-a

-zF

vara mogudnost sagledavanja govornog toka kao odredenog poje-

dinadno5Cu situacije. Ukoliko se prihvati pojedinadnost kao suS-

tinska odrednica govorne komunikacije, onda jedinica govora ili

sultinska odrednica govorne komunikacije, onda jedinica govora

ili princip govornog pona5anja mogu biti tek striktno teorijski ter-

mini koji odreduju aspekt sa kojeg se odvija istraZivanje jezidke

komunikacije u govornom diskursu.

Literotura

Brown, Gillian & Yule, Gmrge (1987), Discourse Analysis, Cambridge: Cam-

bridge Universiry Press

Brown, Penelope & Levinson, Stephen C. (1983), Politeness: Some universals in

language usage, Cambridge: Camb'ridge University Press

Cole, Peter ed. (1981), Radical Pragmatics, New York Academic hess

Gazdar, Gerald (1979), Pragnatics: implicature, presupposition and logical form'

New York: Academic Press

Leech, Geoffrey N. (1983), Principles of Pragrnatics, London: longman

Levinson, StephenC.(lg83,Pragmatics,Cambridge: CambridgeUniversityPress

Proceedings of the Texsas Conference on Performatives, Presuppositions and Im-

plicatures ( 1977), Arlington: Center for Applied Linguistics

Tanja Ostojii

PRINCIPLES OF LINGUISTIC COMMI.JNICATION

Summary

This paper deals with pragmatic p'rinciples and their linguistic validity. Two

main concepts are exposed and analyzed Paul Grice's theory of implicatures and

cooperative Principle and Geoffrey Leech's interpersonal rhetorics governed by

the Politeness Principle. Bothe theoretical attemPts are concentrated to determine

rhe relationship between intentional and conventional elements in the spoken dis-

course, Even those theories provide valuable arguments against conventional

character of the linguistic communication, they miss to explain the interactive

relationship between lhe context and the intention in the process of linguistic com-

munication. The main contribution of those theories is the development of the

specific conversation logic, govemed by unique pragmatic rules for the communi-

cation processing in the spoken discowse.

Dragan iuni1Filozofski fakultetNiT

UDK 82.085+32:316Originalni naudnirad

10. dec.errbar 1992.

RETORIKA CUTNf E

l. ,Ne vidim niita lto bi bilo divniie ni moiniie od velil

=N

z

o

162

daju rog za sveiu i nude madku u dZaku, ali se ne bi moglo reii dasu u takvome svome poslovanju morali primeniti neku zavidnubesednidku ve5tinu. Naprosto, prosednom gradaninu kod nas jevei pozicija vlasti i medijske prisutnosti na5ega govornika dovo-ljan ,,argument" za verovanje na red. Ali, lo5e govorni5tvo se moZeostaviti bez kritike samo tamo gde se neizostavno i neposrednoprepoznaje kao lo5e, Sto kod nas, naravno, nije sludaj. LoSa retori-ka je, ako ne po svojoj su5tini, a ono po svojim manipulativnimefektima, takode retorika, pa je valja i retoridkim sredstvima de-nuncirati.

MoZe se smatrati da je danas diskusija o retorici oZivljena ikao nalog postmodemog iskustva svevladajuie,jezidke igre". Bo-jim se da su naii motivi prevashodno politidko-praktidki, tj. da sujo5 uvek, neizbeZno, u okvirima moderne. Moja skromna jugo-slovenska iskustva (a pogotovujedno sarajevsko, neposredno, ka-daje u predvederje katastrofe - usrdno insistirano - na razgovoruo nadkonfliktualnosti) uveravaju me da postmodema prevaga je-zidke igre i svet besede nisu na naSem tlu kod svoje kuie, da govoro nadkon{liktualnom biiu postmodernoga stanja bitno pripadaipak najrazvijenijim druStvima Zapada (Sto je uostalom zapisano),a da je kod nas moguce samo kao literamo ude5ce u savremenimteorijskim delavanjima (kad nije puki zaborav tla pod nogama, iliizgovor za distancu). Uostalom, kod nas se jo5 uvek problem legi-timizacije (znanja, ali i delanja) poku5ava da razreti pribegava-njem ,,velikim naracijama" (upor. Liotar 1988, 98 i dalje), Sto jestrano postmodernom stanju. Kod nas, dalje, joS uvek vlada idejao istoriji kao istoriji spasenja, ideja progresa i prevazilaZenja, isto-rizam, a prema presudnom kriterijumu razludivanja ,,modernog" i,,postmodernog" - prema stepenu razvoja informatike - efinitivnonismo postmodemi. Prema tome, i postmoderna otvorenost za es-tetsko iskustvo istine i retoridki model i doZivljaj istine, kao i po-novno prihvatanje retorike - sve to naprosto nije nai poduhvat i nemoZe biti na5 autentidni motiv. (Upor. Vatimo 1991,818)

3. A lco j e v is o k s t a nda rd ( s kup i t ins l

=N

z

o

162

daju rog za sveiu i nude madku u dZaku, ali se ne bi moglo reii dasu u takvome svome poslovanju morali primeniti neku zavidnubesednidku ve5tinu. Naprosto, prosednom gradaninu kod nas jevei pozicija vlasti i medijske prisutnosti na5ega govornika dovo-ljan ,,argument" za verovanje na red. Ali, lo5e govorni5tvo se moZeostaviti bez kritike samo tamo gde se neizostavno i neposrednoprepoznaje kao lo5e, Sto kod nas, naravno, nije sludaj. LoSa retori-ka je, ako ne po svojoj su5tini, a ono po svojim manipulativnimefektima, takode retorika, pa je valja i retoridkim sredstvima de-nuncirati.

MoZe se smatrati da je danas diskusija o retorici oZivljena ikao nalog postmodemog iskustva svevladajuie,jezidke igre". Bo-jim se da su naii motivi prevashodno politidko-praktidki, tj. da sujo5 uvek, neizbeZno, u okvirima moderne. Moja skromna jugo-slovenska iskustva (a pogotovujedno sarajevsko, neposredno, ka-daje u predvederje katastrofe - usrdno insistirano - na razgovoruo nadkonfliktualnosti) uveravaju me da postmodema prevaga je-zidke igre i svet besede nisu na naSem tlu kod svoje kuie, da govoro nadkon{liktualnom biiu postmodernoga stanja bitno pripadaipak najrazvijenijim druStvima Zapada (Sto je uostalom zapisano),a da je kod nas moguce samo kao literamo ude5ce u savremenimteorijskim delavanjima (kad nije puki zaborav tla pod nogama, iliizgovor za distancu). Uostalom, kod nas se jo5 uvek problem legi-timizacije (znanja, ali i delanja) poku5ava da razreti pribegava-njem ,,velikim naracijama" (upor. Liotar 1988, 98 i dalje), Sto jestrano postmodernom stanju. Kod nas, dalje, joS uvek vlada idejao istoriji kao istoriji spasenja, ideja progresa i prevazilaZenja, isto-rizam, a prema presudnom kriterijumu razludivanja ,,modernog" i,,postmodernog" - prema stepenu razvoja informatike - efinitivnonismo postmodemi. Prema tome, i postmoderna otvorenost za es-tetsko iskustvo istine i retoridki model i doZivljaj istine, kao i po-novno prihvatanje retorike - sve to naprosto nije nai poduhvat i nemoZe biti na5 autentidni motiv. (Upor. Vatimo 1991,818)

3. A lco j e v is o k s t a nda rd ( s kup i t ins l

12zN

z

?

Dobro-Lepota, ondaie iasno da se nautavanie ne vrii u brblianiu,ni lao obuka u umetnostima u uiem smislu, vei leao usvaianie lo'g ii ki h, e t i i ki h i e s t et it kih nat e I a. D om inac ii a e s t et s lco ume t n it lco gplana mogla bi umetnitke besede Ciniti moralno indiferentnima ilogiiki problematitnima; dominaciia etiil

12zN

z

?

Dobro-Lepota, ondaie iasno da se nautavanie ne vrii u brblianiu,ni lao obuka u umetnostima u uiem smislu, vei leao usvaianie lo'g ii ki h, e t i i ki h i e s t et it kih nat e I a. D om inac ii a e s t et s lco ume t n it lco gplana mogla bi umetnitke besede Ciniti moralno indiferentnima ilogiiki problematitnima; dominaciia etiil

r

2lN

z

g

Naravno, moglo bi se lako pokazati da politidka demokratijai ,,ideal obrazovanja" ne stoje ni u kakvom su5tinskom protivredju,a na na5em tragidnom primeru da je upravo antidemokratska politi-ka - ali deklarativno egalitaristidka - posvuda razwala moguinostsistematske socij al izacije potencij alnih protivni ka u li ku obrazova-nih i mudrih, okretnih i prefinjenih znalaca, govornika i polemi-dara.

Naravno, ja ne moruun osporavati Mannheimove stare nalazeda je ,,aristokratski govor naglaieno formalan, tipiziran i stiliziran"(Mannheim s.a.,222), kao Sto, s druge strane, ne odbacujem ni nje-govu red o prodiranju antiaristqkratskih (tj. antistatidkih i antihije-rarhijskih) pojmova,,previranja",,,dru5tvenosti",,,civilizacije",,,napretka", ,,evolucije" u diskurs prelaznih razdoblja demokrati-zacije. (224) No, ovde mi je od mnogo vecng zna(aja i koristi mi-sao o su5tinski ,,rnorfolo5koj", ,,ge5taltistidkoj" i neanalitidkoj pri-rodi i antigenetidkom, nadistoridnom maniru konzervativne misli iautoritarnog duha: ,,Nasuprot tome, liberalna i napredna misao jeanalitidka i razlaie naizgled monolitne tvorevine tradicionalnogsvjetonazora na funkcionalne elemente" (2241225). Naravno, netreba ni podseiati da se unutar marksizma neguje shvatanje, kojenpr. kod Sartrea stanovi5te totaliteta izridito suprotstavlja analitid-kom stanoviStu. A naSe politidko svakodnevlje poznaje samo di-jalektiku opltih mesta i globalnih metafora.

6. U situaciji lcoja nas preplavljuje bezizgledom, ne bi semogli nuprosto teknti efekti osmiiljenog delovanja humaniora nadolaze(e generacije u izmenjenom obrazovnom sistemu, vei se mo-raju ustunoviti bar donje granice standarda u skupitinskom govor-niitvu, polititkoj praksi i javnoj lcomunikaciji uoplte. Umesto cen-z o r s lro - re s tr i kt iv no g naC e I a ov de t re b a afi r mi s at i kr it ii ko pod s me -v a t ku metodu e g ze mp lifi lac ij e.

Naravno, persiflaia ne moie biti ni jedino ni glavno sredstvoobesnaZivanja retorike autoritarne vlasti, koja za nju daje obiljepovoda i materijala, zbog dega je ona u na5im socio-kultumim us-lovima naprosto neizbeZna. Aristotel nije imao takav nalog svogavremena, no je i za ironiju (zbog dije se upotrebe u govoru o ozbilj-nim stvarima ljutimo; Rhet.II2.24)rekao da je,,bliZa Sirokogrud-nijem karakteru nego lakrdija, jer u prvom sludaju dovek pribegavaSali i smehu radi samoga sebe, dok u drugom isto dini zbogdrugih", da treba,,protivnikovu ozbiljnost nipoda5tavati 5alom, aSalu ozbiljnoSiu", ali da,,neke Sale slobodnom doveku pristaju, adruge ne pristaju" (Rhet. IU 18.7). Dakle, uvek mora neko da raz-

grce maglu i razgoni utvare po gradu i drZavi. Na primer (primerisu letolnji, ali ne i bajati), ako ministar na izraZenu sumnju u pra-vovremenost preduzetih mera, tj. na pitanje o tome nisu li meremoZda donete prekasno, kaZe: ,,Sve ono Sto dode posle nedega kas-no je u odnosu na ono Sto je proteklo", onda valja javno pokazatida takva,,dijalektika" nije samo tautolo5ka, vei da neposredno slu-Zi opravdanju svake pogre5ke preiutnim pozivanjem nafolklorno,pre Slagersko, nadelo ,pikad nije kasno", koje - da i ja budem navisini zadatka - vaLi uvek osim onda kad ne vaZi. Ako nekolikovodeiih politidara vlasti, podraZavajudi svoga predvodnika, obo-Lavadakoristi sintagmu ,,Ja hodu da verujem...", onda gradane tre-ba upozoriti da takav ,,voluntaristidki probabilizam" u stvari jestenehotidno otkri v anj e j edno ga modaliteta pro kl amovane, naj avlje-ne akcije koji je bar trostruko udaljen od istine (kako bi rekao Pla-ton), d. od realne moguinosti (a o stvarnosti da i ne govorimo).Kada su vodeii ljudi srpskih univerziteta letos izjavljivali, u uslo-vima potpune naudne blokade, da,,nauka ne poznaje granice", on-da pri razgoliiavanju ovoga bezodnog cinizma treba imati na umuda maniri akademskog opltenja takode dopu5taju da se katkad, uZivotodavne retoridke svrhe, prekoradi granica standardne pris-tojnosti obraianja. I tako dalje.

Bilo bi mnogo bolje da se na5i govornici privedu k obrazo-vanju i privole na po5tovanje civilizacijskih standarda besedenja,pitanja i odgovaranja, dokazivanja i opovrgavanja. Ali, nije tadnoda besednidka praksa svakoga moZe unaprediti u besedniStvu. Jer,mogu se praktikovati i neukus, alogidnost i amoralnost. A naliskupltinski i drugi govornici kao da se drZe malo poznate izrekepesnika i retoridaraAusonija iz IV veka: Silens nemo placuit, multibrevitate loquendi (Nil

r

2lN

z

g

Naravno, moglo bi se lako pokazati da politidka demokratijai ,,ideal obrazovanja" ne stoje ni u kakvom su5tinskom protivredju,a na na5em tragidnom primeru da je upravo antidemokratska politi-ka - ali deklarativno egalitaristidka - posvuda razwala moguinostsistematske socij al izacije potencij alnih protivni ka u li ku obrazova-nih i mudrih, okretnih i prefinjenih znalaca, govornika i polemi-dara.

Naravno, ja ne moruun osporavati Mannheimove stare nalazeda je ,,aristokratski govor naglaieno formalan, tipiziran i stiliziran"(Mannheim s.a.,222), kao Sto, s druge strane, ne odbacujem ni nje-govu red o prodiranju antiaristqkratskih (tj. antistatidkih i antihije-rarhijskih) pojmova,,previranja",,,dru5tvenosti",,,civilizacije",,,napretka", ,,evolucije" u diskurs prelaznih razdoblja demokrati-zacije. (224) No, ovde mi je od mnogo vecng zna(aja i koristi mi-sao o su5tinski ,,rnorfolo5koj", ,,ge5taltistidkoj" i neanalitidkoj pri-rodi i antigenetidkom, nadistoridnom maniru konzervativne misli iautoritarnog duha: ,,Nasuprot tome, liberalna i napredna misao jeanalitidka i razlaie naizgled monolitne tvorevine tradicionalnogsvjetonazora na funkcionalne elemente" (2241225). Naravno, netreba ni podseiati da se unutar marksizma neguje shvatanje, kojenpr. kod Sartrea stanovi5te totaliteta izridito suprotstavlja analitid-kom stanoviStu. A naSe politidko svakodnevlje poznaje samo di-jalektiku opltih mesta i globalnih metafora.

6. U situaciji lcoja nas preplavljuje bezizgledom, ne bi semogli nuprosto teknti efekti osmiiljenog delovanja humaniora nadolaze(e generacije u izmenjenom obrazovnom sistemu, vei se mo-raju ustunoviti bar donje granice standarda u skupitinskom govor-niitvu, polititkoj praksi i javnoj lcomunikaciji uoplte. Umesto cen-z o r s lro - re s tr i kt iv no g naC e I a ov de t re b a afi r mi s at i kr it ii ko pod s me -v a t ku metodu e g ze mp lifi lac ij e.

Naravno, persiflaia ne moie biti ni jedino ni glavno sredstvoobesnaZivanja retorike autoritarne vlasti, koja za nju daje obiljepovoda i materijala, zbog dega je ona u na5im socio-kultumim us-lovima naprosto neizbeZna. Aristotel nije imao takav nalog svogavremena, no je i za ironiju (zbog dije se upotrebe u govoru o ozbilj-nim stvarima ljutimo; Rhet.II2.24)rekao da je,,bliZa Sirokogrud-nijem karakteru nego lakrdija, jer u prvom sludaju dovek pribegavaSali i smehu radi samoga sebe, dok u drugom isto dini zbogdrugih", da treba,,protivnikovu ozbiljnost nipoda5tavati 5alom, aSalu ozbiljnoSiu", ali da,,neke Sale slobodnom doveku pristaju, adruge ne pristaju" (Rhet. IU 18.7). Dakle, uvek mora neko da raz-

grce maglu i razgoni utvare po gradu i drZavi. Na primer (primerisu letolnji, ali ne i bajati), ako ministar na izraZenu sumnju u pra-vovremenost preduzetih mera, tj. na pitanje o tome nisu li meremoZda donete prekasno, kaZe: ,,Sve ono Sto dode posle nedega kas-no je u odnosu na ono Sto je proteklo", onda valja javno pokazatida takva,,dijalektika" nije samo tautolo5ka, vei da neposredno slu-Zi opravdanju svake pogre5ke preiutnim pozivanjem nafolklorno,pre Slagersko, nadelo ,pikad nije kasno", koje - da i ja budem navisini zadatka - vaLi uvek osim onda kad ne vaZi. Ako nekolikovodeiih politidara vlasti, podraZavajudi svoga predvodnika, obo-Lavadakoristi sintagmu ,,Ja hodu da verujem...", onda gradane tre-ba upozoriti da takav ,,voluntaristidki probabilizam" u stvari jestenehotidno otkri v anj e j edno ga modaliteta pro kl amovane, naj avlje-ne akcije koji je bar trostruko udaljen od istine (kako bi rekao Pla-ton), d. od realne moguinosti (a o stvarnosti da i ne govorimo).Kada su vodeii ljudi srpskih univerziteta letos izjavljivali, u uslo-vima potpune naudne blokade, da,,nauka ne poznaje granice", on-da pri razgoliiavanju ovoga bezodnog cinizma treba imati na umuda maniri akademskog opltenja takode dopu5taju da se katkad, uZivotodavne retoridke svrhe, prekoradi granica standardne pris-tojnosti obraianja. I tako dalje.

Bilo bi mnogo bolje da se na5i govornici privedu k obrazo-vanju i privole na po5tovanje civilizacijskih standarda besedenja,pitanja i odgovaranja, dokazivanja i opovrgavanja. Ali, nije tadnoda besednidka praksa svakoga moZe unaprediti u besedniStvu. Jer,mogu se praktikovati i neukus, alogidnost i amoralnost. A naliskupltinski i drugi govornici kao da se drZe malo poznate izrekepesnika i retoridaraAusonija iz IV veka: Silens nemo placuit, multibrevitate loquendi (Nil

=:N

z

E.o

dana, onda se odudavamo od brbljanja i udimo govorenju. Pitago-rejci su bili najbolji drZavnici svog doba." (Nide 1979, 97)

Pitagorejaca medu na5im drZavnicima nema, a poslovnikomi izbornim zakonom ne moZe se sankcionisati odsuswo transcen-dentalnih pretpostavki za govor i razgovor. Ostaju persiflaZa i pa-rodija. One bar, usred odajanja, popravljaju raspoloZenje, duvajuiiSirokogrudost.

Literoturo

Aristotel 7987, Retorika, Slobodan MaliiMarko ViIii, Beograd.Hans Georg Gadamer 1978,lstina i metoda. Osnovi lllozofske hermeneutike, Ve-

selin Masle5a, Sarajevo.Imanuel Kant 1975, Kritila moti sudenja (KMS), BIGZ, Beograd.Zan-Fransoa Liotar 1988, Postmoderno rrdnJ'e, Bratswo-jediniwo, Novi Sad.Karl Mannheim s.a., Eseji o sociologiji kuhure, Srvarnost, Zagreb.Fridrih Nide 1979, Osvit. Misli o moralnim predrasudama, Rad, Beograd.Plaron, Fedar, u: Platon 1979, Ijon. Gozba. Fedar, Kultura, Beograd.Aleksis de Tokvil 1990., O demokratiji u Amerbi, Izdavadka knjiZarnica Zorana

Stojanoviia/ClID, Sremski Karlovci,/Titograd.Dani Vatimo l99l, Kraj moderru, Bratswo-jedinswo, Novi Sad.

Dragan Zuni(,

THE RHETORIC OF SILENCESumrnary

The author starts with the fact that our political rhetoric is dominated by theweak Assembly orator and the manipulative oratory. This standpoint supplies thefollowing basic theses of this paper: l) Under the present Yugoslav circumstancesthe reasons for the revival of interests in rhetoric are not post-modernist the (theexperience ofoverall ,Janguage game"), but the modern ones, i. e. ofthe politicaland practical nature; 2) The insistence on highly rhetorical criteria which are pre-rogative of democracy would not be able to make the whole Yugoslav society moredemocratic, but the work of Parliament certainly would, which in the final issuewould not be of only intra-Parliamentary effect 3) Oralory could be learnt, andrhetoric could be made inherent if, besides the transcendental condition of the dis-course communicableness (the mind and fantasy as the common core), some cul-tural and historical conditions were fulfilled, on the one hand, and on the other, thegoals of the humanistic education were accomplished. Thus far, the lowest standardlimitations should be defined in Assembly oratory, in the political practice and inpublic communications; beneficial methodical and didactic silence should be rec-ommended to weak orators; and mocking rhetorical means, such as persiflage andirony, should be implemented against rhetoric-political usurpers.

1 6 8 169

Zagorka Golubovi(Filozofski fakultetInstitut za filozofiju i drulwenu teorijuBeograd

UDK 32.019.51Originalni naudni rad

10. decembar 1992.

RETORTKA KAO VESTTNA ZAVODENIA MASA

Retorika ima nesumnjivo razlidite dimenzije, o kojima jebilo govora. Ja Cu se ograniditi samo na onaj aspekt u kojem se re-torika javlja u sluZbi politke, kao sredstvo propagande i ve5tinezavodenja.

Retorska ve5tina igra znadajnu ulogu u politidkoj propagan-di, buduii da se mase mogu pridobiti za poZeljnu druSwenu akciju,da bi se ostvarili ciljevi date politike, samo ako govor koji im seupuiuje uspe da ih uzbudi i proizvede takvo afektivno stanje kojeie podstaii entuzijitzam, na radun diskurzivnog mi5ljenja i svesnogdono5enja odluke. To, medutim, ne podrazumeva obavezno ve5ti-nu lepog govora (5to se obidno podrazumeva pod retorstvom); ka-da je red o uticaju retorike u politici, nmogo vaZniju ulogu igraupotreba zvudnih redi koje mogu da deluju neposredno na oseia-jnost, kao Sto su redi: porodica, otadZbina, nacija, voda, sveta duZ-nost, ,Iebeski narod", a u na5em podneblju i: dojstvo ijuna5tvo, isl. Manipulacija takvim redima sradunata je na to da podstay'neraz-voj masovne psihologije koja se zasniva na afektivnim reakcijamai stvorenim stereotipima, potiskujuii snagu argumenata, jer,,svrharetoridkog diskursa je da dovede do odluke", a ne do istine i zato

,,ona (ta metoda) prekriva prazrl.a mesta u argumentaciji kao meto-da promocije modi interpretacije putem izgleda" (M. Brdar). Redje, dakle, prvenstveno o ve5tini uzbudivanja, koja se narodito pos-tiZe povezivanjem ethosa i pathosa (Lj. Tadii). Drugim redima, re-toridka ve5tina u politidkom govoru i ideoloSkom diskursu pomaZ€da se kod mase izazove ,,sklonost ka zavodenju" (o demu je pisaoW. Reich l/. Rajt/ u Masovnoj psihologijifaiizma).

To nije ni5ta drugo nego demago5ki govor kojem je osnovnicilj manipulacija. Demagog se ne obraia masi da bi je ubedio u is-pravnost svoga stajalista, nego da bi je nagovorio da se priklonivei donetoj odluci. On, stoga, ne daje argumente za valjanost odlu-ke, nego apeluje na afektivne elemente dovekovog biia govorom

F*nOEo

=N

)I