Preobrazi u dramska zbivanjaPosvećeno borenju i patnji nevino optuženog

JOZEF K. SUDSKI POSLUŽITELJ ČOVEK SA MASKOM – FRANC DEVOJKA ČOVEK SA KNJIGOM – VILJEM ELEGANTAN ČOVEK VISOKI STRAŽAR VISOK ČOVEK NADZORNIK GOSPOĐICA MONTAG MOMAK BATINAŠ GOSPOĐA GRUBAH UJAK KARL KAMINER LENI RABENŠTAJNER ADVOKAT HULD KULIH FABRIKANT GOSPOĐICA BIRSTNER SLIKAR TITORELI ZAMENIK DIREKTORA DEVOJČICA MLADIĆ TRGOVAC BLOK ISLEDNI SUDIJA SVEŠTENIK MLADA PRALJA GOSPODA U CRNOM STUDENT GOSPODA U SIVOM

I SCENAHapšenje Jozefa K.

Jozef K. leži na krevetu u svojoj spavaćoj sobi. Pridigne se i nalakti na jastuk. Preko od kreveta je otvoren prozor i Jozef K. ugleda kroz njega kako ga sa susedne zgrade sa svog prozora posmatra starica veoma radoznalo. Jozef K. je veoma gladan i očekuje kuvaricu sa doručkom. Pritisne zvonce. Začuje se kucanje na vratima. 

U sobu uđe čovek sa navučenom maskom-čarapom na licu. 

JOZEF K.: Ko ste vi?ČOVEK SA MASKOM: Jeste li vi zvonili?JOZEF K.: Neka mi Ana donese doručak.ČOVEK SA MASKOM: (Priđe vratima i obrati se nekome koji je stajao iza) On Traži da mu Ana donese doručak. 

Iz susedne sobe se začuje smeh. 

ČOVEK ČOVEK SA MASKOM: To je nemoguće. JOZEF K.: O, pa to bi bilo nešto sasvim novo. (Ustaje, oblači pantalone) Da vidim kakvi su to ljudi tamo i kako vas je gospođa Grubah smela pustiti da me uznemiravate. ČOVEK SA MASKOM: Ne biste li radije ostali ovde? JOZEF K.: Niti ću ostati, niti želim da mi se obraćate dok mi se ne predstavite. 

ČOVEK SA MASKOM: (Kao da se izvinjava) Rekao sam vam to u najboljoj nameri.(Otvori vrata susedne sobe) JOZEF K.: (Uđe kroz otvorena vrata u susednu sobu, prepunu nameštaja, pokrivača, porculana. Ugleda čoveka koji sedi kraj otvorenog prozora. Lice mu je zaklonjeno knjigom koju čita) Ko ste vi? ČOVEK SA KNJIGOM: Trebalo je da ostanete u svojoj sobi! Zar vam to Franc nije rekao? JOZEF K.: Ama šta vi to izvodite?... Meni je potrebna gospođa Grubah. ČOVEK SA KNJIGOM: Stanite! (Baci knjigu na stočić. I njemu je lice pod maskom. Ustane) Ne smete otići, vi ste uhapšeni. JOZEF K.: Tako izgleda. Ali zašto, molim vas? ČOVEK SA KNJIGOM: Mi nismo nadležni da vam to kažemo. Idite u svoju sobu i čekajte. JOZEF K.: Šta da čekam? ČOVEK SA KNJIGOM: Postupak je već u toku, a vi ćete sve saznati kada bude vreme. Ja postupam protiv naloga koji sam dobio kad vas ovako prijateljski savetujem. Ali nadam se da to neće čuti niko osim Franca, a i on se sa vama ophodi prijateljski, suprotno svim propisima. Ako i dalje budete imali toliko sreće kao što ste imali prilikom određivanja vaših čuvara, onda se možete nadati najboljem. ČOVEK SA MASKOM: Imaćete prilike da se uverite da je sve to istina.

Oba čuvara sa zanimanjem zagledaju i pipkaju noćnu košulju Jozefa K. 

ČOVEK SA KNJIGOM: Bolje je da stvari ostavite kod nas nego u depou. Tamo često dolazi do utaja. Posle izvesnog vremena stvari se prodaju bez obzira da li je krivični postupak završen ili ne. A koliko samo traju takvi procesi, naročito u poslednje vreme! JOZEF K.: Dopustite. 

(Jozef K. između stražara se vrati u svoju sobu) 

GLAS: (Iz susedne sobe) Izgleda da je razborit. JOZEF K: (Sam, ne opažajući nikog) Kakvi su to ljudi? O čemu govore? Od koje su vlasti? Pa ja živim u pravnoj državi, svuda je mir, svi su zakoni na snazi, ko se, dakle, usudio da na mene izvrši prepad u mom vlastitom stanu. (Sa suprotne strane se otvore vrata. Na njima je gospođa Grubah) Ta uđite gospođo Grubah. (Ona se naglo povukla, ostavljajući ga sa nekim papirima-ispravama u rukama) Zašto ne uđete? VISOKI STRAŽAR: (Naglo ustajući od stočića na kome je bio postavljen doručak) Ne sme! Vi ste uhapšeni! JOZEF K.: Kako je to moguće? I to na ovaj način? VISOKI STRAŽAR: E, vi uvek jedno te isto. (Umoči krišku hleba namazanu maslacem u posudu sa medom) Mi ne odgovaramo na takva pitanja. JOZEF K.: Moraćete da odgovarate. Izvolite moje isprave. Molim da pokažete svoje, a pre svega nalog za hapšenje. VISOKI STRAŽAR: O, gospodine, zar se ne možete uživeti u svoj položaj, zar ćete uzalud ozlojeđivati baš nas, koji smo vam sada od svih vaših bližnjih najbliži. JOZEF K.: Izvolite moje isprave. VISOKI STRAŽAR: Šta se one nas tiču. Ponašate se gore nego dete. Mi smo mali službenici koji se slabo snalaze u ispravama. ČOVEK SA MASKOM: Istina je to verujte. VISOKI STRAŽAR: Mi samo znamo da se visoke vlasti, u čijoj smo službi, tačno obaveštavaju o razlozima hapšenja i o ličnosti uhapšenog pre no što izdaju nalog za takvo hapšenje. ČOVEK SA KNJIGOM: (Preko zalogaja) Tu ne može biti greške. VISOKI STRAŽAR: Naša vlast, koliko je poznajem, a ja poznajem samo njene najniže stupnjeve, ne traži krivicu, recimo, u redovima stanovništva. Sama krivica nju privuče, kao što zakon kaže. Tek onda šalje nas čuvare. ČOVEK SA MASKOM: To je zakon. ČOVEK SA KNJIGOM: U čemu bi tu bila greška? JOZEF K.: Taj mi zakon nije poznat. VISOKI STRAŽAR: Utoliko gore po vas. JOZEF K.: Verovatno on postoji samo u vašim glavama. VISOKI STRAŽAR: Imaćete prilike da ga iskusite. 

ČOVEK SA MASKOM: Gle, Viljeme, on priznaje da ne poznaje zakon, a istovremeno tvrdi da je nevin. ČOVEK SA KNJIGOM: Potpuno si u pravu, ali njemu ne možeš ništa objasniti. 

Jozef K. dođe do prozora sa koga se vidi starica koja ga radoznalo gleda. Do nje je još jedan stariji čovek. 

JOZEF K.: Vodite me svom pretpostavljenom. Zahtevam. VISOKI STRAŽAR: Tek kad on to naredi...ČOVEK SA MASKOM: Mirno sačekajte odluku. Savetujem vam da se ne rastrojavate uzaludnim mislima. Saberite se jer vas još očekuju velika iskušenja. ČOVEK SA KNJIGOM: A prema nama se niste poneli onako kako smo to zaslužili svojim predusretljivošću. Zaboravljate da smo mi slobodni ljudi, a to nije mala nadmoć, jer vi to, bar zasad, niste... Rado ćemo vam doneti doručak iz kafane preko puta. Imate li novac? 

Jozef K. je zanemario ovu ponudu. Prilazi ormariću i sipa sebi čašicu rakije. Ispije je. Uzima veliku crvenu jabuku i zagrize je. Opruži se preko kreveta. 

ČOVEK SA MASKOM: (Zajedno sa dvojicom čuvara je napustio sobu u kojoj je Jozef K. Njegov glas – vojnički uzvuk – se začuje) Zove vas nadzornik. JOZEF K.: Konačno. 

(Žurno pođe ka sobi iz koje je dolazio poziv) 

OBA ČOVEKA: Jeste li pri sebi? Zar u košulji pred nadzornika? Narediće da i vas i nas išibaju! JOZEF K.: Pustite me do đavola! Zar ste očekivali da ćete me u postelji zateći u prazničnom odelu. ČOVEK SA MASKOM: To vam ništa ne vredi. Poslušajte. JOZEF K.: Smešne ceremonije. ČOVEK SA KNJIGOM: Morate obući crni kaput. JOZEF K.: Ali to još nije glavna rasprava. ČOVEK SA MASKOM: Morate uzeti crni kaput. JOZEF K.: Ako time ubrzavam stvar nemam ništa protiv. ČOVEK SA KNJIGOM: (Onome u drugoj sobi) Javi nadzorniku da je pristao. Oblači se. 

Ulaz u sobu kroz široka dvokrilna vrata. Otvorena su širom. Noćni stočić je na sredini sobe. Za njim sedi nadzornik. Prekrstio je noge. U jednom uglu tri mladića. Razgledaju fotografije g-đice Burstner, čija je to soba. Ono dvoje starih je opet nagnuto kroz prozor preko puta. Jedna bela bluza je okačena o kvaku otvorenog prozora. 

NADZORNIK: Jozef K.? JOZEF K.: (Klimnu glavom) Svakako. NADZORNIK: Vi ste svakako iznenađeni jutrošnjim slučajem? JOZEF K.: Razume se. Razume se da sam iznenađen, ali ne mnogo. NADZORNIK: Niste mnogo iznenađeni? JOZEF K.: Možda ste me pogrešno shvatili. (Osvrne se, tražeći stolicu) Mogu valjda da sednem. NADZORNIK: To nije običaj. JOZEF K.: Upravo, veoma sam iznenađen. Međutim, kada čovek živi trideset godina i kada se sâm morao da probija, kao što je meni bilo suđeno, on ogugla na iznenađenja, pa mu ne padaju ni suviše teško. Naročito ovo današnje. NADZORNIK: Zašto naročito ovo današnje? JOZEF K.: Ne bih želeo da kažem da sve to smatram šalom, jer mi pripreme za to izgledaju suviše opsežne. NADZORNIK: Potpuno tačno. JOZEF K.: No s druge strane, to ne može biti ništa naročito. Sudim po tome što sam optužen, a ne mogu da nađem ni malo krivice koja bi to opravdala. Ali i to je sporedno. Glavno je ko me optužuje? Koje nadleštvo vodi taj postupak? Jeste li vi činovnici? Nijedan

od vas nema uniforme. Tražim da se ta pitanja razjasne. NADZORNIK: Vi ste u velikoj zabludi. Ova gospoda i ja smo potpuno sporedni u vašoj stvari. Mi o njoj gotovo ništa ne znamo. Kada bismo bili u najpropisnijim uniformama, vaša stvar ne bi bila ništa gora nego što jeste. Ne znam ni da li ste optuženi. Vi ste uhapšeni. To znam i ništa više. JOZEF K.: Ali, molim vas... NADZORNIK: (Prekidajući ga) Ne, ne pitajte me više. Ne mogu da vam odgovorim na vaša pitanja. Savetujem vam da manje mislite na nas, bolje je da više mislite na sebe. I nemojte se toliko busati svojom nevinošću. To što ste malopre rekli nije za vas bilo povoljno. JOZEF K.: (Zapanjen hoda gore dole po sobi) Ama to je besmisleno. (Sva tri mladića su se okrenula i pogledala ga) Državni tužilac Hasterer je moj prijatelj. Mogu li da mu telefoniram? NADZORNIK: Razume se, ali ne znam kakvog bi to imalo smisla. Osim ako ne želite da porazgovarate sa njim o nekoj privatnoj stvari. JOZEF K.: Kakvog smisla? Ko ste vi? Tražite smisao, a izvodite najbesmisleniju stvar na svetu. Zar to nije da svisneš?... Pitate kakvog smisla ima telefonirati državnom tužiocu, a tvrdite da sam uhapšen?... Dobro, neću telefonirati. NADZORNIK: Ma telefonirajte! Izvolite, telefonirajte! JOZEF K.: Ne, sad više neću! (Priđe prozoru. Oni nalakćeni se pridigoše) Eno i tamo takvih gledalaca. Tornjajte se odatle... O kako je nametljiv i bezobziran svet. NADZORNIK: Nadam se da to niste shvatili tek kad ste dospeli u ovu situaciju. JOZEF K.: I vi tako mislite? Smem li da kažem da mi je milo? Tri mladića ga podbočeni posmatraju odsutno. NADZORNIK: Ako tako osećate... JOZEF K.: Dakle, gospodo moja, sudeći po vašem izgledu, moja stvar kao da je svršena. Smatram da će biti najbolje da pitanje osnovanosti ili neosnovanosti vašeg postupka predamo zaboravu. A u znak miroljubivog rešenja stvari da jedni drugima stisnemo ruke. 

Jozef K. je pošao ka Nadzorniku i ispružio ruku. 

NADZORNIK: (Uzima šešir i oprezno ga stavlja na glavu, ne prihvativši ispruženu ruku) Kako vama sve izgleda jednostavno! Kažete da stvar moramo miroljubivo rešiti!... Ne, ne, to je zaista nemoguće. Time ne mislim reći da treba da očajavate. A i zašto? Vi ste samo uhapšeni i to je sve. To sam imao da vam saopštim. Time smo za danas svršili te se možemo rastati, naravno samo privremeno. Vi biste sad svakako hteli u banku? JOZEF K.: U banku? Mislio sam da sam uhapšen. NADZORNIK: Vi ste me rđavo razumeli. Da, vi ste uhapšeni, ali to ne treba da vas spreči u vršenju vaše službe. JOZEF K.: Onda hapšenje nije takvo zlo? NADZORNIK: Drukčije nikad nisam ni mislio. JOZEF K.: Pa onda izgleda da ni saopštenje o hapšenju nije bilo tako nužno. NADZORNIK: To je bila moja dužnost. JOZEF K.: Glupa dužnost. NADZORNIK: Ali nećemo da traćimo vreme takvim razgovorima. Pretpostavio sam da želite otiću u banku. Ja vas ne silim, samo ako je to vaša želja... A da bi vaš dolazak u banku bio što manje upadljiv, ja sam, evo, vama stavio na raspolaganje ova tri gospodina, vaše kolege. JOZEF K.: Kako je moguće? Dobro jutro! Nisam vas uopšte prepoznao. (Rukuje se sa trojicom mladića) Na posao. Pardon, samo šešir... Trojica se uzmuvaše tražeći šešir. KAMINER: (Prvi dotrča sa šeširom) Izvolite, gospodine. 

Rabenštajner i Kulih se poklone i izlaze za Jozefom K. Gospođa Grubah im otvara vrata.

Međuigra: uzlica, metež, ljudi se mimolilaze kao da se ne poznaju. Kretanje se ubrzava i postaje vrtoglavo. Sve je bez zvuka. Samo pokreti i trčanje. To traje do dva-tri minuta.

JOZEF K.: (Na vratima sreće mladog momka) Ko ste vi?MOMAK: Ja sam nadstojnikov sin, milostivi gospodine.

JOZEF K.: Nadstojnikov sin?MOMAK: Želite li što, milostivi gospodine? Da li da pozovem oca?JOZEF K.: Ne, ne!MOMAK: U redu.JOZEF K.: (Ulazi u sobu. Gospođa Grubah je zauzeta pletenjem čarapa) A zašto radite do tako kasno?GOSPOĐA GRUBAH: Imam mnogo posla. Danju pripadam stanarima, a ako hoću svoje stvari da dovedem u red, preostaju mi samo večeri.JOZEF K.: Ja sam vam danas zadao naročita posla?GOSPOĐA GRUBAH: Kako mislite?JOZEF K.: Mislim na ljude koji su jutros bili ovde.GOSPOĐA GRUBAH: Ne, to mi nije zadalo naročita posla.JOZEF K.: Ali to se više neće desiti.GOSPOĐA GRUBAH: To se više ne može desiti.JOZEF K.: Mislite li to ozbiljno?GOSPOĐA GRUBAH: Da, ali pre svega ne smete tu stvar suviše primiti k srcu.JOZEF K.: Hvala vam na upozorenju, gospođo Grubah! GOSPOĐA GRUBAH: Pošto tako prisno razgovarate sa mnom, gospodine K, priznaću vam da sam malo prisluškivala iza vrata, a i ona dvojica su mi ponešto ispričala. Radi se o vašoj sreći, a ona mi stvarno leži na srcu. Ne mogu reći da je naročito rđavo to što sam čula. Vi ste doduše uhapšeni, ali ne kao što se hapsi lopov. Kad čoveka hapse kao lopova, onda je to zlo. Ali ovo hapšenje – ono mi se čini kao nešto učeno. Možda kažem glupo, ne razumem... JOZEF K.: To što ste rekli nije nimalo glupo, gospođo Grubah. Eto i ja sam delimično vašeg mišljenja. Ne smatram to čak ni za nešto učeno, već uopšte nizašta. GOSPOĐA GRUBAH: Ne primajte to isuviše k srcu! 

(Ode pokupivši ono što je plela) 

JOZEF K.: (Kolebajući se, dođe do vrata koaj vode u sobu gospođice Birstner) Gospođice Birstner! GOSPOĐICA BIRSTNER: (Iza vrata) Je li ko tu? JOZEF K.: Ja sam. GOSPOĐICA BIRSTNER: Ah, gospodin K. (Otvori vrata, pruži mu ruku) JOZEF K.: Hteo sam da vam kažem nekoliko reči, hoćete li mi to sada dozvoliti? GOSPOĐICA BIRSTNER: Sada? Mora li to biti sada? Malo je neobično... JOZEF K.: Povod za ovo što hoću da vam kažem pojavio se tek danas. GOSPOĐICA BIRSTNER: Nemam ništa protiv, sem što sam mrtva umorna. Hajdete na nekoliko minuta u moju sobu. Ovde nikako ne možemo razovarati, jer ćemo sve probuditi. Pričekajte! (Uđe u svoju sobu. Svetlost se upali. Ona je ponovo na vratima)Izvolite, sedite! (To je ista soba u kojoj je Jozef K. razgovarao sa nadzornikom)Dakle, šta ste hteli? Ja sam zaista radoznala. JOZEF K.: Vi ćete reći da stvar nije bila tako hitna da se o njoj sada razgovara, ali... GOSPOĐICA BIRSTNER: Nikada ne volim uvode.JOZEF K.: To mi olakšava zadatak. U vašoj sobi je jutros, donekle mojom krivicom, napravljeno malo nereda. To su učinili strani ljudi protiv moje volje. Molim vas za izvinjenje. GOSPOĐICA BIRSTNER: U mojoj sobi?JOZEF K.: Način na koji se ovo desilo nije vredan pomena.

GOSPOĐICA BIRSTNER: Ja neću da zalazim u tajne, ako vi tvrdite da je stvar nezanimljiva. primam vaše izvinjenje, tim više što ne vidim ni traga od nekog nereda. (Podbočivši se, prošeta po sobi. Pred ramom sa fotografijama zastane) Gle, ipak. Moje fotografije su ispreturane. E, to je zaista ružno... Primorana sam da vam zabranim, da u mom odsustvu, ulazite u moju sobu. JOZEF K.: Ali ja sam vam objasnio. Nisam ja koji se ogrešio o vaše fotografije. Moram da priznam da je istražna komisija dovela tri bankarska činovnika... GOSPOĐICA BIRSTNER: Istražna komisija... radi vas?JOZEF K.: Da.

GOSPOĐICA BIRSTNER: Nije moguće.JOZEF K.: Mislite li da sam nevin?GOSPOĐICA BIRSTNER: Eh, nevin. Ne želim da vam dam odmah neko možda sudbonosno mišljenje. A i ne poznajem vas. Kad se nekom natovari na vrat ni manje ni više nego istražna komisija, onda je u pitanju sigurno težak zločinac. Ali kako ste vi, eto, slobodni – bar zaključujem po vašoj mirnoći da niste pobegli iz zatvora – onda svakako niste izvršili neki veliki zločin. JOZEF K.: Da, ali možda je istražna komisija uvidela da sam nevin ili da nisam tako kriv kao što se pretpostavljalo. GOSPOĐICA BIRSTNER: Naravno to može da bude. JOZEF K.: Vi nemate mnogo iskustva u sudskim stvarima? GOSPOĐICA BIRSTNER: Ne, toga nemam. Često sam već žalila zbog toga, jer bih volela sve da znam... Sud ima neku čudnu privlačnu snagu. Idućeg meseca stupam kod jednog advokata kao kancelarijski službenik. JOZEF K.: To je vrlo dobro, onda ćete moći malo da mi pomognete u mom procesu. GOSPOĐICA BIRSTNER: A što da ne. JOZEF K.: Stvar je izuviše sitna da bih tražio advokata, ali savetodavac bi mi dobrodošao. GOSPOĐICA BIRSTNER: Ako to želite, moram da znam o čemu se radi. JOZEF K.: U tome je baš začkoljica što i ja sam ne znam. GOSPOĐICA BIRSTNER: Vi terate šegu sa mnom. JOZEF K.: Ali ne... Ništa nisu istraživali. Jednostavno uhapšen sam. GOSPOĐICA BIRSTNER: Kako je bilo? JOZEF K.: Strašno. GOSPOĐICA BIRSTNER: To je isuviše opšte. JOZEF K.: Da vam pokažem kako je bilo? GOSPOĐICA BIRSTNER: Umorna sam već. JOZEF K.: Počelo je ovako. Neko ko se predstavio kao nadzornik je viknuo: Jozef K. GOSPOĐICA BIRSTNER: (Stavi prst na usta) Tiše. 

Na vratima se začu kucanje. Gospođica Birtner se uhvati za srce. 

JOZEF K.: Ne bojte se. Ja ću sve urediti... Ko to može da bude? GOSPOĐICA BIRSTNER: O, da. Od juče spava tu nećak gospođe Grubah, kapetan. Što ste tako vikali? Toliko sam nesrećna zbog toga. JOZEF K.: Nemate razloga. (Poljubi je u čelo) GOSPOĐICA BIRSTNER: Idite, idite... Kako me mučite!JOZEF K.: Neću otići, dokle god se malo ne umirite.GOSPOĐICA BIRSTNER: Molili ste me samo za nekoliko minuta...JOZEF K.: Ne ljutite se na mene!GOSPOĐICA BIRSTNER: Ah, ne. Ja se nikada i ni na koga ne ljutim. (Jozef K. je zagrli. Ljubi je dugo i strasno. Kad se ona otrgne, pokaže mu rukom na tračak svetlosti ispod vrata iza kojih je kapetan) Vidite li. On je upalio lampu i uveseljava se nama. (Još jednom je poljubi) JOZEF K.: A sad idem.

II SCENAPrvo isleđivanje

Međuigra: ulični metež iz prethodne pantomimske slike se sada sliva kancelarijskim hodnicima. Činovnici obučeni u crna odela ulaze u svoje prostorije. Sedaju za stolove. Zadubljuju se u svoje planove. Niko nikoga ne primećuje. Za stolom, iza staklene pregrade, je Jozef K. Scena oživi kada se začuje zvuk telefona. 

GLAS: (Iz telefona) Izveštavam vas da će se kratko isleđenje u vašoj stvari održati iduće nedelje. Kasnije će se ova isleđenja održavati redovno, ako ne baš svake sedmice, ali počešće. Opšti interes je da se proces brzo okonča, ali je potrebno da isleđenja budu temeljna. Zbog napora koja zahtevaju neće trajati dugo. Biće češća, ali kratka. Kao dan za isleđenja određena je nedelja da vas ne bi ometali u vršenju službenog posla. Da li ste saglasni? 

JOZEF K.: Ni dosad niko nije tražio moju slaglasnost. GLAS: (Iz telefona) Isleđenja bi se mogla održavati i noću, ali tada verovatno niste dovoljno sveži... Po sebi se razume da vi morate doći... Adresa vam je poznata. ZAMENIK DIREKTORA: (Neočekivano je ušao, ugledavši zamišljenog Jozefa K.) Loše vesti? JOZEF K.: Ne, ne! ZAMENIK DIREKTORA: (Sa telefonskom slušalicom u rukama) Hoćete li mi učiniti zadovoljstvo gospodine K, da u nedelju ujutro pođete sa mnom na izlet mojom jedrilicom? Biće veće društvo, a među njima i državni tužilac Hasterer. Dođite svakako. JOZEF K.: U nedelju na žalost nemam vremena, jer već imam jednu obavezu. Obavestili su me maločas da nekuda odem, ali zaboravili su da mi kažu u koliko sati. ZAMENIK DIREKTORA: Šteta! 

Pred staklenom pregradom su Rabenštajner, Kulih i Kaminer. Smeše se na Jozefa K. dajući mu neke neodređene znake. Pozivaju ga, a onda naglo nestanu kada on ustane u nameri da pođe k njima ili za njima... Opet je to niz slika i okolnosti, naravno bez ikakvog zvuka. Jozef K. je stao u dvorištu, pred velikom i ruiniranom kućom. Bos dečak je čitao novine, mršava devojka je točila vodu sa česme, u uglu dvorišta uže sa prostrtim mokrim rubljem. Vrata i prozori na kući su se otvarali naizmenično. Na njima su bile žene sa decom u naručju. Na krevetima su ležali bolesnici, devojčice su trčkarale. Jozef K. kroči u jednu sobu. Gungula najrazličitijih ljudi je ispunjavala sobu. Na kraju sobe podijum prepun ljudi i na njemu poprečno postavljen sto. Sedi mali debeli čovek, koju teško dahće. 

MLADIĆ: (Uvodeći K. pokušava da nadviče galamu) Jozef K... Gospodo, molim tiše... Jozef K.DEBELI ČOVEK: (Pogleda na sat koji vadi iz džepa) Trebalo je da dođete pre jednog sata i pet minuta.JOZEF K.: Bilo da sam i zakasnio, sada samo ovde. (Začuje se pljesak i odobravanje) DEBELI ČOVEK: Da, ali ja nisam više dužan da vas saslušavam... Ipak ću to učiniti još danas. Takvo zakašnjenje se više ne sme desiti. A sad istupite! 

Neko skoči sa podijuma i K. izgura gore. 

DEBELI ČOVEK: (Sada već Isledni sudija) Dakle... vi ste moler? JOZEF K.: Ja sam prvi prokurista jedne velike banke. 

Smeh u gomili. 

ISLEDNI SUDIJA: (Ljutito skače sa stolice) Mir. U protivnom izbaciću vas sa galerije! JOZEF K.: Vaše pitanje, gospodine isledni sudijo, karakteristično je za čitav način postupka koji se vodi protiv mene. Uostalom vi me niste ni pitali, vi ste mi prosto tresnuli u lice: moler! ISLEDNI SUDIJA: Postupak je uvek...JOZEF K.: U pravu ste. To je postupak samo ukoliko ga ja priznajem. A ja to činim u neku ruku i iz sažaljenja. Čoveku ne preostaje ništa drugo nego da sa sažaljenjem gleda na stvar. 

U salu ulazi mlada pralja i skrene na sebe svu pažnju. 

ISLEDNI SUDIJA: (Dotle je stajao i tražeći argumentaciju na izlaganje K. sede i uze sveščicu, kojom se i ranije služio) Postupak je uvek... JOZEF K.: To ništa ne pomaže. I vaša sveska, gospodine isledni sudijo, potvrđuje ono što ja kažem. (Vrhovima prstiju uzme svesku i kao kužnu je prelistava) I to su akta islednog sudije! (Spusti je na sto) Produžite da čitate te knjige o mojoj krivici. Ne plašim se, iako je za mene nepristupačna. ISLEDNI SUDIJA: (Bled i nepomičan) Ako mislite da me ponižavate... JOZEF K.: Ono što se meni desilo, to je samo pojedinačan slučaj, a on kao takav i nije toliko važan. Ja ga ne primam suviše k srcu. No, to je ogledalo postupka koji se protiv mene primenjuje. Za njih se ja ovde zalažem, a ne za sebe. 

U sali odjekne pljesak i uzvici: Bravo! A što da ne? Bravo! I opet Bravo! 

JOZEF K.: Ja ne želim govornički uspeh. Gospodin isledni sudija govori verovatno mnogo bolje. To spada u njegov poziv... Ono što ja želim to je da javno pretresemo jedno javno zlo... Činjenica da sam uhapšen smešna mi je... Čitava stvar pričinila mi je samo neprijatnosti i trenutan jed, ali zar nije mogla da ima i gorih posledica. ISLEDNI SUDIJA: (Daje rukama i polušapatom neka uputstva nekom sa strane) Da, da samo nastavite bez ponižavanja... JOZEF K.: Nekome dajete tajni znak. Među vama ima dakle ljudi kojima se odozgo, sa ovog mesta diriguje. Meni je to svejedno. Gospodine isledni sudijo javno vas ovlašćujem da možete zapovedati svojim plaćenim nameštenicima. 

U sali počinje sašaptavanje. Razgovor se vodi sa šakama na ustima. 

JOZEF K.: Odmah ću završiti. Mene se čitava stvar ne tiče. Ja mirno prosuđujem. Ako vam je do ovog tobožnjeg suđenja što stalo, možete imati velike koristi ako me saslušate. ISLEDNI SUDIJA: Mi i isleđujemo radi koristi...JOZEF K.: Nema sumnje da se iza svih vaših i izjava ovoga suda krije velika organizacija. Dakle i iza moga hapšenja i iza današnjeg isleđenja. To je organizacija u kojoj rade ne samo podmitljivi stražari, tupoglavi nadzornici i istražne sudije, već se u njoj nalaze i sudije visokog i najvišeg ranga sa bezbrojnom, neophodnom svitom služitelja, pisara, žandarma i drugog pomoćnog osoblja, a možda čak i dželata. Ja ne prezam od te reči! A koji je smisao te velike organizacije, gospodo moja? On se sastoji u tome što se nevina lica hapse i što se protiv njih vodi besmislen postupak koji većinom, kao u mom slučaju, ne dovodi do rezultata... 

Vrisak iz dna sale. Mutna, beličasta svetlost je zasenila mladu pralju pri njenom ulasku. Jedan čovek je odvuče u ugao, privuče je k sebi. Vrisnuo je čovek. 

JOZEF K.: (Skoči sa podijuma, sudari se sa ruljom koja ga raširenih ruku zaustavi i on na njihovim rukama ugleda značke. Krupne oznake neke tajne, možda fašističke organizacije. To mogu biti i kukasti krstovi ili druge oznake, odnosno oznake organizacije koja gospodari svetom) Tako. Svi ste vi činovnici te velike organizacije. Vi ste ona korumpirana banda protiv koje sam govorio. Nagurali ste se ovde kao slušaoci i njuškala. Jedni pljeskaju da bi me iskušali. Hteli ste da naučite kako se zavode nevini ljudi! Nadam se da niste bili džabe ovde. Vas je uveseljavala odbrana nevinosti... Možda ste nešto i naučili. Želim vam sreću u vašem zanatu! (Brzo uze šešir sa stola i poče da se probija ka izlazu) ISLEDNI SUDIJA: Stanite malo!... Hteo sam da vam skrenem pažnju da ste se danas lišili preimućstva koje uhapšenom uvek pruža saslušanje. Toga izgleda još niste svesni. JOZEF K.: Vi hulje jedne... Poklanjam vam sva saslušanja!

III SCENAU praznoj većnici, Student, Kancelarije

To je ista soba – većnica iz prethodne scene. Potpuno je prazna. Jozef K. sam sa šeširom u ruci. Odjednom se pojavi mlada pralja. To je ona žena koju je neko privukao i onda vrisnuo. 

MLADA PRALJA: Danas nema sednice. JOZEF K.: A što ne bi bilo sednice? (Uputi se ka stolu na podijumu) Mogu li da pogledam knjige? MLADA PRALJA: Ne. To nije dozvoljeno. To su knjige islednog sudije. JOZEF K.: Knjige su verovatno zakonici, a u karakter ovog sudstva spada da se nevini osude i bez njihovog znanja. MLADA PRALJA: Biće da je tako. JOZEF K.: E pa onda idem. MLADA PRALJA: Treba li nešto da javim islednom sudiji? 

JOZEF K.: Vi ga poznajete? MLADA PRALJA: Naravno. Moj muž je sudski poslužitelj... Mi ovde imamo besplatan stan, ali u dane kada se održavaju sednice moramo isprazniti sobu. JOZEF K.: Ja se ne čudim sobi, koliko tome što ste udati. MLADA PRALJA: Mislite li, možda, na događaj kada sam omela vaš govor? JOZEF K.: To me je upravo razbesnelo. MLADA PRALJA: Nije bilo na vašu štetu... O vama su kasnije još nepovoljno sudili. JOZEF K.: Vas to ne opravdava. MLADA PRALJA: Mene opravdavaju svi oni koji me poznaju. Onaj što me je zagrlio dugo me već progoni. Moj muž se već sa tim pomirio. Onaj čovek je student i verovatno će zauzeti neki visok položaj. JOZEF K.: To pristaje uz sve ostalo. Ne iznenađuje me. MLADA PRALJA: Vi biste svakako hteli da što ispravite ovde? JOZEF K.: U stvari ja nisam pozvan da ovde nešto popravljam. Ja se po slobodnoj volji ne bih mešao u ove stvari i potreba da se ovo sudstvo poboljša ne bi mi nikada remetila san. Ali time što sam tobože uhapšen – primoran sam da se ovde upletem i to zbog sebe samog... Ja time mogu i vama da koristim, a vi možete meni pomoći. MLADA PRALJA: A kako bih ja mogla? JOZEF K.: Pokažite mi one knjige na stolu. MLADA PRALJA: Oh, kako da ne! JOZEF K.: (Prilazi k stolu, uzima knjige, prelistava ih. Na licu mu je izraz gađenja. Baca ih natrag) Sve skaredne slike. Goli na kanabetu, patnje Grete od muža Hansa... To su, dakle, zakonici, koji se ovde studiraju. Takvi ljudi treba da mi sude. MLADA PRALJA: Ja ću vam pomoći.JOZEF K.: Hoćete li? Zar biste mogli, a da sebe ne dovedete u opasnost. MLADA PRALJA: (Uhvati K. nežno za ruku) Dođite, moramo o tome da se dogovorimo. Opasnosti se ne bojim samo kad ja to hoću. (Sedaju na podijum) Vi imate tamne oči. Kažu da i ja imam lepe, ali vaše su lepše. Zapali ste mi za oko još onda kada ste prvi put ušli ovamo. Zbog vas sam kasnije i došla u većnicu, što inače nikada ne činim i što mi je u neku ruku i zabranjeno. JOZEF K.: Ne verujem da mi možete pomoći. Da biste to mogli trebalo bi da imate veze sa visokim činovnicima. MLADA PRALJA: To prepustite meni... Vaše tamne oči...JOZEF K.: Nemate razloga da me tako žalosno gledate. I vi se meni sviđate. Ali vi pripadate društvu protiv koga moram da se borim i vi se u njemu vrlo dobro osećate. Student vam je miliji od vašeg muža. MLADA PRALJA: (Ona uze njegovu ruku i položi je sebi na grudi) Ne smete da odete, ne smete da odete sa pogrešnim mišljenjem o meni... Zar sam ja zabilja toliko ništavna da nećete da mi učinite zadovoljstvo da ostanete jedan časak? JOZEF K.: Vi ste me rđavo razumeli. Došao sam u nadi da će se danas održati rasprava... Molim vas da u mom procesu ne preduzimate ništa. To ne treba da vas žalosti. Imajte na umu da mi uopšte nije stalo do ishoda postupka i procesa. Ja ću se nasmejati presudi, ako uopšte do nje dođe, u šta ja vrlo sumnjam... Da li poznajete islednog sudiju? MLADA PRALJA: Na njega sam pomislila, kada sam vam ponudila pomoć.JOZEF K.: Poručite mu da me niko nikakvim marifetlucima neće navesti na podmićivanje. Uostalom možda je postupak već i obustavljen ili će to biti u najskorije vreme. Radi se o lenjosti činovnika ili njihovoj zaboravnosti. MLADA PRALJA: Vaše saslušanje je bilo jedno od glavnih predmeta nedeljne sednice. Isledni sudija je cele noći pisao lično izveštaj o njemu... Inače, udvara mi se. Juče mi je preko studenta poslao poklon: svilene čarape. (Ona visoko zadigne suknju pokazujući mu svilene čarape na ispruženim nogama) Tiho, Bertold nas posmatra. 

Student rukom pozva Mladu pralju. 

MLADA PRALJA: (Šapatom) Molim vas da se ne ljutite na mene i da ne mislite loše o meni. Moram sad k njemu. Odvratan je... Odmah ću se vratiti, a onda idem sa vama. Povedite me kuda vi hoćete, uradite sa mnom što vam bude volja. Biću srećna ako odem za što duže, a najbolje bi bilo zauvek. (Pomilova K. i pritrča prozoru kraj koga je stajao student Bertold) STUDENT: (Jozefu K. koji nervozno počinje da šetka, dok on strasno grli Mladu pralju)Ako

ste nestrpljivi možete ići. Niko ne bi žalio za vama. JOZEF K.: Ja jesam nestrpljiv. A to moje nestrpljenje ćete najlakše otkloniti time ako nas ostavite... Uostalom, vi morate još dugo da studirate da biste postali sudija. STUDENT: (Mladoj pralji) Nije ga trebalo pustiti da tako slobodno šetka. To je bila omaška i ja sam to rekao islednom sudiji. JOZEF K.: (Pođe ka njima, ispruži ruku ka Mladoj pralji) Mlaćenje prazne slame. Dođite! STUDENT: Ne, ne! Nju nećete dobiti! (Podiže je rukama i ponese ka vratima. Jozef K. potrča za njim) MLADA PRALJA: Ništa ne pomaže. Isledni sudija je poslao po mene.JOZEF K.: Vi nećete da budete slobodni? (Jozef K. nasrnu na Studenta)MLADA PRALJA: (Još uvek u studentovom naručju) Ne. To nikako, šta vam pada na um. To bi značilo moju propast. On samo izvršava zapovest islednog sudije i nosi me k njemu. JOZEF K.: Ne želim više ni vas da vidim. 

Student sa Mladom praljom nestane. 

Svetlosnom promenom promenjen je i ambijent. To su sada tavanske prostorije sa hodnikom po sredini. Sa strane i jedne i druge su male kancelarije sa stolovima nad kojima su ćutke povijeni činovnici. Moguće je da se umesto svodova nad činovnicima izvijaju paučinaste mreže. Na početku hodnika, ispod natpisa "ULAZ ZA SUDSKE KANCELARIJE" sreću se Jozef K. i sudski poslužitelj. 

JOZEF K.: Vi ste sudski poslužitelj? SUDSKI POSLUŽITELJ: Da, a vi ste optuženi K. Sada sam vas prepoznao. Dobro došli.(Pruži mu ruku) Ali za danas nije zakazana sednica. JOZEF K.: Znam. Maločas sam razgovarao sa vašom ženom. Student ju je odneo islednom sudiji. SUDSKI POSLUŽITELJ: Uvek mi je odnesu. Da ne zavisim toliko od njih davno bih već razmrskao studenta o ovaj zid. O tome uvek, uvek sanjam. JOZEF K.: Zar nema drugog leka? SUDSKI POSLUŽITELJ: Ja ga ne vidim. A sada će biti još gore. Dosad ju je nosio k sebi, a sada i islednom sudiji. JOZEF K.: Da li je i to u sklopu procesa koji se vodi?SUDSKI POSLUŽITELJ: Kod nas se po pravilu vode bezizgledni procesi.JOZEF K.: Nisam vašeg mišljenja, ali to me neće sprečiti da zgodnom prilikom propustim studenta kroz šake. SUDSKI POSLUŽITELJ: Bio bih vam veoma zahvalan.JOZEF K.: Možda bi i drugi vaši činovnici, ako ne i svi, zasluživali to isto. SUDSKI POSLUŽITELJ: Da, da. (U dubokom poverenju, šapatom) Čovek je uvek gotov da se pobuni... Mislio sam da će vas zanimati da razgledate kancelarije. JOZEF K.: Idem sa vama. 

Prošli su ispod natpisa i uputili se hornikom. Primetivši njihov dolazak, najpre ustaše dva činovnika, a potom svi. Bio je to špalir ljudi pognutih leđa, savijenih kolena. 

JOZEF K.: Kako ovi ljudi mora da su poniženi!SUDSKI POSLUŽITELJ: Da. To su optuženi. Svi koje ovde vidite su optuženi.JOZEF K.: Zbilja. Onda su to moje kolege. (Obrati se jednom visokom i vitkom, već sedom čoveku) Šta čekate ovde? VISOK ČOVEK: (Zbunjeno i snishodljivo) Čekam... SUDSKI POSLUŽITELJ: Ovaj gospodin vas pita samo šta čekate.VISOK ČOVEK: Čekam...

Ostali počeše da prilaze i opkoliše ih. 

SUDSKI POSLUŽITELJ: Sklonite se, sklonite se, oslobodite prolaz.VISOK ČOVEK: Ja sam pre mesec dana podneo u svojoj stvari nekoliko dokaznih predloga i čekam rešenje. JOZEF K.: Vi kao da mnogo brinete zbog toga?

VISOK ČOVEK: Da, pa to je moja stvar.JOZEF K.: Ja sam takođe optužen, ali, kunem se životom, nisam podneo ni dokazni predlog, niti sam išta slično preduzeo. SUDSKI POSLUŽITELJ: Većina optuženih su jako osetljivi.JOZEF K.: Video sam kako ovde izgleda, Želim da idem.SUDSKI POSLUŽITELJ: Još niste sve videli.JOZEF K.: Ja ne želim sve da vidim. Hoću da idem. Gde je izlaz?SUDSKI POSLUŽITELJ: Niste valjda već zalutali?JOZEF K.: Ne osećam da sam zalutao.SUDSKI POSLUŽITELJ: Idite do ugla, a zatim desno hodnikom i pravo ćete naići na vrata.JOZEF K.: Hajdete sa mnom.SUDSKI POSLUŽITELJ: Ne mogu. JOZEF K.: Pokažite mi put jer ga neću pronaći. Ovde ima mnogo puteva. SUDSKI POSLUŽITELJ: To je jedini put. Moram da podnesem izveštaj. Sa vama sam već mnogo izdangubio. JOZEF K.: (Oštrije) Pođite sa mnom. SUDSKI POSLUŽITELJ: Ne vičite. Okolo su kancelarije. Ako baš nećete sami da se vratite, sačekajte me ovde.JOZEF K.: Neću da čekam, nego pođite odmah za mnom.DEVOJKA: (Privučena vikom) Šta želite gospodine? 

Jozef K. je naglo zanemeo. Oko njega počeše da se okupljaju i da ga radoznalo i sažaljivo zagledaju. Ubledeo, on krete, pa se zatetura. 

DEVOJKA: Hoćete li da sednete? Vama je malo muka... Neka vas to ne brine. Ovde to nije ništa neobično. Skoro svako dobija takav napad kad prvi put dođe ovamo. Vazduh je ovde zagušljiv i težak. JOZEF K.: Ništa, pre ću se oporaviti, ako se manje brinete o meni. DEVOJKA: Ovde ne možete da ostanete. Smetamo prometu. Odvešću vas u bolesničku sobu. JOZEF K.: Ja mogu već da idem. (Neuspešno pokušava da ustane) Ne ide. ELEGANTAN ČOVEK: Ja mislim da je gospodinu pozlilo zbog atmosfere ovde i zato će biti najbolje, a i njemu svakako najmilije, da ga izvedemo. JOZEF K.: Tako je. Pridržite me samo malo ispod pazuha. Osećam nesvesticu te ako ustanem pozliće mi. ELEGANTAN ČOVEK: (Pomažući K.) Eto vidite! Gospodinu nije zlo uopšte, već sam ovde. DEVOJKA: Ovaj gospodin je obaveštavač. On daje strankama sva potrebna obaveštenja, a ona se često traže pošto naše sudstvo nije tako poznato stanovništvu. ELEGANTAN ČOVEK: Ne namećite gospodinu naše stvari. On i ne želi da ih čuje. On misli samo o sebi. Sve će nam oprostiti, čak i gore uvrede ako ga sad izvedem napolje. E, sad ustanite slabi čoveče! JOZEF K.: (Ustajući) Hvala vam oboma. DEVOJKA: (Nagnuta na uvo K.) Izgleda kao da mi je naročito stalo da obaveštača predstavim u dobroj svetlosti. Bez obzira šta ćete vi misliti ja ću vam reći istinu. On nije čovek bez srca. Iako nije dužan da izvodi bolesne stranke on to čini. Možda niko od nas i nije bezdušan, svi bismo možda rado hteli da priteknemo u pomoć. Ali, pošto smo mi sudski činovnici, čovek dobija drugi utisak. Ja upravo patim zbog toga. 

Krenuli su ka izlazu koji se nazire kao svetla tačka u dnu. Pred njima je visok čovek. 

VISOK ČOVEK: Znam da danas još ne mogu dobiti rešenje na moje predloge. Ipak sam došao da ovde pričekam. ELEGANTAN ČOVEK: Vaša savesnost zaslužuje pohvalu. Doduše vi bez potrebe oduzimate drugima mesto, ali ja vas u tome neću sprečavati. Kad čovek vidi ljude koji sramno zanemaruju svoju dužnost... (Došli su do izlaza. Jozef K. je nemoćan da zakorači) Najpre hoće da izađe, a kada ga odvedeš pred izlaz on ni da makne.

Iznenada je fijuknuo vihor svežeg vazduha. Jozef K. je skoro poleteo njemu u susret. Pred tim naletom klonuli su Devojka i Elegantan čovek – obaveštač.

IV SCENAPrijateljica gospođice Birstner

Soba Jozefa K. On je za stolom u očekivanju doručka. Uporno pred njegovim vratima se čuju koraci – šantucanje. 

JOZEF K.: (Obraća se gospođi Grubah, koja mu unosi doručak) Zašto je danas u predsoblju tolika galama? (Sipajući kafu) Zar ne može da se prestane sa tim? GOSPOĐA GRUBAH: Gospođica Montag se seli kod gospođice Birstner i prenosi svoje stvari. JOZEF K.: Jeste li već prestali da sumnjate u gospođicu Birstner? GOSPOĐA GRUBAH: Gospodine K., vi ste nedavno jednu slučajnu primedbu suviše teško primili. Nije mi bilo ni na kraj pameti da uvredim vas ili bilo koga drugog. Nemate pojma koliko sam patila poslednjih dana. (Brizne u plač) JOZEF K.: Ne plačite gospođo Grubah!... Ni ja tada nisam rđavo mislio. Nismo se samo razumeli. To se može nekad desiti i starim prijateljima. Zar stvarno mislite da bih se ja zbog jedne strane devojke mogao zavaditi sa vama? GOSPOĐA GRUBAH: Neprestano sam se pitala: Zašto se gospodin K. zauzima toliko za gospođicu Birstner? 

Ispred vrata se ponovo začuje šantucanje gospođice Montag. 

JOZEF K.: Čujete li ovo? GOSPOĐA GRUBAH: Da. Htela sam da joj pomognem i služavku da joj stavim na raspolaganje, ali ona je tvrdoglava i hoće sve sama da preseli. Čudim se gospođici Birstner. Meni je mrska gospođica Montag, a... JOZEF K.: Šta se to vas tiče? Jeste li time nešto oštećeni? GOSPOĐA GRUBAH: Ne. U stvari to je meni dobro došlo, jer u ispražnjenu sobu mogu da smestim mog nećaka, kapetana. Plašila sam se da vam je smetao ovih dana. On nema mnogo obzira. JOZEF K.: Šta vam pada na pamet! O tome nema ni govora. 

Ponovo šantucanje, a zatim kucanje na vratima. Pojavi se služavka. 

SLUŽAVKA: Gospođica Montag bi želela da razgovara sa gospodinom. JOZEF K.: O molim, kako da ne! 

Gospođa Grubah se povuče. K. priđe ormanu i izvuče kaput, presvuče se. 

GOSPOĐICA MONTAG: (Ulazeći) Ne znam da li me poznajete? JOZEF K.: Kako da ne. Vi stanujete već duže vreme kod gospođe Grubah... Zar nećete da sednete? (Donosi stolice. Sedaju) GOSPOĐICA MONTAG: Htela bih samo, po nalogu moje prijateljice, da vam kažem nekoliko reči. Mislila je i sama da dođe, ali danas se nešto ne oseća dobro. Rekla mi je da je izvinite i da saslušate mene umesto nje. I ona vam ne bi mogla ništa drugo reći do ono što ću vam ja kazati. JOZEF K.: A šta biste to imali da mi kažete? Gospođica Birstner očigledno neće da mi dozvoli razgovor u četiri oka za koji sam ja molio. GOSPOĐICA MONTAG: Tako je. Ili bolje reći nije uopšte tako. Vi se neobično oštro izražavate. Razgovori se niti dozvoljavaju niti se dešava obratno. Ali može se desiti da se razgovori smatraju nepotrebnim, a to je baš ovde slučaj... Vi ste moju prijateljicu zamolili pismeno ili usmeno za razgovor. Ona ne zna na šta treba da se odnosi taj tazgovor, te je uverena, iz razloga koji su meni nepoznati, da to neće nikome doneti koristi ako do njega dođe. Tek juče mi je sasvim površno o tome pričala, napomenuvši da svakako ni vama nije mnogo stalo do razgovora jer ste samo jednim slučajem došli na tu misao i uvidećete i bez nekog naročitog objašnjenja, ako ne sada a ono uskoro, besmislenost čitave stvari. JOZEF K.: Moram da priznam da sam iznenađen. To je mimo onoga... GOSPOĐICA MONTAG: Ovo i vama ide u prilog. Čak i najmanja neizvesnost u

najbeznačajnijim stvarima uvek je mučna. Ako se ona, kao u ovom slučaju, lako može otkloniti, onda je bolje da to bude odmah. JOZEF K.: Nemam reči, ipak hvala vam. 

Prati gospođicu Montag do vrata. Na vratima se sretnu sa kapetanom Lanc. Kapetan se pokloni, poljubi pruženu ruku gospođice Montag i uzme je u naručje za igru. U ritmu muzike, koju samo oni čuju, dugo se vrte, izvodeći razne figure pred zgranutim K. To traje opet kao pantomimska igra ljubavi. K. će nestati.

V SCENABatinaš

Hodajući poluosvetljenim prostorom koji može biti i hodnik i rukavac lavirinta Jozef K. začu uzdahe. Naglim pokretom kao da otvara vrata ili prosipa pod snopom svetlosti, on zastane i ugleda: čovek odeven u tamno kožno odelo sa šibom u ruci se nadnosi nad druga dva povijena čoveka. 

JOZEF K.: Šta radite vi ovde? VILJEM I FRANC: (U glas) Gospodine hoće da nas izbatina zato što si se žalio na nas istražnom sudiji. JOZEF K.: Nisam se žalio. Ispričao sam samo šta se desilo u mom stanu. A besprekorno se niste poneli! VILJEM: Gospodine, kad biste vi znali kako smo mi slabo plaćeni, vi biste imali bolje mišljenje o nama. Ja moram da hranim porodicu, a Franc je hteo da se oženi. JOZEF K.: Priznajem da nisam razumeo vašu dužnost. VILJEM: Čovek gleda da se obogati kako može, a poštenim radom, pa ma koliko se zapinjalo, to ne ide. Mene je prevarilo vaše fino rublje. Naravno da je stražarima zabranjeno da tako postupaju. Ali tradicija je da rublje pripadne stražarima. Uvek je tako bilo, verujte mi. Priznaćete, to je razumljivo: Šta znače takve stvari za čoveka koji je imao tu nesreću da ga uhapse?... Ali dabome, ako on to javno iznese, onda sleduje kazna. JOZEF K.: To što sad kažete nisam znao. Ja nipošto nisam tražio da budete kažnjeni. Meni je stalo samo do principa! VILJEM: France, zar ti nisam rekao da gospodin nije zahtevao da budemo kažnjeni. BATINAŠ: Ne dozvoli da te ganu ove reči. Kazna je koliko pravedna, toliko i neizbežna. VILJEM: Ne slušaj ga! Kažnjavaju nas samo zato što si nas ti prijavio. Inače nam se ništa ne bi desilo, čak i da su saznali šta smo učinili. Može li se to nazvati pravdom? Nas dvojica, a naročito ja, isticali smo se kao dobri stražari kroz dug period vremena. I sam moraš priznati da smo sa gledišta vlasti savesno stražarili. Imali smo dobre izglede da napredujemo i sigurno bismo uskoro postali batinaši kao ovaj ovde. On je imao sreću da ga niko ne prijavi, jer se takve prijave zaista vrlo retko dešavaju. Nama se desilo i zato sada dobijamo ove strašno bolne batine. JOZEF K.: Zar ova šiba može da pričini tolike bolove? (Razgleda šibu) VILJEM: Moraćemo da se skinemo goli. JOZEF K.: Zar nema mogućnosti da se ova dvojica poštede batina? BATINAŠ: Ne. Svucite se! (Jozefu K) Ne smeš da im veruješ. Oni su već malo šenuli zbog straha od batina. Prosto je smešno što je ispričao o mogućnostima svog napredovanja u službi... Pogledaj koliko ima sala! Znaš li od čega je to? On ima običaj da svim uhapšenicima pojede doručak. Zar nije pojeo i tvoj?... Čovek sa takvim trbuhom neće postati batinaš dok je živ. VILJEM: Ima i takvih batinaša. BATINAŠ: Nema. (Raspali ga šibom) Ne slušaj šta govorimo, već se svlači. JOZEF K.: Ako ih pustiš, dobro ću te nagraditi. (Izvadi novčanik) Takvi poslovi se najbolje obavljaju oborenih očiju. BATINAŠ: Ti bi hteo i mene da prijaviš. I meni da natovariš batine. JOZEF K.: Ne. Budi pametan! Da sam hteo da ova dvojica budu kažnjena, ja sad ne bih želeo da ih otkupim. Mogao sam da zatvorim vrata, da ništa više ne vidim i ne čujem i da lepo odem kući. A eto nisam učinio tako i štaviše mi je ozbiljno stalo do toga da ih oslobodim... Ja ih uopšte ne smatram krivim, kriva je organizacija, krivi su visoki

činovnici. VILJEM I FRANC: Tako je.

Batinaš ih preseče udarcima šiba. 

JOZEF K.: Kada bi ti pod ovom šibom imao nekog visokog sudiju ja te zaista ne bih sprečavao da raspališ po njemu. Dao bih ti čak i novac da se malo potkrepiš za dobru stvar. BATINAŠ: To što kažeš možda je i tačno. Međutim, mene ne može niko podmititi. Postavili su me za batinaša i ja batinam. FRANC: (Go do pojasa, prilazi K., kleknu i uhvati ga za nogu) Ako ne možeš postići da nas obojicu poštedi, onda bar pokušaj da mene oslobodiš. Viljem je stariji i u svakom pogledu je manje osetljiv. Pre nekoliko godina je već dobio lakšu kaznu batinama. Ja još nisam obeščašćen. Viljem me je naterao da onako postupim. On je moj učitelj u dobru i u zlu... Dole pred bankom čeka moja sirota verenica na ishod. Stidim se... (Zaplače) BATINAŠ: Neću više da čekam. 

Batinaš je svom snagom počeo da ih tuče. Čuju se samo udarci šibe po golim telima i njihov prodorni vrisak. 

JOZEF K.: (Zgađen i gnevan) Ne derite se! 

Batinaš i stražari nestanu u naglom zatamnjenju. Zavlada muk. Jozef K. brišući znoj krene. 

POSLUŽITELJ: (Koji izroni iz tame pred Jozefa K.) Dobro veče, gospodine prokuristo! Je li se nešto desilo? JOZEF K.: Ne, ne! Urla samo pas u dvorištu... Radite vaš posao. Očistite već jednom sobu za starež... Udavićemo se u prljavštini. POSLUŽITELJ: Kasno je. Na to nas ne možete prisiliti. 

Iza Jozefa K. i poslužitelja bljesnu snop svetla i obasja: batinaš sa uvis podignutom šibom i goli stražari presamićeni i u očekivanju udarca. Sve je onemelo, bez krika. Na nekoj polici gori sveća.

VI SCENAUjak i Leni

Jozef K. je u svojoj kancelariji. Pretrpan poslom i papirima. Potpuno utonuo u sebe i posao. Naglo u kancelariju uđe ujak Karl. 

UJAK KARL: Šta to čujem, Jozefe!... Ti gledaš kroz prozor!... Odgovori mi za boga miloga. Je li istina, može li da bude istina? JOZEF K.: Dragi ujače, ja uopšte ne znam šta hoće od mene? UJAK KARL: Jozefe, koliko ja znam, ti si uvek govorio istinu. Treba li da shvatim tvoje poslednje reči kao rđav znak? JOZEF K.: Sad naslućujem šta hoćeš. Ti si verovatno čuo o mom procesu. A od koga?UJAK KARL: Erna mi je o njemu pisala. Mogu ti pročitati. Evo: Poslužitelj mi je rekao da će razgovor još dugo trajati, jer se verovatno radi o procesu koji se vodi protiv gospodina prokuriste... A šta sad kažeš? JOZEF K.: Da, ujače! Istina je. UJAK KARL: Istina? Šta je istina? Kako može da bude istina? Kakav proces? Nije valjda krivični proces? JOZEF K.: Krivični proces. UJAK KARL: I ti mirno sediš ovde, a imaš na vratu krivični proces. JOZEF K.: Što sam mirniji utoliko je bolje za ishod procesa. Ne boj se! UJAK KARL: To ne može da me umiri. Jozefe, dragi Jozefe, pomisli na sebe, na tvoje rođake, na naš dobar glas. Ti si dosad bio naš ponos, pa ne smeš postati naša sramota.

Ne sviđa mi se tvoje držanje. Tako se ne ponaša čovek koji je nevino optužen i koji još ima snage... JOZEF K.: Ali ti, dragi ujače, govoriš suviše glasno. Poslužitelj verovatno stoji pred vratima i prisluškuje. To mi je neprijatno. 

Nastavljaju razgovor šapatom. 

UJAK KARL: Dakle, Jozefe, reci mi sad otvoreno kakav je to proces. JOZEF K.: Pre svega, ujače, ne radi se uopšte o procesu pred običnim sudom. UJAK KARL: To je zlo. JOZEF K.: Kako? UJAK KARL: Velim da je to zlo... A kako se to desilo? JOZEF K.: Ali takve stvari ne nailaze iznenada, one se dugo pripremaju. UJAK KARL: Najbolje bi bilo da uzmeš malo odsustvo i da dođeš k nama na selo. Sad tek vidim i da si malo oslabio. Na selu ćeš se osnažiti. JOZEF K.: Mogli bi da mi zabrane da otputujem. UJAK KARL: Ne verujem da će to učiniti. Tvojim odlaskom neće oni izgubiti na moći. JOZEF K.: Mislio sam da ćeš ti čitavoj stvari pridati još manji značaj nego ja, a eto, ti je sam uzimaš tako teško. UJAK KARL: Jozefe, ti si se promenio. Ti si imao tako dobru moć shvatanja. Zar te ona baš sada izdaje? Zar hoćeš da izgubiš proces?... A stradaće i cela porodica, ili ako ništa drugo sasvim će joj se okaljati obraz. Priberi se... JOZEF K.: Dragi ujače, glupo je uzbuđivati se, glupo s tvoje strane, a bilo bi i s moje strane. Uzbuđenjem se ne dobijaju procesi. Kad kažeš da će zbog procesa stradati i porodica – što meni ne ide u glavu, no to je sporedno – onda ću te u svemu slušati. Samo ne smatram da bi boravak na selu nešto koristio. Možda bi to značilo bekstvo i priznavanje krivice. Mogu i sam bolje da guram stvar, ovde. UJAK KARL: Tačno. Ja sam ti to predložio samo zato što sam mislio da je stvar dovedena u opasnost zbog tvoje ravnodušnosti... Ali ako hoćeš energično sam da guraš stvar, onda je to naravno kud i kamo bolje. JOZEF K.: U tome smo se, dakle, složili. Da li bi mogao da predložiš šta da učinimo najpre? UJAK KARL: O tome moram naravno još da razmislim... Ali za početak predlažem ti da odemo do advokata Hulda. On je moj školski drug. Nije ti poznato to ime? E, to me čudi. On kao branilac i sirotinjski advokat uživa lep ugled. JOZEF K.: Meni je pravo što god ti preduzmeš. Nisam znao da se u takvoj stvari može potražiti advokat. 

Opet je to kretanje kroz gradski metež i neprekidno sudaranje sa ljudima. Ujak neprekidno govori. Naravno da je sve bez reči. Samo ujakovo micanje usana. 

UJAK KARL: (Pred vratima) Otvorite! To su prijatelji gospodina advokata. LENI: Gospodin advokat je bolestan. UJAK KARL: Bolestan. Vi kažete da je bolestan. Je li opet mana srca? LENI: Mislim da je tako. 

Leni sa svećom ide napred, Za njom ulaze Ujak Karl i Jozef K. 

HULD: (Zavaljen u jastucima, poluosvetljen) Leni ko to dolazi? UJAK KARL: Ja sam, tvoj stari prijatelj. Je li ti zaista tako rđavo? Ja ne verujem. To je srčani napad i proći će kao što su i drugi prošli. HULD: Može biti. Ali gore je nego što je ikada bilo. Teško dišem, ne spavam uopšte i svakim danom sve sam slabiji. UJAK KARL: To su rđave novosti. A imaš li dobru negu? Sumorno je ovde, mračno. HULD: Kada je čovek bolestan mora da ima mira. UJAK KARL: Ni tvoja mala gospođica ne izgleda vesela. HULD: A, Leni me dobro neguje. Vredna je. UJAK KARL: Gospođice, molim vas ostavite nas za časak same. Imam da razgovaram sa mojim prijateljem o jednoj ličnoj stvari. LENI: Vidite, gospodin je toliko bolestan da ne može razgovarati ni o jednoj stvari. 

HULD: (Milujući ruku Leni) Pred Lenom možeš sve da kažeš. UJAK KARL: (Srdito) Ne tiče se mene, to nije moja tajna. HULD: A koga se tiče? UJAK KARL: Moga nećaka. Ja sam i njega doveo. Prokurista Jozef K.! HULD: (Pružajući ruku kojom je milovao Leni) Oh, oprostite, ja vas nisam ni primetio. Idi, Leni. (Ona izađe) Dakle, ti nisi došao da me posetiš kao bolesnika, došao si poslovno. UJAK KARL: Izgledaš već mnogo zdraviji, čim je ova veštica izišla. Kladim se da prisluškuje. (Naglo otvori vrata i razočarano ih zatvori. Niko ne prisluškuje) HULD: Ti je ne poznaješ... Što se tiče stvari tvog nećaka, biću srećan ako moje snage budu dovoljne za taj veoma težak zadatak. Bojim se da one neće biti dovoljne. Iskreno rečeno stvar me isuviše zanima te ne bih mogao odoleti da u njoj ne učestvujem. Ako mi srce ne izdrži, onda će bar ovde imati dostojnu priliku, da me sasvim izda. JOZEF K.: Ne razumem! HULD: Pa da vas ja nisam rđavo razumeo? Možda sam prenaglio. O čemu ste hteli da razgovarate sa mnom? Mislio sam da se radi o vašem procesu? UJAK KARL: Naravno. (Jozefu K.) Šta ćutiš? JOZEF K.: Slušajte, molim vas, otkuda vi znate o meni i mom procesu? HULD: Ah, tako! Ja sam advokat i krećem se u sudskim krugovima. Razgovaramo o raznim procesima, a one značajne čovek uvek pamti, naročito kada se radi o nećaku moga prijatelja. To nije ništa čudno. JOZEF K.: Vi se krećete u tim sudskim krugovima? HULD: Da. UJAK KARL: Pitaš kao dete. HULD: A sa kim da se družim ako ne sa ljudima iz moje struke. JOZEF K.: Vi radite pri sudu u palati pravosuđa, a ne... HULD: Morate imati na umu da ja iz tog druženja sa njima izvlačim velike koristi za moju klijentelu. Čovek ne može o tome uvek ni da govori. Sada me je bolest malo omela, ali posete me moji dobri prijatelji iz suda i tako saznam ponešto... Eto baš sad imam jednu dragu posetu. (Pokaže ka mračnom uglu sobe) Dođite. (Iz mračnog ugla ustaje i dolazi postariji gospodin) Ovo je moj prijatelj, njegov nećak prokurista Jozef K. A Ovo je gospodin kancelarijski direktor... Sada se pokazalo da možda možemo da pretresemo jednu zajedničku stvar. Ako ste za to raspoloženi, možemo lepo da sednemo zajedno. DIREKTOR: Na žalost mogu da ostanem još nekoliko muinuta. Posao me zove. Naravno neću propustiti priliku da upoznam prijatelje moga prijatelja. 

Odjekne zvuk razbijenog porcelana. 

JOZEF K.: Idem da vidim šta se desilo. 

On izađe u mrak. Preko njegove ruke na kvaki Leni položi svoju. Iza njega osta mrak. U svetlu su Jozef K. i Leni. 

LENI: Ništa se nije desilo. Bacila sam jedan tanjir o zid da bih vas naterala da izađete. JOZEF K.: I ja sam na vas mislio. LENI: Mislila sam da ćete doći k meni i bez mog poziva. Ipak je bilo čudno. Najpre niste skidali oka s mene otkako ste ušli, a zatim ste me pustili da čekam. Inače, zovite me Leni. JOZEF K.: Rado. A što se čudnovatosti tiče, Leni, ona se lako može objasniti. Ja nisam drzak, pre sam stidljiv. A vi, Leni, niste izgledali tako kao da se jednim mahom možete osvojiti. LENI: Nisam se ja vama svidela, a verovatno vam se i sada ne sviđam? JOZEF K.: Reći da mi se sviđate nije mnogo! (Na zidu je ugledao sliku na kojoj je bio predstavljen sudija sa izrazom i gestom da izrekne presudu) Možda je to moj sudija! LENI: Ja ga poznajem. On češće navraća ovamo. Slika je iz njegovih mladih dana, ali nikad joj nije mogao biti ni sličan, jer je gotovo patuljastog rasta. Tražio je da ga istegle na slici, jer je glupo sujetan kao i svi ovde... Ali i ja sam sujetna i vrlo nezadovoljna što vam se nikako ne sviđam. JOZEF K.: (Nežno je privuče u zagrljaj) Kakav položaj ima on? LENI: On je istražni sudija. JOZEF K.: I opet samo istražni sudija. Visoki činovnici se kriju. Ali on sedi na predsedničkoj

stolici. LENI: Sve je to mašta. On sedi na kuhinjskoj stolici, preko koje je stavljeno konjsko ćebe... Ali zar morate stalno da mislite na vaš proces? JOZEF K.: Ne nikako. Ja kanda čak i premalo mislim na njega. LENI: Greška koju činite nije u tome. Vi ste kako sam čula isuviše nepopustljivi. JOZEF K.: Ko je to rekao? LENI: Odala bih vam mnogo kad bih vam to rekla. Molim vas, ne raspitujte se za ime, nego gledajte da otklonite grešku. I ne budite više tako nepopustljivi. Ovom sudu se čovek ne može odupreti. Potrebno je priznati. Molim vas priznajte idućom prilikom. Tek onda ćete moći da se izvučete, tek onda. Ali čak ni ovo nećete postići bez tuđe pomoći, a što se nje tiče ništa se ne bojte, ja ću vam je sama pružiti. JOZEF K.: Vi ste dobro obavešteni o ovom sudu i o smicalicama koje su tu potrebne. LENI: (Pripijajući se uz K.) Tako je dobro. JOZEF K.: A ako ne priznam, onda ne možete da mi pomognete? LENI: Ne, onda vam ne mogu pomoći... Ali vi kao i da nećete moju pomoć, ili vam do nje nije stalo. Tvrdoglavi ste i ne date se ubediti... Imate li ljubavnicu? JOZEF K.: Zamislite, ja sam je se odrekao, a ovamo nosim čak i njenu fotografiju sa sobom. Elza. (Pokazuje fotografiju) LENI: Strašno je utegnuta. Ne sviđa mi se, nespretna je i gruba. Da li bi ona mogla da se žrtvuje za vas? JOZEF K.: Ja do sada to od nje nisam ni tražio. LENI: Ako vama nije mnogo stalo do nje, onda ona i nije vaša ljubavnica. JOZEF K.: Ja ne povlačim reč. LENI: Pa neka je i vaša ljubavnica. Ali ne bi vam mnogo nedostajala kad biste je izgubili ili zamenili nekom drugom, na primer sa mnom? JOZEF K.: Naravno. Ali ona ima nad vama veliko preimućstvo. Ona ništa ne zna o mom procesu. Pa i kad bi znala ona me ne bi nagovarala da budem popustljiv. LENI: To nije nikakvo preimućstvo. Ako nema drugih preimućstava ja ne gubim hrabrosti. Ima li neku telesnu manu? JOZEF K.: Telesnu manu? LENI: Da. Eto ja imam jednu malu telesnu manu. Pogledajte. (Raširi srednji i domali prst na desnoj ruci. Između njih je spojna kožica) JOZEF K.: (Ovlaš spusti poljubac na njene raširena prste) Kakva dražesna kandžica!LENI: Oh, vi ste me poljubili! (Traje njihov nežni zagrljaj) Sa mnom ste je zamenili, vidite, sa mnom ste je zamenili!

VII SCENA Advokat, Fabrikant, Slikar

Zimsko popodne se u sobi u kojoj sedi Jozef K. prepoznaje po mutnoj svetlosti koja odnekud prodire. Umoran i nervozan on sedi na rotirajućoj stolici. 

JOZEF K.: (Off) Možda bi bilo dobro da konačni sastavim odbrambeni spis i da ga podnesem sudu? Daću u njemu kratak opis života, a uz svaki iole važniji događaj objasniću zašto sam tako postupio, kao i da li je taj postupak za osudu ili odobravanje. Bolje je da sâm sastavim taj spis, nego da to prepustim advokatu koji i inače nije besprekoran. HULD: (Neočekivano se pojavi u mutnoj svetlosti njegov lik) Vi ste pomislili da vas zanemarujem. Ja sam mnoge slične procese dobio u celosti ili delimično, a da nijedan branjenik nije ni pomislio ni posumnjao da ga zanemarujem. Bilo je procesa koji možda nisu bili teški kao ovaj, ali su na izgled davali još manje nade... Uostalom na podnesku sam već počeo da radim i biće skoro završen. Nažalost prvi podnesci se i sudu uopšte ne čitaju. Oni se stavljaju u akta sa primedbom da je za sada saslušanje i posmatranje optuženog važnije nego sve što je napisano. Sve je to žalosno, ali nije neopravdano. Nemojte smetnuti s uma da postupak nije javan. Doduše, on može biti i javan, ako bi sud tako smatrao da je potrebno, no zakon ne propisuje javno suđenje. Usled toga ni sudska akta, a pogotovo optužnica nisu pristupačni ni optuženom ni njegovom braniocu. Zakon u stvari ne dozvoljava odbranu nego je samo trpi. Strogo uzev i nema pravih advokata, to

su manje-više tzv. budžaklijski advokati. Sud želi da po mogućstvu odstrani odbranu. Sve treba da bude usredsređeno na samom optuženom. Postupak je uglavnom tajan ne samo za javnost već i za optuženog. Branioci po pravilu ne smeju prisustvovati saslušanjima... Ipak su od svega najvažnije advokatske lične veze... JOZEF K.: Zar treba da pomislim da je jedino pravilno da se čovek pomiri sa postojećim prilikama? HULD: Samo ne probudite pažnju! Bolje je sedeti s mirom makar to bilo i protiv sopstvenog ubeđenja. Valja uvideti da taj veliki sudski mehanizam večno lebdi u vazduhu... Svojim držanjem prema kancelarijskom direktoru mnogo ste naškodili svojoj stvari. JOZEF K.: Bilo mi je, a i sada mi je, svejedno. Ustvari možda i nije. HULD: Ponekad se čovek mora čuditi kako je jedan jedini prosečan život dovoljan da se prikupi znanje koje bi omogućilo bar neki uspeh u radu. Doduše ima i mutnih časova koji svakom čoveku dođu i tada misliš da nisi postigao baš ništa... Ovakvim depresijama izloženi smo mi advokati, naročito u onim slučajevima kada im se jedan proces koji su već daleko doterali odjednom izmakne iz ruku. JOZEF K.: Je li to nastupa kada dođe do nepoverenja između optuženog i njegovog advokata? HULD: Upravo tako. Dešava se da proces uzme pravac da i advokat više ne sme da ga prati. Njemu se sve oduzima. Tada proces obrađuju nepristupačni sudovi, kada advokat ne može više da dođe ni do optuženog. JOZEF K.: Ipak mogu da primetim da ova stvar sporo napreduje, pa i kada se uzmu u obzir sve teškoće. HULD: Stvar nipošto ne napreduje sporo. Tačno je da bi sad bili dalje odmakli da ste se blagovremeno meni obratili. Na žalost to ste propustili a to će doneti i druge štete osim gubitka u vremenu. 

Kroz mutnu svetlost nazre se Leni, koja unosi čaj advokatu. Spusti tacnu pored advokata. Nežno pomiluje Jozefa K. po kosi, a on njoj stisne ruku. 

JOZEF K.: (Sada je sam u snopu mutne svetlosti. Odlučno ustane) Ispitaću čitav život, do najsitnijih postupaka i detalja. Krivice nema. Neka sud naiđe jednom na optuženog koji ume da brani svoje pravo. (Pritisne električno zvono na svom stolu. Ono negde zazvoni) FABRIKANT: (Ulazeći žurno vadi dokumentaciju iz tašne i džepova. Razastire pred Jozefom K.) Još pre godinu dana zaključio sam sa vama određen posao. Međutim, vi niste bili ažurni, a sada se jedna druga banka uz najveće žrtve bori da preuzme taj posao... JOZEF K.: Teško je to... FABRIKANT: (Ugledavši Zamenika direktora, koji je neočekivano ušao) Žao mi je, gospodine, ali kod prokuriste sam naišao na tako malo volje za posao. (Jozefu K. u poverenju) Odnesite pismo slikaru Titoreliju. ZAMENIK: Hvala vam, znam već sve! A uveren sam da će i gospodinu prokuristi biti milo kad ga rasteretimo. 

Fabrikant i Zamenik direktora odu. 

JOZEF K.: Oprostite gospodo moja. (Naglo su počeli da ulaze oni koji ga traže)Hoćete li biti ljubazni da dođete sutra ili kad bilo. Ili hoćete možda telefonom da razgovarate sa mnom. Ukratko mi recite o čemu je reč, a ja ću vam pismeno dati opširan odgovor. Dakle, jesmo li se sporazumeli? ZAMENIK: (Proviri) Vi odlazite sada, gospodine prokuristo? JOZEF K.: Da, imam u gradu službenog posla. ZAMENIK: Gospodo moja, ja ću rado pregovarati sa vama  umesto gospodina prokuriste. Mi smo poslovni ljudi...

Jozef K. se uspinje stepenicama koje vode na tavan napuštene kuće. Njemu u susret pojure devojčice smejući se. Pred njim zastane jedna malo grbava devojčica. 

JOZEF K.: Stanuje li ovde neki slikar Titoreli?DEVOJČICA: A šta želite od njega?JOZEF K.: Želim da me slika.

DEVOJČICA: Da vas slika!

Devojčica prasne u smeh, koji se prenese na ostale. Nastane graja, cika i podvriskivanje. Rugaju se Jozefu K. 

Idući za devojčicom Jozef K. se zaustavi pred vratima koja mu ona otvori. Pred njima je slikar Titoreli. 

TITORELI: Ja sam umetnički slikar Titoreli! JOZEF K.: Vi ste izgleda omiljeni u kući. TITORELI: Ah, balavice jedne... 

Devojčica nestane, ali će kasnije nastaviti da proviruje i zajedno sa svojim drugaricama da prisluškuje razgovor. 

JOZEF K.: Čuo sam od ovog gospodina, (Pružajući mu Fabrikantovo pismo) vašeg poznanika, o vama i na njegov savet sam došao. TITORELI: Hoćete li da kupite slike ili hoćete da vas slikam? JOZEF K.: (Razgledajući jednu sliku na štafelaju) A vi baš radite na jednoj slici? TITORELI: Da. To je jedan portret. Dobar rad, ali još nedovršen. JOZEF K.: Pomislio sam da je to sudija. TITORELI: To je Pravda. JOZEF K.: Sada je već prepoznajem. Tu je povez preko očiju, a tu su i terazije. Ali zar joj nisu na petama krila i ne nalazi li se u trku? TITORELI: Da, morao sam po nalogu tako da slikam. To su u stvari Pravda i boginja pobede u istom licu. JOZEF K.: To nije dobra kombinacija. Pravda mora da stoji mirno inače joj se njišu terazije, pa je nemoguć pravdean sud. TITORELI: Ja se u ovom povinujem svom naredbodavcu. JOZEF K.: Vi ste sigurno poverljiva ličnost suda. TITORELI: (Koji je dotle olovkom doterivao sliku praveći oko glave neku crvenkastu senku) Što ne iziđete odmah s istinom na sredu? Vi hoćete da čujete nešto o sudu, kao što stoji i u preporuci, a govorili ste najpre o mojim slikama da biste me pridobili. Ali ja vam to ne zameram, vi niste mogli znati da je to kod mene neumesno... Ja sam poverljiva ličnost suda. JOZEF K.: Je li to javno priznat položaj? TITORELI: Ne! JOZEF K.: Ali, često su takvi nepriznati položaji uticajniji od priznatih. TITORELI: Eto to je baš kod mene slučaj. Juče sam razgovarao sa Fabrikantom o vašoj stvari... Izgleda da vas je stvar jako kosnula, što me nimalo ne čudi. Hoćete li najpre da skinete kaput? JOZEF K.: (Snebivajući se skida kaput) Zapara je u sobi. TITORELI: Potrebna mi je toplota... Vi ste nevini? JOZEF K.: Ja sam potpuno nevin. TITORELI: Tako... Ako ste nevini, onda je stvar vrlo prosta. JOZEF K.: Moja nevinost ne čini stvar jednostavnijom... Vidite, zavisi od mnogih sitnica u kojima se sud gubi. A na kraju sud odnekud, gde ranije uopšte ničeg nije bilo, izvuče neku veliku krivicu. TITORELI: Svakako, svakako. Ali vi ste ipak nevini, zar ne? JOZEF K.: Pa da! TITORELI: To je glavno. JOZEF K.: Vi svakako poznajete sud kudikamo bolje od mene. Ja ne znam mnogo više od onoga što sam čuo, mada od sasvim različitih ljudi. Svi se slažu u tome da se lakomislene optužbe ne podižu i da sud, kad već jednom optužuje, jeste čvrsto ubeđen u krivicu optuženog i teško se može razuveriti. TITORELI: Teško? Sud se nikada ne može razuveriti. Kada bih na jednom platnu naslikao sve sudije redom, a vi morali da se pred tim platnom branite, vi biste imali više uspeha nego pred stvarnim sudom. GLAS DEVOJČICE: (Off) Molim te da ne slikaš tako ružnog čoveka. JOZEF K.: I te devojčice pripadaju sudu? 

TITORELI: Kako? Uopšte sve pripada sudu. JOZEF K.: To još nisam primetio. TITORELI: Izgleda da još nemate uvid u sud. Ali pošto ste nevini, on vam nije ni potreban. Ja ću vas sam izbaviti. JOZEF K.: Kako ćete to učiniti? Ta sami ste maločas rekli da je sud nepristupačan dokazima. TITORELI: Nepristupačan samo dokazima koji se podnose sudu. Ali drukčije stoji stvar kad se u tom pogledu pokuša nešto iza leđa jednog suda. JOZEF K.: A kako ste prvi put došli u vezu sa sudijama? TITORELI: Stvar je vrlo prosta. Ja sam tu vezu nasledio. Već i moj otac je bio sudski slikar. Taj položaj uvek se nasleđuje. JOZEF K.: Vama se može pozavideti. Vaš položaj, dakle, niko ne može da uzdrma. TITORELI: Ne, ne može! Zato se tu i tamo usuđujem da pomognem nekome jadniku koji ima proces. JOZEF K.: Kako činite to? TITORELI: U vašem slučaju, na primer, ja ću, pošto ste potpuno nevini, preduzeti sledeće. (Privuče stolicu krevetu) Zaboravio sam da vas najpre pitam kakvu vrstu oslobođenja želite. Ima tri mogućnosti, naime, stvarno oslobođenje, prividno oslobođenje i odugovlačenje. Stvarno oslobođenje je, naravno, najbolje, samo što na ovu vrstu odluke ja nemam nikakvog uticaja. Po mom mišljenju nema nijednog čoveka koji bi mogao da utiče na stvarno oslobođenje. Tu verovatno odlučuje samo nevinost optuženog. A pošto ste vi nevini, vi biste stvarno mogli da se oslonite samo na svoju nevinost. Ali onda vam nisam potreban ni ja niti ičija pomoć. JOZEF K.: Ja mislim da vi protivrečite sebi. TITORELI: Kako to? JOZEF K.: Ranije ste napomenuli da je sud nepristupačan dokazima, kasnije ste to ograničili na javni sud, a sad štaviše kažete da onome ko je nevin nije potrebna pomoć pred sudom. Vidite, u tome je ta protivurečnost. A, osim toga, ranije ste rekli da se na sudije može lično uticati, a sada poričete da se stvarno oslobođenje, kako ga vi nazivate, ikada može postići ličnim uticanjem. U tome je druga protivurečnost. TITORELI: Te protivurečnosti lako se mogu objasniti. Ovde je reč o dvema raznim stvarima, o onome što u zakonu stoji i o onom što sam ja lično iskusio, ovo ne smete da brkate. U zakonu, koji ja uostalom nisam čitao, stoji, naravno, s jedne strane, da se nevini oslobađaju, ali, s druge strane, ne stoji da se na sudije može uticati. A eto, ja sam iskusio baš suprotno od toga. Ja ne znam za stvarna oslobođenja, ali zato znam da se često uticalo na sudije. Moguće je, naravno, da se u svim tim slučajevima za koje ja znam nije radilo o nevinosti. Ali zar vam se ovo ne čini neverovatno? Od tolikih slučajeva nijedna nevinost? Još kao dete pažljivo sam slušao oca kada je kod kuće pričao o procesima, pa i sudije koje su dolazile u njegov atelje pričale su o sudu. Moram priznati – nisam doživeo nijedno stvarno oslobođenje. To potvrđuje moje mišljenje koje imam o sudu... Jedan jedini dželat mogao bi da zameni čitav sud. JOZEF K.: Jeste li, možda, čuli da je u ranijim vremenima bilo oslobođenja? TITORELI: Takvih oslobođenja kažu da je bilo. Samo je vrlo teško utvrditi to. Konačne odluke suda ne objavljuju se, one čak ni sudijama nisu pristupačne i tako su se o starim sudskim procesima sačuvale samo legende... U njih se može verovati, ali se one ne mogu dokazati. Ne treba ih sasvim potcenjivati, one svakako sadrže i izvesnu istinu, a i veoma su lepe... Ja sam i sâm radio nekoliko slika sa sižeom iz tih legendi. JOZEF K.: Puste legende ne menjaju moje mišljenje. Zar se čovek i pred sudom može pozvati na te legende? TITORELI: Svakako da ne. JOZEF K.: Onda je izlišno govoriti o tome. No vi ste spomenuli još dve mogućnosti. TITORELI: Prividno oslobođenje i odugovlačenje... Vaše je da izaberete šta hoćete. JOZEF K.: Razmotrimo ih. TITORELI: Prividno oslobođenje zahteva pribranost i privremeni napor, a odugovlačenje mnogo manji ali trajniji napor... Ako želite prividno oslobođenje napisaću vam na tabaku hartije potvrdu o vašoj nevinosti. Tekst takve potvrde nasledio sam od svog oca i on je neosporan. Sa tom potvrdom obići ću onda sudije koje poznajem. Eto, počeo bih time što bih sudiji koga slikam večeras, kad dođe na seansu, podneo potvrdu. Ja jemčim za vašu nevinost. To nije neko formalno već stvarno jemstvo koje me obavezuje. JOZEF K.: I sudija bi vam verovao, a ipak me ne bi stvarno oslobodio. 

TITORELI: Uostalom nije sigurno da bi mi svaki sudija verovao. Poneki će zatražiti da vas odvedem njemu. No u tom slučaju stvar je već napola dobijena... A kad na potvrdi budem imao dovoljan broj potpisa sudija, otići ću onom koji baš vodi vaš proces. Ako sam dobio i njegov potpis, stvar će se razvijati i nešto malo brže nego inače. Kad sudija ima na potvrdi jemstvo nekolicine sudija može bez brige da vas oslobodi, što će nesumnjivo i učiniti – naravno posle raznih formalnosti – da bi izašao u susret meni... A vi ćete se otarasiti suda... JOZEF K.: I onda sam, dakle, slobodan? TITORELI: Samo prividno slobodan... Rekao sam vam da najniže sudije, u koje spadaju moji poznanici, nemaju prava da konačno oslobode. To pravo ima samo najviši sud koji je za nas nedostižan. Naše sudije imaju pravo da razreše optužbe. To znači da ste vi, oslobođeni na ovaj način, trenutno izmakli optužbi, ali ona i dalje lebdi nad vama i može stupiti smesta u dejstvo čim dođe viša zapovest. JOZEF K.: Jesu li to poznati putevi kojim stižu zapovesti? TITORELI: Te puteve je nemoguće predvideti. Pokatkad izgleda da je sve davno zaboravljeno, akt izgubljen, a oslobođenje potpuno. No, upućen čovek neće u to poverovati. Dovoljno je da se utvrdi da je optužba još na snazi i sudija će smesta izdati nalog za hapšenje. JOZEF K.: I proces počinje ponovo? TITORELI: Proces počinje ponovo, ali i opet, kao ranije, postoji mogućnost da se izdejstvuje prividno oslobođenje. Čovek se ne sme pomiriti sa sudbinom. JOZEF K.: Ali ni to drugo oslobođenje opet nije konačno. TITORELI: Naravno da nije... Posle drugog oslobođenja dolazi treće hapšenje, posle trećeg oslobođenja četvrto hapšenje i tako dalje. To je već u biti prividnog oslobođenja... Da li da vam objasnim suštinu odugovlačenja? JOZEF K.: (Klimnu glavom) Svejedno. TITORELI: Odugovlačenje se sastoji u tome što se proces stalno održava u najnižoj fazi. Za to je potrebno da se optuženi i njegov pomagač, a naročito ovaj poslednji, budu u neprekidnom dodiru sa sudom. U određenim vremenskim razmacima mora se obilaziti sudija i na sve načine čuvati njegova naklonost. Istina, proces ne prestaje, ali optuženi je gotovo isto tako siguran da do osude neće doći i da je slobodan. Lišen je straha od iznenadnog hapšenja... No, ima i slabih strana koje ne treba potcenjivati. Uostalom optuženi nije nikada slobodan, čak ni pri prividnom oslobođenju. Slabost je u tome što se proces ne može zaustaviti ako za to ne postoje bar prividni razlozi. Dakle, ne mogu se izbeći primanja naredbi, razna saslušanja, isleđenja i slično. Znači proces se stalno vrti u malom krugu... U stvari sve se svodi na to da se optuženi s vremena na vreme javlja svom sudiji. 

Jozef K. je uzeo svoj kaput i ustao. 

GLAS: (Off) Već je ustao. TITORELI: Zar već hoćete da idete? Bežite zbog rđavog vazduha. JOZEF K.: O da! TITORELI: Oba ova metoda imaju nešto zajedničko. Oni sprečavaju da optuženi bude osuđen. JOZEF K.: Ali oni sprečavaju i stvarno oslobođenje. TITORELI: Vi ste shvatili suštinu stvari. JOZEF K.: Doći ću uskoro. TITORELI: Samo još jedan trenutak: hoćete li da vidite sliku koju bih mogao da vam prodam. JOZEF K.: (Razgledajući slike) Lepi pejsaži. TITORELI: To su sve pejsaži pustare. Hoćete li? JOZEF K.: Uzeću tri slike. (Titorelo načini kiseo izraz lica) Dobro, uzeću sve slike. Spakujte ih molim. Sutra će doći moj poslužitelj da ih odnese. TITORELI: Popnite se slobodno na krevet. Ovuda, ovuda prođite. JOZEF K.: Šta je to? TITORELI: Čemu se čudite? To su sudske kancelarije. Zar niste to znali? Sudske kancelarije se nalaze na svakom tavanu, pa zašto baš ovde ne bi bile? U stvari i moj atelje pripada sudskim kancelarijama, ali sud mi ga je stavio na raspolaganje. 

U susret im poletoše devojčice sa cikom i vriskom. 

TITORELI: Ne mogu više da vas pratim... Ne predomišljajte se suviše dugo. 

Jozef K. nestane.

VIII SCENATrgovac Blok. Otkazivanje advokatu

Jozef K. pred vratima advokata Hulda. Zvoni. Čeka, Ponovo zvoni. Neko otvori vrata. 

GLAS: (Off) On je. 

Jozef K. uđe u hodnik. Pored njega u košulji protrča Leni. On se obrati malom, suvonjavom čoveku sa bradom. 

JOZEF K.: Jeste li ovde namešteni? BLOK: Ne. Ja sam ovde stranka, advokat je samo moj zastupnik. JOZEF K.: Je li Leni vaša ljubavnica? BLOK: O, bože, ne, ne! Ta šta vam pada na pamet? JOZEF K.: A kako se zovete? BLOK: Blok, trgovac Blok. JOZEF K.: Jeste li vi već stari advokatov klijent? BLOK: Da, vrlo stari klijent. U poslovnim pravnim stvarima, ja imam naime trgovinu žitom, zastupa me oko dvadeset godina, a u mome procesu, na koji ste verovatno ciljali, zatupa me od početka, dakle već preko pet godina. JOZEF K.: Vidim, vi ste mu veran klijent. BLOK: Ne baš... Ja ću vam nešto poveriti, ali i vi morate reći jednu tajnu da bismo kod advokata bili jedan prema drugom u obavezi. JOZEF K.: Vi ste veoma oprezni, ali ja ću vam reći jednu tajnu koja će vas potpuno umiriti... U čemu je, dakle, vaše neverstvo prema advokatu? BLOK: Ja imam i druge advokate. Pored jednog pravog uzeo sam još pet budžaklijskih advokata, a pregovaram i sa šestim. Pored toga i lično se zalažem kod suda. Bio sam u čekaonici kada ste vi prolazili. JOZEF K.: Da, ja sam jednom prolazio onuda. Svi su poustajali. Verovatno su mislili da sam ja neki sudija. BLOK: Ne, pozdravili smo onda sudskog poslužitelja. Znali smo da ste vi optuženi. JOZEF K.: Da li vam je moje ponašanje izgledalo gordo? BLOK: Ne. Ti ljudi su tvrdili da ćete vi, sudeći po vašim usnama, sigurno ubrzo biti osuđeni. JOZEF K.: Ja sam oslovio nekoga... BLOK: Ali on je jedva mogao da vam odgovori. Čovek ima, naravno, mnogo razloga da se tamo zbuni, ali jedan od njih bio je i pogled na vaše usne. Kasnije je pričao da mu se učinilo da je na vašim usnama pročitao i svoju sopstvenu presudu. JOZEF K.: Na mojim usnama? (Izvuče iz džepa ogledalce. Zagleda se) Ja ne vidim ništa naročito na mojim usnama. BLOK: Ni ja. Uopšte ništa. JOZEF K.: Kako su sujeverni ti ljudi! Zar se oni toliko međusobno druže? BLOK: Ne. Ima malo zajedničkih interesa. Zajednički se protiv suda ništa ne može sprovesti. Svaki slučaj se ispituje pojedinačno, jer ovo je najtačniji sud. JOZEF K.: Njihovo čekanje učinilo mi se sasvim jalovo. BLOK: Nije jalovo. Jalovo je samo kad se čovek samostalno uplete. LENI: (Uđe sa tacnom) Pazi ih kako sede jedan do drugoga! Još jedan časak. 

Ulazi u advokatovu sobu. Jozef K. pođe za njom. 

BLOK: Gospodine prokuristo, zaboravili ste na svoje obećanje. Hteli ste još da mi kažete jednu tajnu. JOZEF K.: Čujte dakle: to u stvari nije više ni tajna. Idem sad advokatu da mu otkažem. 

BLOK: (Pljesne rukama u čudu) On otkazuje advokatu! JOZEF K.: (Banuo je u advokatovu sobu. Advokat Huld je pod perinom) Brzo ću otići. HULD: Već vas vrlo dugo čekam... Je li Leni opet bila nametljiva? JOZEF K.: Vi ste svakako već primetili njenu nametljivost? HULD: Leni ima jednu nastranost. Ona nalazi da su skoro svi optuženi lepi. JOZEF K.: Po čemu? HULD: Moj odgovor vas neće zadovoljiti. Optuženi su, eto, najlepši. No ne čini ih lepim krivica jer – bar ja kao advokat moram tako da kažem – nisu ni krivi, a ne čini ih lepim ni pravedna kazna jer svi se i ne kažnjavaju. Dakle, uzrok može biti samo u postupku protiv njih koji im na neki način utisne svoj žig. Naravno da među lepim ima i naročito lepih. No lepi su svi, pa čak i taj bedni crvić Blok. JOZEF K.: Svakako neobično, ali... HULD: Jeste li danas došli k meni s nekom određenom namerom? JOZEF K.: Da, hteo sam vam reći da vam sa današnjim danom oduzimam zastupanje.HULD: Jesam li vas dobro razumeo? JOZEF K.: Pretpostavljam da jeste. HULD: Pa dobro, možemo govoriti i o tom planu. JOZEF K.: Nije to više plan. Dobro sam razmislio i možda isuviše dugo. Odluka je konačna. HULD: Jednom sam u jednom spisu pročitao: advokat vodi svog klijenta po niti konca do presude, a drugi podiže odmah svog klijenta na ramena i tako ga nosi sve do presude pa i izvan nje. Tako je to. Često je bolje biti u lancima nego slobodan.

IX SCENAU katedrali

Ova scena počinje pokretima ličnosti po pozornici, a da ništa ne govore, dakle to je pantomima. Jozef K. je ušao u katedralu koja je polumračna, ispred je propovedaonica, a u daljini jedan veliki trougao upaljenih sveća. Na propovedaonici je lampa, a pored nje stoji sveštenik. Jozef K. nesiguran, skoro teturajući se dolazi iz dubine. 

SVEŠTENIK: (Prodere se) Jozefe K.! 

Jozef K. se ne pokrenu. Stajao je. Sveštenik ga prstom pozva bliže. Jozef K. oklevajući pođe i zaustavi se kod prvih klupa. Sveštenik oštro spuštenim kažiprstom pokaza na mesto pred samom propovedaonicom. 

SVEŠTENIK: Ti si Jozef K.?JOZEF K.: Da.SVEŠTENIK: Ti si optužen?JOZEF K.: Da, obavestili su me o tome.SVEŠTENIK: Onda si ti onaj koga tražim. Ja sam tamnički kapelan.JOZEF K.: Ah, tako.SVEŠTENIK: Ja sam te pozvao ovamo da bih razgovarao sa tobom.JOZEF K.: Nisam to znao. Došao sam ovamo da pokažem katedralu jednom Italijanu.SVEŠTENIK: Mani se sporednih stvari. Šta to držiš u ruci? Je li to molitvenik? JOZEF K.: Ne, to je album gradskih znamenitosti. SVEŠTENIK: Ostavi ga. Znaš li da tvoj proces rđavo stoji? JOZEF K.: I meni se tako čini. Ulagao sam mnogo truda, ali sve dosad bez uspeha. SVEŠTENIK: Kako zamišljaš kraj? JOZEF K.: Ranije sam mislio da se mora dobro završiti, ali sada i sâm sumnjam u to. Ne znam kako će se završiti. Znaš li ti? SVEŠTENIK: Ne, ali bojim se da će se rđavo završiti. Smatraju da si kriv. Tvoj proces možda uopšte neće izići iz delokruga nižeg suda. Bar zasada smatraju da je tvoja krivica dokazana. JOZEF K.: Ali ja nisam kriv. To je zabluda. Kako može čovek uopšte da bude kriv. Ta mi smo svi ljudi, i svi smo jednaki. SVEŠTENIK: To je tačno, ali tako obično govore krivci. JOZEF K.: Imaš li i ti prema meni predrasuda? 

SVEŠTENIK: Ja prema tebi nemam predrasuda. JOZEF K.: Hvala ti! Svi ostali koji učestvuju u postupku imaju prema meni predrasuda. Oni ih nameću i onima koji ne sudeluju u njemu. Moj položaj je sve teži. SVEŠTENIK: Ti ne shvataš činjenice. Presuda se ne donosi odjedanput, nego postupak postepeno prelazi u presudu. JOZEF K.: Dakle, to je to. SVEŠTENIK: Šta sad nameravaš da učiniš u svojoj svesti? JOZEF K.: Još ću potražiti pomoć. Ima još nekoliko mogućnosti koje nisam iskoristio... Ljutiš li se na mene? Ti možda i ne znaš kom sudu služiš. SVEŠTENIK: Zar ne vidiš ni dva koraka pred sobom? JOZEF K.: (Posle kraćeg ćutanja zbog ukora) Zar nećeš da siđeš? Ionako nećeš držati propoved. Dođi k meni dole. SVEŠTENIK: Sad već mogu da dođem. (Skidajući lampu, koja je visila pred njim)Morao sam najpre izdaleka da razgovaram sa tobom. Inače se na mene isuviše lako može uticati tako da zaboravim na svoju dužnost. JOZEF K.: (Sačekao ga je da siđe) Imaš li još malo vremena za mene? SVEŠTENIK: Onoliko koliko ti je potrebno. JOZEF K.: Ti si izuzetak među svim onima koji pripadaju sudu. Ja u tebe imam više poverenja nego u ma koga od njih. Sa tobom mogu iskreno da govorim. SVEŠTENIK: Ne zavaravaj se. JOZEF K.: A čime se zavaravam? SVEŠTENIK: Sudom se zavaravaš... U nekim spisima sam naišao na povest koju ću ti sada ispričati. Pred vratima suda, kao pred zakonom stoji vratar. K njemu dolazi čovek sa sela i moli ga da ga uvede unutra. Vratar ga odbija. Posle više navaljivanja kaže mu vratar: "Ako te toliko privlači, a ti pokušaj da uđeš i pored moje zabrane. Ali upamti: ja sam moćan, a ja sam samo najniži vratar. No kraj svih dvorana redom stoje vratari, sve jedan moćniji od drugog. Čak ni ja ne mogu da podnesem izgled trećega." Čovek seda na malu stolicu. Tamo on sedi danima i godinama. Prvih godina glasno proklinje nesrećni slučaj, a kasnije kad ostari on samo gunđa. Ne živi još dugo. Pred smrt vratar spazi da on želi još nešto da ga upita. I vratar ču njegove reči: "Kad svi teže zakonu kako je onda moguće da za sve ove godine niko nije tražio ulaz sem mene?" Vratar videći njegov kraj reče mu: "Ovaj ulaz nije određen samo za tebe." JOZEF K.: Vratar je, dakle, prevario čoveka. SVEŠTENIK: Ne budi prenagao. Vratar je ipak sluga zakona te pripada njemu. On je van domašaja ljudskog suda. Sumnjati u njegovo dostojanstvo značilo bi sumnjati u zakon. JOZEF K.: Ne slažem se sa tim mišljenjem. Kad bi se čovek njemu pridružio morao bi smatrati da je istina sve ono što vratar kaže. SVEŠTENIK: Ne, ne mora se sve smatrati kao istina, dovoljno je da se smatra kao potreba. JOZEF K.: Žalosno mišljenje. Od laži se gradi poredak u svetu. 

Naglo je nastao mrak. Samo se naziru njihove figure i čuju se glasovi. 

JOZEF K.: Zar nismo sada blizu glavnog ulaza?SVEŠTENIK: Mi smo daleko od njega. Zar već hoćeš da odeš?JOZEF K.: Naravno, moram da idem. Ja sam prokurista u banci i tamo me čekaju. SVEŠTENIK: Pa dobro, onda idi. JOZEF K.: Ali ne mogu da se snađem sam u mraku. SVEŠTENIK: Idi nalevo prema zidu, pa onda sve duž njega i naći ćeš izlaz. JOZEF K.: (Vikne) Čekaj još, molim te. SVEŠTENIK: Čekam. JOZEF K.: Nećeš li još što od mene. SVEŠTENIK: Ne. JOZEF K.: Ranije si bio tako ljubazan prema meni i sve si mi objasnio, a sada me puštaš kao da ti ništa nije stalo do mene. SVEŠTENIK: Pa ti moraš da ideš. JOZEF K.: Tako je, to treba da uvidiš. SVEŠTENIK: Uvidi prvo ti ko sam ja. JOZEF K.: Ti si tamnički kapelan. 

SVEŠTENIK: Dakle, ja pripadam sudu i zašto bih onda želeo što od tebe. Sud ništa ne želi od tebe. On te prima kad dođeš i pušta te kad pođeš.

X SCENAKraj

Cela pozornica je lavirint, čiji zidovi mogu biti svetlosni farovi ili polivinilske lelujave zavese različitih boja. Lica u ovoj sceni će se kretati između njih kao da te pregrade ne postoje, ali poštujući njihove ograde. Slična tom košmarnom rasporedu može se čuti muzika, kao niz isprekidanih i reskih tonova, sličnih urliku ili ropcu. Kada se začuje glas ili glasovi "off" muzika zamire. Sve pantomimske međuigre se sada slivaju u jednu veliku snenu scenu. Ličnosti na sceni govore samo "off". 

U dnu, jarko osvetljen stoji Jozef K. K njemu dolaze dva gospodina u redengotima, bledi i gojazni, sa cilindrima. Njihovi pokreti i ponašanje su uvek servilni, bez obzira na nameru i svrhu radnje. 

JOZEF K.: (off) Vi ste k meni upućeni? 

Gospoda u crnom klimnuše glavom, skidoše cilindre. 

JOZEF K.: (off) Po mene šalju stare, beznačajne glumce... Pokušavaju da na jevtin način svrše sa mnom... U kom pozorištu igrate? GOSPODA U CRNOM: (Obraćajući se jadan drugom, off) Pozorištu. JOZEF K.: (off) Nisu pripremljeni da budu pitani. 

Gospoda u sivom prilaze Jozefu K. i čvrsto ga uhvate ispod ruku. On je u čvrstom "sendviču". Povedu ga duž lavirinta. 

JOZEF K.: (off) Zašto su baš vas poslali? (Naglo živne ugledavši gospođicu Birstner. Hteo bi da potrči za njom. Ali "sendvič" u kome je, to mu ne dopušta. Vikne)Gospođice Birstner... 

Gospoda u crnom poslušno se usmeravaju onim pravcem koji odredi Jozef K. 

JOZEF K.: (off) Jedino što još mogu da učinim to je da do kraja sačuvam hladno rasuđivanje. Uvek sam hteo da sa dvadeset šaka zgrabim svet i to još za cilj koji nije za odobravanje. To je bilo pogrešno... Zar da pokažem da mi ni jednogodišnji proces nije bio nauk? Zar da svršim kao običan čovek koji teško shvata? Zar da o meni kažu da sam u početku procesa hteo da ga okončam, a sada, na njegovom završetku, da hoću da ga započnem. Neću da to kažu. 

Sva trojica su na mostu obasjanom mesečinom. Zatim zađoše u mračne ulice. Pred njih iskrsnu policajac, gustih brkova, sa rukom na balčaku sablje. 

Neočekivano nađoše se u kamenolomu. Odatle sa dna Jozef K. ugleda sevnulu svetlost na prozoru kuće na ivici kamenoloma i čoveka ispruženih ruku. 

JOZEF K.: Ko je to? Prijatelj? Dobar čovek? Neko ko saučestvuje? Neko ko hoće da pomogne? Je li to jedan čovek? Jesu li to svi? Ima li još pomoći? Ima li prigovora na koje se zaboravilo? Ima ih, ima... Logika je doduše nepokolebljiva, ali ona ne odoleva čoveku koji hoće da živi, živi, živi... Gde je sudija koga nikada nisam video? Gde je visoki sud do koga nikada nisam došao? 

Jozef K. podiže ruke u vis i široko ih raširi. Iz svih uglova scene navreše ličnosti ovog jednogodišnjeg procesa: stražari, pisari, policajci, isledne sudije, sudije, gospođa Grubah, gospođica Birstner, pralja, student i svi preostali. Upaničeni su, licem okrenuti prema nebu. Neki kleče, drugi se krste i mole. Uglavnom svi su na sceni. 

Iz one jarke svetlosti slične sevu munje i udaru groma, kao iz pakla, doleti hitnuto uže sa omčom na kraju. Uže sa omčom doleće, zaseni sva lica na sceni i u svetlosnom poigravanju se umnožava dok ne premreži ceo vidik i scena potone u mrak. Zauvek. 

JOZEF K.: Moram da govorim... Moram da govorim.