TEMA:

POJAM, ZNAČAJ I ULOGA TRANZICIJE UPOJAM, ZNAČAJ I ULOGA TRANZICIJE U (POST)SOCIJALISTIČKIM PRIVREDAMA(POST)SOCIJALISTIČKIM PRIVREDAMA

UVOD

Politika Evrope

Mastrihtskim ugovorom, februara 1992. godine stvorena je Evropska monetarna unija (EMU).

Bio je to jedan od mehanizama kojim je ukinut Svetski poredak Hladnog rata.

Pred narodima Evrope otpočela su tada dva procesa. Teška i, po svemu sudeći, dugotrajna.

Stvaranjem Evropske monetarne unije raskinuto je jedinstvo kapitalističkih poredaka Evrope i

Amerike, jednog od stubova na kojem je počivao Svetski poredak Hladnog rata, i otpočeo proces

Tranzicija.

Narode Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, Evropljani su ohrabrivali da je njihova

sudbina sigurna jedino u priključenju Evropi, a u naporu da udovolje njihovoj čežnji, politički planeri

su zaključili da je mudrije da se tim narodima najpre pošalju trgovci i biznismeni, koji bolje od

političara znaju šta bi, u sezoni preživljavanja, moglo da se ovim narodima, kao najdelotvornije

preporuči. I, preporučili su – Tranziciju.

Nova ideološko-filozofska doktrina je iznikla iz zamršenih svetskih zbivanja i palo joj je u

udeo da razgraniči Drugi od Trećeg milenijuma.

Helmut Kol, tadašnji kancelar Zapadne Nemačke, nosi pečat ovog razgraničenja. Kao

briljantan političar, ujedinio je Nemce na Istoku i Nemce na Zapadu i udario temelj i zapadnoj i

istočnoj tranziciji. Svoju veštinu na jednom i na drugom geografskom području iscrpljivao je

različitim metodama. Načelo tranzicije zapadnih naroda Evrope postavljeno je u formi reforme.

Načelo tranzicije istočnih naroda Evrope obrnulo je misao o reformi: nije se postavljalo pitanje šta

narodima treba, već šta im ne treba.

Za deset godina u ovaj deo Nemačke ulilo se više od tri hiljade milijardi maraka. Svi

istočnoevropski narodi su za isto vreme dobili pomoć u vrednosti od tek oko 50 milijardi dolara.

Numerički pokazatelj odslikava verno tragičnost puta tranzicije naroda Istočne Evrope: stanovnika

Istočne Nemačke ima pet puta manje od svih ostalih naroda u tranziciji zajedno, a dobili su 40 puta

više tranzicione pomoći nego svi istočni narodi zajedno..

Politika Evrope posle Kola ostala je neizmenjena, a nju su onda sledili planeri naroda istočne

Tranzicije, koji su zaključili da narodima u tranziciji, narodima kojima i sami pripadaju, ne trebaju

više krupni industrijski pogoni, moćne banke i razvijene trgovačke kompanije kakve su nasledili –

jedni od sovjetske imperije, a drugi od samoupravne Jugoslavije. Zapadni investitori su platili njihove

industrijske pogone, a kupili tržište.

Evropljani sada, dve decenije od utemeljenja Tranzicije, postavljaju iste uslove za pridruženje

Evropskoj uniji: razgradnja bankarskog i industrijskog sektora osnova je na kojoj se pripremaju

razgovori o pridruženju Uniji onih koji se još nisu pridružili.

1

Pojam tranzicije

Imajući u vidu etimološki koren reči tranzicija, ovaj pojam, koji spada u najčešće korišćene u

zemljama Centralne, Istočne i Jugoistočne Evrope, u osnovi označava proces kretanja od bivših

socijalističkih, jednopartijskih sistema, planske, centalizovane privrede, zasnovane na državnom,

odnosno društvenom vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, ka otvorenim, građanskim društvima,

zasnovanim na privatnom i javnom vlasništvu, višestranačkoj, parlamentarnoj demokratiji i

garantovanju građanskih, političkih, ekonomskih i socijalnih prava.

Tranzicija nije samo fenomen društva socijalističkog uređenja, mada je, u modernom smislu,

kao vid transformacije, vezujemo najčešće za socijalistički uređena društva. Svakako da su i zemlje

razvijene demokratije imale i imaju svoju „tranziciju“, koja je bila drugačija zbog same prirode

vrednosti na kojima počivaju ova društva.

KOLAPS PLANSKE PRIVREDE

Zemlje u tranziciji

Pre nego što nastavimo ovo je trenutak da pobrojimo sve zemlje koje smatramo zemljama u

tranziciji.

Od Centralno-istočnoevropskih zemalja tu su: Albanija, Bugarska, Hrvatska, Češka republika,

Makedonija, Mađarska, Poljska, Rumunija, Slovačka, Slovenija.

Baltičke zemlje: Estonija, Latvija, Litvanija.

Zajednica nezavisnih država: Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Kazahstan, Kirgistan,

Moldavija, Rusija, Tadžikistan, Turkmenistan, Ukrajina, Uzbekistan.

Azijske zemlje - Kambodža, Kina, Laos, Vijetnam.

Ova društva u kojima nije funkcionisala tržišna privreda su u prošlom veku doživela svoj

kolaps. Principi od kojih je polazila centralizovana (planska, komandna) privreda nisu uspeli da

dugoročno obezbede efikasnost, privredni rast i prosperitet. Razvijene zemlje u kojima funkcioniše

tržište pružaju najviše mogućnosti slobodnim pojedincima da deluju u skladu sa svojim interesima.

Da bi ovakvu situaciju prevazišle, bivše socijalističke i komunističke zemlje su morale da

naprave prelaz (tranziciju) iz komandne u tržišnu privredu. Koraci koje je trebalo preduzeti da bi se to

ostvarilo već su bili poznati, uz obavezno uzimanje u obzir specifičnosti svake pojedinačne zemlje.

Zemlje o kojima je reč, ubrzanim korakom su, početkom devedesetih godina, krenule u

proces reformisanja svojih privreda. Kao krajnji cilj postavili su ulazak u Evropsku uniju, oličenje

vrhunca ekonomske integracije, privrednog prosperiteta i efikasnog funkcionisanja tržišne privrede.

Prelazak iz zatvorenog u otvoreno društvo

Taj prelazak iz socialističkog u demokratsko, otvoreno društvo podrazumevalo je

uspostavljanje principa tržišne ekonomije uz socijalni razvoj. S obzirom na poluvekovnu praksu

socijalne države, potpuno prepuštanje pravilima tržišta uništilo bi ekonomske sisteme zemalja u

2

tranziciji. Zbog toga je bilo neophodno da se sačuvaju elementi socijalne države. Promene su vršene

postepeno, ali nisu retki bili primeri tzv. šok-terapija. Čini se da su se najveći problemi, sa kojima su

se suočavali reformatori, ticali denacionalizacije, privatizacije, korupcije, lustracije, kao i, u vezi sa

njima, sistemskih zakona, koji su bili neophodna prethodnica ovih procesa.

Dužina trajanja tranzicija

Praksa je, pre svega, na početku ovog procesa, opovrgla optimistička predviđanja o dužini

trajanja tranzicije, a posebno o njenoj socijalnoj ceni. Pokazalo se da se do, pomenutih, opštih ciljeva

tranzicije, može stići različitim putevima, korišćenjem različitih metoda i instrumenata, različitim

strategijama, ali takođe da je i politička, ekonomska, socijalna i moralna cena ovih puteva i strategija

veoma različita. Isto tako je nesporno da ostvarivanje opštih ciljeva tranzicije, u suštini predstavlja

zajednički imenitelj velikog broja konkretnih političkih, ekonomskih, socijalnih ciljeva, koje treba

ostvarivati u svakodnevnoj političkoj i društvenoj praksi.

Zavisno od primene različitih strategija, pojedine zemlje su ostvarile različite rezultate u

procesu tranzicije u domenu nivoa demokratije, ljudskih sloboda i prava, kvaliteta i dostojanstva

ljudskog života.

Između jednog i drugog načina privređivanja

Kada govorimo o tranziciji ne možemo a da se ne zaustavimo negde na pola puta između

socijalističkog i kapitalističkog načina privređivanja. To mesto, a i pravo svetsko ekonomsko čudo

jeste Narodna Republika Kina.

U teoriji se govori o postepenom približavanju kapitalističkog i socijalističkog ekonomskog

sistema, njihovoj konvergenciji, čime dolazi do stvaranja potpuno novog sistema, koji uzima najbolje

i od jednog i od drugog sistema. Tranziciju u ovom slučaju posmatramo kao dvostruki proces

transformacije socijalizma u kapitalizam i kapitalizma u socijalizam. Od kapitalizma se uzima

privatna svojina, profit kao motiv i ekonomski stimulans, i tržišni sistem, kao kriterijum raspodele

roba i usluga. Socijalizam sa sobom donosi veću socijalnu jednakost, samoupravljanje kao ideju

radničke kontrole nad uslovima rada i ekonomsko planiranje.

Kinu, upravo, vidimo kao primer ove konvergencije. To je zemlja koja je ostvarenje svog

ekonomskog interesa videla u otvaranju prema svetu, posle višedecenijske okrenutosti samoj sebi i

drugim socijalističkim zemljama, i u modernizovanju privrede i proizvodnje, reformi monetarnog

sistema, prestanku davanja subvencija velikim državnim gubitašima, reformama u poljoprivredi i

uvođenju institucije privatne svojine. Princip konvergencije se najbolje prepoznaje u kineskom

ekonomskom pravilu da državna svojina čini osnovu sistema, a privatna svojina se razvija kao njena

dopuna.

Treba shvatiti da „čisti“ sistemi ne postoje. Radi sopstvenog opstanka i stabilnosti savremeni

ekonomski sistem sadrži elemente i socijalističkog i kapitalističkog ekonomskog sistema.

3

PREDUSLOVI ZA USPEŠNU TRANZICIJU

Ciljevi i osnove tranzicije

Da bi se uspešno primenio novi sistem privređivanja potrebno je ispuniti tri osnovna cilja:

Promena institucionalne strukture i dominacija tržišta i privatne svojine.

Promena uloge države koja postaje regulator tržišnog ambijenta.

Izgradnja pravnog sistema i uspostavljanje vladavine prava.

Osnove tranzicije u tržišnu privredu su:

privatizacija,

liberalizacija i

makroekonomska stabilizacija.

Privatizacija je proces tokom kojeg se društvena i državna svojina transformiše u privatnu i

tako se obezbeđuje osnova za efikasno delovanje tržišnih subjekata. Posebno je važno pitanje

privatizacije i prestruktuiranja velikih javnih preduzeća, koje treba osposobiti da sama deluju na

tržištu i bore se za svoju poziciju, umesto da imaju monopolski položaj.

Liberalizacijom se omogućava deregulacija dotadašnjeg planskog sistema i time se stvara

integralno tržište koje određuje cene, ponudu i potražnju.

Makroekonomska stabilizacija predviđa da država, svojom novom ulogom, preduzme mere u

okviru monetarne politike, valutnog kursa i sl. kako bi obezbedila što manje potrese na tržištu.

Pored ovih političkih, zakonskih i ekonomskih pravila koje je nepohodno poštovati da bi se

sprovela uspešna tranzicija, postoje još neka, koja su možda i od suštinske važnosti za oblikovanje

institucija i određivanje pravila igre. Ta pravila su:

Osiguravanje konkurentskog okruženja uklanjanjem monopola u politici, privredi,

kulturi i društvu uopšte.

Snižavanje transakcionih troškova na najmanju moguću meru.

Razuman tretman rizika i dopuštanje pojedincima da rizik sami biraju.

Određivanje odnosa alokativne efikasnosti i distributivne pravde u korist ove prve.

Definisanje pravila, a ne ishoda i rezultata.

Zaštita osnovnih pravila liberalne tržišne demokratije raznim vrstama supravećine.

Antimonopolskom regulacijom se obezbeđuje slobodno unturašnje tržište i trgovina, od koje

ogromna većina ima koristi, dok u monopolskom okruženju korist ima samo nekoliko grupa.

Glavni faktor transakcionih troškova jeste obim državne potrošnje, a on zavisi od funkcija i

uloge koje država ima. Što su te funkcije i uloge manje, to su i transkacioni trošovi manji, a time se

štede resursi i usmeravaju na efikasnije upotrebe, a omogućava se i veći broj transakcija. Najveći

problem jeste odvajanje sredstava iz budžeta za subvencije i socijalne transfere koji uopšte ne

doprinose privrednom rastu.

4

Dilema između alokacije i distribucije je, u stvari, dilema između efikasnosti i pravde.

Alokativni mehanizmi usmeravaju na bolje iskorišćenje resursa putem unapređenja postupaka za

njihovo bolje korišćenje, što posledično vodi rastu produktivnosti i konkurentnosti, privrednom rastu i

poboljšanju položaja pojedinaca i preduzeća na tržištu. Izborom primene distributivne pravde država

šalje pogrešne poruke koje vode neodgovornosti u ponašanju tržišnih subjekata. Umesto toga, trebalo

bi efikasnom alokacijom dovesti do boljeg korišćenja raspoloživih resursa i lične odgovornosti.

Razlike u tranzicionim rezultatima

Znanje o ovim procesima i pravilima koji moraju biti zadovoljeni da bi tranzicija bila uspešna

je neophodan, ali ne i dovoljan uslov.

Da bi prelaz na tržišnu privredu bio potpun potrebna je i primena nepohodnih procesa i

pravila. Ova primena isljučivo zavisi od političkih elita koje su na vlasti i njihove spremnosti da u

tranziciju uđu na što odlučniji način.

Upravo ovo doprinosi razlici u tranzicionim rezultatima.

Nakon više od 20 godina tranzicije u post-socijalističkim zemljama, vidi se da su najbolje

rezultate imale upravo one zemlje koje su bez oklevanja ušle u nju.

Neke zemlje, kao što je Estonija, su zabeležile neverovatne napretke, pa se danas nalaze u

prvih 10 zemalja na svetu po ekonomskim slobodama, što ima suštinsku važnost sa aspekta investicija

(što stranih, što domaćih).

Pitanje interesa vladajućih političkih elita i njihove spremnosti da oslobode tržište je

krucijalno za potpuni prelaz na tržišnu privredu.

U Srbiji ti interesi su određeni kratkoročnim interesima elita da ostanu na vlasti ne izazivajući

neminovnu socijalnu diferencijaciju, već preraspodelu siromaštva, kao i njihovim materijalnim

interesima koje imaju zbog raspona svojih uloga i funkcija u privredi.

ZNAČAJ EKONOMSKE POLITIKE U TRANZICIJI

Definisanje ekonomske politike

Ekonomsku politiku možemo definisati kao sredstvo društvene zajednice koje zadire u

nacionalnu privredu i dugoročno utiče na postizanje nacionalnog dohotka i blagostanja.

Ekonomska politika, kao upravljački mehanizam, je moćno sredstvo u rukama njenih

nosilaca. Njen cilj je da se stvori takvo stanje i odnosi koji će biti preduslov ostvarivanja pozitivnih

ekonomskih, socijalnih i demokratskih ciljeva, do kojih se dolazi javnom borbom interesa društvenih

grupa kroz institucije demokratskog društva.

Upravo to ukazuje da se radi o složenom društvenom procesu kreiranja i uspešne

implementacije ekonomske politike u kome su prisutni i rizici pogrešnih procena i promašenih poteza,

ali i veoma velike mogućnosti ostvarenja značajnih pozitivnih ciljeva.

Ciljeve ekonomske politike možemo podeliti na kratkoročne i srednjoročne ili dugoročne.

5

Kratkoročni i srednjoročni ciljevi

Podela na kratkoročne i srednjoročne ili dugoročne ciljeve je uglavnom primenjiva u svim

ekonomskim politikama, ali postoji određena differentia specifica između pojedinih privrednih

sistema:

Kratkoročni ili konjukturni ciljevi su:

Politika zaposlenosti

Stabilnost kursa

Stabilnost cena i plata i

Poboljšanje platnog bilansa.

Srednjoročni (ili dugoročni) strukturni ciljevi su:

Porast bruto domaćeg proizvoda,

Prestukturiranje i reinžinjering,

Bolja alokacija faktora proizvodnje,

Reforma javne uprave i potrošnje,

Reforma sistema socijalne zaštite i

Zaštita i stimulisanje razvoja regiona

Proces formulisanje ciljeva

Proces formulisanja ciljeva se obično odvija u sledeće tri faze:

Postavljanje cilja na osnovu vrednosnih sudova

Interpretacija cilja uz uvažavanje političke stvarnosti i korišćenjem instrumenata

savremene ekonomske analize

Sistemska provera svih mogućnosti za promenu postojećeg stanja u poželjno

Instrumenti ekonomske politike

Delovanje ključnih mera vladine ekonomske politike se obično odvija preko instrumenata

fiskalne, monetarno-kreditne, spoljno-trgovinske, devizne politike, politike cena i dohodaka.

Instrumenti ekonomske politike klasifikovani u sledeće četiri grupe egzistiraju unutar datog

ekonomskog sistema, odnosno njegovih struktura i postojećih institucija. Istovremeno, instrumenti sa

kojima se reformiše sistem i menja njegova struktura i institucije traže odgovarajuće zakonske

promene, značajne reforme i izgradnju nove regulative.

Instrumenti se obično klasifikuju na sledeći način:

A. Fiskalna politika predstavlja korišćenje javne potrošnje i poreske politike radi uticanja na

nivo ekonomske aktivnosti, inflaciju i ekonomski rast.

B. Monetarno-kreditna politika predstavlja primenjenu naučnu oblast finansija koja se

sastoji iz emisione, kreditne i devizne politike, a usko je povezana sa fiskalnom politikom i to u

sklopu finansijske, odnosno makroekonomske politike.

6

C. Spoljno-trgovinska politika. Liberalizacijom spoljno-trgovinskog režima i otvaranjem

privreda, zemlje tranzicije počinju da ispunjavaju zahteve Svetske trgovinske organizacije za

dobijanje statusa najvećeg povlašćenja u svetskoj trgovini. Na taj način se one pridružuju procesu

liberalizacije i globalizacije. Ali, postepenim snižavanjem carinskih stopa i ukidanjem necarinskih

barijera tranzicione ekonomije postaju na samom početku ovog procesa veoma ranjive. Tek nakon

toga postaju postepeno transparentne i konkurentne privrede u svom okruženju.

Obzirom da članstvo u Svetskoj trgovinskoj organizaciji i Evropski sporazumi ograničavaju

korišćenje protekcionističkih mera zemalja grupacije EU naspram zemalja u tranziciji izbor

adekvatnog miksa ekonomske politike mora biti pre svega kontrola dohodaka i plata. Politika plata

treba da bude orijentisana ka jačanju platnog bilansa i spoljno-trgovinske konkurentnosti.

U Srbiji situacija sa platnim bilansom i platama je u tom pogledu veoma ilustrativna. Trend

ukazuje da se deficit platnog bilansa održava na veoma visokom nivou, dok plate istovremeno rastu.

D. Devizna politika. Sve evropske zemlje u tranziciji razvijaju otvorenu privredu sa

značajnim udelom spoljne trgovine u bruto domaćem proizvodu (BDP). Takav pristup zahteva veoma

pažljive i dobro odmerene mere u sferi devizne politike i posebno deviznog kursa. Izbor između

fiksnog i upravljano fluktuirajućeg kursa, sa brojnim podvarijantama nije nimalo lak.

E. Politika dohodaka deluje na raspodelu dohotka i to preko poreske i transferne politike.

SPECIFIČNOSTI EKONOMSKIH POLITIKA

ZEMALJA U TRANZICIJI

Različitost pristupa

Socijalističke zemlje su se krajem osamdesetih godina našle u dubokoj ekonomskoj,

tehnološkoj i političkoj krizi. Ekonomski i politički modeli razvijenih zemalja pokazali su daleko veću

privrednu efikasnost i socijalno-političku stabilnost. Stoga je većina socijalističkih zemalja, posle

političke krize, krenula u političke i ekonomske reforme, prilagođavajući svoje modele političkom

pluralizmu i tržišnoj ekonomiji koji su postali gotovo planetarni obrasci.

Ovaj preokret se odigrao nakon burnih političkih potresa i višepartijskih izbora, negde kao u

Rumuniji – krvavo, negde uz prilagođavanje stare komunističke nomenklature kroz preimenovanje

partije ili stvaranjem novih partija. Putevi kojima su krenule pojedine zemlje zavisile su od

međunarodne konstelacije i istorijskog nasleđa pojedinih zemalja.

Bivša socijalistička društva ušla su u neophodne političke i privredne reforme sa različitih

nivoa socijalne i privredne razvijenosti, različitih međunarodnih upliva i različitom kulturno-istorij-

skom pozadinom. Iz te činjenice mogu se izvesti i neka objašnjenja za različite opcije modela reformi.

Procesi kroz koje su izražene ekonomske reforme

Sve te ekonomske reforme koje menjaju karakter dominantnih svojinskih odnosa posebno su

izražene kroz:

7

Proces prestrukturacije privrede s obzirom na tehnološku zaostalost i napuštanje

autarhičnosti i carinske zaštićenosti sopstvenih privreda. Međunarodna tržišna

konkurentnost je glavni motiv ovog procesa. Međunarodne okolnosti doprinele su i

smanjenju ratne industrije i njene preusmerenosti što je uticalo na na opšti proces

prestrukturacije privreda.

Procesi denacionalizacije u svim ovim zemljama imali su različite talase i veoma su

zavisili od ideoloških i političkih odnosa snaga. Budući da je u svim socijalističkim

društvima nacionalizacija bila prvi korak u izgradnji novog privrednog i političkog

poretka i kao prva revolucionarna ekonomsko-politička mera u duhu „eksproprijacije

eksproprijatora“, politički program koji je naglašavao restauraciju prethodnog

poretka. U nekim zemljama ovaj proces je obuhvatio samo industrijska i trgovinska

preduzeća, u drugima i zgrade, u trećima i zemlju.

Procesi i postupci privatizacije, deklarativno su najavljeni, kao najvažniji elemenat

reforme, jer vraća privredni sistem u sfere profitne, tržišne, efikasne ekonomije, sa

smanjenom državnom regulativom. Privatizacija je postala ubrzo ne samo pravno-

ekonomska tema, već odlučujuća politička tema svih društava u tranziciji. Brojne

debate i stranačke borbe vezivane su uz različite obrasce privatizacije, a vlade su se

opredeljivale za određene modele.

Rađanje novog privatnog preduzetništva rezultat je, kako izmene zakonske

regulative u pojedinim zemljama, tako i ekonomsko-političke, pa i ideološke

usmerenosti novih vlada ka tržišnoj privredi, stvaranju nezavisnih ekonomskih

subjekata i uključivanja u međunarodnu razmenu. Svaki od ovih modela imao je

provere u praksi sa različitim efektima.

TRANZICIONI INSTRUMENTI ZA REFORMU SISTEMA

Po svojoj prirodi ekonomska politika tranzicije se oslanja na instrumente sa kojima se

reformiše sistem odnosno menja njegova struktura i institucije. To zahteva duboke zakonske promene.

Efikasnost nekih reformi sistema u tranziciji će zavisiti i od tumačenja i primene zakona. Drugim

recima, zakonska interpretacija i implementacija može biti jak ili slab instrument ekonomske politike.

Institucionalne reforme mogu biti radikalne i raskid sa prošlošću može ali ne mora biti brz.

Mnoge od ovih promena imaju i socijalne ciljeve. Na primer, to može biti smanjenje

socijalnih napetosti, da bi se unapredio neki specifičan ekonomski cilj, kao što to može biti

prestruktuiranje privrede ili ubrzan regionalni ili sektorski razvoj. Privatizacija, kao deo procesa

tranzicije i prestruktuiranja, predstavlja ključni faktor agregatne tražnje odnosno potencijalnog

društvenog proizvoda kojem se teži, posebno u početnim fazama tranzicije. Na žalost, privatizacija

ima i negativnih posledica poput povećanja broja nezaposlenih, pojave velikih socijalnih problema

ako dolazi do bega kapitala, zloupotreba i korupcije i finansijskog opterećenja ako je ovaj proces spor.

8

Klasifikacija instrumenata

Ove instrumente možemo klasifikovati u sledeće tri bazične kategorije:

1. Kvantitativni instrumenti sa kojima se postiže fundamentalna reforma sistema (npr.

reforme socijalnih transfera pojedincima, subvencije poljoprivredi i/ili izvozu, fiskalni i

kreditni sistem).

2. Instrumenti institucionalne reforme koji se direktno odnose na proizvodnju (agrarna

reforma, konkurencija i anti-monopolističko zakonodavstvo, radno zakonodavstvo,

učešće države i radnika u kapitalu preduzeća) i na osnivanje nacionalnih institucija (na

primer: agencije za mala i srednja preduzeća, za zajednička ulaganja, za garantovanje

investicija i si.)

3. Instrumenti koje stvaraju međunarodne institucije i koje delimično ograničavaju

slobodu delovanja nacionalne vlade. Međunarodna zajednica, ima ključne predstavnike u

par tačaka oslonaca (EU, SAD, UN, OSCE, G-8, IMF, Svetska Banka, i si.). Navedeni

učesnici i institucije često igraju veoma bitnu ulogu u razvoju i implementaciji tranzicione

ekonomske politike. Harmonizacija, prilagođavanje i reforme, oslonjeni su na

institucionalni mehanizam i ekonomsku politiku Evropske Unije (EU) pre svega čijem

članstvu sve te zemlje teže. Prestruktuiranje privrede tih zemalja uslovljeno je tržišnim

zahtevima EU obzirom da je 60% njihovog izvoza usmereno ka ovoj regionalnoj

grupaciji i da 80% njihovog uvoza potiče iz nje.

ZNAČAJ POLITIKE PLATA I ZAPOSLENOSTI ZA USPEŠNU TRANZICIJU

Nestrpljivost stanovništva da prihvati optimalnu brzinu reformi nakon višegodišnjeg rasta

nezaposlenosti i pada standarda se često ispoljava u otporima prestrukturiranju i u zahtevima za

preteranim povećanjem plata. Zbog toga, promišljena ekonomska politika u sferi plata predstavlja

važan način da se osigura njihovo odgovarajuće kretanje odnosno da se izbegne pritisak plata na cene

što bi ugrozilo kurs i druge privredne i tranzicione ciljeve. Velika socijalna izdvajanja za brojne

nezaposlene koji će ostati bez posla bi takođe mogla da imaju inflatorno dejstvo.

SOCIJALNA POLITIKA U TRANZICIONIM USLOVIMA

Zemlje u tranziciji nemaju ekonomske, odnosno budžetske, preduslove za vođenje takozvane

šire koncepcije socijalne politike. Umesto toga, tokom prvih 5-7 godine tranzicije, ove zemlje su

prinuđene da se oslanjaju na užu koncepciju socijalne politike koja obuhvata samo aktivnosti pasivne

socijalne zaštite. Ovim aktivnostima se obezbeđuju minimalni uslovi života određenim kategorijama

stanovništva. Drugim rečima, socijalna politika u ranim fazama tranzicije i nakon tranzicionog šoka

uključuje instrumente za zaštitu siromašnih kategorija stanovništva, starih lica, dece koji su tada

najugroženiji.

9

RASKORAK IZMEĐU REALNOG I ŽELJENOG

Teorija i nastojanja da se u zemljama tranzicije, ali i u svetu u celini uspostavi dominacija

neoliberalnog koncepta je trajno prisutna. U krajnjoj liniji „šok terapija" nije ništa drugo nego

najradikalnija i najbezdušnija varijanta neoliberalizma, koja upravo zbog svojih nesagledivih

posledica nije dugo opstala na političkoj i ekonomskoj sceni. Pri tome je neophodno imati u vidu da

su „šok terapija" i neoliberalizam antipodi društveno odgovornom poslovanju i korporativnoj kulturi.

To proističe iz činjenice da društveno odgovorno poslovanje podrazumeva odgovornost svih

društvenih činilaca za ravnomeran i stabilan ekonomski i tehnološki razvoj društva, zasnovan na

optimalnom povezivanju časne i ravnopravne tržišne utakmice i načela socijalne pravde i solidarnosti.

Neoliberalni koncept se upravo suprotstavlja principima socijalne pravde i solidarnosti, u ime

neograničene slobode tržišne utakmice.

S druge strane, je očigledno da danas ekonomski i tehnološki najrazvijenije zemlje Evrope i

sveta, svoju uspešnost nisu izgradile na neoliberalnom konceptu. Insistiranje isključivo na slobodnoj

tržišnoj utakmici u postojećim uslovima ekstremnih razlika u stepenu ekonomske i tehnološke

razvijenosti pojedinih zemalja i regiona sveta, je nalik utakmici u kojoj se unapred zna pobednik,

upravo zato što se utakmica igra pod neravnopravnim, a to znači nesportskim i nečasnim uslovima.

Konačno, koncept i praksa EU jasno izražavaju stav, da se u uslovima velikih razlika ne može

ekonomski život prepustiti isključivo tržištu, o čemu govore strategija i zamašni fondovi kojima se

obezbeđuje ravnomeran regionalni razvoj i postepeno smanjivanje razlika u stepenu razvoja između

pojedinih zemalja.

TRANZICIJA U SRBIJI

Prvi nagoveštaji

Prvi nagoveštaji reformi u Srbiji (Jugoslaviji) bili su vidljivi odmah nakon pada Berlinskog zida 1989.

godine. Od početka 1990-tih bilo je nekoliko pokušaja i ciklusa reformi, koje su, međutim, ostale nepotpune i

mahom jednostrane. Velikim delom, ovo je posledica izbora koji su učinile političke i ekonomske elite i

nametnule ga društvu, bez šireg društvenog dijaloga o strateškim pravcima, sadržaju i sredstvima reformi, kao i

bez postignutog društvenog konsenzusa o društveno najprihvatljivijim modalitetima.

Posle ekonomskog i svakog drugog kolapsa u 1990-tim godinama, oporavak nakon 2000. godine odvija

se tegobno i nedovoljno brzo, kao svojevrstan "rast bez razvoja". Srbija i dalje ima jednu od najrastrošnijih

privreda u Evropi, u energetskom, prostorno-ekološkom, resursnom i skoro svakom drugom pogledu. Ovo je,

barem delimično, posledica izabranog modela post-socijalističke tranzicije.

Za razumevanje postsocijalističke ekonomske i socijalne tranzicije u Srbiji, bitno je to što je

ona atipična, okasnela i problematična, sa nizom dodatnih troškova, bez obzira na to što je Srbija

krajem 1980-tih možda imala bolje početne uslove u odnosu na druge bivše socijalističke zemlje.

Ovde je važno istaći i to da je nakon posrtanja tokom 1990-tih godina, od 2000. godine naovamo bio

probuđen veliki optimizam, naime, da će tranzicijske reforme krenuti pravim tokom.

10

Pravci strateških promena

Dominiraju četiri strateška pravca promena, koji neretko dobijaju prizvuk svojevrsnih

tranzicijskih dogmi:

Dogma o minimalnoj ulozi države i maksimalnoj ulozi tržišta.

Dogma o prioritetu antiinflacione politike u odnosu na politiku ekonomskog pre-

strukturiranja i razvoja, a tako i u odnosu na planiranje razvoja.

Tvrdnja o dovoljnosti tržišta za ostvarivanje efikasnog socioekonomskog i drugog razvoja.

Uverenje da sistemska transformacija iziskuje brzu, radikalnu i univerzalnu

(re)privatizaciju (denacionalizaciju, restituciju i si.).

Osnovni problemi

Politički i konceptualno, osnovni problem transformacije u periodu postsocijalističke

tranzicije sastoji se u načinu na koji se uvodi demokratski politički i tržišni privredni sistem. Ovaj

problem, naravno, potenciran je slabim demokratskim i liberalnim nasleđem u tim zemljama,

nedostatkom adekvatnog teorijskog okvira i nedostatkom istorijskih uzora. Na početku tog procesa,

problem je bio postavljen jednostavno, a takvi su bili i odgovori.

Kao osnovni ekonomski i politički cilj tranzicijske transformacije definisano je stvaranje

realnih pretpostavki za uspostavljanje i uspešno funkcionisanje tržišnih privreda i institucija jednog

demokratskog društva, sa nizom standardnih reformskih mera:

Privredna liberalizacija, tj., oslobađanje cena i otvaranje prema svetskim tržištima.

Makroekonomska stabilizacija, preko kontrole novca u opticaju i uklanjanja deficita u

državnom budžetu.

Privatizacija, odnosno prodaja državnih firmi pojedincima i institucijama.

Kao posledica razvojne stagnacije u 80-tim godinama, kolapsa tokom 90-tih godina (praćenih

međunarodnim sankcijama i izolacijom zemlje), kao i dinamičnog ali nedovoljnog oporavka u periodu

nakon 2000. godine, tzv. „teritorijalni kapital“ Srbije znatno je smanjen, takođe i njene komparativne

prednosti i konkurentska sposobnost u međunarodnoj političkoj, ekonomskoj i kulturnoj utakmici.

(Teritorijalni kapital označava ukupnost resursa i potencijala jednog područja. Takode, u širem smislu

teritorijalni kapital obuhvata i ukupnu sposobnost društva, države, civilnog sektora, preduzetnika i drugih

grupa aktera da generišu obrazovanje, znanje i inovacije koje omogućavaju razvoj društva i privrede koji je

zasnovan na znanju. Dobro upravljanje teritorijalnim kapitalom jednog društva čini osnov realizovanja njenih

komparativnih prednosti i konkurentske sposobnosti u međunarodnoj utakmici.)

Zemlja je u novoj geopolitičkoj podeli dospela u tzv. "unutrašnju periferiju Evrope", tj., u

krug zemalja u kojima postoje velike razlike između razvijenih i nerazvijenih područja, naročito

između metropolskog područja i drugih područja, kao i znatna regionalna fragmentacija, kao ključna

obeležja prostorne strukture.

11

Zemlja je propustila nekoliko talasa "ekonomske i ekološke modernizacije" koju su doživele

najrazvijenije evropske zemlje, kao i prvi talas širenja Evropske unije na zemlje bivšeg socijalizma,

pa je sada suočena sa velikim brojem složenih problema.

Od početka 1990- tih godina pogoršani su svi ključni socijalni i ekonomski indikatori, pa se

zemlja, usprkos delimičnom oporavku, još uvek nalazi u socijalnoj, političkoj, ekonomskoj i

prostorno-ekološkoj krizi. Srbija ima jednu od najnižih vrednosti Indeksa ljudskog razvoja u Evropi.

Visoka nezaposlenost, siromaštvo i socijalno raslojavanje i polarizacija su najveći socijalni,

ekonomski i politički problem.

Naravno, ne bi bilo osnovano reći da su razvojni problemi, u najvećem delu, posledica

neadekvatnih i/ili nedovršenih tranzicijskih reformi. Ima mesta tvrdnji, međutim, da oni jesu

posledica skoro potpunog zanemarivanja problema razvoja, i donedavno, generalnog anti-planskog i

anti-razvojnog stava većeg dela elita, odnosno, svojevrsne averzije prema planiranju, koju je

pokazivala većina „arhitekata tranzcije“.

Literatura :

1. Milan Vemić, Nauka o privrednom sistemu i ekonomskoj politici u tranziciji,

CEKOM, Novi Sad, 2008.

12

2. Dragoljub Mićunović: Modeli reformi u bivšim socijalističkim državama,

Institut za filozofiju i društvenu teoriju (zbornik) XI-X, Beograd

3. Darko Marinković, Tranzicija, društveno odgovorno poslovanje, korporativna kultura,

slučaj Srbije; Moral i ekonomija (zbornik), Institut društvenih nauka,

Centar za ekonomska istraživanja, Beograd, 2008.

4. Miodrag Vujošević, Tranzicija i uticaj na održivi razvoj; Moral i ekonomija (zbornik),

Institut društvenih nauka, Centar za ekonomska istraživanja, Beograd, 2008.

5. Dušan Tešić Lužanski, Evropska unija i zemlje u tranziciji, Beograd, 2010,

http://serbskeinternetnovine

SADRŽAJ:

UVOD 1

13

Politika Evrope 1

Pojam tranzicije 2

KOLAPS PLANSKE PRIVREDE 2

Zemlje u tranziciji 2

Prelazak iz zatvorenog u otvoreno društvo 2

Dužina trajanja tranzicija 3

Između jednog i drugog načina privređivanja 3

PREDUSLOVI ZA USPEŠNU TRANZICIJU 4

Ciljevi i osnove tranzicije 4

Razlike u tranzicionim rezultatima 5

ZNAČAJ EKONOMSKE POLITIKE U TRANZICIJI 5

Definisanje ekonomske politike 5

Kratkoročni i srednjoročni ciljevi 6

Proces formulisanja ciljeva 6

Instrumenti ekonomske politike 6

SPECIFIČNOSTI EKONOMSKIH POLITIKA ZEMALJA U TRANZICIJI 7

Različitost pristupa 7

Procesi kroz koje su izražene ekonomske reforme 8

TRANZICIONI INSTRUMENTI ZA REFORMU SISTEMA 8

Klasifikacija instrumenata 9

ZNAČAJ POLITIKE PLATA I ZAPSOLENOSTI ZA USPEŠNU TRANZICIJU 9

SOCIJALNA POLITIKA U TRANZICIONIM USLOVIMA 9

RASKORAK IZMEĐU REALNOG I ŽELJENOG 10

TRANZICIJA U SRBIJI 10

Prvi nagoveštaji 10

Pravci strateških promena 11

Osnovni problemi 11

LITERATURA 12

14