Prema jednoj legendi postoji ptica koja peva samo jednom u svom zivotu,lepse nego bilo koji drugi stvor na ovoj Zemlji. Od trenutka kad napusti gnezdo ta ptica trazi trnovito drvo i nema mira dok ga ne nadje. Uvuce se medju njegove isprepletene grane i, pevajuci, nabode svoje telo na najduzi, najostriji trn. Dok umire,njen bol prerasta u pesmu daleko lepsu od pesme slavuja ili seve. Cena te predivne pesme je zivot, ali citav svet zastaje da slusa, a Bog na nebu se osmehuje. Jer ono najbolje sto postoji,moze se dobiti samo po cenu velike boli....ili bar tako legenda kaze...

.....Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Svedrugo može da prevari to ne može. Sve drugo možeda izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nasNe mogu da mu kažem : budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem,biću ti prijatelj.

Ali, bilo ovako ili onako, u njegovo prijateljstvonisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tomešto mi je postao potreban, što nisam zamjerioničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovopostalo važno.

Ljubav je valjda jedina stvar na svijetu koju ne trebaobjašnjavati ni tražiti joj razloge.Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednompomenem čovjeka koji je unio toliko radostiu moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš menipoklonio svoje prijateljstvo.Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav...

A ništa ja nisam poklonio tebiveć sebi...

GREŠIO SAM MNOGO- Duško Trifunović

Grešio sam mnogo, i sad mi je žaoi što nisam više, i što nisam luđejer, samo će gresi, kada budem paobiti samo moji – sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradamleteo sam iznad vaše mere strogegrešio sam, jesam, i još ću, bar se nadamsvojim divnim grehom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cvećegrešio i za vas, koji niste smeli,pa sad deo moga greha niko nećea ne bih ga dao – ni kad biste hteli.

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,mora biti da je tako:nikad se nismo sreli nas dvoje,mada se trazimo podjednakozbog srece njenei srece moje.Pijana kisa siba i mlati,vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna okazurim u lica prolaznika.Koga da pitam,gladan i mokar,zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?Trebao korak?Mozda je sasvim do mene dosla.Al' ja,u krcmu svratio gorak,a onane znajuci-prosla.

Ne znam.Ceo svet smo obisliu zudnji ludojpodjednakoj,a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako

(Miroslav Mika Antic

Jednom beše dečak sa veoma lošom naravi. Njegov otac mu je dao vrecu eksera i rekao mu da svaki put kad pobesni i izgubi kontrolu nad sobom zakuca jedan ekser u ogradu.Prvog dana dečak je zakucao 37 (ili čak i više) eksera na ogradu.Tokom sledećih nekoliko meseci on je naučio kontrolisati svoj bes i broj ukucanih eksera se smanjivao.Otkrio je da je lakše kontrolisati svoju narav nego zakucavati eksere u ogradu. I tako je došao dan da tokom celog dana nije ni jednom pobesnio.Rekao je to svom ocu, a otac mu reče da svakog dana kada uspe kontrolisati svoje ponašanje, iz ograde išcupa po jedan ekser.Dani su prolazili i jednog dana dečak je bio u stanju da svom ocu kaze da je počupao sve eksere. Otac je uzeo sina za ruku i odveo ga do ograde.”Dobro si to uradio, sine moj, ali pogledaj sve te rupe u ogradi. Ograda vise nikad neće biti

ista.Kada u besu kažeš neke stvari, one ostavljaju ožiljak, kao što su ove rupe u ogradi. Možeš čoveka ubosti nožem i posle toga nije važno koliko si puta rekao da ti je žao, jer rane ostaju. Verbalna rana je isto toliko bolna kao i fizička.”