1 Nedeljnik 11. april 2019. 2

RANI RAZVOJ: DECA I UČENJE

Škola ima problem sa učenjem, a ne deca Mnoga istraživanja rađena u poslednje vreme ukazuju na značaj ranog učenja i plastičnost mozga, odnosno njegovu sposobnost da mnogo znanja usvoji i da se razvija. Deca mogu mnogo da nauče pre polaska u školu, ali je važno i šta i na koji način usvajaju znanja

Pišu Zorica Marković i Ana Mitić

Reč učenje nije ono što se auto-matski dopada deci. Posebno kad podrazumeva obaveze. Ali, osnov razvoja u zdrave, odrasle jedinke jeste sve ono

što naučimo usput, i učimo do kraja živo-ta. Te prve godine života, taj period inten-zivnog učenja deteta, koji nazivamo ranim razvojem, najčešće je pominjan faktor koji utiče na njegovu dobrobit tokom celog ži-vota. Kako bi učinili najbolje za svoje dete, mnogi roditelji se trude iz petnih žila da i deca zavole učenje. April je posebno stre-san mesec za roditelje, jer podrazume-va upis u vrtiće, kao i u škole, podjedna-ko važne institucije upravo u onome što je najvažnije: učenju u ranom detinjstvu.

Šta je prava mera u učenju u tom ranom uzrastu – kako ne preopteretiti dete raz-noraznim dodatnim aktivnostima koje počinju sve ranije, a kako ipak ne ostati pri onoj „šta zna dete...“. Jer mnoga istraživa-nja rađena u poslednje vreme ukazuju na značaj ranog učenja i plastičnost mozga, odnosno njegovu sposobnost da mnogo znanja usvoji i da se razvija. Deca mogu mnogo da nauče pre polaska u školu, ali je važno i šta i na koji način usvajaju znanja.

Vaspitačica u vrtiću „Mića i Aćim“ i predsednik Udruženja vaspitača Beogra-

da Ljiljana Dragutinović kaže da se kod ovih generacija razlikuje način na koji se deca podržavaju i očekivanja koja se pred njih stavljaju. Danas se teško može prona-ći dete koje ne ide dodatno u neku školu jezika, NTC, mentalnu aritmetiku, provodi slobodno vreme sve više usamljeno, ispred televizora i kompjutera, a manje u komu-nikaciji sa drugom decom i odraslima.

„Čini mi se da se sve više akcenat stavlja na podršku intelektualnom razvoju i obra-zovnoj komponenti, a zanemaruju se fizič-ka, socijalna, emocionalna i psihološka“, napominje ona.

Onda se postavlja pitanje – da li je to do-bro ili ne?

„Ako imamo dete koje sa nama vodi dija-log o planetama, dinosaurusima ili pak na-stanku parne lokomotive, a s druge strane ima slabu kontrolu sopstvenog ponaša-nja i odlaganja svojih potreba, nestrpljivo je, ne ume da sačeka svoj red, često prepo-znaje tuđe namere i ponašanje kao ugro-žavajuće, na primer, „namerno me je uda-rio, gurnuo, srušio...“ i slično, onda je to znak da mu je potrebna pomoć“, napomi-nje ona.

Jedna od dilema je kako dete podučavati i raditi sa njim na sticanju znanja i veština kako bi kasnije kada krene u školu prola-zilo dobro, odnosno bilo spremno za nove obaveze i lako savladavalo gradivo koje je sve zahtevnije – treba li da zna da čita, piše i računa?

„Kada govorimo o dilemi da li dete tre-ba da zna da čita i piše na kraju boravka u vrtiću, smatram da je pogrešno postavlje-na. Uspeh deteta, pokazalo se, ne zavisi od čitanja i pisanja, već najviše od toga koli-ko je dete motivisano za učenje, kakve su mu radne navike, koliku podršku ima. Mi

i onog što rade, kroz jedinstvo svojih mi-sli, osećanja i onog što praktično isproba-vaju u određenoj situaciji. Integrisano uče-nje tako postaje proces povezan smislom koji u učenju nalazi dete, nasuprot učenju kroz izdvojene pojedinačne sadržaje i ak-tivnosti“, kaže o ulozi institucija u učenju u ranom detinjstvu.

Znamo da su roditelji prvi i najvažniji va-spitači svoje dece i znamo da svi rodite-lji žele da im dete bude srećno, zadovolj-no i da se oseća ostvareno. Iz toga sledi da su roditelji zainteresovani da se uključe u obrazovanje svoje dece, ali ne tako da im se zadaju domaći zadaci ili smišlja jedna po jedna aktivnost sa njima, koja više služi da se evidentira kao „održana“ nego što rodi-telji mogu naći smisao i prepoznati čemu služi u vaspitanju dece i u podršci njiho-voj roditeljskoj ulozi, napominje sagovor-nica Nedeljnika.

„Mi smo u oblasti javnog vaspitanja i obrazovanja dužni da rasteretimo rodite-lje straha od neuspeha njihove dece u školi i da prestanemo da plašimo roditelje neo-snovanim zahtevima. Prvo, nemamo za-konsku osnovu za to. U zakonskoj regula-tivi u Srbiji jasno piše da svako dete može da se upiše u školu i istovremeno nigde ne piše da dete treba da čita i piše pre polaska u školu. Drugo, a važnije, jeste da je opi-smenjavanje dece, kroz zahteve da deca popunjavaju radne listove, ispisuju slova ili cifre u sveske, pogrešna praksa koja šteti detetu. Pogrešna je jer detetu poručujemo da je učenje (u ovom slučaju čitanje, pisa-nje, računanje) nešto što je odvojeno od svakodnevnog života, nešto čime se inače ne služimo van radnog lista ili sveske. Ako se tako radi, velike su šanse da kod dete-ta još u predškolskom vaspitanju i obra-

često decu podstičemo da zajedno sa bra-ćom i sestrama, roditeljima, bakama i de-kama igraju igre sa glasovima i rečima: na slovo, na slovo; kaladont, promeni jedan glas (som, dom, sok...); nađi veliku živo-tinju čije ime je kratko ili malu čije ime je dugačko... Takođe, veoma dragocenim smatram sve igre prstima, seckanje maka-zama, vez, pletenje prstima, vajanje, niza-nje perli, origami, zato što su odlična vežba za motoriku šake. Prava mera se ne može propisati, ona zavisi od deteta, aktivnosti koje bira, očekivanja“, objašnjava naša sa-govornica.

„Deca su po prirodi istraživači, prirod-no su radoznala, sa urođenom motivaci-jom da uče“, ističe prof. dr Živka Krnjaja sa Instituta za pedagogiju Filozofskog fakul-teta, i objašnjava šta je uloga institucija a šta je zadatak roditelja.

„Uloga institucionalnog predškolskog vaspitanja i obrazovanja jeste da deci omo-gući da uče kroz istraživanje i da proši-ruju svoja iskustva i saznanja o sebi i sve-tu. Zbog toga u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, u skladu sa novim Osnova-ma programa ‘Godine uzleta’, nastojimo da razvijamo integrisan pristup učenju, u kom deca uče kroz jedinstvo doživljaja

Kao društvo svu energiju treba da usmerimo ne na promenu dece da bi se pripremila za školu, nego na promenu škole kao institucije koja je izgubila korak sa vremenom i ostala jedna okoštala institucija u kojoj učenje ne doprinosi dobrobiti dece

Prof. dr Živka Krnjaja, Institut za pedagogiju Filozofskog fakulteta

3 Nedeljnik 11. april 2019.

RANI RAZVOJ: DECA I UČENJE

zovanju, postignemo da ne voli da uči i da ima otpor prema učenju. Na taj način i ro-diteljima i deci stvaramo prepreku za dalje školovanje dece“, objašnjava Živka Krnjaja.

Mera u učenju predškolskog deteta je u obezbeđivanju povezanosti između igre i učenja, tako da igra i učenje nisu odvojeni ili suprotstavljeni, pojašnjava ona.

„To ne znači da je deci prepušteno da se samo igraju u vrtiću, niti da je sve igra. Isto tako to ne znači da se igra podređuje ciljevima učenja koji su unapred postavlje-ni do te mere da je sve unapred poznato i u potpunosti vođeno od strane vaspita-ča, jer onda to nije istraživanje nego repro-dukovanje. To znači da je igra važna zbog toga što je igra najviši oblik istraživanja i da sve druge aktivnosti u vrtiću koje nisu igra treba organizovati prema igrovnom ob-rascu, odnosno tako da su zasnovane na istraživanju, neočekivanosti, upitanosti, otvorenosti, dobrovoljnosti.“

Da bi dete kasnije kada krene u ško-lu prolazilo dobro, odnosno bilo sprem-no za nove obaveze i lako savladavalo gra-divo koje je sve zahtevnije, potrebno je da mu pomognemo da ostane radoznalo, da razvija samokontrolu, da bude sigurno u sebe, da ume da brine o sebi, o svojim stva-rima, da preuzima odgovornost, da ume da brine o drugima oko sebe i sarađuje sa drugima. Ali i škola bi trebalo da se menja.

„Kao društvo svu energiju treba da usmerimo ne na promenu dece da bi se pripremila za školu, nego na promenu škole kao institucije koja je izgubila ko-rak sa vremenom i ostala jedna okoštala institucija u kojoj učenje ne doprinosi do-brobiti dece, nego je usmereno na tržišnu logiku postignuća i konkurencije. Za sve zahtevnije gradivo u školi smo odgovorni mi u obrazovanju, nisu deca niti samo gra-divo. Problem je u tome što je u obrazo-vanju potrebno preneti akcenat sa količi-ne sadržaja koji deca memorišu i učenja u kom deca ne vide svrhu, na razvijanje kri-tičkog mišljenja, na razumevanje smisla i značenja, razvijanje empatije, saradnje, is-trajnosti, stvaralačkog i istraživačkog od-nosa prema sebi i svetu“, otvoreno priča profesorka Krnjaja.

Ljiljana Dragutinović ističe da je važno da podržimo i osnažimo dete da konflikt-ne situacije izbegava, a kada se i dese da ih razreši verbalno, da ume da sarađuje sa drugom decom, da ima kontrolu sop-stvenog ponašanja, da je u stanju da saslu-ša drugog.

„Pored toga važno je da ima osećaj em-patije, da zna kako se drugi osećaju, da ume da traži pomoć, ali i da je pruži dru-gome. U vrtiću radimo i na tome da dete osnažimo da pokaže inicijativu u aktiv-nostima, da sa drugom decom deli čime se bavilo, da osmišljava svoju igru zajedno sa grupom dece koja su u igru uključena, da prate saigrače u igri, da uključuju ma-štu. Takođe, veoma nam je važno da decu upoznamo sa okruženjem, pravilima u sa-obraćaju, kulturnim ophođenjem, ali i sa znamenitostima koje se tu nalaze. U skla-du sa onim što dete može da uradi, deci delegiramo zadatke koji će podržati stvara-nje radnih navika: odlaganje igračaka, po-dela obroka, zalivanje biljaka. I deci i nama su dragocene zajedničke prijatne aktivno-sti, čitanje knjiga, zajedničke igre, razgo-vori, šetnje. I što je najvažnije, da primeti-mo dete kada je mirno i angažovano, a ne samo kada radi nešto što smatramo nea-dekvatnim“, objašnjava Ljiljana Dragutino-vić kako to rade u vrtiću.

Kvalitetne prilike za učenje u ranom de-tinjstvu doprinose povećanju broja dece koja pohađaju školu, smanjivanju prera-nog napuštanja škole, ponavljanja razreda i sl. Iako Srbija ima dugu tradiciju pred-školskog vaspitanja i obrazovanja, i dalje stopa učestvovanja u predškolskom va-spitanju i obrazovanju znatno zaostaje za zemljama Evropske unije (više od polovi-ne četvorogodišnjaka je uključeno u pred-školsko vaspitanje i obrazovanje, dok je u zemljama EU obuhvaćeno više od 95% dece starije od četiri godine).

„U poslednjoj deceniji pristup progra-mima predškolskog vaspitanja i obrazova-nja je poboljšan, ali i dalje veliki broj dece nije uključen, posebno dece iz osetljivih grupa, kojoj bi kvalitetne prilike za učenje u ranom uzrastu donele najveću dobrobit. Participacija dece pripadnika nekih naci-onalnih manjina, dece koja žive u siroma-štvu ili dece sa smetnjama u razvoju i in-validitetom je veoma niska (samo 9% dece iz najsiromašnijih domaćinstava i 6% dece iz romskih naselja uzrasta od tri do pet go-dina pohađa programe)“, napominje Ta-nja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u UNICEF-u u Srbiji.

Na nacionalnom nivou, važan podsticaj za preispitivanje i za dalje unapređivanje predškolskog programa i delatnosti pred-školskog vaspitanja u celini, predstavljaju nedavno usvojene nove Osnove progra-ma predškolskog vaspitanja i obrazovanja

– „Godine uzleta“. U okviru projekta „In-kluzivno predškolsko vaspitanje i obrazo-vanje“, razvijena je kompleksna metodo-logija podrške ustanovama i praktičarima za primenu novog programskog doku-menta. „Očekuje se da do kraja 2022. go-dine, 12.000 praktičara (oko 60%) iz svih predškolskih ustanova bude obučeno za primenu nove koncepcije u skladu sa di-namikom uvođenja obaveznosti propisa-ne Pravilnikom. Osim obuka, projektom će biti podržano razvijanje mehanizama horizontalne razmene i mentorske podr-ške ustanovama, postavljanje onlajn plat-forme za profesionalno učenje i razme-nu, jačanje Mreže praktičara za podršku predškolskom vaspitanju i obrazovanju, kao i izrada priručnika i vodiča za razvi-janje nove koncepcije“, napominje Ljilja-na Marolt, rukovodilac grupe za poslo-ve predškolskog vaspitanja i obrazovanja Ministarstva prosvete, nauke i tehnolo-škog razvoja.

„Dete od rođenja nastoji da razume svet koji ga okružuje i da njime ovladava i pri-rodno je usmereno na odnose sa vršnja-cima i odraslima. Najznačajnija karakte-ristika okruženja svakog deteta su ljudi sa kojima ono ostvaruje bliske odnose – ro-ditelji, staratelji, braća i sestre, vršnjaci...“, napominje naša sagovornica.

„Deca su članovi porodice i zajednice, a ne izolovani pojedinci, i ona uče kroz odnose sa vršnjacima, odraslima, pred-metima i simbolima. Dečji vrtić ili drugo okruženje u kojem se odvija predškolski program predstavlja sistem odnosa, više-struko povezan sa širim socijalnim siste-mom. Zbog toga se program predškolskog vaspitanja gradi kroz uvažavanje porodič-nih i kulturnih osobenosti i kroz različi-te načine uključivanja porodice i zajednice u razvijanje programa. Roditelji i porodi-ca su primarni vaspitači dece i imaju naj-važniju ulogu u pružanju podrške koja vodi do dobrobiti, učenja i razvoja dece. Odnosi koje uspostavljaju vaspitači i drugi praktičari sa roditeljima treba da budu za-snovani na principima partnerstva. Part-nerstvom porodice, vrtića i zajednice ja-čaju se veze između detetovih iskustava i učenja u različitim kontekstima i gradi se smisao. Deca će uspešnije ovladavati pre-lascima iz jedne u drugu sredinu ako su te sredine izazovne i zahtevaju intelektualno angažovanje i ako se istovremeno deca u njima osećaju sigurno i socijalno prilago-đeno“, zaključuje Ljiljana Marolt. N