reknemo da je to mogućno, kad nam stalno isku�

stvo o samima sebi pokazuj'e da su sve naše voljne

kretnje proizvedene samo siobodnim delovanjem Ш mišlju našeg duha, a nikako impuisom slepe mate�rije na naše telo koj'i bi odredio to kretanje; jer onda ne bismo mogli da ga po svojoj volji me�njamo, Na primer: moja desna ruka piše, dok leva rniruje; šta prouznokuje kretanje jedne a mirovanje drnuge? Ništa drugo nego moja volja, misao mog duha; ako samo izmenim tu misao, moja desna ruka će se umiriti, a leva oe početi �a se kreće. To je praktična činjenica koja se ne može poreći; ako to objasnite i učinite razumljivim, sledeći ko�rak će biti razumevanj'e stvaranja: j'er ako se kaže da dajemo nov smer kretanju bioložkog biča (što neki navode kao objašnjenje voljnog kretanja), time poteškoća nije uklonjena, jer u tom slučaju davanje smera kretanju nije ništa lakše ni manje nego izazivanje samog kretanja; naime, to novo usmeravanje bioloskog bića mora se izvršiti Ш ne�posredno putem misli, Ш pomoću nekog ckrugog tela koje misao stavlja na put biološkom biću, i koje dakle zahvaljuje svoje kretanje opet misli; i u jednom i u drugom slučaju voljno kretanje ostaje isto tako nerazumljivo kao što je i bilo. Osim toga, mi precenjujemo sebe ako, svo�eći sve na usku meru svojih spoeobnosti, smatramo da je nemoguće proizvesti one stvari čiji način proizvo�enja ne možemo shvatdti. Ako ograničavamo ono što bog može učiniti na oino što mi možemo zamisliti, mi time proglašavamo svoje shvatanje beskonačnim a boga konačnim. Ako ne razumete delovanja svog sopstvenog konačnog duha, te misleće stvari u vama, nemojte se čuditi što ne možete razumeti delovanja onog večnog, beskrajnog duha koji je tvorac i upravljač svih stvari i koga ni nebesa nad nebesima ne mogu sadržati

t

Glava XI

O NASOJ SPOZNAJI POSTOJANJA DRUGIH STVARI

1. Možemo ih spoznati samo osetom. — Znanje o sopstvenom postojanju stičemo intuicijom. Po�stojanje boga jasno nam dokazuje um, kao što smo pokazali.

Znanje o postojanju bilo koje druge stvari možemo steći samo osetom; jer realno postojanje nema nužne veze ni sa kojom idejora u čovekovom pamčenju, a postojanje svakog pojedinog čoveka nema nužne veze ni sa kojim drugim poetojanjem osim božjeg, i zato pojedini čovek može spoznati postojanje nekog drugog bića samo ka� ono aktuelno deluje na njega 5 time se nametne nje�govoj spoznaji, Naime, samo to što imamo ideju o nekoj stvari u svom �uhu ne dokazuje da ta stvar postoji, kao što ni slika nekog čoveka ne dokazuje da on postoji u svetu, i kao što vizije u snovima ne čine stvarnu istoriju.

2. Ртгтет: Belina ove hartije. — Stoga ira za�pažamo postojanje drugih stvari kad aktuelno pri�mamo icteje izvana; time saznajemo da u tom času postoji nešto izvan nas što izaziva tu ideju u nama, ma�a možda ne znamo kako ono to čini, niti mi�slimo o tome: јег ako ne znamo način na koji su

ideje izazvane, to ne umanjuje pouzdano6t naših

čula i primljenih ideja.�Na primer, dok ovo pišem

hartija deluje na moje oči i 1г<адлдга u mom duhu idieju koju nazivam „belina", bez obzti»>akvim je predmetom izazvana; po tome znam da taj fcvaiLt^t ili ta elučajna pojava (tj. ona koja uvek izaziva tu

ideju kad deluje na moje oci) stvarno postoji feva^i

mene. Najveći dokaz o tome koji mogu steći po�

moču svojih sposobnosti jeste svedočanstvo mojih

oćiju, koje su pravi i jedini eudija u toj stvari. Na

to svedočanstvo mogu se potpuno osloniti; dok ovo

pišem, ja sam van svake sumnje uveren da vidim

belo i crno i da stvarno postoji nešto što izaziva taj

694 695

oset u meni. jednako kao što sam siguran da pišem Ш da pokrećem ruku; a to je najveća sigurnost koju Ijudska priro�a može postići u vezi sa postojanjem drugih stvarij izuzev postojanja sebe samog i boga.

3, Iako to nije tako sigurno kao demonstracija, ipak dokazuje postojanje stvari izvan тш i može se nazvati „znanje". — Culno opažanje postojanja

stvari izvan nas nije riodfuše u svemu tako pouzda�

no kao intuitivno znanje, ili kao zaključivanje na�

Šeg uma o jasnim apstraktnim idejama u našem

duhu, ali ono ipak predstavlja takvu uverenost, da

se može nazvati znanjem. Ako smo uvereni da naše

sposobnosti deluju ispravno, i da nas tačno obave�

štavaju o postojanju predmeta koji na njih deluju,

to se ne može smatrati neoenovanhti uverenjem:

jer mislim da niko ne može stvarno biti tako skep�

tičan da ne bi bio siguran u postojanje stvari koje

vidi i oseća. Ja bar neću da raspravljam sa takvima

koji idni tako daleko u sumnji (bez obzira na to šta

etvarno misle), јег onj ne mogu biti sigurni ni u to dia je ono što govorim protivno njihovom mišljenju.

Sto se mene tiče, ja mislim da me bog sasvim do�

voljno uverava u postojanje stvari van mene; јег primenjujući te stvari na sebe ja mogu da izazovem

u sebi i uživanje i bol, a to je najvažnija stvar za

moje sadašnje stanje. Uverenje da nas naše spo�

sobnosti u tome ne varaju svakako je najveće sve�

dočanstvo o postojanju materijalnih biča koje mo�

žemo steći. Mi> naime, možemo delovati samo po~

moću tih spoeobnoetl, a i govoriti o znanju može^

mo samo fKjmoću njih, jer one su kadre i da shvate

Sta je znanje�Ali.osim uverenja koje nam daju sa�

ma naša čula, da nas ona ne mogu pogrešno tAave�

štavati o postojanju spoljašnjih stvari kad te stvari

deluju na njih, mi imamo za potvrdu tog uverenja

i neke druge razloge.

4. Proo: Jer ih možemo dohiti sarno preko čula. — Prvo, jasno je d& te opažaje izazivaju u

nama spoljni uzroci koji deluju na naša čula, zato

što oni kojima nedostaju organi nekog čula ne

/

mogu da izazovu u svom duhu ideje tog čula. To je

isuviše očigledno, i o tome ne može biti sojmnje;

stoga moramo biti sigurni da one (ideje) ulaze upra�

vo ргеко organa tog čula, i ni na koji drugi na&n. Jasno je i to da ih ne proizvode sami organi; jer tada bi čovečje oči mogle i u tami da proizvode boje, a nos bi mogao da miriše ruže i u zimi — dok me�utim vidimo da niko ne može stvoriti sebi ukus ananasa dok ne ode u Indiju, gde on raste, i ne okuša ga.

R� ТУтдп� Jer su ideje iz aktuelnog oseta i ideje iz pamćenja vrlo različiti opažaji. — Drugo: ja featkad nalazim da ne mogu izbeći pojavljivanje tih ideja u mom duhu: naime, kad sklopim oči, iii kad su prozori zatvoreni, ja ipak mogu po volji prizvati u duh ideje svetlosti ili sunca, koje su mi iz ranijih oseta ostale u pamćenju; a mogu ta�ko�e po volji ostaviti tu ideju i predočiti sebi mi�ris ruže ili ukus šečera. Ali ako u po�me okrenem oci prema suncu, ne mogu izbeći ideju koju svet�loet Ш sunce tada izaziva u meni, Prema tome, postoji očigledna razlika izme�u ideja sačuvanih u mom pamćenju (kad bi sve bile takve, ja bih uvek imao istu vlast nad njima, mogao bi ih uzi�mati i odilagati po volji) i ideja koje mi se nameču i koje ne mogu izbeći. Stoga mocra nužno postojati neki spoljašnji uzrok, živo delovanje nekih pred�meta van mene koje ja ne mogu izbeći, koje iza�ziva te ideje u meni hteo ja to ili ne hteo. Osim t ^ a , niko ne može da ne opazi razliku izme�u po�smatranja ideje sunca iz pamćenja i stvarnog gle�danja u sunce; razlika izme�u ta dva opažaja tako je jasna da je malo ideja koje se mogu bolje raz�likovati. Iz toga pouzdano saznajemo da te ideje ne potiču obe iz pamčenja, niti iz unutrašnjeg de�lovanja duha i mašte, već da stvarno sagledianje ima spoljašnji uzrok.

6. Treće: Uživanje ili bol koji prate stvarni oset ne prate iste ideje kad se vračaju bez spoljnih predmeta. — Treće, dodajmo i to da su mnoge od

696 697

tih ideja praćene pri svom pojavljivanju bolom, dok kasnije, kad ih se sećamo, ne osećamo nikakav bol. Tako, kad oživimo u seeanju ideju o bolu od toplolc ili hladinoće, taj bol nam tada nimalo ne smcta — dok je onda kad smo ga stvarno osetili bio vrlo mučari, i bićc opct taknv ako se aktuelno ponovi (jer on nastaje zbog poremećaja koji pri* mena spoljnog predmeta izaziva u našem telu). Isto tako, ne trpimo nikakav bol ako se sećamo bola od gladi, že�i, ili glavobolje; a kad stvari koje spolja deluju na nas ne bi realno postojale, kad bi to bile samo ideje koje lebde u našem duhu, pojave kojima zabavljamo maštu, onda taj bol nikad ne bismo ose�tili, ili bi ga pak osetili svaki put kad pomislimo na njega. fsto se može reei i o uživanju koje prati neke aktuclne osete; dok ispitivanje matematičkih demoristracija u vidu ddjagrama — mada one ne zavise od čula — mnogo doprinosi u\rerenju u si�gurnost svedoeanstva naših očiju, tako da se iz�vesnost tog svedoeanstva gotovo pribiižava izve�snosti same demonstracije. Jer bilo bi vrlo čudno kad bi ćovekT mereći neku figuru pomoću linija i ugiova na dijagramu, priznao kao nepobitnu istinu dia je jedan od tih uglova veći od drugog, a uz to ipak sumnjao u postojanje tih linija i uglova koje je gledajući ih, upotrebio za morenje te figure.

7. Četvrio: Naša čula se me�usobno pornažu u svedočenjit o postojanfn spoljnih stvari. — Ce�tvrto: U nmogim slueajevima naša čula podupiru jedino drugo u svedočenju o postajanju čulnih pred�meta van nas. Ako neko vidi vatrut pa nije siguran dia to nije samo mašta, on je meže i osetiti i uve�riti se u nju, stavljajući u nju ruku; jer onako oz�biljan bol kakav će tada osetiti ne može biti pro�izvod gole ideje ili utvare — sem ako i boi nije mašta: ali ako se dobro opoče, on ne može ponov�nim o/ivljavanjem iste ideje ponovo izazvati i bol.

Tako ja, recimo, pišući ovo vid'im da mogu izmeniti izglcd hartije, da mogu, pišući slova, una�prod reći kakva će se rova ideja pojaviti na njoj

698

već sledoćeg trenutka, prosto time sto eu vući pero po njoj; a to r№ bi mo^lo biti (ma koliko ja maštao) kad bi moja ruka mirovata, ili kad bih micao po�ro sklopljenih ociju. A kad su ta slova vee na hartiji, ja ih ne mogu videti drukčije nego onakva kakva eu, tj. mogu samo dobiti ideje onih slova koja sam napisao. A kad vidim da se slova koja sam naeinio po svojim slobodnim mislima, ne pokoravaju više tim mi^lima, ne prestaju da postoje pi*ema nare��eniu moje mašte, već stalno i jednako dieluju na moja čula prema oblicima koje sam im dao, onda očieledno znam da ona nisu samo igra i izrnišljotma moie mašte. Ako tomc dodam dia će neki drugi čo�vek. kad pogleda ta ista slova, izvesti iz njih gla�sove koje sam ja unapred odrecUo da predstavljaju, ond�a se više ne može sumnjati u to da reči koje pišem stvarno postoje van mene — kad one mogu da izazovu dug niz glasova koji deluju na moje uši, a to ne može biti proizvod mašte, niti bi ih moje pamćenje moglo ta�ia zadržati u tom redu.

H. Takva izvesnoat je dovoljna za naše stanje. — No ako neko i posle svoga toga bude tako skep�tičan da ne veruje u svoja čula, ako on ustvrdi da je sve što vidimo i čujemo, što pipamo i kušamo, misjimo i činimo, u toku celog naseg postojanja, samo niz varljivih slika u dugom ^nu u kome noma reainr*;ti, pa zato dovedie u pitanje postojanje svih stvari i sve naše znanje — ja ću ga zamoliti da uzme u obzir ovo: ako je sve san, onda i on samo sanja da post&vlja pitanje, i prema tome nije na�ročito važno da ii će mu neki budan eovek odgo�voriti. No ipak, ako hoće može sanjati da mu ja odgovaram ovako: kad imamo svedočanstvo čula o postojanju stvari гп remm natura, onda je ta iz�ve?nost ne samo največa koju možemo postići, nogo

i sasvim dovoljna za naše potrebe. Naime, naše

spo;:obnosti nc dosižu cclo prostiranje bića, niti ne�

ko jasno, savrik>no i sveobuhvatno znanje, slobodno

od svake sumnje i nesigurnosti, već služe za oču�

vanje nas u kojima se nalaze i prilagodene e>u po�

699

trebama života; zato će one sasvim ck>bro služiti

našim svrhama ako nam samo pruže pouzdan po�

jam o stvarima koj'e su za nas prikladne ili nepri�

kladne. Лко oovek vidi sveću kako gori, a poznata

mu je snaga njenog plamena, jer je jednom sta�

vio prst u njega, on svakako neće sumnjati da je

to nešto izvan njega što mu pričinjava štetu i na�

nosi velik bol; a ta j*e uverenost sasvim dovoljna

za usmeravanje eovekovih raćknji, јег on ne traži veću izvesnost nego što je izvesnost samih tih rad�nji. I ako naš sanjar hoće da okuša da li je toplota užarene peći za topljenje stakla samo lutajuče pri�vi�enje u mašti pospanog čoveka, neka stavi ruku •u nju, pa će se možda razbuditi i steći veliku i nemilu izvasnost cte je to nešto više od gole mašte. Ta očiglednoet je, dakle, tolika koliku samo mo�žemo poželeti, j'er je jednako izvesna kao i uživanje i bol. odnosno sreča ili nesreća; a nama nije po�trebno ni veće znanje ni veče postojanje. Takva uverenost u poetojanje stvari izvan nas dovoljna je da nas usmeri na postizanje dobra i izbegavanje zla koje one mogu naneti, a to i jeste ono najvaž�nije radi čega nam je potrebno da ih upoznamo.

9. Ali ne dosiže dalje od aktuelnog oseta. — Prema tome, kad naša čula aktuelno uvedu u naš razum neku ideju, mi nužno dolazimo do zaključka da u tom času reaino postoji nešto izvan nas što deluj'e na naša fiula, predstavlja se našim sposob�nostima shvatanja i neposredno proizvodi ideju ko�ju tada opažamo; mi ne možemo fcoliko sumnjati u njihovo sve�ocanstvo da ne bismo prihvatili kao sigurno da ideje koje smo čulima 6poznaK kao sje�ddnjene realno poetoje sjedinjene. Ali to znanje obuhvata samo neposredno sadašnje svedočanstvo naših čula o pojedinim predmetima koji u tom trenutku na njih deluju, i ništa više. Naime, ako sam pre jednog minuta video jedan zbir prostih ideja kakav obično zovemo „čovek" kako sjedinje�no postoji, a eada ga ne vidim, ne mogu biti sigu�ran da isti čovek јоб poetoji, jer nema nikakve nu�

i i

žne veze izme�u njegovog postojanja pre jedoog minuta i njegovog postojanja sada — on je otada otkad su mi moja čula posvedočila njegovo posto�janje mogao već prestati da postoji na hiljadu načina. A ako ne mogu biti siguran da čovek koga sam danas video još postoji, još manje sam siguran da postoji neko ko je duže vreme udaljen od mo�jih čula, koga гават video od juče, ili od prošle goddne; a najmanje rnogu biti siguran u postojanje ljudd koje nikad nisam video. Stoga, iako je vrlo verovatno da u ovom času postoje milioni ljudi, ipak j*a, dok sam ovo pišem, nisam u to toliko si�guran da bismo to mogli striktno nazvati „zna�njem"; doduše, to je toliko verovatno da ja u to ne sumnjam, i da mogu opravdano činiti razne stvari zasnovane na uverenju da u svetu trenutno postoje ljudi (pa i ljudi koje poznajem, sa kojima imam poela); ali to je eamo venovatnoća, a ne znanje.

10. Ludo je očekivati detnonstrativan dokaz za svaku stvar, — Po tome možemo tako�e videti koliko je ludo i tašto kad čovek — čovek koji ima usko znanje, kome je um dat da sudi o različitoj" očevidnosti i verovatnoći stvari i da se prema tome upravlja — očekuje demonstrativan dokaz i izve�enost u stvarima kod kojih toga ne može biti, od�bija da prihvati vrlo razumne stavove, i deluje su�protno jasnim i potpuno izvesnim istinama, samo zato što se one ne mogu tako očevictao pokazati da bi uklonile svaki i najmanji razlog — ne razlog, već izgovor — za sumnju. Onaj ko u običnim ži�votnim poslovima neće da se zadovolji ničim ma�njim odi direktnog i jasnog demonstrativnog do�kaza, neće biti siguran ni u šta na ovom svetu osim u to da će brzo propasti. Ma kako bilo zdravo jelo i piće pred njim, on se neće usuditi da ga jede; ne znam da H bi on mogao uopšte nešto činiti, ako bi sve činio samo na osnovu apsolutne sigurnosti bez ikakve sumnje i prigovora.

700 701

11. Prošlo postojanje saznajemo putem pam�

ćenja. — Ako preko čula, dok se ona aktuelno bave

nekim predmetom, saznajemo ćta taj predmet po�

stoji, onda se isto tako ргеко pamčenja uveravamo da su stvari koje su delovale na naša čula zaista postojale. Na taj način spoznajemo proslo postoja�nje stvari o kojima su nas obavestila naša čula i čije je ideje potom zadržalo naše pamćenje; o tome postojanju nema nikakve sumnje, sve dok nam pamćenje funkcioniše. Ali ni to znanje ne dosiže dalje od onoga što su nam ranije posvedo�čila naša čula. Na prinier, ako u ovom trenutku vidim vodu, za mene je nepobitna istina da voda postoji; a ako se sećam cba sam je video i juče, onda <5e i to biti zauvek izvesno — dok godj to ostane u mom pamćenju, za mene će uvek biti nesumnjivo istinita tvrdnja da je 10. jula 1688. postojala voda, kao i da je istovremeno postoj'ao izvestan broj vrlo lepih boja koje sam video na jednom mehuriću te vode; ali kako sada ne vidim nd vodu ni mehuriče, ja nisam siguran da vo�a i mehurići i sada postoje, jer ni za vocki ni za mehuriće nije nužno da postoje danas ako su postojali j'uce — iako je za vodu to mnogo verovatnije, jer je zapaženo da voda dugo traje, dok mehurići, i boje na njima brzo nestaju.

12. Postojauje duhova nije saznatljivo. — Već sam pokazao kakve ideje imamo o duhovima, i kako ih stičemo. Ali mada imamo te idej'e u �uhu, i znamo da Ш imamo, to ipak ne znači da znamo da takve stvari postoje van nas, odmosno da uopšte postoje konami duhovi ili kakva druga duhovna bića, osim večnog boga. Na osnovu otkrovenja i ne�kih drugih razloga možemo biti uvereni da takva stvorenja postoje; ali kako ih ne možemo otkriti pomoću čula, nemamo načina da spoznamo poje�dinosti njihovog postojanja. Jer to što imamo u duhu ideje o konačnim duhovima ne dokazuje da takva biča realno postoje, kao što ni postojanje ideja o vilama ili kentaurima u ne&jem duhu nije

702

I i

dokaz da stvari koje odgovaraju tim i�ejama realno postoje.

Stoga ee mi u pogledu—postojanja konačnih duhova, kao i nekih drugih stvari, moramo zado�voljiti dokazom vere; izvesne i univerzalne tvrd�nje o tim stvarima ostaju van našeg dohvata. Ma koliko da je istinita činjenica da svi razumni du» hovi koje je bog stvorio postoje i danas, ona ipak nikad ne može postati deo našeg pouzdanog zna�nja. Mi možemo prihvatiti takve i slične tvrdnje kao visoko verovatne, ali ih u ovom stanju, bojim se, ne možemo spoznati. Prema tome, mi ne treba cte tražimo, ni sami ni o� dragih, dtokaze i univer�zalnu izvesnost o stvarima o kojima ne možemo eteći nikakvo drugo znanje osim onog pojedinačnog koje nam daju čula.

13. Poje�inaeni stavovi u vezi sa postojanjem тподи se saznati. — Po tome se vidi da postoje dve vrste stavova. (1) Postoje stavovi koji se odnose na postojanje stvari koje odgovaraju odre�enim ide�jama; na primer ako imam u duhu ideju slona, feniksa, kretanja, ili an�ela, prvo i prirodino pi�tanje jeste da li takva stvar negde postoji. Takvo saznanje jeste samo znanje o pojeddnostima. O po�stojanju bilo koje stvari van nas, osim jedino boga, mi možemo sigurno znati samo ono o čemu nas obaveštavaju naša čula. (2) Drugu vrstu čine oni stavovi u kojima je izraženo slaganje ili neslaga�nje naših apstraktnih idej'a, ili njihova me�usobna zavisnost. Takvi stavovi mogu biti univerzalni i izvesini. Tako, ako imam ideje o bogu i o sebi, o strahu i pokoravanju, ne mogu da ne budem si�guran u to da treba da se bojim boga i da mu se pokoravam; a ako stvorim apstraktnu ideju o ljud�ekoj vrsti u kojoj sam ja jedna jedinka, onda je taj stav izvestan i u odmosu na čoveka uopšte. Me�u�tim, ma koliko bio izvestan 'Stav da ljudi treba da se boje boga i da mu se pokoravaju, on mi ipak ne dokazuje postojanje ljudi u svetu, već je samo istinit za sva takva stvorenja tamo gde ona postoje:

703

izvesnost takvih opštih stavova zavisi odi spoznaje

slaganja ili neislaganja tih apstraktnih ideja.

14. Kao i opšti stavovi o apstrdktnim idejama. — U prvom pomenutom slučaju naše znanje je po�

sledica postojanja stvari koje preko čula izazivaju

ideje u našim duhovima; u drugom je to znanje

posledica ideja (kakve god bile) koje бе već nalaze

u našem duhu i iz kojih proizlaze opšte izvesne

tvrdnje, Mnoge od> tih nazivaju se aeternae veri�tate$, i sve su one zaista takve; samo ne zato što bi

bile upisane, sve Hi neke od njih, u duhovima svih

ljudi, рге nego što oni �o�u do apstraktnih ideja, pa ih povežu ili odvoje tvr�enjem ili poricanjem. Ipak, svu�a gde postoji takvo stvorenje kao što je čovek, obdareno takvim sposobnotstima — pa po tome i enabdeveno takvim idejama — kakve mi imamo. moramo zaključiti da će on nužno, kad za�posli svoje misli posmatranjem svojih ideja, spo�znati istinitoet izvesnih stavova koji će proizaći iz njegove spoznaje slaganja ili neslaganja tih icte�ja. Stoga se takvi stavovi zovu „večne istine", ne zato što bi stvarno bile vecne, tj. žto bi prethodile razumu koji ih je stvorio, ni zato što bi bile odrazi nekih uzora koji bi postojali negd«e van duha i pre njega — već zato §to će se istine o apstraktnim ide�jama, kad su jednom utvr�ene, ako ikad, u рго�šlosti Ш budučnosti, budu ponovo tvr�ene od nekog duha koji poseduje te ideje, pokazati uvek kao isti�nite. Naime, pod' pretpostavkom da imena uvek označavaju iste ideje, pošto se iste ideje uvek jeci�nako odnose jedna prema drugoj, stavovi u vezi sa bilo kakvim apstraktnim idejama koji su jedanput istiniti nužno ostaju večno istiniti.

Glava XII O UNAPREÐIVANJU NASEG ZNANJA

1. Znanje ne dolazi iz naiela, — Me�u obrazo�vanim Ijuddma bilo je opšte primljeno mišljenje da su načela temel] svakog znanja, i da je svaka

704

nauka zasnovana na izvesnim praecognita od kojih razum treba da po�e i kojima treba da se rukovo�a u svom istraživanju stvari koje pripadaju toj na�uci; zato su škole stalno &prwod)ile postupak da se u početku postavi jcdan ili više opštih etavova pa da to budu temelji na kojima će se graditi zna�nje koje treba steći o tom predmetu. Te doktrine, uzete za temelj svake nauke, bile su nazvane prin�cipima, tj. počecima od kojih treba poći u svakom istraživanju, ne osvrćući se ni na šta dtrugo, kao što smo več rekli.

2, (Razlog postanka takvog mišljenja) — Po�vod da se takav postupak uvede u svim naukama mogao je, po mom mišljenju, biti dobar uspeh koji je njime, kako izgleda, postignut u matematici; 'bilo je naime opaženo da u njoj ljudd postižu visok stepen izvesnosti znanja, i zato je ta nauka prven�stveno nazvana р�х̂ гцл̂ та i ji&unou;, tj. t.znanje" ili ..učene stvari", potpuno naučne, jer su pose�dovale više izvesnosti, jasnoće i očevidmostt nego sve druge.

3, Već iz uporedivanja jasnih i odre�enih ideja. — Ja me�utim mislim da če svako, ako raz�misli, videti da veliki napredak i izvesnost realnog znanja koje su Ijudd postigli u tim naukama nije bio postignut zahvaljujući uticaju tih principa, niti je proizašao otuda što su na početku rada bila postavljena dva�tri opšta načela — nego otudia što su ideje kojima su se tu bavile Ijudske misli bile jaene, odre�ene i potpune, i što je ockios jednakosti ili razlike me�u nekima od njih tako jaean da ga ljudi intuitivno saznaju, pa im to služi i za otkri�vanje istina o drugim stvarima, a sve bez pomoći onih načeia. Pitam, na primer: zar je nekom mla�dom dečaku potrebno znanje načela „Celina je veća nego deoli da bi saznao i uverio se da je nje�govo telo kao celina veće od njegovog malog prsta? Ili, zar ne može neka seoska cura, pošto primi jedan šiling od nekog ko дој duguje tri, i jedan od nekog drugog ko joj takode duguje tri, znati da su pre�

45 Džon Lok 705