1

Boris Begović1

Revizionizam na delu: nastavak sage o valutnoj klauzuli2

1. Uvod

Drugu polovinu 2016. godine obeležila je, između ostalog, akademska i ne samo akademska

rasprava o mogućnosti i potrebi primene instituta rebus sic stantibus u slučaju valutne klauzule

za koju je korišćen švajcarski franak, to jest prilikom sudskog raskida ugovora o kreditu

indeksiranom u švajcarskim francima. Raspravu je podstakla, s jedne strane, presuda

Apelacionog suda u Novom Sadu (Gž. br. 1781/16) od 1. septembra 2016. godine, kojom je

prvi put, za razliku od ranijih presuda apelacionih sudova, presuđeno da institut rebus sic

stantibus treba da se primeni u jednom konkretnom slučaju takvog kredita, time što je potvrdila

prvostepenu presudu o raskidu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim

francima zbog promenjenih okolnosti koje su se odnosile na porast kursa švajcarskog franka

tokom ročnosti kredita. S druge strane, tu raspravu je inicirao i pospešio referat sudije Dragiše

Slijepčevića na Savetovanju sudija privrednih sudova na Zlatiboru 15. septembra 2016. godine,

koji je kasnije objavljen u stručnim i naučnim časopisima,3 kao i njegov intervju u dnevnom

listu Politika,4 u kojima je nedvosmisleno tvrdio da zbog „enormnog povećanja kursa

švajcarskog franka“ ugovore o kreditu treba sudski raskinuti primenom instituta rebus sic

stantibus. Na to su se nadovezivali prilozi u naučnim časopisima5 i sveobuhvatne, prilično

1 Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, begovic@ius.bg.ac.rs. 2 Zahvaljujem Gligoriju Brajkoviću, Mileni Đorđević, Marku Đurđeviću, Dragiši Lekiću, Nikoli Iliću, Leposavi

Karamarković, Danici Popović, Bošku Živkoviću i Milošu Živkoviću na korisnim komentarima i sugestijama.

Naravno, niko od njih ne snosi nikakvu odgovornost za eventualne preostale greške ili za iznete vrednosne sudove.

Stavovi izneti u ovom radu ne moraju da budu stavovi Upravnog odbora UniCredit Bank Srbija čiji sam nezavisan

član, niti su uslovljeni tim članstvom, za koje primam fiksne prinadležnosti, pa stoga moja primanja ne zavise od

ishoda parnica o kojima raspravljam u ovom radu. Takođe, činjenica da sam bio korisnik hipotekarnog kredita

indeksiranog u švajcarskim francima, koji sam otplatio, ne mora da znači da su izneti stavovi istovetni stavovima

bilo kog pređašnjeg ili sadašnjeg dužnika te vrste, niti njihovih udruženja, a ni moji rashodi ne zavise od ishoda

pomenutih parnica. 3 Dragiša Slijepčević, Primena valutne klauzule i promenljive kamatne stope u ugovoru u kreditu, Privredni

savetnik, br. 16/2016, 62–67; Pravni život, Godina LXVI, knjiga 596, broj 3-4, 2017, 101–114. 4 „Sudstvo mora da reši kredite u ‘švajcarcima’“, Politika, 9. oktobar 2016. Razgovor vodila Jelica Antelj. 5 Boris Begović, Valutna klauzula: svrha, dileme i mogući ishodi, Pravo i privreda, Godina LIV, broj 10–12, 2016,

24–53; Predrag Ćatić, Valutna klauzula, raskid i posledice raskida ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom,

Pravni život, Godina LXVI, knjiga 596, broj 3-4, 2017, 115–132.; Nebojša Pantelić, Priroda zaduživanje banke u

stranoj valuti, Pravni život, Godina LXVI, knjiga 596, broj 3-4, 2017, 133–148.

2

žustre rasprave, poput one na Opštem seminaru Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

(„Valutna klauzula u ugovoru o kreditu“),6 održane 6. decembra 2016. godine, i one na

Kopaoničkoj školi prirodnog prava (okrugli sto „Bankarski krediti i promenjene okolnosti“),

održane 14. i 15. decembra 2016. godine.7

Početkom 2017. godine rasprava o sudskom raskidu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom

je utihnula, budući da su (svi) njeni učesnici očekivali odluke Vrhovnog kasacionog suda

Republike Srbije (u daljem tekstu: VKS) o tome, naročito imajući u vidu da je već u oktobru

2016. godine uložena revizija na pomenutu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, a da su

još ranije uložene revizije na presude apelacionih sudova u slučaju ugovora o kreditu sa

valutnom klauzulom u švajcarskim francima čiji ishod nije bio sudski raskid tih ugovora zbog

promenjenih okolnosti. Očigledno je da su apelacioni sudovi, u nekim slučajevima isti, različito

postupali u istovetnim, odnosno uporedivim slučajevima, što je otvorilo pitanja ujednačavanja

prakse prvostepenih i apelacionih sudova, pa time i unapređenja pravne sigurnosti. Sve je to

uvećalo očekivanja od odluka VKS-a. Ta očekivanja su nešto ublažena posle razgovora sa

sudijom Snežanom Andrejević u dnevnom listu Politika,8 u kome ona ističe: „Naš stav neće

izaći kao obavezujući pravni stav, jer sud nije zakonodavac da bi propisao kako sudovi treba da

sude“, što potkrepljuje tvrdnjom da je Preporuka Venecijanske komisije da treba izbegavati

pravne stavove, „nego se preporučuje da se sva sporna pitanja rešavaju kroz konkretne

predmete, pa da se odluka malo šire obrazloži“.

Konačno, početkom juna 2017. godine, VKS je obnarodovao svoje rešenje u reviziji (Rev

321/2016) od 26. januara 2017. godine, kojim ukida presudu Apelacionog suda u Novom Sadu

(Gž 3042/2015) od 3. novembra 2015. godine da se odbija tužbeni zahtev za raskid ugovora o

kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima zbog promenjenih okolnosti. To rešenje

svakako se ne može tretirati kao pravni stav VKS-a o primeni instituta rebus sic stantibus,

budući da se o tome nije izjasnila Sednica građanskog odeljenja VKS-a, u smislu člana 43

Zakona o uređenju sudova.9 Ipak, naročito imajući u vidu reči sudije Andrejević o rešavanju

spornih pitanja „kroz konkretne predmete“, taj dokument zaslužuje punu pažnju kao prvo

rešenje VKS-a u slučaju tužbe za sudski raskid ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom u

6 Učesnici Opšteg seminara Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu bili su Dragiša Slijepčević, Boris Begović,

Miloš Živković i Branko Radulović, a moderator je bio Dragor Hiber. 7 Pravni život, Godina LXVI, knjiga 596, broj 3-4, 2017, 7-99. 8 Uskoro prve odluke Vrhovnog suda o švajcarcima, Politika, 18. mart 2017. Razgovor vodila Jelica Antelj. 9 Zakon o uređenju sudova, Službeni glasnik RS 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011 – dr. zakon, 78/2011 –

dr. zakon, 101/2011, 101/2013, 106/2015, 40/2015 – dr. zakon, 13/2016 i 108/2016.

3

švajcarskim francima zbog promenjenih okolnosti, u smislu člana 133 Zakona o obligacionim

odnosima (u daljem tekstu: ZOO).10

Cilj ovog rada je da, iz pravnoekonomskog ugla, razmotri rešenje VKS-a (Rev 321/2016) od

25. januara 2017. godine, pre svega njegovu zasnovanost na ekonomskoj analizi finansijskog

posredovanja i bankarskog poslovanja, ali i njegovu zakonitost i moguće ekonomske posledice

takve sudske odluke. Budući da je rešenje VKS-a u određenoj meri neminovno povezano sa

rešenjem Privrednog apelacionog suda Republike Srbije (u daljem tekstu: PAS) u uporedivom

slučaju (6 Pž 3826/2015) od 26. maja 2016. godine, i to rešenje PAS-a će biti predmet analize.

Pravnoekonomska analiza se ne bavi samo konkretnim sporovima i njihovim razrešenjem, već

i efektima koje određeno razrešenje može imati na sve privredne subjekte, ne samo za ugovorne

strane u sporu i ne samo na ugovore koji su već zaključeni. Svaki ishod bilo kog spora stvara

očekivanja svih privrednih subjekta, koji se prilagođavaju tom ishodu pri donošenja svojih

poslovnih odluka. Primera radi, pojačana sudska zaštita dužnika uslovljava promenu ponašanja,

u smislu prilagođavanja poverilaca toj promeni, koji stoga očekuju veće troškove plasmana, pa

iz tog razloga raste cena usluge za buduće korisnike. Pravnoekonomska analiza se bavi takvim

efektima prelivanja ne samo između različitih privrednih subjekata u posmatranom trenutku

nego i efektima prelivanjima u vremenu.

Pre nego što se započne analiza pomenutih rešenja VKS-a i PAS-a, treba ukazati na to da je

pomenuta rasprava o primeni instituta rebus sic stantibus u slučaju ugovora o kreditu sa

valutnom klauzulom u švajcarskim francima, započeta u drugoj polovini 2016. godine, imala

jednu veliku vrlinu – bila je usredsređena. Bez obzira na to što je bilo nekoliko „izleta“ u druge

vode, najveći deo argumenata u toj raspravi bio je posvećen pitanju mogućnosti primene člana

133 ZOO, naročito u svetlu stava 2 tog člana ZOO, kojim se propisuje sledeće: „Raskid ugovora

ne može se zahtevati ako je strana koja se poziva na promenjene okolnosti bila dužna da u

vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti ili ih je mogla izbeći i savladati.“11 Drugi

rečima, da li je zabeležena promena kursa švajcarskog franka u odnosu na izabrane valute bila

takva da se može primeniti stav 2 člana 133 ZOO, kojim se ne dopušta zahtev za raskida

ugovora. Nezavisno od toga u kojoj meri su se učesnici rasprave složili u tome, barem su se

trudili da raspravu zadrže upravo na tom intelektualnom bojnom polju.

10 Zakon o obligacionim odnosima, Sl. list SFRJ 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Sl. list SRJ 31/93 i Sl.

list SCG 1/2003 – Ustavna povelja. 11 ZOO, član 133, stav 2.

4

2. Određivanje ugovorne obaveze i valutna klauzula

Prvi problem koji se javlja u tom rešenju VKS-a leži u njegovom pogrešnom poimanju valutne

klauzule. Naime, u Zakonu o deviznom poslovanju valutna klauzula se jasno definiše: „Valutna

klauzula je ugovaranje vrednosti obaveze u devizama (valuta obaveze) u Republici s tim što se

plaćanje i naplaćivanje po tim ugovorima vrši u dinarima (valuta isplate).“12 Prema tome,

ugovor o kreditu sa valutnom klauzulom u švajcarskim francima zaključen je na određeni iznos

u švajcarskim francima, bez obzira na to što se plaćanje i naplaćivanje vrše u dinarima. Imajući

to u vidu, ugovor koji je predmet spora u reviziji zaključen je na iznos od 65.732 švajcarska

franka (valuta obaveze), a banka je dužniku taj iznos isplatila u dinarskoj protivvrednosti (valuta

isplate), i to po srednjem dnevnom kursu Narodne banke Srbije (u daljem tekstu: NBS) na dan

isplate. Prema tome, vrednost kredita, to jest iznos glavnice, nije 3.104.095,10 RSD, nego je to

samo dinarska protivvrednost iznosa kredita prema dnevnom kursu po kojem je poverilac

isplatio svoju obavezu. Takođe, anuitet iznosi 489,51 švajcarski franak, a tu mesečnu obvezu

dužnik treba da izvrši u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan izvršenja. Drugim rečima,

obaveze dužnika su, shodno zakonskoj definiciji valutne klauzule, ugovorene (određene) u

švajcarskim francima, a ne u dinarima.

Shodno tome, pogrešan je navod VKS-a u obrazloženju rešenja da je dužnik dobio iznos od

3.104.095,10 dinara (dužnik je dobio iznos od 65.732 švajcarska franka u njihovoj dinarskoj

protivvrednosti na dan isplate), da je isplatio 1.849.766,00 RSD i da duguje još 5.932.824,25

RSD. Neizvršena obaveza dužnika (dospela ili nedospela) može se iskazati samo u švajcarskim

francima, budući da je to valuta obaveze, a iznos te obaveze u dinarima može da se definiše

samo na dan njenog izvršenja, zavisno od budućeg dnevnog kursa švajcarskog franka u odnosu

na dinar, koji ex ante nije poznat ni sudu ni stranama u sporu.

Kada se, kao što je to urađeno u rešenju VKS-a, u istoj rečenici tvrdi da je dužnik dobio

3.104.095,10 dinara, da je isplatio 1.849.766,00 dinara, a da duguje još 5.932.824,25 dinara,

jasno je, shodno argumentima iz prethodnog pasusa, da VKS nije ukazao na to da nije dobro

utvrđeno činjenično stanje.13 Opasnije od toga jeste to što VKS takvo, pogrešno utvrđeno

12 Zakon o deviznom poslovanju, Sl. glasnik RS 62/2006, 31/2011, 119/2012 i 139/2014, čl. 2. 13 Dodatni problem stvara upotreba termina „isplatio“ u tom rešenju, budući da se pod isplatama podrazumeva i

vraćanje glavnice i plaćanje kamate, što je neminovno u sistemu otplate sa jednakim ratama. Za ovo razmatranje

nije relevantno koliko je dužnik „isplatio“ već samo koliko je „otplatio“, to jest koliki je deo glavnice vratio.

5

činjenično stanje povezuje sa zakonskim načelom jednake vrednosti davanja. Naime,

korišćenjem na ovaj način pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja stiče se, makar prima facie,

pogrešan utisak, a mnogi na osnovu toga i pogrešno zaključuju, da dužnik u trenutku spora,

iako je otplatio deo obaveze, duguje više sredstava nego što ih je dobio. Od toga do zaključka

da je narušeno načelo jednake vrednosti davanja u tom ugovoru nije dug put.

Takvog (pogrešnog) utiska ne bi bilo da je VKS pravilnom primenom zakona, i to već

pomenutog člana Zakona o deviznom poslovanju kojim se definiše valutna klauzula i člana 395

ZOO („Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje

se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze“),

utvrdio da nižestepeni sudovi u tom pogledu nisu dobro i potpuno utvrdili činjenično stanje. Na

osnovu podataka iznetih u rešenju, kao i u drugostepenoj presudi, ne može se rekonstruisati

činjenično stanje, budući da se ne zna koliki je deo glavnice dužnik vratio, da bi se oduzimanjem

tog dela glavnice od njenog ukupnog iznosa dobio iznos preostale obaveze, na koji se

obračunava kamata. Za ustanovljavanje činjeničnog stanja potreban je amortizacioni plan tog

kredita, koji je sastavni deo ugovora, koji javnosti, pa time ni autoru ovog teksta, nije bio

dostupan.

VKS je u svom rešenju „našao da je revizija tužilje osnovana“, i to „zbog pogrešne primene

materijalnog prava“, a to obrazlaže time što drugostepeni sud nije imao u vidu „[…] zakonske

odredbe te u skladu s njima nije u potpunosti i pravilno utvrdio činjenično stanje“. Međutim,

prethodna analiza nedvosmisleno pokazuje da VKS nije imao u vidu zakonsku odredbu kojom

se definiše valutna klauzula (član 2 Zakona o deviznom poslovanju), pa je, navodeći iznos duga

u dinarima, propustio da ukaže na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i da na to uputi

drugostepeni sud u njegovom ponovnom odlučivanju, budući da je drugostepeni sud prema

ovom rešenju dužan, u skladu sa članovima 419 i 398 Zakona o parničnom postupku, da ispita

da li je narušeno načelo jednake vrednosti davanja u slučaju tog ugovora o kreditu.14

3. Valutna struktura izvora i plasmana

Nadalje, VKS u svom rešenju tvrdi da je „za poštovanje načela jednakih vrednosti davanja

svakako […] bitno da se utvrdi i na koji način je banka došla do sredstava koja su tužilji

(dužniku – prim. B. B.) odobrena“ (str. 4). Prima facie je teško sagledati argumentaciju na kojoj

14 Zakon o parničnom postupku, Sl. glasnik RS 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i 55/2014.

6

se zasniva ta tvrdnja, pogotovo tako rezolutan iskaz („svakako“). Zbog čega je to bitno i to još

„svakako“? Načelo jednake vrednosti davanja odnosi se na transakcije između ugovornih strana

koje su u vezi sa predmetom spora, u ovom slučaju između poverioca i dužnika, a ne na

transakcije između jedne od ugovornih strana, u ovom slučaju poverioca, i trećih lica, što je

sadržaj odgovora na pitanje „na koji je način banka došla do sredstava“. Da li se nešto menja u

dužničko-poverilačkom odnosu korisnika kredita i banke ukoliko je banka konkretan dodeljeni

kredit plasirala iz svog sopstvenog kapitala, iz depozita fizičkih i pravnih lica ili

pozajmljivanjem tih sredstava od drugih banaka, na domaćem ili svetskom tržištu kapitala?

Ukoliko neko smatra da je relevantan odgovor na pitanje „na koji je način banka došla do

sredstava“, i to ne na nivou poslovanja banke u celini, o čemu banka redovno izveštava NBS,

koja te izveštaje proverava redovnim kontrolama, nego za svaki pojedinačan plasman, odnosno

odobreni kredit klijentima, onda treba da obrazloži zbog čega je to tako. VKS nije ponudio

obrazloženje takvog svog stava, a ni objašnjenje šta treba uraditi kako bi drugostepeni sud

odgovorio na pitanje „kako je banka došla do sredstava“.

No, čini se, zbog nepreciznog jezika Rešenja ne može se sa sigurnošću zaključiti da je u pitanju

valutna usklađenost izvora i plasmana banaka. Sve i da je to tako, može se, ali se ne mora

pretpostaviti da jeste, VKS ne daje nikakvu smernicu kako ispitati takvu valutnu usklađenost,

a još manje kako postupiti kada se ona ispita i kada se dođe do nekog zaključka o tome. Drugim

rečima, ostaje nejasno šta je pravna posledica eventualne valutne (ne)usklađenosti izvora i

plasmana.15

Zbog toga pažnju treba prebaciti na rešenje PAS-a, u kome je taj sud, ispitujući „dozvoljenost

primene“ (sic!) valutne klauzule, privrednom sudu čiju je presudu ukinuo uputio sledeće

smernice: „[…] daće jasno obrazloženje u pogledu bitne činjenice, da li je u godini u kojoj je

tužiocu kredit odobren tužena banka realno (u fakticitetu), a ne samo knjigovodstveno,

raspolagala deviznim sredstvima (CHF) potrebnim za plasiranje konkretnog kredita, kao i da li

su takva devizna sredstva bila pribavljena i dovoljna za ukupno odobrenje kredita (i sa istom

klauzulom) u istom (relevantnom) periodu“ (6 PŽ 3826/2015).

15 Banka nema nikakvu pravnu obavezu da usklađuje valutnu strukturu izvora i plasmana na nivou pojedinačnog

plasmana. Međutim, postoji obaveza takvog usklađivanja na nivou celokupnog portfelja plasmana banke, i to na

osnovu dve odluke NBS: Odluke o upravljanju rizicima banke, Sl. glasnik RS 45/2011, 94/2011, 119/2012,

123/2012, 23/2013, 43/2013, 92/2013, 33/2015 i 61/2015 i Odluke o adekvatnosti kapitala banke, Sl. glasnik RS

46/2011, 6/2013, 51/2014 i 85/2016. Pri tome, ne traži se apsolutno usklađivanje već je samo propisana granica

koja ne sme da se pređe – neto otvorena devizna pozicija ne sme da bude iznad 20% vrednosti kapitala banke, što

se u uslovima nivoa adekvatnosti kapitala kakav sada postoji u Srbiji svodi na 5% ukupnog plasmana.

7

U tom ukazivanju PAS-a prvostepenim privrednim sudovima na nepotpuno utvrđeno

činjenično stanje zanimljivo je nekoliko detalja. Prvi je da se insistira na stvarnom (u

fakticitetu), a ne samo na „knjigovodstvenom“ raspolaganju deviznim sredstvima. Problem leži

u tome što knjigovodstvo iskazuje novčane tokove i fondove, to je jedini način da se oni iskažu.

Popis gotovine u banci (metodološki gledano, to bi, verovatno, bio „fakticitet“) nije alternativa

knjigovodstvu. To knjigovodstvo može biti tačno, pa onda tačno odražava fakticitet, ili

pogrešno, pa ga ne odražava, ali o tome koliko je ono tačno brine NBS kao regulator

zainteresovan za finansijsku stabilnost sistema, ali i kompanije za finansijsku reviziju (auditing)

koje angažuju vlasnici banke. Drugim rečima, bez knjigovodstva ne može da se odgovori na

pitanje o kreditnom potencijalu banke („raspolagala deviznim sredstvima“).

Drugi zanimljiv detalj jeste da se ukazivanjem drugostepenog suda na nepotpuno utvrđeno

činjenično stanje traži potpuno poklapanje devizne strukture izvora i plasmana. Bankarskom

terminologijom rečeno, otvorena devizna pozicija svake banke mora da bude jednaka nuli. Pri

tome se otvorena devizna pozicija posmatra isključivo u odnosu na švajcarski franak, i na nivou

pojedinačnog kredita sa valutnom klauzulom u švajcarskom franku, i na nivou svih kredita sa

takvom valutnom klauzulom. Međutim, ne predviđa se kontinualno praćenje otvorene devizne

pozicije već je dovoljno da takva pozicija bude ostvarena samo u trenutku kontrole, i to izazvane

pokretanjem parnice. Nezavisno od toga, otvorena devizna pozicija je fond, pa se može

posmatrati samo u jednom trenutku, a ne tokom godine („da li je u godini“).

Takvim ukazivanjem nižestepenom privrednom sudu na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje,

PAS nipodaštava NBS i kontrolu neto otvorene devizne pozicije koju ona kontinualno obavlja

na osnovu sopstvenih odluka (vid. fusnotu 10), praćenjem iznosa neto otvorene devizne

pozicije, i to ne samo u slučaju švajcarskog franka već i svih drugih deviznih izvora. Izvori

banaka su uglavnom devizni, pa je stoga takva kontrola izuzetno značajna. Svrha te kontinualne

i sistematske kontrole usklađenosti valutne strukture izvora i plasmana jeste minimizacija

valutnog rizika kome su izložene banke, pa time i celokupan finansijski sistem. Zanimljivo je

da je dozvoljena određena neto otvorena devizna pozicija, čime se bankama omogućava

određena fleksibilnost u vođenju sopstvene poslovne politike.16 Za razliku od toga, PAS

insistira isključivo na nultoj neto otvorenoj deviznoj poziciji, i to isključivo švajcarskog franka,

16 Maksimalna neto otvorena devizna pozicija u poslednjih deset godina zabeležena je 2008. godine i iznosila je

7,4% kapitala banke, što se svodi na oko 1,5% ukupnih plasmana. U poslednjih pet godina taj odnos je pao na

ispod 5% kapitala, odnosno ispod 1,5% ukupnih plasmana. Više o tome vid.: http://www.nbs.rs/internet/

latinica/18/18index.htm, 20. septembar 2017.

8

jednokratnoj ad hoc kontroli (čime je čini besmislenom) i simultanoj kontroli pojedinačnog

posla i celokupnog plasmana indeksiranog u švajcarskim francima.

VKS nije ponudio nijedan način da se utvrdi kako je banka došla do sredstava koja su odobrena,

pa je pomenuto ukazivanje PAS-a na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje jedina smernica na

tu temu koju je (dosad) ponudilo domaće pravosuđe. No, nezavisno od brojnih slabosti sadržaja

te smernice, važno je ovom prilikom razmotriti i njegovu svrhu. Iako se time razmatranje

udaljava od rešenja VKS-a, analiza koja sledi je veoma bitna jer ukazuje na konfuziju koja u

pogledu valutne klauzule postoji u domaćem pravosuđu. Naime, u slučaju rešenja PAS-a,

osnovni cilj ispitivanja otvorenosti devizne pozicije jeste – ocena dozvoljenosti primene valutne

klauzule. Naime, u svom rešenju PAS navodi da će nižestepeni privredni sud „ponovnom

ocenom izvedenih dokaza i izvođenjem novih koji su predloženi, pre svega ponovo ceniti

punovažnost zaključenog ugovora, u smislu: […] 2. dozvoljenosti primene u ugovoru

naznačene valutne klauzule, (ocenom da li je reč o klauzuli strane valute ili klauzuli kojom se

osigurava vrednost novčane jedinice). Zavisno od toga i ako oceni da je ugovorena devizna

klauzula (sic!), daće jasno obrazloženje u pogledu bitne činjenice, da li je u godini u kojoj je

tužiocu kredit odobren tužena banka...“. Dakle, PAS smatra da valutna klauzula nije dozvoljena

per se, da njena primena nije dozvoljena kao takva, nego da u svakom konkretnom slučaju treba

ispitati dozvoljenost njene primene. Prvi kriterijum za ispitivanje te dozvoljenosti jeste da li je

reč o „klauzuli strane valute“ ili o „klauzuli kojom se osigurava vrednost novčane jedinice“.

Zakonski i podzakonski propisi ne poznaju te dve kategorije, a ne poznaju ih ni finansijska

teorija i praksa. Stoga je apsolutno nejasno šta je PAS imao u vidu kada je to napisao. Zabuna

se povećava time što PAS čas upotrebljava pridev valutna, čas devizna (zakonski izraz je

valutna klauzula), a zakonska definicija valutne klauzule jasno pokazuje da je izraz „klauzula

strane valute“ pleonazam. Navedeni iskaz je apsolutno nejasan, ne samo zbog toga što u drugoj

rečenici nedostaje najmanje jedna reč, i ne predstavlja dobru osnovu za dalje postupanje

privrednih sudova.

No, za potrebe naučnog članka, uz veoma mnogo dobre volje, može da se pretpostavi šta je to

PAS imao u vidu. Može se pretpostaviti da se pod izrazom „klauzula strane valute“

podrazumeva da se valutna klauzula posmatra kao mehanizam zaštite od valutnog rizika, tj.

pošto su izvori banke u stranoj valuti, radi eliminacije valutnog rizika i plasmani treba da budu

u toj istoj valuti. Takođe, može se pretpostaviti da se pod izrazom „klauzula kojom se osigurava

vrednost novčane jedinice“ podrazumeva da je svrha valutne klauzule zaštita od rizika kupovne

9

moći.17 Sve i da je to tako, nejasno je koja je to pozicija VKS-a. Da li je primena valutne

klauzule dopuštena u jednom i kojem, a nije dopuštena u drugom slučaju?

Sledeće ukazivanje VKS-a na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje potpuno je besmisleno.

Naime, ukoliko se pokaže da su izvori banke u švajcarskim francima, onda treba utvrditi: „[…]

da li i za koji period tužena banka trpi valutni rizik povodom konkretnog kreditnog aranžmana

sa tužiocem“. Besmisleno je budući da je na osnovu same definicije valutnog rizika jasno da

takav rizik za banku ne postoji ukoliko su izvori i plasmani u istoj valuti. Besmisleno je

ispitivati nešto što je po samoj definiciji jasno.

No, ostaje nejasno kako će to odgovori na sva ta pitanja, bili oni pozitivni ili ne – bez obzira na

to da li se i koliko lako mogu dobiti, šta je sve potrebno da se uradi da bi se do njih došlo i

koliki bi resursi bili na to utrošeni – usloviti odgovor na pitanje da li je primena valutne klauzule

dopuštena ili ne. Na primer, da li je valutna klauzula dopuštena ukoliko je namenjena

obezbeđenju od valutnog, ali nije ukoliko je namenjena obezbeđenju od rizika kupovne moći.

VKS ne daje odgovor na to pitanje, već privredne sudove upućuje na ZOO i to članove 94, 395

i 1065.

Član 394 ZOO bavi se novčanim jedinicama, a ne valutama u kojima se ta obaveza iskazuje,18

pa nije od značaja. Članom 395 ZOO predviđa se mogućnost da novčana obaveza iz prethodnog

člana glasi u nekoj stranoj valuti i specifikuje se kako će se ona ispunjavati.19 Tim članom ZOO

obezbeđuje se zakonitost valutne klauzule. Konačno, član 1065 ZOO nije ništa drugo do

definicija ugovora o kreditu, koja sama po sebi ne stvara nikakve ograde za primenu valutne

klauzule.20

No, na osnovu pomenutih članova ZOO izvesno je da je valutna klauzula u švajcarskim

francima (kao i u svakoj drugoj stranoj valuti) u skladu sa zakonom, da je bezuslovno

17 Tu mogućnost treba uzeti u obzir imajući u vidu rasprostranjenost zablude da valutna klauzula služi za

obezbeđenje od rizika kupovne moći. Više o rasprostranjenosti i poreklu te zablude vid. u: Boris Begović, Nikola

Ilić, „Poreklo zablude o valutnoj klauzuli“, Anali Pravnog fakulteta, Vol. 65, br. 2, 2017, 26–42. Ta zabluda nije

zaobišla ni PAS. U odgovorima na pitanja koja je dala sednica Odeljenja za privredne prestupe i upravno-računske

sporove, održana 30. novembra 2015. godine, navodi se da je svrha valutne klauzule „očuvanje vrednosti glavnice

duga i obezbeđivanje poverioca od moguće inflacije, koja bi obezvredila obavezu dužnika“. Vid.: Bilten sudske

prakse Privrednih sudova, 4/2015, 87–88. 18 „Kad obaveza ima za predmet svotu novca, dužnik je dužan isplatiti onaj broj novčanih jedinica na koji obaveza

glasi, izuzev kad zakon određuje što drugo.“ 19 „Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u

domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.“ 20 „Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih

sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da

banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.“

10

dopuštena, nezavisno od odgovora na sva ona pitanja koja je nižestepenim sudovima postavio

PAS, što ih čini potpuno besmislenim.21 U tom svetlu, verovatno, treba posmatrati i ukazivanje

VKS-a na to da treba „utvrditi na koji je način banka došla do sredstava koja su tužilji (dužniku

– prim. B. B.) odobrena“ (str. 4). Budući da taj zahtev VKS-a nije bio obrazložen, neminovna

je bila i ograda – verovatno.

4. Enormna promena kursa: problem definisanja

VKS je u Rešenju osporio stav drugostepenog suda da promena kursa švajcarskog franka u

odnosu na dinar ne predstavlja okolnost koju tužilja, u vreme kada je zaključila predmetni

ugovor, „nije mogla očekivati i predvideti budući da promena kursa stranih valuta u odnosu na

dinar nije neuobičajena pojava na domaćem tržištu“ (str. 34). Međutim, iako VKS smatra da

„nije sporan stav drugostepenog suda da promena kursa stranih valuta u odnosu na dinar nije

neuobičajena pojava na domaćem deviznom tržištu“, upozorava da „to ne znači da svaka pa i

enormna promena kursa predstavlja uobičajenu promenu“ (str. 4).

Prvi problem leži u tome da li se navedeno razmatranje odnosi na član 133, stav 1 ili stav 2

ZOO. Drugostepeni sud smatra da to što je dužnik promenu kursa mogao da „očekuje i

predvidi“ ne predstavlja opravdan razlog, „u smislu odredbe člana 133 stav 1 ZOO za traženi

raskid ugovora zbog otežanog ispunjenja obaveze niti je ispunjen uslov za raskid ugovora zbog

nemogućnosti ostvarenja svrhe ugovora“. Ostaje nejasno da li time što pominje i to da postoje

izuzeci sadržani u stavu 2, 3 i 4 istog člana, VKS u stvari upućuje drugostepeni sud na primenu

stava 2, prema kome se raskid ugovora ne može zahtevati ako je strana koja se poziva na

promenjene okolnosti bila dužna da u vreme zaključenja ugovora uzme u obzir te okolnosti,

budući da je rasprava o distinkciji „uobičajena – enormna“ primerenija tom stavu nego stavu 1

člana 133.

Još veći problem leži u tome što VKS nije definisao šta je to „enormna promena kursa“, čak se

nije ni odredio prema tome da li je promena kursa koja se dogodila u tom konkretnom slučaju

koji razmatra „enormna“ ili ne. Problem neodređenosti i neodredivosti „enormne promene“, tj.

21 U takvo sudsko osporavanje zakonom bezuslovno dopuštene valutne klauzule uklapa se i stav sudije

Slijepčevića, iznesen na Savetovanju sudija privrednih sudova na Zlatiboru, da se „…valutna klauzula može

ugovoriti samo u cilju očuvanja realne tržišne vrednosti dinarskog iznosa plasiranih kreditnih sredstava…“, koji

nije utemeljen ni u jednoj odredbi zakona. Vid. D. Slijepčević, 2016, 64.

11

one promene koju dužnik nije mogao da očekuje, javlja se i u prilogu sudije Slijepčevića, koji

navodi da su zabeležene (doduše ne znamo u kom periodu) promene kursa švajcarskog franka

u odnosu na dolar i evro „enormne“.

Za odlučivanje o tome da li je nešto enormno ili prekomerno, odnosno da li nešto može da se

predvidi u smislu stava 2 člana 133 ZOO, potreban je metodološki okvir koji se može primeniti

na svaki potencijalni spor kojem je predmet sudski raskid ugovora usled promenjenih okolnosti.

Takav metodološki okvir je ponuđen stavom da ono što se dogodilo u prošlosti, i to u

vremenskom horizontu ročnosti dužničko-poverilačkog odnosa, može da se očekuje u

budućnosti.22 Dakle, postavlja se pitanje: ukoliko je ročnost kredita N godina, da li je u N godina

pre trenutka zasnivanja dužničko-poverilačkog odnosa došlo do promene kursa valute koja se

koristi za valutnu klauzulu koja je veća od ranije uočene promene ili joj je jednaka. Ukoliko se

takva promena već dogodila, onda ona nije „enormna“, pa nema osnova za sudski raskid

ugovora. Nasuprot tome, ukoliko do takve promene nije došlo, onda se takva promena može

oceniti kao „enormna“, kao ona koja se nije mogla predvideti u smislu stava 2 člana 133 ZOO.

Taj pristup, ilustracije radi, može da se primeni u slučaju ugovora o kreditu koji se razmatra u

ovom postupku. Zanimljivo je da se VKS zadržao u ocenjivanju promene kursa švajcarski

franak u odnosu na dinar, dok je zanemario promene u odnosu na američki dolar i evro. Stoga

se i primer koji sledi odnosi isključivo na dinare. Ugovor o kreditu je zaključen 13. novembra

2007. godine uz ročnost od 204 meseca, tj. 17 godina, a dužnik je prestao da plaća anuitete (da

servisira obaveze) 3. maja 2012. godine, sa obrazloženjem da je to učinio zbog porasta kursa

švajcarskog franka. Tokom trajanja servisiranja tog zajma kurs švajcarskog franka porastao je

u odnosu na dinar za 97,2% (poređenjem srednjeg kursa NBS: sa 47,2235 dinara za jedan

švajcarski franak na 93,1108 dinara za jedan švajcarski franak). Da li se takva promena (porast)

kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar mogla očekivati? Za odgovor na to pitanje treba

ustanoviti kolika je bila promena kursa švajcarskog franka u periodu od 17 godina (204 meseca)

pre datuma njegovog zaključenja, od 13. novembra 1990. do 13. novembra 2007. godine, to

jest da li je ta promena bila veća od 97,2%. Budući da taj period obuhvata period hiperinflacije,

izvesno je da je zabeležena promena kursa od stotine miliona odsto mesečno, pa je odgovor

svakako potvrdan. No, da bi se izbegla distorzija, može se napraviti izmena perioda posmatranja

(situacija povoljnija po stranku koja traži raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti), na kraći,

22 Više o tome vid. u: B. Begović, „Valutna klauzula: svrha, dileme i mogući ishodi“, Pravo i privreda 10–12/

2016, 24–53.

12

onaj od 24. januara 1994. godine kada je stupio na snagu antiinflacioni program kojim je

uspostavljan fiksni kurs dinara u odnosu na nemačku marku, do dana potpisivanja ugovora o

kreditu (13. novembar 2007. godine). Time se period smanjuje za 26 meseci, tj. na 178 meseci.

Rezultat je da je u tom periodu porast kursa švajcarskog franka bio daleko veći nego tokom

trajanja otplate kredita koji je predmet spora – čak 7.706,7% (poređenjem srednjeg kursa NBS:

sa 1,1927 dinara za jedan švajcarski franak na 47,2235 dinara za jedan švajcarski franak).

Dakle, ranije zabeležena istorija promena u periodu ročnosti kredita bila je daleko veća od one

zabeležene tokom otplate kredita – više nego 79 puta veća. Primena navedenog testa jasno

pokazuje da je zabeležena promena kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar mogla da se

očekuje.

Takav rezultat nije neočekivan. Istorijski posmatrano, dinar nije bio stabilna valuta, periodi u

kojima je vladao njegov stabilan kurs u odnosu na strane valute bili su veoma retki i

kratkotrajni. Budućnost ne znamo niti je možemo saznati, bili bankari ili korisnici kredita, ali

na osnovu događaja iz prošlosti znamo šta možemo da očekujemo. Nije pitanje da li kurs dinara

u odnosu na strane valute može da se predvidi u smislu konkretne vrednosti nego da li određena

promena tog kursa može i treba da se očekuje, pa time i uzme u obzir.

5. Uključivanje pitanja kamatne stope

U Rešenju VKS-a konstatuje se da drugostepeni sud nije imao u vidu zakonske odredbe Zakona

o zaštiti korisnika finansijskih usluga.23 Pri tome, VKS ukazuje na to da „nije sporno da su

stranke aneksom ugovora sa tim zakonom uskladile kamatu“, „ali nižestepeni sudovi nisu

ocenili da li je u ovom slučaju bilo mesta primeni tih (član 8) odredaba zakona“. Dakle, iako

VKS greši pa umesto kamatne stope koja je bila predmet aneksa ugovora piše da je reč o kamati,

jasno je da je u tom slučaju reč o ceni kredita, koja je regulisana pomenutim članom Zakona o

zaštiti korisnika finansijskih usluga. Ostaje nejasno zbog čega se cena kredita, kamatna stopa,

pojavljuje u slučaju osporavanja valutne klauzule, odnosno u slučaju tužbe za raskid ugovora

zbog promenjenih okolnosti, a pod tim promenjenim okolnostima podrazumeva se promena

kursa švajcarskog franka. Ne postoji nikakva veza između odlučivanja o tome da li su se stekli

uslovi za primenu instituta rebus sic stantibus i načina na koji je određena kamatna stopa.

Štaviše, primena tog instituta dovodi do raskida ugovora zbog promenjenih okolnosti, a

23 Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Sl. glasnik RS 36/2011 i 139/2014.

13

kamatna stopa koja nije određena u skladu sa zakonom (mada sam VKS tvrdi da je aneksom

ugovora usklađena sa zakonom) ima potpuno različite pravne posledice – ugovor o kreditu se

ne može raskinuti zbog nepravilno određene kamatne stope.

Ne samo da ukazivanje „nižestepenim sudovima“ na „pravilnu primenu materijalnog prava“,

što znači i primenu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga, ne doprinosi razrešenju

ključne dileme u vezi sa primenom instituta rebus sic stantibus nego samo uvećava konfuziju

koja se stvara oko ovog pitanja, nepotrebno odvlači pažnju od osnovnog pitanja i odvlači

dragocene resurse drugostepenog suda od usredsređivanja na ključno pitanje: da li je korisnik

kredita bio dužan da predvidi i uzme u obzir uočenu promenu kursa švajcarskog franka u smislu

stava 2 člana 133 ZOO? Time se odgovara na pitanje da li su ispunjeni uslovi za primenu

instituta rebus sic stantibus. Dakle, nije bitno samo to da li su (nižestepeni) sudovi imali u vidu

određene zakonske odredbe nego i da li su te zakonske odredbe relevantne za ono o čemu su

oni odlučivali. Upućivanje na irelevantne odredbe višestruko je kontraproduktivno:

onemogućava usredsređivanje sudova na osnovne, ključne elemente spora, s jedne strane, i

uvećava opterećenje sudova i zahteva dodatne resurse, s druge strane.

6. Zaključak

Posao drugostepenog suda je razmatranim rešenjem VKS-a otežan. Na prvi pogled mu jeste

ukazano na to šta treba da uradi, međutim: (1) ili to što treba da uradi nije jasno, (2) ili nije

rečeno kako, (3) ili to što treba da uradi nije relevantno, (4) ili je nejasno koje su pravne

posledice rezultata toga što treba da bude urađeno, (5) ili VKS nije uvideo da je pogrešno

utvrđeno činjenično stanje, pa od drugostepenog suda traži da svoju odluku zasniva na tako

utvrđenom činjeničnom stanju. VKS nije odgovorio na osnovno pitanje, a to je šta je to

„enormna“ promena kursa, kako da se, na osnovu kog kriterijuma, u svakom pojedinačnom

slučaju odredi da li je došlo do „enormne“ promene kursa ili nije. U tom smislu, nikakav

napredak nije postignut, a navedeno je pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i

kontraproduktivan zahtev da se u razmatranje uključe odredbe zakona koje za to pitanje nisu

relevantne. Rešenje VKS-a predstavlja korak unazad u razrešavanju dileme o sudskom raskidu

ugovora o kreditu indeksiranom u švajcarskom franku zbog promenjenih okolnosti i tužno

poglavlje sage o valutnoj klauzuli, koja se očigledno neće završiti u nekom doglednom roku.

14

Kada se o vremenu govori, treba ukazati na neke činjenice: dužnik je jednostrano prestao sa

izvršavanjem svojih obaveza 3. maja 2012. godine. Pravosnažna presuda sudskog spora koji je

usledio doneta je 3. novembra 2015. godine, dakle 42 meseca nakon što je dužnik jednostrano

prestao da izvršava svoje obaveze. Rešenje VKS-a kojim se ukida dotad pravosnažna presuda

doneto je 26. januara 2017. godine, dakle više od 57 meseci, skoro pola decenije kasnije. Tim

rešenjem se predmet vraća drugostepenom sudu, što znači da predstoje novi meseci do njegove

presude, a imajući u vidu sve kontroverze, velika je verovatnoća da će i na tu presudu biti

uložena revizija, uz mogućnost vraćanja na ponovno odlučivanje. A sve to vreme dužnik koji

je jednostrano prestao sa izvršenjem svojih obaveza ne snosi nikakvu sankciju niti se može

pokrenuti spor za naknadu štete. Dakle, čak i ukoliko na kraju pravosuđe stane u odbranu

poverioca, to će verovatno biti isuviše kasno i za poverioce i za dužnike, naročito one buduće.

Kakav je signal tim rešenjem poslao VKS? Prima facie, VKS nije stao ni na jednu stranu, nije

se opredelio, budući da je vratio predmet na ponovno odlučivanje. Međutim, time što nije

podržao presudu kojom se odbija jednostrani raskid ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom

zbog promenjenih okolnosti, VKS je svim zainteresovanim poslao jasan signal da se uvećava

verovatnoća povoljnog ishoda tužbe za raskid ugovora usled promenjenih okolnosti. Taj signal

su primili svi dužnici na osnovu ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom, ne samo oni čiji je

kredit indeksiran u švajcarskim francima. Zbog toga se može očekivati povećan broj tužbi pred

prvostepenim sudovima, povećan broj žalbi na njihove odluke i povećan broj vanrednih pravnih

lekova u vidu revizije. Jednostavno, promenjena su očekivanja dužnika, što autonomno, što pod

uticajem njihovih pravnih savetnika, čiji interes nije sporan.

VKS u svom rešenju ni na jednom mestu nije pomenuo slobodu ugovaranja, niti je pomenuo

da je, shodno odredbama Zakona o deviznom poslovanju i Zakona o obligacionim odnosima,

valutna klauzula bezuslovno dopuštena, niti je pomenuo da je, shodno ugovoru koji je predmet

spora, obaveza i jedne i druge strane ugovorena u švajcarskim francima, niti je razgraničio sferu

poništavanja i raskida ugovora o kreditu. Kada se svemu tome doda rešenje PAS-a, kojim se

eksplicitno postavljaju uslovi koji treba da se zadovolje kako bi valutna klauzula bila dopuštena,

dobija se tmurna slika o tome kako vrh pravosuđa u Srbiji potkopava pravnu sigurnost.

Kakav će efekat to izazvati na ponašanje postojećih i budućih dužnika? Među postojećim

dužnicima evidentno je širenje moralnog hazarda, tj. uvećano preuzimanje rizika u vidu svesnog

i jednostranog neizvršenja ugovornih obaveza. Naravno, ukoliko neko jednostrano prestane da

izvršava svoje dužničke obaveze i posle pola decenije ne snosi nikakvu sankciju zbog toga, uz

15

izglede da je nikada i ne snosi, onda se povećavaju podsticaji za takvo ponašanje – tipičan slučaj

moralnog hazarda. A što se negativne selekcije tiče, može se očekivati da će se za kredite sada

prijavljivati veći broj onih koji se i prijavljuju sa idejom da ne ispunjavaju svoje ugovorne

obaveze, što znači da će se, uz sve mere koje banka preduzima da otkloni ovu vrstu asimetrije

informacija, pogoršati kvalitet portfelja dužnika.24

Navedenim promenama se neminovno uvećavaju rizici bankarskih plasmana. Dok se banka

valutnom klauzulom štitila od valutnog rizika, ovakvo postupanje sudova otvorilo je novu vrstu

rizika – kreditni rizik, tj. rizik neizvršavanja finansijske obaveze. Štaviše, to što dužnici banke

ne izvršavaju svoje obaveze prema banci ne znači da je banka prestala da izvršava svoje obaveze

prema svojim poveriocima, tako da se umanjuje profitabilnost banke, a otvara se prostor i za

gubitke. Na to se reaguje merama poslovne politike koje podrazumevaju uvećanje premije na

rizik, što uzrokuje rast kamatne stope. Troškove koje su stvorili (sadašnji) loši dužnici snosiće

oni koji još uvek nisu dobili kredit, koji još nisu uspostavili dužničko-poverilački odnos.

Konačno, sve navedeno ukazuje na to da je ugrožena pravna sigurnost poslovanja bankarskog

sektora u Srbiji, a da perspektive na tom planu ne obećavaju ništa dobro. To sve može da dovede

do umanjenja ponude usluga bankarskog, pa i celokupnog finansijskog sektora, do umanjenja

tog sektora i smanjenja nivoa finansijskog posredovanja koje se u Srbiji praktično svodi na

bankarski sektor. Bez obzira na to koliko će, na kratak rok, biti lica ozarenih tom promenom,

dugoročni efekti na privredni rast zemlje će, najverovatnije, zamrznuti taj osmeh. Upravo ti

dugoročni efekti na privredni rast zemlje mogu biti najznačajnija posledica sage o kojoj je ovde

bilo reči i uloge pravosuđa u njoj.

24 Više o vrstama asimetrije informacija pri pozajmljivanju kapitala, konkretno pri bankarskom poslovanju, vid.

u: Boris Begović, Boško Mijatović, Finansijsko posredovanje i privredni rast, CLDS i Gramatik, Beograd 2017.

16

Reference

1. Boris Begović, „Valutna klauzula: svrha, dileme i mogući ishodi“, Pravo i privreda, br. 10–12, 2016, 24–

53.

2. Boris Begović, Nikola Ilić, „Poreklo zablude o valutnoj klauzuli“, Anali Pravnog fakulteta, Vol. 65, br.

2/2017, 26–42.

3. Boris Begović, Boško Mijatović, Finansijsko posredovanje i privredni rast, CLDS i Gramatik, Beograd

2017.

4. Dragiša Slijepčević, „Primena valutne klauzule i promenljive kamatne stope u ugovoru u kreditu“,

Privredni savetnik, br. 16/2016, 62–67.

5. Nebojša Pantelić, „Priroda zaduživanja banke u stranoj valuti“, Pravni život, Godina LXVI, knjiga 596,

2017, 133–148.

6. Predrag Ćatić, „Valutna klauzula, raskid i posledice raskida ugovora o kreditu sa valutnom klauzulom“,

Pravni život, Godina LXVI, knjiga 596, 2017, 115–132.

Propisi

1. Zakon o obligacionim odnosima, Sl. list SFRJ 29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, Sl. list SRJ 31/93

i Sl. list SCG 1/2003 – Ustavna povelja.

2. Zakon o deviznom poslovanju, Sl. glasnik RS 62/2006, 31/2011, 119/2012 i 139/2014.

3. Zakon o parničnom postupku, Sl. glasnik RS 72/2011, 49/2013 – odluka US, 74/2013 – odluka US i

55/2014.

4. Odluka NBS o upravljanju rizicima banke, Sl. glasnik RS 45/2011, 94/2011, 119/2012, 123/2012,

23/2013, 43/2013, 92/2013, 33/2015 i 61/2015.

5. Odluka NBS o adekvatnosti kapitala banke, Sl. glasnik RS 46/2011, 6/2013, 51/2014 i 85/2016.

6. Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, Sl. glasnik RS 36/2011 i 139/2014.

17

Boris Begović, Ph.D.

Professor, Faculty of Law, University of Belgrade

Revisionism at Work: Continuation of the Foreign Exchange Clause Saga

Abstract

The paper analyses decision of the Supreme Court of Cassation on judicial rescission of the

loan contract with foreign currency clause in CHF due to application of rebus sic stantibus

doctrine. It was demonstrated that the decision is flawed due to misunderstanding of the foreign

currency clause (wrongly specifying that the amount due in RSD), introducing conditionality

in the legality of the foreign currency clause, failing to specify standard for applying rebus sic

stantibus doctrine in the case of foreign exchange rate change and wrongly introducing the issue

of interest rate in the case. Though the Supreme Court of Cassation annulled the decision of the

Court of Appeals and instructs it to reconsider the case it did not provide appropriate guidelines

for the reconsideration. The decision undermines legal certainty and protection of contracts

with adverse consequences on financial intermediation, especially for future debtors.