Rolan Bart po Rolanu Bartu:

osnovni teorijski problemi, postavke, postupci i ciljevi

Tekstualni narativ Rolan Bart po Rolanu Bartu je obeležio pozni teorijski rad francuskog

teoretičara Rolana Barta (Roland Barthes). U pitanju je tekst koji eksplicitno ukazuje na Bartov

teorijski prelaz od strukturalizma ka postrukturalizmu, sa akcentom na problematizaciji mesta

subjekta/autora naspram „njegovog“ materijalnog traga. Pitanja koja se nameću u ovom radu

jesu: Ko je autor teksta i gde je njegovo mesto naspram teksta koji piše, odnosno, ko/šta je

subjekt? Ko je taj koji govori, ili, koliko je tih koji govore?

U radu Rolan Bart po Rolanu Bartu je sprovedena kritika tradicionalnog, humanističkog,

antropocentričnog shvatanja subjekta, odnosno, subjekta kao dominantnog izvora, jer po

Bartovim razmatranjima, subjekt nije jedinstveni entitet. On upućuje na tezu nestajanja/smrti

subjekta: „Pisati znači, kroz unapred pretpostavljenu impersonalnost, dostići onu tačku, gde

samo jezik deluje, ‘izvodi‘, a ne ‘ja‘. (...) Glas gubi svoje poreklo, nastupa smrt samog pisca, a

počinje pisanje.“1 Glas autora se eksternalizuje posredstvom “potencijalnosti produktivnih moći

tekstova u svetu kulture“2. Izvor teksta (teksta kao svakog čulno predočivog objekta) se, u tom

smislu, ne nalazi u egzistenciji autora. Svaki tekst produkuje značenje u sadejstvu, ukrštanju,

preklapanju beskonačno mnogo tekstova različitih kultura. Zato Bart odlazi korak dalje u eseju

Od dela do teksta i uvodi pojam interteksta u cilju elaboracije teze da svaki tekst, zapravo,

predstavlja “tkivo citata“ izveden iz različitih, međusobno naslojenih i ukrštenih tekstova

kulture. Tekst „piše autora“, pri čemu se eksternalizacija subjekta zatiče u mnogostrukosti

pisanja različitih kultura. Izvornost kao događaj se ne nalazi ni u autoru niti na drugom izvornom

mestu “ideja“ odakle dolaze tekstovi. Pisanje teksta se izvodi kao odlaganje označenog, kao

beskonačna proizvodnja označitelja, pri čemu je označitelj, da se poslužim Lakanovom (Jackues

Lacan) termonologijom, “instanca koja zastupa subjekt za jedan drugi označitelj.“3

Međutim, ako je tradicionalan (pozitivistički) pojam subjekta dekonstruisan u korist

teksta/jezika, ako je sve postalo tekst ili preciznije intertekst, gde se i kako pojavljuje/konstituiše

subjekt? Mesto subjekta možemo odrediti kao mesto u trenutku učlanjivanja/presecanja tekstova, 1 Rolan Bart, Smrt Autora, u Miroslav Beker, Suvremene književne teorije, SNL, Zagreb, 1986, 177-1762 Miodrag Šuvaković, Diskurzivna analiza: Prestupi i/ili pristupi ‘diskurzivne analize’ filozofiji, poetici, estetici, teoriji i studijama umetnosti i kulture, Univerzitet umetnosti u Beogradu, Beograd, 2006, 4523 Ibidem 460

pri čemu se subjekt pojavljuje kao produkt tog učlanjivanja i susreta u nekom određenom

trenutku beskonačne prakse označavanja.

Tekstualni narativ Rolan Bart po Rolanu Bartu u strukturalnom i metodološkom smislu

sledi logiku “odloženog“ subjekta. Tekst je fragmentaran, decentriran, polisemičan, pluralan,

raspršen. To je tekst koji je “taktika bez strategije“4, ili preciznije, uživanje u tekstu (jouissance).

Ovaj tekst nije koherentni narativ, već je u pitanju tekst koji se poima kao praksa pisanja: „Tekst

je proces demonstriranja“5 jer je tekst, zapravo, ono što se “odlaže“. To je tekst koji nam stalno

izmiče, tekst koji se „povlači“ i pravi „odskok“6.

4 Ibidem 2065 Rolan Bart, Od dela do teksta, u Miroslav Beker, Suvremene književne teorije, SNL, Zagreb, 1986, 1826 Ibidem 142