Проф. др Васиљ Јововић

СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР – ИСТОРИЈА, КУЛТ, ПРЕДАЊЕ

1) КО ЈЕ БИО СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР?

Јован Владимир (крај X в. – 1016) био је кнез Дукље. Ова српска

држава била је за вријеме кнеза Јована Владимира увучена у сукобе између

Византијског и Бугарског царства. Сплетом историјских околности овај

дукљански владар постао је први српски владар коме је установљен светачки

култ, а његово житије, сачувано у изводу у Љетопису Попа Дукљанина је

прво српско житије.

Јован Владимир је био син Петрислава (Хвалимиров син), који је имао

браћу Драгимира и Мирослава. Петрислав је владао Зетом, Драгимир је

владао Травунијом и Захумљем, док је трећи Мирослав под својом влашћу

имао Подгорје. Петрислав је умро крајем X вијека и сахрањен је у цркви

посвећеној Богородици у мjесту званом Газени. Касније се мјесто назива

„Craini“, дакле Крајина, уз саму обалу Скадарског језера.1

Након очеве смрти Јован Владимир је владао предјелима Дукље/Зете,

Подгорја, као и подручја данашње сјеверне и средишње Албаније.

Византијски историчар Јован Скилица га назива господарем Трибалије

и оближњих области Србије.2 Јасно је да је он био господар Дукље чије су

становништво чинили Срби, а владао је и оближњим областима Србије, гдје

су такође живјели Срби. Према нашем мишљењу, етничка припадност Светог

1 Ћирковић, Историја српског народа, том I, 181, нап. 2.2 Јован Скилица, Византијски извори, том III, 117.

1

(Јована) Владимира не би требало да се доводи у сумњу. Становништво

његове, не тако мале, земље било је, као и њен господар, српског поријекла

на чему указује и књига византијског цара Константина Порфирогенита (прва

пол. 10. в.) „О управљању царством“ (De administrando imperio).

Печати са грчким натписом, први ав.: „Петар архонт Диоклије, Амин“,

рев.: Богородица са Христом; други печат, ав.: „Господе помилуј слугу свога

Петра“, рев.: Свети Георгије са копљем и мачем, указују на јак грчки утицај,

тј. на чињеницу да су Петрислав и Јован Владимир били византијски вазали.

2) ИЗВОРИ О СВЕТОМ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ

Главни извор за проучавање живота Св. Јована Владимира је дјело

непознатог аутора с краја XII вијека, у науци познато под називом Љетопис

попа Дукљанина или Барски родослов, чији је аутор „Словен, односно

Србин из Зете“3. Подаци о Владимировој владавини изложени су у једном

дужем поглављу Љетописа Попа Дукљанина (глава XXXVI) које се, за

разлику од предходног излагања налик прикупљеном и с муком уређеном

народном предању, издваја обиљем поузданих историјских података и

појединостима, што наводи на закључак да је писцу на располагању стајао

извор који се бавио животом кнеза Владимира. Претпоставља се да ово

поглавље Љетописа преноси данас изгубљено Владимирово житије.

Оригинално житије Светог (Јована) Владимира, према мишљењу

српског византолога Тибора Живковића, настало је из потребе

дукљанских владара да својој држави прибаве све атрибуте који су им,

након што су прихватили примат римског папе, били неопходни да

заокруже самосталност своје државе: признање краљевске титуле,

3 С. Мијушковић, Предговор у: Љетопис попа Дукљанина, Београд 1988, 71.

2

признање архиепископије и признање светог владара – зачетника

династије.4

Према Љетопису Попа Дукљанина, Јован Владимир је наслиједио још

као дјечак оца Петрислава. „Љетопис Попа Дукљанина“ каже за Владимира

да је “РАСТАО ЈЕ УКРАШЕН СВАКОМ МУДРОШЋУ И СВЕТОШЋУ“

Бугарски цар Самуило (976-1014) је са војском кренуо на дукљанског

владара, који се повукао на планину Облик. У исто вријеме, Самуило је дио

војске послао на Улцињ који се налазио у драчкој теми (под византијском

управом). Предање каже да се Владимир предао да би спасао свој народ од

погибије, и да је као заробљеник одведен у Преспу. Самуило је потом дуго

нападао Улцињ али није могао да га заузме, па је кренуо ка сјеверозападу,

пустошећи и пљачкајући Далмацију. Запалио је градове Котор и Дубровник,

а села и читаву област опустошио толико да је изгледало као да је земља

остала без становника. Прошавши тако приморјем и брдским областима све

до Задра, окренуо се на исток, и преко Босне и Рашке стигао кући. Слиједи

романтична прича како се Самуилова кћерка Косара заљубила у Владимира,

како је цар то благословио и послије свадбе вратио Владимира на престо,

давши му на управу његову земљу и „сву драчку област“. Касније га је

бугарски владар Јован Владислав, братанић цара Самуила, намамио у Преспу

и на превару убио (22. маја/4. јуна 1016).5 Мошти Св. Јована Владимира

чувале су се прво у манастиру Пречисте Крајинске код Скадарског језера,

затим у Драчу, па у манастиру Шин Ђон код Елбасана у Албанији, а данас се

чувају у Саборној православној цркви у Тирани.

4 Живковић, Геста, 268–269.5 Ljetopis пopa Dukljanina, ed. V. Mošin, Zagreb 1950.

3

Љетопис Попа Дукљанина је имао више редакција. Италијанску

редакцију први је објавио мљетски опат Мавро Орбин и то је прво штампано

издање Љетописа (Пезаро, 1601., Il regno degli Slavi - Краљевство Словена),

у одељку названом: „Историја краљева Далмације и других околних

илирских краљева, од лета господњег 495. до 1161“, и који је укључена и

легенда о краљу Владимиру. Најстарија сачувана латинска редакција

Љетописа попа Дукљанина, датирана је око 1650. године и чува се у

Ватикану. Трогиранин Иван Лучић (Јоаnnes Lucius) први је 1666. године у

Амстердаму штампао овај латински рукопис и дао му назив Presbyteri

Diocleatis Regnum Sclavorum (Краљевство Словена попа Дукљанина). У

Београду је 1962. пронађена још једна латинска редакција рукописа, веома

блиска ватиканској, која такође датира из 1648/1649. године. Латинско

издање ватиканског рукописа објавио је Иван Чрнчић, још 1874.

подијеливши га на 47 поглавља и та подјела је у науци задржана до данас.

Затим је у XX веку Љетопис објавио Фердо Шишић (Љетопис попа

Дукљанина, 1929), исто су учинили и Владимир Мошин (Љетопис попа

Дукљанина, 1950) и после њега Славко Мијушковић (Љетопис попа

Дукљанина – 1968), Никола Банашевић (Летопис попа Дукљанина и

народна предања, 1971). Услиједило је издање Едуарда Перичића

(Kраљевство Словена Гргура Барског, 1999), а латински рукопис објавио је и

Тибор Живковић (Gesta regnum Sclavorum, 2009).

Поглавље XXXVI може се подјелити у пет сегмената: Владимирова

одбрана на планини Облик, Владимирово заточеништво и вјенчање,

Владимиров одлазак у Преспу, Владимирово убиство и пренос моштију и

на крају погубљење Владимировог убице.

4

У дјелу византијског историчара Јована Скилице „Кратка историја“,

у поглављу које третира ратовање бугарског цара Самуила са византијским

царем Василијем II (976–1025), говори се о Јовану Владимиру. Византијски

писац Јован Скилица, који је стварао у другој половини XI вијека, описује

Владимира као човјека правичног, мирољубивог и пуног врлине. Ријечи

византијског писца веома су близу ономе што Поп Дукљанин каже за

Владимира – да је растао „украшен сваком мудрошћу и светошћу“.

Скиличино дјело касније је допунио Михаило, епископ Деволски (1118).6

Исправке и допуне епископа из Девола, међу којима се бар десетак односи на

кнеза Владимира и његово окружење, веома су поуздан историјски извор чија

валидност ниједном није доведена у питање.7

Веома важан извор за заокруживање приче о Светом (Јовану)

Владимиру је кратак и готово неупадљив, али такође важан извор за причу о

Светом (Јовану) Владимиру, а то је Синодик бугарског цара Борила из

1211, специјална црквена служба која се служи једном годишње, прве недеље

великог поста, у недељу православља. Међу заштитницима православља

нашли су се и бугарски владари, прво Михајло (Борис), који је у IX веку први

покрштен, а затим низ владара првог бугарског и Самуиловог царства, међу

које је уврштен и кнез Владимир, тачно по хронолошком реду – после

Самуила и његовог сина Гаврила Радомира, а прије Јована Владислава и

његове жене Марије. Сачувана су два рукописа Бориловог синодика написана

у бугарској редакцији старословенског језика, Палаузов с краја XIV вијека и

Дринов с почетка XVII вијека. Оба се чувају у националној библиотеци у

Софији.8 6 Јован Скилица, др. пол. XI в., описао је период у историји Византијског царства од 811. до 1057. године. Г. Острогорски – Ф. Баришић, Византијски извори за историју народа Југославије, III, Београд 1966, 51-54. Б. Прокић, Јован Скилица као најстарији извор за историју Маћедонских Словена, Глас СКА, 84, Београд 1910, 7 Срђан Пириватрић, Самуилова држава – обим и карактер, Византолошки институт, Београд, 1997, 81. 8 Борилов Синодик, И. Божилов, А. Торманова, И. Биларски (прир.), Софија, 2010, 150.1–5.

5

Најстарији доказ црквеног прослављања Светога Јована

Владимира је литургијски минеј (мјесецослов) на словенском језику,

настао у Охридској дијецези. Рукопис се датира на размеђе XIII–XIV вијeкa

(око 1300), али сигурно потиче од ранијег оригинала. Састављен је

помијешаним српско-бугарским правописом и у њему је 22. мај обиљележен

као светитељева слава.9 Чува се у Русији, у колекцији Веркович, као

најстарији православни црквени документ посвећен дукљанском владару

свецу. Уједно, то је и најстарији писани извор у коме се испред његовог

народнога имена Владимир појављује хришћанско име Јован.10

Важан извор су и три ктиторска натписа посвећена Светом Јовану

Владимиру, на српскословенском, грчком и латинском језику, из

манастира Шин Ђон (Свети Јован) у Албанији, где су се донедавно

налазиле свечеве мошти. Ови натписи, које је приликом обнове манастира,

1381–1383, изнад јужног портала уклесао албански господар Карло Топија,

свједоче да је дукљански кнез крајем XIV века у православној цркви био

признат као светац.11

Грчки натпис гласи: „Да се зна како је овај храм сасвим, од темеља до

темеља, био срушен од земљотреса, у време кад је над свом земљом

арбанаском господовао превисоки и први Карло Топија, крвни рођак краља

Француске. И он сазида пречасни овај храм Светога Јована Владимира, и

подиже га од основа до врха, ради вере и из топлог срца. Од Христова рођења

до подигнућа храма године 1381, а од рођења света 6890. А господства

Топијина године 22, индикта 5, сунчаног круга 1-ог, месечног 12-ог. а подиже

9 Борис Флоря, Анатолий Турилов, Сергей Иванов, Судьбы кирилло-мефодиевской традиции после Кирилла и Мефодия, Алетейя,Санкт Петербург, 2000, 136. 10 Giakoumis Konstantinos, „Saint John Vladimir and the wеstern most dominions of tzar Samuel“, South eastern Europe in the second half of 10th – beginning оf 11th century, Бугарска академија наука, Софија, 2015, 608, 610 (слика 1).11 Стојан Новаковић, Први основи словенске књижевности, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002. (репринт 1893), 226–227.

6

се храм, што га гледаш, већи од онога што је био пређе“. Српски натпис

гласи: „Сију свету цркву Светог Јована Владимира створи Карло Топија,

господар рабански у 22. лето господства својега и сврши ју у лето 24.

господства својега“. Латински натпис гласи: „Године 1381. од рођења нашег

господа Исуса Христа, индикта V, владар Албаније, превисоки господар

Карло Топија, француског порекла, године XXII господства свога, и

пресветли његов син, прворођени господар Ђорђе, подижу ову цркву.“12

Као извор о Светом Јовану Владимиру важно је помена и казивање

византијског писца Кедрена о дукљанском владару.13

3) ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ У ВРИЈЕМЕ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Дукљански кнез се као византијски вазал нашао у незавидном положају

и зато је било неопходно да што прије ступи у контакт са царем Василијем II

и од њега затражи помоћ. Суочен с прекидом свих копнених путева ка

византијској престоници, млади дукљански кнез шаље у Цариград своје

посланство преко три мора, Јадранског, Јонског и Егејског. У повељи лавре

Светог Атанасија на Атосу из септембра 993. помиње се да су византијског

цара, док је био на ратном походу у Бугарској, посјетили српски посланици,

за које се може само наслућивати одакле су дошли, ко их је послао и какав су

циљ имали.14

У једној повељи лавре Св. Атанасија на Атосу, датираној септембра 993.

године, помиње се занимљива чињеница, непозната из других извора:

почетком 90-тих година X вијека, византијског цара посјетили су српски

12 Новаковић, Словенска књижевност, 226-227.13 Kedrěnos, G. –Ј. Skylitzěs, Priredio Immanuele Bekkero, Bonnae 1838. 14 Острогорски, Српско посланство, 147.

7

посланици.15 Византолог Георгије Острогорски (1902-1976) претпоставља да

су разлози и циљ српског посланства у вези са бурним дешавањима на

Балканском полуострву која су протицала у знаку брзе експанзије

Самуиловог бугарског царства. У потрази за савезницима против овог моћног

непријатеља, византијски цар Василије II, трудио се да се повеже са

евентуалним Самуиловим противницима у западном дјелу Балканског

полуострва, у позадини његовог непријатеља. Острогорски је мишљења да,

пошто се у вријеме борбе са Самуилом међу српским приморским областима

највише истицала Дукља, те је највјероватније да су посланици цару

Василију II били упућени баш из Дукље, која се од XI вијека, сматра

Острогорски, назива Зетом.16 Илија Синдик (1888-1958) у Историји народа

ФНРЈ, потврђује мишљење Острогорског да је српско посланство стигло из

Дукље и да га је цару Василију II упутио Јован Владимир плашећи се да ће

га напасти Самуило. Јован Владимир је или сам желио да утврди политичке

везе са Василијем, главним непријатељем цара Самуила, или му је савез био

понуђен.17 Синдик наводи да је Самуило вјероватно провалио у Дукљу 998.

године, потукао Владимира и покорио цијелу Дукљу, сем узаног приморја

сјеверно од ушћа Бојане.18 Такође у Историји Црне Горе Јован Ковачевић

наводи да се Самуилов напад на Дукљу одиграо 998. године.19 Главне борбе

су се водиле око Облика на Тарабошу, гдје се утврдио кнез Владимир.

15 Г. Острогорски, Српско посланство цару Василију II, Глас Српске академије наука 193, Београд 1949, 15.16 Г. Острогорски, Српско посланство цару Василију II, 23. Постепено име Дукља се замјењује именом Зета (Zenta, Genta). Први пут се име Зета јавља код Кевкавмена око 1080. године. У Љетпису попа Дукљанина се тек од XXX главе употребљава израз Зета. У глави XLIII Љетописа види се како име Зета замјењује име Дукља у смислу покрајине, а име Дукља остаје везано само за град. Тако се при опису рата између Добросава, с једне, и Кочапара и рашког жупана Вукана, с друге стране, каже да се битка заметнула „у Диоклији, изнад ријеке која се зове Морача (Moracia)“ и да су Кочапар и Вукан побиједили па су потом „дошли и заузели Зету“. Јасно је да се под Dioclia подразумијева град Дукља, а под Зета покрајина, в. Дукљанска држава, историјска географија, Историја Црне Горе, књ. I, Титоград 1967, 318 (Ј. Ковачевић).17 Постанак и развитак Дукљанске државе, Историја народа Југославије, књ. I (до почетка XVI века), Београд 1953, 238 (И. Синдик).18 Постанак и развитак Дукљанске државе, 238.19 Успон и распад Дукљанске државе, Историја Црне Горе, књ. I, Титоград 1967, 381 (Ј. Ковачевић).

8

Самуило је оставио под градом дио војске, а други дио лично повео да

опсађује Улцињ, који је тада био у оквиру Драчке теме и у рукама Византије.

Након што је заробио Јована Владимира на Облику, Самуило је безуспјешно

опсиједао Улцињ и пошто је био приморан да дигне опасаду, Самуило је са

војском спалио Котор и Дубровник, продро све до Задра па се преко Рашке и

Босне вратио кући.20

Сима Ћирковић у Историји српског народа истиче да је Јован

Владимир био у добрим односима с византијским намјесницима у Драчу и

свакако је признавао врховну власт византијског цара. Јован Владимир није

био спреман да се добровољно потчини Самуилу, који је око 998. године

предузео против Дукље војни поход. Потчињавање Дукље било је повезано с

другим освајачким подухватима Самуиловим: са освајањем Драча, нападима

на Улцињ, Котор и Дубровник. Касније су услиједили продор на запад, у

Далмацију, и пустошење Босне и Србије при повратку. Није познато, истиче

Ћирковић, да ли су ове области том приликом биле трајно освојене или се

Самуило задовољио само успостављањем своје врховне власти.21

Георгије Острогорски је мишљења да је цар Самуило око 989. године

покорио српске приморске земље, освојио Зету и заробио њеног владаоца,

Јована Владимира. Међутим, спремајући се за велику борбу са Византијом,

Самуило је увидио да је опасно имати за леђима незадовољна и огорчена

српска племена. Стога је повратио Јована Владимира на српски престо,

проширио му државу и оженио га својом кћерком Косаром, да и на тај начин

задобије за себе благог зетског кнеза. Острогорски истиче да је други

наследник Самуилов, његов синовац Јован Владислав, прекинуо мудру

20 Ј. Ферлуга, Драч и драчка област пред крај X и почетком XI вијека, Зборник радова Византолошког института, VIII, Београд 1964, 117-130.21 Србија између Византијског царства и Бугарске, Историја српског народа, књ. I, Београд 19942, 169 (С. Ћирковић).

9

Самуилову политику према Србима. Пошто је убиством свога стричевића,

Самуиловог сина и наследника цара Гаврила Радомира, задобио престо

ријешио је да убије и Радомировог зета Јована Владимира, како би на тај

начин лакше заузео Зету. Позвао га је да дође у Преспу, а да Владимир не би

посумњао у његову намјеру, послао му је крст као залогу заклетве. Али чим

је Владимир дошао, војници Јована Владислава, по његовом налогу, одсјекли

су му главу, а то се десило 22. маја 1016. године.22

Византолог Тибор Живковић (1966-2013) сматра да је до овог похода

дошло око 1009/1010. године, јер је дукљански владар био у веома присним

односима са Византијом, односно да је словио за њеног савезника. Тибор

Живковић сматра да је бугарски цар можда сматрао да у Дукљи може доћи до

промјене политичког курса и да византијска дипломатија покушава да увуче

дукљанског владара у сукоб на својој страни. Можда је Јован Владислав био

само подозрив према Владимиру, али је далеко извјесније да је располагао

подацима о томе да се Дукља колеба и да ће највјероватније прећи у

византијски табор. У том случају, са дукљанским владарем за леђима,

закључује Живковић, Јован Владислав не би могао несметано да опсиједа

Драч, и то је вјероватно био разлог који је довео до коначне одлуке о

Владимировом уклањању.23

Савремени српски византолог Срђан Пириватрић истиче да постоје

многобројни проблеми у вези са јадранском кампањом цара Самуила и да

када се проблем осмотри у свијетлу других збивања, потврђених поузданијим

изворима, до Самуиловог похода је могло доћи или у вријеме грађанског рата

у Византији 987-989/90. године, или у годинама после битке на Сперхеју

(јесен 996. године). Самуилово бављење источном Бугарском и солунским

22 Г. Острогорски, Синајска икона Св. Јована Владимира, Гласник скопског научног друштва, 14, (Београд 1934), 101.23 Т. Живковић, Портрети српских владара (IX-XII век), Београд 2006, 68-69, 72.

10

залеђем у вријеме отпадништва двојице Варди није остављало могућност

акције на Јадрану и упућује на каснији датум. Закључује се да је до

Самуиловог похода дошло вјероватно 998. године.24 Намјера да се на рачун

Византије учврсти на Јадрану водила је Самуила у пљачкашке походе по

византијској Далмацији, по свој прилици око 998/999. године. Пириватрић

закључује да је Самуилов интерес за област јадранског залеђа посвједочен и

војним походима на кнежевину Дукљу и политичким браком његове кћери

Косаре и дукљанског кнеза Јована Владимира. Тиме је дукљанска кнежевина,

а преко ње и остале српске земље, неком врстом персоналне уније била

укључена у Самуилову бугарску државу. Самуило је Владимиру дао на

управу драчку област, али не и сам град Драч, који се од 996. до 1005. године

налази под бугарском влашћу.25 Од када Византија поново држи Драч (1005),

Јован Владимир је њен непосредни сусјед. Пириватрић костатује да се у

годинама пред пропаст бугарске државе дукљански кнез држао по страни

византијско-бугарског сукоба, како бар изгледа на основу Скиличине

констатације да су прилике у Драчу биле мирне док је „српским областима“

владао кнез Владимир.

4) СЛУЖБЕ СВЕТОМ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ

ПРВА служба на грчком језику је из 1690. године. Штампао је Јован

Папа у Венецији, приредио китајски, а каснији драчки митрополит Козма;

24 С. Пириватрић, Самуилова држава, обим и карактер, Београд 1997, 106-113.25 С. Пириватрић, Самуилова држава, 114.

11

служба је касније штампана у Москопољу (1741) о трошку манастира Св.

Наума; у Венецији је штампано Гликино издање (1774), прештампано поново

у Венецији (1858). Хиландарски монаси штампали су 1802. године у

Венецији „Службу Светом Јовану Владимиру“ о трошку тршћанског

трговца Теодора Мекиша, а ову службу унио је у СРБЉАК (1861)

београдски митрополит Михаило26, а Житије је поново штампано у

Сремским Карловцима (1925).

Кир (господин) Јован Папа, богати грађанин Елбасана, најзаслужнији је

што је Аколутија, грчко Житије Светог Јована Владимира, 1690. угледала

свијетлост дана. У оквиру ње је штампано и кратко житије (помен)

светитељу, такође Козмино дијело. Рукопис је штампао у Венецији, а на

другој страни натписног листа Аколутије налази се портрет Светог Јована

Владимира рађен у бакрорезу. Светитељ је приказан до испод појаса како

држи крст са двије пречаге, горњом краћом а доњом дужом, док му је хаљина

окићена крупним драгим камењен, око којега је бисер унакрст. Одсјечена

глава на тањиру је гологлава, а круна је проста с обичним нацртима љиљана.

То је, колико се зна, најстарији сачувани портрет Светогa Јована

Владимира.27 Житије Владимирово из 1690. године нема ничега заједничког

са Дукљаниновом верзијом и само показује да је много прије 1690. године

оно било загубљено.

Студија српског историчара Стојана Новаковића (1842-1915) Први

основи словенске књижевности међу балканским Словенима поставила је

чврст темељ за сва даља истраживања посвећена овом светитељу. Новаковић

је своје дјело написао 1893. године и у њему је на научној основи дао преглед

26 Београдски митрополит Михаило 1861. године унио је у „Србљак“ службу и Житије Св. Јована Владимира и тим чином је Св. Јован Владимир званично уврштен у светитеље српске православне цркве, в. Руварац, 1892, 9; Новаковић, 1893, 244.27 Цветан Грозданов, „Јован Владимир и представе седмочисленика у македонској уметности XVIII–XIX века“, Зборник за ликовне уметности Матице српске, број 20, 1984, 230.

12

историје јужних Словена од VII до XI вијека.28 Новаковић је детаљно

обрадио Елбасанске штампане легенде које су преточене у грчко

Козмино житије. У овом Житију стоји да је византијски цар Василије II

(Порфирогенит) повео рат против Владимировог таста бугарског цара

Самуила, који је живио у Охриду, и његових сродника Мојсија и Давида.

Византинци су поразили Бугаре и почели да продиру у унутрашњост

њихових земаља све до града Охрида и у земље Јована Владимира:

Далмацију, Арбанију, Срем и Илирик. Али, како стоји у Житију, због снажне

војске Јована Владимира, његове храбрости и благочастивости Божје,

растурила се војска византијског цара Василија II. Византијска војска је

побијеђена такође и због неприлика које је имала од стране Владимирове

војске у планинама „Кераунских Висова“ (планине Акрокераунске на југу од

Валоне покрај мора) и морала је одступити.29

5) ИСТОРИОГРАФИЈА О СВЕТОМ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ

До Првог свјетског рата у историографији се појавило доста радова о Светом

Јовану Владимиру: Ивана Јастребов, Павла Аполоновича Ровинског,

Димитрија Руварца, Ђорђа Поповића, Стојана Новаковић, Фрање Рачког,

Богдановића, Франа Милобара, Пантелије Срећковића, Прокића,

Константина Јиречека и др.30 Св. Јован Владимир био је предмет писања и у

тадашњој југословенској историографији између два свјетска рата. О првом 28 Последње три главе студије посвећене су светитељу: „Свети Јован Владимир и књижевно стање у Зети X и XI вијека“, „Легендарна предања о Светом Јовану Владимиру“ и „Елбасанске штампане легенде и служба Светом Јовану Владимиру“. Стојан Новаковић је у потпуности сагледао живот Св. Јована Владимира и легенду која га је пратила, в. С. Новаковић, Први основи словенке књижевности, 182-284..29 С. Новаковић, Први основи словенке књижевности, 261.30 Јастребов, 1879, 162-164; Ровинскій, 1888, 270-275; Руварац, 1892; Поповић, 1896, 431-432; Новаковић, 1893; Rački, 1894, 271-274; Богдановић, 1899-1900, 40-44; Milobar, 1900; Срећковић, 1901, 81-87; Прокић, 1910, 108-109; Јиречек, 1911 и др.

13

српском светитељу писали су: Николај Велимировић, Геогрије Острогорски,

Михаило Јовић, Миленко Вукићевић, Владимир Ћоровић, Чедомир

Марјановић, Андра Гавриловић, Светозар Томић, Милан Шуфлај, Анђелија

Станчић, Савић Марковић Штедимлија и др.31

6) СВЕТИ ЈОВАН ВЛАДИМИР У КЊИЖЕВНОСТИ

7) РАЗВОЈ КУЛТА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Култ садржи три легенде:

1. Прва говори да је анђео војник у лику краља Владимира убио

цара Владислава;

2. Друга се односи на јављање змија на брду Облику у вријеме када

се краљ повукао испред најезде бугарске војске. Ујед ових змија био је

смртоносан, али је Бог учинио чудо измије су постале безопасне;

3. Трећа легенда живи и данас. Изношење крста Светог Јована

Владимира на Духове или Тројичин дан из села Вељи Микулићи крај

Мркојевића, између Бара и Улциња, на врх планине Румије. По предању

то је онај исти крст који је краљу Владимиру послао цар Владислав. На тим

свечаностима учествовали су православци, римокатолици и муслимани.

31 Велимировић, 1925а; Велимировић, 1925b; Велимировић, 1925c; Острогорски, 1934, 99-106; Јовић, 1924; Вукићевић, 1925; Ћоровић, 1924-1925, 16-22; Ћоровић, 1928, 354; Марјановић, 1925; Гавриловић, 1927; Томић, 1925; Šufflay, 1925a; Станчић, 1934, 29-35; Štedimlija, 1938, 1-2.

14

Обичај је био прекинут 1946. године, а од 1954. године и забрањен.

Обновио га је 1990. године барски парох Богић Фемић.

8) ПРЕЧИСТА КРАЈИНСКА

Посмртни остаци кнеза Јована Владимира пренесени су још за живота

цара Владислава, најкасније 1018. године, у његову домовину Дукљу, где је

сахрањен у својој задужбини Пречистој Крајинској на југозападној обали

Скадарског језера (гдје је сахрањена подно његових ногу и његова жена

Косара). Крајина, област између ријека Црмнице и Бојане, Скадарског језера

и планине Румије била је полазна тачка за стварање легенде о Светом

Јовану Владимиру, која је уношењем бројних цитата из Новог завјета

преобразила његов историјски лик и хагиографу дала могућност да нам га

прикаже као свеца и чудотворца још за живота.32 У цркву посвећену

Богородици, познату као Пречиста Крајинска, пренијети су из Преспе остаци

трагично настрадалог кнеза Владимира и сахрањени поред оца.33 Овде настаје

култ Светог (Јована) Владимира, код Срба први примјер култа владара

светитеља, који се зачиње око његовог гроба.34 Збуњује што Дукљанин

помиње двије различите локације цркве посвећене Богородици (Газена и

Крајина), али се претпоставља да је то била само грешка преписивача.35

Култ Светог Јована Владимира његовао се не само у манастиру

Пречиста Крајинска, већ и у Улцињском крају. Скадарски бискуп Фрањо

Крута у свом извештају из 1641. говори о посјети селу Миде испод брда

32 Летопис попа Дукљанина, Никола Банашевић (прир.), Српска књижевна задруга, Београд, 1971, 181.33 Даница Поповић, Српски владарски гроб у средњем веку, Филозофски факултет, Београд, 1992, 21.34 Исто, 21.35 Летопис, Шишић, 455, нап. 119.

15

Владимир, у Свачком пољу, близу рушевина истоименог ранохришћанског

града, гдје се налазила капела Светога Владимира мученика.36 То је

вјероватно она иста црква која се помиње у млетачким извештајима из 1406.

и 1426.37

Пречиста Крајинска је дочекала 1678. барског надбискупа Андрију

Змајевића (1671–1694), поријеклом из Пераста, који је посјету православном

манастиру у Крајини, дан уочи Ђурђевдана, детаљно описао у извјештају

послатом конгрегацији за пропаганду вјере у Риму. Када је надбискуп

Змајевић са својом пратњом стигао пред манастир у сусрет су му изашли

игуман (Никодим?) са монасима и свештеницима Крајине који су обучени у

одежде, носили иконе и Свето Јеванђеље. Испред Јеванђеља достојанствено

је ишао игуман са сребрним крстом Светога Јована Владимира. Том

приликом надбискуп је цјеливао крст и кренуо према манастиру праћен

појањем монаха и свештеника. Након службе Божје, на позив игумана,

надбискуп је благословио окупљени народ. Сјутрадан, на Ђурђевдан,

надбискуп Змајевић је у присуству великог броја људи целебрирао

(одслужио) мису о чему је и сам рекао да је случај без преседана. Након мисе

„ови добри монаси“ како их Змајевић назива одведоше надбискупа да му

покажу капелу у селу Бриска коју православни монаси подижу за католике

Барске надбискупије. Надбискуп је затим раздјелио поклоне присутним

монасима. Након посјете надбискупа Змајевића Пречистој Крајинској,

монаси православних манастира Врањине, Орахова и Морачника, у то

вријеме метоха Пречисте Крајинске, обраћали су му се више пута за

материјалну помоћ.38 Јоргин наследник, барски надбискуп Вицко Змајевић

(1701–1706) у свом извјештају који 1703. шаље у Рим, помиње цркву Светог

36 Марко Јачов, Спис конгрегације за пропаганду вере у Риму о Србима (1622–1644), САНУ, Београд, 1986.37 Јиречек, Историја Срба‚ 119, нап. 79.38 Иван Јововић, Двоолтарске цркве на Црногорском приморју, Матица црногорска, 2013, 70–71.

16

краља Владимира у Суми (насеље коме припада брдо Владимир), за чије се

тијело каже да га ходочасте у Елбасану. Надбискуп Змајевић за цркву каже да

је осредње величине, али је без крова па би се могла оправити за 25 шкуда. 39

Ово је најстарији сачувани извор у коме се помињу хришћански ходочасници

из Зете који обилазе гроб њиховог свеца у Албанији, што јасно говори да је

култ овога светог владара мученика почетком XVIII века био снажно

укорјењен у његовој домовини.

Манастир Пречиста Крајинска је чврстим карикама везивао за себе

мноштво побожног народа који се ту скупљао на дан црквене славе Велику

Госпојину. Вјерници су манастиру доносили богате прилоге и цио дан

проводили уз заједничку трпезу, у пјесми, игри и весељу. Турци су ову

хришћанску светињу порушили не би ли тако Србе у вјери поколебали и

разјединили, и успели су у томе јер су Крајињани превјерили.40 Но, и поред

тога, народ је наставио да се окупља крај манастирских развалина не само

док је био православан него и када је прешао у ислам. На црквену славу овдје

је долазило, по увјеравању старосједелаца, до двије хиљаде људи а сав народ

са стране ручао је код оближњих муслимана. Ту се није гледало на вјеру, већ

се гледало на светињу и љепоту старог обичаја, па су муслимани радо

угошћавали православне, сматрајући то као дужност која им је од предака

остала у аманет. Иако се народ за дуго времена скупљао код манастирских

развалина, фанатизам нове вјере постепено је избрисао сјећање Крајињана на

старине српске и овај лијепи обичај напуштен је средином XIX века.41 Велики

дио становништва Крајине, не само што се превјерио, већ се током времена

39 Исто, 70.40 Јовићевић, Крајина, 21–22.41 Исто, 155

17

поарбанашио. Поједина њихова братства и локални топоними сачували су

чисто српска имена и подсјећају на њихове заборављене српске коријене.42

Срећом, животворни крст Светог Јована Владимира преживио је

разарање манастира и предат је православном народу. То је тај исти крст који

се сваке године на празник Свете Тројице носи на врх Румије, с надом и

ишчекивањем да манастир Пречисте Крајинске после толико година буде

обновљен.

9) РУМИЈСКА ЛИТИЈА

Сваке године, дан уочи Свете Тројице, и тако већ вјековима, у

подножју планине Румије окупља се маса вјерника, учесника литије, која ће

на дан када је Свети дух сишао на апостоле животворни крст Светог Јована

Владимира пратити све до 1.595 метара високог планинског врха. У

традиционалном изношењу крста првога српског владара свеца учествују

многобројни вјерници, углавном православни, затим католици, па и

муслимани који су током прохујалих вјекова, притиснути од разних

завојевача, променили вјеру, али нису заборавили своје заједничке претке

нити своју заједничку домовину и њеног владара свеца, који је мученичком

смрћу страдао прије тачно хиљаду година.

42 Исто, 110. Српска имена носи много мањих топонима у Крајини, и то брда, брежуљци, шуме и њиве. Да су се Срби иселили из ових крајева, а доселили Албанци, сва би српска имена мањих објеката ишчезла и досељеници би им дали своја албанска имена, јер се мењање географских имена обављало по овом реду. Албанци, досељеници, дошавши на земљиште исељених српских породица, задржавају стара имена само већих топонима, а имена мањих углавном мењају, дајући им своја.

18

Међу вјерницима влада чврсто уверење да је крст који једном годишње

износе на врх Румије онај исти крст који је бугарски цар Владислав послао

кнезу Јовану Владимиру, позивајући га дође у његову престоницу Преспу на

састанак, претходно се заклевши на крсту да му не ради о невјери, и који је

зетски кнез, када је на превару ухваћен и 22. маја 1016. године (4. јуна по

новом календару) погубљен пред црквом у бугарској престоници, имао у

рукама.43

Предање каже да је животворни крст Светог Јована Владимира ношен

кроз Крајину још у вријеме када су се мошти светитеља налазиле у Пречистој

Крајинској. У литији која га је пратила учествовало је племе Крајињана, а

затим је пролазио кроз сусједно племе Мркојевића на обронцима Румије и на

крају су га износили на врх Румије гдје је прије доласка Турака постојала

црква посвећена Светој Тројици.44 Када су Грци, поданици епирског

господара Михаила I Анђела, 1215. године заузели Скадар, кивот Cветог

Јована Владимира однијели су као ратни плијен у Драч.45 Крст је према

предању потајно задржан и чуван у манастиру Пречиста Крајинска све док

Турци нису разрушили манастир почетком XVIII вијека у походима

скадарског везира Сулејман-паше.46

Без обзира на то да ли је крст заиста припадао Светом Јовану

Владимиру, он је неизмјерно допринио да се у Зети очува култ овог владара

свеца и након хиљаду година.

Крајињани који су крст сваке године износили на врх Румије у

међувремену су се потурчили и крст им је отело суседно племе Мркојевића,

што је Крајињане озлоједило и зато су стално били наоружани покушавајући

43 Сима Ћирковић, Бар-град под Румијом, Бар, 1984, 90.44 Ћирковић, Бар, 90 (фуснота).45 Константин Јиречек, Историја Срба, Научна књига, Београд, 1952.46 Олга Зиројевић, Поседи манастира у Скадарском санџаку, Дамад, Нови Пазар, 1998, 60.

19

да крст врате натраг, а када им то није пошло за руком, престали су да одлазе

на литију.47 У међувремену су се и Мркојевићи потурчили, али су наставили

да иду на литију, мада све ређе и ређе, а крст су чували у хришћанској кући.

Животворни крст Светог Јована Владимира чува се у породици Андровића

као највећа светиња и сматра се њеном својином.48 Андровићи су крст

брижљиво чували и нису га износили чак ни када би кућу задесила нека

болест или друга породична несрећа. Једини дан у години када се крст

узимао у руке и приказивао народу био је празник Свете Тројице. Зато се

сваке године, вече уочи празника, мноштво вјерника окупља у порти цркве

Светог Николе у Вељим Микулићима, жељно ишчекујући да са животворним

крстом дочекају зору на врху Румије. Чим се у један сат после поноћи заврши

поноћна литургија у цркви, литија креће на своје одредиште а пут јој, ако је

ведра ноћ, обасјавају мјесец и звијезде. Крст носи младић из Андровића,

племена које га генерацијама чува под својим кровом, за њим иду младићи са

литијским барјацима, иза њих православни свештеник са јеванђељем и на

зачељу многобројни верници.49

Црква Свете Тројице подигнута је на Румији 2005. године.

Литија улицама Бара на дан Св. Јована Владимира 4. јуна.

47 Према локалном предању у Крајину се из Куча доселио један поп и имао је три сина који су се потурчили због чега се овај, љут на синове, преселио са ћерком у Пречисту Крајинску. Предање тврди да је овај поп по својој кћери послао Владимиров крст у Мркојевиће, да се тамо чува (Андрија Јовићевић, Црногорско приморје и Крајина, Српски етнографски зборник, Српска краљевска академија, Београд, 1922, 111).48 Ћирковић, Бар, 90 (фуснота). У вријеме потурчења Мркојевића у Вељим Микулићима су живјела три брата Перочевића: Андро, Нико и Ивица. Синови Нике и Ивице се потурче и задрже старо име, а Андрово потомство задржи православну вјеру и не хтједе се даље звати старим именом због потурчених Перочевића, него се прозову Андровићи. Тада су промјенили и породичну славу Спасовдан и узели да славе Св. Николу коме је посвећена сеоска црква (Јовићевић, Крајина, 77, 85). 49 Некада је уз крст ишао Мркојевићки барјактар, муслиман, с барјаком у левој и исуканим ножем у десној руци, у знак да су он и сви Мркојевићи спремни умрети ако се ко усуди да у крст такне, у намери да га отме (Јовићевић, Крајина, 149).

20

10) ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Епир, грчка државица коју је створио Михаило I Анђео (1204–

1214/1215), брат од стрица Алексија III Анђела, након заузимања

Константинопоља од стране крсташа 1204. године.50 Границе његове земље

допирале су на југ до Коринтског залива а на сјевер до Дукље којом је, после

смрти свог старијег брата Вукана, управљао Немањин син Стефан, носећи

титулу „велики жупан Србије и Дукље“.51 Стефан Немањић је био у

родбинским односима са Михаилом I Анђелом,52 али овом амбициозном

грчком владару то није сметало да нападне свога сусједа. Прво је 1213. од

Млечана преотео Драч, а затим је, користећи одсуство Стефана Немањића

који се са војском налазио на истоку земље,53 већ следеће, 1214. године

провалио у Дукљу и заузео Скадар.54

То је било вријеме када су у војним походима светитељске мошти биле

најодличнији плијен, зато је Михаило I Анђео, иако извори о томе ћуте,

опљачкао манастир Пречисту Крајинску однијевши из њега мошти Светог

Јована Владимира. Своје уточиште мошти су нашле у Албанији, вјероватно у

Драчу,55 јер се у црквеним молитвама дукљански кнез спомиње као

заштитник овога града.56 Поход епирског владара Михаила I Анђела на 50 Острогорски, Историја Византије, 399.51 Влада Станковић, Стефан Немањић и његов брат Сава у списима Димитрија Хоматина. Путовање кроз Византију, Службени гласник, Београд, 2014, 316.52 Божидар Ферјанчић, „Србија и византијски свет у првој половини XIII века (1204–1261)“, ЗРВИ, 27–28, Београд, 1989, 106–108. Стефанова сестра удаје се, око 1207/1208. године, за Манојла, рођеног брата Михајла I Анђела, и с обзиром на то да је била много старија од свога мужа, брак је био изразито политички, односно имао је за циљ успостављање пријатељских веза између две владајуће породице, Немањића и епирских Анђела.53 Стефан Првовенчани, Живот Светог Симеона, прир. Љиљана Јухас Георгиевска, Фонд истине, епархија Врањска, Београд, 2004, 75–76 (Стефан Немањић се 1214. налазио у тешком положају јер је морао да брани Србију од удружене војске латинског цара Хенрика I и бугарског цара Борила, с једне, и војске бугарског властелина Среза, господара централне Македоније, с друге стране).54 Исто,109–110.55 Јиречек, Историја Срба, 119.56 Новаковић, Словенска књижевност, 274. Доказ су двије грчке молитве из XVII века, које славе овог светитеља у којима се помиње град Драч. Једна од јутрењих песама се чита: „Данас се весели у вери град

21

Дукљу грчки извори не помињу, већ само један, српски извор (Житије

Светог Симеона).57

Од самог зачетка култ Светог Јована Владимира био је везан за

Охридску архиепископију, духовни центар Епира. Чуда дукљанског

светитеља појавила су се први пут на његовом гробу у Преспи, недалеко од

Охрида. Када су мошти пренијете у Пречисту Крајинску, чуда су наставила

да се дешавају и овај свети владар мученик доживљава велику популарност у

домовини, овога пута под заштитом Немањића, династије која је тежила ка

политичкој и вјерској самосталности. То је вјероватно један од разлога зашто

су Грци жељели да дођу у посјед моштију Светог Јована Владимира.

Епирска држава је имала за циљ да постане центар свијетовне обнове, а

Охридска архиепископија духовне обнове Византијског царства,58 и сасвим је

извијесно да је повратак моштију дукљанског владара свеца под византијско

окриље био њихов заједнички политички и вјерски интерес.

Врло често се поставља питање зашто о Светом Јовану Владимиру

нема ни трага у српској средњовековној хагиографији и литератури. Зашто се

прећуткују имена свих дукљанских владара у српској књижевности средњег

вијека? Станислав Хафнер је примијетио да су Свети Сава и његов брат

Стефан Првовјенчани ставили од самог почетка XIII вијека старосрпске

владарске биографије у службу државно-политичке идеологије и

династичких интереса. Свим расположивим средствима државне и вјерске

пропаганде супротстављали су се државној, културној и династичкој мисли

Зете (Дукље), да би на њеном тлу оживио култ Cветог Симеона Мироточивог

тривалски Драч, где лежи свето твоје тело, блажени, и где исцељује све болесничке недуге.“ Друга, песма из службе се чита: „Град Драч како се затекао као божје пристаниšте, мучениче Јоване блажени, истиче те пред Богом...“57 Ферјанчић, „Србија и византијски свет“, 109.58 Станковић, Хоматијан, 314–315.

22

и постао традиционалан исто колико је то био култ Cветог Јована

Владимира.59

Из Драча су светитељеве мошти пренијете у манастир њему посвећен

код Елбасана, Шин Ђон. Крајем 14. вијека албански господар Карло Топија је

изнова сазидао већи храм у који је положио свечеве мошти, а том приликом

је, на мермерном надвратнику изнад јужног портала храма, исклесао три

поменута ктиторска натписа, грчки, латински и српскословенски, а поред

њих и свој „анжујски“ грб. Ови натписи преписани су и први пут штампани у

првом издању грчког житија Светог Јована Владимира, такозваној Аколутији,

из 1690 године. Из натписа се може закључити да је обнова манастира

започета у двадесет другој години његове владавине, односно 1381. а

завршена у двадесет четвртој години владавине, односно 1383. године.60

Руски путописац Јастребов, када је крајем XIX вијека обишао манастир

Светог Јована (Шин Ђон), забиљежио је да Јована Владимира као свеца

поштују сва села на јужној страни реке Шкумбе, која чини жупу Спату, мада

се њени становници рачунају као муслимани и носе муслиманска имена. Они

иду на сабор у Владимиров манастир, ту се по муслиманским кућама још

могу видјети иконе, и становници често зову попове из Светог Јована (Шин

Ђона) да им врше обреде.61

Преношење култа Светог Јована Владимира на простор Косова и

Метохије, може се повезати са Арбанасима из централне Албаније који се на

овај простор досељавају у XVIII вијеку, и са собом доносе већ штампано

светитељево грчко житије.62

59 Hafner, Studien, 51–53.60 Исто, 226–227. Јужни портал цркве са сва три натписа и грбом данас се чува у националном историјском музеју у Тирани. На мермерном надвратнику изнад портала је грчки напис, с лијеве стране је латински а десно од портала, крај грба Карла Топије, почасно мјесто заузима српски натпис (Бојан Поповић, галерија фресака у Београду).61 Новаковић, Словенска књижевност, 224–225.62 Ненад Љубинковић, Наши далеки преци, Српска књижевна задруга, Београд, 2014, 373–375.

23

Легенда, коју нам је испричао Свети Николај Велимировић, каже да је

Владимир посјечен на брду званом Ћафа Сан, на путу између Струге и

Елбасана. „На томе брду, крај друма, налази се једна стара полусрушена

црква. Народ у Албанији тврдо вјерује, да је на том брду и у тој цркви

посијечен краљ Владимир. У тој цркви се више не служи, но ко год сврати

цркви да запали свећу, тај је пали светоме краљу. И саме албанске речи Ћафа

Сан значе Света глава (или по реду речи: Глава света. То је по народном

изговору. У чистијем албанском језику пак Ћафа Шејтит – Свечева глава).

Вели се, да пошто је Владимир ту био посијечен, тијело му је одмах било

пренето друмом за Елбасан, у манастир Свете Богородице, у коме и данас

лежи. Према најстаријем писаном документу пак Владимир је посијечен у

једној цркви у Преспи.“63

Мора се истаћи и манастир Бијела, посвећен Светом Ђорђу, који се

налази у предјелу Дурмитора, у кањону реке Бијеле, десетак километара од

њеног ушћа у ријеку Комарницу, по којој је у средњем вијеку цијела област

носила име. Народно предање, потекло из племена Дробњака које ту

вјековима живи, каже да је манастир саграђен у XI вијеку, у славу велике

побједе коју су Дробњаци извојевали над војском бугарског цара Самуила.

Према том предању манастир су подигли кнез Вуловић из Бијеле и бан

Козлина из Тушине уз богат прилог кнеза (Јована) Владимира који је једно

вријеме управљао облашћу Дробњака.64 Први писани помен манастира

потиче тек из средине XVII вијека, и ово предање на први поглед нема

историјску подлогу. Међутим, подручје манастира Бијеле је, по свему судећи,

припадало средњовековној жупи Комарници, коју Дукљанин наводи као

63 Свети Николај Велимировић, Читанка, 46.64 Манастир Бијела, званична презентација епархије будимљанско-никшићке, Српска православна црква (интернет).

24

једну од жупа Подгорја.65 Манастир Бијела свиједочи да је и жупа

Комарница, заједно са жупама Морачом и Оногоштом, после смрти кнеза

Петрислава могла да припадне његовом сину, кнезу (Јовану) Владимиру,

поготову што предање везује његово име за манастир и за област Дробњака

11) ХРАМОВИ ПОСВЕЋЕНИ СВЕТОМ ЈОВАНУ ВЛАДИМИРУ И

РАШИРЕНОСТ КУЛТА СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Синај, Синајка икона Св. Јована Владимира, кр.17, поч 18. в.,

Рилски манастир

Параклис манастира Св. Наум, Охрид

Параклис у манастиру Црна Река, Косово

Пирг Саборног храма у Подгорици

Грчка, Македонија, Бугарска (Рилски манастир), Албанија

Шин Ђон, Елбасан

манастир Арденица у средњој Албанији, ман. Св. Јован Бигорски код Дебра

Црква у селу Подгорци, Струга,

Црква у Добрим Водама

Храм у Београду

Храм у Минхену

Храм у Бару

65 Летопис, Мијушковић, 123.

25

12) ФРЕСКЕ И ИКОНЕ

13) НАУЧНИ СУПОВИ И СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ

14) ЗБОРНИЦИ „У СПОМЕН И СЛАВУ СВЕТОГ ЈОВАНА

ВЛАДИМИРА“

- Први зборник: Архимандрит Јустин Поповић – Житије и страдање

Светог мученика Јована Владимира; Епископ Николај Велимировић

– Читанка о Светом Јовану Владимиру; др Чеда Марјановић – Свети

Јован Владимир, Василије Лукић – Пречиста Крајинска; свештеник

Јован Пламенац – Свети Јован Владимир у своме и нашем времену

15) МУЧЕНИШТВО СВЕТОГ ЈОВАНА ВЛАДИМИРА

Владимир се свијесно жртвује ради спаса својих људи цитирајући

одговарајуће стихове из Јеванђеља по Јовану (X–11) али се из Дукљаниновог

текста не види зашто се одлучио на такав корак.

Владимир се после издаје локалног жупана својевољно предаје цару

Самуилу, као да се повинује ријечима Христовим: „Предаће се син човјечиј у

руке људске“ (Јеванђеље по Матеју, XVII, 22).66 Кнежева спремност да се

својевољно жртвује суштина је мучеништва, али је његово страдање

одложено јер овога пута само доспијева у тамницу у Преспи.67 Владимирово

понашање у тамници, молитва, пост и непоколебљива вјера, оснажују

представу о њему као свецу и подсјећају на устрајност древних хришћанских

мученика. Догађаји у тамници у Преспи имају сличности са тамновањем

66 Летопис, Банашевић, 179.67 Ингам, „Мучеништво“, 885.

26

апостола, описаним у делима апостолским (X–3, XII–7, 10), нарочито у

моменту када се појављује анђео који, објавивши да је Бог предодредио да

Владимир буде ослобођен и буде мученик, открива да његовом судбином

управља божанска намјера.68 Обећање анђела да ће Владимир примити

царство небеско и вјечни живот парафраза је Јеванђеља по Матеју (IX–14) и

Јеванђеља по Јовану (V–11).69

На Косару делује Свети дух што је парафраза приче о Јосифу и Марији

из Јеванђеља по Матеју (I–20).70 Косарин захтијев да опере и главе

заробљеника подсијећа на Јеванђеље по Јовану (XIII–9, 10) и молбу апостола

Петра да му Исус опере и руке и главу на шта му Исус одговара: „Опраноме

не треба до само ноге опрати јер је сав чист.“71 Косара подсјећа на Ориунду,

јунакињу витешког романа Gesta Karoli Magni (Дела Карла Великог), која је

витеза Роланда заволела зато што је био честит, храбар и нећак Карла

Великог.72

Аутор житија је бугарску принцезу учинио важним чиниоцем

божанског плана намењеног Јовану Владимиру, њена спремност да умре за

мужа подсијећа на Христове ријечи да нема веће љубави него дати свој

живот за другога (Јеванђеље по Јовану, 15, 13). Вјерно служећи и штитећи

свога мужа, Косара је тежила, барем кроз њихов лични однос, ка идеалу

саможртвовања, својственом њеном мужу, чиме је она такође стекла ауру

светости.73 Њен свети лик у много чему подсијећа на јеванђеоски лик

Пресвете Богородице.74 Тибор Живковић преводи ријечима „Бог није желео

да он (Владимир) буде усмрћен далеко од људи“,75 што даје тексту дубљи 68 Ингам, „Мучеништво“, 886.69 Живковић, Геста, 266.70 Живковић, Геста, 266.71 Летопис, Банашевић, 181.72 Исто, 187–188.73 Исто, 890.74 Исто, 893.75 Живковић, Геста, 135.

27

смисао, односно јасно нам говори да се смрт Јована Владимира ускоро

очекује али тек када се заврши његово страдање по узору на Христово

страдање. Будући светитељ понавља Христову жртву, од момента када је на

Облику, својој Маслинској гори, одлучио да се свјесно жртвује за свој народ

до момента када на својој Голготи у Преспи, са дрвеним крстом у руци, бива

погубљен. Анђеоска војска потврђује још једанпут Владимиров статус светог

човјека, онога ко у директном контакту с Богом задобија његову заштиту.76

Налогодавац Владимировог убиства, цар Јован Владислав, сједећи за трпезом

издаје заповијест да се кнезу Владимиру одруби глава, што неодољиво

подсећа на судбину Светог Јована Претече коме је по наредби цара Ирода,

који је такође сједео за богатом трпезом, одрубљена глава. Име овога

најславнијег хришћанског светитеља биће придодато народном имену

дукљанског кнеза.77 Опкољавање кнеза Владимира у храму док се молио

подсијећа на хватање Исуса Христа за вријеме молитве на гори Маслинској, а

дрвени крст који му је послао убица и који је држао у њедрима прије

погубљења, вјековима ће, све до данашњег дана, бити симбол његове

мученичке смрти и невиног страдања.78

„Чудо за живота“ којим је светитељ змије отровнице учинио

безопасним парафраза је из Новог завјета, тачније Јеванђеља по Марку (XVI,

18) и Јеванђеља по Луки (X, 19), гдје Христос својим апостолима каже да их

змије које узму неће повриједити, а описано је и у житијима латинских

светаца (Vita st. Soli, vita st. Маgni и vita st. Primini) из IX и X века.79 У односу

на Владимира који је оличење Христа, непознатом жупану намјењена је

улога Јуде, а Облик, позорница на којој се Јеванђеље понавља, у ствари је

76 Душанић, Свети краљ, 9577 Летопис, Банашевић, 199–200.78 Исто, 200.79 Јован Ковачевић, Историја Црне Горе I, Титоград, 1967, 422.

28

Маслинска гора (Матеј: V–1).80 Свети (Јован) Владимир се у обличју

наоружаног витеза поистовјећује са својим узором, Светим Вацлавом који се,

такође у XII вијеку, од владара мученика који смрт прихвата мирно као

жртвовање за вјеру, преобраћа у лик светог крсташа који активним учешћем

у светом рату задобија небеско царство.81 Владимир поново добија улогу

светог заштитника свога народа и земље, први пут то се дешава на брду

Облик када се као будући свети владар мученик, добровољно жртвује и

предаје у руке Самуила, спашавајући тако свој народ, други пут, када се

Владимир посмртно, у обличју светог витеза ратника, супротставља

Владиславу који је пошао да освоји Драч и његову земљу, убија га,

осветивши тако своју смрт, а његову обезглављену војску тјера у бекство.82

Владимиров значај лежи у томе што је први владар поштован као

светац у некој српској кнежевини, уз чије се име везује мотив светости,

односно хришћанских врлина које красе владара.

Парохијски дом Даниловград др Васиљ Јововић

21. 12. 2016.

80 Живковић, Геста, 266.81 Исто, 70.82 Ингам, „Мучеништво“, 890.

29