POSEBNI NAUČNI METODI

Pojam, karakteristike i vrste

Posebni metodi saznanja su specifična vrsta naučnih metoda.

Zapravo, oni su produkt logičkih misaonih procesa. Od opštih

naučnih metoda razlikuju se po tome što imaju niži nivo opštosti.

Pored toga, predstavljaju određene opšte zakonitosti samog

mišljenja.

Zajednička karakteristika posebnih metoda je da ni jedna od njih

ne može da obezbedi celovito saznanje o bilo kom predmetu ili

pojavi. Njihova bitna odlika je, upravo, u tome što se unutrašnja

zakonitost saznajnog procesa nekih od tih metoda potpuno poklapa

sa unutrašnjom (fiziološkom) zakonitošću samog procesa mišljenja.

Svi metodi su u celini neodvojivo povezani baš time što su

utemeljeni na pravilima i principima logičkog mišljenja. Zbog

navedenih karakteristika oni se i nazivaju posebnim ili logičkim

metodima.

Grupu ovih metoda čine: analiza i sinteza, indukcija i dedukcija,

apstrakcija i konkretizacija, generalizacija i specijalizacija.

METOD ANALIZE-SINTEZE

Pojam i vrste analize

Analiza uopšte je proces rastavljanja jedne složene stvari, pojave,

na njene sastavne delove. To rastavljanje može imati objektivni ili

subjektivni karakter i smisao. Analiza kao objektivni proces doseže

sve dotle dok se složene stvari, pojave, mogu rastavljati na delove.

Subjektivnom analizom, naprotiv, može se rastavljati i ono što je

objektivno nemoguće. Tako se objektivno ne može odvojiti materija

od kretanja, dok je to u subjektivnoj analizi moguće. Dakle, kroz

subjektivni misaoni proces može se reprodukovati u predstavama i

pojmovima objektivni analitički proces, i rastavljati predstava o celini

na predstave o delovima, iako se sadržina te celine objektivno ne

može rastavljati na delove.

Analiza je najopštiji posebni metod naučnog saznanja. Ona je u

tolikoj meri opšta (iako spada u posebne) da su svi ostali posebni

metodi i metodski postupci zasnovani na njoj ili proizilaze iz nje.

Analiza je nezaobilazna pri izučavanju složenih pojava i stvari.

Proučavanje čovekovih aktivnosti nije moguće bez svestrane analize.

Ispunjavanje zahteva svestranosti analize ne svodi se samo na

kontinuiranu i intezivnu procenu stanja i odnosa glavnih činilaca

aktivnosti, već uključuje i interdisciplinarni naučni pristup analizi.

Pod pojmom svestranosti analize podrazumeva se i postojanje više

vrsta analize. Njihova upotreba pri izučavanju zavisi, pre svega, od

prirode predmeta istraživanja.

Sa opšteg filozofsko-metodološkog aspekta, odnosno pristupa,

razlikuju formalno-logička i dijalektička analiza. Ova podela analize je

od velikog značaja, jer subordinira svakoj drugoj podeli, bez obzira

na kriterijum.

Formalno-logička analiza završava se rastavljanjem složene stvari

ili pojave na elementarne sastavne delove. Ona ne pretpostavlja

međuzavisnost pri rastavljanju, nego obrnuto; za nju su neke podele

konačne, večne i nepromenljive i jedino spoljnja sila može promeniti

krajnji red stvari. Zbog toga se i saznanja o tome smatraju konačnim

istinama. Iz toga sledi da se na taj način može dostići suma svih

saznanja.

Dijalektička analiza počinje tamo gde završava formalno-logička.

Kada se složena pojava ili predmet rastave do elementarnih, na

izgled dalje nedeljivih delova, tek tada se traže unutrašnje

suprotnosti, upravo u tim delovima. Ukoliko se pri tom ne uoče

postojeće suprotnosti, analiza se ne smatra završenom, niti u tom

slučaju može biti govora o sintezi.

Primer:

U slučaju otkrića atoma, kao najsitnije čestice, za pristalice formalno-

logičke analize bile su završene sve analize i dobijen konačan

odgovor o strukturi materije. Međutim, pristalice dijalektičke analize

nisu smatrale da je time proces analize završen, pa su tragale za

najsitnijim delićima u suprotnostima, što se pokazalo ispravnim,

budući da su kasnije otkrivene čestice sa pozitivnim (protoni) i

negativnim (elektroni) nabojem u samom atomu.

Ključno pitanje:

Da li je proces analize izvršen do kraja?

Podela analize po kriterijumu predmeta i cilja

Prema podeli u kojoj su kriterijumi predmeta i cilja primarni postoje

sledeće vrste analize: strukturalna, funkcionalna, uzročna ili

kauzalna, komparativna i genetička.

1)      Strukturalna analiza

Strukturalna analiza izvodi se dosledno sve do ustanovljavanja

konačne strukture predmeta istraživanja. Važnost i neophodnost

strukturalne analize srazmerne su složenosti predmeta istraživanja.

2)      Funkcionalna analiza

Međusobna zavisnost i odnosi između delova i činilaca složenih

stvari i pojava otkrivaju se, pre svega, funkcionalnom analizom,

koja može biti: kvantitativna, kvalitativna, dinamička ili statička.

Njena plodotvornost zavisi od toga koliko je adekvatan oblik ove

analize predmetu istraživanja.

3)      Uzročna ili kauzalna analiza

Kauzalna analiza daje vrhunske rezultate pri saznanju, naročito u

oblasti prirodnih nauka. Njenom primenom otkrivaju se objektivni

zakoni višeg reda ili jednovremene međuzavisnosti i konstatuju

funkcionalne veze, među izdvojenim delovima.

4)      Komparativna analiza

Komparativna analiza predstavlja složen proces rastavljanja i

upoređivanja dobijenih delova. Tokom tog procesa najpre se utvrde

struktura i funkcionisanje veza delova, pa se nakon toga usmerava i

koncetriše pažnja na sličnost ili različitost stvari, procesa i pojava.

Zbog toga je komparativna analiza složena, ali i plodotvorna u

saznajnom procesu.

5)      Genetička analiza

Kad je reč o složenim pojavama, procesima i stvarima nije dovoljno

da budu samo rastavljeni i da budu otkrivani njihovi uzajamni odnosi

i međusobna povezanost. Neophodno je, naime, da u procesu

saznanja pojava bude praćena od samog nastanka, preko razvoja, pa

do nestanka, tj. negacije. Odnos među delovima analizirane pojave

nije isti u svim pomenutim fazama. Genetička analiza ima za cilj

otkriće promena prilikom nastanka, tokom razvoja i u procesu

nestajanja analiziranih pojava.

Podela analize prema kriterijumu tradicinalne filozofije

Postoje sledeće vrste analize:

-         deskriptivna

-         eksplikativna

-         reproduktivna i

-         produktivna analiza.

1)      Deskriptivna analiza

Deskriptivna analiza se sastoji u nabrajanju i konstataciji onoga

što se događalo kao posledica objektivnog procesa. Naime,

konstatuju se i nabrajaju relacije, sličnosti i razlike (kvalitativne i

kvantitativne), koje se jasno i lako uočavaju među rastavljenim

delovima. Drugim rečima, analiza ide do granice prepoznavanja

kvalitativnih različitosti, koja omogućava opis analiziranih stvari i

pojava.

2)      Eksplikativna analiza

U eksplikativnoj analizi uočene relacije se razmatraju na višem

stepenu. Moraju se otkriti zavisnosti koje postoje među delovima

analizirane celine.

U stvari, u eksplikativnoj analizi, celina se od samog početka smatra

posledicom koja je proizvedena na nekim delovima koje

predstavljaju razloge. Eksplikativna analiza se javlja u varijanti

kauzalne eksplikativne analize.

Suštinu kauzalne analize čini otkrivanje sukcesije delova celine koja

se analizira. Jasnije rečeno, to je uočavanje poretka delova u kojem

prethodni delovi uslovljavaju delove koji posle njih slede.

Konstatacija tih sukcesivnih ili kauzalnih veza jeste kauzalna analiza.

3)      Reproduktivna analiza

Pod reproduktivnom analizom podrazumevaju se jezička i logička

reprodukcija analize kao objektivnog procesa, u okviru složenih

stvari, pojava, svojstava. U reproduktivnoj analizi uloga subjekta je

na nivou kontemplacije, tj. pasivno posmatračka i čisto

evidentičarska.

4)      Produktivna analiza

Za razliku od reproduktivne, produktivnom analizom se izoluju

pojedini delovi predmeta analize, koji se objektivnom analizom ne

mogu odvajati. Prema tome, produktivna analiza, u izvesnom

pogledu, predstavlja nastavak reproduktivne analize kojom se

dostiže viši nivo saznanja.

Pojam i vrste sinteze

Proces misaonog spajanja delova u jednu određenu složenu celinu, ili

zamisao kojom se u predstavama vrši spajanje delova u celinu

naziva se sintezom.

Suštinske karakteristike dijalektičke sinteze mogle bi se ukratko

izraziti kroz sledeće stavove:

-         dijalektička sinteza ne shvata pojave i stvari kao prost

mehanički skup izolovanih elemenata, već ih tumači kao međusobno

povezane i međuzavisne činioce jedinstvene celine

-         po dijalektičkoj sintezi celina nije samo jedinstvo raznovrsnih

nego i međusobno suprotnih – protivrečnih delova, odnosno činilaca

-         kategorije u dijalektičkoj sintezi su polarizovane, ali se u

preovlađujućem polu jasno vidi začetak suprotnog pola

-         u dijalektičkoj sintezi moraju postojati međuzavisnost i

sveopšta povezanost ne samo činilaca nego i činjenica;

-         dijalektička sinteza, u jedinstvu s analizom, u stanju je da

objasni nastanak i razvoj sasvim novih pojava

Postoje sledeće vrste sinteza:

-         deskriptivna

-         eksplikativna

-         reproduktivna i

-         produktivna sinteza

Deskriptivna sinteza

Ukoliko se opisuje način sastavljanja celine od njenih delova, onda je

reč o deskriptivnoj sintezi. Dok se deskriptivna analiza sastoji u

opisu pojedinih delova predmeta analize, dotle se deskriptivna

sinteza sastoji u tome što opisuje kako predmet ili celina nastaje

inkorporiranjem delova, elemenata ili činilaca.

Eksplikativna sinteza

Pri obavljanju aktivnosti, eksplikativna sinteza je ako se, pored

strukture i veza među elementima aktivnosti, znaju i načini rada i

kompleksnost cilja.

Reproduktivna sinteza

Reproduktivnom sintezom uspostavlja se celina koja je analizom

rastavljena. Postoji mogućnost da se celine kvantitativno drugačije

uspostavljaju, pod uslovom da su o tim celinama pre njihovog

nastanka postojale predstave o njima. Međutim, reproduktivnom

sintezom samo se jednostavno notiraju rezultati analize. Ona je

snimak fakticiteta, jer se grupisani pokazatelji izvedene analize

prosto ponavljaju.

Produktivna sinteza

Upravo, preko produktivne sinteze došlo se do novih pojmova,

definicija, zakona i naučnih teorija. Ovom vrstom sinteze prevazilazi

se prosto povezivanje činilaca, odnosno elemenata analize. Pomoću

nje se pouzdano dolazi do novih saznanja. Produktivna sinteza

počiva na analizi, čije rezultate produbljuje.

Analitičko-sintetički metod

Analiza i sinteza predstavljaju nerazdvojan proces koji nije ništa

drugo do priroda samog mišljenja odnosno filozofija misaonog

procesa. Oset je sinteza bezbrojnih analiza nadražaja, kao što je i

opažaj sinteza ogromnog broja analiza oseta. Prema tome, odvajati

analizu od sinteze, čak i čistoj misli skoro da nije moguće.

Činjenica da analiza i sinteza čine dijalektičko jedinstvo suprotnosti,

gde neprekidno jedna drugu dopunjuju, dovoljno govori da

je analitičko sintetički metod s pravom nazvan višim stepenom u

razvoju analize i sinteze.

METOD INDUKCIJE-DEDUKCIJE

Pojam i vrste indukcije

Indukcija je zaključivanje od posebnog ka opštem (od poznatog ka

nepoznatom). Drugim rečima, ako se kod pojedinačnih članova jedne

vrste uoči neko zajedičko svojstvo, onda se izvodi zaključak da to

svojstvo poseduje ta vrsta kao celina. Induktivno uopštavanje može

se odnositi kako na jednu pojavu, predmet, proces tako i u istoj meri

i na celu klasu predmeta, pojava i procesa. Ako je indukcija

zaključivanje od posebnog ka opštem, od poznatog ka nepoznatom,

a to ona jeste, znači da bazira na iskustvu. Kako je iskustvo

neprekidan proces promena, to se induktivni zaključak ne može

smatrati konačnim, jer svaka nova činjenica može opovrgnuti doneti

zaključak. Uzeta sama za sebe, dakle, indukcija ne može biti potpuni

i uspešni metod saznanja. Pomoću indukcije može se doći do velikog

broja činjenica i do njihove uspešne sistematizacije. Međutim, to ipak

nije dovoljno da se sve činjenice potpuno obuhvate, bez čega se ne

može doći do naučnog objašnjenja i do otkrića zakonitosti (odnosno

zakona).

Pod induktivnim metodom, dakle, treba podrazumevati kontinuirano

sistematsko i dosledno izvođenje i primenu induktivnih zaključaka

radi otkrivanja i dokazivanja istine. Uz ovo saznanje stalno treba

imati na umu da opšti stav do koga se dolazi u induktivnom

zaključku predstavlja unuverzalan sud ili zaključak, ali ne i generalni.

Da bi induktivni zaključak bio upotrebljiv, a i induktivni metod

plodotvoran, koriste se pomoćni metodi uz indukciju radi prikupljanja

činjenica. U te metode spadaju metod posmatranja i metod

eksperimenta. Pored toga, ne sme se ni za trenutak izgubiti iz vida

jedinstvo opšteg, posebnog i pojedinačnog.

Indukcije se deli na: potpunu i nepotpunu.

Potpuna indukcija

Potpuna ili egzaktna indukcija je zaključivanje na osnovu

potpunog nabrajanja svih slučajeva. Retko se pruža prilika da se sve

zasebne činjenice mogu nabrojati, proveriti, pa i o celini zaključiti.

Lako je zamisliti kud bi odveli ispitivanje i nabrajanje baš svih

pojedinačnih činjenica, da bi se zaključivalo o celinama. Zaključivalo

bi se, dakle, u onim slučajevima kada se radi o malom broju

elemenata predmeta saznanja.

Nepotpuna indukcija

Induktivni zaključak kod nepotpune indukcije se izvodi na osnovu

saznanja o najvažnijim delovima celine. Tako izveden zaključak

nema sve elemente koji bi garantovali njegovu istinitost. Ali, bez

obzira na nepouzdanost zaključka nepotpune indukcije, ona se

uspešno i široko koristi u svim naukama. Za nepotpunu indukciju se

slobodno može tvrditi da je stvaralačka i produktivna.

Vrste nepotpune indukcije su:

-         produktivna

-         analoška i

-         kauzalna

Produktivna indukcija

Produktivna indukcija je takva vrsta nepotpunog induktivnog

zaključivanja u kojoj se, na osnovu sličnosti između poznatih i manje

poznatih delova nekih predmeta i pojava, donose krajnji zaključci o

nepoznatim delovima.

Primer:

Putnička vozila Mercedes, karavani, uvedeni u komercijalnu

proizvodnju, ispunila su naša očekivanja.

Karavani Mercedes su iz iste porodice putničkih vozila.

Karavani Mercedes, ako budu uvedeni u komercijalnu proizvodnju,

ispuniće, takođe, očekivanja.

Analoška indukcija

Kod analoške indukcije zaključak se izvodi na osnovu sličnosti

članova u okviru jedne grupe, i to od jednog slučaja na drugi

pojedinačni slučaj. Opšti zaključak se izvodi prostim nabrajanjem

sličnih delova.

Primer:

Sve zemlje u razvoju najčešće imaju ekonomske probleme.

Naša zemlja je u razvoju.

Dakle, u našoj zemlji će doći do ekonomskih problema.

Kauzalna indukcija

Kod kauzalne indukcije izražena je relacija između članova, od

kojih je jedan uzrok, a drugi posledica. Kauzalna indukcija se,

upravo, i razlikuje od indukcije prostog nabrajanja po tome što jasno

postavlja relaciju uzrok-posledica.

Primer:

Ako je posle svake zime sa obilnim i dugotrajnim snežnim

padavinama bila rodna godina, onda se zaključuje da je tome uzrok

natopljenost zemlje potrebnim količinama vlage.

Međutim, pitanje je kako odrediti sa sigurnošću šta je uzrok, a šta

posledica. Nije dovoljno reći da je uzrok ona promena koja

bezuslovno prethodi posledici.

Primer:

Iz činjenice da noć uvek predhodi danu ne može se zaključiti da je

noć uzrok dana.

Iz ovoga sledi da se uzrok mora tačno odrediti, odnosno definisati.

Jedna od definicija uzroka glasi da je uzrok ona promena koja svoju

energiju prenosi na posledicu.

Pojam i vrste dedukcije

Dedukcija je zaključivanje od opšteg na posebno. Dakle, dedukcija

je izvođenje jednog ili više posebnih stavova iz jednog ili više opštih

stavova.

Indukcija je uglavnom analitička, dok dedukcija može biti kako

analitička tako i sintetička. Analitička je ona dedukcija kada se iz

jednog opšteg stava izvode posebni stavovi, a sintetička dedukcija

je ona kada se iz više opštih stavova (koji se spajaju) izvodi jedan

specijalan stav. Analitičkom dedukcijom mogu se samo proširiti

saznanja, dok se pomoću sintetičke dedukcije dolazi do novih

saznanja.

Induktivno-deduktivni metod

Posebni metodi u celini, a induktivno-deduktivni metod specijalno,

mogu se označiti kao proces čovekove misli kojim on dolazi do

saznanja, odnosno do naučnih istina. Ovaj misaoni proces je

dvosmeran. Upravo, prema ovim smerovima misli pri dolaženju do

istine, uobličeni su i definisani metodi indukcije i dedukcije. Prvi

metod nije ništa drugo nego proces čovekovih misli. Kad ide od

subjekta ka stvarnosti, naziva se deduktivni metod. Drugi metod

jeste kad proces misli teče od objektivne stvarnosti ka subjektu i

naziva se induktivni metod.

Iako su suprotni misaoni procesi, dedukcija i indukcija se međusobno

ne isključuju, nego se dopunjavaju što je naročito izraženo pri

rešavanju izuzetno složenih problema kada je potrebno kombinovati

indukciju i dedukciju da bi se došlo do istine.

Prenaglašavanje indukcije ili dedukcije je potpuno neosnovano, a u

određenom pogledu i apsurdno, jer su to dva neodvojiva, mada

suprotna, smera mišljenja. Indukcija i dedukcija predmetno su

neodvojive i jedinstvene u dijalektičkom jedinstvu: opšteg –

posebnog – pojedinačnog, jer su baš u navedenim suprotnostima

oba metoda do te mere povezana da se govori o jedinstvenom

induktivno-deduktivnom metodu.

METOD APSTRAKCIJE-KONKRETIZACIJE

Metod apstrakcije

Apstrakcija je misaoni proces ili postupak izdvajanja svega što je

zajedničko. To je proces koji ostavlja po strani zanemarujuće

specifičnosti pojedinačnih elemenata, a zadržava samo ono što im je

zajedničko, uzdižući to do najopštijih pojmova. Kada se zanemare

osobine pojedinačnih ljudi, a zatim i osobine grupa, nacija, naroda i,

na kraju, rasa, a zadrži ono što je zajedničko svim ljudima, dolazi se

do opšteg pojma čovek.

Kao metodski postupak, apstrakcija predstavlja izvesnu analizu,

izdvajanje posebnog ili opšteg iz celine. Razlika između apstrakcije i

analize ogleda se u tome što se kod analize pojave i stvari razlažu na

elemente, koji imaju jedinstvena svojstva, dok se kod apstrakcije

izdvajaju pojedina određena opšta ili posebna svojstva. Apstrakcija je

stoga osnovni metodski postupak koji ima značajnu ulogu pri

formiranju pojmova.

Metod konkretizacije

Konkretizacija je suprotan misaoni postupak od apstrakcije zbog

toga što predstavlja približavanje konkretnom jedinstvu stvari,

pojava, procesa. Ruka je samo po nazivu odvojena od tela.

Konkretizacijom se dolazi do shvatanja o uklapanju ruke i njene

funkcije u jedinstvo organizma. Konkretizacija je, kao što se iz

primera može videti, sinteza. U stvari ona mora biti sinteza, jer svaki

konkretan predmet predstavlja kompleks elemenata, veza i procesa.

METOD GENERALIZACIJE-SPECIJALIZACIJE

Metod generalizacije

Generalizacija predstavlja uopštavanje i znači misaoni prelaz

saznanja od pojedinačnih i posebnih svojstava određene grupe

predmeta ka njihovim opštim odredbama. Kao logički metod koristi

se neposredno prilikom finalizacije saznanja radi shvatanja opšteg

svojstva – vrednosti, na osnovu posebnih i pojedinačnih. Njenom

primenom na prihvatljiv način uopštena su dosadašnja mnogobrojna,

pre svega, iskustvena saznanja, od elementarnih do najviših.

Primer:

Prvo se pojmovno shvata pojedinačni automobil: Mercedes 200,

Mercedes 300 itd. Njihova pojedinačna svojstva označena su

kubikažom, brzinom, dimenzijama, izgledom itd.

Na osnovu takvih saznanja izvodi se novi, opštiji pojam kojim se

odražavaju zajedničke karakteristične osobine (svi automobili su

opremljeni motorom). Daljim postupkom generalizacije, sledeći

induktivni metod zaključivanja, uopštava se pojam motorna vozila, u

kome su obuhvaćene njihove zajedničke karakteristike.

Metod specijalizacije

Specijalizacija je postupak identifikacije posebnog i pojedinačnog u

opštem; u suštini, suprotna je generalizaciji. Zasniva se na

analitičko-sintetičkom metodu i metodima apstrakcije i

konkretizacije. Postoje dva oblika specijalizacije: klasifikacija i

dedukcija.Klasifikacijom se specijalizira poseban i pojedinačni

pojam, a dedukcijom se specijalizira poseban i pojedinačan stav.

Primer:

Postupak specijalizacije na primeru automobila je suprotan postupku

njihove generalizacije. Postupkom dedukcije i klasifikacije iz pojma

motorna vozila specijaliziraju se pojmovi putnička vozila i teretna

vozila. Daljim i sličnim postupkom se specijaliziraju pojmovi

konkretnog automobila Mercedes 200 ili Mercedes 300.