rat i mir. 2. deo – mir: mirovne i humanitarne...

Volumen 63, Broj 3 VOJNOSANITETSKI PREGLED Strana 317

Correspondence to: Mile Ignjatović, Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Crnotravska 17, 11 040Beograd, Srbija i Crna Gora. Tel: +381 64 17 18 914. E-maill: [email protected]

I S T O R I J A M E D I C I N E UDC; 172.4:061.235:06.068

Rat i mir. 2. deo – Mir: Mirovne i humanitarne organizacije iNobelova nagrada za mir

War and peace. Part 2 − Peace: Peace and humanitarianorganizations and Nobel Peace Prize

Mile Ignjatović

Vojnomedicinska akademija, Klinika za abdominalnu i endokrinu hirurgiju, Beograd

Ključne reči:medicina, ratna; mirovne snage ujedinjenih naroda;nobelova nagrada; crveni krst, organizacija.

Key words:military medicine; united nations; governmentagencies; nobel prize; red cross.

Uvod

Uporedo sa ekonomskim i političkim jačanjem pojedi-nih država razvija se i njihova oružana sila – vojska. Ta sila,pre svega, namenjena je osvajanju. Međutim, ta sila nije nei-scrpna, pogotovu ljudski faktor kao njen najbitniji deo. Zbogtoga, uporedo sa razvojem vojske razvija se i njeno sanitet-sko obezbeđenje. Osnovni motiv je selekcionisati i sačuvativojnu silu, ali i održavati je borbeno spremnu. Ona se morasačuvati, makar od neborbenih gubitaka jer ti gubici moguunapred odrediti borbeni ishod (npr. zarazne bolesti). Kakose ta sila neminovno topi, a baza iscrpljuje, neophodno jevraćanje u stroj svih koji su za to sposobni posle povrede ilioboljenja. Takođe, silu je neophodno i unaprediti, jer ljudskifaktor mora biti sve spremniji (fizički i psihički) za izvanre-dne napore. Ovo je primarni motiv velikih sila za razvoj sa-nitetskih službi. Sekundarni razlog je humanistička briga zazdravstveno obezbeđenje svih onih koji rizikuju svoj život izdravlje „za prosperitet nacije i države“. Istorijski posmatra-no, velike sile, spremajući se, vodeći i gubeći velike ratove,dale su i najveći doprinos razvoju vojnog saniteta. Ako semože nazvati dobitkom, njihova ratna sanitetska iskustva ko-ristila su razvoju svih sanitetskih službi i medicine uopšte.Drugačiji su motivi razvoja sanitetskih službi u (malim) ze-mljama koje su prinuđene da vode odbrambene i oslobodila-čke ratove. Pri tom, razvoj sanitetskih službi je ograničennjihovom ekonomskom i političkom moći, a u toku oslobo-dilačkih ratova izuzetno otežan nedostupnošću svoje baze izavistan od pomoći sa strane. Patriotski motiv je izražen inesumnjiv, a humanistički diskutabilan, kao i krajnje posle-dice. Ratna sanitetska iskustva tih zemalja su od ogromnekoristi sličnim zemljama, ali i velikim silama u pojedinimspecifičnim okolnostima, npr. borba na privremeno zaposed-

nutoj teritoriji, na velikoj distanci ili u okruženju. Humanisti-čki aspekti zbrinjavanja povređenih i obolelih razvijaju se iz-van vojske i unutar samih sanitetskih službi. Izuzeci su retki,a međunarodni ugovori (konvencije) često se ne poštuju.

Zbrinjavanje ranjenika

Sporo i teško se probijala ideja o humanom postupanjusa ratnim zarobljenicima, obolelima i ranjenicama. Ranjeniborci, i pobedničke i poražene strane, obično su ostajali nabojnom polju prepušteni svojoj surovoj sudbini.

Pojedinačni slučajevi humanog postupanja beleženi suod davnina. Persijski car Kir∗ u ratu protiv Haldejaca naredioje lekarima da leče i zarobljene ranjenike. Ambroise Paré,posle opsade Meca 1552. godine, podjednako leči francuske izarobljene španske ranjenike. Sledeće godine, pri opsadi Te-ruana, španski hirurzi su uzvratili lečenjem zarobljenih fran-cuskih ranjenika, a kada je zarobljen i slavni hirurg, ponuđe-no mu je da stupi u službu španskog kralja. Paré je oslobođeniako je ponudu odbio. John Pringle† 1, dugogodišnji načelnik−−−−−−−−−−−−

∗ Kir Stariji, persijski kralj, 588−529 godine pre n.e., ostvario jepersijsku prevlast nad Iranom, a potom osvojio grčke kolonije duž Egej-skog mora, Jermeniju, područje Parta i Vaviloniju. Ogromnu imperiju jeodržavao dobrom organizacijom i tolerantnom politikom. Ova država jeinspiracija Ksenofonu za prikaz idealne države u istorijskom romanu„Kirupedija“.

† John Pringle (1707–1782), učenik čuvenog Hermanna Boerha-avea, po mnogima osnivač vojne higijene, a po Owenu Wangesteen-u iotac moderne vojne hirurgije. Posle 48 eksperimenata, 1750. godine, pr-vi je upotrebio termin „antiseptic“ i ukazao na procese truljenja kao iz-vore zaraza. U obimnom delu objavljenom 1753. godine ukazuje da sesmrtonosna putridna infekcija (do tada nazivana „nepoznata miajazma“)može preneti zavojima i hirurškim instrumentima, a prevenirati potapa-njem instrumenata u mineralne kiseline.

Strana 318 VOJNOSANITETSKI PREGLED Volumen 63, Broj 3

Ignjatović M. Vojnosanit Pregl 2006; 63(3): 317–325.

engleskog vojnog saniteta, izdejstvovao je 1743. godine ne-utralnost saniteta, mogućnost nesmetanog rada poljskih voj-nih bolnica i zaštitu bolnica, ranjenika i bolesnika obe zara-ćene strane. Sporazum je poštovan iste godine u francusko-engleskoj bici kod Detingena i dve godine kasnije u bici kodFontnoja (Belgija) između francuske i udružene anglo-austrijske vojske. U ratnom naređenju Fridriha Velikog pišei: „Starati se dobro o našim ranjenicima, ali tako da se ne za-boravi imati milosrđa i prema neprijateljskim“. Bilo je pri-mera i u našoj istoriji: Miloš Obrenović, u to vreme vođaDrugog srpskog ustanka, posle bitke na Ljubiću 1815. godi-ne, želeći da se pred Turcima pokaže human, naredio je da sei ranjenim Turcima zaviju rane 2. „Sutra dan ranjenima po-gradiše nosila pa ih ispratiše u Užice i predadoše Turcima“ 3.Humanost na delu bila je prisutna 50 godina pre Solferina iAnri Dinana.

U celoj Evropi Srednjeg veka praktično nije ni postojalaposebno organizovana vojna medicina radi zbrinjavanja voj-nih formacija. Lekara je bilo jedino na dvorovima, a oni supratili vladare i u vojničkim pohodima. U Evropi ona počinjeda se organizuje tek posle XV veka. Vojnici su bili prepušte-ni sami sebi i saborcima. U slučaju pobede, posle samopo-moći ili uzajamne pomoći, ranjenici su iznošeni s bojnog po-lja i ostavljani radi lečenja i nege u obližnje kuće. Vojnike sučesto pratile i žene (lične, regionalne) radi pomoći i iznoše-nja u slučaju ranjavanja, ali često i radi lične koristi i plena.U slučaju poraza ranjenici i zarobljenici su prepušteni milostipobednika, koje najčešće nije ni bilo. Vizantijski car je poslebitke na Belasici 1214. godine oslepio 15 000 Samuilovihvojnika, a svakom stotom ostavio po jedno oko da bi vratiliostale. Retki su primeri da pobednik dozvoli povratak pora-ženima kao što je mongolski osvajač∗ posle pobede kod An-gore 1402. godine, pustio sve turske vazale među kojima subili despot Stefan i sinovi Mare Branković.

Krajem srednjeg veka pojavljuje se vatreno oružje. Uisto vreme, jačanje nacionalnih osećanja i želja za osvaja-njem dovodi do formiranja velikih država i spremanja velikihvojski za buduće ratove. Potražnja za vojnim hirurzima jesve veća, razvoj hirurgije sve brži, a vojna hirurgija postajevodeća u razvoju hirurgije uopšte. U ovom periodu hirurgijaje najviše napredovala od svih grana kurativne medicine.

U Španiji se počinje sa organizacijom saniteta koji uXV veku ima najamne građanske lekare. Pri opsadi Mala-ge, 1487. godine, formira se prva poljska bolnica (na 400pokrivenih kola, sa lekarima, hirurzima, potrebnim osob-

−−−−−−−−−−−−∗ Dalje nadiranje Turaka bilo je usporeno zbog katastrofalnog po-

raza 1402. godine kod Angore (Ankare) od mongolskog osvajača Timur-Lenka. Pobednik je velikodušno pustio srpske vazale da se vrate, a Ste-fan je u povratku od vizantijskog cara dobio zvanje despota, najvišu ti-tulu posle carske. Despot Stefan priznaje vrhovnu ugarsku vlast, a zauzvrat dobija Mačvansku banovinu i Beograd, gde seli prestonicu. Poslenjegove smrti u leto 1427, kralj Žigmund uzima Beograd, Turci Kosto-lac, a despot Đurađ Branković gradi prestonicu u Smederevu. Uz ugar-sku pomoć i pobedom nad vojskom Murata II, Despotovina se obnavlja1444. godine u Jedrenu. Turski pohod na despotovinu propada 1454.godine, ali 1455. Turci zauzimaju Novo Brdo i gradove u Polimlju. Tur-ci doživljavaju težak poraz pri pokušaju osvajanja Beograda 1456, aliSrbiju osvajaju 1459, Bosnu 1463, Zetu 1496, Šabac 1521. i potom 29.avgusta 1521. godine i Beograd. Došao je najcrnji period srpske istorije.

ljem i opremom). Od 1551. godine svaki pešadijski pukima lekara i hirurga, a od 1579. godine svaki garnizon ima ivojnu bolnicu.

U Francuskoj srednjeg veka, jedini sanitet čine lekarikoji prate kraljeve i vojskovođe. Vojnici u miru i ratu nisuimali nikakvu sanitetsku pomoć. Bili su prepušteni samisebi, a istoričar B. Bégin piše: „Vojsku u ratu pratila jegomila nadrilekara i lakomih šarlatana, koje je mamila lakazarada i koji su delili po visokoj ceni eliksire, balzame i ra-zne čarolije, čiju su tajnu strogo čuvali“. Ranjenici su umi-rali pokraj puteva ili ostavljeni u usputnim kućama, „naj-bolje što se može desiti jednom ratniku je da bude ubijenmetkom iz arkebize“, a François de la Noue piše: „počasnapostelja ratnika bila je jedan dobar jarak u koji bi ih bacilaarkebiza“. Godine 1591. donose se prvi propisi o organiza-ciji vojnog saniteta, a 1597. pri opsadi Amijena, formiranaje prva pokretna bolnica sa četiri lekara, tri hirurga i potre-bnim osobljem. Kraljevom naredbom, poznatom kao CôdeMichau iz 1629, regulisano je da „vojsku u pohodu imajupratiti bolnice... radi lečenja ranjenih i bolesnih vojnika“, a1630, kraljevim naređenjem, vojnici se leče u civilnim bol-nicama i podiže se posebna, stalna vojna bolnica u Pinje-rolu (kasnije zatvorena) sa tri lekara, pet hirurga i dva apo-tekara. Posle revolucije oseća se veliki nedostatak sanitet-skog kadra te je za dve godine (1792–1794) broj mobilisa-nih lekara iz građanstva porastao sa 1 400 na 10 000. Pozivvojnog lekara nije bio omiljen, što je i razumljivo ako sezna da je u francuskoj vojsci, u periodu 1792–1802, umrloviše od 2 000 vojnih lekara od tifusa, više od 900 poginulood vatrenog oružja, a u egipatskom ratu su skoro svi lekariumrli od kuge. Velika smrtnost ranjenika primorava Percyai Larreya da organizuju pružanje pomoći na samom bojištui hirurško lečenje u prva 24 časa od ranjavanja. Međutim,sve vreme sanitetska služba je u okviru intendantske službei tek posle francuske sanitetske katastrofe u krimskom ratu†

4, 5 počinje njeno osamostaljivanje kao službe, koje će sezavršiti 1892. godine. Na osnovu francuskog iskustva izKrimskog rata, Engleska je osamostalila sanitetsku službu1861. godine, a Pruska, Austrija i Rusija – 1864. Francus-ko-italijanski rat protiv Austrije 1859. godine pokazao je dase stanje u francuskom sanitetu nije nimalo popravilo, alizbog kratkoće rata najviše se ispoljio nedostatak sanitet-skog kadra. Međutim, u Francusko-pruskom ratu dolazi dopotpunog sloma i francuske vojske i njenog saniteta, kaorezultat nespremnosti i zaostalosti‡.

−−−−−−−−−−−−† Filding Garrison, sanitetski pukovnik američke vojske, opisuje tu

katasrofu: „Godine 1854. kolera je pokosila 2 373 Francuza i 1 857 En-gleza, a 1856. godine umire samo 208 Engleza, dok je Francuza podle-glo 17 129. U početku rata Francuzi su imali za prvobitno brojno stanjesvoje vojske sve što im je trebalo, a Englezi nisu, jer se nisu pripremiliza rat. ...Englezi su popunili svoje nedostatke u opremi... na bojište jestigao prvi stvoreni odred dobrovoljnih bolničarki pod vođstvom zna-menite ratne bolničarke mis Florens Najtingejl, a trupe su smeštene kakovalja u podignutim drvenim barakama. Francuzi su proveli zimu 1855. i1856. godine pod svojim starim i dotrajalim šatorima; njihov broj obo-lelih i umrlih je rastao, dok je kod Engleza bio sve manji“.

‡ Francuska vojska je najviše nastradala od velikih boginja poštonije bila revakcinisana i imala je oko 200 000 obolelih i 23 000 umrlih, arevakcinisana nemačka vojska imala je 4 835 obolelih i 278 umrlih.



Crveni krst

Posle Napoleonovih ratova (1803–1815) 6, u prvoj po-lovini XIX veka, nije bilo većih ratova. Ukidaju se najamni-čke vojske i uvodi sistem opšte vojne obaveze, ali to namećei etički problem zaštite ranjenika, bolesnika i zarobljenika.

Preokret nastaje tek posle bitke kod Solferina*. U bici jeučestvovalo oko 340 000 vojnika, oko 70% ukupnih snagazaraćenih strana. Francuzi, pod komandom cara NapoleonaIII 7, odneli su Pirovu pobedu – imali su preko 17 000 pogi-nulih i ranjenih i preko 2 700 zarobljenih, a poraženi Austri-janci (pod komandom cara Franca Jozefa I): 22 000 poginu-lih i ranjenih i preko 8 600 zarobljenih. Kapacitet sanitetskihslužbi iznosio je oko 8 000 ranjenika i na bojnom polju jeostalo nezbrinuto blizu 40 000 poginulih i ranjenih 8. Publici-sta i humanista Anri Dinan†, zapanjen krvavim prizorom, us-peo je da organizuje lokalno italijansko stanovništvo radipomoći svim ranjenicima 9, 10. Pozivu su odgovorile pre sve-ga žene govoreći da su samo majke, a svi ranjenici braća.Pokliči „sono madre“ i „tutti fratelli“ postali su simbol nji-hove zadivljujuće borbe za život. Dinan je svoja potresna is-kustva izneo u malenoj knjizi „Sećanje na Solferino“ (Unsouvenir de Solférino, 1862) koja je imala velikog odjeka uEvropi.

Anri Dinan (slike 1 i 2) uporno ukazuje na nerešen pro-blem ranjenika i 7. februara 1863, u već postojećem ženev-skom dobrotvornom društvu (Sociéte genevoise d’utilitépublique), iznosi ideju da se u miru formiraju društva za po-moć ranjenicima u ratu. Ideja je prihvaćena, a zahvaljujućizauzimanju Gustava Muanijea, predsednika Društva, već26−29. oktobra 1863. u Ženevi, organizovana je prva među-narodna konferencija filantropa i „nadležnih lica“ na kojoj jedoneta odluka (Rezolucija u 10 tačaka) o organizovanju na-cionalnih privatnih društava „radi pružanja pomoći ranjeni-cima u onim slučajevima u kojim je nedovoljna pomoć voj-nog saniteta“ i da pripadnici, kao znak raspoznavanja, noseoko ruke belu traku sa crvenim krstom‡. Rezoluciju je usvo-jilo 39 delegata iz 16 evropskih država, ali se zastalo pri nje-nom ozakonjenju i sprovođenju u život. U pomoć humanis-tima pritekla je francuska carica Jevgenija† svojim zalaga-−−−−−−−−−−−−

*Solferino: mesto u Italiji (Lombardija) gde je 24. juna 1859. go-dine u Drugom italijanskom ratu za ujedinjenje (1859−1861) vođenabitka između austrijskih i savezničkih snaga (Francuzi i Pijemontezi).

† Jean-Henri Dunant (1828−1910), trgovački agent i preduzi-mač, već u mladosti se počeo baviti humanitarnim radom. Kao predstav-nik švajcarskog kolonijalnog preduzeća boravio je na Siciliji i u severnojAfrici, gde piše o životnim prilikama u Tunisu („haos oboljenja, neizre-civa beznadežnost i beda svih oblika“) i položaju robova u muhamedan-skim zemljama. U Alžiru 1858. godine osniva privatno preduzeće zaunapređenje privrede i izgradnju mlinova. Tražeći Napoleona III sa že-ljom da ga pridobije za ulaganja u svoje finansijske zamisli, pogotovuželeći prava na vodu (vodosnabdevanje), Dinan je bio „nezvan gost“ i„slučajni prolaznik“ u bici kod Solferina.

‡ Turska od 1877. koristi kao znak Crveni polumesec koji se ko-risti u svim arapskim zemljama, osim Irana gde se kao znak koristi Cr-veni lav i sunce.

† Eugénie, comtesse (countess) de Teba, 1826−1920, španskaplemkinja Eugénia María de Montijo de Guzmán, supruga NapoleonaIII, carica Francuske (1853−1870), igrala je značajnu ulogu u političkomživotu Francuske, za vreme i posle smrti cara, čak i iz egzila u Engles-koj.

njem kod francuske vlade (najuticajnije u to vreme) da prvapotpiše i ozakoni međunarodnu konvenciju. Primer francus-ke vlade su sledile i druge evropske, a švajcarska vlada orga-nizuje 8. avgusta 1864. u Ženevi diplomatsku konferencijuna kojoj je usvojena „Ženevska konvencija za poboljšanjesudbine vojnih ranjenika u vojskama u ratu“. Do 22. avgusta1864. konvenciju je prihvatilo 12 država kao međunarodni

Sl. 1 − Jean-Henri Dunant (1828−1910)

Sl. 2 − Jean-Henri Dunant (1828−1910)



ugovor. U Srbiji, dr Vladan Đorđević (slika 3) već 25. janua-ra 1876. formira „Srpsko društvo Crvenog krsta za dodelji-

vanje pomoći ratnim ranjenicima i bolesnicima“. Međunaro-dni crveni krst* formiran je 1880. godine, a 5. maja 1919. i Li-ga društava Crvenog krsta, koja radi pod devizom „humanita-tem ad pacem“ (humanošću ka miru) 11. Zadaci Crvenog krstastalno su proširivani, a posle Prvog svetskog rata obuhvatajusva lica kojima je neophodna zdravstvena i socijalna pomoćsvih vrsta. Osnovni zajednički principi, kodifikovani 1965.godine, su: humanost, nepristrasnost, neutralnost, nezavisnost,dobrovoljnost, jedinstvo i univerzalnost. Međunarodni komitetCrvenog krsta (International Commitee of the Red Cross), sa-stavljen isključivo od švajcarskih građana (bazirano na neut-ralnosti Švajcarske, 25 ličnosti), prema konvenciji iz 1949,ima međunarodne funkcije i zadatke da: interveniše kod zara-ćenih strana da poštuju konvencije, kontroliše logore i drugamesta gde se nalaze zarobljenici i druge žrtve rata, da vodievidenciju o njima i o tome obaveštava zainteresovane, da or-ganizuje pružanje i raspodelu pomoći žrtvama rata 12, 13.

Uspeh ideje i organizacije Crvenog krsta uslovio je do-deljivanje prve Nobelove nagrade za mir 1901. godine upra-vo Anriju Dinanu za njegov humanitarni rad. Osnovna za-merka Komitetu i Nagradi bila je da se odstupa od osnovnezamisli osnivača nagrade (Nagrada za mir – dodeljena zahumanitarni rad), ali Nobelov komitet je obrazložio da je na-grada dodeljena „za bratstvo među ljudima“. Međutim, životAnrija Dinana (slika 2) više je nego tragičan – rođen u bo-gatoj porodici, lično bogat i slavan, umro je u samici utočiš-ta. Posle osnivanja Crvenog krsta Dinan neumorno nastavljasvoj humanitarni rad, pogotovu na ukidanju ropstva, pravimaratnih zarobljenika, razoružanju i međunarodnoj arbitraži. Ubrošuri štampanoj 1866. poziva na stvaranje Opšteg međuna-−−−−−−−−−−−−

* Red Cross and Red Crescent, zvanični puni naziv je Internatio-nal movement of the Red Cross and Red Crescent, a do 1986. godine –International Red Cross.

rodnog društva za preporod Orijenta i iznosi ideju o stvara-nju neutralne kolonije u Palestini, tj. osnivanje jevrejske dr-žave. Međutim, sve kreće naopako posle bankrotstva 1867.godine. Ranije težnje da se umanji njegov značaj u radu Cr-venog krsta, sada kulminiraju njegovim isključenjem iz dru-štva koje je osnovao. U potpunoj novčanoj oskudici boraviuglavnom u Parizu i Londonu i neumorno se bavi humani-tarnim radom, ali bez ikakvog efekta. U to vreme pomaže mudruga (sada ruska) carica koja mu je kod ruske vlade izdejs-tvovala minimalne prihode za život. Povlači se u malo švaj-carsko selo Hajden (Heiden) gde ga prepoznaje, 1890. godi-ne, lokalni učitelj Wilhelm Sonderegger i obaveštava svet daje Dinan živ. Delom zbog bolesti, delom da bi pobegao odsvega, 1892. godine, Dinan nalazi „free bed“ u sobi br. 12utočišta u Hajdenu gde provodi poslednjih osamnaest godinaživota. Zahvaljujući publicisti Renéu Sondereggeru ponovose aktuelizira njegov rad, a od 1895. godine svet ga obasipanagradama, priznanjima i počastima. Međutim, Dinan nije nijednu nagradu primio i lično koristio, neke je zaveštao seos-koj bolnici za lečenje siromašnih bolesnika, a neke poklonioza filantropske akcije u Švajcarskoj i Norveškoj. Sobu br. 12nije nikad napuštao. Sahranjen je bez pogrebnih ceremonija igovora, a po njegovoj želji na nadgrobnoj ploči uklesano je„nalik psu“. Ipak, kao potvrda Dinanovog rada može poslu-žiti i podatak da je Međunarodni komitet Crvenog krsta jedi-ni trostruki dobitnik ove nagrade: 1917, 1944. i 1963. godine(poslednja je podeljena sa Ligom društava Crvenog krsta).

Nobelova nagrada za mir

Danas se u svetu dodeljuje oko 300 različitih nagrada zamir, a Nobelovom nagradom za mir, zaključno sa 2004. go-dinom, nagrađeno je 112 dobitnika.

Za Nobelovu odluku da se dodeljuje i Nagrada za mir,verovatno je najzaslužnija baronesa Berta von Suttner†. Nobeljoj u pismu, januara 1893, iznosi svoj plan za formiranje na-grade „za njega ili nju, koji načine najveće korake u unapređe-nju pacifikacije Evrope“. Nekoliko meseci kasnije, u nacrtu te-stamenta Nobel planira zaveštanje velike svote novca barone-sinom „Austrijskom mirovnom društvu“ za formiranje nagradekoja bi se dodeljivala svake treće godine za intelektualna i na-učna dostignuća, uključujući uspostavljanje Evropskog sudakoji će garantovati nepristrasno dodeljivanje nagrade „Šveđa-ninu ili strancu, čoveku ili ženi“. U poslednjem testamentu od27. novembra 1895, potpisanom u Švedsko-norveškom klubuu Parizu, Nobel definiše i nagradu za mir koju će dodeljivati„komitet od pet ličnosti izabranih od Norveškog parlamenta“.U to vreme Norveška je bila mnogo demokratičnija i samos-−−−−−−−−−−−−

† Baroness Bertha Sophie Felicita von Suttner, rođ. countessKinsky von Chinic und Tettau, austrijski pisac, autor antiratne novele DieWaffen Nieder (Lay down your arms, „Odložite oružje“, objavljena 1889),uz finansijsku pomoć Alfreda Nobela, od 1876. godine organizovala je vi-še međunarodnih mirovnih akcija; predsednik Austrijskog mirovnog dru-štva, počasni predsednik Internacionalnog mirovnog biroa u Bernu. Posleniza predavanja u SAD, 1904. godine, primljena je u Beloj kući od ameri-čkog predsednika Theodorea Roosevelta. I pored protivljenja nagradu jedobila najviše zahvaljujući Bjørnstjerneu Bjørnsonu koji je u obrazloženjunaveo i „za stvarni uticaj na razvoj mirovnog pokreta u jednoj od najmilita-rističkijih zemalja Evrope gde je stalno vikala „dole oružje“.

Sl. 3 − Владан Ђорђевић (1844−1930)



talnija od Švedske, potpuno mirovno orijentisana i sa promo-visanom neutralnošću. Od bitnog uticaja su i simpatije premamirovnim aktivnostima poznatog pisca Bjørnstjernea Bjørnso-na. U to vreme, u Norveškom političkom životu dominira levoorijentisana partija (Vinstre party) i Norveška je, zajedno saŠvajcarskom, najaktivnija u mirovnim procesima (organizova-nje Opšteg mirovnog kongresa, 1889), formiranju mirovnihorganizacija kao što su Interparlamentarna unija (1889. godi-ne) i Stalni međunarodni mirovni biro u Bernu (osnovan 1891,a u to vreme ga finansiraju Švajcarska, Norveška, Danska iŠvedska). Uspešno je prebrodila i sukob sa Švedskom okoformiranja unije, a aktivnosti kulminiraju organizacijom Haškekonferencije 1899. i 1907. godine. Norveški san o neutralnostiraspršila je agresija nacističke Nemačke. Vrh zemlje je prebe-gao u London, a posle Drugog svetskog rata priklonio se Za-padu. Norveška je sa mnogo entuzijazma pristupila OUN, alipristupanje NATO paktu je onemogućilo težnje za neutralnoš-ću. Dominacija partija različitih opredeljenja znatno je uticala ina izbor dobitnika Nagrade 10, 14.

Prvu Nobelovu nagradu za mir, 1901. godine, podelilisu već zaboravljeni Anri Dinan („Osnivač Međunarodnogkomiteta Crvenog krsta i inicijator ženevskih konvencija“) 15

i Frederik Pasi∗ (slika 4) („Osnivač i predsednik prvog fran-cuskog mirovnog društva“, 1889. godine nazvano „SociétéFrançaise pour l’arbitrage entre nations“) 16, 17.

Sl. 4 − Frédéric Passy (1822−1912)

−−−−−−−−−−−−∗ Frédéric Passy, 1822−1912, francuski ekonomista i posrednik u

mnogim međunarodnim arbitražama. Prihvata liberalne stavove britanskihekonomista Richarda Cobdena i Johna Brighta koje i lično poznaje. Ohrab-ren uspehom posredovanja u sprečavanju rata u francusko-nemačkom su-kobu oko Luksemburga, formira 1867. godine „Ligue internationale etpermanente de la paix“. Liga se reorganizuje u toku Francusko-pruskograta (1870−1871) u „Société Française des amis de la paix“. Kao članfrancuske delegacije uspešno je posredovao između Francuske i Holandijeoko granice Francuske Gvajane i Surinama. Sa Randalom Cremerom, čla-nom britanskog parlamenta, organizuje niz interparlamentarnih sastanaka,koje prihvataju i parlamentarci Italije, Španije, Danske, Mađarske, Belgijei SAD, što 1888. godine rezultira stvaranjem Interparlamentarne unije.„Francusko društvo prijatelja mira“, 1889. godine, specifično se orijentišeu „Francusko društvo za arbitražu među narodima“. Zbog izuzetnih miro-vnih napora i uspeha dobio je nadimak „apostol mira“.

Nagrada se dodeljuje bez obzira na versku, rasnu ili na-cionalnu pripadnost. Za mirovne napore nagrađene su i poje-dine verske vođe, sekte ili ličnosti neposredno povezane saodređenim konfesijama. Tako, Nagradu su dobili: 1930. go-dine – Lars Olof Nathan (Jonathan) Söderblom (nadbiskup,lider vaseljenskog crkvenog poretka), 1946. – polovinu na-grade dobio je John Raleigh Mott (predsednik prvog Interna-cionalnog misionarskog konsila i predsednik Svetske alijansehrišćanskih asocijacija mladih ljudi, World Alliance of Youngmen's Christian associations), 1947. godine – Kvekeri (Na-gradu su zajedno dobili The Friends service council – TheQuakers, London, osnovan 1647. godine i The American fri-ends service committee – The Quakers, Washington, prvizvanični miting društva održan 1672. godine†), 1958. – Ge-orges Henri Pire (otac dominikanskog reda u Belgiji, liderorganizacije za pomoć izbeglicama – l’Europe du coeur auService du Monde), 1964. – Martin Luther King Jr. (liderJužnjačke konferencije hrišćanskih vođa, borac za civilnaprava), 1979. – Majka Tereza‡ 18, 19 (lider reda Misionari mi-losrđa u Indiji) (slika 5), 1984. – Desmond Mpilo Tutu (bis-kup u Johanesburgu, generalni sekretar južnoafričkog konsilacrkava, za rad protivu aparthejda) i 1989. – 14-i Dalaj Lama(The 14th Dalai Lama, Tenzin Gyatso, religijski i političkilider tibetanskog naroda).

Za humanitarni rad na medicinskom polju Nobelo-vom nagradom za mir nagrađeni su: 1952. godine – AlbertSchweitzer 20 („Missionary surgeon, Founder Lambarénéhospital in République du Gabon“, za koncept „dubokog po-štovanja života“), 1965. – Fond UN za decu (The United Na-tions Children's Fund – UNICEF, punog naziva: UN Inter-national Children’s Emergency Fund, osnovan 1946. od Ge-neralne skupštine UN, a od 1953. je stalna organizacija UN),1999. – Lekari bez granica (Médicins sans frontières, Brus-−−−−−−−−−−−−

† Kvekeri – hrišćanska sekta u Engleskoj i Americi u kojoj nemasveštenika, ni crkvenih obreda, ni tajni; ne priznaju zakletvu, vojsku (nirat), prazne formalnosti i zadovoljstva. Sami sebe nazivaju „društvomprijatelja“, sve ljude oslovljavaju sa „ti“, ni pred kim ne skidaju kapu.Poznati i kao „drhtavci“ (zbog drhtanja kada padnu u verski zanos). Se-ktu je osnovao obućar Džordž Foks 1652. godine u Engleskoj, a u Se-vernu Ameriku preneo B. Pen. Nobelovu nagradu su dobili za mirovnenapore u toku i posle Drugog svetskog rata

‡ Majka Tereza (Mother Teresa of Calcutta, krštena AgnesGonxha Bojaxhiu, 1910−1997), rođena u Skoplju (Otomanska impe-rija u to vreme, danas Makedonija), osnivač ženskog rimokatoličkogduhovnog reda Misionari milosrđa (The Missionaries of Charity). Pro-fesor John Sanness, predsednik Nobelovog komiteta, predstavljajućiMajku Terezu u ceremonijalnom govoru prilikom uručenja Nobelovenagrade, zaključio je: „Ona promoviše mir u elementarnom obliku...načinom koji ne povređuje ljudsko dostojanstvo“. Zahvaljujući seMajka Tereza je istakla: „Izabrala sam siromaštvo sirotih ljudi. Za-hvalna za dobijanje (Nobelove nagrade) u ime gladnih, golih, beskuć-nika, bogalja, slepih, gubavih; svih onih koji se osećaju nepotrebnim,nevoljenim, napuštenim u svakom socijalnom pogledu, svih ljudi kojisu teret društvu i klone ih se svi ljudi“. Kalkuta je bilo mesto izbora(više od 12 miliona stanovnika, od toga pet miliona po udžericama, anajmanje pola miliona na ulicama, pet puta veća gustina stanovnikanego u Njujorku). U vreme dobijanja nagrade red je imao više od1 000 sestara, uključujući doktore, medicinske sestre i socijalne radni-ke, u 60 centara u Kalkuti i više od 200 centara širom sveta. Ovakvaaktivnost joj je donela i nadimak „svetac bednih“ (saint of the gutter).Danas red ima više od 3 000 kaluđerica u 72 zemlje, sa centrima u in-dijskim zabitima do AIDS klinika u SAD.



sels, Belgium) i još jedna organizacija lekara – 1985. godine:Međunarodni pokret lekara za prevenciju nuklearnog rata,Boston, Masačusets, SAD (International physicians for theprevention of Nuclear War Boston) 21.

Lajnus Pauling∗ (slika 6), verovatno poznatiji u medi-cinskim krugovima iako je hemičar po obrazovanju, jedini jedobitnik dve različite Nobelove nagrade: 1954. godine zahemiju („za istraživanja prirode hemijskih veza i njihoveprimene za razjašnjenje struktura kompleksnih supstancija“)22, 23 i 1962. godine nagrade za mir („za napore na ukidanjuatomskih proba“, ali i prekid trke u naoružanju, proizvodnje iprometa atomskih materija namenjenih naoružanju) 24.

Među dobitnicima Nobelove nagrade za mir je i dvana-est žena: baronesa Bertha von Suttner (1905), Jane Addams(1931), Emily Green Balch (1946), Betty Williams i MaireadCorrigan (1976), Majka Tereza (1979) 25, 26, Alva Myrdal(1982), Aung San Suu Kyi (1991), Rigoberta Menchú Tum(1992) i Jody Williams (1997) 27, Shirin Ebadi (2003) iWangari Maathai (2004).−−−−−−−−−−−−

∗ Linus Carl Pauling (1901–1994), profesor hemije od 1927. go-dine na California Institute of Technology, University of California–Berkeley, Massachusetts Institute of Technology, Cornell University i Sta-nford University gde je penzionisan 1974. godine, objavljuje 1935. go-dine „Uvod u kvantnu mehaniku, primenjenu u hemiji“, bavi se istraži-vanjem strukture proteina 1936–1954, za koje i dobija Nobelovu nagra-du. Od 1945. godine počinje svoju borbu protiv atomskog naoružanja iratova, a mirovnim aktivnostima se bavi do kraja života. U medicini jepoznat po istraživanju biohemijskih poremećaja kod psihičkih bolesti,po istraživanjima molekularnih osnova bolesti, kao jedan od tri vodećaučesnika trke u otkrivanju strukture DNK, po istraživanjima struktureproteina, antitela, hemoglobina, istraživanjima pojedinih tipova anemija,kao jedan od utemeljivača molekularne biologije, po teoriji ortomole-kularne psihijatrije, po molekularnoj teoriji opšte anestezije, istraživa-njima karcinoma, po istraživanjima osobina i promocije dejstva visokihdoza vitamina C kod karcinoma itd. Osnovao je 1973. godine „LinusPauling Institute of Science and Medicine“, Palo Alto, California i dosmrti je fokusira svoja istraživanja u oblasti „ortomolekularne medici-ne“. Umro je od karcinoma.

Sl. 6 − Linus Carl Pauling (1901−1994)

Dodeljivanje Nobelove nagrade za mir, u odnosu na na-grade u drugim oblastima, najčešće je praćeno polemikama,kao i velikim uticajem, često i pritiskom, spoljno-političkogokruženja i svetskih centara moći, i unutar-političkih borbi,prestiža i uticaja. To je i razlog očiglednih promašaja: Na-grada za mir koji nije ostvaren (npr. za „izraelski mir“†, ili za„irski mir“‡), očigledno licemerstvo§ ili nagrada za rad koji jedoveo do poremećaja ravnoteže** ili eskalacije ratova. I poredsvega, Nobelova nagrada za mir je, do danas, ostala najpresti-žnija nagrada kojom se vrednuju napori pojedinaca, društavaili udruženja na postizanju, očuvanju i unapređenju mira, svimborcima protiv rata za njihov rad u mirovnim društvima, poli-tičkom životu, humanitarnim organizacijama i svim borcimaza ljudska prava, ili po Nobelovoj želji „za najveći ili najboljidoprinos bratstvu među narodima, za raspuštanje ili smanjenjestajaćih armija i za sazivanje mirovnih kongresa“.

Do Prvog svetskog rata Nobelovu nagradu za mir dobi-jali su osnivači i predsednici mirovnih organizacija i arbitraž-nih komisija, pre svega Stalnog međunarodnog mirovnog bi-roa u Bernu (Permanent International peace bireau, osnovan−−−−−−−−−−−−

† Nobelovu nagradu za mir, 1950. god, dobio je Ralph Binche(profesor harvardskog univerziteta u Kembridžu, direktor OdeljenjaOUN za pomorstvo) kao posrednik u Palestini 1948. god, a nagradu za1994. godine zajedno su dobili „za njihove napore na stvaranju mira naSrednjem istoku“,: Yasser Arafat (Predsednik Izvršnog komiteta Pales-tinske oslobodilačke organizacije i Predsednik Palestinskog nacionalnogveća), Shimon Peres (ministar inostranih poslova Izraela) i YitzhakRabin (premijer Izraela).

‡ Nagradu za mir 1976. godine dobile su Betty Williams i MariedCorrigan kao „osnivači Severnoirskog mirovnog pokreta (kasnije preime-novan u Community of Peace People)“ a, nagradu za 1998. godine zajednosu dobili severnoirski lideri John Hume i David Trimble „za njihove na-pore u nalaženju mirovnih mogućnosti za konflikt u Severnoj Irskoj“.

§ Nagradu za 1975. godine dobio je Andrej Dimitrijevič Saha-rov, sovjetski nuklearni fizičar, izumitelj sovjetske hidrogenske bombe,za „borbu za ljudska prava“.

** Nagrada 1990. godine Mihailu Sergejeviču Gorbačovu„Predsedniku SSSR, za prekid Hladnog rata“.

Sl. 5 − Majka Teraza (1910−1997)



1891, dobitnik Nobelove nagrade kao organizacija 1910. godi-ne i pet nagrada za predsednike) i Interparlamentarne unije(Interparlamentary Union, tri nagrade za predsednike). Maloje dobitnika nagrade izvan ovog kruga: Anri Dinan, Institut zameđunarodno pravo (Gent, Belgija, 1904. godine, kao naučnodruštvo), američki predsednik Theodore Roosevelt (1906. go-dine, za posredovanje u rusko-japanskom ratu 1905. godine) iaustrijski novinar Alfred Hermann Fried (1911. godine, za os-nivanje i rad mirovnog časopisa Die Waffen Nieder, kasnijepreimenovanog u Die Friedenswarte).

Na osnovu uspeha Crvenog krsta, na Mirovnoj konfe-renciji posle Prvog svetskog rata, 28. aprila 1919, na predlogameričkog predsednika Vilsona* 28, formira se Društvo (Li-ga) naroda sa sedištem u Ženevi, prva opšta međunarodnaorganizacija. Sledeće godine nagradu za mir je dobio i „du-hovni otac“ Lige naroda Léon Victor Auguste Bougeois(predsednik Saveta Društva naroda, ranije francuski državnisekretar i predsednik senata). Pored Vilsona i Buržoa, joščetiri predsednika Društva (ili njegovih konsila) dobilo jeNobelovu nagradu za mir, a od 21 laureata u periodu 1919–1939, njih osam je bilo najtesnije povezano sa Ligom naroda.Međutim, zbog izrazitih suprotnosti i potpune neefikasnostiDruštva, ono je prekinulo sa radom početkom Drugog svet-skog rata, a da nikada nije u potpunosti ni zaživelo. CiljeviDruštva bili su: očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti iunapređenje međunarodne saradnje, sprečavanje rata mirnimrešavanjem međunarodnih sporova (rat nije u potpunosti zab-ranjen), smanjenje naoružanja, garantovanje teritorijalnogintegriteta i nezavisnosti članica protiv agresije. Zbog posle-dnjeg (čl. 10 Pakta) SAD nisu ni pristupile Društvu. SSSR jeprimljen tek 1934. godine, a isključen 1940. zbog rata saFinskom. Društvo nije ni odgovorilo 1932. godine na zahtevKine za zaštitu (zbog upada Japana u Mandžuriju), ni 1935.na rat u Etiopiji. Pred Drugi svetski rat iz Društva su istupileNemačka, Italija i Japan. Poljska nije ni tražila zaštitu Druš-tva 1939. godine Društvo je prestalo da funkcioniše 1940.godine, a formalno je ukinuto aprila 1946 29.

Između dva svetska rata izuzetno je aktivan Fridtjof Nan-sen† (dobitnik Nobelove nagrade za mir 1922. godine) koji os-−−−−−−−−−−−−

* Thomas Woodrow Wilson, Predsednik SAD, dobio je Nobelo-vu nagradu 1919. godine kao „osnivač Društva naroda“. Bolest Vilsona(skoro poptuna oduzetost usled višestrukih cerebrovaskularnih ishemič-nih ataka i inzulta) sigurno je mnogo uticala na odsustvo podrške SADDruštvu naroda.

† Fridtjof Nansen, 1861−1930, norveški naučnik (zoolog po ob-razovanju, za rad „The structure and combination of histological ele-ments of the central nervous system“, 1887. godine na Univerzitetu uKristianiju, današnji Oslo, stekao je stepen doktor filozofije-nauka), is-traživač, okeanograf, državnik i humanitarista. Preduzeo je brojne ek-spedicije na Arktik (1888, 1893, 1895−1896) i okeanografska istraživa-nja severnog Atlantika (1900, 1910−1914), Barencovog mora, reke Jeni-sej i Sibirskog mora. Norveški monarhista koji je imao bitnu ulogu zanjeno ostvarenje u vreme pretenzija Švedske i Danske, pre svega zahva-ljujući bliskim vezama sa britanskim prestolom. Nakon uspostavljanjanorveške monarhije prvi je ambasador Norveške u Velikoj Britaniji, apotom prvi ministar (1906–1908). Norveški je predstavnik na Mirovnojkonferenciji u Versaju i u prvom sazivu Društva naroda. Visoki je ko-mesar Lige naroda za repatrijaciju nemačkih i austro-ugarskih zaroblje-nika iz ruskih logora. Međutim, njegov rad nije podržan od strane Dru-štva naroda, a pomoć Maksima Gorkog i dugi pregovori sa Lenjinom ni-

niva 1921. godine i Nansenov međunarodni biro za izbeglice sasedištem u Ženevi (Office international Nansen pour les réfugi-és, kao organizacija dobitnik Nagrade 1938. godine), a avgusta1921. godine Nansen izveštava Crveni krst da je repatrisano427 886 zarobljenika. U Ženevi organizuje konferenciju nakojoj je prisutno 13 vlada. Neposredno potom u Moskvi otvaraInternational Russian relief executive i postaje član Moskov-skog Sovjeta. Na Nansenovu inicijativu, 5. jula 1922, u Ženevije potpisan međunarodni ugovor o priznavanju raseljenim lici-ma prava na putovanje i pasoš koji je dobio naziv „Nansenovpasoš“ koji je koristilo mnogo Rusa antikomunista (belogarde-jaca, umetnika, npr. Igor Stravinsky, Sergey Rachmaninov,Marc Chagall, Anna Pavlova), Jermena iz Turske i kasnije Jev-reja iz nacističke Nemačke. U Ženevi, 1931. godine (posleNansenove smrti) formira se Nansenov međunarodni biro zaizbeglice. Posle dobijanja Nobelove nagrade, Nansen posredujeu sukobu između Turske i Grčke. Naime, posle dolaska Musta-fe Kemala Ataturka na vlast počinje proterivanje pravoslavnihGrka iz Male Azije, a Nansen posreduje u sprečavanju sukoba ietničkoj razmeni za muslimane u Grčkoj 30, 31.

Organizacija ujedinjenih nacija (OUN) formira se po-sle Drugog svetskog rata. OUN nije sukcesor Društva naroda,već nova organizacija nastala na osnovu Povelje UN koja jejednoglasno usvojena od svih prisutnih (50 nacija) na Konfe-renciji u San Francisku. Na istoj Konferenciji, 25.4–26.6.1945,usvojen je i Statut Međunarodnog suda pravde. Države potpis-nice Povelje smatraju se članovima-osnivačima, a Jugoslavijaje jedna od njih. Povelja je stupila na snagu 24. oktobra 1945,koji se slavi kao Dan OUN. Prvi korak ka stvaranju OUN jepotpisivanje Međusavezničke dekleracije u palati St. James uLondonu 12. juna 1941. od strane predstavnika Velike Brita-nije, Kanade, Australije, Novog Zelanda i Južnoafričke unije,kao i izbegličkih vlada Belgije, Češkoslovačke, Grčke, Luk-semburga, Holandije, Norveške, Poljske, Jugoslavije i Francu-ske (generala de Gola) 32. Posle osnivanja, radi boljeg funkcio-nisanja, OUN je obrazovala mnoštvo svojih organizacija,agencija, tela i organa. Glavne specijalizovane agencije i orga-ni UN su: Međunarodna radnička organizacija (ILO: Interna-tional Labour Organisation), Organizacija za hranu i poljopri-vredu (FAO: Food and Agriculture Organization of the UnitedNations), Organizacija UN za obrazovanje nauku i kulturu(UNESCO: United Nations Educational, Scientific and Cultu-ral Organization), Opšti sporazum o dažbinama i trgovini(GATT: General Agreement on Tariffs and Trade), i Svetskazdravstvena organizacija (WHO: World Health Organization)33. Za razliku od Društva naroda, uz najrazličitije probleme,OUN funkcioniše do danas. Poslednjih godina XX veka, radOUN znatno je opterećen neumerenim uticajem SAD koja se-be smatra jedinom preostalom supersilom. O radu OUN govo-ri i mnoštvo Nobelovih nagrada za mir neposredno vezanih zarad u njoj, a dodeljenih njenim telima ili ličnostima.−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−−su urodili plodom jer je Zapad odbijao ukidanje ekonomskog bojkotaRusije. Međutim, Nansen uspeva da organizuje nedržavnu (privatnu)pomoć Rusiji. U toj organizaciji znatno mu je pomogao mladi Norveža-nin, naturalizovani Rus Vidkun Quisling (10 godina posle Nansenovesmrti ovo ime postaje sinonim za podršku okupacije Norveške nacistič-koj Nemačkoj, a i šire za nacionalne izdajnike).



U periodu od 1945. do 1965. od 20 dodeljenih nagradadevet je dodeljeno za rad neposredno vezan za OUN. Uovom periodu norveškim političkim životom dominira Labu-ristička partija, ali je u Nobelovom komitetu od većeg uticajaprozapadno orijetisana manjina. U vezi sa radom u OUN na-gradu su dobili: 1945. – Cordell Hull (bivši državni sekretarSAD, jedan od inicijatora i kreatora OUN), 1949. – LordJohn Boyd Orr of Brechin (fizičar, prvi naučnik dobitnik ovenagrade, ali ne za naučni rad već „za promociju saradnje me-đu narodima“ kao osnivač i direktor UN Food and agricultu-ral organization, predsednik Nacionalnog mirovnog saveta iSvetske unije mirovnih organizacija); 1950. – Ralph Bunche(predsednik Komisije UN za Palestinu, prvi crnac dobitniknagrade), 1951. – Léon Jouhaux (veteran francuskog radnič-kog pokreta, jedan od osnivača Međunarodne radničke orga-nizacije 1919. i kasnije njen predsednik, aktivan i u Društvunaroda, francuski predstavnik u Generalnoj skupštini UN; Me-đunarodna radnička organizacija sa sedištem u Ženevi dobilaje i nagradu za mir 1969. godine), 1954. – Biro visokog kome-sarijata UN za izbeglice u Ženevi (osnovan 1951), 1957. – Le-ster Bowles Pearson (bivši ministar inostranih poslova Kana-de, predsednik sedme sesije Generalne skupštine UN, nagradaza njegove napore u traženju mira u Sueckom konfliktu),1961. – Dag Hjalmar Agne Carl Hammarskjöld (drugi gene-ralni sekretar OUN, jedini dobitnik nagrade posthumno, neko-liko meseci nakon tragične smrti pri padu aviona u Kongu).Godine 1965. i 1966. mnogo je diskutovano o dodeljivanjunagrade U Thantu, trećem generalnom sekretaru OUN i Nor-vežaninu Trygveu Lieu, prvom Generalnom sekretaru OUN 34.Nagrada 1966. nije ni dodeljena, a 1965. Nagradu je dobioUNICEF. U ovom periodu niko iz komunističkih zemalja nijedobio Nobelovu nagradu za mir, čak ni poznati Indijci – Gandi(nominovan za nagradu pet puta) i Nehru.

U periodu od 1967. do 1989. godine u norveškom politi-čkom životu Radnička partija gubi primat, a u Nobelovomkomitetu su najuticajniji predstavnici Konzervativne i Demo-krišćanske stranke. U ovom periodu pet Nobelovih nagrada sudodeljene za rad neposredno vezan sa OUN. Te nagrade sudobili: 1968. (od UN proglašena za međunarodnu godinu pra-va) – René Cassin (francuski predstavnik u Društvu naroda,predsednik Evropskog suda za ljudska prava, tvorac Deklera-cije o ljudskim pravima Generalne skupštine UN); 1969. –Međunarodna radnička organizacija (specijalizovana agencijaUN, „za principe postizanja mira baziran na socijalnoj prav-di“); 1981. – Visoki komesarijat UN za izbeglice dobio je dru-gu Nobelovu nagradu za mir (prva 1954); 1982. – za raznepregovore pod pokroviteljstvom UN nagradu su zajedno dobi-li: Šveđanka Alva Myrdal (pisac, diplomata, ministar i delegatu Genarlnoj skupštini UN) i Meksikanac Alfonso García Ro-bles (diplomata, ministar inostranih poslova, delegat u Gene-ralnoj skupštini UN) i 1988. – Mirovne snage UN.

Dodeljenu Nobelovu nagradu za mir odbio je da primi,1973. godine – Le Duc Tho (lider Severnog Vijetnama, na-grada za napore u pregovorima za mir u Vijetnamu). Drugupolovinu nagrade iste godine, za iste pregovore u Parizu, do-bio je Henry A. Kissinger, koji se nije pojavio u Oslu pri do-deljivanju nagrade! Po mnogima ovo je najkontroverznijaodluka Nobelovog komiteta o dodeljivanju nagrade.

Posle kolapsa sovjetskog uticaja 1989. godine dolazi doprekida Hladnog rata. U norveškom političkom životu, tako-đe dolazi do promena, a u Nobelovom komitetu dominirajuRadnička i Socijalistička partija. Nobelov komitet do danasnije definisao „mir“ i u ovom periodu nagrada se dodeljujeuglavnom borcima za ljudska prava, a humanitarni aspektNobelove nagrade ponovo se aktuelizira njenim dodeljiva-njem 1999. godine lekarima bez granica.

Prema Nobelovom komitetu, uspeh OUN kulminira te su,2001. godine, Nobelovu nagradu za mir dobili zajedno UN (kaoorganizacija) i njen generalni sekretar Kofi Atta Annan. KofiAnan je drugi generalni sekretar OUN koji je dobio Nobelovunagradu za mir (prvu je dobio 1961. Dag Hammarskjöld).

Uspeh ili neuspeh pojedinih mirovnih organizacija jerelativan. Oni su, pre svega, zavisili i zavise od: stepena izra-ženih suprotnosti, želje za mirom, (ne)shvatanja sukobljenihstrana i celog čovečanstva da se ratovima ne mogu rešiti tesuprotnosti, da se problemi u suštini samo odlažu i potenci-raju; da je arogancija i brutalnost silnih i za njih same katas-trofalna; da ratovi samo nakratko i prividno mogu doneti ineku korist, a da u suštini štete svima (i zaraćenim stranama iukupnom progresu čovečanstva); da želja za mirnim rešava-njem sukoba i suprotnosti nije odraz slabosti, već kulturna,istorijska i civilizacijska tekovina, shvatanje suštine čove-čanstva i biti života. Međutim, u tom pogledu, čovek se nijemnogo promenio za poslednjih 5 000 godina. Planeta bezratova, čini se i danas, samo je iluzija, utopija.

Motivi i ciljevi rata zavisili su i zavise od dostignutogstepena društvenog, ekonomskog, kulturnog i nacionalnognivoa, oblici ratova zavisili su od naučnog, tehničkog i voj-nog nivoa, a humanistički aspekti rata od dostignutog soci-jalnog i medicinskog nivoa. Ekonomski ciljevi su razlog vo-đenja svih ratova, na njih se nadograđuju različiti nacionalni,ideološki i drugi interesi, ali se u osnovi svih nalazi želja zadominacijom. Predominacija pojedinih razloga, uz neminov-no sadejstvo, uslovljava, istorijski posmatrano, da ratoviimaju različite oblike i svoju evoluciju, od elementarnih eko-nomskih motiva za preživljavanjem, ali i enormnim bogaće-njem, preko velikih nacionalnih ratova, oslobodilačkih rato-va, do tzv. terorističkih napada (ratova). Ratova je uvek bilo ibiće ih, jer ih uslovljavaju najrazličitiji interesi (javni i tajni)zaraćenih strana i uvek uz prisustvo mnogo zainteresovanihsa najrazličitijim interesima (ekonomskim, teritorijalnim itd).Uz mnoštvo zainteresovanih, apsurdnost ratova postaje dis-kutabilna, a humanistički aspekt potpuno zanemaren.

Vremenom, kao i ratovi, evoluiraju i različiti mirovni na-pori, tendencije i organizacije. Njihov broj je sve veći, a danasse u svetu dodeljuje oko 300 nagrada za mir. Njihov toliki brojgovori da je mir teško postići između zaraćenih strana, kojevremenom postaju ostrašćene, a problemi koji su doveli do ratanepremostivi. Nezainteresovanost ili želja moćnih za kontrolomsvega i frustriranost slabijih da se sve rešava na njihovu štetu,uslovljava da je samostalnost različitih mirovnih organizacijavremenom postajala diskutabilna, a efikasnost sve manja.

Organizovanje vojnog saniteta, iako motivisano presvega drugim razlozima (očuvanje vojne sile), sigurnopredstavlja najhumaniji deo ciljeva organizovanja vojski zavođenje ratova.



L I T E R A T U R A

1. Wangensteen OH, Wangensteen SD. Military surgeons and surgery,old and new: an instructive chapter in management ofcontaminated wounds. Surgery 1967; 62(6): 1102–24.

2. Ignjatović M. History of war surgery in Serbia up to World WarII. In: Čolović R, editor. Humane surgery in Serbia. Beograd:Prosveta; 2002. p. 143−90. (Serbian)

3. Karadžić VSt. Serbian modern history Beograd: Nolit; 1972.(Serbian)

4. Garrison FH. History of medicine. 4th ed. Philadelphia: W.B.Saunders Co; 1929.

5. Garrison FH. Notes on the history of military medicine.Washington: The Military Surgeon; 1922.

6. Tomac P. Napoleon Bonaparte. In: Gažević N, editor. Militaryenciklopedia. Volume 5. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojneenciklopedije; 1973. p. 711−26. (Serbian)

7. Encyclopedia Britannica. Euler HG. Napoleon, Part III [CD-ROM]. London: Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.

8. Nikolić M. Solpherino. In: Gažević N, editor. Militaryencyclopedia. Volume 8. 2nd ed. Beograd: Redakcija vojneenciklopedije; 1974. p. 777. (Serbian)

9. Grmek MD. Dunant, Jean-Henry. In: Šerger A, editor. Medicalencyclopedia. Volume II. Zagreb: Jugoslovenski leksikografskizavod; 1967. p. 241. (Croation)

10. Encyclopedia Britannica. Dunant, Henry. Solferino, Battle of[CD-ROM]. London: Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.

11. The Red Cross Leagune. In: Tatić D, editor. Law encyclopedia.Volume 2: O-Ž. Beograd: Savremena administracija; 1989. p.732. (Serbian)

12. Jakovljević B. The Red Cross. The Yugoslav Red Cross. In:Gažević N, editor. Military encyclopedia. Volume 2. 2nd ed.Beograd: Redakcija vojne enciklopedije; 1975. p. 219−21.(Serbian)

13. Encyclopedia Britannica. History of International Red Cross(Red Cross and Red Crescent) [CD-ROM]. London:Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.

14. Lundestad G. The Nobel Peace Prize 1901−2000. Availablefrom: http://www.nobel.se/peace/articles/lundestad-review/index.html

15. Jean Henri Dunant − Biography. Available from:http://www.nobel.se/peace/laureates/1901/dunant-bio.html

16. Encyclopedia Britannica. Passy, Frederic [CD-ROM]. London:Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.

17. Frédéric Passy – Biography. Available from:http://www.nobel.se/peace/laureates/1901/passy-bio.html

18. Mother Teresa – Biography. Available from:http://www.nobel.se/peace/laureates/1979/teresa-bio.html

19. Stanmeyer A. Helping the Helpless – Mother Teresa and herMissionaries of Charity. Calcutta: The Tampa Tribune; 1993.

20. Ilić Lj, Đorđević S, Carić K. Nobel prize winner Prof. AlbertSchweitzer (14 January 1875–4 November, 1965). Srp ArhCelok Lek 1970; 98(3): 497–505. (Serbian)

21. The Nobel Peace Prize. The Nobel prize Internet archive.Available from: http://www.nobelprizes.com

22. National Library of Medicine. Profiles in Science. About LinusPauling − NLM (US). Available from:http://profiles.nlm.nih.gov/MM

23. Pauling L, Niemann C. The Structure of Proteins. Journal of theAmerican Chemical Society 1939; 61: 1860−7.

24. Pauling L. Nobel Lecture, December 11, 1963. Available from:http://www.nobel.se/peace/laureates/1962/pauling

25. Mother Teresa. Available from: http://www.nobelprizes.com26. Encyclopedia Britannica. Teresa, Mother (Agnes Gonxha Bo-

jaxhiu) [CD-ROM]. London: Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.27. Abrams I. Heroines of peace. The Nine Nobel women.

Available from:http://www.nobelprize.org/peace/articles/heroines

28. Thompson JE. History of carotid artery surgery. Surg Clin NorthAm 1986; 66(2): 225−31.

29. Assotiation of nations. In: Tatić D, editor. Law encyclopedia.Volume 1: A-NJ. Beograd: Savremena administracija; 1989. p.305. (Serbian)

30. Encyclopedia Britanica. Sverdrup HU. Fridtjof Nansen [CD-ROM]. London: Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.

31. Sveen A. Fridtjof Nansen: Scientist and humanitarian. Availablefrom: http://www.nobelprize.org/peace/articles/sveen

32. Organization of United Nations. In: Tatić D, editor. Law ency-clopedia. Volume 2: O-Ž. Beograd: Savremena administracija;1989. p. 1044−6. (Serbian)

33. Encyclopedia Britannica. Lynch CM, Goodrich LM, VandenboschA, Luard E, Lorwin VR, Sharp WR, et al. United Nations [CD-ROM]. London: Encyclopedia Britannica Ltd; 1999.

34. Encyclopedia Britannica. Secretaries-general of the UnitedNations [CD-ROM]. London: Encyclopedia Britannica Ltd;1999.

Rad je primljen 27. V 2005.

rat i mir. 2. deo – mir: mirovne i humanitarne...

Documents