pređašnje stanje
TRANSCRIPT
OСНOВНИ СУД
ЗРEЊАНИН
ЗАХТЕВ ЗА ВРАЋАЊЕ У ПРЕЂАШЊЕ СТАЊЕ (3 К-97/11)
Другостепени суд је одлучивао о некаквој жалби по предмету 3 К-97/2011 (судија М. З. Влачо), коју сам наводно доставио 13. 03. 2013. године. Тог дана суду у Зрењанину нисам
проследио никакав документ по предмету 3 К-97/2011 и то се лако може проверити увидом у електронску пошту Вашег информационог посредника. Последњи документ на предмет К-97/2011 доставио сам 28. 01. 2013 (било је то Решење Инспекције рада). А све што сам до тада, након првостепене пресуде, слао суду у Зрењанину поводом предмета 3 К-97/2011 истовремено сам слао и на електронску адресу Апелационог суда у Новом Саду, што се такође лако може проверити.
Истина је да сам моју електронску пошту проследио судији Нађивану 11. 03. 2013. и да та пошта никада није испоручена примаоцу Нађивану, већ је, два дана касније, незаконито преусмерена судији Влачо. Моја намера је била да судију Нађивана упознам са догађајима који су директно везани за моју тужбу за повратак на посао и претпоставио сам да ће најбољи увид у "тајминг" тих догађаја имати ако му доставим жалбу коју сам почетком октобра прошле године послао Апелационом суду у Новом Саду.
У Закону о електронском документу (ЗЕД) јасно пише да је "потврда o приjeму eлeктрoнскoг дoкумeнтa дoкaз дa je тaj дoкумeнт примљeн oд стрaнe примaoцa" (члaн 8. ЗЕД). Потврду о пријему документа добио сам са службене електронске адресе Зорице Рис ([email protected]) 11. 03. 2013. У наслову електронске поште јасно сам именовао лице којем пошта има да се испоручи – то је судија Золтан Нађиван. Заправо, потврду коју сам тог дана добио из суда схватио сам као недвосмислену потврда да је моја пошта испоручена
судији Нађивану (на предмет П1-475/2012)! Заправо, другачије је и нисам могао схватити, нити би ико на мом месту могао претпоставити да та потврда не значи оно што би морала да значи, а то је, да је прималац Золтан Нађиван добио документ који сам му послао.
Каснијим увидом у предмет П1-475/2012 дошао сам до сазнања да судија Нађиван никада није добио поменуту пошту, те да је потврда о пријему и достави документа лицу коме сам документ био наменио – била лажна!
Након што сам на рочишту у вези предмета П1-475/2012 дознао да судија Нађиван није добио документ који сам му проследио, усмено сам обавестио информационог посредника да тај документ треба да се пошаље судији Нађивану, на шта сам добио одговор да не бринем и да ће моја пошта бити прослеђена ономе коме сам је наменио.
Штавише, информациони посредник је потврдила да је примила и моју поруку с молбом
за исправку коју сам послао електронском поштом 14. марта 2013, у којој сам, посумњавши да можда нешто ипак није у реду, још једном нагласио да сам документ послао судији Нађивану, а не судији Влачо.
Сматрам да нико нема право да мења примаоца поште без мог знања, јер сви поступци суда, који нису у складу с јасно исказаном вољом странке, требало би да буду дати на увид странци. На пример, ако судија у суду прими документ за који сматра да му је прослеђен грешком, он ће о томе обавестити странку и рећи јој шта је урадио с тим документом (нпр.
вратиће га странци, послати другом органу, судији и слично). Золтан Нађиван никада није добио пошту коју сам само њему наменио – и никоме више.
Тешко ми је да поверујем да информациони посредник има права да сам, по свом нахођењу, промени примаоца и достави моју пошту некоме коме она није насловљена. Ваљда је посредник дужан да достави пошту примаоцу, а прималац онда може да одлучи које ће даље радње предузети у конкретном случају. Заправо, ако би могло да се делује другачије, тада информациони посредник не би уопште био посредник, него лице које има право да одлучује о самом документу који се шаље, што би био својеврстан нонсенс. Било би то исто као када би поштар моје писмо које сам адресирао Пери, однео Ђури, јер зна да се у коверту налази писмо адресирано на Ђуру.
Уосталом, уверен сам да посао информационог посредника није да разрешава неке правне дилеме и доноси своје личне судове, већ, као што и сам назив "посредник" каже, да посредује између онога ко шаље пошту и онога ко ту пошту треба да прими. Дакле, његово је да буквално пренесе пошту од пошиљаоца до примаоца, а не да одлуку о томе коме ће нешто доставити доноси на основу документа који се налази унутар електронске поште. А прималац је јасно и недвосмислено био назначен у наслову електронске поште ("Поднесак на тужбу П1-475/2012 – судија Нађиван").
Могуће је да је забуну изазвала реч "поднесак", коју сам употребио лаички (пошто не поседујем правно знање), а заборавио сам да додам "као доказ" ("Поднесак као доказ на тужбу П1-475/2012 – судија Нађиван"). Ипак, то ништа не мења у смислу посредовања и достављања поште лицу коме је она била намењена. Такође, убеђен сам да је информациони посредник била дужна да ме консултује уколико је хтела да провери да документ случајно нисам послао на погрешну адресу. Верујем да о промени адресе примаоца по властитој вољи она није имала право, а ни потребу да размишља.
Лице које прима и разврстава електронску пошту (информациони посредник) ту пошту прима у име пошиљаоца или примаоца, исту преноси и доставља ономе коме је пошта намењена (дакле, од пошиљаоца примаоцу или обрнуто; ЗЕД, члан 3, став 1, алинеја 8). Информациони посредник потврђује пријем поште и тај датум када је пошта примљена и потврђен њен пријем јесте датум достављања електронског документа (ЗЕД члaн 8. став 1 и 2).
Дакле, другостепени суд је одлучивао по истоветном електронском документу од 04. октобра 2012, који је против моје воље наново упућен Апелационом суду 19. марта 2013. године и који по Закону о електронском документу никако није могао да се третира као посебан документ; одлучивао је о документу који првостепеном суду није достављен 13. марта 2013. године, како стоји у списима суда (стога је он непостојећи) него 11. марта, али сасвим другом примаоцу (Золтану Нађивану и у вези предмета П1-475/2012).
Још једном да нагласим, да су наведеним понашањем суда прекршени следећи чланови
закона:
1) У Закону о електронском документу (члан 3, став 1, алинеја 6 и 7) јасно пише да је "пoшиљaлaц прaвнo или физичкo лицe, oднoснo oргaн влaсти кojи je пoслao или у чиje
имe сe примaoцу шaљe eлeктрoнски дoкумeнт" (у овом конкретном случају пошиљалац је моја маленкост као физичко лице у својству правног субјекта), док је "примaлaц прaвнo или физичкo лицe, oднoснo oргaн влaсти кoмe je нaмeњeн и упућeн
eлeктрoнски дoкумeнт и кojи je тaj дoкумeнт примиo" (у мом конкретном случају прималац је судија Золтан Нађиван, а у ). вези предмета.
- Моја електронска пошта није предата примаоцу који је јасно адресован у наслову поште – није предата судији Золтану Нађивану!
2) "Инфoрмaциoни пoсрeдник je прaвнo или физичкo лицe кoje у имe пoшиљaoцa или
примaoцa врши приjeм, прeнoс, дoстaвљaњe и чувaњe eлeктрoнских дoкумeнaтa" (Закон о електронском документу, члан 3, став 1, алинеја 8).
- Лице које посредује између пошиљаоца и примаоца електронске поште није овлашћено нити је надлежно да самовољно мења адресу примаоца, а противно вољи пошиљаоца која је јасно декларисана у наслову електронске поште. Пошта која је упућена судији Нађивану ни у ком случају није могла бити упућена неком другом лицу.
3) "Пoтврдa o приjeму eлeктрoнскoг дoкумeнтa je дoкaз дa je тaj дoкумeнт примљeн oд
стрaнe примaoцa. Пoтврду o приjeму eлeктрoнскoг дoкумeнтa издaje примaлaц или
инфoрмaциoни пoсрeдник (Закон о електронском документу, члан 8, став 1 и 2).
- У два наврата добијам потврду из суда да је моја електронска пошта достављена судији Нађивану, чиме сам доведен у заблуду да је мој документ отишао тамо где сам га био наменио.
4) "Свaки примљeни eлeктрoнски дoкумeнт смaтрa сe пoсeбним дoкумeнтoм, oсим aкo je
вишe путa примљeн истoвeтaн дoкумeнт и примaлaц je знao или je мoрao знaти дa je
рeч o истoвeтнoм дoкумeнту" (Закон о електронском документу, члан 9).
- Судија М. З. Влачо је добила документ који јој није био намењен. Основна ствар би ваљда требало да буде да судија погледа да ли је пошта уопште намењена њој. Након тога, судија Влачо је морала да зна да се ту ради о истоветном документу, који је електронском поштом послат у виду жалбе на првостепену пресуду 04. октобра 2012. године (тада недвосмислено насловљене на предмет 3 К-97/2011; у наслову поште писало је: Жaлбa нa прeсуду бр. 3 К 97/11 Aпeлaциoнoм суду у нoвoм Сaду путeм
Oснoвнoг судa у Зрeњaнину). Дакле, јасно је, ако сам имао намеру да поново проследим исту жалбу (што је само по себи апсурдно) онда бих у наслову написао да је то жалба, као што бих написао и број предмета на који је шаљем, а не бих то слао судији Нађивану и не бих, сигурно, слао жалбу на властиту тужбу.
5) "Oргaн пoступкa je дужaн дa у склaду сa oдрeдбaмa oвoг зaкoникa пoучи oкривљeнoг
или другoг учeсникa у пoступку o прaвимa кoja му припaдajу. Aкo би oкривљeни или
други учeсник у пoступку услeд нeзнaњa мoгao дa прoпусти нeку рaдњу или нe
искoристи свoja прaвa, oргaн пoступкa je дужaн дa гa упoзoри нa пoслeдицe
прoпуштaњa" (Законик о кривичном поступку, члан 8, став 1 и 2, Поука о правима).
- Чак и да сам проследио поменути документ на адресу М. З. Влачо и на предмет 3 К-97/2011 (а више је него очигледно да нисам), судија је била дужна да провери да таква радња није почињена из незнања или неком омашком, те да странку о томе обавести и упути је на последице које би из неспречавања таквог чина могле наступити. Наиме, јасно је да нисам ни у сну сањао да ће неко мој документ који сам послао судији Нађивану поново послати у Апелациони суд, не само зато што би то било криво, па и крајње подло, тумачење моје јасне намере да другом тужбеном предмету доставим поменуту жалбу као доказни материјал, већ и зато што се по Закону о електронском документу поменута жалба никако није могла означити као посебан документ, јер је истоветна (идентична) жалби коју сам проследио 04. октобра 2012.
Очигледно је да је судија М. З. Влачо морала бити свесна и једног и другог, па је отуда тешко разумети зашто је:
а) пристала да узме документ који јој није био намењен, а што је јасно могла да види из наслова електронске поште; мислим да је била дужна да тај документ врати информационом посреднику, да га ова достави судији Нађивану коме је од стране пошиљаоца документ и био послат б) без икаквог преиспитивања послала тај документ у Апелациони суд иако је сасвим добро знала да је то исти онај електронски документ који јој је достављен 04. октобра 2012. године; чиме је допринела да судије Апелационог суда добију утисак да је окривљени неозбиљан, а тиме и његова жалба в) занемарила судијску етику и покушала да злоупотребом документа напакости странци; јер, јасно је да би сваки судија у таквом случају одбио да манипулише документом који није послат њему лично или који није насловљен на предмет који он води.
Због свега горе изнесеног предлажем да суд донесе
РЕШЕЊЕ
- предмет 3 К-97/2011 враћа се у стање од пре 19. марта 2013. године које је претходило незаконитом упућивању жалбе Апелационом суду у Новом Саду
-------- Original Message --------
Subject: Read: Podnesak na tužbu P1-475/2012 (sudija Nađivan) Date: Mon, 11 Mar 2013 02:49:47 +0100
From: Zorica Ris <[email protected]> Reply-To: Zorica Ris <[email protected]>
To: Dušan Vukotić <[email protected]>
This is a receipt for the email message you sent to <[email protected]> at 11.03.13 2:22 PM This receipt verifies that the message has been displayed on the recipient's computer at 11.03.13 2:49 AM
OСНOВНИ СУД
ЗРEЊАНИН
ЖAЛБA НA ПРOЦEСНE РAДЊE У ПРEДMETУ 3 К-97/11
Другостепени суд је одлучивао о некаквој жалби по предмету 3 К-97/2011 (судија М. З. Влачо), коју сам наводно доставио 13. 03. 2013. године. Тог дана суду у Зрењанину нисам
проследио никакав документ по предмету 3 К-97/2011 и то се лако може проверити увидом у електронску пошту Вашег информационог посредника. Последњи документ на предмет К-97/2011 доставио сам 28. 01. 2013 (било је то Решење Инспекције рада). А све што сам до тада, након првостепене пресуде, слао суду у Зрењанину поводом предмета 3 К-97/2011 истовремено сам слао и на електронску адресу Апелационог суда у Новом Саду, што се такође лако може проверити.
Истина је да сам моју електронску пошту проследио судији Нађивану 11. 03. 2013. и да та пошта никада није испоручена примаоцу Нађивану, већ је, два дана касније, незаконито преусмерена судији Влачо. Моја намера је била да судију Нађивана упознам са догађајима који су директно везани за моју тужбу за повратак на посао и претпоставио сам да ће најбољи увид у "тајминг" тих догађаја имати ако му доставим жалбу коју сам почетком октобра прошле године послао Апелационом суду у Новом Саду.
У Закону о електронском документу (ЗЕД) јасно пише да је "потврда o приjeму eлeктрoнскoг дoкумeнтa дoкaз дa je тaj дoкумeнт примљeн oд стрaнe примaoцa" (члaн 8. ЗЕД). Потврду о пријему документа добио сам са службене електронске адресе Зорице Рис ([email protected]) 11. 03. 2013. У наслову електронске поште јасно сам именовао лице којем пошта има да се испоручи – то је судија Золтан Нађиван. Заправо, потврду коју сам тог дана добио из суда схватио сам као недвосмислену потврда да је моја пошта испоручена
судији Нађивану (на предмет П1-475/2012)! Заправо, другачије је и нисам могао схватити, нити би ико на мом месту могао претпоставити да та потврда не значи оно што би морала да значи, а то је, да је прималац Золтан Нађиван добио документ који сам му послао.
Каснијим увидом у предмет П1-475/2012 дошао сам до сазнања да судија Нађиван никада није добио поменуту пошту, те да је потврда о пријему и достави документа лицу коме сам документ био наменио – била лажна!
Након што сам на рочишту у вези предмета П1-475/2012 дознао да судија Нађиван није добио документ који сам му проследио, усмено сам обавестио информационог посредника да тај документ треба да се пошаље судији Нађивану, на шта сам добио одговор да не бринем и да ће моја пошта бити прослеђена ономе коме сам је наменио.
Штавише, информациони посредник је потврдила да је примила и моју поруку с молбом
за исправку коју сам послао електронском поштом 14. марта 2013, у којој сам, посумњавши да можда нешто ипак није у реду, још једном нагласио да сам документ послао судији Нађивану, а не судији Влачо.
Сматрам да нико нема право да мења примаоца поште без мог знања, јер сви поступци суда, који нису у складу с јасно исказаном вољом странке, требало би да буду дати на увид странци. На пример, ако судија у суду прими документ за који сматра да му је прослеђен грешком, он ће о томе обавестити странку и рећи јој шта је урадио с тим документом (нпр.
вратиће га странци, послати другом органу, судији и слично). Золтан Нађиван никада није добио пошту коју сам само њему наменио – и никоме више.
Тешко ми је да поверујем да информациони посредник има права да сам, по свом нахођењу, промени примаоца и достави моју пошту некоме коме она није насловљена. Ваљда је посредник дужан да достави пошту примаоцу, а прималац онда може да одлучи које ће даље радње предузети у конкретном случају. Заправо, ако би могло да се делује другачије, тада информациони посредник не би уопште био посредник, него лице које има право да одлучује о самом документу који се шаље, што би био својеврстан нонсенс. Било би то исто као када би поштар моје писмо које сам адресирао Пери, однео Ђури, јер зна да се у коверту налази писмо адресирано на Ђуру.
Уосталом, уверен сам да посао информационог посредника није да разрешава неке правне дилеме и доноси своје личне судове, већ, као што и сам назив "посредник" каже, да посредује између онога ко шаље пошту и онога ко ту пошту треба да прими. Дакле, његово је да буквално пренесе пошту од пошиљаоца до примаоца, а не да одлуку о томе коме ће нешто доставити доноси на основу документа који се налази унутар електронске поште. А прималац је јасно и недвосмислено био назначен у наслову електронске поште ("Поднесак на тужбу П1-475/2012 – судија Нађиван").
Могуће је да је забуну изазвала реч "поднесак", коју сам употребио лаички (пошто не поседујем правно знање), а заборавио сам да додам "као доказ" ("Поднесак као доказ на тужбу П1-475/2012 – судија Нађиван"). Ипак, то ништа не мења у смислу посредовања и достављања поште лицу коме је она била намењена. Такође, убеђен сам да је информациони посредник била дужна да ме консултује уколико је хтела да провери да документ случајно нисам послао на погрешну адресу. Верујем да о промени адресе примаоца по властитој вољи она није имала право, а ни потребу да размишља.
Лице које прима и разврстава електронску пошту (информациони посредник) ту пошту прима у име пошиљаоца или примаоца, исту преноси и доставља ономе коме је пошта намењена (дакле, од пошиљаоца примаоцу или обрнуто; ЗЕД, члан 3, став 1, алинеја 8). Информациони посредник потврђује пријем поште и тај датум када је пошта примљена и потврђен њен пријем јесте датум достављања електронског документа (ЗЕД члaн 8. став 1 и 2).
Дакле, другостепени суд је одлучивао по истоветном електронском документу од 04. октобра 2012, који је против моје воље наново упућен Апелационом суду 19. марта 2013. године и који по Закону о електронском документу никако није могао да се третира као посебан документ; одлучивао је о документу који првостепеном суду није достављен 13. марта 2013. године, како стоји у списима суда (стога је он непостојећи) него 11. марта, али сасвим другом примаоцу (Золтану Нађивану и у вези предмета П1-475/2012).
Још једном да нагласим, да су наведеним понашањем суда прекршени следећи чланови
закона:
1) У Закону о електронском документу (члан 3, став 1, алинеја 6 и 7) јасно пише да је "пoшиљaлaц прaвнo или физичкo лицe, oднoснo oргaн влaсти кojи je пoслao или у чиje
имe сe примaoцу шaљe eлeктрoнски дoкумeнт" (у овом конкретном случају пошиљалац је моја маленкост као физичко лице у својству правног субјекта), док је "примaлaц прaвнo или физичкo лицe, oднoснo oргaн влaсти кoмe je нaмeњeн и упућeн
eлeктрoнски дoкумeнт и кojи je тaj дoкумeнт примиo" (у мом конкретном случају прималац је судија Золтан Нађиван, а у ). вези предмета.
- Моја електронска пошта није предата примаоцу који је јасно адресован у наслову поште – није предата судији Золтану Нађивану!
2) "Инфoрмaциoни пoсрeдник je прaвнo или физичкo лицe кoje у имe пoшиљaoцa или
примaoцa врши приjeм, прeнoс, дoстaвљaњe и чувaњe eлeктрoнских дoкумeнaтa" (Закон о електронском документу, члан 3, став 1, алинеја 8).
- Лице које посредује између пошиљаоца и примаоца електронске поште није овлашћено нити је надлежно да самовољно мења адресу примаоца, а противно вољи пошиљаоца која је јасно декларисана у наслову електронске поште. Пошта која је упућена судији Нађивану ни у ком случају није могла бити упућена неком другом лицу.
3) "Пoтврдa o приjeму eлeктрoнскoг дoкумeнтa je дoкaз дa je тaj дoкумeнт примљeн oд
стрaнe примaoцa. Пoтврду o приjeму eлeктрoнскoг дoкумeнтa издaje примaлaц или
инфoрмaциoни пoсрeдник (Закон о електронском документу, члан 8, став 1 и 2).
- У два наврата добијам потврду из суда да је моја електронска пошта достављена судији Нађивану, чиме сам доведен у заблуду да је мој документ отишао тамо где сам га био наменио.
4) "Свaки примљeни eлeктрoнски дoкумeнт смaтрa сe пoсeбним дoкумeнтoм, oсим aкo je
вишe путa примљeн истoвeтaн дoкумeнт и примaлaц je знao или je мoрao знaти дa je
рeч o истoвeтнoм дoкумeнту" (Закон о електронском документу, члан 9).
- Судија М. З. Влачо је добила документ који јој није био намењен. Основна ствар би ваљда требало да буде да судија погледа да ли је пошта уопште намењена њој. Након тога, судија Влачо је морала да зна да се ту ради о истоветном документу, који је електронском поштом послат у виду жалбе на првостепену пресуду 04. октобра 2012. године (тада недвосмислено насловљене на предмет 3 К-97/2011; у наслову поште писало је: Жaлбa нa прeсуду бр. 3 К 97/11 Aпeлaциoнoм суду у нoвoм Сaду путeм
Oснoвнoг судa у Зрeњaнину). Дакле, јасно је, ако сам имао намеру да поново проследим исту жалбу (што је само по себи апсурдно) онда бих у наслову написао да је то жалба, као што бих написао и број предмета на који је шаљем, а не бих то слао судији Нађивану и не бих, сигурно, слао жалбу на властиту тужбу.
5) "Oргaн пoступкa je дужaн дa у склaду сa oдрeдбaмa oвoг зaкoникa пoучи oкривљeнoг
или другoг учeсникa у пoступку o прaвимa кoja му припaдajу. Aкo би oкривљeни или
други учeсник у пoступку услeд нeзнaњa мoгao дa прoпусти нeку рaдњу или нe
искoристи свoja прaвa, oргaн пoступкa je дужaн дa гa упoзoри нa пoслeдицe
прoпуштaњa" (Законик о кривичном поступку, члан 8, став 1 и 2, Поука о правима).
- Чак и да сам проследио поменути документ на адресу М. З. Влачо и на предмет 3 К-97/2011 (а више је него очигледно да нисам), судија је била дужна да провери да таква радња није почињена из незнања или неком омашком, те да странку о томе обавести и упути је на последице које би из неспречавања таквог чина могле наступити. Наиме, јасно је да нисам ни у сну сањао да ће неко мој документ који сам послао судији Нађивану поново послати у Апелациони суд, не само зато што би то било криво, па и крајње подло, тумачење моје јасне намере да другом тужбеном предмету доставим поменуту жалбу као доказни материјал, већ и зато што се по Закону о електронском документу поменута жалба никако није могла означити као посебан документ, јер је истоветна (идентична) жалби коју сам проследио 04. октобра 2012.
Очигледно је да је судија М. З. Влачо морала бити свесна и једног и другог, па је отуда тешко разумети зашто је:
а) пристала да узме документ који јој није био намењен, а што је јасно могла да види из наслова електронске поште; мислим да је била дужна да тај документ врати информационом посреднику, да га ова достави судији Нађивану коме је од стране пошиљаоца документ и био послат б) без икаквог преиспитивања послала тај документ поново у Апелациони суд иако је сасвим добро знала да је то исти онај електронски документ који јој је достављен 04. октобра 2012. године; чиме је допринела да судије Апелационог суда добију утисак да је окривљени неозбиљан, а тиме и његова жалба в) занемарила судијску етику и покушала да злоупотребом документа напакости странци; јер, јасно је да би сваки судија у таквом случају одбио да манипулише документом који није послат њему лично или који није насловљен на предмет који он води.
Због свега горе изнесеног предлажем да суд донесе
РЕШЕЊЕ
- предмет 3 К-97/2011 враћа се у стање од пре 19. марта 2013. године које је претходило незаконитом упућивању жалбе Апелационом суду у Новом Саду