Gimnazija „Jezdimir Lović“

MATURSKI RAD IZ PSIHOLOGIJE

NAZIV TEME: UČENJE

Profesor: Alma Mujagić Učenik: Ajša Hajradinović

Sjenica, 2017.

UVOD

Učenje je trajna ili relativno trajna promena individue koja se pod određenim uslovima može

manifestovati u njenom ponašanju, a koja je rezultat prethodne aktivnosti individue.

Ako analiziramo definiciju, potrebno je istaći sledeće pojmove:

individua - pojedinac, osoba

trajna promena - svojstvom trajnosti učenje se razlikuje od drugih promena ponašanja

koje su prisutne dok je prisutan činilac koji ih je izazvao.

relativno trajna promena - ono što je jednom naučeno nekad se i zaboravlja.

manifestovanje u ponašanju - pojavljuje se u ponašanju ukoliko su se stvorili uslovi za

to ponašanje.

prethodna aktivnost individue -ovim se učenje razgraničava od promena ponašanja koje

nastaju sazrevanjem.

Učenje se takođe može definisati kao svesna, svrsishodna i namerna aktivnost kojom stičete

određena saznanja i veštine. To je složen, permanentan proces prisutan u svim aspektima i

razdobljima našeg života. Bazira se na pamćenju gradiva koje se uči. Tako se razlikuje

kratkotrajno i dugotrajno učenje kao što se razlikuje kratkoročno i dugoročno pamćenje.

Učenje obuhvata usvajanje navika, informacija, znanja, veština i sposobnosti. To je proces

koji rezultira u relativno trajnoj promeni ponašanja. Učenjem formirate tragove u mozgu koji

ostaju kao deo iskustva ličnosti i mogu imati različitu dužinu trajanja, što uglavnom zavisi od

namene za koju učite. Učenje treba razlikovati od pojmova obučavanja, treninga, razvoja,

obrazovanja. Obučavanje označava sticanje novih praktičnih znanja i veština potrebnih za rad,

rukovođenje, upravljanje organizacijom, prema usvojenim pravilima, propisima i

standardima. Obučavanje dovodi do promena u veštinama. Trening predstavlja uvežbavanje

stečenih praktičnih znanja i veština. Razvoj je vezan za sticanje novih znanja, veština i

sposobnosti koje omogućavaju pojedincu preduzimanje složenijih poslova, pripremajući ga za

budućnost i zahteve koji tek dolaze. Razvoj dovodi do promena u stavovima i vrednostima.

Obrazovanje znači sticanje i stalno inoviranje širih znanja iz primenjenih naučnih disciplina i

poslovne prakse, relevantnih za delatnost i ciljeve preduzeća.

1. PODELA UČENJA PREMA SADRŽAJU

Prema sadržaju,učenje se deli na:

motorno i

verbalno.

1.1. Motorno učenje

Motorno učenje podrazumeva sticanje motornih veština. Usvajaju se praktična umenja,

veštine, pokreti i dr.  Ostvaruje se primenom nekoliko oblika učenja,i to:

učenje po modelu,

instrumentalno učenje (putem pokušaja i pogrešaka) i

učenje uviđanjem.

Faze motornog učenja:

1. Uzor demonstrira veštinu – posmatranje uzora, ugledanje na uzor, uticaj kognitivnih

faktora, upoznavanje sa veštinom, stvaranje predstave i dr;

2. Vežbanje i ponavljanje – brojna ponavljanja, pokušaji i pogreške, u početku po

segmentima, kasnije u celini, automatizovano;

3. Dobijanje povratne informacije – poznavanje rezultata.

1.1.1. Učenje po modelu

Učenje po modelu predstavlja oblik učenja u kojem osoba usvaja nove ili modifikuje ranije

naučene oblike ponašanja posmatranjem reakcija uzora, osobe-modela. Osoba koja uči nije

sama nagrađena (direktno potkrepljena) za ponašanje.

Uzor ili model je osoba za koju je pojedinac emocionalno čvrsto vezan, koju voli, poštuje ili

obožava. U detinjstvu, najčešći model je roditelj, ujak, stariji brat, učitelj ili, kasnije, poznati

pevač sportista, političar, naučnik, književnik, biznismen ili neka druga javna ličnost.

Učenje po modelu se odvija brzo i tako se usvajaju novi oblici ponašanja, delovi ili celoviti

obrasci ponašanja. Na ovaj način mogu da se uče opšta pravila ponašanje, stavovi, vrednosti i

dr.  Model često nije svestan da njegovo ponašanje služi kao uzor za druge.

U osnovi ovog učenja su:

mehanizam imitacije — kod usvajanja jednostavnijih, spolja vidljivih ponašanja.

mehanizam identifikacije — kod usvajanja unutrašnjih karakteristika (vrednosti,

osobine ličnosti, sistem moralnih norni itd).

Bandurino  istraživanje

Albert Bandura, jedan od najvećih bihevioralnih psihologa dvadesetog veka, svojom je

teorijom socijalnog učenja objasnio agresivna ponašanja. On ih ne smatra nasleđenim, nego

naučenim procesom modeliranja.

Oblikovanje dečjeg ponašanja započinje

posmatranjem odraslih u porodici, okolini,

medijima. Detetovu pažnju ne privuku sva

posmatrana ponašanja, nego samo ona koja

doživi drugačijim, privlačnim ili prestižnim.

Takva iskustva dete pamti i u određenim ih

okolnostima aktivira fizički ih imitirajući.

Ponašanje se ustaljuje ponavljanjem, posebno

ako je motivisano očekivanjem kakve

nagrade. Najpoznatiji Bandurin eksperiment,

eksperiment s Bobo lutkama1, izveden je

1961. godine. Taj je esksperiment Bandura

izveo sa svojim kolegama i njime je dokazao

učenje po modelu. U tom je istraživanju

Bandura deci uzrasta od 3 do 6 godina pokazivao film.  Jedna grupa dece je bila izložena

filmu gde odrasli ljudi pokazuju agresivno ponašanje prema Bobo lutki, a druga grupa je bila

1 Bobo je lutka veličine predškolskog deteta, nalik na veliki čunj.

Edvard Torndajk

izložena filmu gde se odrasli ljudi mirno igraju sa Bobo lutkom. Rezultati su pokazali da su

deca izložena agresivnom modelu u većini slučajeva i sama pokazala agresivno ponašanje

prema lutki, za razliku od dece koja su bila izložena pasivnom igranju sa lutkom. Eksperiment

je pokazao i kako nagrada u obliku pozornosti, koju su agresivnim ponašanjem dobila,

motiviše decu da se nastave tako ponašati te kako utiče na njihovo samopoštovanje. Od

ukupnog broja dece u eksperimentu njih 88 % spremno je imitiralo agresivno ponašanje

odraslih, a osam meseci posle eksperimenta 40 % te dece nastavilo se agresivno ponašati.

Komponente učenja po modelu:

1. Mora da postoji uzor, tj. osoba na čije ponašanje se ugleda, osoba vredna pažnje,

divljenja;

2. Osoba koja uči treba da poseduje opažajne i motorne sposobnosti;

3. Osoba koja oponaša, prvo pažljivo posmatra uzor i pamti opaženo;

4. Osoba koja oponaša treba da bude motivisana da se ponaša kao uzor.

1.1.2. Instrumentalno učenje

Instrumentalno učenje je učenje putem slepih pokušaja i slučajnog uspeha. Pri

instrumentalnom učenju organizam je pokrenut na aktivnost nekom potrebom, a naučeno

ponašanje se koristi kao instrument za zadovoljenje neke potrebe ili motiva. Ponašanje je

instrument dolaženja do cilja. Viši kognitivni procesi ne učestvuju. 

Torndajkov ogled sa mačkama

Gladnu mačku je zatvorio u kavez, a ispred kaveza je stavio hranu. Kavez je imao polugu uz

pomoć koje su se otvarala vrata. Mačka je pokušavala da se provuče, da izađe na silu, skakala

je u kavezu i dr. Sve su to bili slepi pokušaji. Međutim, u jednom trenutku je slučajno

pritisnula polugu i uspela da izađe do hrane. Nasumice je izvela pokret koji je otvorio vrata,

bio je to slučajan uspeh. Svaki sledeći put se smanjivao broj slepih pokušaja i vreme otvaranja

vrata, što ukazuje na postupnost.

U pitanju je postupno učenje i učenje potkrepljenjem. Potkrepljenje je posledica po organizam

koja se dobija preko draži koje slede nakon nekog ponašanja. U ovom učenju važi princip

potkrepljenja:nagrada dovodi do jačanja nagrađivanog ponašanja. Da bi se učvrstilo ponašanje

potreban je motiv i njegovo zadovoljenje.

Ponašanja bivaju učvršćena ili eliminisana u zavisnosti od efekta koji proizvode. Učvršćuju se

one reakcije koje su pozitivno potkrepljene, a reakcije kojima ne sledi potkrepljenje se

eliminišu iz repertoara ponašanja. To se naziva zakon efekta. Zadovoljavajuće posledice

jačaju odgovor, a nezadovaljavajuće ga slabe. Reakcije koje dovode do nagrade bivaju

automatski učvršćene, a reakcije koje ne dovode do nagrade (ili dovode do kazne) bivaju

eliminisane.

Agensi socijalizacije (roditelji, škola, vršnjaci) koriste ove principe u formiranju određenih

ponašanja, odlika ličnosti stavova, vrednosti, moralnosti. Sa uzrastom, socijalna potkrepljenja

(odobravanje, neodobravanje) i samopotkrepljenje (poznavanje rezultata) postaju značajniji

od materijalnih potkrepljenja.

Naučena reakcija se gasi kada ponašanje prestaje da dovodi do pozitivnog potkrepljenja. 

Slična je istraživanja sproveo američki psiholog Berhus Frederik Skiner  koji je smatrao da je

ličnost "teorijski konstrukt koji se odnosi na sveukupnost repertoara ponašanja". On je

nastojao da ponašanje ljudi objasni kroz ponašanje životinja, pa je životinje podvrgavao

raznim eksperimentima. Jedan takav eksperiment vezan je za tzv. „Skinerovu kutiju“.  U

"Skinerovoj kutiji" nalazila se poluga i dozer sa hranom koja se istiskuje kada se poluga

pritisne. Pacov ili golub koje je koristio u eksperimentima, ispitujući sredinu, slučajno pritiska

polugu i emituje operant, "spontano nastali odgovor koji dovodi do određene posledice u

sredini". Hrana je posledica emitovanog operanta. Nakon određenog vremenskog perioda i

niza slučajnih pritiskivanja poluge, uočava se pojačani tempo operanta. Verovatnoća

ponovnog javljanja operanta zavisiće od potkrepljenja i na taj način ostati kao naučena radnja

u ponašanju životinje u istoj ili sličnoj situaciji.

1.1.3. Učenje uviđanjem

Učenje uviđanjem predstavlja složeni, najviši i najčešći oblik učenja kod čoveka. Ovo učenje

se drugačije zove učenje putem rešavanja problema, rešavanje problema mišljenjem ili

inteligentno rešavanje problema. Učestvuju viši kognitivni procesi. O ovoj vrsti učenja

govorimo kada se jedinka nađe u nekoj problemskoj situaciji koju ne može da reši postojećim

iskustvom, već je potrebno da nađe nove načine ponašanja  na datu situaciju. Do rešenja

problemske situacije dolazi se uviđanjem odnosa među elementima problemske

situacije.  Uviđaju se odnosi sredstava i cilja.

Kod učenja uviđanjem postoji potreba, organizam je motivisan i postoji prepreka između

organizma i cilja. Postojeći repertoar ponašanja ne može da dovede do cilja, do savladavanja

prepreke. Slučajni, slepi pokušaji ne dovode do slučajnog uspeha kao kod instrumentalnog

učenja. Nema postupnosti u učenju, tj. ponavljanja grešaka pri ponovnom stavljanju u istu

situaciju (kao kod instrumentalnog učenja).

Kelerovi eksperimenti sa antropoidnim majmunima

Problem: korišćenje oruđa

Volfgang Keler, geštalt psiholog, je šimpanzu postavio u kavez, a bananu izvan kaveza tako

da majmun ne može da je dohvati rukom. U kavezu se nalazio štap. U početku se majmun

ponašao poput Torndajkovih mačaka, ali je daljim posmatranjem, Keler uočio objektivne

znake uviđanja. Posle agresivnog ponašanja, šimpanza se povlači u ugao kaveza, sedi mirno i

odjednom: “lice mu se ozari”. Potom, u nizu neprekidnih, jasno usmerenih koraka ide pravo

ka štapu i njime dovlači bananu. Najkraćim putem ostvaruje cilj. Kad se ponovo nađe u istoj

situaciji, ne ponavlja pogrešne radnje, već koristi isti princip rešavanja.

Odlike učenja uviđanjem

Problem se rešava mentalno, a ne motorno.

Naglo se dolazi do tačnog rešenja

Kad je problem rešen odmah dolazi do eliminacije pogrešnih odgovora

Postoji veliki transfer uočenog principa — prenošenje rešenja na iste ili slične situacije.

Uvid se javlja što brže što je neposredniji put do rešenja

Mogućnost uvida zavisi od evolutivnog stepena razvoja vrste

1.2. Verbalno učenje

Verbalno učenje podrazumeva učenje verbalnog gradiva. Ovo je učenje tipično u školskoj

sredini. Postoje dve vrste verbalnog učenja:

učenje napamet (memorisanje);

učenje sa razumevanjem (uviđanjem, razmišljanjem).

Vrsta verbalnog učenja nije određena sadržajem, već strategijom učenja.

2. PODELA UČENJA PREMA MEHANIZMU UČENJA

Prema mehanizmu učenja, učenje se deli na:

senzitizaciju i habituaciju;

klasično uslovljavanje i emocionalno uslovljavanje;

instrumentalno učenje;

učenje uviđanjem;

učenje po modelu.

Učenje po modelu, učenje uviđanjem i instrumentalno učenje spadaju u grupu verbalnih

učenja i o njima je već bilo reči u prethodnom poglavlju. U ovom poglavlju pisaću o

senzitizaciji i habituaciji, kao i o klasičnom i emocionalnom uslovljavanju.

2.1. Senzitizacija i habituacija

Senzitizacija i habituacija spadaju u najprostije oblike učenja. Javljaju se najranije u

filogenezi i imaju biološko–adaptivni značaj.

2.1.1. Senzitizacija

Senzitizacija se manifestuje kao pojačana osetljivost organizma usled ponavljanja intenzivnih

i značajnih draži.  Usled povećane osetljivosti reaguje se brže i snažnije, reaguje se na draži

na koje se prethodno ne bi reagovalo. Porast odgovora na ponovljivi stimulus. Povećava se

razdražljivost nervnog sistema. (primer: sve intenzivnije reagovanje na zujanje komarca)

2.1.2. Habituacija

Habituacija se sastoji u tome da se na draži koje se ponavljaju, a nisu od značaja, sve slabije

reaguje i na kraju se sasvim prestaje sa reagovanjem. Kod habituacije ili privikavanja,

organizam se uči da ne reaguje na draži, zato se habituacija nekad naziva negativnim

učenjem. (primer: privikavanje na gradsku buku)

Habituacija se javlja još kod beba, odnosno kod novorođenčadi. Dete vrlo brzo po rođenju

prestaje da se trza i da reaguje na svaki jači šum ili svetlo – uspostavlja se neka vrsta

„bliskosti“ sa svetlom, zvukovima ili mirisima koji deluju u njegovom okruženju

2.2. Klasično uslovljavanje

Poput senzitizacije i habituacije i uslovljavanje spada u red

jednostavnih oblika učenja.  Učenje uslovljavanjem je najviše

proučavao i postavio gotovo sve principe ruski fiziolog Pavlov.

Učenje pomoću uslovnog refleksa sastoji se u povezivanju dve

draži prirodne (bezuslovne) i ranije neutralne (kasnije uslovne).

Uspostavljanjem uslovnog refleksa neutralna draž postaje uslovna.

Na taj način uslovna draž izaziva odgovor koji je ranije bio vezan

samo za bezuslovnu (prirodnu) draž.

Ivan Petrovič Pavlov

2.2.1. Pavlovljev eksperiment

Naučnik je psu uz pomoć jednostavnog hirurškog zahvata uspeo da meri količinu pljuvačke

koju je pas lučio prvo na hranu (bezuslovnu draž). Proverio je da li pas luči pljuvačku na zvuk

metronoma (neutralna draž) i pokazalo se da reakcije nije bilo. Uporedo je davao hranu i zvuk

metronoma i nakon nekoliko ponavljanja pas je počeo da luči pljuvačku i na sam zvuk

(uslovnu draž). Nekada neutralna draž, zvuk metronoma tako postaje uslovna draž, a

nekadašnja bezuslovna reakcija postaje uslovna reakcija, zato što se sada pojavljuje i na

uslovnu draž.

2.2.3. Uslovljavanje drugog reda

Pojava da uslovni refleks može nastati i na osnovu drugog, već stvorenog uslovnog refleksa

naziva se uslovljavanje drugog reda. Ukoliko se u paru sa uslovnom draži koja izaziva

uslovnu reakciju daje neka nova neutralna draž i njihovo zajedničko pojavljivanje se ponavlja

dovoljan broj puta, na novu (neutralnu) draž će se takođe javiti uslovna reakcija. Uslovni

refleksi drugog reda su slabiji i brže se gase. Uslovljavanje je najčešći oblik učenja male dece

do 3 ili 4 godine života. Pomoću uslovljavanja deca stiču gotovo sve higijenske navike

(navike hranjenja, pražnjenja bešike i creva, čistoće, urednosti itd.). Kasnije je uslovljavanje

sve ređe i teže, jer odraslija deca sve više uče svesno, pomoću viših oblika učenja. Ipak,

uslovljavanje postoji tokom celog života.

2.3. Emocionalno uslovljavanje

Emocionalno uslovljavanje je vid klasičnog uslovljavanja u kojem se nenamerno i nevoljno

stiče uslovna emocionalna reakcija. Ta uslovna reakcija (UR) nastaje kao odgovor na neke

slučajne, prvobitno neutralne, a kasnije uslovne draži (UD), koje su bile date zajedno sa

bezuslovnom draži (BD), koja kao bezuslovnu reakciju (BR) izaziva neku jaku emociju

(odvratnost, strah, bes). Nekoliko ponavljanja, a ponekad i samo jedanput, dovoljno je

subjektu da nauči da na samu UD reaguje emocijom koju, spontano, izaziva BD.2

Eksperiment sa malim Albertom je ljudski ekvivalent Pavlovljevom eksperimentu sa psima.

Smatra se jednim od najneetičnijih ogleda svih vremena, a sproveli su Džon Votson i Rozali

Rejner 1920. godine.

2 Vidanović, I, Rečnik socijalnog rada, Beograd, Asocijacija CSR Srbije, 2006.

Eksperiment su obavili Džon Votson i Rozali Rejner (kasnije Džonova supruga). Ispitanik je

bio mali Albert, jedanaestomesečni dečak  iz doma za nezbrinutu decu, na kome je ispitivano

razvijanje strahova posredstvom emocionalnog uslovljavanja. Pre početka eksperimenta

pokazali su mu nekoliko igračaka, kasnije i životinja od kojih se dete nije plašilo. Votson je

ispred dečaka stavljao belog miša, kojeg se Albert u početku nije plašio i veoma se rado igrao

sa njim. Zatim je, svaki put kada bi Albert dotakao miša, pravio snažnu buku iza Albertovih

leđa udaranjem dve metalne šipke jednu o drugu, a dečak je na buku reagovao plakanjem.

Nakon nekog vremena, dečak je počeo da pokazuje izrazit strah svaki put kada bi se životinja

samo pojavila u prostoriji. I nije počeo da se plaši samo miša, već svega što je bele boje. Ne

zna se šta se posle desilo sa Albertom. On je posle 31. dana eksperimenta otpušten iz bolnice. 

Kritika je bilo dosta jer je ovo jedan od retkih nehumanih psiholoških eksperimenata. Značaj

eksperimenta je izuzetno velik jer se saznalo dosta o jednom obliku učenja ali se ne može

poreći da je eksperiment bio izuzetno surov.

Na ovaj način nastaju fobije, averzije, simpatije i antipatije i druge emocionalne reakcije, čije

nam poreklo obično nije jasno i koje izgledaju neobično i nerazumno.

Reakcija nastala emocionalnim uslovljavanjem se:

nastaje veoma brzo;

 lako se generalizuje, širi na slične draži;

 teško se gasi.

 Gašenje uslovne reakcije

Gašenje — uslovna reakcija koja se ne potkrepljuje (duže vreme se daje uslovna draž

bez bezuslovne) počinje postepeno da se gasi, dok potpuno ne nestane.

Pozitivno kontrauslovljavanje — vezivanje prijatnih emocija za uslovnu draž koja

izaziva negativnu emocionalnu reakciju.

Negativno kontrauslovljavanje — vezivanje negativnih emocija za osobi prijatne oblike

ponašanja koji su društveno nepoželjni ili za samu osobu nefunkcionalni.

3. OSAM NAJVEĆIH PROBLEMA U UČENJU

Prilikom učenja mogu se pojaviti brojni problemi. U nastavku će vam biti predstavljeni oni

najčešći:

1. Stalno odlaganje početka procesa učenja. Niste motivisani. Nikako da sednete, da

„zagrejete stolicu”. Sve drugo vam je važnije.

2. Brzo odustajanje od učenja zbog drugih poslova, aktivnosti, obaveza ili provoda.

Prijatelji vas zovu na rođendan, proslavu, žurku. Roditelji su vas zamolili da odete do

prodavnice, da im pomognete u sređivanju stana... Sve su ovo sastavne aktivnosti

života, ali mogu da ometaju proces učenja ako nisu dobro raspoređene u odnosu na

učenje.

3. Neredovno učenje (kampanjsko učenje), učenje pred sam ispit... Dva meseca je do

ispitnog roka, mislite da imate dovoljno vremena, odlažete početak učenja. Ovo je

obično velika varka. Vreme do ispita brzo prođe, a vi se nađete u „nebranom grožđu“

jer imate malo vremena da kvalitetno pripremite ispit.

4. Osećaj brzog zaboravljanja i pomešanosti naučenog. Često se dešava da se uči više

od onoga što je optimalno za taj dan, često ne povezujete činjenice, informacije i

znanja iz prethodnih sličnih predmeta, niste dovoljan broj puta ponovili gradivo, niste

razjasnili najvažnije celine, izvukli teze za lekciju... Sve to može rezultovati u

zaboravljanju pređenog.

5. Strah od ispita je jedan od najvećih ometača procesa učenja. Još na samom početku

učenja krećete da razmišljate o ispitu, o negativnom ishodu, slušate razne priče i

govorkanja o ovom ili onom profesoru. Javlja se trema, nervoza, predispitni strah, a

još niste završili proces učenja.

6. Učenje bez proveravanja i ponavljanja gradiva. Prelazite gradivo samo čitanjem.

Dok čitate sve razumete, zadovoljni ste, mislite da će sve ostati u memoriji. To je

druga varka u učenju. Učenje bez ponavljanja i proveravanja je uzaludno učenje.

7. Nepostojanje vlastite organizacije gradiva. Niste napravili plan aktivnosti za

predmet koji spremate. Ne postoji dnevni, ali ni nedeljni ni mesečni plan. Ne znate kad

počinjete tog dana, koji deo aktivnosti je predviđen za učenje, a koji za slobodno

vreme...

8. Postojanje velikih teškoća u razumevanju gradiva. Niste bili na predavanju i niste

čuli izlaganje profesora. Ili, bili ste na predavanju, ali ste „hermetički” slušali. Posle

predavanja niste razjasnili nerazumljive delove, nejasnoće, nove reči i sl. Niste

razgovarali sa kolegama o obrađenoj temi... Rezultat su veliki problemi u razumevanju

gradiva.3

3 Andrilović, V, Samostalno učenje, Jastrebarsko, Naklada Slap, 2001.

4. NAUČITE DA UČITE – FAZE U RAZVOJU ZNANJA

Prilikom procesa učenja i sticanja znanja prolazite kroz četiri faze, i to:

1. Faza nesvesne nekompetencije

Ovo je prva faza učenja. U njoj ste nesvesno nekompetentni, ne znate šta ne znate, odnosno

šta sve treba da naučite.

Na primer, kada biste gledali profesora ili učitelja kako drži predavanje, pomislili biste u sebi:

„Ovo je jednostavno. To i nije neki problem naučiti.” Ili gledate vozača autobusa kako vozi,

kako menja brzine, prestorojava se… i kažete: „Ovo je prosto, to mogu i ja.”

2. Faza svesne nekompetencije

U drugoj fazi, fazi svesne nekompetencije, počinje vaše učenje.

Prvi put postajete svesni da ne učite dobro, da ne znate kako pravilno treba učiti i koliko. Ovo

je kritična faza u procesu učenja i sticanja znanja. Naime, neznanje nečega često može stvoriti

frustraciju kod ljudi i uticati na to da odustanu od učenja. Zbog toga je veoma važno da

budete dovoljno motivisani za učenje.

Na primer, upisali ste kurs manekenstva. Nakon prolaska teorijske obuke, došao je red na

stvari kao što su: ustaljivanje osmeha, pravilni pokreti, hodanje u visokim štiklama, vežbe

izgradnje pravilnog ponašanja, česta putovanja, stroge dijete, učešće na modnim revijama

svakog dana... Pomislite koliko stvari ima da se nauči. Kažete sebi: „Ja ne mogu sve ovo.”

Uhvati vas panika. I odustanete.

Ili, upisali ste časove vožnje. Položili testove. Krećete na prvi čas vožnje, gledate instruktora

šta sve radi: pali motor, menja brzine, gleda u retrovizor, pretiče, ide u rikverc, parkira, naglo

koči... Mnoštvo stvari koje je on napravio za kratko vreme vas demotivišu, podstiču na

razmišljanje tipa: „Kako ću ja sve ovo? Nisam ja za ovo. Možda je najbolje da sve to

napustim.“

3. Faza svesne kompetencije

U trećoj fazi saznali ste kako se pravilno uči. Sve više primenjujete uspešne strategije i

metode u učenju. Upornim radom i vežbom postajete sve bliži sticanju znanja i savladavanju

veština učenja. Postajete sve uspešniji. Osećate se prijatno jer postajete sve veštiji u učenju pri

svakom novom pokušaju. Treba vam samo koncentracija da biste bili uspešni u učenju.

Ako se poslužimo malopređašnjim primerom vožnje, to znači da vozite bez problema,

uspešno pratite saobraćajne znakove i signalizaciju, odlično menjate brzine, palite žmigavce,

pretičete, kočite... Svakim danom sve više i više postajete bliže automatizmu u vožnji.

Ili kao manekenka, hodate uspravno, izgled vam je skoro savršen, prijatno se osmehujete...

Šetnja po modnoj pisti postaje sve više mehanički proces.

Iako ova faza zahteva neobično mnogo truda i koncentracije, donosi i veliko zadovoljstvo.

4. Faza nesvesne kompetencije

Poslednja faza jeste faza u kojoj ste u potpunosti ovladali učenjem. Stekli ste veliko znanje.

Proces učenja je prirodan, jednostavan, ne zahteva toliko koncentracije.

Ako to primenite na vožnju automobila, to bi moglo da izgleda ovako: vozite već godinama,

naučili ste sve situacije, ovladali motorikom i brzinom, vožnja postaje rutina, automatizovani

proces. Ne razmišljate mnogo dok vozite, slušate muziku, pevate, razgovarate sa

suvozačem...4

4 Furlan, I, Primenjena psihologija učenja, Zagreb, Školska knjiga, 1984.

5. NEKOLIKO NAJBITNIJIH STVARI ZA UČENJE

Da biste postigli uspeh u učenju, potrebno je da vodite računa o četiri bitne stvari u učenju:

1. Uslovi u kojima učite

Pre početka učenja obavezno provetrite sobu u kojoj učite. Čist vazduh pomaže boljem radu

mozga. U prostoriji ne sme biti ni pretoplo ni prehladno (optimalna temperature treba da je

između 18 stepeni i 22 stepena).

Druga bitna stvar je da učite, ako je moguće, uvek u isto vreme. To je dobra strategija za

razvoj radnih navika.

Učite uvek na istom mestu, sedeći za stolom. Vodite računa da sto ne bude ni previsok ni

prenizak. Na stolu pripremite sav materijal za učenje, a sve ostale stvari sklonite. Radio i

televizor ugasite.

2. Planiranje učenja

Jedna od najvažnijih stvari u učenju je da napravite stalni raspored vremena za učenje, odmor

i ostale aktivnosti. Svakog dana odredite redosled učenja. Učite u kontinuitetu po 45-60

minuta. Učenje različitih tema i predmeta prekidajte kratkim odmorom.

3. Način na koji učite

Pre početka učenja potrebno je da se saberete i usmerite misli na ono što ćete učiti. Učićete

kraće, a gradivo bolje naučiti ako ono što je bilo obrađivano u školi ili na fakultetu učite istog

ili sledećeg dana kod kuće. Što pre to bolje.

Pre početka učenja, prvo treba da prelistate udžbenik i beleške da biste se podsetili gradiva

koje ste učili prošlog puta. Zatim pročitajte pažljivo lekciju i zabeleške u radnoj svesci. Ako je

potrebno, pročitajte i nekoliko puta. Zatim proučite crteže i tabele u udžbeniku.

Nakon čitanja razmislite šta je važno i bitno u lekciji i to podvucite ili označite pored, sa

strane teksta nekim znakom. Koristite uobičajene i najčešće znake kao što su strelica ili

zvezdica.

Gradivo ćete najbolje učiti i ponavljati ukoliko deo po deo prepričate glasno svojim rečima.

Gradivo možete ponavljati tako da naslove iz lekcije pretvorite u pitanja, napišete ih i

pokušate odgovoriti bez gledanja u knjigu.

Zamolite roditelje, prijatelje da vas preslišaju, pregledaju zadatke ili testove i ukažu na

eventualne greške koje treba da ispravite.

Nakon učenja „nagradite” sami sebe izlaskom, nekom igricom, gledanjem televizije i sl.

4. Podsticaji za učenje

Vrlo važna stvar u učenju jeste motivacija i podsticaji.

Bitno je da kad god možete budete okruženi i vedrim i pozitivnim osobama koje razumeju vas

i vaše probleme, koje će pokazivati interes za vaše rezultate učenja. One će vam mnogo

značiti u trenucima kada naiđe „kriza učenja”, odnosno kad vam uopšte ne ide sa učenjem.

Kroz verbalnu ili neku drugu pomoć.

Dobar način motivacije jeste hvaljenje i bodrenje sebe. Ono može biti značajan podstrek u

procesu učenja.5

5 Jovanovic-Ilić, M, Razvoj sposobnosti učenja. Beograd, Prosveta, 1977.

6. OSAM APSOLUTNO NEOBORIVIH STRATEGIJA UČENJA

Strategije učenja su načini kojima upravljate svojim učenjem, a baziraju se na poznavanju

ličnih osobina i sposobnosti, znanju o obrazovnim zadacima koje morate izvršiti, veštinama

sticanja, povezivanja i primene novih znanja, nužnom predznanju i poznavanju svrsishodnosti

i korisne vrednosti novog znanja.

Da biste postigli uspeh u učenju, preporučljivo je da razvijate i primenjujete strategije koje

mogu da od vas naprave uspešnog učenika.

Evo osam strategija koje je dobro da iskoristite u procesu učenja:

1. Razvijte naviku učenja

Vrlo je bitno da napraviti vremenski plan za učenje koji uključuje vaše vreme za učenje kao i

gradivo koje ste planirali da učite u određenim terminima. Preporuka je da kod pravljenja

plana počnete sa lakšim gradivom jer ćete prelaskom ovakvog gradiva izgraditi

samopouzdanje.

Trebalo bi da nastojite da čak i najjednostavnije gradivo uprostite, dovedete do elemenata i

odatle počnete sa učenjem.

Ponavljanje gradiva treba da vršite sve dok njime u potpunosti ne ovladate i dok ne postignete

sitauaciju da ga bez problema i sa razumevanjem možete reprodukovati.

2. Primenjujte aktivno učenje

Učenju se morate posvetiti, a delove materije koju učite ne treba da ostavljate nerazjašnjenim.

Treba da pokušavate sa pronalaskom objašnjenja do razumevanja, ponekad učeći i na

greškama.

U pokušajima razumevanja gradiva dobro je da pronađete primere iz stvarnog sveta ili

potražite demonstraciju ideja koje ne razumete.

Od profesora tražite sažetke predavanja ili informacije o tome kako da dođete do drugih

izvora istih ili sličnih informacija.

3. Koristite sve sposobnosti u učenju

Konstruisanje ili modeliranje može biti od velike koristi tokom učenja. Kad god je moguće,

koristite stvarne, konkretne objekte kao sredstva za učenje. Upotrebljavajte ruke za

konstruisanje i objašnjavanje kao i telo za izražavanje.

4. Sažimajte gradivo pisanjem

Jedna od dobrih strategija učenja jeste da sažimate gradivo pisanjem. U procesu savladavanja

gradiva razrađujte strukturu materije tako što ćete, kada pravite teze, navoditi primere.

Kad god je moguće, koristite slike i druge vizuelne prikaze za ilustraciju određenih delova

gradiva.

O svojim zabeleškama razgovarajte sa drugim osobama koje spremaju isto gradivo.

5. Organizujte i sistematizujte informacije kroz izradu koncepta

Izrada koncepta ili koncept mape gradiva pomoći će vam u aktivnijem uključivanju u ono što

želite naučiti.

6. Upotrebljavajte tehnologije

Za efikasno učenje možete koristiti različite tehnologije. Multimedijalne tehnologije možete

uspešno koristiti da prikupite i organizujete informacije iz više izvora. Računarske simulacije,

čak i igrice, mogu vam pomoći u prepoznavanju složenih slika ili sistema ili u oponašanju

situacija i odnosa iz stvarnog sveta.

7. Pripremite ispitna pitanja

Tokom učenja i ponavljanja gradiva treba da pripremate pretpostavljena ispitna pitanja i da o

njima raspravljate sa kolegama ili mentorom. Na ovako napravljena pitanja uvežbavajte

pismeno i usmeno odgovaranje.

Korisno je da pokušate da prizovete atmosferu i situacije sa prethodnih pismenih ispita.

8. Obezbedite sebi mentora

Savetnik na fakultetu, nastavnik ili mentor mogu vam značajno pomoći u procesu učenja.

Dobar mentor:

vam pomaže u razvoju strategija koje odgovaraju vašoj ličnosti, vašim sklonostima i

interesima,

vam pomaže u stvaranju grupe za učenje koja ima zajedničke ciljeve i koja razvija

svoje mehanizme provere napredovanja u učenju,

vas podseća na vaše obaveze,

vas ohrabruje i motiviše, prati vaše napredovanje i procenjuje vrednost rezultata

učenja.

Pre učenja obavezno obezbedite kontakt i saradnju sa ovakvom osobom.6

6 Knoblauch, J, Učenje ne mora biti mučenje. Zagreb, STEP press, 2001.

ZAKLJUČAK

Značaj učenja je veoma velik i kod životinja (posebno onih viših), a i kod ljudi. Čovek uči da

se prilagođava sredini u kojoj živi, a takođe i da menja sredinu da bi je bolje prilagodio

svojim potrebama.

Ukoliko ne bi bilo učenja, čovek ne samo što ne bi mogao da se služi svojim iskustvom, već

ni iskustvom drugih ljudi, do kojeg on takođe dolazi učenjem. Tada bi svakoj situaciji morao

da traži nova rešenja, koja mu ne bi koristila čak ni onda kad bi se u sledećoj prilici našao u

istoj toj situaciji. Prema tome, bez učenja se ne dâ zamisliti ne samo napredak u životu, već ni

postojanje bilo kakve nauke, kulture ili civilizacije. Putem učenja čovek dolazi do svih

tekovina do kojih je ljudski rod došao u prošlosti.

Učenje koje se prenosi s generacije na generaciju naziva se uzdužno socijalno učenje, a ono

koje se širi od jedne grupe ljudi na drugu naziva se poprečno socijalno učenje.

LITERATURA

Vidanović, I, Rečnik socijalnog rada, Beograd, Asocijacija CSR Srbije, 2006.

Andrilović, V, Samostalno učenje, Jastrebarsko, Naklada Slap, 2001.

Furlan, I, Primenjena psihologija učenja, Zagreb, Školska knjiga, 1984.

Jovanovic-Ilić, M, Razvoj sposobnosti učenja, Beograd, Prosveta, 1977.

Knoblauch, J, Učenje ne mora biti mučenje, Zagreb, STEP press, 2001.

SADRŽAJ

1. PODELA UČENJA PREMA SADRŽAJU.........................................................................1

1.1. Motorno učenje............................................................................................................1

1.1.1. Učenje po modelu.................................................................................................1

1.1.2. Instrumentalno učenje...........................................................................................3

1.1.3. Učenje uviđanjem.................................................................................................5

1.2. Verbalno učenje............................................................................................................7

2. PODELA UČENJA PREMA MEHANIZMU UČENJA....................................................8

2.1. Senzitizacija i habituacija.............................................................................................8

2.1.1. Senzitizacija..........................................................................................................8

2.1.2. Habituacija............................................................................................................8

2.2. Klasično uslovljavanje.....................................................................................................9

2.2.1. Pavlovljev eksperiment............................................................................................10

2.2.3. Uslovljavanje drugog reda.......................................................................................10

2.3. Emocionalno uslovljavanje............................................................................................11

3. OSAM NAJVEĆIH PROBLEMA U UČENJU...................................................................13

4. NAUČITE DA UČITE – FAZE U RAZVOJU ZNANJA....................................................15

5. NEKOLIKO NAJBITNIJIH STVARI ZA UČENJE...........................................................17

6. OSAM APSOLUTNO NEOBORIVIH STRATEGIJA UČENJA.......................................19

ZAKLJUČAK...........................................................................................................................22

LITERATURA.........................................................................................................................23