ROLAN BART

SMRT AUTORA

U svojoj priči Sarrasine, Balzak, opisujući kastrata prerušenog u ženu, napisao je i ovu rečenicu: „Bila je to prava žena, s nenadanim strepnjama, iracionalnim hirovima, instinktivnim brigama, naglom smelošću, usplahirenošću, i sa finom osećajnošću“. Ko to govori? Je li to junak priče koji želi zanemariti da je kastrat sakriven ispod žene? Je li to Balzak, pojedinac, koji na temelju ličnog iskustva poznaje filozofiju žene? Je li to Balzak autor koji iznosi „književne“ pojmove o ženstvenosti? Je li to sveopšta mudrost? Romantična psihologija? Nikada to nećemo saznali zbog toga što je pisanje uništenje svakog glasa, svakog izabranog stanovišta? Pisanje je onaj neutralni, složeni, posredni prostor gde naš subjekt nestaje, ono negativno gde je sav identitet izgubljen, počevši od samog identiteta pisanja kao takva.

Nema sumnje da je uvek bilo tako. Čim je neka činjenica ispričana bez želje da deluje direktno na stvarnost, nego intranzitivno //neprelazno//, tj. na kraju krajeva izvan svake funkcije osim da deluje kao simbol, taj će prekid usledili, glas gubi svoje poreklo, nastupa smrt samoga pisca, a počinje pisanje. Ali, smisao se te pojave menja: u etnografskim društvima odgovornost za pripovedanje nikada ne preuzima neka osoba, nego neki posrednik, šaman ili prepričavalac čijem se „izvođenju“ — tj. vladanju narativnim kodom — možda dive, ali nikada ne njegovom „geniju“. Autor je moderna pojava, proizvod našeg društva koje je, izrastajući iz srednjeg veka, s engleskim empirizmom, francuskim racionalizmom i ličnom verom reformacije, otkrilo prestiž pojedinca ili, kako se to plemenitije kaže, „ljudske osobe“. Zbog toga je logično da je u književnosti pozitivizam, taj sažetak i vrhunac kapitalističke ideologije, najveću pažnju posvetio „osobi“ autora. Autor još vlada u istorijama književnosti, u biografijama pisaca, u intervjuima, revijama, kao i u samoj svesti književnika kojima je stalo da ujedine svoju ličnost s vlastitim delom kroz dnevnike i memoare. Pojam književnosti na koji nailazimo u običnoj kulturi tiranski je usredsređen na autora, na njegovu ličnost, na njegov život, njegov ukus, njegove strasti, dok se kritika još uvek sastoji uglavnom od tvrdnji da je Bodlerovo delo neuspeh Bodlera čoveka, Van Gogovo njegovog ludila, a kod Čajkovskog njegovog poroka. Objašnjenje nekog dela uvijek se traži u muškarcu ili ženi koji su ga proizveli, tako reći uvek na kraju, kroz manje-više prozirnu alegoriju fikcije, glasa jedne osobe, autora koji nam se „poverava“.

Premda uticaj Autora ostaje snažan (nova kritika često nije učinila ništa drugo do li da to utvrdi) samo se po sebi razume da su određeni pisci odavno pokušali da (taj uticaj) olabave. U Francuskoj je nedvosmisleno Malarme bio prvi koji je uvideo i predvideo u potpunosti nužnost da stavi jezik umesto osobe za koju se do tada smatralo da je vlasnik (tog jezika). Za njega, za nas takođe, jezik je onaj koji govori, a ne autor; pisati znači, kroz unapred pretpostavljenu impersonalnost (koju nipošto ne valja zamijeniti s paralizirajućom objektivnošću romanopisaca realista), dostići onu tačku, gde samo jezik deluje, „izvodi“, a ne „ja“. Celokupna Malarmeova poetika sastoji se tako u ukidanju autora u interesu pisanja (što znači, kao što ćemo videti, uspostavljanje mesta čitatelja). Valeri, opterećen psihologijom Ega, znatno je razredio Malarmeovu teoriju, ali se on, budući da ga je vodila njegova sklonost prema klasicizmu, okrenuo prema poukama retorike, te nikada nije prestao osporavali i izrugivati se Autoru: on je isticao lingvističku i, tako reći, „slučajnu“ prirodu vlastite delatnosti, te se celom svojom prozom zauzimao za u suštini verbalnu uslovljenost književnosti, u poređenju s kojom mu se svako upućivanje na autorovu subjektivnost činilo čistom predrasudom. Sam Prust, usprkos na prvi pogled psihološkom karakteru onoga što zovemo njegovim analizama, bio je očito preokupiran zadatkom da neumoljivo briše, krajnjom stimulacijom, odnos između pisca i njegovih likova; učinivši iz pripovedača ne onoga koji je video ili osećao, niti onoga koji je pisao, nego onoga koji će pisati (mladi čovek u romanu, ali, zapravo, koliko mu je godina i tko je on? — želi pisati ali ne može; roman počinje kada pisanje konačno postaje mogućim). Prust je stvorio ep modernom pisanju. Radikalnim obratom, umesto da svoj život stavi u roman kao što se to tako često tvrdi, on je od svog života učinio delo za koje je njegova vlastita knjiga bila model… Na kraju, da ne idemo dalje od prapovesti //praistorije?// modernizma, nadrealizam, premda nije bio u mogućnosti da jeziku odobri vrhovno mesto (budući da je jezik sistem, a budući da je cilj pokreta, romantično gledajući, da ruši kodove — što je samo po sebi iluzija; kôd se ne može uništiti, on se može samo „izigrati“), doprineo je degradaciji ugleda Autora time što je neprestano preporučivao iznenadno razočaranje u očekivanju značenja (onaj slavni nadrealistički „trzaj“), poverivši zadatak ruci

1

da piše što brže može o onome čega sama glava još nije svesna (automatsko pisanje), i time što prihvata načela i iskustvo da više ljudi zajedno pišu. Ostavivši književnost (budući da takve razlike postaju nevaljale) lingvistika je nedavno osigurala za uništenje Autora vredan analitički instrument, pokazavši da je celina iskazivanja prazan proces, koji može savršeno funkcionisati bez ikakve potrebe da taj proces izvede ličnost jednog od sagovornika. Lingvistički, autor nikada nije više od slučaja pisanja, isto kao što Ja nije ništa više do li slučaj kada kažem Ja: jezik poznaje „subjekat“, a ne „ličnost“, a taj subjekat, spolja prazan, čak i od samog iskazivanja koje ga određuje, dovoljan je uslov da jezik „bude celina“, dovoljan je tj. da to iscrpi.

Uklanjanje Autora (čovek bi tu mogao reći zajedno s Brehtom da se radi o pravom udaljavanju budući da Autor kao da se umanjuje u neku sitnu figuru na krajnjem rubu književne pozornice) nije samo istorijska činjenica ni delo pisanja; ono radikalno menja moderni tekst (ili — što je ista stvar — tekst će od sada biti sačinjen i čitan na takav način da autor bude odsutan na svim njegovim nivoima). Vremenski aspekt je drugačiji. Autor, kada u njega verujemo, uvek je shvaćen kao prošlost knjige: knjiga i autor stoje automatski na jedinstvenoj crti koja deli na pre i kasnije. Za Autora se veruje da hrani knjigu, što bi značilo da on postoji pre nje, da misli, da trpi i živi za nju, da je u istom odnosu prethodnosti svojoj knjizi kao otac vlastitom detetu. U potpunom kontrastu, moderni skriptor rođen je u isto vreme kao i tekst, on nije ni na kakav način snabdeven bićem koje bi prethodilo ili prelazilo njegovo delo, on nije subjekt kome je knjiga predikat; nema drugog vremena osim vremena iskazivanja i svaki tekst je pisan tu i sada. Činjenica je (ili sledi) da pisanje više ne može označavati operaciju beleženja, zapisivanja, predstavljanja, „opisivanja“ (kao što bi rekli klasici); /pisanje/ pre označava tačno ono što lingvisti, oslanjajući se na oksfordsku filozofiju, zovu performativnim //koji samim svojim izricanjem ostvaruje radnju koju opisuje-, npr. molim, obećavam, zabranjujem//, retki glagolski oblik (koji postoji samo u prvom licu i u prezentu) u kojem iskazivanje nema drugog sadržaja (ne sadrži nikakav stav) osim akta kojim je izrečen — poput Ja izjavljujem kraljeva i Ja pevam starih pesnika. Nakon što je pokopao Autora, modemi skriptor ne može više verovati, kao šio je bio patetični stav njegovih preteča, da je ta ruka prespora za njegovu misao ili strast te da zbog toga, učinivši zakon iz nužnosti, on mora naglasiti to odlaganja te neodređeno vreme „glačati“ ((„polirati“)) svoj oblik. Za njega, nasuprot tome, ruka, odvojena od bilo kakvog glasa, nošena čistim gestom zapisivanja (a ne izraza), kreće se poljem bez porekla — ili koje, u najmanju ruku, nema drugog porekla osim samog jezika, jezika koji neprestano osporava svoje poreklo.

Znamo da tekst nije crta reči koje proizvode jednostavno „teološko“ značenje (saopštenje Autora-Boga), nego je to multidimenzionalni prostor na kojem se raznovrsnost pisanja, od kojih ni jedno nije izvorno, meša i sukobljava. Tekst je tkivo citata izvedenih iz neizmernog broja središta kulture. Poput Buvar i Pekiše (Floberov roman), te dvojice večnih imitatora, u isti čas uzvišenih i smešnih, čija komičnost upućuje upravo na istinu pisanja kako pisac može samo oponašati gest koji je već prošao, a nije nikada izvorna. Njegova se jedina moć sastoji u tome da meša pisanja, da jedno pisanje suočava s drugima, na takav način da nikada ne zastane ni na jednom od njih. Da je želio izrazili sebe, on bi trebalo barem da zna da je unutrašnja „stvar“ za koju on misli da je „prevodi“, sama po sebi već gotov rečnik, reči kojeg su objašnjive kroz druge reči, i tako unedogled; nešto što je na uzoran način osetio mladi Tomas de Kvinsi, on koji je tako dobro znao grčki i koji je, kako bi preveo apsolutno moderne ideje i slike na mrtve jezike, kao što Bodler kaže (u Veštačkim rajevima), „za sebe stvorio nepogrešivi rečnik, daleko širi i složeniji od onih koji proizlaze iz običnog strpljenja posve književnih tema“. Nasledivši Autora, skriptor više ne nosi u sebi strasti, ćudi, osećaje, utiske, nego on nosi taj golemi rečnik iz kojega izvlači pisanje koje ne poznaje zaustavljanje: život nikada ne čini više do li oponaša knjigu, a sama je knjiga tkivo znakova, oponašanja koje je izgubljeno, neizmerno odloženo

Kada je jednom Autor uklonjen, želja da se odgoneta tekst postaje potpuno jalova. Dati tekstu Autora znači nametnuti tom tekstu granicu, znači snabdeti ga konačnim označenim, znači zatvoriti to pisanje. Takvo shvatanje odgovara kritici, pa ona onda sebi prisvaja važan zadatak da otkrije Autora (ili njegove hipostaze //opredmećivanja//: društvo, istoriju, psihu, slobodu) ispod dela: kada je Autor pronađen, tekst je „objašnjen“ — pobeda je kritičareva. Zbog toga nije iznenađujuća činjenica da je, istorijski, vladavina Autora bila takođe vladavina kritičara, niti činjenica da je kritika (i kada je nova) potkopana zajedno s Autorom. U mnoštvu pisanja, sve treba biti raspleteno, ništa odgonetano; strukturu treba sledili, pratiti (poput šava /boda/ čarape) na svakoj tački i na svakom nivou, ali nema ničega ispod

2

toga: prostor pisanja valja preći, a ne probiti; pisanje neprestano postavlja značenje da bi ga isparilo, sistematski izuzimajući značenja. Tačno na taj način književnost (od sada bi bilo bolje reći pisanje), odbijajući da dodeli neko „tajno“ krajnje značenje, tekstu (i svetu kao tekstu), oslobađa nešto što bismo mogli nazvali antiteološkom delatnošću, delatnošću koja je zbilja revolucionarna, budući da je odbijanje određivanja značenja, na kraju krajeva, odbijanje Boga i njegovih hipostaza — razuma, nauke, zakona.

Vratimo se Balzakovoj rečenici. Niko, nijedna „osoba“ to ne kaže: njen izvor, njen glas, nije pravo mesto pisanja nego je to čitanje. Još jedan primer učiniće to jasnim: nedavno istraživanje (Vernan) pokazalo je konstitutivnu višeznačnu prirodu grčke tragedije, tekst koji je satkan od reči s dvostrukim značenjima koje svaki lik shvata jednoznačno (to večno razumevanje upravo je „tragično“); no ipak postoji neko ko razume svaku reč, i ko, štaviše, čuje gluvoću likova koji govore pred njim — a taj neko je upravo čitalac (ili, ovde, slušalac). Tako je otkrivena potpuna egzistencija pisanja; tekst je sačinjen od mnogostrukih pisanja, Izveden iz raznih kultura, te ulazi u međusobne odnose dijaloga, parodije, osporavanja, no postoji jedno mesto gde ta mnogostrukost nalazi svoje žarište, a to mesto je čitalac, a ne, kao što se do sada govorilo, autor. Čitalac je prostor na kojem su svi citati koji čine pisanje zapisani, a da pri tome ni jedan od njih nije izgubljen; jedinstvo teksta ne leži u njegovom poreklu nego u njegovom odredištu. No to odredište više ne može biti lično; on je jednostavno onaj neko koji sadrži na jednom mestu sve tragove od kojih se pisani tekst sastoji. Zbog toga je prezira vredno kada se novo pisanje osuđuje u ime humanizma koji se licemerno pretvara u šampiona prava čitalaca. Klasična kritika nikada nije posvetila nikakvu pažnju čitaocu; za tu /kritiku/ pisac je jedina osoba u književnosti. Počinjemo odbijati da nas vuče za nos dobro društvo arogantnim, satiričnim optužbama u prilog onome što samo to društvo ostavlja po strani, ignoriše, guši ili uništava; znamo da, ako pisanju treba dati budućnost, moramo odbaciti mit: rođenje čitaoca mora se dogoditi uz cenu smrti Autora.

3