Prirodno pravo

Prirodno pravo

Doktrina prirodnog prava polazi od tvrdnje da postoji ureenje drutvenih odnosa razliito od pozitivnog prava, koje je vie u hijerarhiji, ima apsolutno vaenje i apsolutno je pravedno, a proizilazi iz prirode, boje volje, ili iz ljudskog razuma. Ideja prirodnog prava je u tesnoj vezi sa idejom pravde, ije vrednosti drava svojim pozitivnim pravom treba da izraava.Jedno od kljunih pitanja uenja o prirodnom pravu jeste sama sutina prava, a jedan od glavnih problema jeste odreivanje odnosa izmeu prava i morala. Osnovna odrednica je zahtev da sadraj prava mora biti moralan.Teoretiari prirodnog prava ne prihvataju da je pravo samo izraz volje i standarda neke grupe ili drutva. Naprotiv, oni veruju u apsolutne vrednosti i pravo shvataju kao sredstvo za ostvarenje tih vrednosti.Svi oblici teorije prirodnog prava u veoj ili manjoj meri poivaju na tezi da postoji znaajna veza i preklapanje izmeu prava i morala. Shodno tome, pravo se ne moe u potpunosti sagledati bez njegovog odreenja prema moralu.

Kao kljune razlike izmeu prava i morala kao drutvenih sistema normi uobiajeno se navode: 1) pravo ima drutveni (objektivni) karakter, a moral individualni (subjektivni); pravo pretpostavlja drutvo (Ubi societas ibi ius), a moral ne; 2) pravni propisi imaju prinudni karakter, u smislu mogunosti drave da prinudnim sredstvima (silom) iznudi ponaanje zahtevano pravnom normom, nasuprot autonomnom karakteru moralnih normi.Posebno mesto u razvoju ideje prirodnog prava imali su filozofi prosvetitelji antike Grke sofisti, koji su pravili distinkciju izmeu prirode (phisis), koja izraava veni poredak kosmosa i zakona (nomos), o ijoj sadrini odluuju polisi, ime su utrli put uenju o pravu prirode.

Aristotel naglaava da pravo poliike zajednice (politikon dikaion) moe biti ili prirodno pravo (phisikon), sa svuda jednakom vanou, bez obzira da li je usvojeno ili nije, ili pozitivno pravo (nomikon), za koje je isprva abilo sporno da li je vailo ovako ili onako, ali to vie nije, otkako je zakonski ustanovljeno. Za odreivanje sutine prirodnog prava, odnosno njegove svrhe i cilja od neprocenjivog su znaaja Aristotelova razmatranja o pravdi (dikaion). Neke ljudske radnje su u skladu sa prirodom i stoga su prirodno dobre, dok druge nisu u skladu sa prirodom i stoga su prirodno loe. Drava i pravo treba da tite i izraavaju pravdu.

Stojika filozofija je izuzetno zasluna za razvoj prirodno pravne doktrine, prvenstveno zbog utemeljenja principa univerzalnosti prirodnog prava. Stoci su prirodno pravo proglasili merilom valjanosti svih zakona i svih pojedinanih drava. Od naroitog je znaaja uticaj koji je ovo stanovite imalo na rimsko prirodno praavo, a naroito rad Cicerona (106-43. god. p.n.e.).

Ciceron je zakone drave podredio univerzalnim moralnim principima koje izraava prirodno pravo, postavljajui zahtev pred dravu i pozitivno pravo da obezbede potovanje privatne svojine i ivota graana. Njegovo uenje je izvrilo izuzetan uticaj na kasniju rimsku praavnu nauku i ranu etiku hrianstva.

Jedno od velikih dostignua prirodnog prava jeste zasnivanje sistema prava univerzalne vrednosti.Re je o Justinijanovom kodeksu (Corpus Iuris Civilis) iz 534. godine n.e.

Uspostavljena je distinkcija izmeu prava koje stvara i sprovodi drava izraavajui interes jedne odreene drutvene zajednice (ius civile) i opteg prava naroda (ius gentium), koje su ljudi stvorili radi meusobnog saobraanja. Konano, postoji i pravo koje uvek vai i koje odgovara onome to je uvek dobro i pravino (bonum et aequum), a re je o prirodnom pravu.

Prirodno pravo, prema miljenju srednjovekovnih crkvenih pravnika, kanonista, vodi do Boga. Snaga njegovih normi proistie iz injenice da su one potvrene i sprovedene otkrovenjem. Zbog svog boanskog karaktera, prirodni zakon je apsolutno obavezujui i nadvladava sve druge zakone. Najjasnije vienje ideje prirodnog prava ponudio je sv. Toma Akvinski, koji polazi od pretpostavke da itavim univerzumom vlada boanski um, a to racionalno boansko upravljanje stvorenim stvarima naziva Venim zakonom. Akvinski pravi razliku izmeu sudelovanja racionalnih stvorenja i onih koja to nisu u Venom zakonu, pri emu je Prirodni zakon sudelovanje racionalnih stvorenja u Venom zakonu i sudelovanje Venog zakona u racionalnim stvorenjima. U tom smislu koncepcija prirodnih zakona predstavlja izraz ovekovog dostojanstva i moi, obezbeivanje osnova moralnosti i temelj drutvenih i politikih institucija. Osim toga, prirodno pravo predstavlja vrhovno merilo kojim se ima procenjivati valjanost ovih institucija.

Zaetnikom modernog, racionalnog prirodnog prava smatra se Hugo Grocijus (1583-1645), koji svoju teoriju meunarodnog prava upravo bazira na prirodnom pravu. Grocijus razdvaja boansko pravo (ius divinum) i ljudsko (ius humanum), u koje ubraju i ius nature. Svojom uvenom hipotezom da ak ni volja svemonog ne bi mogla da promeni ili poniti prirodno pravo, ija bi objektivna validnost bila ouvana, Grocijus raskida teoloke spone koje su dominirale filozofijom prirodnog prava u srednjevekovnom periodu.Tomas Hobs (1588-1679) otkriva prirodno pravo kao razreenje problema rata omnium contra omnes. Ljudi u prirodnom stanju moraju razumom da nadvladaju instikte, a prirodno pravo je opte pravilo kojeg e se u tom sluaju pridravati.

Po izuzetnom uticaju koje je imalo da liberalizam i konstitucionalizam svakako se izdvaja prirodno-pravno shvatanje Dona Loka (1632-1704), koje je prvenstveno izraeno u njegovom delu Dve rasprave o vladi (Two Treaties of Government (1689), a da se saeti u stavu da su pozitivi zakoni samo jemstvo prirodnih zakona, koji su granica politike vlasti. Ukoliko vladar ide protiv prirodnih prava i ne (za)titi ivot, slobodu i pravo svojine, graani imaju pravo na otpor ugnjetavanju i uspostavljenje poretka koji je zasnovan na prirodnom pravu.Prirodno pravo nije samo ideal koji pozitivno pravo treba dostii, ve je i kriterijum valjanosti postojeeg, pozitivnog prava. Pristalice pravno-pozitivistikog shvatanja prava su u pravu kada tvrde da prirodno pravo ne sadri konkretne norme koje bismo mogli da upotrebimo u realnim situacijama, npr. kako urediti imovinsko-pravne odnose. Meutim, prirodno pravo ocenjuje svaki pojedinani sistem u pogledu pravednosti njegovih reenja. Zahteve prirodnog prava moemo otkriti u izreci rimskog pravnika Celzusa ius est ars boni et aequi (Pravo je umee dobrog i pravinog).U 19. veku prirodno pravo je bilo predmet snanih kritika i omalovaavanja, pre svega zbog nemogunosti empirijskog dokazivanja. Svoje mesto je ustuplila pravnom pozitivizmu.Svojevrsnu renesansu prirodno pravo doivljava nakon nacistikog nasilja pod okriljem prava, koje je sprovedeno tokom II svetskog rata.

Mora se priznati da prirodno pravo potrebuje pozitivno pravo, koje je jedino normativnog karaktera, odnosno operativno i sposobno da ureuje drutvene odnose. Prirodno pravo, s druge strane, dolazi u centar panje u momentima kada pozitivno pravo postane normama ureena nepravda, a moralne vrednosti drutvene zajednice budu pogaene. Prirodno pravo je zahtev da pozitivno pravo postavi okvir u kome je, u skladu sa zahtevima pravnog poretka mogue honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere (asno iveti, druge ne dirati, svakom svoje dati).Prirodno pravo valja razlikovati od teoriju prirodnih prava, koja se usko vezuje za Ameriku i Francusku revoluciju i akte koje su iz njih proizali (The Declaration of Indenpendance (1776) i Dclaration des Droits de lHomme et du Citoyen (1789)), mada je svakako inspirisana prirodnim pravom i politikom misli stoika, delom Huga Grotiusa, Hobsa, Loka, Moteskijea, Rusoa i drugih velikih mislilaca.Osnovna obeleja teorije prirodnih prava jesu racionalizam (sekularizam, zasnovanost na prirodnom umu), individualizam (prirodna, neotuiva prava oveka) i radikalizam (smisao politikih institucija je da ouva prirodna i nezastariva prava oveka, a kada neka forma vladavine postane tetna po ove ciljeve, narod ima pravo da je promeni ili ukine).Znaaj prirodno prava i prepoznavanje prirodnih prava jasno se moe videti i u aktivizmu univerzalnih meunarodnih organizacija, poput Organizacije ujedinjenih nacija i usvajanju velikog broja meunarodnih konvencija koje se odnose na ljudska prava i zatitu svih ljudi, nevezano od njihove nacionalnosti, rase, pola, ili religije. Najvanija, u ovom pogledu, je Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, koja je 1948. godine doneta pod okriljem Ujedinjenih nacija.