Први српски бувар је начинио Инок Сава, а штампан је код млетачког штампара Ђ. А.

Рампацета у Венецији 1597. године, после чега га је пратила худа судбина заборава и немара.

О Сави Иноку не зна се ништа више до да је био родом из Паштровића и јеромонах манастира

Дечани.

На првој страни је штампана азбука, следе самогласници, потом слогови, имена свих слова (аз,

буке, веде…). Буквар Инока Саве је настао у доба када је мало која европска земља и култура

располагала сопственим училима, писменима, абецедарима, азбучницима. Буквар највише

фасцинира својом методиком, јер је први пут у Европи примењен фонетски принцип читања.

Но, остао је заборављен. Док су се злопатили учећи се писмености из туђих писменослова,

Срби, на несрећу своје културе, нису знали да већ више од два века имају сопствену књигу по

којој се могло учити српски читати и писати. „Први српски буквар“, остао је потпуно непознат

све до 1893, а у српску културну баштину српског народа биће уврштен, веома стидљиво,

тридесетак година касније, када ће га Љуба Стојановић ставити у Каталог Народне библиотеке.