pravila za ljudski vrt

8/14/2019 Pravila Za Ljudski Vrt

1/16

njige su, primetio je jednom pesnik an Paul, debela pi-

sma (Briefe) prijateljima. Ovom reenicom on je sutinu

i funkciju humanizma jezgrovito i ljupko nazvao pravim ime-

nom: humanizam je telekomunikacija u mediju pisma (Sch-rift), telekomunikacija koja stvara prijateljstva. Ono to se

od Ciceronovog vremena naziva humanitas, i u najirem i u

najuem smislu spada u posledice alfabetiziranja. Od kad po-

stoji kao knjievni anr, filozofija svoje pristalice regrutuje

tako to na infektivan nain pie o ljubavi i prijateljstvu. Ona

je ne samo govor o ljubavi prema mudrosti ona eli da

tu ljubav probudi i kod drugih. Od svojih poetaka pre vie

od 2500 godina, pa sve do danas, pisana filozofija je ostala vi-rulentna zahvaljujui svojoj moi da preko teksta sklapa

prijateljstva. Ispisuje kao lanac pisama kroz generacije, i

uprkos svim grekama u prepisivanju, moda ak i zahvalju-

jui takvim grekama, ona je prepisivae i tumae zaarala

prijateljevanjem. Najvanija karika u ovom lancu pisa-

ma, nema sumnje, bilo je to to su Rimljani primili grku po-

iljku, poto je usvajanje grkog teksta od strane Rima omo-

guilo da se on Imperiji otvori i to usvajanje ga je, barem po-

sredno, posle pada zapadnog Rima, uinilo dostupnim kasni-

jim evropskim kulturama. Grki autori bi se svakako udili to-

me kakvi su se sve prijatelji javili na njihova pisma jednog

dana. U pravila igre pisane kulture spada i to da poiljalac ne

moe da predvidi ko e biti stvarni primalac. Isto tako, auto-

ri se uputaju u avanturu da svoja pisma alju prijateljima

koji nisu identifikovani. Da grka filozofija nije kodirana uprenosive svitke, poiljke, koje nazivamo tradicijom, nika-

da ne bi mogle da budu predate; ali, bez grkih lektora, koji

su Rimljanima bili na raspolaganju kao pomagai u deifro-

vanju pisama iz Grke, isti ti Rimljani ne bi mogli da se spri-

jatelje sa poiljaocima tih spisa. Za prijateljstvo na daljinu

potrebno je, dakle, i jedno i drugo i samo pismo, i dosta-

vlja, odnosno tuma. A opet, da nije bilo spremnosti rimskih

italaca da se sprijatelje sa poiljaocima pisama iz dalekeGrke, nedostajao bi primalac, i da Rimljani nisu u igru uli

sa svojom izuzetnom prijemivou, grke poiljke nikada

ne bi doprle do zapadnoevropskog prostora, koji i danas

nastanjuju ljudi zainteresovani za humanizam. Ne bi po-

stojao ni fenomen humanizma, niti panje vredna forma la-

tinskog filozofskog govora, isto kao to ne bi postojale ni ka-

snije filozofske kulture na nacionalnim jezicima. Kada je da-

nas i ovde, na nemakom jeziku, re o ljudskim stvarima, on-da za tu mogunost treba zahvaliti, pored ostalog, i rimskoj

spremnosti za itanje spisa grkih uitelja, tako kao da su to

bila pisma prijateljima u Italiji.

Ako se posmatraju epohalne posledice grko-rimske pote,jasno je da ima neeg izuzetnog u pisanju, slanju i primanju

filozofskih spisa. Oigledno je da poiljalac ove vrste pisama

prijateljima svoj spis alje u svet a da primaoca ne poznaje

u sluaju da ga poznaje, svestan je da slanje pisma upu-

uje i preko njega i da moe da stvori neodreeno mnotvo

ansi za sklapanje prijateljstva sa bezimenim, obino jo i

neroenim itaocima. U erotolokom pogledu, hipotetiko pri-

jateljstvo pisca pisama i knjiga sa primaocima njegovih po-

iljki predstavlja sluaj ljubavi na daljinu i to sasvim u Nie-

ovom smislu, a on je znao da je spis nain da se ljubav pre-

ma blinjem, ili pak prema onome ko je najblie, preobratiu ljubav prema nepoznatom, dalekom, nadolazeem ivotu;

spis nema za posledicu samo podizanje telekomunikacijskih

mostova izmeu starih prijatelja, koji u trenutku slanja pi-

sama ive na prostornoj udaljenosti, ve on pokree i ope-

ASOPIS ZA KNJIEVNOST I KULTURU, I DRUTVENA PITANJA>< < >/187

PRAVILA ZA LJUDSKI VRT

Peter SLOTERDAJK

K

Odgovor na Hajdegerovo Pismo o humanizmu


2/16

raciju u pravcu nepoznatog, on zavoenje lan-

sira u daljinu, jezikom staroevropske magije re-

eno: actio in distans, s ciljem da se nepozna-

ti prijatelj razotkrije kao takav i da se podstak-

ne da pristupi krugu prijatelja. italac koji se iz-

lae debelom pismu knjigu zaista moe da raz-ume kao pozivnicu, a ako dopusti da se zagre-

je za lektiru, onda se prijavljuje u krug prozva-

nih, kako bi tu potvrdio da je primio poiljku.

Tako bi se zajedniki fantazam sveg humani-zma mogao svesti na model literarnog dru-

tva, u kojem uesnici preko kanonske lektire

otkrivaju zajedniku ljubav prema inspirativ-

nom poiljaocu. U srcu ovako shvaenog huma-nizma nalazimo fantaziju sekte ili kluba san

o sudbinskoj solidarnosti onih koji su odabra-

ni da budu pismeni. U starom svetu, sve do su-

mraka novovekovne nacionalne drave, pisme-

nost je zaista bila neto kao lanstvo u eliti oba-

vijenoj tajnom poznavanje gramatike je ne-

kada na mnogim mestima bilo sutina magije:

u srednjovekovnom engleskom re glamourrazvila se iz rei grammar: onome koume da ita i pie, i sve druge nemogue stva-

ri nee pasti teko. U poetku su humanisti bi-

li samo sekta opismenjenih, i kao i u mnogim

drugim sektama, i u ovoj su izneli ekspanzioni-

stike i univerzalistike projekte. Tamo gde je

alfabetizam postao fantastian i neskroman, na-

stajala je i gramatika mistika ili mistika vezana

za sama slova, kabala koja sneva o tome da pro-

dre do uvida u pismo stvoritelja sveta.Tome nasuprot, tamo gde je humanizam postao

pragmatian i programatski, recimo u ideolo-

gijama gimnazija graanskih nacionalnih dr-

ava XIX i XX veka, uzor literarnog drutva se

proirio na norme politikog drutva. Od tada

pa nadalje narodi su se organizovali kao pri-

silna udruenja pismenih prijatelja koji se vr-

sto dre obaveznog kanona lektire tog nacio-nalnog prostora. Pored zajednikih, evropskih

antikih autora, mobilisani su zato i nacional-

ni i novovekovni klasici njihova pisma pu-

blici su se preko trita knjiga i visokih kola uz-

digla do motiva uticajnih u stvaranju nacija. ta

su novovekovne nacije drugo do uticajne fik-

cije italake javnosti, koja je itanjem istih spi-

sa postala udruenje slonih prijatelja? Dobaklasinog graanstva karakterie opta vojna

obaveza za muku mlade i opta obaveza i-

tanja klasika za mlade oba pola bilo je to

doba naoruanog i naitanog humaniteta, na

koje i novi i stari konzervativci danas gledaju

istovremeno nostalgino i bespomono, i pot-

puno nemoni da medijsko-teorijski poloe ra-

un o smislu kanona lektire. Ko eli da stek-ne utisak kakva je situacija danas, moe da

proita kako su jadni rezultati nedavnog po-

kuaja da se u Nemakoj obnovi nacionalna

debata o navodnoj nunosti novog literarnog

kanona.

Zaista, od 1789. do 1945. vrhunac su doiveli na-cionalni humanizmi, koji su uivali u itanju;

u njihovom sreditu je prebivala, svesna svo-

je moi i samozadovoljna, kasta filologa, i kla-

sinih i savremenih, koja je sebi dala zadatak

da podmladak uvede u krug primalaca mero-

davnih debelih pisama. Mo uitelja u to vre-

R.E..>188

Izraz za aroliju proizaao je iz rei za gramatiku.

Velika intuicija legende o Golemu ogleda se u uskoj povezanosti tajne ivota sa feno-menom pisma. Uporedi Moshe Idel: Le Golem, Paris, 1992; u predgovoru ovoj knjizi AnriAtlan upuuje na izvetaj komisije koju je sazvao jedan od amerikih predsednika, pod na-slovom: Splicing life. The Social and Tehnical issue of Genetic Ingeneering with Human Be-ings, 1982. Sastavljai ovog izvetaja se pozivaju na legendu o Golemu.


3/16

me, i kljuna uloga filologa, bili su zasnovani na privilegovanom poznavanju autora koji su u obzir dolazili kao poiljao-

ci spisa koji utemeljuju zajednicu. U svojoj supstanci graanski humanizam nije bio nita drugo do punomo da se mla-

dima nametnu klasici i da se tvrdi kako nacionalna lektira ima univerzalno vaenje. Tako bi i same graanske na-cije do odreene mere bile literarni i potanski produkti fikcije sudbinskog prijateljstva sa dalekim zemljacima i sa itao-

cima zajedniko-vlastitih autora koji vazda nadahnjuju.

Ako je ova epoha danas nepovratno prola, onda to nije zato to ljudi, zbog dekadentnog raspoloenja, nisu vie bili sprem-ni da ispune nacionalni literarni zadatak; ova epoha nacional-graanskog humanizma okonana je zato to vetina pi-sanja pisama, pisama koja bude ljubav kod nacije prijatelja, ak i kada se obavlja veoma profesionalno, vie nije bila do-

voljna za uspostavljanje telekomunikacionih veza meu stanovnicima modernog masovnog drutva. Medijskim etablira-

njem masovne kulture u Prvom svetskom ratu 1918 (radio) i posle 1945 (televizija), a jo i vie aktuelnom revolucijom umrea-

vanja, koegzistencija ljudi u dananjim drutvima postavljena je na nove osnove. Ti osnovi su, kao to se nepobitno

moe pokazati, odluno postliterarni, postepistolografski i, posledino, posthumanistiki. Kome se ini da je prefiks u ovim

izrazima isuvie dramatian, moe da ga zameni prilogom marginalno tako da naa teza glasi: politiku i kulturnu sinte-

zu velika moderna drutva samo marginalno produkuju preko medija literature, pisama, humanizma. Zbog toga literaturani u kom sluaju nije dola do svog kraja, ali se zato izdvojila u supkulturu sui generis, a dani kada je ona bila precenjiva-

na kao nosilac nacionalnog duha su proli. Socijalna sinteza vie nije ni prividno pre svega stvar knjiga i pisama.

Vostvo su preuzeli novi mediji politiko-kulturne telekomunikacije, koji su shemu raanja prijateljstva preko pisama

sveli na skromnu meru. Zavrena je era novovekovnog humanizma kao kolskog i obrazovnog modela, poto se vie ne

moe odrati iluzija da se velike politike i ekonomske strukture mogu organizovati prema modelu literarnog drutva, za-

snovanog na prijateljstvu.

Ovo razbijanje iluzija, koje se najkasnije od vremena Prvog svetskog rata moe uoiti kod ljudi sa humanistikim obrazova-

njem, ima neobino rastegnutu istoriju, koju odlikuje mnogo preokreta i izvrtanja. Naroito na eksplozivnom kraju na-cionalhumanistike ere, u ni sa im uporedivo razornim godinama posle 1945, humanistiki model je doiveo jo jedan pro-

cvat; pri tom je re o prigodnoj i refleksnoj renesansi koja je bila uzor svim kasnijim, manjim reanimacijama humanizma.

Da pozadina nije bila tako mrana, ovek bi se mogao opkladiti da je u pitanju san ili opsena. U fundamentalistikom ras-

poloenju godina koje su sledile posle 1945, mnogim ljudima iz razumljivih razloga nije bilo dovoljno da se iz ratnih stra-

hota vrate u drutvo koje se opet predstavljalo kao pacifikovana publika prijatelja itanja kao da je Gete-Jugend mo-

gla da u zaborav baci Hitler-Jugend. Tada se mnogima inilo da je prigodno da se pored ve prisutne rimske literature

ponovo uvede i druga, osnovna biblijska literatura Evropljana i da se u hrianski humanizam opet vrate osnove onoga

to se ponovo naziva Zapadom. Ovaj neohumanizam, koji u oajanju baca pogled preko Vajmara na Rim, bio je san o iz-bavljenju evropske due radikalizovanom bibliofilijom, setno sanjarenje puno nade u civilizatorsku i ooveujuu mo kla-

sine literature ako na trenutak smemo uzeti slobodu da Cicerona i Hrista, jednog pored drugog, shvatimo kao klasike.

U ovom posleratnom humanizmu, koliko god on jo bio urastao u iluzije, odmah se otkriva i motiv bez kojeg se ne moerazumeti humanistika tendencija, u celini posmatrana ni u doba Rimljana, niti u eri novovekovnih graanskih nacio-

nalnih drava: humanizam kao re, i kao predmet, uvek je imao neto to mu je stajalo nasuprot, poto je on angaman

za vraanje oveka iz varvarstva. Lako je razumljivo da su upravo ona doba koja imaju naroita iskustva sa varvarskim po-

tencijalom, osloboenim u nasilnim ljudskim odnosima, u isto vreme i doba u kojima je poziv na humanizam i medije

humanizacije obino jai i zahtevniji. Onaj ko danas pita o budunosti humanosti i medija humanizacije u stvari eli da zna


Kao i da univerzalne lektire, naravno, imaju nacionalno vaenje.


4/16

postoji li nada da se ovlada sadanjim tendencijama koje

svedoe o ovekovom zapadanju u divljatvo. Pri tom je, u

uznemirujuoj meri, od vanosti to da se zapadanje u divlja-

tvo, danas kao i uvek, dogaa upravo na visokom stepe-

nu razvoja moi, bilo da je u pitanju neposredna ratna ili

carska surovost, ili pak svakodnevna bestijalizacija ovekau medijima razobruene zabave. I za jedno i za drugo Rimlja-

ni slue kao model za jedno svojim sveproimajuim mi-

litarizmom, a za drugo svojom prorokom zabavnom indu-

strijom krvavih igara. Latentna tema humanizma je, dakle, to

kako oveka obuzima divljatvo, a njegova latentna teza gla-

si: prava lektira pripitomljuje.

Fenomen humanizma danas zasluuje panju pre svega za-

to to koliko god prikriveno i stidljivo podsea na to daljude visoke kulture neprestano oblikuju dve sile; da bismo

pojednostavili, nazvaemo ih uticajem koji koi i uticajem

koji otputa konice. Krdu humanizma pripada uverenje

da su ljudi ivotinje izloene uticaju i da je stoga neop-

hodno omoguiti da do njih stigne prava vrsta uticaja. Etike-

ta humanizma podsea u lanoj bezazlenosti na nepre-

stanu borbu za oveka, koja se odigrava kao rvanje tenden-

cija bestijalizovanja i pripitomljavanja.U Ciceronovo doba jo je bilo lako identifikovati oba uticaja,

jer je svaki od njih imao svoj vlastiti, karakteristini medij.

to se tie bestijalizujueg uticaja, Rimljani su sa svojim am-

fiteatrima, hajkama na ivotinje, igrama do smrti i spektakli-

ma pogubljenja, instalirali najuspeniju mreu masovnih

medija u starom svetu. Na uzavrelim stadionima Sredozemlja

na svoje je, kao nikada do tada, i kao retko kada posle, doao

homo inhumanus, kod koga vie nije bilo konica.U doba careva, snabdevanje rimskih masa fascinacijama ko-

je su ih bestijalizovale postalo je neizbena, rutinski sprovo-

ena tehnika vladavine, koja je zahvaljujui satirinoj formu-

li hleba-i-igara sve do sada ostala zapamena. Antiki hu-

manizam je razumljiv samo ako se posmatra kao uesnik u

medijskom sukobu odnosno, kao otpor knjige amfiteatru

i kao suprotstavljenost filozofske lektire, koja ui strpljenju,

promiljanju i ini ovenim, i struje oneoveujuih senza-

cija i opijata koji na stadionu kljuaju u nestrpljenju. Ono to

su obrazovani Rimljani nazivali humanitas-om bilo bi ne-zamislivo bez zahteva za apstinencijom od masovne kulture

u teatrima uasa. Ako je sam humanista nekad zalutao ukretavu gomilu, onda je to samo zato da bi ustanovio kako

je i sam ovek, i kako se stoga moe inficirati bestijalnou.

On se iz teatra vraa kui, posramljen zbog svog nenamer-

nog uestvovanja u infektivnoj senzaciji, i sklon je da prizna

kako mu nita ljudsko nije strano. Ali, time je reeno da je

ljudskost u tome da se za razvoj vlastite prirode odaberu pri-

pitomljavajui mediji, a da se odustane od onih koji utiu na

otputanje konica. Smisao ovog izbora medija je u tome dase oduimo od vlastite mogue bestijalnosti i da se odmak-

nemo od rasoveujue eskalacije bune gomile teatra.

Na osnovu ovih nagovetaja je jasno: sa pitanjem o humani-zmu ima se u vidu mnogo vie od bukolikog nasluivanja

da itanje obrazuje. Sa njim se postavlja nita manje nego

pitanje o antropodiceji odnosno, o odreenju oveka u po-

gledu njegove bioloke otvorenosti i moralne ambivalenci-

je. Ali, pre svega, od sada je pitanje kako ovek moe dapostane istinski, odnosno pravi ovek, pitanje medija ako

pod medijima razumemo komuniono sredstvo i sredstvo ko-

munikacije, ijom upotrebom ljudi sami sebe obrazuju za ono

to mogu postati, i za ono to e postati.

U jesen 1946. godine u najjadnijoj udolini evropske po-sleratne krize filozof Martin Hajdeger pie tekst o huma-

nizmu, tekst koji e postati slavan i za koji se, na prvi pogled,

ini da se moe razumeti kao debelo pismo prijatelju. Ali,prijateljevanje u iju korist stvara ovo pismo vie nije bilo

jednostavna graanska komunikacija ljubitelja lepih umet-

nosti, a pojam prijateljstva koji koristi ova znaajna filozof-

ska poslanica ni u kom sluaju vie nije bio onaj pojam za-

jednitva nacionalne publike i njenog klasika. Dok je formu-

lisao ovo pismo, Hajdeger je znao da mora da govori krhkim

R.E..>190

Tek sa anrom Chain Saw Massacre Movies moderna masovna kultura je dostiglanivo antinog konzumiranja bestijalnosti. Upor. Marc Edmundson,Nightmare on Main-street. Angels, Sadomasochism and the Culture of the American Gothic; Cambridge,MA, 1997.


5/16

glasom, odnosno da pie nesigurnom rukom, i da ni u kom pogledu vie ne sme da pretpo-

stavi prestabiliranu harmoniju autora i njegovih italaca. Za njega u to vreme nije bilo izve-

sno da li uopte jo ima prijatelja, i da li se prijatelji jo mogu pronai, pa je ponovo morala

da se postavi osnova prijateljstava, van svega to je do tada u Evropi, i u njegovoj naciji, va-

ilo kao temelj prijateljstva meu obrazovanima. Barem jedno je jasno: ono to je filozof te

jeseni 1946. stavio na papir nije bilo govor naciji, niti govor buduoj Evropi; bio je to njegovvieznani, istovremeno oprezan i odvaan pokuaj da se predstavi jedinom preostalom bla-

gonaklonom primaocu njegove poruke a pri tom je nastalo, to je ve veoma neobino za

oveka Hajdegerove regionalistike prirode, pismo strancu, potencijalnom prijatelju u dalji-

ni, mladom misliocu koji je sebi dopustio da za vreme nemake okupacije Francuske bude

oduevljen nemakim filozofom.

Dakle, nova tehnika sklapanja prijateljstva? Nova pota? Drugi nain da se oko spisa, posla-tog u daljinu, okupe oni koji se slau i zajedno razmiljaju? Drugaiji pokuaj humanizovanja?

Novi drutveni ugovor nosilaca neskuenog razmiljanja, koje vie nije nacional-humanisti-ko? Hajdegerovi protivnici, naravno, nisu propustili da kau kako je skromni mali ovek iz Me-

skirha ovde instinktivno zgrabio prvu priliku koja mu se posle rata ukazala, da poradi na svo-

joj rehabilitaciji: tako je on navodno lukavo iskoristio predusretljivost svog francuskog oboa-

vaoca da bi se iz politiki sumnjive pozicije ispeo na visine mistine misaonosti. Ova sumnji-

enja mogu da zvue sugestivno i ispravno, ali ona ipak previaju kakav je misaoni i komuni-

kaciono-strateki dogaaj predstavljao ovaj ogled o humanizmu, koji je Hajdeger najpre oda-

slao anu Bofreu u Pariz, a kasnije ga sam preveo i objavio. U ovom spisu, koji bi po formi

trebalo da bude pismo, Hajdeger otkrivajui i preispitujui pretpostavke evropskog humani-zma, otvara trans-humanistiki, odnosno post-humanistiki misaoni prostor, u kojemse od tada kretao najznaajniji deo filozofskog miljenja o oveku.

Iz jednog Bofreovog teksta Hajdeger preuzima sledeu formulaciju: Comment redonner unsens au mot Humanisme?U pismu mladom Francuzu je i blagi prekor onoga ko postavlja

pitanje, prekor koji se najjasnije otkriva u replikama koje neposredno slede:

Ovo pitanje proizlazi iz namere da se drimo rei humanizam. Pitam

se da li je to nuno. Ili je nesrea koju donose svi nazivi ove vrste ve do-voljno oigledna?

Vae pitanje ne samo da pretpostavlja da elite da se drite rei huma-nizam, ve sadri i priznanje da je ova re izgubila svoj smisao.(O humanizmu, 1949, 1981, str. 7 i 35)

Time je ve razotkriven jedan deo Hajdegerove strategije: ukoliko se eli, u prvobitnoj jedno-stavnosti i neizbenosti, ponovo iskusiti pravi zadatak miljenja koji humanistika, odno-


Ovaj gest previaju oni koji ele da u Hajdegerovoj onto-antropologiji vide antihuma-nizam, to je budalasta formulacija koja sugerie da se radi o nekoj vrsti mizantropije.


6/16

sno metafizika tradicija ve eli da predstavi

kao reen mora se odustati od rei humani-

zam. Zaotreno reeno: zato oveka i njego-

vo merodavno filozofsko samopredstavljanje

u humanizmu iznova hvaliti kao reenje, ka-

da je upravo katastrofa sadanjice pokazala daje problem sam ovek, zajedno sa svojim siste-

mima metafizikog samonadmaivanja i sa-

moobjanjavanja? Ovo vraanje Bofreovog pi-

tanja na njegovo mesto nije lieno uiteljeve

zluradosti, jer se time, u sokratovskom mani-

ru, ueniku prebacuje zbog pogrenog odgo-

vora koje smo pitanje ve sadri u sebi. Isto-

vremeno se to ini i sa misaonom ozbiljnou,jer tri su glavna i kurentna medikamenta evrop-

ske krize od 1945: hrianstvo, marksizam i eg-

zistencijalizam, rame uz rame, okarakterisana

kao podvrste humanizma koje se meusobno

razlikuju samo u povrinskoj strukturi zao-

trenije reeno: okarakterisani su kao tri na-

ina da se izbegne krajnji radikalizam pitanja

o sutini oveka.Hajdeger se nudi da stane na kraj neizmernimpropustima evropskog miljenja nepostavlja-

nju pitanja o sutini oveka na jedini prime-

reni, on misli: egzistencijalno-ontoloki, na-

in; autor u najmanju ruku nagovetava svo-

ju spremnost da slui konano ispravno po-

stavljenom pitanju, kakav god bio njegov tre-

nutni izraz. Ovim naizgled skromnim obrtomHajdeger razotkriva zaprepaujue posledice:

humanizam u svom antikom, u svom hri-

anskom, kao i u svom prosvetiteljskom liku

potvrdie se kao agent dvehiljadegodinjeg

nemiljenja; bie mu prebaeno da je svojim

prebrzo datim, prividno oiglednim i neodolji-

vim tumaenjima ovekove sutine zapreio

pojavljivanje pravog pitanja o ljudskoj suti-

ni. Hajdeger objanjava da se u njegovom delu

o biu i vremenu ne misli protiv humanizma za-

to to je humanizam precenio humanitas, ve

zato to ga nije postavio dovoljno visoko (O

humanizmu, str. 21). Ali, ta to znai da ljud-

ska sutina nije postavljena dovoljno visoko?

To najpre znai da se treba odrei uobiajenog,

pogrenog uniavanja. Pitanje o sutini ove-

ka nee doi na pravi put sve dok se ne napra-vi odmak prema najstarijem, najtvrdoglavijem i

najpogubnijem obiaju evropske metafizike: de-

finisanju oveka kao animal rationale. U ovom

tumaenju ljudske sutine oveka se razumeva

kao animalitas proiren duhovnim dodacima.

Tome se suprotstavlja Hajdegerova egzistenci-

jalno-ontoloka analiza, za nju se sutina o-

veka nikada ne moe iskazati iz zooloke ili bi-oloke perspektive, ak iako se u nju redovno

ukljuuje i duhovni ili transcendentni faktor.

U ovoj taki Hajdeger ostaje neumoljiv, on kaobrini aneo sa ukrtenim maevima staje iz-

meu ivotinje i oveka kako bi onemoguio

bilo kakvu ontoloku zajednicu meu njima.

On doputa da ga njegov antivitalistiki i antibi-

oloki afekt dovede do gotovo histerinih iz-java, recimo kada objanjava kako se ini da

je sutina boanskog nama blia od zaprepa-

ujue sutine ivoga (O humanizmu, str.

17). U srcu ovog antivitalistikog patosa deluje

saznanje da se ovek od ivotinje razlikuje po

ontolokoj, a ne po specifinoj ili genetskoj ra-

zlici, zbog ega se on ni pod kojim uslovima ne

sme posmatrati kao ivotinja sa kulturnim ilimetafizikim plusom. tavie, sam nain o-

vekovog postojanja se esencijalno, i po svom

osnovnom ontolokom obeleju, razlikuje od

svih ostalih biljnih ili ivotinjskih bia; jer o-

vek ima svet i jeste u svetu dok su rastinje i

ivotinje prikovane za svoju okolinu.

Ako postoji filozofska osnova za govor o ljud-skom dostojanstvu, onda je ona u tome to se

oveku obratilo samo Bie (Sein) i to je ovek,

kako to Hajdeger, kao pastoralni filozof, voli da

kae, postavljen da ga uva. Zato ljudi imaju

R.E..>192


7/16

jezik ali, po Hajdegeru, oni ga ne poseduju pre

svega zato da bi se sporazumevali i da bi se u

ovom sporazumevanju meusobno pripitomlja-

vali.

Jezik je kua Bia, u njemuprebivajui ovek eksistira

tako to pripada istini Bia,uvajui je.

Tako je u odreenju onog

ljudskog kod oveka, kao eks-

istencije, stalo samo do toga

da ovek nije ono sutinsko,

ve je to Bie, kao dimenzijaekstatike eksistencije.(O humanizmu, str. 24)

U oslukivanju ovih, u poetku hermetikih for-mulacija javlja se pitanje kako Hajdegerova kri-

tika humanizma moe biti tako sigurna da ne-

e zavriti u ne-humanizmu. Odbacujui tvrd-

nju humanizma da je sam humanizam ve udovoljnoj meri predoio prirodu oveka, i to-

me suprotstavljajui svoju onto-antropologiju,

Hajdeger se, na indirektan nain, ipak dri naj-

vanije funkcije klasinog humanizma, prija-

teljevanja ljudi sa reima drugih on ak ra-

dikalizuje ovaj motiv prijateljevanja i iz peda-

gokog polja ga premeta u centar ontolokog

promiljanja (Besinnung).Ovo je smisao esto citirane i mnogo ismeva-ne fraze o oveku kao pastiru Bia. Koristei sli-

ke iz motivacionog kruga pastorala i idila, Haj-

deger govori o ovekovom zadatku, zadatku

koji je njegova sutina, i o ljudskoj sutini iz ko-

je proistie ovekov zadatak: upravo da uva

Bie i da Biu odgovara (entsprechen). Narav-no, ovek Bie ne uva kao to se uva ast, ve

pre kao to pastir uva svoje stado na istini

(Lichtung), sa znaajnom razlikom to je ovde

umesto stada na uvanje dat svet kao otvo-

rena okolnost kao i u tome to ovo uvanje

nije slobodno izabran zadatak u vlastitom in-

teresu, ve je samo Bie oveka postavilo za

uvara. Mesto na kojem ovo postavljenje va-

i jeste istina, odnosno mesto na kojem Bie

izlazi kao ono to tu jeste.Izvesnost da je vie promislio i vie ponudionego humanizam, Hajdegeru daje okolnost da

je ovek, shvaen kao istina Bia, uvuen u

pripitomljavanje i prijateljevanje koje ide du-

blje nego to moe da dosegne bilo kakvo hu-

manistiko odvajanje od bestijalnosti i bilo ka-

kva nauena ljubav prema tekstu koji govori

o ljubavi. Odreujui oveka kao pastira i su-seda Bia, a jezik oznaujui kao kuu Bia, on

oveka dovodi u vezu odgovaranja sa Biem

koje mu namee radikalnu priguenost (Ver-

haltenheit), i njega pastira osuuje na bli-zinu ili dohvat kue; on ga izlae promilja-

nju koje vie koristi mirovanje i oslukivanje

u tiini nego to je to i najobuhvatnije obra-

zovanje ikada bilo u stanju. ovek je izloen ek-statinom priguenju koji ide dalje od civilizo-

vanog zastajanja italaca, koji se pobono od-

nose prema tekstu, pred reju klasika. Hajde-

gerovsko stanovanje u kui jezika odreeno

je kao strpljivo oslukivanje onoga to e biti

dato da kae samo Bie. Ono priziva oslukiva-

nje bliskog, u kojem ovek mora da bude tii i

pitomiji od humaniste koji ita klasika. Hajde-ger eli oveka predanijeg od onoga ko je sa-

mo dobar ita. On hoe da zapone proces

stvaranja prijateljstva u kojem ni on sam vi-

e nee biti prihvaen kao jedan od klasika ili

autora; najbolje bi bilo kada bi publika, koju,

naravno, moe da ini samo nekolicina onih ko-

ji slute, shvatila da je kroz njega, mentora pita-

nja o Biu, ponovo poelo da govori samo Bie.

Time Hajdeger Bie proglaava jedinim autoromsvih bitnih pisama i sebe postavlja za njego-

vog aktuelnog zapisniara. Ko govori iz takve



8/16

pozicije, sme da zapisuje i zamuckivanje i da objavljuje u-

tanje. Bie, dakle, alje odsudna pisma, tanije reeno, daje

mig duhovno prisutnim prijateljima, prijemivim susedi-

ma, okupljenim tihim pastirima, ali koliko vidimo, ovaj krug

pastira i prijatelja Bia ne moe da oformi naciju, ak ni al-

ternativnu kolu ne na posletku i zato to ne moe po-

stojati javni kanon migova Bia tako da se Hajdegerova

opera omnia do daljeg moe itati kao merilo i glas bezi-

menog nad-autora.

U pogledu ove tamne komunikacije do daljeg ostaje potpu-no nejasno kako moe biti sazdano jedno drutvo suseda

Bia pre nego to se jasno otkrije, to drutvo se svakako

mora shvatiti kao nevidljiva crkva ratrkanih pojedinaca, od

kojih svaki na svoj naih oslukuje ono udesno i eka reiu kojima e se oglasiti ono to je govornicima dato da kau o

jeziku. Zamorno je ovde dalje ulaziti u kriptokatoli-ki karakter hajdegerijanskih meditacionih figura. Sada je pre-

sudno samo to da se kroz Hajdegerovu kritiku humanizma

propagira promena dranja, koja, daleko prevazilazei sve hu-

manistike vaspitne ciljeve, oveka upuuje na misaonu aske-

zu. Samo pomou ove askeze moglo bi se formirati drutvo

mislilaca s one strane humanistikog literarnog drutva; bi-la bi to zajednica ljudi koji su oveka izmestili iz sredita, po-

to su shvatili da egzistiraju samo kao susedi Bia a ne

kao samovoljni kuevlasnici ili stanari koji su opremili stan i

vie se ne mogu izbaciti. Ovoj aksezi humanizam ne moe dati

doprinos, sve dok ostaje orijentisan prema idealu jakog o-

veka.

Humanistikim prijateljima autora, koji su samo ljudi, ne-dostaje dar slabosti u kojoj se Bie pokazuje onima koji su do-dirnuti, prozvani. Po Hajdegeru, od humanizma ne vodi ni-

jedan put do ove zaotrene vebe ontoloke poniznosti; on,

tavie, u njemu vidi doprinos istoriji naoruavanja su-

bjektivnosti. Hajdeger istoriju evropskog sveta zaista tumai

kao pozornicu militantnog humanizma; ona je polje na ko-

jem ljudska subjektivnost, sa sudbinskom doslednou, osva-

ja mo nad svim bivstvujuim. Iz ove perspektive humani-

zam mora da se pokae kao prirodni sauesnik svih mogu-

ih uasa koji bi mogli da se izvre u ime ljudske dobrobiti.

I u traginoj titanomahiji sredine ovog veka, izmeu bolj-

evizma, faizma i amerikanizma, suprotstavljaju se po Haj-

degerovom vienju samo tri varijante iste antropocen-

trine sile i tri kandidata za humanizmom optoe-nu vladavinu svetom. Pri tom faizam gubi korak zato to vi-

e od drugih konkurenata obelodanjuje svoj prezir prema

koeim vrednostima mira i obrazovanja. Faizam je zaista

metafizika otputanja konica moda ak otkoujui ob-

lik metafizike. Sa Hajdegerovog stanovita, faizam je bio

sinteza humanizma i bestijalnosti to e rei, paradoksal-na koincidencija koenja i otkoivanja.

S obzirom na tako neuvena prebacivanja i izvrtanja, jasnoje da se iznova mora postaviti pitanje o osnovi pripitomlja-

vanja i obrazovanja oveka; iako se Hajdegerove ontoloke

pastirske igre koje su ve u svoje vreme zvuale neobi-

no i bestidno danas ine sasvim anahrone, one su ipak

zaslune, bez obzira na to to su neugodne i nespretno za-

stranjuju, za artikulaciju epohalnog pitanja: ako je huma-nizam kao kola pripitomljavanja oveka propao, ta onda

jo pripitomljuje oveka? ta pripitomljuje oveka ukoliko

su njegovi dosadanji napori da sam sebe pripitomi u stvari

doveli samo do toga da on osvoji mo nad svime bivstvuju-

im? ta pripitomljuje oveka ako je posle svih dosadanjih

eksperimenata sa vaspitanjem ljudskog roda ostalo nejasno

koga, ili ta, vaspita vaspitava, i za ta? Ili se pitanje odga-

janja i formiranja oveka vie uopte ne moe na kompe-tentan nain postaviti samo u okviru teorije pripitomlja-

vanja i vaspitanja?

U onome to sledi skrenuemo sa Hajdegerovih upuiva-nja na mirovanje u konanim oblicima promiljajueg milje-

nja (besinnlichen Denkens) tako to emo pokuati da pre-

R.E..>194

Inae je isto tako jasno kako bi izgledalo drutvo koje ine samo dekonstruktivisti, ilipak drutvo sainjeno samo od uenika Levinasa, koji bi uvek davali prednost drugomekoji pati.Upor. Silvio Vietta, Heideggers Kritik am Nationalismus und der Technik, Tbin-gen 1989.


9/16

ciznije istorijski okarakteriemo ekstatiku istinu na kojoj

ovek doputa da mu se Bie obrati. Pokazae se da ljudski

boravak na istini hajdegerovski reeno, stajanje-u ili bi-

vanje-zadranim-u oveka u istini Bia nikako nije onto-

loki pra-odnos, nedostupan daljim pitanjima. Postoji isto-

rija ovekovog istupanja na istinu, istorija koju Hajdeger od-

luno ignorie socijalna istorija ovekove otvorenosti da ga

dodirne pitanje o Biu i istorijska pokretljivost u zevu onto-

loke razlike.

Ovde najpre treba govoriti o prirodnoj istoriji oputenosti(Gelassenheit) pomou koje je ovek mogao da postane i-

votinja otvorena za svet i sposobna za svet, a kao drugo, o so-

cijalnoj istoriji pripitomljavanja, istoriji koja je omoguila

da ovek sam sebe, izvorno, iskusi kao bie koje se pri-bira, kako bi odgovaralo celini. Stvarna istorija istine od koje istorije mora poi produbljeno promiljanje o o-

veku, koje ide preko humanizma sastoji se tako od dve

velike prie koje konvergiraju u jednu zajedniku perspek-

tivu, odnosno u prikaz nastanka sapiens-oveka od sapi-

ens-ivotinje. Prva od ove dve prie govori o avanturi homi-

nizacije. Izvetava o tome kako je u dugakim periodima pra-

ljudsko-ljudske praistorije od sisara koji raa ive mladunce,oveka, nastao rod bia koja se prerano raaju, koja ako

se sme govoriti tako paradoksalno u svoju okolinu stupa-

ju sa rastuim vikom ivotinjskih nesavrenosti u odnosu

na ivotinje. Ovde se odvija antropogenetika revolucija

proboj biolokog roenja u in dolaska-na-svet. U svojoj tvr-

doglavoj suzdranosti prema svakoj antropologiji, i u svojoj

revnosti da poetnu taku u tu-Biu (Dasein) i u-svetu-Bi-

u (In-der-Welt-Sein) oveka ouva ontoloki istom, Haj-deger ovoj eksploziji nije posvetio ni priblino dovoljno pa-

nje. Jer to to ovek moe postati bie koje je u svetu, to svo-

je korene ima u istoriji roda, korene koji se mogu nagovesti-

ti preko ponornih pojmova preranog roenja, neotenije i

hronine ivotinjske nezrelosti oveka. Moglo bi se ak ii ta-

ko daleko da se ovek oznai kao bie koje nije uspelo u svom

bivanju ivotinjom i svom trajanju kao ivotinja. Time to

je neuspelo kao ivotinja, ovo neodreeno bie se strmo-

glavljuje u okolinu i tako zadobija svet u ontolokom smislu.

Ovaj ekstatiki dolazak-na-svet i ovo prisvajanje od stra-

ne Bia oveku je u kolevci dato kao nasledstvo istorije nje-

govog roda. Ako je ovek u svetu, onda je to stoga to je on

deo kretanja koje ga dovodi na svet i svetu ga izlae. On je

proizvod hiper-roenja koje od odojeta pravi oveka sveta.

Ovaj egzodus bi stvorio samo psihotine ivotinje da posleizlaska u svet nije odmah usledilo useljenje u ono to je Haj-

deger nazvao kuom Bia. Tradicionalni jezici ljudskog ro-

da uinili su da se ekstaza bivanja-u-svetu moe preiveti,tako to su ljudima pokazali kako se njihovo Bie-kod-sve-

ta odmah moe iskusiti i kao bie-kod-sebe. Utoliko to je

istina dogaaja/susreta na granici istorije kulture i istori-

je prirode, i ljudsko dolaenje-na-svet od rana ima obele-

ja dolaenja-do-jezika.Ali istorija istine ne moe da se razvije samo kao pria o use-ljenju u kue jezika. im ljudi koji govore zajedno ive u ve-

im grupama, i im su vezani ne samo za kue jezika, ve iza izgraene kue, oni ulaze u polje moi naina ivota u stal-

nim naseljima. Njih vie ne zaklanjaju samo njihovi jezici, ve

ih i njihova prebivalita pripitomljuju. Na istini se uzdiu

kao njena najupadljivija obeleja kue ljudi (uz hra-

move bogova i palate vladara). Istoriari kulture su obja-

snili da je sa obrazovanjem stalnih naselja i odnos izmeu

oveka i ivotinje dobio novi predznak. Kad je kua pripito-

mila oveka, poeo je i ep domaih ivotinja. Njihova pove-zanost sa kuama ljudi nije naprosto samo stvar pripitomlja-

vanja, ve i dresure i uzgoja.

ovek i domaa ivotinja istorija ove neuvene kohabitaci- je jo uvek nije na odgovarajui nain predstavljena, a ak


O motivu okupljanja upor. Manfred Schneider, Kollekten des Geistes, u:NeueRundschau 1999, sveska 2, str. 44 i dalje.Na drugim mestima sam pokazao kako sve vie treba raunati sa ovekovim dola-enjem-u-sliku: P. Sloterdajk, Sphren I, Blasen; Sphren II, Globen, Frankfurt1998/1999.


10/16

ni filozofi, do danas, nisu hteli da priznaju ta je to to oni sami treba da potrae u toj isto-riji. Samo je na malo mesta smaknut veo filozofskog utanja o kui, oveku i ivotinji kao obiopolitikom kompleksu, i ono to se tada moglo uti bilo je upuivanje na probleme koji izazivaju

vrtoglavicu, probleme koji su za oveka, do daljeg, preteki. Od toga je jo i najmanji problem

unutranja povezanost nastanjenosti u kui i stvaranja teorija jer bi se moglo ii tako daleko

da se teorija odredi kao vrsta kunog posla, ili tavie, kao vrsta kune dokolice; teorija je, po anti-

kim definicijama, bila isto to i vedri pogled kroz prozor ona je u prvom redu stvar kontemplacije,

dok u novo doba od kada je znanje postalo mo nedvosmisleno dobija karakter rada. U ovom

smislu bi prozori bili istine zidova, iza kojih ovek postaje bie sposobno za teoriju. I etnje, u

kojima se pretapaju kretanje i promiljanje, derivati su prebivanja u kui. Jo su i Hajdegerove

ozloglaene misaone etnje umskim i poljskim stazama kretanja nekoga ko iza sebe ima kuu.

Ipak, ovo proizlaenje istine iz osigurane kue pogaa samo najbezazleniji aspekt nastajanjaovekom u kuama. istina je istovremeno i bojno polje i mesto odluke i izbora. S obzirom na

to, vie se nita ne moe uraditi obrtima filozofske pastorale. Tamo gde su kue, tu se mora od-luiti ta treba da postane od ljudi koji ih nastanjuju; u inu i kroz in e se odluiti koje vrste

kuegraditelja dobijaju prednost. Na istini se pokazuje za kakve se uloge ljudi bore, im na-

stupe kao graditelji gradova i carstava. O emu se ovde zaista radi, u nabaajima koje oduzima-

ju dah, opisuje majstor opasnog miljenja, Nie, u treem delu svog Tako je govorio Zaratu-

stra, pod naslovom O vrlini koja smanjuje.

Jer je (Zaratustra) hteo da sazna ta se u meuvremenu dogodilo sa o-

vekom: da li postao vei ili manji. I jednom je video niz novih kua; za-udio se i rekao:

ta znae ove kue? Uistinu, nije ih velika dua ovde postavila kao svo-

ju sliku i priliku! ove sobe i ostave: zar mukarci tu mogu ulaziti i izlaziti?

-

I Zaratustra zastade i pone razmiljati. Konano rastueno ree: Sve

je postalo manje!

Svuda vidim nie kapije: ko je moga roda, verovatno jo moe kroz njihproi, ali mora se sagnuti!

Idem kroz ovaj narod i drim oi otvorene: smanjili su se i postaju sve

manji: a to je zbog njihovog uenja o srei i vrlini.

Neki od njih imaju volju, ali veina njih su samo tuom voljom...

Oni su okruglasti, pravini i dobri jedni prema drugima, kao to suzrnca peska okruglasta, pravina i dobra prema drugim zrncima peska.

R.E..>196

Jedan od retkih izuzetaka je filozofkinja Elisabet de Fontenej (Elisabeth de Fontenay) saknjigom Le silence des btes, La philosophie face lepreuve de lanimalit, kao i filo-zof i istoriar civilizacije Tomas Maho (Thomas Macho) sa tekstom Tier, u: Christoph Wulf

(Hrsg.):Handbuch Historischer Anthoropologie, Weinheim und Basel 1997, str. 62-85.


11/16

Skromno zagrliti malu sreu to se zove odanost!

Oni u osnovi najvie ele sasvim prosto jedno: da im niko ne nanosi bol

Vrlina je za njih ono to ini skromnim i pitomim: tako su od vuka na-

pravili psa, a od samog oveka najbolju ovekovu domau ivotinju.(KSA 4, str. 211-214)

Nema sumnje da se u ovom rapsodijskom nizu izreka krije teorijski diskurs o oveku kao sili kojapripitomljuje i uzgaja. Iz Zaratustrine perspektive ljudi dananjice su pre svega uspeni uzgajiva-

i, kojima je polo za rukom da od divljeg oveka stvore poslednjeg oveka. Samo se po sebi razu-

me da to nije bilo mogue samo uz humanistika sredstva pripitomljavanja, dresiranja i vaspita-

vanja. Tezom o oveku kao uzgajivau oveka humanistiki horizont se razara, poto humanizam

nikada ne moe i ne sme da misli dalje od pitanja o pripitomljavanju i vaspitanju: humanista

dobija oveka i ka njemu usmerava svoja sredstva za pripitomljavanje, dresiranje, obrazovanje

uveren, kakav je, u nunu meuzavisnost itanja, sedenja i omekavanja.Tome nasuprot Nie koji je jednako paljivo itao i Darvina i svetog Pavla veruje da izasvetlog horizonta kolskog pripitomljavanja oveka vidi jedan drugi, tamniji horizont. Naslu-

tio je podruje u kojem zapoinju bitke oko toga u kojem e smeru krenuti uzgoj oveka i

ovo podruje je ono u kojem se pokazuje drugo, skriveno lice istine. Kada Zaratustra ide

kroz grad u kojem je sve postalo manje, on vidi rezultate do sada uspene i neprikosnovene

politike uzgoja: ljudi ini se njemu zgotovljeni vetim povezivanjem etike i genetike, sa-

mi su sebe uzgojili da budu manji. Sami su sebe podvrgli domestikaciji i na samima sebi po-

krenuli proces prirodne selekcije u pravcu prijemivosti domae ivotinje.Iz ovog uvida proistie neobina Zaratustrina kritika humanizma kroz odbijanje lane beza-zlenosti u koju se novovekovni ovek zaogre. Zaista, ne bi bilo uopte bezazleno ako bi o-

vek oveka uzgajao u smeru bezazlenosti. Nieovo sumnjienje celokupne humanistike kul-

ture ide na to da razotkrije tajnu domestikacije oveka. On eli da dosadanje vlasnike mo-

nopola nad uzgojem svetenike i uitelje koji se predstavljaju kao prijatelji ljudi kao i nji-

hove preutane funkcije, nazove pravim imenom, i da lansira svetskoistorijski novu vrstu su-

koba izmeu razliitih odgajivaa i razliitih programa gajenja.

Nie za budunost zahteva ovakav temeljni konflikt: borbu izmeu ljudi koji su odgajeni dabudu mali i ljudi koji su ogajeni da budu veliki moglo bi se jo rei, izmeu humanista i su-

perhumanista, prijatelja oveka i prijatelja natoveka. Simbol natoveka kod Niea ne oznaa-

va san o brzom otputanju konica ili povratku u bestijalno kao to su tridesetih godina

matali loi itaoci Niea, obuveni u vojnike izme. Ovaj izraz ne oznaava ideju odgajivanja

koje bi oveka vratilo u stanje pre vremena domaih i crkvenih ivotinja. Kada Nie govori od

natoveku, onda on misli na doba koje je daleko od sadanjosti. On meru uzima

na ranijim hiljadugodinjim procesima, u kojima se, zahvaljujui intimnom ukrtanju uzgoja,pripitomljavanja i vaspitanja, proizvodio ovek to je poduhvat koji je, dodue, u velikoj


Faistiki orijentisani itaoci Niea uporno su previali da se u odnosu na njih, i sa-danjost uopte, radi samo o razlici i zmeu ljudskog i odvie ljudskog.


12/16

meri uspeo da ostane nevidljiv, i koji je pod maskom kole

za svoj predmet imao projekt domestikacije.

Ovim nagovetajima a na ovom polju nije ni mogue, ni-ti primereno nita vie od nagovetaja Nie ocrtava ogrom-

ni predeo na kojem e ovek morati u budunosti da se od-

redi, bez obzira na to da li u tome neku ulogu ima vraa-

nje na koncept natoveka ili ne. Vrlo je mogue i da je Zara-

tustra bio govorna maska jedne filozofske histerije, ije je in-

fektivno dejstvo danas, a verovatno i zauvek, prolo. Ali dis-

kurs o razlici i ukrtanju pripitomljavanja i gajenja, uopte

upuivanje na sumrak svesti o produkciji oveka i uopte-

no reeno: o antropotehnikama to su prednosti od kojih

dananje miljenje ne moe da skrene pogled, osim ako ne

eli da se iznova posveti tome da oveka ini bezazlenim.Nie je verovatno preterao kada je irio sugestiju da je pre-

tvaranje ljudi u domae ivotinje osmiljen poduhvat pa-

storalne druine odgajivaa, odnosno projekt klerikalnog, pa-

vlovskog instinkta, koji nanjui sve to bi na oveku moglo

postati samovoljno i samosvojno, i protiv toga odmah upo-

trebljava sredstva za kopljenje i uutkivanje. Ovo je sva-

kako bila hibridna misao, najpre zato to potencijalni pro-

ces odgoja koncipira isuvie kratkorono kao da je bilodovoljno nekoliko generacija svetenika da od vukova na-

pravi pse, a od praoveka bazelske profesore, ahibridna je i zbog toga to pretpostavlja inioca koji plani-

ra, dok pre treba raunati sa odgojem bez uzgajivaa, da-

kle sa biokulturnim plutanjem bez subjekta. Ali, i kada se

ukloni preterivanje i antiklerikalno sumnjienje, od Nieo-

ve ideje ostaje jezgro, dovoljno vrsto da provocira kasnije

promiljanje o humanosti, s one strane humanistike be-zazlenosti.

Da je domestikacija oveka velika nakaradna zamisao, odkoje je humanizam od antike pa sve do danas okretao po-

gled i samo uvid u to je dovoljan da se naemo u dubo-

koj vodi. Kada vie ne budemo imali oslonac pod nogama,

onda poinje da nas preplavljuje oiglednost toga da za

domestikaciju nikada nije bilo dovoljno samo vaspitno pri-

pitomljavanje i prijateljavanje ljudi i slova. itanje (lesen) je

svakako bilo velika sila koja je oblikovala oveka i ona je to

jo uvek, ali u skromnijoj meri; odabir (auslesen), meutim,kako god se vrio, uvek je bio u igri kao mo iza moi. Lekci-

je i selekcije su uvek bile u meusobnoj vezi, vie nego to

je to bilo koji istoriar kulture hteo i umeo da promisli; ak

i ako nam se do daljeg ini nemoguim da dovoljno preci-

zno rekonstruiemo odnos itanja i biranja, ipak postoji vie

od neobavezne slutnje da ovaj odnos ima svoju realnost.

Sama pisana kultura je sve do nedavnog opteg opisme-njavanja pokazivala otre selektivne uinke; ona je stvorila

duboke jazove u privrednim drutvima i otvorila ponor iz-

meu pismenih i nepismenih, ponor ija je nepremostivostgotovo dostigla otrinu specifine razlike. Ako bi se, upr-

kos Hajdegerovim opomenama, jo jednom progovorilo an-

tropoloki, ljudi istorijskih vremena mogli bi da se definiu

kao ivotinje od kojih neke umeju da piu i itaju, a druge

ne. Odavde je samo jedan korak, dodue zahtevan, do teze

da su ljudi ivotinje od kojih neke uzgajaju sebi ravne, dok

su druge uzgajane to je misao koja je, od vremena Plato-

novih refleksija o vaspitanju i dravi, deo pastoralnog fol-klora Evropejaca. Neto od toga odjekuje i u citiranim Nie-

ovim reenicama, u kojima on kae kako od ljudi u malenim

kuama malo njih ima volju, a veina je samo predmet nei-

jeg htenja. Biti samo predmet htenja znai egzistirati samo

kao puki objekt, a ne kao subjekt izbora.

Obeleje tehnikog i antropotehnikog doba jeste to da ljudi svevie dospevaju na aktivnu, odnosno subjektivnu stranu se-

lekcije, a da pri tom ak ne moraju da vlastitom voljom pre-uzmu ulogu selektora. Uz to bi se jo moglo tvrditi: postoji

nelagodnost u moi izbora i uskoro e mogunost da se bu-

de nevin leati u eksplicitnom odupiranju tome da se kori-

sti mo izbora koja je faktiki osvojena. Ali, imsu u jednom polju moi znanja pozitivno razvijena, lo uti-

sak ostavlja ako ljudi kao u vremenima ranije nemoi

R.E..>198

O genezi psa, neoteniji i dr., upor. Dany-Robert Dufour:Lettres sur la nature hu-maine lusage des survivants, Paris 1999.Upor. P. Sloterdajk, Eurotaoismus. Zur Kritik der politischen Kinetik, Frankfurt1989. (Izlaganja o etici proputanja i koenja kao o progresivnoj funkciji).


13/16

dozvoljavaju da umesto njih dela via mo, bilo da je to bog,

sluaj ili neto tree. Poto puko suzdravanje ili odricanje

obino ne uspeva zbog svoje sterilnosti, u budunosti e bi-

ti vano da se igra aktivno preuzme u svoje ruke i da se for-

mulie kodeks antropotehnike. Takav kodeks bi povratno

promenio i znaenje klasinog humanizma jer bi sa njim

bilo raskriveno i zabeleeno da humanitas ne obuhvata sa-

mo prijateljstvo oveka sa ovekom; on uvek i sve ekspli-

citnije implicira da ovek za oveka predstavlja viu silu.

Neto od ovoga je i Nie imao na umu kada se osmelio dasamog sebe, u pogledu svog delovanja na daljinu, opie kao

force majeure. Moemo da zanemarimo sablazan koju je

izazvao ovaj iskaz, poto je za procenu takvih pretenzija vi-

e vekova, ako ne i vie hiljada godina isuvie rano. Ko imadovoljno daha da sebi predstavi vreme u kojem e Nie bi-

ti stvar istorije, kao to je Platon to bio za Niea? Dovoljno

je razjasniti sebi da e naredni dugaki periodi oveanstva

biti doba odluka o politici ljudskog roda. U njima e se po-

kazati da li je oveanstvu, ili njegovim glavnim kulturnim

frakcijama, polo za rukom da barem pokrenu uspean pro-

ces samopripitomljavanja. I u savremenoj kulturi odvija se

titanska borba impulsa pripitomljavanja i bestijalozivanjas jedne i njihovih medija s druge strane. Ve bi i vei uspe-

si pripitomljavanja bili iznenaujui u pogledu civilizacij-

skog procesa u kojem se, po svoj prilici, nezaustavljivo kotrlja

ni sa im uporediv talas poputanja konica. Da lie razvoj na dugi rok dovesti i do genetske reforme osobi-

na ljudskog roda da li e antropotehnologija budunosti

dospeti i do eksplicitnog planiranja ljudskih svojstava, da li

e oveanstvo moi da fatalnost roenja preobrati u raa-nje prema izboru i prenatalnu selekciju to su pitanja u

kojima, dodue mutno i sablasno, pred nama poinje da se

raskruje evolucioni horizont.

U obeleje humanitas-a spada i to da je ovek postavljenpred probleme koji su za njega isuvie teki, a da pri tom ne

moe da ih zbog njihove teine zanemari. Ova provokacija

ljudskog bia onim nepristupanim, koje je istovremeno i

nesavladivo, ostavila je neizbrisiv trag ve na poetku evrop-

ske filozofije moda je i sama filozofija upravo ovaj trag u

najirem smislu. Na osnovu reenog ne iznenauje to se ovaj

trag pokazuje upravo kao diskurs o uvanju i gajenju ove-

ka. U dijalogu Politikos rado se prevodi: Dravnik Platon

je daoMagna Charta-u evropske pastoralne politikologije.

Ovaj spis nije znaajan samo zato to se u njemu jasnije

nego bilo gde pokazuje ta je zaista antika podrazumevala

pod miljenjem osvajanje istine paljivom podelom ili raz-

deobom mnotva pojmova i stvari; njegovo jedinstveno me-

sto u istoriji miljenja o oveku lei pre svega u tome to je

ovaj dijalog voen gotovo kao radni razgovor odgajivaa u kojem ne uestvuju sluajno za Platona netipine linosti,

stranac i mladi Sokrat, kao da obinim Atinjanima ovakav raz-

govor ne bi bio dozvoljen; razgovor se vodi o tome kako,

kada je potrebno, odabrati dravnika kakvog u Atini nema, i

kako odgojiti narod kakvog jo nema ni u jednom emipirij-

skom gradu. Dakle, ovaj stranac i njegov sagovornik, mladi

Sokrat, posveuju se opasnom pokuaju da buduu politi-

ku, odnosno dravno-pastirsku vetinu, podvrgnu jasnimracionalnim pravilima.

Ovim projektom je Platon izazvao intelektualno uznemire-nje u ljudskom vrtu, uznemirenje koje se vie nikada nije mo-

galo stiati. Od Politikos-a, i od Politeia-e postoje diskursi

koji ljudsku zajednicu predstavljaju kao zooloki vrt, koji je

istovremeno i tematski park; dranje ljudi u vrtovima, od-

nosno gradovima, od tada se ini da je zoo-politiki zadatak.

Ono to se predstavlja kao promiljanje o politici uistinuje temeljna refleksija o pravilima za voenje ljudskog vrta.

Ako postoji dostojanstvo oveka koje zasluuje da se izrazi

kroz filozofsko promiljanje, onda je to pre svega zbog toga

to se ovek ne samo uva u politikom tematskom parku

ve u njemu sam sebe dri. Ljudi su bia koja sama sebe ga-


Upuujem ovde na talas nasilja koji je, trenutno, ve u itavom zapadnom svetu pro-dro u kole, naroito u SAD, gde su uitelji poeli da prave sisteme za odbranu od ue-nika. Kao to je u antici knjiga izgubila bitku sa teatrom, tako danas kola, ukoliko ne na-

stane nova struktura za kultivisanje koja utomljuje nasilje, moe da izgubi bitku protiv in-direktnog obrazovnog nasilja, televizije, bioskopa sa filmovima punim nasilja i drugim me-dijima koji doprinose poputanju svih konica.


14/16

je i uvaju, bia kako god ivela koja oko sebe uvek stvaraju prostor vrta. U gradskim vrtovima, nacionalnim parkovi-

ma, kantonalnim parkovima, ekolokim vrtovima svuda ljudi moraju obrazovati miljenje o tome kako treba da se regu-

lie njihovo samoodranje.

to se tie platonskog zoolokog vrta i njegovog preureenja, njemu je pre svega stalo da sazna da li izmeu populacijei uprave postoji samo graduelna razlika, ili pak i specifina. Pod prvom pretpostavkom, razdvojenost uvara ljudi i njihovih

tienika bila bi samo sluajna i pragmatika u ovom sluaju bi se stadu moglo priznati da je u stanju da u turnusima

bira svoje pastire. Ali, ako izmeu uprave vrta i njegovih stanovnika postoji specifina razlika, onda se oni meusobno

tako temeljno razlikuju da ne bi bila poeljna izborna uprava, ve samo uprava onih koji poseduju vee znanje. Tada bi

samo lani direktori zoolokog vrta, pseudo-dravnici i politiki sofisti mogli da za sebe pridobijaju argumentom da su

iste vrste kao i stado, dok pravi uzgajiva dri do razlike i diskretno daje do znanja da on, poto deluje na osnovu uvida,

bogovima stoji blie nego konfuzna bia koja gaji.

Platonov opasni smisao za opasne teme pogaa zenicu svih pedagogija i politika visokih kultura aktuelnu nejednakostljudi pred znanjem koje daje mo. U logikoj formi grotesknog uvebavanja u definisanju, dijalog politiara razvija pre-

ambule politike antropotehnike; u njima nije re samo o pripitomljavajuem usmeravanju od strane ve pitomih pastira,ve o novom, sistematskom uzgoju ljudskih primeraka koji e biti blii praslici. Veba zapoinje tako komino da i kraj,

koji nije ba toliko komian, moe da lako zavri u salvi smeha. ta je grotesknije od odreenja dravnike vetine kao di-

scipline koja se bavi, od svih bia koja ive u stadima, upravo onima koji hodaju na nogama? oni koji vode ljude, sam bog

zna, ne gaje ivotinje koje plivaju u vodi, ve one koje hodaju po tlu. Meu onima na tlu treba razlikovati bia sa krilima i

ona bez krila ako se cilja na ljudsku populaciju, poznato je da njoj nedostaju krila i perje. Stranac u Platonovom dijalogu

na to dodaje da se upravo ovaj narod opet deli na dve jasno izdvojene grupe, naime, jedni po svojoj vrsti nemaju rogo-

ve, a drugi ih imaju. To ne treba dva puta rei uenom sagovorniku. I jedna i druga grupa opet odgovaraju dvema vr-

stama pastirske vetine, odnosno postoje pastiri za rogata stada i pastiri za stada bez rogova jasno je da se prave voe zaljudske grupe mogu nai tek kada se odvoje pastiri za rogate. Jer kada bi se dopustilo da ljude paze pastiri za rogatu sto-

ku ta bi se drugo moglo oekivati do zloupotrebe od strane onih koji su nepodobni, ili su pak samo prividno podobni.

Dobri kraljevi, odnosno basileioi, kako kae stranac, napasaju stado bez rogova kojem predstavljaju oslonac (265d). Ali,

to nije sve; oni imaju i jo jedan zadatak, da uvaju bia koja se samo meusobno pare to znai stvorenja koja ne kopu-

liraju sa pripadnicima druge vrste, kao to to znaju da rade konji i magarci; dakle, dobri kraljevi moraju da vode rauna o

endogamiji i da se trude da spree raanje kopiladi. Ako se ovim biima bez krila i rogova, koja se pare samo sa sebi slini-

ma, doda jo i svojstvo da imaju dve noge modernije reeno: uspravni hod onda vetina njihovog uvanja, koja se

tie beskrilnih, utih bipeda koji se samo meusobno pare, ve jeste izdvojena kao prava vetina i odvojena je od svih la-nih prinadlenosti. Ova vetina uvanja i brige, opet se mora podeliti na nasilno-tiransku i dobrovoljno prihvaenu. Ako

se onda tiranska forma odbaci kao neistinita i lana, preostaje samo prava dravnika vetina: ona se odreuje kao dobro-

voljno negovanje stada ivih bia koja to dobrovoljno prihvataju (276e).Sve do ove take Platon pristaje na to da svoje uenje o dravnikoj vetini potpuno smesti u slike o pastirima i stadima i odmnotva lanih slika te vetine odabrao je jednu jedinu istinitu sliku, vaeu ideju stvari koja je u pitanju. Ali sada, kada se ini

da je definicija potpuna, dijalog odjednom preskae u drugu metaforiku ovo se dogaa, kao to emo videti, ne da bi se na-

pustilo ono to je ve dostignuto, ve da bi se najtei deo vetine uvanja oveka, odgojno usmeravanje reprodukcije, to ener-

ginije zahvatilo iz iskoenog ugla. Ovde je mesto za uveno Veberovo poreenje dravnika. Stvarni i pravi osnov kraljevske

R.E..>200

Tumai Platona, kao to je Poper, rado previaju to da se dobrovoljnost dva putaponavlja.


15/16

vetine, prema Platonu, ne moe se nai u glasu sugraana,

koji politiaru prema svojoj volji poklanja ili uskrauje pove-

renje; ono nije ni u nasleenim privilegijama niti u novim

preteranim zahtevima. Platonski gospodar rezon svoga gospo-

darenja nalazi samo u odgojiteljskom kraljevskom znanju,

dakle u strunom znanju najree i smotrenije vrste. Ovde iz-

ranja fantom strunog kraljevanja, koji je opravdan uvidom

u to kako se ljudi najbolje sortiraju i obavezuju a da se pri

tom ne nakodi njihovoj slobodnoj volji. Kraljevska antro-

potehnika, naime, od dravnika zahteva da se razume u to

kako da na najproduktivniji nain preplete za zajednicu naj-

povoljnije osobine ljudi, ljudi koji svojom slobodnom vo-

ljom doputaju da budu voeni tako da ispod njegove ru-

ke ljudski vrt dospe do optimalne homeostaze. Ovo se doga-a kada oba relativna optimuma ljudske vrste, ratnika hra-

brost s jedne strane, i filozofski-humana promiljenost s dru-

ge strane, jednako ulaze u mreu zajednikog bia.

Ali, poto obe vrline u svojoj jednostranosti mogu da dove-du do specifinih izopaenja prva do vojnikog uivanja u

ratu i njegovim razornim posledicama po domovinu, a dru-

ga do povlaenja u duhovni mir sela, koji moe da postane

tako mlitav i dalek od drave, da se neprimetno pretvori u ro-bovanje - dravnik mora da ukloni neodgovarajue prirode

pre nego to sa odgovarajuima pone da plete dravu. Do-

bra drava se moe napraviti samo sa preostalim plemeni-

tim i prirodama koje dobrovoljno pristupaju pri emu hra-

bri slue za one grublje bodove, promiljeni za krupniji, ne-

niji, rubni vez kako to kae lajermaher; pomalo anahro-

no bi se moglo rei da promiljeni dolaze u kulturni pogon.

Dakle, hteli smo rei da je savrenstvo

pletiva politike u povezivanju i upletanjuhrabrijih i promiljenijih ljudski priroda,

ukoliko kraljevska vetina da ujedinjujui

saglaavanjem i prijateljstvom oba ova i-

vota u jednu zajednicu, pravei najljupkijei najbolje od svih pletiva, obuhvati u toj

mrei sve slobodne i robove u dravi (311 b,c)

Moderni italac koji pamti humanistike gimnazije gra-anskog doba i faistiku eugeniku, ali ve gleda i unapred,

na biotehnoloko doba ne moe da previdi eksplozivnost

ovih razmiljanja. Kroz usta svog stranca Platon izlae pro-

gram humanistikog drutva koje se otelotvoruje u jednom

jedinom, potpunom humanisti, gospodaru koji vlada kra-

ljevskom pastirskom vetinom. Zadatak ovog nad-humaniste

nije nita drugo do planiranje osobina elite, koja se mora od-

gojiti najpre radi celine.

Ostaje jedna komplikacija o kojoj treba razmisliti: platonskipastir je pravi pastir samo zato to otelotvoruje zemaljski od-

raz jedinog i pravog izvornog pastira boga, koji je u pradav-

no doba, pod vostvom Kronosa, uvao ljude. Ne sme se za-

boraviti da i kod samog Platona bog dolazi u obzir kao pr-

vobitni uvar i uzgaja ljudi. Ali sada, posle velikog prevrata

(metabole), poto su se pod vladavinom Zevsa bogovi povu-kli i brigu o ljudima prepustili njima samima, najdostojniji u-

var i uzgaja ostaje mudrac, kod kojeg je najivlje seanje na

nebeske prizore Najboljeg. Bez uzora mudraca, briga o ljudi-

ma od strane ljudi ostaje uzaludna strast.

Dve hiljade godina posle Platonovog delovanja, sada namse ini kao da su se povukli ne samo bogovi, ve i mudraci,

i u svemu nas ostavili same sa naom glupou i polovinim

znanjem. Namesto mudraca ostali su nam njihovi spisi, usvom oporom sjaju i u svojoj rastuoj tami; jo se uvek mo-

gu nai u manje ili vie pristupanim edicijama, jo uvek

se mogu proitati, ako ovek ima neki dobar razlog zato bi

ih itao. Njihova je sudbina da lee na zapostavljenim poli-

cama, kao postrestant pisma koja vie nee biti podignuta

odrazi ili lane slike mudrosti, u koju savremenici vie

ne uspevaju da veruju odaslata od autora za koje vie ne

znamo da li mogu da budu nai prijatelji.Poiljke koje vie nee biti primljene prestaju da budu po-iljke za prijatelje pretvaraju se u arhivirane objekte. Ne-

kadanji polet humanistikom kretanju najveim delom od-

uzelo je i to to nekada merodavne knjige sve vie i vie pre-

staju da budu pisma prijateljima, i to vie ne lee na sto-

lovima i nonim stoiima svojih italaca, ve su potonule

u bezvremenost arhive. Sve se ree arhivari penju po brdima

tekstova da bi ranije iskaze pretvorili u moderne lagvorte.Tu i tamo se moda dogodi da u takvim pretraivanjima mr-

tvih podruma kulture dugo neitani papiri blesnu, kao da je

munja sevnula. Mogu li i podrumi arhive da postanu istina?



16/16

Sve upuuje na to da su arhivari naslednici humanista. Onoj

nekolicini koja jo nastoji da se snae u arhivima namee

se stanovite da je na ivot zbrkan odgovor na pitanja za

koja smo zaboravili gde su postavljena.

Predavanje je odrano na meunarodnom simpozi-

jumu pod nazivom Jenseits des Seins, Exodus from

Being, Philosophie nach Heidegger, od 16. do 20. ju-

la 1999. godine, u okviru filozofskih simpozijuma ko-

ji se odravaju u zamku Elmau, u saradnji sa Leer In-

stitut-om i Franz Rosenzweig Center-om iz Jerusalima.

Peter Sloterdajk je svoje predavanje samo proirio

fusnotama.

Naslov originala: Regeln fr den Menschenpark, Ein Ant-

wortschreiben zum Brief ber den Humanismus die Elma-

uer Rede, Objavljeno u: Die Zeit, Nr. 38, 16.9.1999.

R.E..>202

pravila za ljudski vrt

Documents