REČNIK EMOCIONALNIH REAKCIJA Preuzeto iz knjige „Emocije – psihoterapija i razumevanje emocija“ dr Zorana Milivojevića

(http://www.milivojevic.info/knjige/emocije ) Anksioznost Anksioznost (ili teskoba) je vrsta straha koja se javlja kada subjekt procenjuje

da njegova celokupna životna situacija prevazilazi njegove sposobnosti.

Anksiozni subjekt procenjuje da nije u stanju da izaĎe na kraj s životnim

teškoćama. Pošto je kontekst u kome se javlja ovo osećanje toliko uopšten,

subjekt često nije u stanju da odredi uzrok svog straha. Zbog toga se

anksioznost pogrešno izjednačuje s „neodreĎenim strahom“, odnosno strahom

kod koga je potisnuta predstava koja ga izaziva. Infantilni separacioni strah je

praoblik anksioznosti. Apatija Strukturalna ravnodušnost ili ravnodušnost prema svetu objekata. Različito od

situacione ravnodušnosti ili indiferentnosti. Vidi: Ravnodušnost. Bes Afekt ljutnje. Iako besni subjekt preti gubitkom kontrole i neobuzdanom

destruktivnošću, radi se o „kontrolisanoj nekontroli“. Važno je razlikovati bes

koji je afekt ljutnje, od afekta mržnje (gnev ili furor) ili od afekta prezira koji

se često pogrešno nazivaju besom. Beznadežnost Subjekt oseća beznadežnost kada shvati da se njegova pasivna želja neće

ostvariti. Beznadežnost se oseća u situacijama koje izgledaju bezizlazne; u

kojima je postojala nada da će se stvari ipak povoljno odvijati pod uticajem

neke sile koja prevazilazi moć subjekta, ali je postalo izvesno da se to ipak

neće dogoditi. Vidi: Očaj. Bezvrednost Osećanje da sopstveno biće nema nikakvu vrednost. Osećanje bezvrednosti je

osećanje koje oseća osoba koja je saglasna s tim da je zaslužila da bude

objekt totalnog prezira. Osećanje bezvrednosti je, najčešće, rezultat

samoprezira: dok jedan deo ličnosti oseća prezir, drugi deo oseća

bezvrednost. Ovo osećanje se često prepoznaje kao depresivnost

(depresivnost samoprezirućih). Bezvrednost je veći poremećaj od osećanja

niže vrednosti ili inferiornosti jer u ovom drugom slučaju subjekt veruje da

ipak ima neke vrednosti. Postoji kvalitativna razlika izmeĎu bezvrednosti i

neprihvaćenosti ili odbačenosti, kao i izmeĎu bezvrednosti i stida.

Blaženstvo Postojano osećanje velike prijatnosti. Intenzivna sreća. Bliskost, osećanje bliskosti Osećanje da je druga osoba emotivno blizu. Subjektova emocionalna reakcija

kada oceni da je nešto veoma blizu njegovom razumevanju sveta i njegovim

vrednostima. U uobičajenom korišćenju reči postoji delimično preklapanje sa

osećanjem pripadnosti. Treba razlikovati doživljaj ili osećanje bliskosti od

odnosa bliskosti. Osećanje bliskosti se javlja u odnosu bliskosti, ali se može

javiti i izolovano. Sinonimi su prisnost i intimnost. Bojazan Strah usmeren ka budućnosti. Sinonim za strepnju. Dolazi od glagola bojati

se, sinonima za plaštiti se, strahovati. Depresija Osećanje depresije se oseća u svim onim situacijama u kojima subjekt

procenjuje da je svojom greškom izgubio smisao života, da je upropastio

sopstveni život, tako da se oprašta od života. U depresivnom raspoloženju

učestvuju osećanja samoprezira, samomržnje, separacionog straha, krivice,

očaja i anksioznosti. Divljenje Osećanje koje subjekt oseća prema nekom objektu za koji procenjuje da

ispunjava neke subjektove idealne kriterijume. Dosada Osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj ne može da zadovoji nijednu

svoju želju. Kada je uzrok u situaciji, reč je o situacionoj dosadi, a kada je

uzrok subjektovoj nemogućnosti da ustanovi koje su njegove želje, reč je o

strukturalnoj dosadi. Dužnost Osećanje koje subjekt doživljava u situacijama u kojima oseća moralnu

obavezu da nešto učini. Ekstaza Doživljaj veoma snažne prijatnosti, povezan sa stanjem transa ili izmenjene

svesti. Euforija Osećanje velikog zadovoljstva, sreće i radosti koje je subjektu neobjašnjivo i

koje nema pokriće u nekom objektivnom ispunjenju subjektove želje.

Euforično raspoloženje je patološko osećanje koje se javlja u sklopu manično-

depresivnog poremećaja i koje često ima odbrambenu ulogu od veoma

neprijatnih osećanja (tuga, očaj, depresija, itd.). Euforiju treba razlikovati od

sreće i, posebno, od paradoksalne sreće. Frustracija Frustracija ili nezadovoljstvo je neprijatno osećanje koje subjekt oseća u

situaciji u kojoj je sprečen da zadovolji neku svoju aktuelnu važnu želju.

Uzrok frustracije može biti u spoljašnjim okolnostima, ali i u unutrašnjim

zabranama. Furor Afekt mržnje: gnev. Potrebno ga je razlikovati od besa koji je afekt ljutnje,

kao i od afekta prezira. Gađenje GaĎenje se oseća kada subjekt procenjuje da bi nekakva štetna supstanca

mogla biti uneta u njegov organizam. Kod gaĎenja učestvuju mučnina i

povraćanje kao refleks koristan za preživljavanje, koji se aktivira unošenjem

pokvarene ili otrovne hrane. GaĎenje je potrebno razlikovati od straha (kod

fobija) i od prezira (koji može biti somatizovan u obliku gaĎenja). Ganutost Osećanje koje se oseća kada osoba proceni da prisustvuje nečemu

plemenitom, lepom i dobrom. Jedan od načina na koji se izražava ganutost

jeste plač i zbog toga je mnogi brkaju s tugom ili žalošću. Gnev Prema našem predlogu treba razlikovati afekt ljutnje ili bes od afekta mržnje

koji zovemo gnev ili furor. „Grižnja savesti“ Sintagma „grižnja savesti“ označava osećanje krivice. MeĎutim, često nije u

pitanju samoosećajni sklop samoljutnja–krivica, već samoprezir–inferiornost

ili samomržnja–mortido. Ova sintagma ukazuje na izuzetnu sklonost ka

somatizaciji i na svojevrstan proces telesnog propadanja. Infantilna frustracija Rano razvojno osećanje koje se javlja kada je malom detetu onemogućena

neka želja. Kako dete ne razlikuje sebe od svoje želje, roditeljsko osujećenje

želje ono doživljava kao njihovo odbacivanje, na šta reaguje povlačenjem i

žalošću ili protestom i infantilnim prkosom. Tek kada dete uspe da shvati

razliku izmeĎu sebe i svojih želja, onda je sposobno da oseti pravo osećanje

frustracije. Infantilna ljubomora Rano razvojno i primitivno osećanje ljubomore koje je „pomešano“ s mržnjom

i zavišću. Poseban problem meĎu braćom i sestrama. Infantilna krivica Kako malo dete ne razlikuje sebe od svog ponašanja, roditeljsku kaznu nekog

svog ponašanja ono shvata kao odbacivanje i neljubav. Infantilna krivica je

bliža detetovom osećanju da je objekt roditeljskog prezira, nego osećanju

krivice. Zbog toga dete reaguje tugom ili prkosom. Kada uspe da pravi razliku

izmeĎu sebe i svog ponašanja, dete će biti sposobno da oseti diferencirano

osećanje krivice. Infantilna tuga Dečje osećanje koje je reakcija na gubitak značajnog drugog (na primer,

jednog roditelja) i koje je „mešavina“ tuge i separacionog straha

(anksioznosti). Dete veruje da neće moći preživeti bez izgubljenog objekta. Za

razliku od deteta odrasli koji je pretrpeo gubitak značajnog drugog (partnera,

roditelja, deteta, itd.), iako je veoma tužan, zna da može živeti bez

izgubljenog objekta. Tada je reč o odrasloj tuzi. Infantilna želja Želja osobe koja se poistovećuje sa svojom željom. Osoba čije su želje

infantilne ne može razumeti konflikte. Zbog toga sledi osećanje infantilne

frustracije. Inferiornost, osećanje niže vrednosti Subjekt oseća inferiornost kada je uveren da je biće bez nekih nužno

potrebnih ljudskih vrednosti. U pitanju je, dakle, osećanje nedovoljne

vrednosti, manje vrednosti ili niže vrednosti. Inferiornost je uvek reakcija na

samoprezir, tako da je u pitanju samoosećajni sklop parcijalni samoprezir–

inferiornost. Razlikujemo inferiornost od bezvrednosti po tome što inferiorna

osoba veruje da ipak ima neku vrednost dok je bezvredna uverena da nema

nikakvu. Inferiornost treba razlikovati od osećanja neprihvaćenosti i

odbačenosti, kao i od stida. Intimnost Isto što i bliskost (v. Bliskost). Izraz nastao od latinskog izraza intimus, onaj

koji je najviše unutra; blizak prijatelj; superlativ od lat. in, u. Iritiranost, osećanje iritiranosti Osećanje iritiranosti (ili disforično raspoloženje) nastaje kada subjekt

ugrožavaju stimulusi koje smatra neizbežnim ili opravdanim. Iritiranost, kod

koje subjekt zna šta ne želi, treba razlikovati od frustracije s kojom je

povezana i kod koje subjekt zna šta želi. Iritiranost treba razlikovati od

ljutnje. Izraz nastao od lat. irritare, uzbuditi, izazvati. Iznenađenje Osećanje koje subjekt oseća kada se naglo ispostavi da odreĎeni objekt ili

situacija ima neki drugi kvalitet od onoga koji je očekivao. IznenaĎenje može

biti prijatno i neprijatno. Kajanje Ponašanje osobe koja se oseća krivom zbog nečega što je uradila. Odatle

izraz „okajati grehe“. Ako osoba koja se kaje ne razlikuje greh od grešnika,

svoj postupak od svoje ličnosti, tada je moguće da se kroz kajanje

manifestuju ne samoljutnja i krivica, već samoprezir ili čak samomržnja. Kontramržnja Reakcija kada se mržnjom reaguje na stvarnu ili umišljenju mržnju druge

strane. Na taj način se zatvara „krug“ i nastaje obostrana mržnja, omraza. Kontraprezir Reakcija kojom se prezirom uzvraća na stvarni ili umišljeni prezir druge

strane. Krivica, osećanje krivice Krivica je neprijatno osećanje koje subjekt oseća kada proceni da je uradio

nešto što odstupa od njegovih ličnih moralnih normi i time uzrokovao neku

štetu. Reč je o samoosećajnom sklopu samoljutnja–krivica. Osećanje krivice

je istovremeno i manifestacija i afirmacija usvojenog vrednosnog sistema.

Osećanje krivice nastaje potpunom internalizacijom roditeljskih vrednosnih

normi, a preko meĎustanja koje karakteriše pojava straha od kazne. Krivicu

je potrebno razlikovati od samomržnje koja se manifestuje kao destruktivan

odnos prema samome sebi i od samoprezira u kojem osoba misli da je loša

kao biće. Kada se subjekt oseća krivim zato što je narušio neku vrednost koja

je nerazumljiva članovima njegove sociokulturne okoline, reč je o

idiosinkratskoj krivici, a kada iz njegovog postupka nije nastala neka šteta,

reč je o fantazmatskoj krivici. Ljubav Osećanje ljubavi je prijatno osećanje koje subjekt oseća prema onom objektu

kojeg doživljava kao izuzetno vrednog i kojeg smatra sastavnim delom svoga

intimnog sveta. Ljubav je posledica emocionalnog vezivanja. Postoje razne

vrste ljubavi u odnosu na objekat koji je voljen. Kada je u pitanju ljubav

izmeĎu dve osobe razlikujemo: osećanje voleti i osećanje biti voljen; ljubav

prema sebi (samoljubav) i ljubav prema drugome; uslovnu i bezuslovnu

ljubav. Dok je ljubav zasnovana na poznavanju stvarnosti druge osobe,

zaljubljenost je bazirana na projekciji idealizovane predstave o drugome. „Ljubav navika“ Odnos ljubavi u kojem subjekt nije svestan prijatnog osećanja prema objektu,

ali je svestan neprijatnog osećanja koje se javlja usled pretnje gubitkom ili

samog gubitka objekta. Ljubav navika se često pogrešno označava kao

ravnodušnost. Ljubomora Ljubomora je vrsta straha, ili preciznije straha od gubitka ljubavi koji subjekt

oseća kada procenjuje da postoji opasnost da osoba koju on voli, zavoli nekog

trećeg. Subjekt reaguje na osećanje ljubomore kroz četiri tipična sklopa:

strah–ugađanje, ljutnja–napad, mržnja–destrukcija i tuga–povlačenje.

Imaginarna ljubomora može imati različitu genezu: ljubomora iz inferiornosti,

projektivna ljubomora, sestrinska ili bratska ljubomora, paranoidna

ljubomora, itd. Ljubomoru ne treba mešati sa zavišću s kojom se, inače, često

brka. Ljutnja Subjekt oseća ljutnju kada procenjuje da se neko neopravdano ponaša na

način koji ugrožava neku subjektovu vrednost. Svrha ljutnje je u tome da

motiviše subjekt na one akcije kojima će drugoga naterati da promeni svoje

ponašanje. Dakle, subjekt se ljuti kada procenjuje da se dogaĎaji

neopravdano ne odvijaju u skladu s njegovim željama i kada veruje da je on

dovoljno moćan da to promeni. Ljutnju je moguće gradirati u odnosu na

intenzitet osećanja tako da je bes najintezivnija ljutnja. Ljutnja je povezana s

agresivnim ponašanjem, za razliku od mržnje (sa kojom se često meša, iako

se ova dva osećanja suštinski razlikuju) koja je povezana s destruktivnim

ponašanjem, i za razliku od prezira koji se izražava kao ponižavanje ili

ignorisanje. Mortido želja za smrću i samouništenjem. U samosećajnom sklopu samomržnja–

mortido, mortido oseća onaj deo ličnosti koji trpi samomržnju. Mortido može

biti svestan ili nesvestan, ali uvek motiviše osobu na direktne i indirektne

oblike samodestrukcije. Mortido treba razlikovati od krivice i od bezvrednosti. Mržnja Osećanje koje subjekt oseća prema nekoj osobi za koju veruje da svesno i

neopravdano ugrožava neku subjektovu visoku vrednost, odnosno da je zla.

Mržnja može biti emocija, raspoloženje, afekt i strast. Ona je uvek povezana s

fantaziranim ili stvarnim destruktivnim osvetničkim akcijama koje kulminiraju

u uništenju objekta. Ubistva iz osećanja mržnje su često hladnokrvna i

svirepa. Destruktivni postupak koji je proizašao iz osećanja mržnje nije

praćen osećanjem krivice, već osećanjem ponosa. Potrebno je razlikovati

mržnju od ljutnje i besa, odnosno destruktivnost od agresivnosti. Mržnja se

može generalizovati na klasu objekta za koje subjekt veruje da su zli, tako da

je značajan faktor u socijalnoj psihologiji. U psihopatologiji je posebno

značajno osećanje samomržnje. Nada Nada je osećanje da će se stvari koje su izvan subjektove kontrole odvijati na

način koji će dovesti do ostvarenja neke njegove važne želje. U tom smislu

nada je pasivna želja. U ekstremnim situacijama (bolest, zatvor, logor, itd.)

ona je jedino uporište bića, dok postaje neadekvatna ukoliko se subjekt samo

nada u okolnostima u kojima je moguće da se aktivno angažuje kako bi

ostvario svoju želju. Neodređeni strah, neodređena strepnja Svaka vrsta straha kojoj subjekt ne može da odredi izvor. Anksioznost je

samo jedna vrsta neodreĎenog straha, jer je teško shvatiti da se neko plaši

Sveta i da strepi od budućeg života. Strah može biti neodreĎen i zbog toga

što je potisnuta mentalna predstava koja ga izaziva. Nekada je strah

neodreĎen jer je posledica poremećene unutrašnje psihičke ravnoteže i

pretnje da bi zabranjeni impulsi mogli doći do izražaja. Neprihvaćenost, osećanje neprihvaćenosti Subjekt oseća neprihvaćenost kada procenjuje da neka, njemu važna osoba ili

grupa odbija da s njim uspostavi pozitivan odnos. Neprihvaćenost je

univerzalno osećanje tako da mentalno zdravlje podrazumeva toleranciju

osećanja neopravdane neprihvaćenosti. Neprihvaćenost treba razlikovati od

odbačenosti kod koje drugi prekidaju prethodno postojeći pozitivni odnos sa

subjektom. Neprihvaćenost treba razlikovati od inferiornosti kod koje subjekt

veruje da je on kriv što nije prihvaćen jer ne vredi dovoljno da bi bio

prihvaćen. Nestrpljivost Osobina nekoga ko teško podnosi neprijatnost izazivanu činjenicom da

njegova želja nije ostvarena. Osoba neće da trpi, da se strpi. Sinonim za

tehnički izraz netolerisanje frustracije. Nostalgija Osećanje tuge ili žalosti za „starim dobrim“ vremenima ili za „starim dobrim“

krajem. Hronična nostalgija je bolest iseljenika. Izraz je nastao kao kovanica

grčkog nostos, vraćanje kući, i algos, bol. Odbačenost, osećanje odbačenosti Osećanje koje subjekt doživljava u situaciji kada procenjuje da značajni drugi

prekidaju odnos s njim zbog toga što veruju da on kao biće nije valjan.

Odbačenost je osećanje onih kojima je upućen prezir. Neprijatnost

neopravdanog odbacivanja je univerzalno ljudsko iskustvo, tako da svako

mora naučiti da prihvati takvu situaciju i da toleriše neprijatnost odbacivanja.

Kada subjekt veruje da je odbačen zato što ne vredi dovoljno kao osoba, tada

nije u pitanju osećanje odbačenosti već osećanje inferiornosti. Odbačenost

treba razlikovati od neprihvaćenosti koja se oseća kada važan drugi neće da

uspostavi pozitivan odnos sa subjektom. Odgovornost Osećanje koje subjekt oseća prema bićima ili stvarima koje je obuhvatio

svojom ego granicom, s kojima se identifikovao. Odgovornost proističe iz

dužnosti. Očaj Veoma neprijatno osećanje koje subjekt oseća kada shvata da više nema

nade da zadovolji neku svoju suštinsku želju ili da sačuva neku svoju visoku

vrednost. Očaj često vodi u apsolutnu ravnodušnost i pasivno prepuštanje

sudbini (rezignaciju). Patološki očaj je znak egzistencijalnog sloma i

poništavanja osnovnih ontoloških i aksioloških pretpostavki na kojima je

fundirano biće. Zbog toga je očaj povezan s umiranjem i samoubistvom. Olakšanje, oset olakšanja Olakšanje je prestanak neprijatne emocije. Olakšenje je oset, a ne emocija.

Oset olakšanja je unutrašnji signal da je usledila readaptacija. Kada je

neprijatno osećanje bilo u formi afekta, tada osećanje olakšanja može biti

stimulus za pojavu afekta sreće. Omraza Obostrana mržnja. Neprijateljski odnos dveju strana (pojedinci ili grupe)

zasnovan na osećanju mržnje. Oprez Osećanje opreza subjekt oseća kada se nalazi u situaciji koju procenjuje kao

potencijalno opasnu, ali i da bi mogao kontrolisati izvor opasnosti. Oprez je

stanje uzbuĎenosti koje je blisko osećanju straha niskog intenziteta, a

njegova svrha je da osobu pripremi na ona ponašanja kojima će umanjiti rizik,

kao i da pripremi organizam na brze reakcije. Osećanje lepog Osoba oseća osećanje lepog kada oceni da odreĎeni stimulus zadovoljava

njene estetske kriterijume. Osećanje lepoga motiviše subjekta da priĎe

onome što ocenjuje kao lepo kako bi produžio trajanje ovog poželjnog

emocionalnog stanja. Osećanje praznine Osećanje praznine ima sličnu strukturu kao i osećanje dosade jer osećanje

praznine ukazuje na neispunjenost neke značajne želje. Razlika izmeĎu

dosade i osećanja praznine je u odnosu na objekt za koji se vezuje osećanje:

dosada se vezuje za drugog ili za svet („Svet je dosadan“), dok osećanje

praznine subjekt vezuje za samoga sebe („Ja sam prazan“). Dok subjekt

kome je dosadno može uz pomoć svoje mašte pobeći u neki drugi svet,

subjekt koji oseća prazninu ne može pobeći od samog sebe. Reč je o

konkretizovanoj dosadi koja jeste poremećaj u odnosu bića i sveta. Osećanje

praznine se pojavljuje kao manifestacija strukturalne usamljenosti, kada je

osoba hronično nesposobna da se emocionalno vezuje za ljude i druge

objekte. Osećanje ružnog Subjekt oseća osećanje ružnog kada oceni da odreĎeni stimulus ugrožava

njegove estetske kriterijume. Osećanje ružnog motiviše subjekta da se udalji

od onoga što je ocenio ružnim. Osećanje smešnog Osećanje smešnog je prijatno osećanje koje izaziva neočekivana, neobična i

kreativna asocijacija koja ne ugrožava subjektove vrednosti. Smešno i smeh

mogu postojati u simpatijskim i antipatijskim odnosima. Podsmeh je

manifestacija prezira ili mržnje. Subjektu mogu biti smešni drugi ili može biti

smešan sam sebi (samosmeh i samopodsmeh). Otuđenost, osećanje otuđenosti, osećanje tuđeg Osećanje da nešto što je bilo blisko to više nije. Osećanje koje se pojavljuje

kad se osoba emotivno razveže od onoga za koga (ili za šta) je bila emotivno

vezana. Osećanje koje subjekt oseća prema onim objektima, ljudima i

situacijama koje je nekada ranije doživljavao kao bliske, svoje, kao da sa

njima sačinjava neku celinu. OtuĎenost nastupa onda kada subjektu više nije

važan objekt za koji je ranije bio vezan, tako da emocionalno vezivanje slabi.

Sinonim je alijenacija. Za razliku od osećanja otuĎenosti, koje se pojavjuje

prema objektima prema kojima je subjekt osećao bliskost i pripadnost,

osećanje tuđeg nastaje prema objektima sa kojima subjekt ne može da naĎe

sličnost i sa kojima ranije nije bio blizak. Panika Strah posebnog kvaliteta. Paniku osećaju oni ljudi koji, suočeni s opasnošću,

nisu sigurni da li mogu ili umeju da se iz nje izvuku. Zbog toga oni pokušavaju

da u veoma kratkom vremenu generišu razna ponašanja u nadi da je izlaz iz

opasnosti u jednom od njih, a što spolja gledano liči na dezorganizovano i

haotično ponašanje. IzmeĎu straha i panike postoji kvalitativna razlika, tako

da panika nije veoma snažan strah: ona može biti niskog, srednjeg i visokog

intenziteta. Panični poremećaj je posebna vrsta neuroze, u kome razlikujemo

dve podvrste: napade hipohondrijske panike i napade opsesivne panike. Paradoksalna anksioznost Osećanje strepnje i zabrinutosti koje se pojavljuje onda kada je sve u redu i

kada bi osoba trebalo da oseća sreću. Rezultat uverenja da intenzivna sreća

poziva veliku nesreću. Magijski postupak kojim se „tera“ nesreća. Paradoksalna tuga Neočekivano osećanje tuge koje se pojavljuje kao reakcija na pozitivne

životne promene. Znak da osoba reaguje na skrivene ili nesvesne negativne

aspekte promene; na činjenicu da tim promenama gubi nešto za šta se

emotivno vezala. Paradoksalna sreća Osećanje sreće koje se pojavljuje kao reakcija na neki tužni ili nesrećni

dogaĎaj. Ukazuje na ambivalentnost prema dogaĎaju i na postojanje nekih

skrivenih ili nesvesnih pozitivnih aspekata tog gubitka ili dogaĎaja. Ponos Ponos je osećanje koje subjekt oseća kada procenjuje da neka njegova

osobina ili akcija izaziva odobravanje značajnog drugog ili socijalne sredine.

Za razliku od samozadovoljstva, ponos često ima formu infantilnog osećanja.

Suprotno, takoĎe infantilno osećanje je sram ili stid. Poštovanje Osećanje koje subjekt oseća prema osobi za koju veruje da ima neke visoke

kvalitete. Dok je ljubav odnos prema totalitetu drugog bića, poštovanje je

odnos prema njegovim parcijalnim kvalitetima. Kada je u pitanju subjektov

odnos prema samome sebi tada on može osetiti samopoštovanje. Potreba Biološki programirano htenje za nekim objektom koje ima unutrašnji uzrok

zasnovan na uroĎenom osećaju za nedostatak. Iako se potrebe reprezentuju

u psihičkom, važno ih je razlikovati od želja koje su psihičke, a ne biološke

pojave. Dok je potreba povezana s prijatnošću ili neprijatnošću, želja je

povezana sa zadovoljstvom i nezadovoljstvom (frustracijom). Poverenje Osećanje poverenja se javlja kada je subjekt procenio drugu osobu kao

dobronamernu, pouzdanu i odgovornu. Objekt poverenja je konstantno i

konzistentno dobar. Poverenje je osećanje od velike važnosti u odgajanju

dece jer je to bazično osećanje koje deca treba da osete prema roditeljima.

Internalizovano roditeljsko poverenje je osnova za razvoj onoga što se može

nazvati „poverenje u samoga sebe“ ili samopoverenje ili samopouzdanje. Prezir Osećanje koje subjekt oseća prema nekome ko je svojim postupcima

obezvredio neku od osnovnih ljudskih vrednosti i time „dokazao“ da je

nedostojno ljudsko biće. Prezir je potrebno razlikovati od mržnje, jer se drugi

ne procenjuje kao zao, tako da ga subjekt odbacuje kao bezvrednog ili kao

nedovoljno vrednog, ali bez želje da ga uništi. Prijatnost Oset, ali ne i osećanje, koji se javlja kada je zadovoljena neka subjektova

potreba. Bebe prijatnost osećaju generalizovano, a odrasli više lokalizovano. Pripadnost, osećanje pripadnosti Subjektova emocionalna reakcija na onaj deo sveta koji doživljava kao svoj,

kao svoju prirodnu okolinu. Subjekt oseća da pripada i da njemu pripadaju

one stvari, ljudi i delovi sveta koje je obuhvatio svojom ego granicom, tako da

sa njima sačinjava neku višu celinu (par, porodica, družina, društvo,

organizacija, nacija, itd.). Pripadnost je posledica emocionalnog vezivanja,

koje je osnova svake ljubavi. Treba razlikovati doživljaj pripadnosti od odnosa

pripadanja. Prisnost Videti Bliskost. Prkos

Prkos ili inat je subjekt oseća u situaciji u kojoj procenjuje da drugi svojim

zahtevom pokazuje da ima neopravdano negativno mišljenje o subjektu.

Svrha prkosa je da motiviše osobu na ona ponašanja kojim će osporiti

negativno mišljenje koje o njoj ima neko drugi i time sačuvati integritet svoga

Ja. Dakle, prkos je uvek manifestacija identiteta i integriteta ličnosti onoga

koji prkosi. Prkos je povezan s aktivnim i pasivnim negativizmom, kao i s

pasivno-agresivnim ponašanjima. Kod dece, prkos je povezan s osećanjima

infantilne frustracije i infantilne krivice. Pseudosreća ili „lažna sreća“ Svako osećanje sreće koje nije posledica zadovoljenja neke značajne

subjektove želje. Ovakvo osećanje sreće je moguće ostvariti drogama,

elektrostimulacijom i meditacijom, ali se može i spontano javiti kao euforija. Radost Osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj je izvesno da će neka njegova

značajna želja biti uskoro ostvarena. Odnos zadovoljstva i radosti je kao

odnos straha i strepnje. Radoznalost Osećanje koje subjekt oseća prema nekom objektu čiju stvarnu prirodu želi da

utvrdi. Ravnodušnost Ravnodušnost je osećajno stanje koje karakteriše izostanak bilo kakvih

prijatnih ili neprijatnih osećanja koja bi se osećala prema nekom objektu ili

situaciji. U tom smislu, ravnodušnost je negacija afektivnog odnosa, a samim

tim i svih onih konotacija koje bi imali takvi odnosi. Kada se ravnodušnost

oseća prema nekom objektu ili situaciji, reč je o situacionoj ravnodušnosti

(indiferentnost), a kada je ona hronično raspoloženje koje se oseća prema

Svetu, tada je reč o strukturalnoj ravnodušnosti (apatija, athymia). Apatija je

fundamentalni poremećaj odnosa bića prema svetu. Treba razlikovati

indiferentnost prema nekom voljenom objektu od ljubavi navike. Razočaranje Osećanje koje se oseća kada neko drugi neočekivano ne postupa u skladu sa

subjektovim važnim željama. Samogađenje Osećanje gaĎenja prema samom sebi ili prema nekom delu svoga tela.

SamogaĎenje je često konkretizovani samoprezir. Samoljubav Subjektovo osećanje prema samome sebi koje je rezultat procene da je

subjekt u celini vredan i dobar kao biće. Samoljubav se sastoji iz

samovoljenja i samovoljenosti. Samoljubav je ukorenjena u internalizovanoj

roditeljskoj ljubavi prema subjektu. Dok je samozaljubljenost zasnovana na

umišljenim idealnim vrednostima, samoljubav je bazirana na stvarnim

vrednostima subjekta. Samoljutnja Samoemocija kod koje se subjekt ljuti na samog sebe jer je neko svoje

ponašanje ocenio kao štetno. Cilj samoljutnje je promena ponašanja u

sadašnjosti ili neponavljanje datog ponašanja u budućnosti. Reč je o

samoemotivnom sklopu samoljutnja–krivica: subjekt se poistovećuje s onim

delom sebe koji se ljuti, a ne s onim koji trpi samoljutnju i oseća krivicu.

Samoljutnju treba razlikovati od samoprezira i samomržnje. Samomržnja Osećanje koje subjekt oseća prema samome sebi kada proceni da je nekim

svojim postupkom dokazao da je zao. Samomržnja se izražava kroz

samoproganjanje, okrutno samokažnjavanje, samosakaćenje i druge oblike

samodestrukcije koji kulminiraju u samoubistvu. Od izuzetne važnosti je

razlikovati osećanje samomržnje od osećanja krivice s kojim se često meša.

Samomržnja je često nesvesna, a osoba se od nje brani tako što je

eksternalizacijom i projekcijom, pretvara u mržnju. Samopoštovanje Subjektovo osećanje prema samome sebi kada smatra da neki njegovi

kvaliteti zadovoljavaju visoke kriterijume. Za razliku od samoljubavi koja je

odnos prema celini svog bića, samopoštovanje je odnos prema svojim

parcijalnim kvalitetima. Samopouzdanje Osećanje koje rezultira iz uverenja u sopstvenu sposobnosti i istrajnost. Samoprezir Osećanje koje subjekt oseća prema samome sebi kada proceni da je svojim

postupcima prekršio neku od osnovnih vrednosti i dokazao da je nedostojan

kao biće. Deo ličnosti koji je objekt samoprezira oseća osećanje inferiornosti

ili bezvrednosti. Samoprezir se ispoljava kao samoponižavanje. Osoba koja se

samoprezire, povlači se u socijalnu izolaciju. Samoprezir je kvalitativno različit

od stida i krivice, ali i od samomržnje. Samoprezir nastaje introjekcijom

stvarnog ili umišljenog prezira značajnih drugih tokom detinjstva. Kroz

eksternalizaciju i projekciju samoprezir se može transformisati u prezir ili u

strah od tuĎeg prezira. Samosažaljenje Samosažaljenje je vrsta saosećanja sa samim sobom. Subjekt je tužan zbog

pretrpljenog gubitka, ali i zbog toga što će mu gubitak bitno izmeniti život. To

je situacija u kojoj subjekt istovremeno oseća i saoseća sa samim sobom.

žalost i samosažaljenje se mogu spiralno meĎusobno potkrepljivati čime

eskalira žalost. Samosumnja Osećanje sumnje u sopstvenu dobrotu, sposobnost ili istrajnost. Samouverenost Isto što i samopouzdanje. Samozadovoljstvo Osećanje koje subjekt oseća nakon ispunjenja nekog svog vrednosnog

standarda. Samozaljubljenost Osećanje subjekta prema samome sebi koje je rezultat subjektove uverenosti

da poseduje idealne kvalitete, a što nije zasnovano na realnosti.

Samozaljubljenost je potrebno razlikovati od samoljubavi, samopoštovanja i

samopouzdanja. Saosećanje Bilo koje osećanje, prijatno ili neprijatno, koje subjekt oseća kao reakciju na

prijatno ili neprijatno osećanje drugog bića. Dok za saosećanje u prijatnim

emocijama ne postoji reč, za saosećanje u neprijatnim emocijama se koriste

reči sažaljenje i samilost. Saosećanje ili simpatija je osnovni princip odnosa

ljubavi, a zasnovano je na identifikaciji i solidarnosti. Sažaljenje Saosećanje s drugim bićem u nekom njegovom neprijatnom osećanju, a

naročito u njegovoj tuzi. Separacioni strah Separacioni strah subjekt oseća kada procenjuje da neće moći autonomno

funkcionisati bez značajne druge osobe. Separacioni strah je posledica

simbioze, koja je prirodna za malu decu ili hendikepirane odrasle, a koja je

patološka kod zdravih odraslih. Sinonimi su: strah usled odvajanja; anaklitički

strah; simbiotski strah; itd. Separacioni strah može biti u formi straha,

strepnje, panike ili užasa. Seta Osećanje blage tuge. Sigurnost Sigurnost je osećanje koje rezultira iz subjektove uverenosti da zna kako se

odvijaju ili kako će se odvijati zbivanja u stvarnosti. Subjekt može biti siguran

u samog sebe (samopouzdanje), u tuĎe sposobnosti ili u funkciju nekih

predmeta. Sigurnost je suprotna sumnji, a treba je razlikovati od zaštićenosti

koja je rezultat zaštite od ugrožavanja i opasnosti, odnosno od osećanja

straha. Sram Sinonim za stid. Videti Stid. Srdžba Sinonim za osećanje ljutnje. Sreća Osećanje koje subjekt oseća kada je ostvarena neka od njegovih najvećih

želja, odnosno afirmisana neka od najviših vrednosti. Apsolutna ili potpuna

sreća bi se odnosila na ispunjenje svih subjektovih potreba i želja. Sreća je

intenzivnija od zadovoljstva jer je ispunjena želja koja je suštinska i

najznačajnija. Somatizovani strah Telesne senzacije koje oseća subjekt koji se boji, a koji nije svestan samog

osećanja straha. Reč je o telesnim „ekvivalentima“ straha koji je potisnut ili

prigušen, odnosno o senzacijama usled straha koje svest pogrešno „čita“

(disatribucija tipa somatizacije) kao fiziološke senzacije ili kao znak bolesti.

Stid Stid ili sram je vrsta straha od odbacivanja koju subjekt oseća u situaciji u

kojoj procenjuje da je nekim svojim postupkom potvrdio negativnu sliku o

sebi pred značajnom osobom. Dakle, subjekt se stidi kad učini nešto što

odstupa od predstave za koju bi on želeo da drugi imaju o njemu. Kod

kulturnog stida subjekt se stidi zbog toga što je prekršio neke kulturne norme,

a kod idiosinkratskog stida, zbog toga što je prekršio neke svoje privatne

idealne standarde. Strah Strah je osećanje koje subjekat oseća u situacijama u kojima procenjuje da je

ugrožena neka njegova vrednost i da ne bi mogao da se adekvatno

suprotstavi objektima ili situacijama koje ga ugrožavaju. Pojam strah je dosta

neodreĎen jer se odnosi na specifičnu emociju straha, ali i na celokupnu grupu

emocija koje se kvalitativno razlikuju od emocije straha: oprez, panika, užas,

strepnja, trema, anksioznost, zabrinutost, itd. Razlikujemo strah za sebe,

strah za druge, strah od drugih i strah od sebe. Izvor straha može biti lociran

u spoljašnjosti, u unutrašnjosti ili na telesnoj granici. Strah od kazne Osećanje koje subjekt oseća pred autoritetom i zbog kojeg ne čini nešto što bi

činio da autoritet nije prisutan, odnosno koje oseća kada ga je autoritet

uhvatio na delu. Strah od kazne razvojno prethodi osećanju krivice: dok je

kod straha od kazne kontrola spoljašnja, kod osećanja krivice je ona

unutrašnja. Strahopoštovanje Strahopoštovanje je vrsta straha i nije oblik poštovanja. Subjekt se plaši da

će ga, ukoliko se ne ponaša prema objektu s poštovanjem, objekt, koji je

moćniji od njega, kazniti ili uništiti. Strahopoštovanje je sinonim za ponizno

ponašanje. Zbog toga strahopoštovanje spada u odnose antipatije, za razliku

od poštovanja koje je odnos simpatije. Strepnja Strepnja označava svaku vrstu straha usmerenu prema nekom budućem

ugrožavajućem dogaĎaju koji prevazilazi subjektove moći. Prema tome, strepi

se kada se oseća oprez, trema, anksioznost ili zabrinutost. Sviđanje SviĎanje je osećanje koje subjekt oseća prema objektu koji zadovoljava neke

subjektove potrebe, želje ili vrednosne standarde, ali koji subjekt ne

doživljava svojim. SviĎanje se razlikuje od želje po tome što objekt nema

stalnu mentalnu reprezentaciju, odnosno što nije internalizovan kao

intrapsihički objekat. Sujeta Lažni ponos. Sujetna osoba je ponosna na nešto što nije razlog za ponos. I

reč sujeta i njen sinonim taština etimološki nose značenje ispraznosti,

praznine. Sumnja Sumnja je osećanje koje subjekt oseća u situaciji u kojoj procenjuje da bi

druga osoba mogla biti zla, nesposobna ili nedosledna. Pored sumnje prema

drugima, subjekt može sumnjati i u samoga sebe (samosumnja). Teskoba, osećanje teskobe Isto što i anksioznost. Osećanje koje je razultet osobine procene da je

nedorasla životnoj situaciji u kojoj se nalazi ili u koju treba da uĎe. Izraz je

izveden od pojma tesno, zbog oseta stezanja u grudima do kojeg dolazi zato

što se zateže dijafragma. Videti Anksioznost. Tok, osećanje da teče Osećanje majstorstva. Pojam koji je predložio Čiksentmihalji da bi opisao

prijatno osećanje koje je posledica snažne koncentracije na zadatak koji

osoba majstorski obavlja i u čemu uživa. Od eng. flow, tok. Jedna vrsta

transa. Trema Trema je vrsta straha (strepnje) koju subjekt oseća u vezi s nekom jasno

odreĎenom budućom situacijom za koju procenjuje da prevazilazi njegove

sposobnosti. Razlikujemo stimulativnu i inhibitornu tremu, kao i adekvatnu i

neadekvatnu tremu. Izraz dolazi od latinskog tremere, odnosno grčkog

tremein, tresti se. Medicinski izraz tremor označava nevoljno trešenje,

podrhtavanje. Tuga Subjekt oseća tugu ili žalost u situacijama u kojima procenjuje da nepovratno

gubi nešto što mu je vredno. Infantilna tuga se bitno razlikuje od tuge

odraslih, jer dete doživljava gubitak roditelja kao pretnju svojoj egzistenciji. Tugovanje Proces prihvatanja činjenice da osoba ili drugi objekt za koji je subjekt

emocionalno vezan, više nije sastavni deo subjektovog sveta. Tugovanje je

proces kojim dominira osećanje tuge ili žalosti, a koje prolazi kroz različite

faze. U slučaju značajnog gubitka uobičajeno je da se tuguje oko šest nedelja. Vezanost, osećanje vezanosti Osećanje da je druga osoba ili neki objekt važan na pozitivan način. Psihološki

mehanizam vezivanja omogućuje da se oseti povezanost, pripadnost, bliskost,

ljubav, prijateljstvo, ali i tuga u slučaju gubitka objekta vezivanja. Bez

vezivanja ljubav ne bi bila moguća. Ljudi koji se ne vezuju nisu u mogućnosti

da osete ova osećanja, tako da se često osećaju praznima. Proces vezivanja

može biti hronično blokiran strahom od napuštanja ili odbacivanja. Postoje

simbiotsko, zavisničko, anaklitičko ili infantilno vezivanje (eng. attachment)

kada osoba koja se vezala tačno ili pogrešno veruje da ne može preživeti bez

osobe za koju se vezala, i postoji nezavisno ili odraslo vezivanje (eng.

bonding) kada osoba koja se vezala veruje da može preživeti i bez osobe za

koju se vezala. Zavisničko vezivanje je tipično za način na koji se deca vezuju

za svoje roditelje, što omogućuje simbiozu, ali je tipično i za patološke

zavisničke ljubavne odnose. Odraslo vezivanje je tipično za zrele partnerske i

prijateljske odnose. Usamljenost Osećanje koje oseća subjekt koji procenjuje da nije u mogućnosti da u svojoj

okolini kontaktira s osobama koje bi mogle da učestvuju u njegovim željama i

interesovanjima. Usamljenost se javlja kada nedostaju važni drugi i pokreće

osobu na traženje društva takvih ljudi. Kada subjekt smatra da je to greška

same okoline tada oseća dosadu, a kada smatra da je greška u njemu tada

oseća usamljenost. Uvređenost UvreĎenost je osećanje subjekta koji veruje da je od strane drugoga

neopravdano potcenjen kao ljudsko biće, da nije uvažen onoliko koliko

zaslužuje. U tom smislu uvreĎenost je emocionalna reakcija subjekta koji

veruje da je neopravdano prezren. UvreĎenost je socijalno osećanje koje je

povezano sa pripadnošću i društvenim statusom. UvreĎenost motiviše na ona

ponašanja čiji je cilj povraćaj statusa i poštovanja. Kada uvreĎena osoba

dobije izvinjenje kojim se reafirmiše njena vrednosti i njen status, tada

prestaju razlozi za uvreĎenost. Veoma česta rekcija uvreĎene osobe jeste

uzvratni prezir – kontraprezir, koji se može izraziti aktivno (kontranapad) ili

pasivno (prekid odnosa). Zbog toga je uvreĎenost čest razlog za prekid

prethodno postojećeg emocionalnog odnosa. Užas Posebni kvalitet straha kada uplašeni subjekt procenjuje da ne može izmaći

opasnosti. Užas je povezan s aktivacijom parasimpatičkog sistema

(parasimpatički strah) i reakcijama paralize i onesvešćivanja. Sinonimi su

strava, zgroženost i prestravljenost. Užitak Veoma intenzivno prijatno stanje u kojem se uživa. Izraz se odnosi kako na

prijatne senzacije, tako i na prijatne emocije. Zabrinutost Zabrinutost je vrsta straha koju subjekt oseća kada procenjuje da bi nekakva

okolnost u koju subjekt nema uvid i/ili nad kojom nema kontrolu mogla

ugroziti nešto što subjekt smatra važnim ili za šta sebe smatra odgovornim. Zadovoljstvo Zadovoljstvo je osećanje koje subjekt oseća kada doĎe do ostvarenja neke

svoje želje. Izraz implicira da je do-volje, odnosno onako kako je osobu volja,

kako osoba želi. Zahvalnost Osećanje koje subjekt oseća prema nekome ko mu je ispunio neku značajnu

želju ili zaštitio neku visoku vrednost. Zaljubljenost Afektivno stanje koje je rezultat nesvesne projekcije idealizovane predstave o

muškarcu ili ženi. Zaljubljeni subjekt je samo naizgled opsednut drugim, on je

opsednut sopstvenim psihičkim kompleksom koji se naziva anima ili animus.

Zaljubljenost traje onoliko dugo koliko je moguće održavati projekciju.

Zaljubljenost treba razlikovati od ljubavi i treba znati da zaljubljenost nije

prva faza ljubavi. Postoji i samozaljubljenost. Zavist Osećanje zavisti se oseća kada subjekt proceni da neko drugi nezasluženo ima

neku vrednost na koju subjekt polaže isto ili veće pravo. Svrha zavisti je da

osobu motiviše na ona ponašanja koja će dovesti do toga da se izmeĎu

subjekta i drugog izjednači razlika u ličnoj ili socijalnoj vrednosti. Zavist je

uvek manifestacija odnosa antipatije. Razlikujemo konstruktivnu i

destruktivnu zavist. Zaštićenost, osećanje zaštićenosti Osećanje koje je rezultat postupka kojim je nestao ili se umanjio strah. Kod

dece koja su po prirodi svoje egzistencijalne pozicije nemoćna da se

kompetentno snalaze u svetu koji ih okružuje, često se javlja osećanje straha.

Roditelji svojim postupcima štite dete od takvog sveta omogućujući mu

osećanje zaštićenosti. Ovo prijatno osećanje je po svojoj suštini izjednačeno s

olakšanjem usled prestanka neprijatnosti straha. Dok je zaštićenost povezana

sa strahom, slično osećanje koje nazivamo sigurnost ima nešto šire značenje. Žalost Sinonim s osećanjem tuge. Videti Tuga. Žaljenje NeodreĎeni izraz s više značenja: 1. isto što i tugovanje; 2. zažaliti zbog

nekog svog postupka koji je doveo do nekog gubitka, krivica; 3. izraziti

saosećanje s gubitkom koji je doživela druga osoba, sažaljenje; 4. prepoznati

da je neki subjektov postupak izazvao neprijatnost kod druge osobe i

saosećati s njom, ali ne smatrajući nužno da je taj postupak bio pogrešan;

saosećati s drugim bez osećanja krivice za postupak koji je razlog za takvo

osećanje drugog. Želja želja je osećanje težnje da se nešto poseduje, postigne ili ostvari. želja je

svesnost o postojanju važnog cilja. Za razliku od potrebe koja je biološki

determinisana, želja je psihički fenomen. Za razliku od sviĎanja, kod želje

postoji stabilna mentalna reprezenatacija onoga što se želi. Razlikujemo

reprezentativnu i kreativnu želju, odnosno želju za nečim što postoji, a što je

mentalno predstavljeno u svesti subjekta i želju za ostvarenjem nečega što

postoji samo u svesti subjekta. želja je uvek aktivno htenje subjekta, za

razliku od nade koja je pasivna želja. Osećanje želje i psihički sistem koji ga

omogućava su ključni za razumevanje brojnih osećanja koja se diferenciraju iz

želje. Želja za bliskošću Želja za uspostavljanjem odnosa bliskosti sa drugom osobom ili za onim

ponašanjima koja će potvrditi već uspostavljeni odnos bliskosti. Želja za smrću, mortido Osećanje onoga ko sebe mrzi ili smatra da toliko ne vredi da ne zaslužuje da

živi. Videti Mortido.