanje radne sposobnosti. Izdržljivost je jedna vrsta radne sposobnosti

i pokazuje mogućnosti organizma za dugotrajni rad. Prema tome, izdržljivost

u jednoj ili drugoj aktivnosti uvek ima konkretan izraz. Razlikujemo

specijalnu i opštu izdržljivost. Specijalna izdržljivost fudbalera može da se

definiše kao visoko efikasna specifična radna sposobnost u okviru konkretne

motoričke aktivnosti. Ona se potpunije karakteriše, ako se konkretizuju

komponente intenzivnosti. Poznato je da specijalna izdržljivost zavisi

uglavnom od brzine radnih ciklusa, veličine ovlađivanog otpora ili nekih

prosečnih vrednosti oba parametra. U ovim slučajevima govorimo o

varijantama specijalne izdržljivosti.

Kada je specifična radna sposobnost vezana za visoke zahteve prema

brzinskim mogućnostima fudbalera, njegova sposobnost da je održi u

konkretnim uslovima kretne aktivnosti definiše se kao brzinska izdržljivost.

Ova specifična radna sposobnost fudbalera koja se karakteriše

savlađivanjem znatnog otpora (vlastite težine, protvnika, sprave ili sredine)

definiše se kao snažna izdržljivost. Ona je tipična za fudbalsku igru, gde je

nervno-mišićni napor acikličnog, intervalno-promenljivog karaktera koji se

izražava u nizu startnih ubrzanja, poskakivanja i intenzivnim epizodama

igre.

Izdržljivost kao kvalitet (svojstvo) ljudskog organizma integriše u

sebe veliki broj raznosvrsnih pojava koje protiču na raznim nivoima.

Obnavljanje (resinteza) ATF kao osnovni izvor energije za izvršenje

aktivnosti odvija se za račun hemijskih reakcija dva tipa:

• anaerobne koje protiču u odsustvu kiseonika;

• aerobne (disajne) kod kojih se upija kiseonik iz vazduha.

26

U svojoj celini anaerobni i aerobni procesi potpuno karakterišu

funkcionalni energetski potecijal čoveka - njegove opšte energetske

mogućnosti. U vezi s tim osnovnim izvorima energije neki autori definišu tri

sastavne komponente izdržljivosti: alaktatnu anaerobnu komponentu;

glikolitičnu anaerobnu komponentu; aerobnu (disajnu) komponentu. U tom

smislu razne vrste specijalne izdržljivosti mogu biti razmatrane kao

kombinacija navedenih komponenti. Za metodiku treninga od posebnog

značaja je dinamika anaerobnih i aerobnih procesa, tj. kako tri komponente

utiču na izdržljivost.

Pri napornoj mišićnoj aktivnosti najpre se odvija kreatinofosfatna

reakcija koja nakon 3-4 s dostiže svoj maksimum. Ali male zalihe

kreatinfosfata u ćelijama se brzo istroše i moćnost reakcije oštro opada

(drugog minuta rada ona je ispod 10 % od svog maksimuma).

Glikolitičke reakcije odvijaju se sporije i dostižu maksimalni

intenzitet za oko 40-50 s. Izdvojena energija kod njih obezbeđuje aktivnost

na duži period (2-3 min.), jer u odnosu na KrF zalihe mioglobina u mišićima

su znatno veće. Ali u toku rada nagomilava se znatna količina mlečne

kiseline koja smanjuje mišićnu sposobnost skraćenja i uzrokuje

"odbrambeno-zadržavajuće" procese u nervnim centrima.

Disajni (aerobni) procesi odvijaju se punom snagom oko 3-5-og

minuta aktivnosti a za to aktivno pomažu otpadni produkti anaerobne

razmene - kreatin i mlečna kiselina (koji stimulišu konzumaciju kiseonika i

proces disanja).

Iz ovog opisa postaje jasno da u zavisnosti od intenziteta,

dugotrajnosti i specifičnog karaktera kretne aktivnosti u fudblau s vremenom

raste značaj jedne ili druge komponente izdržljivosti.

27

Prema tome problem je vezan za optimizaciju treninga u fudbalu. To

je centralni problem i odnosi se na određivanje radnih zona na bazi njihove

bioenergetske karakteristike. Osnovni kriterijumi za identifikaciju ovih zona

i za regulisanje opterećenja u treningu su količina laktata u krvi i frekvencija

pulsa.

Savremena intenzifikacija pokretne aktivnosti u sportu vezana je za

povećane mogućnosti organizma za rad u anaerobnim uslovima. Slični rad u

anaerobnim uslovima (tj. vezan za nagomilavanje kiseoničkog duga)

karakterističan je i za fudbalsku igru gde je aktivnost u igri prošarana

momentima visokog intenziteta. Specifična izdržljivost u ovim slučajevima

(definisana često kao brzinska, skočna ili snažna) zavisiće od brzine s kojom

se iscrpljuju aerobni resursi (pre svega KrF i glikogen).

U zavisnosti od zadataka treninga objekat ciljnog uticaja mogu biti

kako alaktatna, tako i laktatna komponenta anaerobne razmene. U prvom

slučaju praktični ciljevi treninga su da se poveća snaga kreatinfosfatnog

mehanizma, a u drugom - da se usavršavaju glikolitičke reakcije.

Evo neke od principnih stavova treninga za usavršavanje glikoloitičke

(laktatne) komponente izdržljivosti koja ima odlučujući značaj za fudbalsku

igru:

• parametri spoljnog opterećenja (šeme za uticaj) moraju biti

adekvatni promenama u glikolitičkim reakcijama i izmirenju laktatnog duga.

Napominjemo da se glikoliza odvija nakon 20 sec i dostiže svoju

maksimalnu snagu za oko 40-50 sec, nakon čega se postepeno gasi, ali

obezbeđuje kretnu aktivnost energijom u toku 2,30-3 min.;

• glikolitičko obezbeđenje energijom moguće je samo pod

uslovom da postoji dovoljno zaliha glikogena - osnovnog izvora anaerobne

28

oksidacije. Intenzitet i dugotrajnost snabdevanja energijom zaviseće

uglavnom od količine "uskladištenog" u jetri i mišićima glikogena;

• trening za povećanje glikolitičkih mogućnosti fudbalera

izgrađuje se na raznim varijantima intervalne i intervalno-promenljive

metode.

U skladu s navedenim principnim stavovima u praksi treninga

primenjuju se razne šeme uticaja čiji glavni smer je prema povećanju

imuniteta organizma protiv produkata anaerobne razmene.

U tom cilju se najčešće primenjuju trening opterećenja sledeće

karakteristike:

• intenzitet opterećenja - submaksimalno (oko 90-95 % od

maksimuma);

• dugotrajnost opterećenja - od 20 sec do 2 min.;

• intervali odmora - njihovo trajanje određuje se s obzirom na

dinamiku kojom se nagomilava mlečna kiselina (La) u krvi. Imajući u vidu

da količina La dostiže svoj maksimum nekoliko minuta posle rada i

činjenicu da nakon svakog ponavljanja sve više se aktiviraju aerobni procesi,

intervali odmora postepeno se skraćuju s obzirom na maksimalno aktiviranje

glikolitičkog procesa i potiskivanja aerobne produktivnosti. Tako na primer

između prvog i drugog radnog intervala - 4-6 min.; između drugog i trećeg -

2-4 min.; između trećeg i četvrtog - oko 2 min.;

• broj ponavljanja - po 3-4 ponavljanja u seriji zbog brzo

narastajućeg umora od skraćivanja intervala za odmor;

• karakter odmora - ne posebno aktivan između ponavljanja u

serijama s obzirom na zadržavanje La u krvi (što povećava efekat izvršenog

29

rada). Između serija odmor mora da bude aktivan radi potpunijeg odvijanja

disajnih procesa i potpune likvidacije kiseoničkog duga.

Snagu čoveka možemo definisati kao njegov kvalitet (svojstvo) da

savlađuje ili stoji protiv spoljnih otpora za račun mišićnih napora (Ц.

Желязков, 1998). Snaga mišićnih skraćenja ima veliki značaj kako za

izvršenje pokreta, tako i za sportske rezultate. Ona se izražava u raznim

oblicima u zavisnosti od načina na koji se odolevaju i od njihovog stepena.

Teško se mogu navesti discipline kod kojih bi se pokazao samo jedan

od režima mišićne aktivnosti. Oni su značajni za skoro sve vrste sporta bez

obzira na to da se njihov relativni deo razlikuje u raznim sportovima. S ove

tačke gledišta trening za snagu obuhvata razvijanje svih njenih oblika i

režima mišićne aktivnosti.

Jačina muskulature odrerđuje se pomoću njenih biohemijskih,

morfoloških i funkcionalnih osobina. Poslednje su od rešavajućeg značaja za

ispoljavanje snage fudbalera i inervacije mišićnih skraćenja. Specifičnost

izražaja snage određenog mišića zavisi od veličine savladanog otpora. Iz

t.zv. osnovne jednačine mišićne dinamike A. Hill-a (cit. po Ц. Желязков,

1986, 1998):

(P + a).(v + b) = (P0 + a).b = k

gde je P - demonstrirana snaga, P0 - maksimalna izometrijska snaga,

v - maksimalna brzina, a, b i k - individualne konstante, vidi se da je brzina

skraćenja određenog mišića uvek vezana za otpor koji se mora savladati.

U zavisnosti od raznovrsnosti pokretne aktivnosti i uzajamne veze

među masom, brzinom i vremenom diferenciran je pojam brzinsko-snažne

sposobnosti.

Ovaj pojam odražava sposobnost čoveka da izvršava napore s

maksimalnom snagom za kratak interval vremena uz zadržavanje

30

maksimalne amplitude kretanja. Stepen izražaja brzinsko-snažnih kvaliteta

zavisi ne samo od mišićne snage, nego i od sposobnosti fudbalera za

koncentraciju nervno-mišićnih napora i mobilizaciju funkcionalnih

mogućnosti organizma. Sinonim brzinsko-snažnih sposobnosti je pojam

eksplozivne snage koja se veoma često upotrebljava u metodičkoj literaturi i

sportskoj praksi. Efekat eksplozivnih napora karakteriše se brzim razvojem

početnog napora s jedne strane, i s druge - intenzivnim povećanjem brzine

početnog skraćenja. Prema tome, za kvalitativnu karakteristiku mišićnog

rada imaju smisao dva pojma:

• eksplozivna snaga kao kvalitativna karakteristika koja odlikuje

pokrete maksimalnom snagom za minimalno vreme od drugih brzinsko-

snažnih pokreta;

• startna snaga kao karakteristika mišićne sposobnosti za brzi

razvoj napora u početnom trenutku naprezanja.

Bitna tačka u analizi termina brzinsko-snažnih kvaliteta je način

njihovog ispoljavanja. To znači da li se ono odvija pri relativno

nepokretnom stanju masa ili u uslovima pokreta koji je bitni i značajni

momenat. Uz to se eksplozivna snaga u fudbalu izražava kao moment

maksimum snage u određenom momentu pokreta.

Tako da problem izražaja brzinsko-snažnih kvaliteta nije vezan jedino

za njihovu veličinu, nego i za "super" tačnost i umešnost za njihovu

realizaciju, tj. prisustvo usavršenog mehanizma nehotičnog opuštanja

mišića. To je već vezano za t.zv. nervno-mišićnu koordinaciju.

Uvođenjem pojma "građenje snage", tj. naraštaja snage na početku

akcije određuje se suština i značaj brzinsko-snažnih kvaliteta. Ova

sposobnost karakteriše s jedne strane veštinu fudbalera da upravlja svojim

pokretima, a s druge strane maksimalno ispoljavanje mišićne snage za

31

najkraće vreme u momentima u kojima se prioritetno stvara brzina

određenog pokreta.

Od gore navedenog sledi da razvoj brzinsko-snažnih kvaliteta deluje

pozitivno na sposobnost za koncentraciju napora u prostoru i vremenu, tj.

obezbeđuje formiranje pravilnih kretnih navika u odnosu na kinematiku i

dinamiku kretanja.

I.2.2. OSNOVI TEHNIČKE SPREME

Ako je fizička sprema obrazložena kao osnov sportske veštine,

tehničko-taktička sprema je lice te veštine.

Tehnika najizrazitije karakteriše i čini fudbalsku igru sportom sa

svojim specifičnim osobinama. Teško možemo zamisliti dobar fudbal bez

dobre tehnike. Dobar fudbaler mora da bude pre svega odličan tehničar, a

nakon toga da poseduje sve ostale kvalitete neophodne za igru. Prema tome,

tehnika je najbitnija karakteristična crta savremenog fudbalera.

Fudbalska veština određuje se pre svega od veština i mogućnosti

igrača da "manipuliše", da rukuje loptom slobodno, brzo i štedljivo, da

izvodi pravilno i tačno udarce po lopti nogom i glavom, od finog vladanja

(primanja i zaustavljanja) lopte, od savršenstva kojim izvodi zavaravajuće

pokrete (fentove) i ostale tehničke umešnosti. Tehnika se nalazi u direktnoj

vezi s taktikom igre, ona je njen osnov, dok je taktika njena funkcija.

Zahtevi prema fudbalerima u odnosu na tehničku spremu sve više se

povećavaju. Proširuje se njihov tehnički repertoar, primenjivane u igri

tehničke umešnosti dobijaju kvalitativno novi oblik da bi odgovorile novim,

složenijim uslovima koji se stvaraju u toku fudbalskih utakmica -

dinamičnost, taktičko kreiranje i sl.

32

Prioritet koji se daje tehnici i tehničkoj spremi fudbalera ni u kakvom

slučaju ne sme da bude za račun ostalih strana spreme (fizičke, taktičke i

psihološke), ali bez svestrane tehničke spreme ne može da se dostigne

stvarna veština (B. Elsner, 1985).

Tehnička sprema ima za cilj usvajanje trajnih i fleksibilnih kretnih

navika koje bi fudbaleri mogli lako primenjivati u situaciji igre koja se

neprestano menja po složenosti. I ako se tehnička sprema mladih fudbalera

svodi pretežno do formiranja i učvršćenja specijalnih kretnih navika (I i II

faza), u narednim godinama tehnička sprema ide putem neprestanog

usavršavanja specijalnih tehničkih navika (III faza).

Proces usavršavanja kretnih navika zasniva se na već poznatim

principima sportskog treninga - svestranost, ponavljanje, svesnost,

očiglednost, sistemnost. Glavna metoda za usavršavanje tehničke veštine je

metoda svesnog ponavljanja vežbe pri optimalnoj pauzi među pojedinim

prolazima. Tehnička sprema se mora sprovoditi u toku čitave godine. Veći

deo sadržaja procesa nastave i treninga mora da bude za tehničko

usavršavanje igrača i ne sme se zaboravljati da se paralelno s njim

usavršavaju i fizički kvaliteti i indirektno - taktika.

Tehničko-taktička sprema fudbalera predstavlja bitan deo njihove

kompletne spreme zbog činjenice da je njen osnovni cilj stvaranje stabilnih

motoričkih navika pri primeni elemenata tehnike s loptom ili bez lopte u

složenim uslovima utakmice. Razdvajanje tehničke i taktičke spreme je pre

svega uslovno i pomaže za diferencirano odražavanje raznih aspekta za

tehničku obuku i usavršavanje. U uslovima treninga aspekti tehničkog

usavršavanja realizuju se u kolektivnom obliku (trening ekipe) ili

individualnog rada u obliku individualnog treninga van okvira treninga

ekipe. Glavni cilj aspekata za tehničko usavršavanje kao deo tehničko-

33

taktičke spreme je pretvaranje izvršenja elemenata fudbalske igre s loptom i

bez lopte u složenim uslovima utakmice u visoko automatizovane

stereotipne akcije, efikasne i racionalne.

Razmatrajući pitanje o tehničko-taktičkoj spremi, podsetićemo da

osnovno u pristupu pri razmatranju ovog problema zasniva se na zahtev

svaki tehnički elemenat da se uči i usavršava tako, kako bi se koristio u igri,

tj. svaka tehnička umešnost da rešava određeni taktički zadatak! Posebno

uzeta tehnička umešnost (izuzev nekih reglamentiranih standardnih

položaja) ne može da reši bilo kakav taktički zadatak. Upravo to uslovljava

potrebu traganja za logičke veze među pojedinim umešnostima i stvaranje

t.zv. mikroelemenata igre koje se uče i usavršavaju u toku treninga. Ovi

mikroelementi predstavljaju malu strukturnu jedinicu "sistema" fudbalske

igre (С. Стоянов, 1990). Tako naprimer takmičar preuzima loptu i dodaje je

partneru ili nakon preuzimanja vodi loptu i šutira na gol. U navedenim

mikroelementima ostvaruje se logična veza među prihvatanjem (kao oblik

preuzimanja) i udarcem po lopti (kod prvog) i preuzimanje, vođenjem i

udarcem po lopti (u drugom mikroelementu) s obzirom na razne taktičke

zadatke: u prvom slučaju - pas partneru, a u drugom - šutiranje na gol. Veće

strukturne jedinice fudbalske igre su makroelementi. Najjednostavnija

definicija makroelementa je strukturna jedinica sastavljena iz dva ili više

"mikroelementa" logički vezanih shodno organizaciji aktivnosti u igri.

Vezani međusobno makroelementi predstavljaju "sistem" fudbalske igre.

Prema tome, tehničko-taktička sprema mora da bude podređena ideji da se

usavršavaju tehničko-taktičke umešnosti i aktivnosti u tri osnovna smera:

putem mikroelemenata; putem makroelemenata; putem igre.

34

Usavršavanje tehničkih umešnosti je stalan, značajan, celogodišnji i

višegodišnji zadatak koji se ne sme potcenjivati ni za trenutak, jer bez

racionalne tehnike ne može se igrati savremeni, brzi i rezulatativni fudbal.

GLAVA II. PRAKTIČKI ASPEKTI PROBLEMA

Delovanje sredstava treninga na fudbalere zavisi u najvećem stepenu

od metoda (načina) njihove primene. U zavisnosti od ciljeva i zadataka

treninga u praksi se primenjuje veliki broj metoda koji dotiču razne strane

sportske spreme (fizičke, tehničke, taktičke, psihiloške).

Od bitnog značaja u praksi je način organizovanja nastavnih

zanimanja i treninga, tj. metodi organizacije i sprovođenja. Posebno

interesantan za nas je bio jedan poznat, ali nepotpuno korišćen u praksi

metod - metod po stanicama.

Osnovni zadatak metoda po stanicama je stvaranje i usavršavanje

raznih kretnih navika i kvaliteta. Osim toga ovaj metod omogućava da se u

jednom treningu uključe mnogo više vežbi u odnosu na druge metode. U

stvari on obezbeđuje kombinovano vežbanje, tj. izvođenje nekoliko vežbi

razne strukture radi rešavenja određenog zadatka ili zadataka. Pored toga se

pri dobroj kompaktnosti deluje i na razvoj fizičkih kvaliteta. Sve vežbe koje

se moraju izvesti i put koji prolaze fudbaleri među pojedinim stanicama,

naziva se stanična kombinacija. Suština metoda po stanicama stavlja u centar

zahteva dobro i kvalitetno izvođenje odabranih vežbi u kompletu. Rad po

stanicama obezbeđuje vežbanje s neprekidnom variativnošću, jer na svakoj

stanici fudaler mora da izvede vežbu potpuno različitu od prethodne i

naredne.

35

Pri korišćenju metoda organizacije treninga po stanicama u fudbalu

postoje sledeće mogućnosti:

• Kompletno razvijanje osnovnih motoričnih kvaliteta (fizička

sprema 45-50 min.) u okviru samostalnog fizičkog treninga;

• Kompletno razvijanje osnovnih motoričkih kvaliteta (fizička

sprema 30-35 min.) u okviru mešovitog treninga;

• Kompletno razvijanje osnovnih motoričnih navika (tehnička

sprema 90-100 min.) u okviru samostalnog tehničko-taktičkog treninga.

Niže predlažemo praktičke pristupe iz naše prakse za poboljšanje i

rešavanje zadataka fizičke i tehničke spreme u savremenom fudbalu preko

organizacije treninga po stanicama putem već navedenih mogućnosti:

Kod prve mogućnosti koja se odnosi na kompletno razvijanje

osnovnih fizičkih kvaliteta u okviru samostalnog fizičkog treninga ili

mešovitog tipa treninga koristili smo predloženi i opisani komplet za

razvijanje istih.

Napominjemo neke osnovne principe i pristupe pri izgradnji i

izvođenju kompleta za koordinaciju i razvijanje osnovnih motoričkih

kvaliteta u fudbalu:

1. Opšte zagrevanje (8 min.) koje uključuje ravnomerno trčanje, opšte

razvojne vežbe izvođene u pokretu, kretanje licem, leđima, bočno, trčanje s

promenom tempa itd. i završavamo dinamičnim i statičnim istezanjem (3-4

min.);

2. Vežbe koje se biraju na pojedinim stanicama (od 1 do 9) moraju da

sadrže uzastopno sve ravni kretanja (napred, unazad i u stranu, napred u

stranu i unazad, prednje-zadnji pravac, bočno, po diagonalu itd.);

3. Nakon zagrevanja komplet vežbi za koordinaciju protiče u

sledećem redosledu: specijalne vežbe s trčanjem preko prepreka za pripremu

36

osnovnih grupa mišića, slede specijalne vežbe s trčanjem plus startovanje od

raznih polaznih stavova, vežbe za frekventnost i tek onda se prelazi na

promenu pravca kretanja, vežbe sa skokovima sa startovanjem i završavamo

vežbama za okretnost. Zadnja stanica uvek uključuje vežbu za brzinsku ili

brzinsko-jačinsku izdržljivost koja utiče dobro na pozadini nagomilanog

umora od prethodno izvršenog posla.

4. Svaka jedna stanica uključuje maksimum četiri ponavljanja

izabrane vežbe s težnjom da se izvode maksimalnom učestalošću, ritmom i

brzinom kretanja. Posebna pažnja obraća se prenošenju opšteg centra težine

tela pri promeni pravaca kretanja (nagla promena bez iskidanja pokreta -

celovitost pokreta);

5. Preporučljivi optimalni broj stanica je oko 10. To obezbeđuje

ukupno trajanje kompleta za koordinaciju od oko 45-50 min. sa

zagrevanjem;

6. Posle svake stanice sledi istezanje 1-1.5 min. do potpunog

opuštanja da bi mogli da tražimo optimalnu frekvenciju, ritam i brzinu

izvođenja.

Evo i suštinu kompleta koji mi koristimo:

37

TRENING BROJ 01.

Trajanje: od 25 do 35 min.

Cilj treninga: Kompletni trening za razvijanje osnovnih motoričnih

vrlina u fudbalu - koordinacije i koordinacijske brzine, startne i linearne

brzine, brzinsko-jačinskih vrlina, brzinske izdržljivosti.

Sadržaj treninga: Devet stanica po celom terenu (sl.1).

Stanica № 6

Stanica № 5

Stanica № 4

Stanica № 3

Stanica № 2

Stanica № 1

Stanica № 7

Stanica № 8

Stanica № 9

(sl.1)

38

Stanica 1: Specijalne vežbe s trčanjem preko prepreka (sl.2)

Cilj vežbe: Koordinacija

Sprave za trening: 8 prepreka , 6 konusa za markiranje.

Broj vežbi u stanici: Ovde se izvode od 1 do 3 ovakvih vežbi.

Broj ponavljanja vežbe: Po 4 puta svaka vežba.

Način organizacije: Dve suprotne povorke.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se amplituda pri radu nogu i brzi

rad članka. Nakon prolaza zadnje, 4-te prepreke sledi ubrzavanje 10 m.

(sl.2)

39

Stanica 2: Specijalne vežbe s trčanjem (sl.3)

Cilj vežbe: Koordinacijska brzina

Sprave za trening: 4 konusa za markiranje

Broj vežbi u stanici: Ovde se izvode od 10 do 12 ovakvih vežbi.

Broj ponavljanja vežbe: Po 1 put svaka vežba.

Način organizacije: Dve povorke.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se amplituda izvođenja, brzi rad

članka i sinhron rada ruku i nogu. Kretanje napred izvoditi sporo za račun

veće frekvencije izvođenja vežbe s trčanjem.

(sl.3)

40

Stanica 3: Frekventno trčanje nad malim konusima (tanjirićima) i

linearno premeštanje u tri osnovna pravca. (sl.4)

Cilj vežbe: Koordinacijska brzina plus linearna brzina u tri pravca -

napred, bočno i unazad.

Sprave za trening: 10 malih konusa, 6 štapova za markiranje.

Broj vežbi u stanici: 1 vežba.

Broj ponavljanja vežbe: 1 serija x 4 puta.

Način organizacije: Dve povorke, nakon svakog prolaza povorke

menjaju mesta.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se amplituda izvođenja, brzi rad

članka, sinhron rada ruku i nogu, održavanje visoke brzine linearnog

kretanja u tri pravca.

(sl.4)

41

Stanica 4: Frekventno bočno trčanje preko malih prepreka

kombinovano sa startovanjem i linearnim kretanjem u dva pravca. (sl.5)

Cilj vežbe: Koordinacijska brzina plus linearna brzina u dva pravca -

napred i po prečniku.

Sprave za trening: 12 velikih konusa s otvorima za stavljanje

poprečnih štapića i stvaranje malih prepreka, 6 štapića, 4 štapa za

markiranje.

Broj vežbi u stanici: 1 vežba.

Broj ponavljanja vežbe: 4 puta.

Način organizacije: Dve povorke.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se frekvencija i amplituda

izvođenja nad preponama, brzi rad članka, sinhron rada ruku i nogu, visoka

linearna brzina i nagla promena pravca kretanja.

(sl.5)

42

Stanica 5: Bočno trčanje među žalonima (štapovima). (sl.6)

Cilj vežbe: Koordinacijska brzina plus startna brzina

Sprave za trening: 2 konusa, 8 štapova za markiranje.

Broj vežbi u stanici: Odabiraju se 2 ovakve vežbe iz 3 moguće

varijante izvođenja (licem napred, leđima u pravcu kretanja ili napred nazad

- bočno).

Broj ponavljanja vežbe: 4 puta svaka od izabranih vežbi.

Način organizacije: Dve povorke.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se nagla promena pravca

kretanja i visoka startna brzina posle zadnjeg žalona.

(sl.6)

43

Stanica 6: Kretanje skokovima na istoj nozi nad malim konusima sa

startovanjem istom nogom. (sl.7)

Cilj vežbe: Brzinsko-jačinske vrline plus startna brzina.

Sprave za trening: 6 malih konusa, 2 štapa za markiranje.

Broj vežbi u stanici: 1 vežba.

Broj ponavljanja vežbe: 2 serije x 4 puta (po 2 levom i 2 desnom

nogom u seriji).

Način organizacije: Dve povorke.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se amplituda izvođenja u

horizontalnoj ravni pri kretanju skokovima jednom nogom, brzi rad članka i

moćno startovanje nakon zadnjeg poskoka od skakaće noge.

(sl.7)

44

Stanica 7: Frekventno trčanje nad malim preprekama sa startovanjem

i promenom pravca trčanja. (sl.8)

Cilj vežbe: Koordinacijska brzina plus startna i linearna brzina s

promenom pravca kretanja.

Sprave za trening: 6 velikih konusa s otvorima za stavljanje poprečnih

štapića i stvaranje malih prepreka, 5 štapića, 6 štapa za markiranje.

Broj vežbi u stanici: 1 vežba koja se izvodi u dve varijante.

Broj ponavljanja vežbe: 2 puta prva varijanta i 2 puta druga varijanta.

Način organizacije: Jedna povorka, jedan za drugim, jedan menja

pravac u levo posle prvog gola stvorenog od dva žalona, sledeći u desno itd.

i u svakom sledećem prolazu se menjaju pravci izvođenja..

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se visoka startna i linearna

brzina izvođenja i nagla promena pravca kretanja.

Varijanta 1

Varijanta 2

(sl.8)

45

Stanica 8: Trčanje licem, okretanje leđima i ponovo licem u pravcu

kretanja (za okretljivost). (sl.9)

Cilj vežbe: Koordinacijska brzina plus linearna brzina s promenom

pravca kretanja (okretljivost).

Sprave za trening: 4 konusa za markiranje.

Broj vežbi u stanici: 1 vežba.

Broj ponavljanja vežbe: 1 serija x 6 puta.

Način organizacije: Dve povorke, kreće se po parovima jedan za

drugim izvodeći trčanje licem napred do drugog konusa, sledi naglo

okretanje leđima u pravcu kretanja do trećeg konusa, nakon čega ponovo

naglo se okretamo napred i završavamo na četvrtom konusu. Čim zadnji par

stigne na četvrti konus, prvi par odmah kreće nazad.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se visoka linearna brzina

kretanja (licem i leđima), kako i brzo okretanje i promena pravca kretanja.

(sl.9)

46

Stanica 9: Trčanje u povorci po jedan u kvadratu 15 x 15 (ili 20 x 20)

m s menjanjem vodića. (sl.10)

Cilj vežbe: Brzinska izdržljivost.

Sprave za trening: 4 konusa za markiranje.

Broj vežbi u stanici: 1 vežba.

Broj ponavljanja vežbe: Svaki fudbaler vodi povorku 1 put obilazeći

kvadrat.

Način organizacije: Jedna povorka, jednu stranu kvadrata šprintaju, a

drugu - kaskaju. Posle svakog obilaska kvadrata se menja vodič povorke koji

prelazi pozadi. Vežba može da se izvede tako da se ekipa podeli u dve grupe

po 10 ili 12 fudbalera. Dok jedna grupa radi, druga odmara.

Metodički zahtevi za izvođenje: Traži se naglo startovanje i linearna

brzina kretanja.

(sl.10)

47

Kod sledeće mogućnosti koja se odnosi na kompletno razvijanje

osnovnih kretnih navika (tehnička sprema), zaključno i kretnih vrlina u

okviru samostalnog tehničko-taktičkog treninga koristili smo niže

predložene i opisane komplekse za razvijanje istih u okviru posebnih

treninga.

TRENING BROJ 02.

Trajanje: 95 min.

Cilj treninga: Postizanje osnovne izdržljivosti

Sprave za trening: 10 lopti, 8 štapova za markiranje

Sadržaj treninga:

Zagrevanje (25 min.): Opušteno kaskanje oko terena (trčanje sa

poskakivanjem, preskok kozlića, slalom-trčanje, preko barijera bočni

preskok, provlačenje itd.). Nakon toga istezanje.

Kondicija (40 min.): Sticanje osnove izdržljivosti putem stanica-

treninga. Igrači su podeljeni u tri grupe. 1 min. pauze između promene

stanica. (sl. 11)

48

(sl. 11)

49

Stanica 1 (12 min.): Opušteno kaskanje oko igrališta, pri čemu se

igrači neprekidno smenjuju demonstrirajući vežbe.

Stanica 2 (12 min.): Igra 3:3+1 na 4 otvorena gola (3 m širine) u

sredini igrališta. Slobodna igra, pri čemu neutralni igrač igra uvek sa ekipom

koja poseduje loptu.

Stanica 3 (12 min.): Pucanje na gol na oba normalna gola (sa

golmanom). Vežba 1: Brzo vođenje lopte počinje sa glavne linije i završava

pucanjem na gol na drugoj strani granice kaznenog prostora. Nakon toga

donetu loptu, odnosno nakon dobacivanja golmana, promeniti stranu.

Vežba 2: Žonglirati loptu dužinom terena i završiti na drugom golu

"Drop-Kick"-om.

Na kraju (30 min.): Igra na 2 linije (25 m širine) na polovini terena (2

igrača - 4 ekipe). (sl. 12)

50

(sl. 12)

Gol je postignut, kada jednoj ekipi pođe za rukom da uključi u igru

suigrača koji se nalazi iza protivničke gol-linije. Ekipa ostaje u posedu lopte

i odmah kontrira ka drugom golu. Težište: Kontra igra, po mogućstvu igrati

direktno. Nakon toga istrčavanje sa gimnastičkim vežbama.

51

TRENING BROJ 03.

Trajanje: 100 min.

Cilj treninga: Povećanje snage i fleksibilnosti

Sprave za trening: 2 "Deuser"-trake, 1 medicinka, 1 lopta za rukomet,

4 prsluka sa tegovima, 2 džaka sa peskom, 2 vijače, švedske lestve, 1 klupa,

2 mala sanduka, 6 velikih sanduka sa strunjačom za doskok

Sadržaj treninga:

Zagrevanje (20 min.): Opušteno utrčavanje sa gimnastičkim vežbama

(gimnastika u ležećem položaju, istezanje).

Kondicija (55 min.): Povećanje snaga i fleksibilnosti treningom na

stanicama u grupama po dvoje.

Stanica 1: Poboljšanje snage skakanja i izdržljivosti preko niza

sanduka formiranih u obliku stepenica (sl. 13).

(sl. 13)

52

Stanica 2: Jačanje trbušnih mišića (sl. 14): Potkolenice na malom

sanduku, leći na leđa, ruke ukrstiti ispod glave. Gornji deo tela podići za 10

sekundi, vratiti se u leđni položaj i opustiti.

(sl. 14)

Stanica 3: Jačanje muskulature nogu i stopala (sl. 15): Lagano se

spuštati u čučanj u prsluku sa tegovima i dodatim tegovima (džak sa

peskom, ručni tegovi).

(sl. 15)

53

Stanica 4: Poboljšanje fleksibilnosti, opuštanje (sl. 16): Preskakanje

vijače sa poskakivanjem na jednoj/drugoj nozi.

(sl. 16)

Stanica 5: Jačanje muskulature torza (sl. 17): Dobacivanje medicinki

iz sedećeg položaja, pri čemu se dobačena lopta hvata vibriranjem gornjeg

dela tela.

(sl. 17)

54

Stanica 6: Jačanje muskulature nogu, poboljšanje izdržljivosti (sl.

18): U prsluku sa tegovima (ili sa ručnim tegovima, džakovima sa peskom)

naizmenično naskakivati na mali sanduk.

(sl. 18)

Stanica 7: Jačanje musculature nogu i stopala (sl. 19): Na švedske

lestve se uglavi dugačka klupa, iz leđnog položaja gurati prema gore

(ispravljati noge) i spuštati (savijati noge). Pasivni igrač sedi na klupi.

Promena igrača nakon 1 min.

(sl. 19)

55

Stanica 8: Jačanje muskulature stopala, nogu i sedala (sl. 20): Iz

leđnog položaja savijati noge prema sedalu i zadržati u ovom položaju oko 5

sekundi. Stalno stezati-opuštati.

(sl. 20)

Izvođenje stanica: 2 min. za svaku stanicu, 1 min. pauze, 2 prelaza

(nakon svakog prelaza 3 min. gimnastičkih vežbi za opuštanje).

Na kraju (25 min.): Odbojka u više ekipa.

56

TRENING BROJ 04.

Trajanje: 100 min.

Cilj treninga: Poboljšanje snage skoka i fleksibilnosti (hala)

Sprave za trening: Svaki igrač ima 1 loptu, 30 štapova za markiranje

Sadržaj treninga:

Zagrevanje (25 min.): Utrčavanje bez lopte. Zatim:

- loptu voditi unutrašnjom/spoljnom stranom stopala i ispod đona;

- žongliranje loptom, baciti je u vis i "Drop-Kick"-om spustiti, zatim

ponovo startovati;

- stav sa lagano raširenim nogama: loptom kružiti oko tela, u visini

bokova;

- ponovo stav sa lagano raširenim nogama: saviti gornji deo tela i

loptu dodavati u obliku osmice kroz noge;

- loptu držati iza tela sa obe ruke, baciti napred preko glave i uhvatiti;

- voditi loptu sa fintama i varkama tela;

- nakon toga istezanje.

Kondicija (50 min.): Poboljšanje skokova i fleksibilnosti treningom na

stanicama u grupama po dvoje (četvoro) (sl. 21-28). Trajanje: 2 min./stanica.

Pauza 1 min. (promena stanica). 2 prolaza (3 min. opušteno kaskanje između

1. i 2. prolaza stanica).

Stanica 1: Loptu čvrsto obuhvatiti nogama, voditi je ispruženim

nogama levo i desno preko motke. Leći na stomak, loptu uzeti ispruženim

rukama i voditi je desno/levo preko motke

57

(sl. 21)

(sl. 21a)

Stanica 2: Voditi loptu u slalomu. Prvi igrač vodi loptu u slalomu oko

šipki postavljenih na rastojanju od dva metra. Telo je uvek između lopte i

štapa. Posle prolaza dodati povratni pas na drugog igrača koji čeka i šprintati

za loptom.

58

(sl. 22)

Stanica 3: Poboljšanje snage skoka. Bočno preskakanje (na jednoj

nozi) levo/desno reda štapova sa opterećenjem koje se povećava.

(sl. 23)

Stanica 4: Igra pasova sa celim okretom. 1 igrač je aktivan 1 min.,

posle toga drugi. Igrač 1 sa 15 m dodaje igraču 2, koji trči u susret lopti,

dodaje loptu, okreće se oko štapa i čeka sledeće dodavanje.

59

(sl. 24)

Stanica 5: Poboljšanje snage skoka. Preskakanje s obe noge prepreka

postavljenih na 2 m rastojanja sa povećanjem visine prepreka.

(sl. 25)

Stanica 6: Igra pasova u trouglu. Igrač 1 pasuje igraču 2, koji na

slobodnom uglu odbija tamo, gde igrač 1 trčeći stiže dodavanje. Zamena

nakon 5 pasova.

60

(sl. 26)

Stanica 7: Poboljšanje snage skoka. Pucanje glavom preko prepreka

posle dodavanja rukom.

(sl. 27)

61

Na kraju (25 min.): Turnir u malom fudbalu u dvorani sa više ekipa.

Vreme igranja 5 min., pri čemu pobednička ekipa ostaje na terenu, dok

gubitnička ekipa odmah ispada. Kod nerešenog rezultata pobeđuje ekipa

koja je duže bila na terenu. Igrači koji su ispali apsolviraju vežbe istezanja i

opuštanja na bočnoj liniji.

BROJ TRENINGA: 05 Trajanje: 100 min.

Cilj treninga: Sticanje osnova izdržljivosti

Sprave za trening: svaki igrač 1 lopta, 1 mobilni normalni gol, 12

štapova za markiranje

Sadržaj treninga:

Zagrevanje (25 min.): Utrčavanje bez lopte. Igrači trče u redu jedan

iza drugog i izvode različite vežbe (trčanje sa poskakivanjem, preskakanje

kozlića, podvlačenje, slalom, šprintanje napred itd.). Nakon toga istezanje.

Kondicija (40 min.): Sticanje osnova izdržljivosti kružnim kursom

fudbala.

Vežba 1 (20 min.): Kružni kurs na polovini terena sa tehničko-

taktičkim vežbama (sl. 28).

62

(sl. 28)

63

1. Pas kroz središnji krug, sprintanje oko kruga, loptu povesti.

2. Simulirati opšto pucanje iz oštrog ugla i završiti dizanjem na

dugom korneru.

3. Slalom (usko vođenje lopte) oko štapova i završiti udarcem na gol .

4. Preći na drugu stranu i preuzeti dodavanje od golmana.

5. Nastup dupli pas sa trenerom i završiti sa udarcem na gol na

drugom normalnom golu na središnjoj lini.

6. Rad s loptom u zoni čekanja.

Vežba 2 (20 min.): Kružni kurs preko celog terena sa tehničko-

taktičkim vežbama. (sl. 29)

Igrači koji rade s loptom u zoni čekanja apsolviraju kružni kurs na

rastojanju od 20 m.

64

(sl. 29)

65

1. Tempo-dribling na 30 m.

2. 15 m žongliranje s loptom (glavom, nogom)

3. Tempo-dribling oko središnjeg kruga

4. Na štapovima za markiranje podići loptu, Drop-Kick-om smiriti i

šprintati. Posle 3. markiranja Drop-Kick-om iz okreta pucati na gol.

5. Promena strana i preuzimanje dodavanja golmana.

6. Tempo-dribling oko štapova i završiti šutiranjem na drugi normalni

golu na središnjoj liniji.

7. Rad sa loptom u zoni čekanja. Nakon toga 3 min. opušteno

kaskanje.

Na kraju (30 min.): Trening igre sa većim/manjim brojem igrača 6:3

(6:4) na obe polovine terena. (sl. 30)

Ekipa od šestoro startuje svoje napade sa središnje linije, sme se igrati

samo 2 kontakta s loptom. U slučaju poseda lopte odbrambene ekipe sa

manjim brojem igrača, ista primenjuje igru vremena (zadržavanje lopte) u

slobodnoj igri. Nakon 10 min. menja se po 3 igrača u ekipi sa manjim

brojem igrača. Koja ekipa ima uspešniju odbranu? Nakon toga istrčavanje.

66

(sl. 30)

67

TRENING BROJ 06.

Trajanje: 95 min.

Cilj treninga: Poboljšanje kondicionalne sposobnosti i tehnike s

loptom.

Sprave za trening: 10 lopti, 8 medicinki, 2 "Deuser" trake, 18 štapova

za markiranje

Sadržaj treninga:

Zagrevanje (25 min.): Utrčavanje bez lopte preko širine terena. Nakon

toga:

- opušteno kaskanje sa vežbama istezanja;

- trčanje sa poskakivanjem sa/bez kruženja s obe ruke napred/nazad;

- trčanje u stranu, unakrsno trčanje;

- skokovi (skippings);

- trčanje sa podizanjem kolena, spuštanje na pete;

- iz kaskanja spustiti se na čučanj, gibati se i skok za udarac glavom;

- kratki nastupi sa/bez varki telom napred/nazad;

- vežbe istezanja.

Kondicija (45 min.): Poboljšanje kondicionalnih sposobnosti i tehnike

s loptom treningom u krug u grupama po četvoro (sl. 31) Opterećenje: 45

sek., pauza 60 sek. 2 prolaza.

68

(sl. 31)

69

Stanica 1: Igra pasova između 2 štapa (15 m rastojanje). 2 igrača

pasuju jedan drugom loptu direktno između 2 štapa. Posle dodavanja svaki

šprinta oko svog štapa i ponovo u susret lopti.

Stanica 2: Obuhvatanje medicinke. Svaki igrač u širokom raskoraku

drži medicinku između nogu, jedna ruka spreda, jedna ruka otpozadi oko iste

noge. Brzo naizmenično obuhvatanje.

Stanica 3: Šprint - kaskanje u četvorouglu (15 m dužina strane).

Igrači optrčavaju četvorougao, pri čemu naizmenično jednu stranu kaskaju, a

jednu šprintaju.

Stanica 4: U golu. Skokovi za udarac glavom iz čučnja u pravcu

prečke.

Stanica 5: Igra pasova sa promenom pozicije. Igrači stoje u paru jedan

prema drugom na rastojanju od 10 m, dodaju direktno jedan drugom loptu i

slede svoje dodavanje do druge strane.

Stanica 6: Bacanje medicinke u vis iz čučnja. Igrači bacaju medicinku

iz čučnja u vis i hvataju je u skoku iznad glave.

Stanica 7: Trčanje protiv "Deuser" trake. Igrači u paru stavljaju

"Deuser" traku oko grudi i kreću se jedan od drugog suprotno povlačenju

"Deuser" trake.

Stanica 8: Igra 1:1 na prostoru 10 x 10 m..

Stanica 9: Pojedinačni rad sa loptom: Brzo vođenje lopte

(privlačenje, okretanje itd.) sa varkama tela i iznenadnim promenama

pravca. Nakon toga 5 min. opušteno kaskanje sa vežbama istezanja.

Na kraju (25 min.): Igra na celom terenu sa golmanom - 10 min. sa 2

vođenja lopte - 15 min. slobodna igra - na sopstvenoj polovini samo

direktno. Nakon toga istrčavanje.

70

TRENING BROJ 07.

Trajanje: 90 minuta

Cilj treninga: Trening tehnike sa loptom i kontra igre

Sprave za trening: 10 lopti

Sadržaj treninga:

Zagrevanje (25 min.): Igra hvatanja u kaznenom prostoru:

- Igrači trče raštrkani u kaznenom prostoru (oblici trčanja: trčanje

napred, trčanje sa poskakivanjem, trčanje unazad, bočno trčanje) i

izbegavaju suigrača sa varkama gornjeg dela tela (5 min.);

- Vežbe istezanja;

- 1 igrač kao hvatač: Progonjeni igrači se mogu spasti tako da naskoče

na leđa jednom od partnera.

- 2 igrača kao hvatači (stvaranje lanca) drže se za ruke. Svaki

uhvaćeni igrač uvećava lanac. Ukoliko su uhvaćena još 2 igrača (ako ima 4

igrača u lancu), prva dva igrača se oslobađaju;

- 1 igrač kao hvatač: Progonjeni igrači se mogu spasiti, izvodeći 4

skleka. Zamena uloga posle 1 min. Nakon toga vežbe istezanja.

Tehnika (35 min.): Rad sa loptom u grupama po troje (sl. 32-36).

Prekobrojni igrač uvežbava po 5 min. balansiranje lopte glavom, - lopte na

tlu - igre pasova sa levom/desnom unutrašnjom stranom risa.

Vežba 1 (5 min.): Udarac glavom nakon dobacivanja rukom. 2 igrača

sa loptom uzimaju 3. igrača u sredinu (rastojanje cca. 8 m) i naizmenično mu

dobacuju loptu, koju on treba uz skok da vrati glavom. Promena posle 90

sek.

71

(sl. 32)

Vežba 2 (5 min.): Igra kratkih pasova. 2 igrača sa loptom uzimaju

trećeg u sredinu (rastojanje cca. 2 m) i naizmenično mu dodaju oštro i nisko,

pri čemu ovaj kratko startuje lopti i vraća je unutrašnjom stranom

desnog/levog risa. Promena posle 90 sek.

(sl. 33)

72

Vežba 3 (6 min.): Smena kratkih pasova i lopti u letu. 2 igrača sa

loptom uzimaju trećeg u sredinu (rastojanje cca. 2 m). Prvo dodavanje spolja

sledi nisko i oštro, pri čemu igrač u sredini kratko startuje lopti i vraća je.

Nakon toga sledi duga lopta u letu iznad igrača u sredini prema trećem

partneru, koji kontroliše loptu a onda je nisko dodaje suigraču. Promena

posle 2 min.

(sl. 34)

Vežba 4 (9 min.): Direktno prosleđivanje lopte u letu. Igrači stoje u

formaciji trougla, udaljeni cca. 15 m od srednjeg igrača. Igrač koji je

postavljen spolja dodaje srednjem igraču loptu u letu, koji direktno glavom i

nogom prosleđuje do trećeg igrača. Promena posle 3 min.

(sl. 35)

73

Vežba 5 (6 min.): Igra duplih pasova. 1 igrač naizmenično igra duple

pasove sa partnerom pozicioniranim na rastojanju od 25 m. Promena posle 2

min.

(sl. 36)

Vežba 6 (4 min.): U grupama po troje držati visoko loptu sa 3

obavezna kontakta.

Na kraju (30 minuta): Igra 8:8 na sredini terena preko širine terena na dva

otvorena gola (3 metra širine) sa mogućnošću kontre na oba normalna gola

(sl. 37). Na bočnim linijama u visini središnje linije su markirana 2 otvorena

gola. Na zvižduk trenera ekipa, koja poseduje loptu, odmah nastavlja igru na

normalan gol, koji pokaže trener i po mogućstvu što brže postiže gol.

Ukoliko odbrambena ekipa dođe u posed lopte, odmah kontrira na drugi

normalni gol. Posle postizanja gola igra se nastavlja na širini terena do

sledećeg zvižduka. Golovi na normalnom golu se računaju duplo. Nakon

toga istrčavanje.

74

(sl. 37)

75

ZAKLJUČAK

Od svega rečenog proističu neki zaključci koji su po nama veoma

značajni za rešavanje pitanja vezanih za poboljšanie fizičke i tehničke

spreme u savremenom fudbalu putem stanica-treninga:

1. Ovaj metod organizacije nudi sledeće pozitivne momente:

• Postiže se pravilno (u odnosu na tehniku izvođenja i korekciju

grešaka) i kvalitetno (u odnosu na brzinu, temp, amplitudu)izvođenje

pojedinih vežbi u kompleksu.

• Radi se za fizičku ili tehničku spreme ili za obe uz stalnu

variativnost izvođenih vežbi.

• Pretpostavka je za kompletno utvrđivanje i usavršavanje

različitih motoričkih navika i kvaliteta vezanih za fudbalsku igru.

2. Standardno opterećenje koje se predlaže, u svakom sledećem

treningu se lakše prihvata zbod adaptacije organizma i void do manjeg

umora. To sa svoje strane postaje pretpostavka za povećanje intenzivnosti

(brzina, temp, ritam itd.) izvođenja pojedinih vežbi koje čine kombinaciju po

stanicama. Na taj način se zadržava i poboljšava kumulativni efekat treninga

u vremenu.

3. Korišćenje prikazanih mogućnosti primene metoda organizacije

rada za fizičku i tehničku spremu po stanicama stoji u osnovi postignutih

rezultata i uspeha ekipa koje sam rukovodio u raznim zemijama – Srbija i

Crna Gora, Tunis, Turska, Iran, Bugarska.

76

KORIŠĆENA LITERATURA

1. БЪЧВАРОВ, М., Л. ДИМИТРОВ, П. ДОЙЧЕВ, М. ГЪДЕВ, А.

СЛАВЧЕВ Бързина – теоритични и приложни основи, С.,

ЕЦНПКФКС, 1991

2. БЪЧВАРОВ, М., Кондиционната подготовка на футболиста, С.,

НСА – ИПБ, 1992

3. ГАВРИЙСКИ, В., Физиология на човека с физиология на спорта

/гл. 93. Спортни игри/, С., МФ, 1987

4. ГОДИК,М., А.ШИШКОВ, Контрол и управление на

тренировъчното и състезателното натоварване във футбола, С.,

МФ, 1983

5. ГЪДЕВ, М., Максималната скорост като фактор в спринта, С.,

ИПБ – НСА, 1997

6. ЖЕЛЯЗКОВ, Ц., Основи на спортната тренировка, С., НСА -

ПРЕС, 1998

7. ЖЕЛЯЗКОВ, Ц., Л. КРЪСТЕВ, М. ГАЛОВ, сп. “Спорт и

наука” № 4, С., 2003

8. КАЗАКОВ, П., Футбол, М., ФиС, 1978

9. КРЪСТЕВ, Л., Кондиционна тренировка на елитни футболисти,

С., “БИНС”, 2005

10. НИСТРАТОВ, Е., Оценки и тренировъчных нагрузок

футболистов, сп. “Футбол”, М., 1981

11. ПЕТРОВ, С., Тренировка на футболиста, С., ЕЦНПКФКС, 1979

77

12. САРСАНЯН, С., В. СЕЛУЯНОВ, Физическая подготовка в

спортивных играх, М., ФиС, 1991

13. СМИРНОВ, Ю., сп. “Теория и практика физической культуры”,

№ 2, М., 1977

14. СТОЯНОВ, С., Футбол – граници на истината, МФ, С., 1990

15. ШИШКОВ, А., Контрол и оценка на физическата подготовка

при футбола, С., ЕЦНПКФКС – ИПБ, 1977

16. ALEKSIĆ, V., Fudbal, “Tipoplast”, Beograd, 1990

17. ASTRAND P., K. RODAHL Text book of Work Physiology, New

York, 1970

18. BAUER, G., Soccer Technics, Tactics & Teamwork, New York,

1993

19. BRUGGEMANN, D., D.ALBRECHT, Entramento moderno del

Futbol, Barcellona, 1995

20. DINTIMAN, G. Sprinting, Washington, 1978

21. D`OTTAVIO, S., R.COLLI, C.BOSCO, C.TRANQUILLI,

Considerazioni fisiologishe su alcuni mezzi specifici di allenamwuto

nel gioco calcio, Tecnico, Roma, 1996

22. GAMBETTA, V., B. ANDEBERHANE, Ways to improve speed,

Lincoln, 1995

23. GERHARD, F. Training programme Fussbal, Aachen, 1998

24. ELSNER, B., Metodika rada sa fudbalerima, IGRO “Sportska

kniga”, Beograd, 1985

25. JERKOVIĆ, S., et. al., Kontrola treniranosti nogometaša, Stručni

priručnik za trenera nogometa, Zagreb, 2001

26. JERKOVIĆ, S., et. al., Brzinska izdržlijivost u kondicijskoj

pripremii, Kondicijska priprema sportaša. Zagreb, 2003

78

79

27. LETZELTER, M. Theory of sport training, Salto, Greece, 1995

28. MAYER, R. Fussball traiieren, Hamburg, 1996

29. MIKULIC, P., Mjerenje funkcionalnih sposobnosti hravatskih, Zb.

Radova, Zagreb, 2003

30. MILJKOVIĆ, Z., et. al., Contribution to the comparative analysis of

play in terms of varions football schools, Kinesiology New

Perspectives, Faculty of Kins., Zagreb, 2002

31. MILJANIĆ, M. Nova opredeljenja. Y.U. Skola Fudbala. Beograd,

1993

32. PEARSON, A., Speed, agility and quickeness for soccer, London:

A.&.C. Black, 2001

33. TOPLAK, I., Savremeni fudbal I njegove tajne, Fudbalski savez

Jugoslavije, Beograd, 1985

34. TCHOKANOS, A., The speed – strength conditioning in football,

Thessaloniki, 1995

35. VELEBIT, R., Savremeni futbalski trening, Beograd, 2003

36. VERHEIJEN, R., Handbuch Fussbalkondition, BPF Versand Leer,

1997

37. WITHERS, R. et. al. Match analysis of Australian soccer players,

Journal of Human Movement Studies, 8, 1982