Рене Генон

ИЛУЗИЈА ДЕМОКРАТИЈЕ

Гласање, које би у идеалном смислу требало да буде колективни суд о умећу владања, представља једну од погрешних основа демократије. Данас нико не би покушао да брани чудачку идеју да је већина интелектуално способна и са довољно знања о томе каква администрација и влада треба да буду приликом доношења службене одлуке.

Задржавајући исти критеријум, таква егалитаристичка претпоставка била би исто што и став да је свако способан да даје мишљење о медицинским питањима. Стварна ситуација ће врло лако показати да је то апсурдно. Претпоставимо да је особа тешко повређена. Десетине посматрача гледају тај догађај. Шта ће бити практични критеријум који ће одредити ко може помоћи повређеном? Па, наравно, они који су квалификовани за то, а то су лекари или медицинске сестре. Гласање би било потпуно безначајно јер већина никада није квалификована за медицинске интервенције, као што није квалификована ни за управљање.

Ако је овакав начин размишљања логичан у случају повређене особе, евидентно је да ако узмемо судбину милиона појединаца, можемо закључити да је оно што виђамо приликом избора владе неодговорност која је потпуно несхватљива.

Имамо различите примере бесмислености "демократског" темеља који потврђује супериорност већине или другим речима, да је неко мишљење већег броја појединаца супериорно у односу на друго које брани, на пример, квалификована мањина.

Како прихватити да је двеста боца јефтиног вина, само због свог броја, супериорно у односу на само једну чашу високог квалитета? Или како да прихватимо да је хиљадучетристопедесет особа, најразличитијих занимања, међу којима је најмање физичара, квалификованије од једног специјалисте у решавању питања квантне физике?

У основи демократске илузије је негирање природне хијерархије, чији је најјаснији израз у хиндуистичкој доктрини касти, хијерархији која се поставља наниже од врха до дна, тј. од највишег квалитета, спиритуалног, до најнижег, другим речима – материјалног. Ментори модерне демократије су је засновали на грубом и најраспрострањенијем материјалу.

Негирање квалитативне супериорности и хијерархије почиње крајем Средњег века, прецизније 1313. године, уништењем Реда темплара од стране Филипа Лепог, тадашњег француског краља. Овај монарх је наредио да се опколи папина палата те је папа умро понижен неколико дана после ове увреде. Филип Лепи је онда одлучио да нареди именовање послушног папе, који би допустио његову похлепу и политичке пројекте, а што би било неизводљиво под ауторитетом стварног папе.

Негирање свештеничке супериорности (које је типично понашање побуњених кшатрија) подразумева негирање Јединственог, односно Бога. Али, поштујући логику, да ли је могуће да се брани такво негирање?