UDC 821.163.41-992.09 Crnjanski M.821.163.41-95

TRAGAWE ZA VEZAMA U PREKIDU

— Pozicija putopisca u putopisima Miloša Crwanskog —

Slaðana Jaãimoviã

SAŸETAK: Putopis kao ÿanr opstojava na neprekidnomuspostavqawu relacija izmeðu poznatog — nepoznatog, stranog— zaviåajnog, bliskog — drugaåijeg, oåekivanog — iznenaðuju-ãeg. Putopisac je objediwujuãa instanca i centralni konstitu-ent putopisne strukture koji ove polove suåeqava i vezuje ih ujedinstvenoj zamisli, a u radu se tumaåi pozicija putopisca udelima Miloša Crwanskog, ponajviše u Pismima iz Pariza iQubavi u Toskani. Izrazitom subjektivizacijom putopisnog mo-dela autobigrafsko ja se udvaja u ja fiktivnog putopisnog na-ratora i, kako je na skliskoj meði åiweniånog i fikcionalnogizgraðen putopis Crwanskog, tako se i glas putopisca naizme-niåno javqa sa razliåito utemeqenih pozicija. Odnosno, ovajavangardni pisac u svojim putopisima, ali i delima memoar-skog karaktera, neretko koristi postupke fikcionalne proze,narativizuje putopisni tekst organizujuãi i preoblikujuãi ele-mente iskustvene realnosti po liånim zakonima umetniåkogdoÿivqaja, a ne po logici stvarnosti i åiwenica. Moÿe sereãi da se putopisno ja u delima ove vrste udvaja — jedno ve-ãim delom pripada istorijskom liku pisca, zasnovano je na au-tobiografskoj osnovi wegovog ÿivotnog puta i wegovih puto-pisnih realija, a drugo je ja sumatraistiåkog koje teÿi da izavidqivog uoåi svet metafiziåke ravnoteÿe i dubokih veza kojepovezuju rasparåan svet. Poetiåka koncepcija sumatraizma sena razliåite naåine realizuje u ÿanrovski razliåitim delima,a posebno je putopisni obrazac pruÿao mnogobrojne moguãno-sti za uspostavqawe raznorodnih sumatraistiåkih relacija. Izovakve putopisne pozicije sledi sve ono što putopise Crwan-skog åini neobiånima kada ih merimo prema tradicionalnomÿanrovskom modelu.

KQUÅNE REÅI: putopis, putopisac, tradicionalni ÿan-rovski obrazac, avangarda, sumatraistiåka poetika, memoari,ukrštawe vremenskih perspektiva, renesansa, romantizam, pro-fanizacija svetog, zaviåajni kompleks

Putopis je ÿanr sloÿene strukture i kroz wegov viševekovni raz-voj naåini wegovog oblikovawa i ostvarivawa putopisne slike svetapostajali su sve kompleksniji. U periodu avangarde pisci su wegoverastegqive granice dodatno širili, åineãi da ova ÿanrovska formapostane sasvim hibridna i kadra da u sebe asimiluje elemente romana,dnevnika, pripovetke, lirike, eseja. U putopisu su tako, više no u bi-lo kojem drugom ÿanru, oni mogli da suåeqavaju razliåite pripoved-ne/putopisne perspektive, ukquåuju i aktiviraju diskurse razliåitogporekla, ukrštaju stilske tehnike i postupke, kao i da uspostavqaju re-lacije na razliåitim tekstualnim nivoima.

Putovawa su bitna odrednica ÿivotne sudbine Miloša Crwan-skog, a motiv puta je stalno mesto wegovog kwiÿevnog opusa. Drugaåijereåeno, putovawe se pri pristupu delu ovog pisca moÿe sagledavati nadva plana: kao nezanemarqiva vankwiÿevna åiwenica i kao literarnimotiv i postupak koji ulaze u osnovu wegovog pisawa. Za Miloša Cr-wanskog zaista vaÿi kvalifikacija Jovana Deretiãa koja ga svrstavameðu one srpske pisce åije je kwiÿevne biografije obeleÿilo putova-we, to jest koji su bili veliki putnici srpske kwiÿevnosti: „Åiwe-nica što su liånosti s najveãim i najtrajnijim uticajem u srpskojkwiÿevnosti bili putnici u strane zemqe jeste pojava da joj se posvetimnogo više paÿwe nego što je to dosad uåiweno."1 Kada se sagleda ma-pa wegovog stranstvovawa, vidi se da je izmeštawe iz zaviåaja (mada jei pojam zaviåaja kod ovog pisca donekle problematiåan) konstanta Cr-wanskove biografije. Poåev od rane seobe iz Åongrada u Temišvar,studirawa u Rijeci i Beåu, prihvatawa Beograda kao zaviåajnog odredi-šta, ratovawa u Galiciji, Crwanski ãe, voðen strašãu za novim i ne-poznatim, ali i razliåitim poslovima koje je obavqao, proputovati go-tovo celu Evropu (Francuska, Italija, Nemaåka, Španija, Portugalija,Danska, Švedska, Island) sve do wenog krajweg severa i ostrva JanMajen, da bi se wegova putna amplituda završila boravkom u Londonu,gde se wegova ÿeð za putovawem ugasila u dve i po decenije dugom iz-gnanstvu. Zaviåaj i tuðina, dragovoqno upoznavawe drugaåijih kutura inevoqno starewe u izgnanstvu, razliåiti su polovi izmeðu kojih je tra-jao ÿivot Miloša Crwanskog. Otuda, sa malo slobode moÿemo reãi:kao da mu je i sama biografija nametnula ÿanr putopisa, koji je upravou vreme avangarde neosetno a naglo sa kwiÿevne margine ušao u sredi-šte avangardnog previrawa i prevrednovawa.

Ono što pored sve raznolikosti motivskog i stilskog materijalaobezbeðuje jedinstvenost putopisnog ostvarewa svakako je putopisac,åije je postojawe prvi uslov zasnovanosti ÿanra putopisa. Jednostav-nije, bez putopisca, onog koji putuje i koji putovawe opisuje, i ne mo-ÿe biti putopisa. „Zbog same vaÿnosti putovawa i pisawa o wemu kaoindividualnog åina", kaÿe Vladimir Gvozden, „kquåno je razumevawepoloÿaja pripovedaåa u putopisu, jer se kroz wega doslovno preobraÿa-

80

1 Jovan Deretiã, Put srpske kwiÿevnosti, Srpska kwiÿevna zadruga, Beograd 1996,str. 213.

va u psihološko i simboliåko putovawe."2 U citatu upotrebqen ter-min „pripovedaå" sasvim je na mestu i u tumaåewima putopisa neretkose instance pripovedaåa i putopisca naporedo i istovremeno kombi-nuju, pa i poistoveãuju. Putopisac i nije niko drugi nego onaj ko nampripoveda o putovawu, odnosno onaj koji na osnovu faktografske pod-loge gradi literarnu, fikcionalnu koncepciju stvarnog putovawa u ko-jem su sve åiwenice, u åiju nas verodostojnost putopisac ubeðuje, pro-puštene kroz filter wegove liåne precepcije i doÿivqaja. Bez obzirašto se putopis åesto neprecizno tumaåi kao nefikcionalan ÿanr, we-gova dokumentarnost mora se dovoditi u pitawe, jer je u pitawu kwi-ÿevno delo, a ne turistiåki bedeker. Otuda se ni putopisac ne sme do-slovno poistoveãivati sa piscem koji je opisani prostor zaista pose-tio u jednom vremenskom odseåku svoje biografije. Putopisac, kao ipripovedaå, uvek je s one strane granice koja deli kwiÿevni od vank-wiÿevnog sveta, to jest uvek je konstitutivni element modelovane kwi-ÿevne fikcije. Naravno, autobiografske åiwenice ne mogu se zanema-riti — Crwanski je zaista proputovao sve zemqe koje su, posle kraãeili duÿe vremenske distance, postale predmet wegovih putopisa. Udeoautobiografskog i memoarskog u wegovom sveukupnom delu je izuzetnobitan i naglašen, ali su wihova uloga i status veoma sloÿeni, neretkoizmeweni poetiåkom pozicijom ili kompleksnošãu putopisne zami-sli. U predgovoru za Floberov Novembar Crwanski ãe, u åesto citira-noj reåenici, jasno iskazati svoj stav o verodostojnosti proze åija jeosnova dokumentarne prirode: „Memoari su uvek bili najboqi deo kwi-ÿevnosti, osobito kad nisu doslovce verni."3 Kao veliki qubiteq me-moarske kwiÿevnosti, Crwanski je i svoje romane, a posebno svoje pu-topise dovodio u vezu sa ovom vrstom literature. Poznato je da je pre-vodio Kazanovine memoare, åitao i åesto spomiwao Stendala, koji jetakoðe pisao pod velikim uticajem memoarske kwiÿevnosti.4 Ali jeCrwanski, poput pisaca koje je voleo, memoarske elemente prenosio nadrugi nivo i mewao ih ugraðujuãi ih u druge ÿanrove. I u svojim puto-pisima on je fikcionalizovao putopisnu graðu, a poziciju putopiscausloÿwavao u odnosu na svoje autobiografsko ja. Drugaåije reåeno, uputopisima (a posebno u onima nastalim u okviru avangarde) autobio-grafski elementi se transponuju u subjektivnu viziju radoznalog i sen-

81

2 Vladimir Gvozden je jedan od najboqih poznavalaca putopisne kwiÿevnosti kodnas. Wegova pojava posebno je znaåajna zbog upoznavawa naše kwiÿevne javnosti sa stra-nom teorijskom literaturom o ovom kwiÿevnom ÿanru, te zbog zanimqivog i doslednosprovedenog imagološkog pristupa u studiji o putopisima Jovana Duåiãa (VladimirGvozden, Jovan Duåiã, putopisac, Svetovi, Novi Sad 2003). Citirano prema: VladimirGvozden, „Tenzije putopisa", u: Åinovi prisvajawa, Svetovi, Novi Sad 2005, str. 55.

3 Miloš Crwanski, Eseji i ålanci ¡, Zaduÿbina Miloša Crwanskog, BIGZ, Srp-ska kwiÿevna zadruga, L'Age d'Homme, Beograd, Lausanne 1999, str. 231.

4 O funkciji memoarske dimenzije i literature u delu Miloša Crwanskog više jepisano u radu Zorice Babiã Miloš Crwanski: Qubav u Toskani. Autorka se izuzetno pre-cizno i posveãeno bavi intertekstualnošãu u ovom Crwanskovom putopisu i zanimqivoje da je ovaj diplomski rad, uz odreðene poåetniåke stilske mawkavosti, jedan od najbo-qih radova posveãenih Qubavi u Toskani.

zibilnog putnika. Opisano putovawe je po kwiÿevnim zakonima mode-lovan svet, u kojem su elementi realnosti strukturirani i podreðeniputopišåevoj viziji i putopisnoj nameri.

Pogled putopisca uvek je pogled stranca koji upoznaje nov prostori kulturu i samerava ih prema zaviåajnom polazištu. Putopis kao ÿanropstojava na neprekidnom uspostavqawu relacija izmeðu poznatog —nepoznatog, stranog — zaviåajnog, bliskog — drugaåijeg, oåekivanog —iznenaðujuãeg. Putopisac je objediwujuãa instanca i centralni konsti-tuent putopisne strukture koji ove polove suåeqava i vezuje ih u jedin-stvenoj zamisli. Ako se svemu ovome doda Crwanskova namera da u puto-pisu pokaÿe delotvornost i funkcionisawe sumatraistiåke poetike,jasno je da su pred nama dela sloÿene strukture i znaåewa. Pišuãi pu-topise više od pola veka, Crwanski je neprestano isprobavao moguã-nosti ovog ÿanra. Od Pariza do Hiperboreje, u osvajawu raznih geo-grafskih prostora, mewala se biografija ovog velikog putnika srpskekwiÿevnosti, kao i pozicija putopisca i naåini pisawa o putovawu.

Pisma iz Pariza poåiwu pismom iz Beåa i to nije sluåajno izabra-no polazište u opisu boravka u centru zapadnoevropske kulture. Beå jegrad koji je obeleÿio pišåevu predratnu biografiju, grad u kojem je pi-sac proveo dobar deo svoje mladosti i u kojem se, u skladu sa svojimmladalaåkim i buntovniåkim senzibilitetom, prvi put suoåio sa kri-zom evropskog duha i civilizacije. Sam poåetak putopisa signaliziraspecifiånu poziciju putopisca prema gradu koji poseãuje: „On se saddimi noãu. Sneg i blatna voda, što curi sa wegovih crnih krovova,isparava se. Ja sam ga gledao kako umire; sad je nabrekao kao lešina.Ne, on se nije smawio; mraåan i prazan izgleda mnogo veãi nego pre."5

Vremenske odrednice sad i pre upuãuju na åiwenicu ponovnog dolaskana isti prostor. Predratni i poratni Beå sameravaju se u putopišåe-voj svesti i to sameravawe ide od poreðewa opšte društvene klime domikro detaqa i uoåavawa dubokih promena u pojedincima kao predstav-nicima društvenih slojeva (gosti hotela nisu isti kao pre rata, bo-sanski trgovci su nošwu i obojke zamenili za zapadwaåka odela i svi-lene pixame, fijakeristi su, takoðe, drugaåiji). U prvom pismu iz Beåapozicija putopisca je takoreãi udvostruåena, to jest on ne prolazi sa-mo ulicama grada u sadašwosti nego viðewe izaziva slike i doÿivqajistog prostora u prošlosti koji se aktiviraju, te se na taj naåin do-datno usloÿwava struktura putopisa. Drugaåije reåeno, putopisac se nekreãe samo kroz prostor (što je wegova uobiåajena pokretqivost), negoi po vremenskoj vertikali, pri åemu se sprovodi svojevrsno jukstapo-nirawe dva vremena, dve društvene situacije, dve perspektive. Putopi-sac se udvaja i sebe bivšeg gleda sa strane, neretko sa izvesnom dozomironije koju mu donosi iskustvo sadašwe putopisne pozicije („Išaosam da vidim zelene sfinge i zamrzle basene u dvorcu Belvedera. Tamosam, nekad, u proleãe, mislio da je qubav tuÿna stvar" ili „Vidim se-

82

5 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, Zaduÿbina Miloša Crwanskog, BIGZ, Srpskakwiÿevna zadruga, L'Age d'Homme, Beograd, Lausanne 1995, str. 9.

be pred vratima kuãa gde sam stanovao; pred kuãama u koje sam se vraãaozorom"6). Na taj naåin, pred åitaocem istovremeno opstojavaju i ukr-štaju se dve pozicije, a putopisac sve vreme klizi od jednog do drugogvremenskog plana. On, dakle, šeta kroz dva Beåa: u jednom vidi senkebivših qudi i tragove nekadašwe veselosti srpske omladine, a u dru-gom krajwi ishod mladalaåkih zanosa („Ja mirno idem za gomilom sen-ki koje su tuda prolazile u ovakva zimska jutra. Naši su se ðaci uvekvraãali u zoru kuãi", odnosno „kako je smešan sad taj grdni grad kojinam je oduzimao rumenilo s lica. Pradeda, deda, otac i ja, svi smo tuizgubili veru"7). Podvojene opise lajt-motivski presecaju razliåitointonirani iskazi: od konstatacije da su se i gradski pejzaÿ i atmos-fera iz osnova izmenili („Kako se sve svrši! Tu su prošle hiqade na-ših sudbina"8), do svesti da je qudska sudbina jednako tragiåna u svimvremenima i da su razlike u osnovi samo prividne („Dan je prolazio.Dani prolaze. Uostalom, sve je po starom"9).

Pozicija putopisca i wegovi razliåiti emocionalni pristupiopisu austrijske prestonice postaju jasniji kada se u obzir uzmu Itakai Komentari objavqeni u izdawu Prosvete 1959. godine. Komentari suÿanrovski dosta neuobiåajeno delo. Retko se sreãemo sa ovakvom vrstomautobiografije koja je koncipirana da bude biografska podloga pesma-ma iz jedine zbirke Miloša Crwanskog. Ukrštawe autobiografskog ikwiÿevnog, još od „Objašwewa 'Sumatre' " postaje na neki naåin za-štitni znak ovog pisca. Analiza odnosa izmeðu pojedinaånih pesama ibiografskog štiva datog u Komentarima zahteva posebnu studiju, timpre što su relacije izmeðu lirskog i dokumentarnog izvedene po razli-åitim principima. Katkada se åini da je lirika samo povod da se pi-sac, poštujuãi hronologiju sopstvenog ÿivotnog puta, ostvari na planumemoarske kwiÿevnosti koju je poštovao i koja ga je toliko zaokupqalada se moÿe reãi da mu je postala i neka vrsta liåne literarne opsesije.Nekad su veze sa pesmama oåigledne i predstavqaju wihovo svojevrsnotumaåewe u biografskom kquåu. „Komentar uz 'Prolog' " ima sasvimprogramski karakter kao i pesma åiju podlogu predstavqa. „Biografskipodaci o pesniku", pak, što se i u naslovu naznaåava, predstavqaju po-åetak pišåeve biografije (bez sugerisawa bliÿe, direktne veze ni sajednom konkretnom pesmom iz zbirke) koja se iskazuje u ovom neobiånomspoju faktografskog i lirskog.

Boravak u Beåu je okosnica pišåeve rane biografije i ovde je we-gova funkcija izrazita jer je utrostruåena, to jest opisuje se u tri vre-menska odseåka. Prvi opis vezan je za 1913. i 1914. godinu: za periodškolovawa, prvih mladalaåkih qubavnih i nacionalnih strasti. To jeBeå srpskih društava i udruÿewa, pansiona i Ÿenevqanke MarijetLoriol, terevenki i vesele mladosti, ali i Gavrila Principa, koji ãepostati kquåna figura Lirike Itake, preko koje ãe pesnik uspostaviti

83

6 Nav. delo, str. 10—11.7 Nav. delo, str. 10.8 Nav. delo, str. 12.9 Nav. delo, str. 10.

nov i prevratniåki odnos prema dotadašwoj rodoqubivoj tradiciji.Taj sloj Komentara aktiviran je u Pismima iz Pariza, u slikama koje sunosioci znaåewa izgubqene veselosti, probuðenog romantiåarskog kom-pleksa qubavniåkog i nacionalnog buðewa — a sve pod znakom putopi-šåeve naknadne desentimentalizacije.10 Drugi boravak u Beåu fiksiranje za ratnu 1915. godinu, kada se pisac, posle traumatiånog iskustva ga-licijskog fronta, privremeno sklawa u grad svoje mladosti, a treãivremenski plan odvija se nepune tri godine kasnije i vezan je za motivpovratka iz rata. „To više nije bio onaj Beå" — grad u koji se pisacvraãa dat je u odsustvu svega što je obeleÿavalo nekadašwu punoãu ÿi-vqewa. Beå je u oba dela simbol propasti velike carevine i, posredno,celokupne evropske civilizacije. Otuda se ratni Beå imenuje kao „ve-lika javna kuãa" u kojoj su preokrenuti svi zakoni, moralni i društve-ni obziri, sve predratne vrednosti dovedene u pitawe. Lice i naliåjesu zamenili mesta, poredak se izokrenuo, a grad postao savremena sim-bolizacija mitskih gradova greha i vavilonskog prokletstva: „Postoja-la su tada dva Beåa. Jedan: zdrav, mlad, koji je odlazio na bojišta, da sevrati u bolnice, bez ruku, nogu, ili glava. A drugi: bogat, krezubav,škart, zabušant, koji se pario kod kuãe sa ostavqenim ÿenama. Jednisu išli u smrt — najboqi deo stanovništva — a drugi — koji su se bo-gatili na raåun wihov — okretali su se još uvek na muziku valsa. To jebila selekcija."11 Povratak iz rata kao „najtuÿniji dogaðaj u ÿivotuåoveka" je za Crwanskog, pre svega, povratak u Beå, jer se tu suoåava sapropašãu Evrope. Otuda je Beå i u Pismima iz Pariza i u Komentarimagotovo po pravilu dat u sasvim negativnom kontekstu.

Pisac sliku grada najåešãe gradi sprovodeãi postupak tropa, od-nosno slikovito uobliåavajuãi model grada kao tropiånu sliku qudskogtela. Ali, da je tako nazovemo, telesnost Beåa nije antropomorfni pri-kaz vitalnosti nego, naprotiv, raspadawa i umirawa. Dakle, Crwanskioÿivquje grad ne bi li ga prikazao mrtvim: „U Galiciji sam video rat.U Beåu: kako se jedno carstvo i jedna prestonica raspadaju."12 Na poået-ku putopisa grad „umire" i „nabrekao je kao lešina", odnosno, neštokasnije, putopisac šeta gradom „što zaudara lešinom".13 Grad kojiumire je ratni Beå, a personifikovano prikazivawe wegove atmosfereu naturalistiåkoj slici truqewa tela vezano je za poziciju povratnikaiz rata, ali i za onu, nešto kasniju, putopisnu. Vidimo da opis Beåa uPismima iz Pariza, dakle, nije dupliran u dve vremenske perspektive

84

10 I u Komentarima pisac ãe sebe nekadašweg takoðe posmatrati sa distance, nebez izvesne doze autoironije: „Ja sam iz Beåa bio pošao u ÿaketu boje blago zelenih ma-slina, u cipelama belim, od koÿe jelena, sa šeširom crnim igraåa tangoa. Bio sam ti-piåna pojava svog vremena" (Miloš Crwanski, Lirika, Zaduÿbina Miloša Crwanskog,BIGZ, Srpska kwiÿevna zadruga, L'Age d'Homme, Beograd, Lausanne 1993, str. 197). Akose setimo lika Petra Rajiãa iz Dnevnika o Åarnojeviãu, te naglašavawa wegovog rokoko-ovskog kicoštva, ponovo se potvrðuje teza o fikcionalizovawu elemenata pišåeve bio-grafije u kwiÿevnom delu Miloša Crwanskog.

11 Miloš Crwanski, Lirika, str. 224.12 Nav. delo, str. 223.13 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 11.

putopisca, nego, imajuãi u vidu Komentare, on je višestruk i sloÿeni-ji nego što se åini. Beå je u putovawima Crwanskog nosilac negativnesemantiåke teÿine: on je grad koji simboliše mrsku monarhiju, ali,istovremeno, potencira rodoqubivo oseãawe putopisca;14 otelotvorujeraspad predratne Evrope i wene duhovnosti i morala; predstavqa pro-storno markiranu prekretnicu pišåeve biografije i otreÿwewe odmladalaåkih zanosa i sentimentalnosti.15 U delu Miloša Crwanskogjedino se još London moÿe meriti sa ovakvom izrazito destruktivnomvizijom grada. Beå i London u delu Miloša Crwanskog ugroÿavaju ono-ga ko ih iskustveno doÿivqava. Oni su negativni polovi koji stoje napoåetku i kraju pišåeve putopisne biografije i koji bitno oblikujuwegovu ÿivotnu sudbinu, kao i wegov odnos prema tuðini i sudbinipojedinca u woj.

Putopisac Pisama iz Pariza veoma åesto se oglašava sa metapoe-tiåkog nivoa, iznosi svoje kwiÿevne stavove i sloÿeno shvatawe umet-niåkog stvarawa, ali ih istovremeno i tumaåi sa strane ukquåujuãi uputopis i glas potencijalnih neistomišqenika. Pozicija putopiscaotuda je bliska poziciji pisca, koji putopisni ÿanr koristi da bi is-kazao svoju poetiåku orijentaciju koja je konstanta u svim ÿanrovskimostvarewima Crwanskog. Na taj naåin kao da se dodatno naglašava ibiografska, nefikcionalna podloga putopisa, te åitalac lako moÿepomisliti da ima pravo da poistoveti istorijsku liånost Crwanskogsa iskazanim ja koje mu se u putopisu obraãa, kao i da stvarno putovaweizjednaåi sa onim åiji je svedok u delu. Meðutim, ipak je sve vremejasno da nas ovo poistoveãivawe dovodi u zabludu. Autobiografskiaspekt neporeciv je putopopisima Crwanskog, ali nije jedini, to jestdelo ne smemo svoditi samo na ovaj smisaoni sloj. Izrazitom subjekti-vizacijom putopisnog modela autobigrafsko ja se udvaja u ja fiktivnogputopisnog naratora i, kako je na skliskoj meði åiweniånog i fikcio-nalnog izgraðen putopis Miloša Crwanskog, tako se i glas putopiscanaizmeniåno javqa sa razliåito utemeqenih pozicija. Odnosno, Cr-wanski u svojim putopisima, ali i delima memoarskog karaktera, ne-retko koristi postupke fikcionalne proze, narativizuje putopisnitekst organizujuãi i preoblikujuãi elemente iskustvene realnosti poliånim zakonima umetniåkog doÿivqaja, a ne po logici stvarnosti iåiwenica. U intervjuima, koje je åesto davao u poznijem ÿivotnom dobu,Crwanski ãe u više navrata govoriti o potrebi razgraniåavawa puto-

85

14 „Moja mrÿwa na Austriju bila je tada postala tolika, da bih mucao, pri razgovo-ru o alejama vešala, koja je Austrija bila u Srbiji podigla. A moje rodoqubqe imalo je,katkad, oblik jednog nasleðenog porodiånog ludila", Miloš Crwanski, Lirika, str. 228.

15 Politiku Austrije prema Srbiji, kasnije Kraqevini SHS, te istorijske razlogeza Crwanskov izrazito negatorski stava prema austrijskoj prestonici tumaåi ZoranAvramoviã: „Beå je bio centar antijugoslovenstva i antisrpstva i, kao takav, stalnapretwa novoj drÿavi podignutoj na ruševinama Monarhije. To što Srbiju prati rðavglas u evropskoj javnosti, zasluga je 'otrovnog pauka'. Predratni Beå je kovao intrige oSrbima i širio 'fantastiåne laÿi i burgije' protiv srpskog naroda. Trebalo je da pro-ðe rat, zakquåuje Crwanski, da bi vojniåka Srbija rekla istinu o sebi", Zoran Avramo-viã, Politika i kwiÿevnost u delu Miloša Crwanskog, str. 79.

pisca i pisca, odnosno o pogrešnom poistoveãivawu literarnog dela(bez obzira na zavodqivost ÿanrovskih specifiånosti) sa liånom pi-šåevom biografijom: „To ãe biti zbirka putopisa (Kod Hiperborejaca— S. J.). Takav naziv sam izabrao jer u jednoj priåi opisujem put zaŠpicberg. Opisujem i lutawa Rimom. Molim vas, naglasite da to nijeautobiografija, jer åak kad pisac i piše u prvom licu, wegovo 'ja' jekompleks poznanika i qudi koji ga okruÿuju",16 odnosno: „Pogrešno je,meðutim, mišqewe da su moja dela 'autobiografska'. Pravi pisac uvekpiše ÿiva biãa, ali ona umiru i mewaju se u wegovom peru. Ne bi seprepoznala, kad bi mogla da se åitaju (…) Istorijska su, na primer, uSeobama, samo imena, ali ne qudi i ÿene koji ta imena nose. Kadbi liånosti, iz mog romana mogle da oÿive, prošle bi pored mene kaoda me nikad videle nisu. Jadan je to pisac koji priåa svoga dedu, ilibabu."17

Narativizacija putopisnog iskaza i wegovo izmeštawe iz stvar-nosne podloge vid je putopisnog postupka veã u Pismima iz Pariza.18 Toje posebno uoåqivo u posledwem pismu, Finistère, u kojem nema ni tragaod eksplicitnog iznošewa poetiåkih stavova, nego se poetika ostvaru-je kao princip strukturirawa samog kwiÿevnog teksta. Ukidawe mime-tiåkog principa vidno je veã na poåetku kada se, ukquåivawem sumatra-istiåkog doÿivqaja, stvarnosna graða dematerijalizuje i reorganizujepo poetskom principu: „Ja sam prešao preko wega (mosta — S. J.), vi-soko, izmeðu duboke vode, dalekih brda, i beskrajnog neba, lak i prozra-åan i miran, prvi put u ÿivotu."19 Putopišåev prelazak preko vode jeveoma åesto mesto kod Crwanskog i gotovo po pravilu åitaoca usmeravaka gubqewu materijalnih svojstava predela i onoga ko kroz predeo pro-lazi, kao što i naznaåava ulazak u svet u kojem zakoni fizike i logikegube vaÿewe: „U nekom ludom zanosu, åim odem u tuðinu, jednako naila-zim na biãa koja milujem, i jednako govorim da je sve u vezi. A åim se, uzoru, probudim, i otvorim prozor, nad ovim nepoznatim gradiãima, ja,opet, sve više, oseãam da ove kuãe lebde u zraku, i pevam."20 Motiv mi-lovawa rukom udaqenih pejzaÿa simboliåki je gest sumatraistiåkog su-bjekta i sreãemo ga u „Sumatri", gde predstavqa lirsko programsko na-åelo uspostavqawa veza po principu sveobuhvatne qubavi. U „Obja-šwewu 'Sumatre' " pripovedaå ãe „kao u nekoj ludoj halucinaciji" mi-lovati Ural, ostrva i mora indijska i tako u haosu stvarnog sveta obe-

86

16 „Pozorište je publike radi", Odjek, Sarajevo, 15. marta 1963, a citirano prema:M. Crwanski, Eseji i ålanci ¡¡, Zaduÿbina Miloša Crwanskog, BIGZ, Srpska kwiÿevnazadruga, L'Age d'Homme, Beograd, Lausanne 1999, str. 473.

17 „Lament, to sam ja, od reåi do reåi", Borba, 1. septembra 1973, a citirano pre-ma: M. Crwanski, Eseji i ålanci ¡¡, str. 577.

18 Marko Nediã u tekstu „Novi oblik putopisa" istiåe naglašenost narativnihelemenata i prisustvo jakih poetskih intonacija kao osnovna diferencijalna svojstvakoja putopise Miloša Crwanskog, ali i åitave avangarde, izdvajaju od dotadašwe puto-pisne tradicije. U zborniku: Savremena srpska proza — Josiã Višwiã i Crwanski, Narod-ni univerzitet, Trstenik 1994, str. 51—58.

19 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 35.20 Nav. delo, str. 43.

leÿenog ratnom tragedijom uspostaviti nov poredak metafiziåke har-monije i smisla. Na poåetku Qubavi u Toskani posle prelaska prekoAlpa putopisac se preslikava u lik kartaginskog osvajaåa Hanibala iulazi u Italiju koja je oneobiåena u oseãawu sopstvene bestelesnosti:„Prošli smo bili kroz planine i stene i milovali smo se sa brdimai vidicima, jureãi i obilazeãi ih."21 U putopisima, ÿanru na granicidokumentarnog i fikcionalnog, ovim gestom putopisac signalizirabitno svojstvo svoje putopisne koncepcije i organizovawe teksta i posumatraistiåkom naåelu.

Moÿe se reãi da se putopisno ja u delima ove vrste udvaja — jednoveãim delom pripada istorijskom liku pisca, zasnovano je na autobio-grafskoj osnovi wegovog ÿivotnog puta i wegovih putopisnih realija,a drugo je ja sumatraistiåkog subjekta koje, kako kaÿe Marko Car, „opi-suje avanture svoje duše i svoje fantazije". Sumatraistiåko ja teÿi daiza vidqivog uoåi svet metafiziåke ravnoteÿe i dubokih veza koje po-vezuju rasparåan svet. Iz ovakve putopisne pozicije sledi sve ono štoputopise Crwanskog åini neobiånima kada ih merimo prema tradicio-nalnom ÿanrovskom modelu. Putopisi ovog pisca, da upotrebimo ter-min Novice Petkoviãa uveden povodom Hiperborejaca, jesu proza para-lelnih svetova, udvojenih prostora i pripovedaåa. Prvi nivo pripadastvarnom proputovanom prostoru, stvarnoj geografiji pišåevih puto-vawa, a drugi sumatraistiåki oblikovanoj viziji deformisane realno-sti. Sumatraistiåki sloj zasnovan je na ukidawu racionalne datosti idematerijalizaciji stvarnosti i subjekta koji joj pripada. Sumatrai-stiåko ja ukida prostorne i vremenske veze, teÿi da literarno konsti-tuiše paralelnu imaginativnu stvarnost, ureðenu i harmonizovanu na-suprot haosu i svemu što ga u realnom svetu okruÿuje. Stvarno putova-we i svet åiwenica kojima manipuliše putopisac predstavqaju stvar-nosnu podlogu iz koje se lako prekoraåi u svet imaginarnog koji nadi-lazi istorijsku ograniåenost i putopisca izmešta u drugaåiji univer-zum. Otuda on, u navedenom primeru, oseãa da „kuãe lebde u zraku", jersvet gubi svoju materijalnu åvrstinu. Pejzaÿ primenom sumatraistiåkoglirskog naåela postaje fluidan i neopipqiv: „Mrak, kao prah, padao jepo krovovima. Meseåina, koja nije mogla da probije mraåna nebesa, is-punila ih je nekim vampirskim bledilom, koje se širilo nad zidovi-ma, drveãem, široko, beskrajno. U wemu su plovile crkve, sa ogromnimsenkama, i vrhovima pokrivenim olovom, kao kopqa. Neka zelena boja,od starosti, od vetrova sa mora, ili neka åudna svetlost podnebqa, ilisamog kamena, oblila je kule i zidove crkava. Osloboðen sam veza, zako-na, qubavi."22 Tropiåan opis prostora samo je donekle racionalizovanmrakom i odsustvom meseåine u noãnom pejzaÿu; vampirsko bledilo(sugerisano i Kazanovinim i Stendalovim putopisima i memoarima)unosi mistiånu i natåulnu dimenziju u putopisnu deskripciju, ukidaprostorne dimenzije objekata, a putopiscu omoguãava da preðe na drugu

87

21 Nav. delo, str. 54.22 Nav. delo, str. 47.

ravan putopisa. Mesto na kojem se nalazi prestaje da bude uobiåajena,geografski markirana taåka u prostoru i postaje granica koja deli ima-ginarni od realnog sveta: „Bio sam na kraju sveta; mesto ÿivota, videhjednu blagu, beskrajnu, zelenu svetlost."23 Atributi svetlosti (a istusvetlost sreãemo i Kod Hiperborejaca, i to baš u opisu krajweg severa,predelu pripovedaåeve ÿudwe, koji nudi smirewe, ali i u Seobama, uåeÿwi Aranðela Isakoviåa da se ÿivot proÿivi: „kao pod nekom zele-nom, beskrajnom vodom, u kojoj bi ublaÿena bila svetlost dana, u kojojbi mu telo kretalo se kao u snu") signaliziraju ukidawe telesnog, mate-rijalnog i bolnog i konaåno prevode putopisca iz geografije i istori-je u sumatraistiåku beskrajnost.

Pozicija putopisca posebno je specifiåna i sloÿena u Qubavi uToskani. Putopisna tenzija nastaje stalnim suåeqavawem dva momenta:prvi je u vezi sa zasiãenošãu ovog dela istorijom, dokumentarnom pod-logom istorijskih hronika toskanskih gradova koje pisac neprestanozaziva, polemiše sa istoriåarima, revidira istoriju umetnosti, pis-ce i slikare sagledava iz novog ugla.24 Drugi momenat, suprotstavqenistorijskoj tekstualnosti putopisa, jeste naglašena sumatraistiåka po-zicija putopisca koji u Italiju stiÿe sa sasvim neuobiåajenim ciqemi åija perspektiva oneobiåava i prostor i istoriju, te je granica iz-meðu stvarnosnog i fikcionalnog sasvim nestabilna i neodredqiva.Istoriånost i lirski postupci koji su promenili putopisnu koncep-ciju (te otuda tolika ÿestina kwiÿevne kritike koja je pratila obja-vqivawe ovog dela) uåinili su da åitalac neprestano samerava razli-åite perspektive oblikovawa putopisne vizije. Sam poåetak putopisanagoveštava neobiånost putopisne zamisli: „Polazim iz Pariza u ne-besa Italije, što stišavaju i quqaju varvare. Strast koja podjednakopotresa kolena devojaåka, rebra hrtova i krila buba, izmoÿdila je bilai moje telo. Hteo sam da se strmoglavim u vazduh, gde ništa više neboli."25 O ovom poåetku veã je bilo reåi u kwiÿenoj kritici i nijeåudno što je izazivao paÿwu tumaåa, jer je sasvim nesvojstven putopi-su. Umesto po prostornoj horizontali, putopisac se, odbacujuãi racio-nalnu logiku, pewe uvis ka nebesima, te se naznaåava da wegova nameranije da ostvari uobiåajenu deskripciju Italije i wene kulture, nego daodbacujuãi telesno i materijalno (ÿudwa za vazduhom gde åula prestajuda budu svedoci åovekove telesnosti) zaðe u metafiziåke prostore su-matraistiåkog univerzuma. Spaja pri tome sasvim udaqene pojmove (qud-sko i ÿivotiwsko; kolena-rebra-krila) i uvodi u pisawe o kulturnojkolevci Evrope motiv varvara, te je åitaocu jasno da je pred wim sa-

88

23 Isto.24 Utvrðujuãi poåetak opisa putovawa po Italiji u šestom i osmom pismu Ÿivota

i prikquåenija Dositeja Obradoviãa, Olga Stupareviã ukazuje na dugu tradiciju putopisaove tematike u srpskoj kwiÿevnosti: „Putopis o Italiji u srpskoj kwiÿevnosti ima po-sebno znaåewe. To je hodoåašãe ka jugu, kulturi, umetnosti, koje je oduvek trajalo u našojkwiÿevnosti, pesniåko ili putniåko, ali uvek deo iste 'mediteranske inspiracije' ",Olga Stupareviã, „Srpski putopis o Italiji", u: Uporedna istraÿivawa ¡, Institut zakwiÿevnost i umetnost, Beograd 1975, str. 103.

25 Nav. delo, str. 53.

svim lirski pomerena slika i da je vizuelizacija opisanog predela go-tovo nezamisliva i bez pandana u realnosti.

Posle opisa pizanske arhitekture, koji bi bili teÿište tradici-onalnog putopisa, putopisac naglašava svoju razliåitost u odnosu nadruge putnike, a ona se sagledava u oseãawu sopstvene izopštenosti iotuðenosti, kao i posebnosti ciqa putovawa: „Ali ja nisam, kao drugiputnici, veselo i bezbriÿno, došao da to vidim. Iz mojih krajeva nidesetoro ovde bili nisu. Ja sam došao da drhãuãom rukom uspostavimveze, nevidqive i neverovatne, milujuãi ovu crkvu. Ništa me ne zani-ma što uokolo govore (…). Pitam, o sudbini našoj, krv i lešine štosu okusile so mora sredozemnog. Putujem, beznaåajan i prašwav, ali zadušu dvesta miliona nagih i divqih, koji idu iz daqine za mnom, ne-svesnim, teškim i zverskim korakom."26 Putopisno ja identiåno jelirskom sumatraistiåkom subjektu koji ne traga za vidqivim i oåigled-nim, ali wegova namera nije liåni ciq, nije jedino širewe poqa vla-stitog iskustva, nego putopisac sebi pripisuje i mesijansku ulogu osve-šãivawa Slovena. Putopisac, dakle, prati svoje sumatraistiåko nadah-nuãe sa svoje pozicije usamqenika, pesnika, Slovena, varvarina, ali i,ponovo, povratnika uz rata. Motiv Plave grobnice iz navedenog citatadopuwuje se ulaskom u Italiju „sa bednim i strašnim bivšim vreme-nom u naruåju", te reminiscencijama na nešto konkretnije liåno ratnoiskustvo: „obuzela me beše, kao nesvest, neka izvesnost da je vreme po-ãi onamo gde mi se misli moraju javiti jasnije i blaÿe, bez onih zave-janih visoravni galicijskih, sa grmqavinom topova, koje još uvek, no-ãu, sawam."27 Ovakva istorijska i liåna pozadina putopisca dodatan jepodstrek potrebi da se svet realnosti i istorijske datosti prevaziðekonstruisawem nivoa-sveta metafiziåkih kvaliteta i sumatraistiåkihznaåewa.

U tradicionalnom putopisu putpisac je åesto iskazan kao nosilackolektivnog mentaliteta, te se putopisno ja preobraÿava u putopisnomi, kao instancu nacionalnog identiteta. Ali u Qubavi u Toskani pu-topisac nema nameru da uspostavi jednostavni poredbeni odnos izmeðuzaviåajne kulture i novog sveta koji upoznaje. On traga za dubqim veza-ma koje ãe doneti preporod narodu kojem pripada, ali i sveukupnomSlovenstvu, ne potiruãi snagu varvarskog principa, koje ãe se prepo-roditi i proåistiti u dodiru sa renesansnom kulturom Italije. Puto-pisac, svestan snage dionizijskog paganskog nasleða, prati „rogatogboga" i putuje, kako kaÿe „jer osetih jednog dana jasno svoju sudbinuSlovenstva",28 u ime „svih åitalaca" i „bednika Gogoqevih."29 Ideja o

89

26 Nav. delo, str. 62.27 Nav. delo, str. 64.28 Nav. delo, str. 64. U studiji Eseji Miloša Crwanskog Gorana Raiåeviã objašwava

zbog åega izvorište bakhijskog Crwanski pronalazi u Italiji a ne u slovenskom pagan-stvu, osvrãuãi se pri tome na najåuvenijeg filozofa dionizijskog fenomena, FridrihaNiåea: „Iako je oboÿavawe neke vrste dionisijskog boÿanstva svojstveno svim paganskimnarodima, središte wihovih svetkovina bilo je 'u bezmernoj polnoj raspojasanosti', 'anajdivqaånije zveri prirode puštene su da slobodno mahnitaju, sve do odvratne mešavi-ne pohote i svireposti'. Od tih i takvih strasti koje mogu doneti samo destrukciju, a ni-

buðewu marginalizovanih naroda, o takozvanoj renesansi Slovena i, sadruge strane, propasti zapadne civilizacije (pod kojom se pre svegapodrazumevaju velike romanske i germanske kraqevine) veoma je zastu-pqena s poåetka dvadesetog veka. I Crwanski je sa svojom sumatrai-stiåkom pesniåkom filozofijom u skladu sa duhovnom klimom svogavremena. Zamisao o proåišãewu i buðewu slovenskih nacija, koje suovde posredovane literaturom i Gogoqevim stradalnicima-bednicima(ruski pisac se ovde ne imenuje sluåajno — on sudbinu Rusa oblikujekao tragiånu i piše o patwi kao preduslovu za istinsku umetnost, a isam napušta otaxbinu da bi udaqen od we spoznao wene prave vredno-sti i završio svoj veliki roman Mrtve duše), putopisac sprovodi ak-tivirajuãi pagansku podlogu, odnosno svodeãi slovenstvo na varvarskoporeklo. On hotimiåno ne bira pravoslavqe kao objediwujuãi elementSlovena iz dva razloga: na taj naåin širi sumatraistiåko delovawe naširu grupaciju (iako se u našoj kulturnoj sredini pod slovenskompripadnošãu najåešãe podrazumeva wegov pravoslavni deo), a, sa drugestrane, sam Crwanski nije hteo da u ovom putopisu suviše potencirahrišãanski, pravoslavni aspekt. Slovenstvo se objediwuje paganskomenergijom predstavqenom u mitskoj slici dionizijskih sveåanosti sarogatim bogom kao predvodnikom („Rogati bog igra pred nama, a mi se-qaci, napojeni biqem i krvqu ÿivotiwskom, igramo, skaåemo, urlamoimena reka"30).

Putopisac ÿeli da preporodi slovenski duh tragike i patništva,jakih autodestruktivnih strasti (najboqe iskazanih u delima velikihruskih pisaca koje Crwanski, u razliåitim tekstovima, navodi kao svojuomiqenu lektiru: Gogoq, Dostojevski, Tolstoj), teÿi da u svojoj neretkoekstatiåkoj lirskoj viziji iz italijanske renesanse, utisnute u toskan-ski pejzaÿ, prenese radost ÿivota i naåelo qubavi i raðawa. Stavavangardnog pisca prema renesansnoj epohi, wenoj stilskoj osobenostii duhovnoj klimi, veoma je blizak shvatawu Hajnriha Velflina iznetomu wegovoj poznatoj studiji Renesansa i barok iz 1888. godine: „Renesansaje umetnost vedrog i spokojnog postojawa. Ona nam pruÿa onu izbavqu-

90

kako kreaciju, došao je Crwanski da se oslobodi na mestu gde je uskrsnula helenska kul-tura, koja je od takvih nagona bila, kako kaÿe Niåe, zaštiãena 'ponosno uspravqenim li-kom Apolonovim'. Pomirewe Dionisa i Apolona predstavqa, prema Niåeu, 'najvaÿnijitrenutak u istoriji helenskog kulta' i tek u svetlu ovoga moguãe je shvatiti znaåaj helen-skih svetkovina 'u slavu izbavqewa sveta i dana preobraÿewa' ", Gorana Raiåeviã, EsejiMiloša Crwanskog, Izdavaåka kwiÿarnica Zorana Stojanoviãa, Sremski Karlovci —Novi Sad 2005, str. 127.

29 Poziciju Slovenstva, kroz naglašavawe iskustva patwe u Gogoqevim delima, pi-sac ãe sugerisati i u Kwizi o Nemaåkoj, gde ovakva gogoqevska perspektiva dodatno oteÿa-va prihvatawe germanske strogosti i naåina ÿivota koji se odvija po mehaniåkoj uslo-vqenosti: „Zbog upiwawa iz petnih ÿila da se vrati ta nemaåka prošlost, za strancakoji je åitao Gogoqa, poneki delovi Nemaåke biãe zanimqivi, ali i sumorni. Ne moÿese zamisliti ništa oåajnije od kišovitog veåera, po pivnicama Augsburga, pri åitawubavarskih novina, winih uvodnih ålanaka i dnevnih vesti, ili neka sveåanost jutarwa ikorporativna manifestacija studentstva, u Jeni, sa tihim veliåawem revanša", MilošCrwanski, Putopisi ¡, str. 260.

30 Nav. delo, str. 82.

juãu lepotu koju mi doÿivqavamo kao opšte oseãawe prijatnosti i rav-nomerno uveãawe naše ÿivotne snage. Na wenim savršenim tvorevi-nama ne nalazimo ništa što bi bilo teško ili sputano, nespokojnoili uznemirujuãe."31 „Izbavqujuãa lepota" renesanse trebalo bi da imakatarziåko dejstvo na potomke „Gogoqevih bednika", ona treba da se podrukom putopisca nakalemi na slovensku filozofiju patwe i gotovoanimalnu åulnost. Samo naizgled åini se da putopisac ÿeli da napra-vi spoj nespojivog. Veza koja ãe biti aktivirana u ovoj sumatraistiåkojzamisli pronaðena je u velikom vizantijskom uticaju na ranu renesan-su, odnosno predrenesansu ili pizansku renesansu.32 Putopisac zaåetakrenesanse „premešta" iz rimskih sarkofaga u „krilo Teodore, drhãuãei krasno". Kao što su Sloveni u sredwem veku sveobuhvatnom recepci-jom vizantijske duhovnosti iz paganskog prešli u kulturne, nevarvar-ske evropske narode, tako je i predrenesansa puna uticaja vizantijskog:„U teorije, naroåito, upisaãemo i ove stare, bele puteve što se, eno,pewu preko brda, tvrdi i veåni, nepopravqani, još od vremena kon-stantinskih. Ali i ove stubove koji su, pre nego što su amo došli,cvetali negde pod Vizantom, uzrokom svega strašnog i neÿnog u sred-wem veku."33 Rana renesansa nije za putopisca prekid sa hrišãanskomtradicijom, nego nastavqawe na vizantijsko nasleðe; renesansa je pro-ÿeta hrišãanskom mišqu, motivi iz Biblije teme su gotovo svih re-nesansnih umetnika, a umetnik se slavi kao genij nadahnut boÿan-skom iskrom (otuda i imenovawa: boÿanski Rafaelo, boÿanski Mike-lanðelo).34

Crwanski u Qubavi u Toskani ostvaruje veoma sloÿenu mreÿu vezai odnosa i primewujuãi sumatraistiåki postupak gradi kompoziciono

91

31 Hajnrih Velflin, Renesansa i barok, Izdavaåka kwiÿarnica Zorana Stojanoviãa,Sremski Karlovci — Novi Sad 2000, str. 39.

32 Putopisac svuda prepoznaje vizantijske tragove na osnovu kojih i teÿi da uspo-stavi relaciju izmeðu Slovena i italijanske renesanse: wih vidi u obliku graðevina,kao i na freskama i slikama renesansnih umetnika, a posebno u likovima Bogorodice,gde su saåuvani tragovi vizantijskog likovnog izraza. Obilazak Asizija povod je da seunutar putopisnog opisa razvije epizoda, nešto kao specifiåna Crwanskova mini-bio-grafija nekog od wegovih omiqenih umetnika, ovog puta slikara Ðota. Putopisac revi-dira wegovo mesto u istoriji umetnosti, pri tome posebno naglašavajuãi vizantijskiuticaj koji prepoznaje na wegovim delima: „Pomešavši taj ÿivot sa ÿivotom Hristo-vim, bez ikakvih drugih namera sem priåawa, prostog i jasnog, Ðoto je ipak, zanesen sli-karskim mislima, stvorio freske u kojima ima više vizantinskog, no što bi esejisteÿelele", Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 145.

33 Nav. delo, str. 63.34 Ðorðo Vazari, sa åijim stavovima Crwanski polemiše i koje se trudi da ospo-

ri, povodom biblijskih prizora iz Sikstinske kapele ekstatiåno hvali Mikelanðelovumetniåki genij predstavqajuãi ga kao preteåu i uzor buduãim umetniåkim generacijama:„O, zaista sreãno naše doba, o, blaÿeni umetnici, koji se s pravom tako morate zvatiotkada ste u naše vreme mogli na izvoru tolike jasnosti da razgrnete tamu sa oåiju i davidite kako se, zahvaqujuãi tako divnom i jedinstvenom umetniku, ostvaruje sve ono štoje bilo teško! Svakako zahvaqujuãi slavi wegovih napora, i vi ste poznati i ceweni, jerje on skinuo onu traku koju ste nosili preko oåiju svesti tako punih tame; otkrio vam jeistinu od laÿi, koja vam je zamraåivala razum. Zahvalite za to, dakle, nebu, i trudite seda u svim stvarima podraÿavate Mikelanðela", Ðorðo Vazari, Ÿivoti slavnih slikara,vajara i arhitekata, TERRA PRESS, Beograd 1995, str. 262.

sloÿeno i åesto po lirskim naåelima organizovano delo. Sumatraizamkao poetika „spajawa" opire se diskontinuitetu u istoriji i prostoru.Sprovodeãi ga u putopisu, Crwanski, da upotrebimo termin koji je samkoristio, antitradira koncepciju prekida u istoriji umetnosti, odno-sno problematizuje naåelo razvoja kao suprotstavqawa prethodnoj stil-skoj formaciji: „Uzalud naziv la renaissance avorté: prekida u istorijiumetnosti nikada nije bilo",35 to jest, ponovo kritikujuãi akademizamkaÿe: „nema prekida izmeðu H¡¡ i H¡¢ veka: wega vide samo stare, uni-verzitetske naoåari."36 Renesansa nije prekid sa sredwevekovnim, vi-zantijskim i hrišãanskim, samo je, po pišåevom dubokom poetiåkomuverewu, veza dubqa i izvan oåiglednosti. Ovakav doÿivqaj renesanse,koji se suprotstavqa ustaqenim stanovištima o ovoj epohi kao radi-kalnim odbacivawem sredwevekovnog pogleda na svet, zastupa i fran-cuski istoriåar Ÿan Delimo u svojoj poznatoj studiji Civilizacija re-nesanse, poåiwuãi je, ne sluåajno, raspravom o predrasudama na koje na-vodi i uvreÿena terminologija ovih kontaktnih perioda: „Kada bi seiz istorijskih kwiga uklonila dva srodna — na srodan naåin netaåna— izraza 'sredwi vek' i 'renesansa', bilo bi znatno olakšano našerazumevawe razdobqa koje se proteÿe od Filipa Lepog do Anrija ¡¢.Napustio bi se u isti mah åitav niz predrasuda. Oslobodili bismo seposebno, ideje da nekakav nagli prekid odvaja vreme tame od razdobqasvetlosti."37 Pri tumaåewu kompleksa renesanse, Delimo upozorava dase zaokret koji je s wome nastao u zapadnoevropskoj kulturi ne moÿepojednostavqeno tumaåiti, jer su hrišãanska misao i duboka religio-znost umetnika i filozofa i daqe bitno i odreðujuãe prisutni, samosu podvrgnuti preispitivawu i svojevrsno nadgraðeni u renesansnompoimawu sveta i mestu åoveka u wemu: „Hrišãanstvo se tada suoåilo sanovim i sloÿenim mentalitetom, što su ga åinili strah od proklet-stva, potreba za liånom poboÿnošãu, teÿwa ka svetovnoj kulturi i ÿe-qa da se ÿivot i lepota uklope u religiju. Religiozni anarhizam H¡¢ iH¢ veka doveo je, doduše, do izvesnog prekida, ali i do podmlaðenog iboqe strukturiranog hrišãanstva, otvorenijeg ka svakodnevnoj stvarno-sti, udobnijeg za svetovwake, popustqivijeg prema lepoti tela i sveta.Renesansa je zacelo bila putena; åak se pogdekad, kao u Padovi, zalagalaza izvesnu materijalistiåku filozofiju. Ali weno paganstvo, višeprividno no stvarno, varalo je duhove koji su tragali naroåito za aneg-dotom i sablazni. Zasewena lepotom tela, ona je uspela da mu da wegovolegitimno mesto u umetnosti i ÿivotu. No, zbog toga ona nije teÿilada raskine sa hrišãanstvom. Veãina slikara je sa podjednakim uvere-wem prikazivala biblijske prizore i mitološku nagost. Åineãi to,nisu imali oseãaj da su u protivureånosti sa samim sobom."38

92

35 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 67.36 Nav. delo, str. 68.37 Ÿan Delimo, Civilizacija renesanse, Kwiÿevna zajednica Novog Sada, Novi Sad

1989, str. 5.38 Ÿan Delimo, nav. delo, str. 10—11.

Sliånu ideju Crwanski ãe varirati u Qubavi u Toskani, ali i utekstovima o Mikelanðelu, svrstanim pod korice Kwige o Mikelanðelu:„I poåetak renesanse treba antedatirati, malo. Nema prekida. Åak je ihrišãanstvo paralela. Obnova antiåkih, azijskih religija. Obnova Kal-hasa. Nastavak azijskih sujeverja. Nastavak antiåkih totema. Pa i Or-fizma. To je moje privatno mišqewe",39 odnosno „Ne mogu da se slo-ÿim, kaÿem, ni sa wegovom tezom, da je bilo nekog prekida u istorijiåoveåanstva, za koje je Hrišãanstvo krivo. Iako mi do Hrišãanstvanije mnogo stalo. Nema prekida ima veza i u prekidu."40 Posledwa re-åenica citata moÿe se sagledati kao suština Crwanskove poetiåkekoncepcije: tragawe za vezama u prekidu jeste osnova i wegovog suma-traistiåkog usmerewa, kao i putopisne orijentacije. Posebno je Itali-ja bila pogodno kulturno tle za uspostavqawe ovakvih veza izmeðu uda-qenih kultura, a renesansa i weni umetnici (koji su bili najveãa in-spiracija našem avangardnom piscu) inicirali su, više no ijednadruga epoha, uspostavqawe dosluha i ostvarivawe sasvim pesniåke vi-zije sveta u sveukupnom jedinstvu i povezanosti. U sledeãem odlomku izQubavi u Toskani putopisac ãe u sumatraistiåkoj ekstazi izbrisatiprostorne i hronološke granice, povezati umetnosti razliåitih uda-qenih meridijana, suprotstaviti se akademskom principu katalogiza-cije uspostavqawem srodnosti izmeðu raznorodnih umetniåkih pojava:„Predrenesansa, pizanska renesansa, bezbrojne hipoteze, ogromna zbrkaesejista. Ravenski pejzaÿ sa crteÿom indijskih peãina, Gotika, punapersijskih uticaja, preko Sijera Nevade i Provanse, na qubavnim sli-kama krstaškog hrišãanstva. Nikola Pizanac kao Etrurac, Latin, Si-cilijanac, genije, imitator, histerik. Treåento pod uticajem japanskihlakova, Leonardovi pejzaÿi pod školom iranskih primitiva — umornimozgovi istoriåara umetnosti. A sve te veze, u stvari, jedno jednostav-no i veåno jedinstvo zemaqa, brda i umetnosti."41

Uspostavqawe sumatraistiåke ravni sveopšte harmonije i jedin-stva putopisac ãe neretko dovoditi u vezu sa jednom od osnovnih figu-ra hrišãanstva — likom Device Marije, koji se varira i postaje svoje-vrsni kulturni lajt motiv putopisa. Centralna ÿenska figura NovogZaveta u Qubavi u Toskani najåešãe ãe biti imenovana kao devojka poro-diqa i veã u takvom imenovawu sugerisana je drugaåija perspektiva sakoje se hrišãanska svetica uvodi u avangardni putopis. Nazivom seupuãuje pre svega na wenu smrtnu i telesnu prirodu, te se umesto dis-tance izmeðu åoveka i boÿanskog biãa uspostavqa relacija zasnovanana prisnosti i razumevawu wene patwe i ÿrtve. Sve ovo je i u vezi satemom putopisa, odnosno sa likovima Device Marije koje putopisacsusreãe u delima renesansnih slikara. Predstavqawe Bogorodice, alii Hrista, uz isticawe wihove qudske i telesne dimenzije, dakle ne u

93

39 Miloš Crwanski, Kwiga o Mikelanðelu, Zaduÿbina Miloša Crwanskog, BIGZ,Srpska kwiÿevna zadruga; Lausanne, L'Age d'Homme, 1998, str. 230.

40 Nav. delo. str. 248.41 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 67.

stilu sredwevekovnog freskoslikarstva nego uvoðewem realistiåke sti-lizacije, pokrenuãe upravo umetnici rane renesanse.42 „Renesansa je",kaÿe putopisac, „qubav prema porodiqi, što znaåi mešawe plahog sablagim, svemoãnim",43 to jest, celokupan putopisni prostor lirizovanje prisustvom simboliåkog znaåewa svete majke: „Zapupele grane visenad svim tim ãaknutim varošima Toskane, punim Bogorodica, finogastruka i svetlih, zaåešqanih zatiqaka. Devojka nosi ceo svet na dojci,ne veãi od sazrela voãa, i quqa ga hodom svojim, po proleãu. Po svimslikama i graðevinama Sijene, vide se oblici tvrdih oklopa i slabihdevojaåkih udova, a iz sve sijenske zemqe širi se snaga i blagost mla-doga tela što raða."44 Bogorodica se u Qubavi u Toskani sagledava is-kquåivo kao mlada porodiqa, simboliåni spoj telesne mladosti i ide-ala raðawa i obnove. Ona prevazilazi hrišãanski kontekst i ispoqavase kao sveproÿimajuãa energija prirodnog obnavqawa i oåišãewa krozraðawe koje se suprotstavqa krvavoj istoriji toskanskih hronika.

Ono što je neobiåno u opisu Bogorodice kao teÿišnog simbolaputopisa, a nije neobiåno kada se u obzir uzme da ga je pisao avangard-ni putopisac, jeste isticawe åulne, telesne strane svetaåke figure.Devica Marija neretko je predstavqena gotovo blasfemiåno, kroz spojsvetaåkog i poÿudnog, naglašeno åulnog i boÿanskog. Putopisac vezujesasvim udaqene polove kulturološke lestvice: prizemno sa uzviše-nim, erotsko sa svetim, telesno sa boÿanskim. To neobiåno, a sasvimavangardno svojstvo spajawa suprotstavqenih semantiåkih i vrednosnihkvaliteta uoåili su i prvi kritiåari Qubavi u Toskani, a, uz Cara, naovu osobinu Crwanskovog postupka ukazuje i Isidora Sekuliã: „G. Cr-wanski vidi u Bogorodicama, sveticama, anðelima, skoro iskquåivoznake proletwih, mutnih nemira i nemera, a kao inspiraciju za umet-niåko izraÿavawe kroz ikone, jedno te isto: glad i silu ploti (…) Od-više definitivno nas uverava G. Crwanski ne samo o åulnosti, nego obludi. 'Blud' je u ovoj kwizi poezije suviše åesta reå."45 Na toskanskimfreskama, viðenim oåima avangardnog putopisca, oåi Bogorodice su„mutne i poÿudne", „usta i nos joj drhte, lako i osetqivo, kao morsko

94

42 „Likovnu i slikarsku umetnost renesanse ne treba objašwavati podraÿavawemantiåkih spomenika. I u Italiji, kao i na severu i istoku Francuske, postojala je u H¡¢veku prva renesansa, koja se nije ugledala, ili se ugledala vrlo malo, na antiåku umet-nost. To beše logiåan razvitak velikog gotskog stila koji postupno preðe naturalizmu,od umetnosti vajara iz doba sv. Luja ka umetnosti fabrikanata slika iz doba Šarla ¢.Gotski naturalizam prodre u Italiju, gde probudi italijanski realizam, uspavan još od¡¡¡ veka. Ali dokle se u Francuskoj i u Flandriji naturalizam razvijao neobuzdano i paou trivijalnost, dotle u Italiji, zahvaqujuãi humanizmu koji se raðaše i uzorima kojepruÿahu spomenici antiåke umetnosti, naturalizam se umerio, opametio i nauåio je daveãma traÿi lepotu nego izraz. Na taj naåin, uloga antiåke umetnosti bila je uloga vas-pitaåice, a ne majke; ona renesansu nije stvorila, nego uredila", Salomon Renak, Apolo:opšta istorija likovnih umetnosti, Srpska kwiÿevna zadruga, Beograd 1990, str. 214—215.

43 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 67.44 Nav. delo, str. 85.45 Isidora Sekuliã, „Beleška uz putopis Qubav u Toskani", Srpski kwiÿevni gla-

snik, 16. novembra 1930, str. 459—465.

biqe",46 smeše se „ÿalosnim i oštrim osmehom bludi",47 a ona sama je„precizna i pervezna." Posebno su blasfemiåna poreðewa koja Crwan-ski uspostavqa (i na koja je i Marko Car ukazivao u svojoj kritici):wen pogled sliåan je sirijskim i persijskim igraåicama, a u slika-wu Bogorodice putopisac prepoznaje elemente prethrišãanskih epoha:„svu prošlost maloazijsku, vitkost i bolnu prefiwenost kãeri Ameno-fisa, na egipatskim freskama i tišinu i mir asirskih tapeta."48 Vrloåesto je putopišåeva taåka gledišta motivaciona podloga da se de-skripcija oneobiåi i da se, izmeðu ostalog, i pojmovi iz religijskogkorpusa prevedu na plan qudskog i profanog. Prilikom deskripcijeputopisac neretko oneobiåava opis realizujuãi ovu metodu: tako, kao iu Pismima iz Pariza, gde sledeãi aktivizam futurizma spomenici na-puštaju statiånu poziciju, u putopisu iz Pize pokretnost statue u opi-su izraz je specifiåne Crwanskove profanizacije i blasfemiånosti:„Meðu zidovima moÿda još ima Jupiterovih glava. Poneki suvowavihrišãanski svetac uplašeno se popeo na krov i strehe. Sve je naslaga-no teško, kao stewe."49

Postupak profanizacije svetog Miloš Crwanski sprovodi i udrugim svojim putopisima. U tekstu „Ostrvo Rab", u opisu slika iz cr-kve Svetog Justina, ukida se distanca izmeðu smrtnika i boÿanskog bi-ãa, taånije sveto se detronizuje tako što mu se pripisuju telesna iprofana svojstva: „U jednoj staroj kompoziciji, sve na jednom platnu,spava s noÿem pod miškom Petar u Getsemanskoj bašti. Hristos, mek ipun kao ÿena, kleåi pred anðelom, što liåi na venecijanskog qubavni-ka (…) Levo od stubova, crni Igwatije Lojola i jedna krasna slika Vi-varinija, s tragom vizantinskim. Marija je stala plava i astralna nazmiju i drÿi na krilu neko åupavo Talijanåe."50 Bez obzira da li puto-pisac ovde kritikuje izvesnu slikarsku neveštinu i manir, ironiånaperspektiva sniÿava patos uzvišene predstave na platnu i ukida gra-nicu izmeðu svetog i profanog. Dete Hristos sagledano je na slicikroz figuru slikarskog modela („åupavo Talijanåe"), pa se takvim po-stupkom zamene sa kquånom hrišãanskom pojavom koju predstavqa, sva-kodnevno i pomalo banalno poistoveãuje sa boÿanskim, te se uzvišenodepatetizuje i ironiåno sniÿava. Ukidawe oštre granice izmeðu uda-qenih pojava i semantiåkih kvaliteta, donekle je i u funkciji sumatra-istiåke opsesije za povezivawem udaqenih i neretko disparatnih poj-mova i pojava: „Sve je u vezi, samoãa i nagost pustiwaka i rumen ibludna zbrka mozaika (…) Stubovi korintski, koji drÿe sve vekove ra-dosno, beli i glatki, kao tela hetera."51 Detronizacija i blasfemiåni

95

46 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 8547 Nav. delo, str. 65.48 Nav. delo, str. 104.49 Nav. delo, str. 58.50 Miloš Crwanski, „Ostrvo Rab", u: Putopisi ¡, str. 170—171.51 Nav. delo, str. 61.

spojevi mogu se shvatiti i kao svojevrsna priprema za ostvarivawe pe-sniåke zamisli sumatraistiåkog jedinstva.52

Naglašavawe telesnosti svetaåkih figura i likova posebno je po-tencirano u poglavqu „Sijena", o gradu koji po istorijskim lomovimai kulturnoj specifiånosti Crwanski izdvaja od ostalih toskanskih va-roši: „Pošao sam u Sijenu, opštinu što se zavetovala Devi, koju jezvala, ridajuãi, zaštitnicom svojom, pri svakoj opsadi i paqevini, umeteÿima graðanskih ratova i kuga. Pošao sam u Sijenu, grad po obli-ku svome i biãu i neÿan i opor, koji je video više pokoqa i suznograðawa, od svih drugih u Toskani, åuvenih po lepoti i prošlosti."53

Vodeãi, po svom putopisnom obiåaju, intertekstualnu polemiku sa hro-nikama posveãenim toskanskim gradovima, putopisac iz razliåitihperspektiva konstruiše opis „krvavog i razvratnog grada" åiji je kul-turni razvoj, ali i neumerenu sklonost kao raskoši i rasipawu, pre-kinula epidemija kuge u 14. veku, da bi wen pad bio konaåan sredinom16. veka, kada je pokorava Firenca („Lepša od slave", kaÿe Crwanski,„je wena propast"). Pritisak istorijskog na putopisni tekst najjaåi jeu ovom poglavqu, kao što je posebno naglašena potraga putopišåeva zatragovima istorijski intenzivne prošlosti skrivenim ispod banalnesvakodnevice. Grad za koji su u sredwem veku savremenici govorili„Zatvorite joj samo kapije, luda kuãa je gotova", opisan je kod Crwan-skog kao „grad bludnika i monaha, sodomije i proleãa, i mistiånih pa-davica".54 Jake razdiruãe strasti i sklonost ka neumerenoj raskoši ipreteranom uÿivawu u svim vidovima åine srÿ sijenske istorije. Otu-da Crwanski, realizujuãi postupak tropa, ovaj grad na više mesta na-ziva „ãaknutom varoši" ili „ludom Sijenom", antropomorfizujuãigrad tako što na wega prenosi osobine wegovih stanovnika. Na krajuputopisa putopisac za sebe kaÿe da „sav ãaknut" napušta Sijenu, odno-sno prenos postaje višestruk: graðani � grad � putopisac (onaj kojiga sa pozicije stranca upoznaje). Vrlo åesto, jednostavnim mehanizmommetonimije, Sijena se identifikuje sa svojim graðanstvom („Sijena jebila došla bosa, pokajniåka, izludela od plaåa, putem jednako kleåeãii moleãi se meðu sijenskim humkama"), koje i u boj polazi u nekoj vrstireligijskog ludila i mistiånog zanosa u kojem se meša bogohulno sasvetim: „mladiãi, lepi kao sv. Ðorðe, behu perverzni, beli labudovi,sa svojom tuÿnom pesmom; deåaci, vreli u svojoj ludoj ÿeqi da što preotvore svoja grla noÿu, za Mariju i Sijenu."55 Tropiånost pri opisu

96

52 Isti postupak detronizacije i oneobiåavawa svetaca kroz opis wihove realiza-cije u umetniåkim delima sreãemo i u putopisima iz Španije. U tekstu „Meskita" viðe-na je i opisana, na gotovo blasfemiåan naåin, statua Hrista: „U jednom trenutku Hristse javqa, sa srebrnim trwem u glavi, ogromnim kao pera, sa kosom razbarušenom, naåi-wenom od prave kose, nafarbanim licem. Utisak je neprijatan. Izgleda u toj divnoj mo-šeji kao Indijanac" (Putopisi ¡, str. 468). Ovde je u pitawu vid katoliåkog naåina pri-kazivawa bogoåoveka koji je u ovakvoj realizaciji udruÿen sa elementima narodne kultu-re, gde se na pojednostavqen i upeåatqiv naåin ostvaruje groteskna slika ukrštawa sve-tog i profanog, uzvišenog i smešnog, stilizovanog i banalnog.

53 Nav. delo, str. 70.54 Nav. delo, str. 81.55 Nav. delo, str. 82.

grada najizrazitija i najsugestivnija je pred kraj teksta o Sijeni: „Predpolazak iz Sijene, ona mi još jednom otvori svoje ruÿiåasto, deliriå-no meso i svoju padaviåavu i goruãu dušu, ogrnutu crno belim pla-štom."56 Grad u Crwanskovom putopisu dobija telesnost, tropizuje se usliku tela istaknutih åulnih svojstava, prenosom po bliskosti postajeputopisni prizor istovetnosti åovek—grad. Antropomorfizam u pri-meru postaje jasniji nešto kasnije, kada se vidi da je deskripcija deli-riåne telesnosti Sijene u stvari na drugi plan prenet opis åuvenesvetiteqke Katarine Sijenske. Mazohistiåka i strasna religioznostSijewana, kao druga krajnost poroånosti i profane raskalašnosti,oliåena je i iskazana u liku verenice Hristove, sv. Katarine. Wena za-nimqiva biografija davala je podstreka Crwanskom da aktivira sagle-davawe druge strane monaškog asketizma koji je, gledano sa ovog aspek-ta, izuzetno åulna i strasna posveãenost odreðenom religijskom feno-menu. Katarina je, za našeg avangardnog putopisca, pre svega „slado-strasnica" åiji erotski afiniteti (i doÿivqaji) prema centralnomliku hrišãanstva nisu nimalo duhovne prirode, nego sasvim u znakuputi i telesnog. Otuda ne åudi što ona postaje omiqena pojava i sli-karska tema Crwanskom omiqenoj Sodomi.57 I jedno i drugo svoju pre-danost i talenat dovode do krajwih moguãnosti kada se gubi granica iz-meðu telesnog i duhovnog, odnosno u kojima je strast åula izraz inten-ziteta duhovnog doÿivqaja.

Ali u Qubavi u Toskani prevrednovawe kanonizovanih vrednosti, aposebno motiva Bogorodice kojoj se pripisuju åulna i paganska svoj-stva, ipak nije u smislu obesmišqavawa onoga ko je predmet opisa.„Devojka porodiqa" se spušta na narodno i telesno, ne da bi se obe-svetila, nego da bi se wen smrtni element uzvisio i „bol porodiqe",kao i radost raðawa, primili kao zalog obnove sveta i åoveka. Odno-sno, u Bogorodicama toskanskih slikara putopisac prepoznaje spoj pa-ganskog, narodnog i hrišãanskog, te se na taj naåin prevazilazi di-stinkcija izmeðu ovih udaqenih civilizacijskih ravni. „Devojka poro-diqa", posebno u delima sijenskih slikara, za putopisca postaje, u bo-ÿanskom vidu, simbol slavqewa mladosti tela i raðawa, kao i svojevr-sni surogat za paganske bogiwe: „Samo je Marija, od poåetka, liåila nacarice vizantinske i glumice sirijske i zamenila, gomilama, Vene-ru."58 Ona je, istovremeno, i hrišãansko preinaåewe paganskog kulta

97

56 Nav. delo, str. 109.57 „Sodoma pak, tajanstveno mutan i vanredan, ostaãe slikar više od svih drugih u

tom dobu, baš radi svojih divnih, mekih površina i crteÿa, finijeg i lepšeg i od Ra-faelovog. Nikada, niko, ko je jednom video, u galeriji Ufici, crteÿ za Nesvest sveteKatarine, neãe ga zaboraviti. Ta klonula ÿena je najlepše telo koje je palo", nav. delo,str. 113.

58 Nav. delo, str. 97. Antiåki motivi i mitovi donekle su prisutni i u sredwemveku, ali su tumaåeni didaktiåki (uspostavqawem dalekih analogija i simbolizacije),kao alegorije odreðenih hrišãanskih tema. Spoj hrišãanskog i paganskog umetniåkog vi-ðewa sveta u renesansi je podrÿan i filozofijom neoplatonizma: „Za stapawe hrišãan-ske vere i antiåke mitologije, a ne samo povezivawe, bilo je potrebno uåenije obrazlo-ÿewe. Wega su dali neoplatonski filozofi, åiji je najistaknutiji predstavnik MarsilioFicino uÿivao ogroman ugled u posledwim godinama 15. veka i kasnije. Ficinova filozo-

plodnosti i ÿivotnog obnavqawa, kao drugog pola smrti i destrukcije.Otuda se u putopisu neprestano varira Ovidijev stih „Neprekidno jeproleãe", koji postaje svojevrsni refren preko kojeg se uspostavqajuparalelna stvarnost sumatraistiåke utehe i beg od haosa bliÿe i dalekeistorije.

Od Bogorodice do simbolike proleãa putopisac uspostavqa rela-ciju kojom dovodi u vezu prethrišãansko i hrišãansko vreme, a rene-sansu ne doÿivqava kao rez u duhovnoj i kulturnoj klimi Evrope negokao vezu koja spaja udaqene polove u tok jedinstvenog trajawa. On sâm iSloveni u åije ime putuje dati su, iako kao deo evropske civilizacije,ipak izopšteni i otuðeni od naprednih evropskih kultura, razliåiti,pre svega po poziciji svoje tragiåne istorijske sudbine (koja je sva uznaku stradawa i patwe), ali i po specifiånom slovenskom mentalite-tu jakih strasti i iracionalnih, neretko i autodestruktivnih nagona(„strahovita åulnost i zverawe", „strašna slovenska ÿalost", „besve-sna i bedna, uroðena tuga"). Otuda je sa takve pozicije i ciq putovawadrugaåiji nego što je uobiåajeno i oåekivano: „U ÿeqi da se ne zadovo-qim banalnim tumaåewem lombardskog i rimskog, gotskog i vizantin-skog, u talijanskoj umetnosti, traÿio sam tajanstveno nešto, opšte,uroðeno, što osetih odmah åim zaðoh u ovaj divqi i sumorni kraj."59

Potraga za tajanstvenim je sumatraistiåko tragawe za skrivenim smi-slom i vezama na osnovu kojih ãe se dogoditi preporod putopisca i na-roda kojem pripada, odnosno koji ãe biti osnova svojevrsnog putopi-snog kalemqewa renesansne obnoviteqske granåice na slovensko zavi-åajno stablo. Bogorodica je istovremno i sveta majka, ali i paganska,gråka kao i slovenska bogiwa proleãa, radosti raðawa i obnavqawa, tese zato ovaj motiv tehnikom lirskog refrena varira u putopisnom tek-stu. Sukobqavawe i spajawe boÿanskog i qudskog, trajnog i propadqi-vog, veånog i istorijski konaånog premreÿavaju Qubav u Toskani i te-raju åitaoca da se neprestano pomera sa jedne na drugu ravan teksta, su-oåavajuãi ga sa jedinstvenom sloÿenošãu putopisne zamisli.

Motivi raðawa i proleãa, koji sublimiraju semantiku hrišãan-skih i paganskih simbola prevodeãi ih iz prostora religije u pesniå-ku sumatraistiåku filozofiju, podupiru putopišåevu poetiåku nameruo liånoj mesijanskoj ulozi obnoviteqa Slovenstva. Slovenskoj patwi itragici istorijskog trajawa putopisac nalazi „lek" kroz katarziånodejstvo italijanske renesanse koja je „veza u prekidu" i sa narodom ko-

98

fija, zasnovana isto toliko na misticizmu Plotina koliko i na autentiånim delimaPlatona, bila je prava suprotnost sreðenom sistemu sredwevekovnog sholasticizma. Onje verovao da je ÿivot svemira, ukquåujuãi i åovekov, vezan za boga duhovnom kruÿnom li-nijom koja se stalno uspiwe i spušta, tako da je svako otkrovewe bilo iz Svetog Pisma,Platona ili klasiånih mitova, jedno. Isto tako, on je proglašavao da su lepota, qubav iblaÿenstvo, kao faze iste kruÿne linije, jedno. Na taj naåin, neoplatonisti su moglinaizmeniåno sa Bogorodicom prizivati 'nebesku Veneru', kao izvor 'boÿanske qubavi'(u smislu saznawa boÿanske lepote)", H. W. Janson, Istorija umetnosti, IZ Jugoslavija,Beograd 1975, str. 345.

59 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 95.

jem putopisac pripada. „Izmuåen, ravnodušan za sve," veli putopisac,„kad je proleãe došlo, poðoh u Italiju, da izmenim i dušu i telo. Ta-mo kud odoše svi narodi, izuzev slovenskih, odoh i ja zbuweno da na-ðem zvezdu zorwaåu."60 Raðawe, obnova, Bogorodica, zvezda zorwaåa, svesu to motivi iz zajedniåkog semantiåkog kruga koji su suprotstavqenismrti, slovenskoj patwi, „mraånom hrišãanskom misticizmu", profa-noj poroånosti.

Zanimqivo je da iste opozicije dvadesetih godina prošlog vekaCrwanski više ili mawe izraÿeno realizuje i u drugim svojim deli-ma. U eseju posveãenom stogodišwici roðewa predromantiåarskog pe-snika Vase Ÿivkoviãa pisac ãe varirati iste ideje, što nije åudnokada se uzme u obzir da je tekst napisan 1922. godine, dakle svega godi-nu dana nakon wegovog putovawa po Italiji, te je prirodno da se istiliterarni senzibilitet prepoznaje u ovim tekstovima razliåite ÿan-rovske prirode. Panåevaåkog protu i pesnika koji je preteåa BrankaRadiåeviãa („Za wim je došao Branko") Crwanski sagledava kao pre-kretniåku pojavu u razvoju srpske poezije i srpskog kulturnog duha uop-šte. U poglavqu o specifiånom odnosu prema romantiåarskoj tradici-ji videli smo da znaåaj ove epohe u srpskoj kulturi Crwanski poisto-veãuje sa energijom obnoviteqskog duha i naåela preporoda koje je urazvijenim zemqama Evrope ostvarila renesansa. Ÿivkoviã je pomerioklatno srpske kwiÿevnosti od bola ka radosti, od slovenske patwe karenesansnoj vedrini: „Prošlost i sva naša etika slavile su patwu.Bili smo narod umirawa i tuge. Nije se znao srebrni smeh, niti snagarascvetanog drveãa. Ali znajte da se to mewa. Pod Fruškom Gorom, gdese i Ÿivkoviã školovao, zaåela se nova kwiÿevnost, novo mišqewe,nova etika, na najvišoj vrednosti qudskog biãa: na radovawu."61 Pe-snik koji je „mesto naricawa i kukawa" doneo „gospostvenu svest" i„maglu proleãa" a wegove pesme, izrazite predromantiåarske senti-mentalnosti i lirske patetike duše, znali su svi, te je i ovakva wiho-va popularnost dokaz da je narod u wima prepoznao novu poetiku prole-ãa (Crwanski naglašava da, ne sluåajno, mnoge wegove pesme u naslovusadrÿe motiv proleãa) i radosti u poeziji.

Govoreãi u svom eseju izuzetno nadahnuto i ekstatiåno o kvalitetui prekretniåkoj ulozi ovog pesnika, Crwanski kao da na izvestan na-åin opisuje i sopstvenu putopisnu zamisao koju je pokušao da sprovedeu svom najneobiånijem putopisu Qubavi u Toskani. Pesnik koji je pevaoda se „iz tuge radost raða" peva u okviru predromantiåarske, ali i, podaqoj analogiji, renesansne poetike koja slavi raðawe i preporod, akoja se na fonu hrišãanskog misticizma tog vremena ukazuje kao novput koji ãe otvoriti prostor za veliku poeziju srpskog romantizma:„Na svetu je sve u vezi i ništa se ne gubi. Setite se da su do toga doba,svud po našim pokrajinama, ÿivot i qudska misao bili jedno straho-

99

60 Nav. delo, str. 161.61 Miloš Crwanski, „O stogodišwici Vase Ÿivkoviãa" (govor je odrÿan u Pan-

åevu 2. aprila 1922, a kasnije, 3. decembra iste godine, objavqen je u „Vremenu", citira-no prema: Miloš Crwanski, Eseji i ålanci ¡, str. 34).

vito hrišãanstvo, mrtvaåko hrišãanstvo. Ÿivkoviã vam šapuãe krozsvoje pesme nove i blage reåi. Tamo, na dnu Balkana, bila je, nekad,stara Gråka, gde su se radosne reåi rodile, iz veånog, plavog mora"62 Iu ovom eseju Crwanski ostaje dosledan uverewu o univerzalnoj poveza-nosti sveta („Na svetu je sve u vezi i ništa se ne gubi"), dovodeãi su-matraistiåke postavke u govoru o panåevaåkom proti do ekstatiåne vi-zije metafiziåke uslovqenosti: „Verujte u to da je ÿivot jedne okoline,i vaše okoline, sastavqen iz fiziåkih, ali i metafiziåkih, nevidqi-vih uzroka i veza. Osetite da bol i qubav pojedinca raðaju veselost itugu okoline. Stoletna razdraganost qudskog duha i ÿivota, oko Bolowei Padove, moÿda je samo izmaglica i emanacija mlaðahnih telesa kojasu se sa svih strana sveta sakupila, u lakoj ðaåkoj odeãi, da proigraju ida propevaju mladost, a sad leÿe sahrawena, u grobqima tih prastarihuniverziteta. Ko zna koliko je boja i veselih platna prešlo preko si-weg našeg Jadranskog mora, jer je pred wima veselo skakutao ðak iz po-rodice Zlatariãa, koji je okupao svoj duh u providnom i bistrom vazdu-hu, punom lasta, grada Sijene."63 Radost koja se raða iz tuge, odnosnopunoãa ÿivota i razdraganost duha evropskih varoši koje su proizašleiz smrti fruškogorskih ðaka jeste jedinstvena ideja o dubokim, natåul-nim saglasjima i uticajima u koje avangardni pisac ÿeli da veruje. Mo-ÿe se reãi da posle ovog eseja postaje razumqivije šta za Crwanskogzapravo znaåi poetika radosti i vedrine koja je ugraðena u osnovu Cr-wanskovog sumatraizma i wegove funkcije pruÿawa smisla i utehe ono-me ko u uspostavqene relacije veruje. Ovakvim sumatraistiåkim viðe-wem umirawa mladosti, neostvarenih ÿivota i neiÿivqene vedrine,ne doÿivqavaju se do kraja uzaludno, nego im se pripisuje moã da onošto im je uskraãeno isijava u duh i atmosferu buduãeg ÿivota, mewaju-ãi svojim onostranim vitalizmom ceo prostor, koji je donekle i pro-stor Crwanskovih putopisa.

Poetiåka koncepcija sumatraizma se, kao što vidimo, na razliåi-te naåine realizuje u ÿanrovski razliåitim delima, a posebno je puto-pisni obrazac pruÿao mnogobrojne moguãnosti za uspostavqawe razno-rodnih sumatraistiåkih relacija. Putovawe kroz prostor, ali, aktivi-rawem kulturne prošlosti, i kroz vreme, dopuštalo je putopiscu daneprestano samerava razliåite pojave i da pronalazi sumatraistiåkisudbinsku srodnost izmeðu raznorodnih stvari. Uspostavqawe veza od-vija se po razliåitim principima. O vezama kojima se uspostavqa kon-tinuitet u toku istorije umetnosti, te se po stilskoj sliånosti prona-lazi srodnost åak izmeðu umetnosti razliåitih kontinetata i sasvimudaqenih epoha, veã je bilo reåi. Crwanski je posebno bio sklon daopisujuãi svoje omiqene umetnike razvije veoma sloÿenu i razuðenumreÿu dosluha i sliånosti. Spomenimo ovom prilikom samo wegovotumaåewe Ðotovog slikarstva. Putopisac ne ostaje samo na pomenutojvizantijskoj osnovi wegovog stila, nego, u skladu sa svojom sumatrai-

100

62 Isto.63 Miloš Crwanski, Eseji i ålanci ¡, str. 32—33.

stiåkom opsesijom, moÿemo reãi da uåitava sasvim neobiåne i udaqeneparalele. Tako drveãe na wegovim freskama ima „finoãu kineskog", dabi, nešto kasnije, na slici raspeãa Hrista uoåio da je drveãe „kao ujapanskih slikara, belo i pepeqasto", odnosno opisujuãi temu o propo-vedi Sv. Frawe generalizovao da drveãe slika „lako, azijski". Opisuju-ãi Ðotove freske iz dowe crkve u Asiziju, on ãe zakquåiti da one u se-bi imaju kvalitet i åar velikih i starih slika, odnosno da u sebi noseuticaje raznih epoha i podnebqa („Kao neke peãinske freske iz Indi-je, ili crvene slike egipatske; kao oronule aleksandrijske freske, sadivnim oåima, ili zidne slike pompejske, one su velike i mutne, duÿdva zida, koji se, kao hodnik, završavaju velikom i svetlom ruÿom odstakla"64).

Veoma åesto putopisac uspostavqa relacije na taj naåin što se poodreðenom zajedniåkom svojstvu (to moÿe biti vizuelna, ali i akustiå-na analogija) dovode u vezu pojave iz razliåitih vremenskih ravni.Primewujuãi avangardni princip asocijativne skokovitosti, on ãe seneretko iz putopisne sadašwosti prebaciti u prošlo vreme. Ovakvivremenski skokovi prisutni su u svim Crwanskovim putopisnim kwi-gama, ali su posebno åesti u delu Kod Hiperborejaca, gde je naposrednostvremenskih planova bitna odlika pozicije iz koje se putopisac ogla-šava. U Pismima iz Pariza viðeno na putu obnavqa i aktivira putopi-šåeva ratna iskustva. Snaÿan doÿivqaj bure, grmqavine i svetlosnihsenzacija priziva u putopisnu sadašwost traumatiåno iskustvo sa bo-jišta: „Grmqavina nas je tresla ceo dan. Nekad sam, umorno, leÿao uzemqi, koja se rasipala pod topovskom paqbom, i nikad neãu zaboravi-ti lišãe rascvetanog krompira, koje se treslo, kao od grada, od tanadi,oko moje glave."65 Identiåno iskustvo sreãemo i u Dnevniku o Åarnojevi-ãu, te se još jednom potvrðuje åiwenica o lutawu motiva kroz ÿanrov-ski razliåita dela ovog pisca. Bliskost izmeðu udaqenih vremenskihplanova uspostavqa se i kroz uoåavawe koloritne sliånosti, a oko Cr-wanskog izuzetno je osetqivo na boje: „Gledam ove modre zemqe iza ku-ãa, i seãam se poqske oranice, kroz koju sam se vraãao zorom, iz jednogšleskog gradiãa. I ta su poqa bila isto ovako modra, uveåe, kao ova ze-mqa. Sve je u vezi i sve se sliva."66 Boje u Crwanskovim tekstovimaretko imaju jednostavnu mimetiåku funkciju podraÿavawa realnog ko-lorita. Moÿe se reãi da su one date sasvim ekspresionistiåki, odno-sno nisu samo viðene nego provuåene kroz filter pripovedaåeve duše,pridodata im je emocionalna nosivost („Mrak svud, neki providan,ÿut mrak koji guši", prozori su „qubiåasti od vlage", kamewe je „ru-meno"; u tekstu „Naša nebesa" nebesa su podstaknuta koliko senzacija-ma u putopišåevom oku, spojem doweg prostora pejzaÿa i gorweg nebe-skog, toliko i integralnim doÿivqajem pejzaÿa i kulture koji se su-blimira u opisu nadzemaqskog prostora: tako je nebo Barawe „zeleno",sremsko „boje divqih golubova što izleãu iz dugog sna", a nebesa Bosne

101

64 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 146.65 Nav. delo, str. 40.66 Nav. delo, str. 36.

„šarena i kadifena, kojima se plovi kao na nekoj raskošnoj, turskojgaliji, punoj blaga i razblude"67). Nekada se veza uspostavqa preko pre-poznavawa poznatog oblika u novom pojmu: „obuãe su im drvene, duguqa-ste, neotesane, seãaju malih ciganskih korita u mome zaviåaju"68 ili jesrodnost uspostavqena preko taktilnih svojstava koja izazivaju kod pu-topisca: „Koliko sam belog kamewa, oprana morem, našao, koje je biloglatko i tvrdo, kao slepooånica moje devojke."69 U putopisima MilošaCrwanskog sve je u dubokom saglasju koje proÿima prirodu, kulturu,udaqene prostore, stvarnost i ono što je deo seãawa.

Najåešãi vid uspostavqawa sumatraistiåkih analogija odvija sena relaciji tuðina — zaviåaj. Zaviåaj je uvek polazište putopisca kojeu velikoj meri (psihološkoj, istorijskoj, kulturološkoj) odreðuje viðe-we novog prostora i nove kulture. Putopisac Crwanskovih putopisa,bez obzira kuda putuje, neprestano samerava strani prostor sa zaviåaj-nim prostorom, koji mu je regulativa svega novog viðenog i doÿivqe-nog. Moÿe se reãi da mu se, odlazeãi sve daqe od wega i boraveãi sveduÿe u tuðini, sve više pribliÿavao. Veze su najåešãe uspostavqanepreko sliånosti u pejzaÿu. Pri putovawu Bretawom i Toskanom poseb-no ga vode u tuðini asociraju na zaviåajne reke: „Preda mnom stoji iteåe zaliv, teÿak i mutan, sasvim kao naš Dunav, mokri i modri, tro-mi puÿ moga zaviåaja",70 odnosno „pejzaÿi oko Pize, neÿni, zeleni, savazduhom tirenskim, kriju svoje lepe obronke i åesto zamaraju. Liåe po-nekad na davno poznate okoline, sasvim drugih, obiånih krajeva; takoda se, u podne, obala Arna, ÿuta i zarasla, pretvara u savsku."71 Sliå-nosti se uspostavqaju i preko åula mirisa: „spazih sliånost, isti mi-ris i jedinosušnost mog Srema i Toskane, i sve se smiri i na dobrookrete."72 Sumatraistiåke relacije izmeðu tuðine i zaviåaja zasnivajuse i na sliånostima koje se uoåavaju u predmetima i obiåajima („Naprimer, kada se bude u Štokholm vratila, moÿe otiãi da potraÿi, mo-ÿe otiãi da potraÿi, ne samo iste tronošce koji su isti i u mojoj ze-mqi i u Švedskoj, u prastara doba, nego moÿe videti i preslice, kojesu, iz Albanije i Crne Gore, otišle do Štokholma, u prastara vreme-na. Te su se preslice davale, i kod wih u Švedskoj, pri udadbi, neve-stama"73), kao i spomenicima („U Norveškoj, u Torwemu, ima spomenikkraqu Olafu, u sredwem veku. Isti je, sasvim isti, kao spomenik Po-bednika, u mojoj zemqi, u prvom svetskom ratu. Tu skulpturu, ne tuma-åim kraðom ideja, meðu skulptorima, nego kao neku neoåekivanu vezu,izmeðu dva naroda, koji se jedva znaju, izmeðu mog ÿivota u mojoj zemqi,

102

67 Miloš Crwanski, „Naša nebesa", Vreme, 23—26. aprila 1927, citirano prema:Putopisi ¡, str. 165—167.

68 Nav. delo, str. 36.69 Nav. delo, str. 42.70 Nav. delo, str. 36.71 Nav. delo, str. 63.72 Nav. delo, str. 86.73 Miloš Crwanski, Kod Hiperborejaca, Zaduÿbina Miloša Crwanskog, BIGZ,

Srpska kwiÿevna zadruga, L'Age d'Homme, Beograd, Lausanne 1993, str. 51.

i u Rimu, i mog putovawa u tu severnu zemqu"74), ali i graðevinama (ta-ko zgrada prosvetnog društva u Madridu budi mreÿu seãawa na kultur-ne ustanove iz otaxbine: „Ulazeãi u wu imao sam utisak da zalazim uMaticu, ili u staru našu Akademiju, sa trošnim olukom i starim ple-hanim prozorima. Na stepenicama wenim, åinilo mi se da se pewem naprvi sprat u sobe Društva hrvatskih kwiÿevnika"75). Veze se usposta-vqaju i na nivou zvuånih senzacija, tako što zvuci iz tuðine aktivira-ju u svesti zvuke iz rodnog kraja. Tako ga udarci åekiãa pri popravqa-wu tramvaja u Parizu seãaju na „igru zvona" iz naših crkava, a u Ma-dridu u pesmi koju sluša prepoznaje „neki motiv bitoqski", da bi ne-što kasnije iz narodne španske pesme „jaukalo nešto bosansko."76

Bilo kuda da putuje, Crwanski je usredsreðen na opise i markira-we sumatraistiåkih sliånosti koje uoåava. To postaje neka vrsta putnei literarne opsesije koja katkada i zbuwuje putopisca, jer se veze uspo-stavqaju na razliåitim ravnima i neretko spajaju sasvim raznorodnepojave. Tako se u Hiperborejcima veze uspostavqaju po naåelu uoåavawasliånosti izmeðu qudskog i ÿivotiwskog: „Sa zaprepašãewem sam vi-deo, koliko sliånosti ima, izmeðu qudskog lica, nekog ugojenog stari-jeg glavurdana, iz prošlog, H¡H veka, i arktiåkih, lavova mora, morÿameðu fokama. Brci, nozdrve, oåi, glavurda, sa naslagama slanine o vra-tu, isti, kao u nekog åoveka, koga sam video u restoranu, uz pivo. Onošto je najåudnije, nije samo ta sliånost brkova, iz prošlosti, ispodnosa, ni sliånost oåiju, nego POGLEDA."77 U tekstu „Ateneo de Ma-drid" iz serije španskih putopisa mreÿa uspostavqenih dosluha izu-zetno je gusta. Gotovo da je ceo tekst o proslavi kojoj putopisac prisu-stvuje ostvaren u paralelama koje se uspostavqaju izmeðu sadašwosti iprošlosti, doÿivqaju novoga, koje više i nije novo nego je ponavqawepoznatog i bliskog. Psihološko stawe svesti blisko je punoãi åulnesenzacije u snaÿnom doÿivqaju „veã viðenog" i do kraja teksta inten-zitet obnavqawa poznatog u novome pojaåavaãe se, te se i emocije puto-pisca uslovqene ovakvim senzacijama mewaju od ravnodušnosti do åu-ðewa i zaprepašãenosti „jezivom mreÿom obmane o sliånosti u svetu".Zgrada u koju ulazi budi seãawa na naše kulturne institucije, španskispecijaliteti u stvari su samo drugaåije nazvana naša jela, lica stude-nata su lica koja je viðao u Beogradu, sa portreta takoðe ga susreãu li-kovi iz naše kulture, a pojava predsednika vlade i znamenitog špan-skog pisca postaje, u ovakvoj perspektivi, gotovo groteskna: „Poštosam, veã pre podne, bio zabezeknut neverovatnom sliånošãu predsedni-ka španske vlade g. Azawe i Toše Manojloviãa, mal nisam pao sa sto-lice kad je ušao Unamuno i liåio, neverovatno, sasvim, na sliku ÐureDaniåiãa. Åak je i belu ogrlicu košuqe nosio van prsluka i imaozlatne naoåari".78 Pritisak sliånosti u tekstu toliki je da one više

103

74 Nav. delo, str. 398.75 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 426.76 Nav. delo, str. 427.77 Miloš Crwanski, Kod Hiperborejaca, str. 546.78 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 426.

ne nude utehu i smirewe (što je jedna od glavnih funkcija sumatrai-stiåkih veza u Crwanskovim delima79), nego nesigurnost i strah, te ihputopisac imenuje kao „jezivu mreÿu obmane", „jedinstvo grozno" izme-ðu dalekih predela i qudi, „bezumno premeštawe ne samo ideja i epo-ha, nego i likova i navika". Od zaprepašãewa i preneraÿenosti on ãe,sameravajuãi sve što vidi sa onim što je prethodno viðeno i doÿi-vqeno, preãi u autoironiånu perspektivu sopstvene pozicije, te na tajnaåin dovoditi u pitawe i sumatraistiåku poetiku uspostavqawa rela-cija kao neåega što je moÿda funkcionalno samo u wegovoj svesti, štoje labava konstrukcija koja nema podršku u realitetu putopisnog pro-stora.80

Pozicija putopisca u Crwanskovim delima ove vrste, videli smo,sasvim je specifiåna i neobiåna kada se wegovi putopisi åitaju nafonu tradicionalnog ÿanrovskog obrasca. Ona je dodatno oneobiåenasumatraistiåkom perspektivom i namerom koja ga vodi pri putovawu, akoje se ponajviše drÿi upravo u Qubavi u Toskani. Sumatraizam se uovom delu ne ostvaruje samo na nivou metapoetiåkog toka, nego je ugra-ðen u putopisni model, postaje strukturno naåelo oblikovawa putopi-snog teksta i glavni faktor destabilizacije ÿanra. Potraga za vezama uprekidu najslikovitije je data u metaforiånoj slici, u kojoj putopisacsvoje ÿivotno i pesniåko opredeqewe sagledava sa strane, opredmeãeneu toskanskom pejzaÿu: „Poqana, zidine, oblaci i reka protiåu, i nadwima gledam ÿivot svoj, pelivana, jadnog i vitkog, na uÿetu razapetomzaquqanom sa oblaka na oblak, sa stoleãa na stoleãe, sa predela napredeo, kako igra i drhti. Starost Pize od deset stoleãa, leÿi negdepod wim, u proleãu, na travi. Zemqa leÿi poleðuške, kao pastir isvira u frulu. Meseåina pada na Apenine, što se quqaju u vazduhu kaou kolevci."81 Samo je okvir pejzaÿa donekle realistiåan, jer sadrÿi ge-ografske elemente na osnovu kojih moÿemo uspostaviti analognost saproputovanim prostorom: poqane, zidine, reka, Piza, Apenini. Alipozicija putopisca je izvan stvarne prostorne slike: on je udvojen uposmatraåa sa strane, uz prisustvo odreðene ironiåne distance, a upredelu je, taånije iznad wega, personifikovna i opredmeãena figuraputopisnog dvojnika i wegovih sumatraistiåkih pokušaja.

104

79 Uspostavqawe sumatraistiåkih relacija Kod Hiperborejaca gotovo po pravilu je ufunkciji utehe i uspostavqawa ravnoteÿe višeg i nevidqivog smisla uoåi bliske kata-strofe Drugog svetskog rata: „Dok moji poznanici nagaðaju razloge takvih mojih preoku-pacija, u Rimu, mene te veze Evrope, Azije, Amerike, teše kao neko mirno, bistro, plavomore, kroz koje koraåam, lagano, odlazeãi prema Severu, u Hiperboreju" (Miloš Crwan-ski, Kod Hiperborejaca, str. 301). Istovremeno, kao što vidimo u navedenom primeru, su-matraizam ima i funkciju putopišåevog iskquåewa iz realnosti, rimske putopisne sa-dašwosti, i na temeqima ove pesniåke filozofije zasnovano je graðewe paralelnog nad-sveta, idealizovanog utopijskog prostora u åijem se krilu putopisac smiruje i izopštavaod svega što ga u stvarnosti okruÿuje i ugroÿava.

80 „Bio sam qut na sebe samog što pronalazim, i sad, te sliånosti. Setio sam se,podrugqivo, neke babe iz romana Anatola Fransa što je tako, po galerijama fiorentin-skim, na slikama, nalazila svoje pokojne", Miloš Crwanski, Putopisi ¡ str. 427.

81 Nav. delo, str. 58.

Ÿivot-pelivan simboliåna je predstava poetske teÿwe da se odr-ÿi ravnoteÿa u sumatraistiåkoj nameri koja je ušla u osnove Crwan-skovog putopisa. On je, vrlo åesto, što je putopisu retko svojstveno,izvan/iznad realne putopisne geografije, koja i nije teÿište wegovedeskripcije. Moÿda je taånije reãi da je prostor i sve ono sa åim se uwemu upoznaje (kultura, qudi, sudar spomenika istorije i banalne sva-kodnevice) samo polazište za ovakvo „razapiwawe uÿeta" na kojem ba-lansira putopisni subjekt. I u drugim svojim putopisima on ãe nepre-stano teÿiti da iznad faktografskog sloja razvije mreÿu veza koje, uwegovoj filozofskoj i pesniåkoj viziji, povezuju udaqene prostore, alise uspostavqaju i po vremenskoj vertikali åineãi istinitom wegovutvrdwu da nema prekida u istorijskom i kulturnom trajawu. U navede-nom primeru vidqiva je i autoironiåna svest o uzaludnosti sopstvenihpoetskih i ÿivotnih pokušaja, kao i, kod Crwanskog toliko puta iska-zivano, poimawe sudbine kao neåega što se ne moÿe izbeãi a ni pred-videti. Otuda pelivan „igra i drhti", „vitak" je (što je kod Crwanskoguvek atribut mladosti i vitalnosti), ali i „jadan", jer mu sumatrai-stiåka vizija, i pored razvijenog koncepta renesanse kao kalema za slo-vensku i wegovu liånu tragiånu åulnost, shvatawa o ÿivotu u kojemtrijumfuje princip raðawa i devojke porodiqe, ne nudi potpuno smi-rewe i utehu.

U posledwem poglavqu Qubavi u Toskani veru u sumatraistiåku vi-ziju nadjaåava i potiskuje svest o ispraznosti putopisne misije, odno-sno o tome kako je teÿak i utopijski pokušaj „izleåewa Slovena" podblagom rukom putopisca, milovawem pejzaÿa i buðewem istorijskihuspomena. Dolazak u San Ðimiwano u stvari je, bar donekle, izlazak izsumatraistiåke utopije, a boravak u ovom gradu, koji je na kraju putopi-sne maršrute, doÿivqen je kao otreÿwewe. Otuda se dotadašwa putnaiskustva imenuju kao „uobraÿewa" jer onaj ko putuje ne pristaje na var-ku i varqivu nadu koja ga je na putu vodila: „U wemu prvi put osetihumor putovawa talijanskog i sumwu: da li, na dnu sve te izmene duše itela, nije jedna gorka, i bezbroj puta ponovqena, opojnost i laÿ."82

Opijenost putovawem, tuðim prostorom i kulturom koja u sebi spaja is-kustvo vekova i poziva da se u wu uroni, ÿeð za novim i drugaåijim izkojeg ãe se poneti blagorodan kalem za duhovnu obnovu naroda kojempripada, biãe ispraÿweni u posledwem poglavqu i u svesti putopiscaoni ãe prestati da budu ona okrepqujuãa pokretaåka snaga wegovog pu-topisnog i sumatraistiåkog zanosa. Otreÿwewe je naglo i putopisackao da se budi iz sna na åije varke više ne ÿeli da pristaje: „Raspli-nuše se od tog zagrqaja sva moja pizanska i sijenska uobraÿewa."83 Za-grqaj koji raskida iluziju je doticaj sa slikom zaviåaja koja se u puto-pišåevom seãawu aktivira ponovo preko srodnosti toskanske prirodesa zaviåajnim pejzaÿom. „Niti se moÿe, videh, na niåemu sazidatisvet, niti se u tuðini nalazi topla padina brda raðawa, sa koje sve mo-

105

82 Nav. delo, str. 162.83 Isto.

ÿe da se dohvati i pomiluje rukom. (…) Seoska tišina i miris ÿitaosvestiše me i ja videh da me je Italija zaludela, a da nije opasnost utome da se vratim svome, veã da se ne vratim."84 Zaviåajni kompleksSrema kod Crwanskog dostiÿe meru hronotopa idealizovanog prostoraodreðenog kquånim elementima — brda, vode, nebesa — a, istovremeno,kada se uzmu u obzir drugi tekstovi, a posebno esej O stogodišwici ro-ðewa Vase Ÿivkoviãa, to je jezgro romantiåarske koncepcije, straÿi-lovski povlašãeni prostor koji se i u eseju o Ÿivkoviãu i u putopisuiz Italije i u poemi Straÿilovo preslikava i odraÿava u prostoruToskane. Strast za putovawem na kraju putovawa jewava i biva zamewe-na drugom putopišåevom potrebom, åeÿwom za rodnim krajem. Iako sesve vreme puta tuð prostor i kultura sameravaju sa zaviåajnim, tek nakraju Qubavi u Toskani potreba za zagrqajem i utehom koju nudi zaviåajpotiskuje ÿequ za upoznavawem sa stranim i drugaåijim.

U Pismima iz Pariza, uz stalnost uspostavqawa paralela zavi-åaj—tuðina, nema ovako jasno iskazanog stava o dragocenosti zaviåajakoji neutralizuje sve ostale kvalitete koji putnika obogaãuju i šire munove vidike. U Qubavi u Toskani silazak, bar u svesti, iz tuðine u rod-ni kraj, sasvim je nagao i neoåekivan. Neoåekivan pre svega zato što jeåitalac sve vreme bio svedok putopisnog zanosa pred otkrivawem kul-turnog bogatstva Italije, kao i napora da se uspostavqene veze u preki-du uåine delotvornima i uverqivima. Odjednom kao da se putopisacpred nama preokreãe i dovodi u sumwu i samu sumatraistiåku vizijukoju je do tada sa ÿarom uspostavqao ili je, preciznije reåeno, racio-nalizuje i prizemquje. Sklon samoanalizi, uz smenu samouverenosti iautoskepticizma, putopisac kao da se odriåe dotadašweg sebe, odnosnorelativizuje i prihvatqivost sopstvenog viðewa i uspostavqenih rela-cija i zakquåaka. Italija ga je, kaÿe, „zaludela", Sijenu (kojoj je u puto-pisu posvetio najviše prostora) napušta „sav ãaknut", a tek vraãawezaviåajnih slika u svesti åini potpunim wegovo otreÿwewe („osvesti-še me"), a daqe putovawe åine izlišnim. Tako se putopis o Toskani,rezom koji se na ovaj naåin åini i koji vraãa zaviåaj u emocionalno ismisaono teÿište, završava pre nego što se završilo putovawe. Ša-putawe imena Srema nije u trenutku kada se Italija napušta, nego kadabi je moÿda tek imalo smisla opisivati. Na kraju, putopisac je na ula-zu u Firencu, pribliÿava se gradu crvenog Krina, ali ga ne opisujenego mu suprotstavqa zaviåaj i naglo prekida putopisawe. Otkuda takvohotimiåno odbacivawe da piše o centralnom gradu Toskane i wenekulture i da pre logiånog kraja prekine svoj putopisni opis? I ovimpoetiåkim gestom ruši se ÿanrovska stabilnost klasiånog putopisa, aåitaocu se još jednom sugeriše da putopisne realne geografske odred-nice nisu ono åime se rukovodi putopisac i da wegova namera nije jed-nostavno literarno markirawe proputovane Toskane (tradicionalnomputopiscu bilo bi, recimo, neshvatqivo da piše o Francuskoj i wenojkulturi, a da sasvim zanemari Pariz kao kulturni centar).

106

84 Isto.

Crwanski radi ono što je sasvim neuobiåajeno za putopisni obra-zac, taånije, da pojednostavimo, pišuãi o Toskani i renesansi, odba-cuje da piše o gradu koji je bio centar i kulturno središte italijan-ske renesanse. Ovakvo hotimiåno potiskivawe još je teÿe razumqivokada se ima u vidu da je u pitawu grad u kojem su ÿiveli i stvarali pu-topišåevi omiqeni umetnici, Dante i Mikelanðelo. Mora se napome-nuti da je sasvim posredan govor o Firenci, ali potpuno lišen puto-pisne osnove, prisutan u poglavqu posveãenom Danteu „O fiorentin-skoj Beatriåi". U Kwizi o Mikelanðelu, nedovršenom i fragmentarnomliterarnom svedoåenstvu o opsesiji Miloša Crwanskog velikim geni-jem renesanse, pisac ãe u više navrata naglašavati znaåaj koji je Fi-renca imala za Mikelanðela: „Fakt je samo jedan, da Mediåi ostaju, ce-log veka, poslodavci Buonarotiju. Kakvi, to je drugo pitawe. Ja bih, utoj poåetnoj epohi Mikelanðela, mesto princa, istakao varoš Fioren-cu. (…) Mecena ne moÿe biti, ni uz najboqu voqu, duhovni otac umet-nika. Åitava jedna varoš, zajednica, moÿe. To je Fiorenca."85 Zbog åegaonda Crwanski u putopisu izbegava da preciznije opiše Firencu nijedovoqno jasno (izbegavawu da tematizuje posetu Firenci åudi se u po-menutom tekstu i Isidora Sekuliã). Otkuda to da ga kao putopisca itumaåa renesanse nisu privukli bogatstvo i kulturno obiqe centraevropske renesanse i zbog åega ga hotimiåno odbacuje? Ali moglo bi sereãi da je upravo to renesansno ÿarište koje Firenca nudi odbiloavangardnog putopisca. Ovaj grad kao opšte mesto renesanse, ali i pu-topisa po Italiji, bio je izgleda suviše klišetiziran u literaturi, ionoj iz istorije umetnosti i u putopisnoj, pa ga Crwanski „preskaåe"i u svojoj putopisnoj karti ostavqa prazninu. Tu prazninu na neobiåannaåin nadomešta poglavqem posveãenom Danteu i wegovom Novom ÿi-votu, odnosno, kako ga on doÿivqava, dnevniku o qubavi prema Beatri-åi iliti, realnoj, devojci Biåe Portinari.86 Nazivajuãi to Danteovodelo „mladiãkim, fiorentinskim romanom", putopisac se suprotsta-vqa uvreÿenim tumaåewima danteista koji ga shvataju u alegorijskomkquåu i tumaåe nezavisno od Firence, wene istorije i ondašweg na-åina ÿivota. Odnosno, pišuãi o Danteu, te povezujuãi delo åuvenogpesnika sa wegovim ÿivotom, on daje izvesni literarizovani, posred-ni prikaz Firence onoga doba, koji je u ovom poglavqu najudaqeniji oduobiåajene putopisne koncepcije. Koristeãi moguãnost rastegqivostigranica putopisnog ÿanra, Crwanski esejizuje putopisni model, tojest putopisni opis centra renesanse zamewuje esejom o firentinskojqubavi koja je odredila biografiju i delo znamenitog renesansnog pe-snika. Pri tome, kroz Danteovo viðewe i iskustvo, Crwanski daje sli-ku mentaliteta Firentinaca koji su bili pre svega „debeli i dobro-ãudni bakali i zanatlije" i za koje brak nije podrazumevao qubav, nego

107

85 Miloš Crwanski, Kwiga o Mikelanðelu, Zaduÿbina Miloša Crwanskog, BIGZ,Srpska kwiÿevna zadruga, L'Age d'Homme, Beograd, Lausanne 1998, str. 25.

86 Najboqe tumaåewe ovog poglavqa Qubavi u Toskani nalazimo u pomenutom raduZorice Babiã, u kojem se ukazuje na Crwanskovo memoarsko åitawe Novog ÿivota, ali se,donekle, tumaåi i sam Dante i objašwava, uz Crwanskog, i Bokaåovo viðewe ovog pisca.

proraåunat porodiåni ugovor. Tako je u putopisu, i na ovaj naåin, Fi-renca predstavqala racionalnost i prizemnost, nasuprot Sijeni, kojaje oliåavala strasnu religioznost i åulnost u svim vidovima, svedenimpod atribut ãaknutosti kojoj i putopisac podleÿe. U starom i dugomistorijskom sukobu izmeðu ova dva grada, i svega što oni oliåavaju isimbolizuju, jasno je na åijoj strani je bio Crwanski. Uz to, Firencasvakako predstavqa visoku renesansu, wen zenit i ispuwewe na svimpoqima, a Crwanskovo interesovawe bilo je više usmereno na wenepoåetke i ono što se u istorijama umetnosti naziva wenom ranom fa-zom, gde su uticaji i umetniåki doslusi bili ogoqeniji i vidqiviji.Sve ovo su razlozi koji objašwavaju zbog åega se u putopisu izostavqaFirenca, a teÿište, u sklopu jedinstvene putopisne zamisli, prebacu-je na druge gradove koji bi tradicionalnom putopiscu bili mawe zani-mqivi. A ono što je putopisac svakako ÿeleo da naglasi jeste da se uSan Ðimiwanu krug zatvorio, a putopisni zanos ispraznio. Klatno pu-topišåevog interesovawa pomerilo se ka zaviåaju, a putopis ka svomezavršetku.

Zaista, retki su putopisi u kojima je prisustvo zaviåaja toliko ja-ko kao što je to u delima ove vrste Miloša Crwanskog. Spomenimosamo da u putopisima wegovog avangardnog savremenika Rastka Petro-viãa åeÿwe za zaviåajem u emocionalnom registru putopisca nema, a daje pre upoznavawa afriåkog kontinenata jedna od osnovnih intencijaputopisca odbacivawe zaviåajnog prtqaga i uopšte evropocentrizma.Zaviåajna i civilizacijska podloga je ono što oteÿava doÿivqaj auten-tiånosti egzotiånog prostora, te je stoga suvišan balast koji onemogu-ãava istinsko razumevawe nove primitivne kulture koja je predmet pu-topisnog interesovawa.87 Kod Crwanskog zaviåaj je uvek prisutan fonkoji se na razliåite naåine i u razliåitim vidovima zaziva u wegovimputopisnim tekstovima. Relacija izmeðu dva pola zaviåaj—tuðina bi-tan je strukturni faktor putopisnog ÿanra, a kod ovog pisca zaviåajniprostor i kultura jesu unutarwe jezgro oko kojeg se širi poimawe novogi drugaåijeg podnebqa. I što je više putovao jaåe se naglašavala po-treba za rodnim krajem, koja je, kao što je sluåaj sa Qubavqu u Toskani,uvek u izvesnoj meri smišqeno relativizovala znaåaj putovawa i wego-vo literarno modelovawe u putopisu. U putopisima iz Španije takoðeprovejavaju iskazi o vrednosti zaviåaja i doma kao stalnosti bez koje bisvako putovawe bilo bez svrhe i bez dobrobiti za putnika: „Treba mno-go putovati — kaÿe arapski stih — da bi se znala oceniti prijatnostmesta, gde se zaÿeli svoj dom. Treba mnogo biti napaãen, da bi se ose-tio mir koji se najposle naðe."88 Smisao i vrednost putovawa za onogako mu se prepušta nigde nisu toliko dovedeni u pitawe koliko u proziKod Hiperborejaca. To je i razumqivo, jer, za razliku od prethodnih pu-topisa, ovaj piše više ne mlad pisac, nego putopisac velikog isku-

108

87 O ovom aspektu Petroviãeve Afrike videti u kwizi: S. Jaãimoviã, Putopisisrpske avangarde, Srpska kwiÿevna zadruga, Beograd 2005, poglavqe „Avangarda i tradi-cija".

88 Miloš Crwanski, Putopisi ¡, str. 469.

stva i dugogodišwi izgnanik iz otaxbine. „Trebalo je", govori namovaj Crwanski, „ostati u svojoj zemqi. Ne treba iãi daqe od svog rod-nog kraja".89 Odnosno: „I pitam se, otkud ta strašna lakomislenost,kojom se, u mladosti, odlazi u stranu zemqu? Je li to zato, što nam seåini da je ÿivot dug i da ima vremena da se vratimo?"90 Navedeni iska-zi dati su u prvom poglavqu kwige kao polazište opisa boravka u Ita-liji pred sâm rat iz kojeg ãe se pisac u otaxbinu vratiti tek dvadesetpet godina kasnije. Usled specifiåne pozicije pripovedaåa, koji i ni-je putopisac u klasiånom smislu jer je i strukturni opseg kwige veli-kim delom proširen na druge ÿanrove, sasvim su prirodni ovakvi is-kazi u kojima se svode raåuni sa mladalaåkim iluzijama i gde gorko ÿi-votno iskustvo putovawe prevodi u izgnanstvo, a putopis u memoare onemoãi pojedinca da u burnom istorijskom vremenu upravqa svojom sud-binom.

Slaðana Jaãimoviã

SEARCH FOR BROKEN LINKSPOSITION OF THE TRAVEL-WRITER IN MILOŠ CRNJANSKI'S

TRAVELOGUES

S u m m a r y

Travelogue as a genre survives in the continual establishment of relations betweenthe known — unknown, foreign — domestic, close — different, expected — surprising.The travel-writer is a unifying instance and a central constituent of the travelogue struc-ture which confronts these poles and links them in a unique concept. The paper inter-prets the position of the travel-writer in Miloš Crnjanski's works, particularly in Lettersfrom Paris and Love in Tuscany. In the pronounced subjectivization of the traveloguemodel, the autobiographic I is doubled into I of the fictitious travelogue narrator and, asCrnjanski's travelogue was built in the slippery border-line between the factual and fic-titious, thus the voice of the travel-writer alternatively appears from differently esta-blished positions. Actually, this avant-garde writer in his travelogues, but also in hisworks of memoir character, quite often uses the procedures of fictional prose, narrati-vizes the travelogue text organizing and reshaping the elements of empirical reality ac-cording to the personal rules of artistic experience, and not according to the logic ofreality and facts. One can say that the travelogue I doubles in the works of this kind —the one mostly belonging to the historical personality of the writer is based on the auto-biographical foundation of his life path and his travelogue reality, while the second I isSumatraistic and tends to notice, behind the visible world, the world of metaphysicalbalance and the deep relations linking the disintegrated world. The poetic concept ofSumatraism is realized in different ways in works of different genre, and specially thetravelogue pattern offered numerous possibilities for the establishment of diverse Suma-traistic relations. Such travelogue position creates everything which makes Crnjanski'stravelogues unusual when we measure them according to the traditional genre model.

109

89 Miloš Crwanski, Kod Hiperborejaca, str. 21.90 Nav. delo, str. 16.