S R B I J AOD MAJSKOG PREVRATA DO

I BALKANSKOG RATA

U V O D

Prevrat izvršen u Beogradu, u noći 29.05.1903.g. bio je vojni puč koji je odgovarao interesima liberalnog građanstva kao jedini mogući način da se otvori put građanskoj parlamentarnoj demokratiji i ustavnosti. Posle mnogih buna, prekih sudova i državnih udara koji su ispunili istoriju Srbije u toku dve poslednje decenije XIX veka, vojnim pučem 1903.g. svrgnuta je dinastija Obrenovića koja je bila na vlasti pune 72 godine.

Sem dolaska nove dinastije na vlast, ovaj događaj je označio prekretnicu u unutrašnjoj i spoljnoj politici Srbije, kao i kraj vladavine manjine, oslonjenu na dvor i vojsku, uz česte promene i političku nesugurnost.

Prva decenija XX veka za Srbiju će biti puna iskušenja, previranja i dokazivanja kako na unutrašnjem, tako i na spoljno-političkom planu. Dramatične i odlučujuće situacije često će se ticati i opstanka Srbije.

Carinski rat i aneksiona kriza umesto da slome otpor Srbije i njenu želju za nezavisnošću, stvoriće od nje pobednika, a ličnosti kralja Petra I Karađorđevića, Nikolu Pašića i Milovana Milovanovića primerima izuzetnih političara u evropskoj politici i diplomatiji.

Pokušaću, izborom literature da prezentiram kako se i u kojim uslovima sve to događalo u periodu od Majskog prevrata 1903.g. do I Balkanskog rata 1912. g.

SRBIJA NA SPOJU DVA VEKA (XIX - XX)

Vladavina kralja Aleksandra Obrenovića obeležena je čestim političkim krizama, promenama ustava i državnim udarima. Veliki udeo u političkom životu zemlje imao je i kralj Milan (otac) preko svojih pristalica u zemlji, i ako je davno abdicirao, i živeo po evropskim metropolama.

Spoljna politika kralja Aleksandra bila je oslonjena na Austro-Ugarsku monarhiju. Iz tog razloga, u međunarodnim odnosima toga vremena, za Balkan se najviše interesovala Austro-Ugarska. Koristeći sve svoje političke faktore i Rusija je činila sve da ojača svoj uticaj na Balkanu. Za te svoje ciljeve koristila je i podšku među domaćim političkim strankama, koje su uglavnom bile protiv kraljevog austrofilstva. Austrija se koristila svojim već ustaljenim diplomatskim metodama.

Politička nestabilnost kralja Aleksandra koja se ogledala u čestim dvorskim obračunima sa neistomišljenicima, promenama vlade i ustava dovešće zemlju u tešku političku krizu. Takva će zakoračiti u XX vek. Na ovakvo ponašanje kralja, regovaće svi društveni slojevi u zemlji, čak i vojska i činovništvo. Vrhunac krize je njegova ženidba sa dvorskom damom, Dragom Mašin, koju su Srbi smatrali nedostojnom kraljevske krune.

U vojnim krugovima počela je da se priprema zavera. "Prvi glas o oficirskoj zaveri protivu kralja Aleksandra pao je o Božiću 1901.g."1 Zavera je završena atentatom, koji je uklonio dinastiju Obrenovića sa prestola bez naslednika.

2Prvu revolucionarnu vladu formirao je Jovan Avakumović. Nova vlada se

obavezala da sazove, davno raspušteno, Narodno predstavništvo, da vrati ukinuti ustav iz 1888.g. kao i da 15. juna 1903.g. za kralja Srbije postavi kralja Petra I Karađorđevića.

Ustavom iz 1888.g. Skupština je dobila zakonsku inicijativu, uvedeni su neposredni izbori i tajno glasanje. Kralj je bio odgovoran za svoj rad Skupštini. Ustav je odgovarao narodu i Demokratiji, ali ne i vladaru. Jemčio je slobodu rada i stvaralaštva, kao i slobodu štampe. Kralj nije mogao donositi privremene zakone, a ni jedna njegova odluka nije imala važnosti bez potpisa nadležnog ministra. On je bio vrhovni komandant vojske, ali ni nju nije mogao upotrebiti bez odobrenja Skupštine. Vlada imenuje kralja, ali je ona odgovorna i Skupštini čije poverenje mora da uživa. Sudstvu je zajemčena nezavisnost,… "Srbija je dobila jedan od najnaprednijih građanskih ustava u Evropi toga vremena".2

DOLAZAK KRALJA PETRA I KARAĐORĐEVIĆA NA VLAST

Rođen u Beogradu, 29.06.1844.g. od oca kneza Aleksandra, (vladao Srbijom od 1842-1858.g.) i kneginje Perside. Završio je generalštabnu školu u Parizu 1867.g., a u Francusko-Pruskom ratu 1870.g. odlikovan je najvišim francuskim ratnim ordenom.

Pod imenom Petar Mrkonjić, 1875.g. vodio je jednu četu ustanika u bosanskoj krajini. Iz krajine se prebacio u Srbiju i ponudio knezu Milanu Obrenoviću saradnju, ali je ovaj njegovu glavu ucenio sa 20.000 dukata. Posle toga, Petar odlazi u Crnu Goru, i tamo se ženi Zorkom, ćerkom kneza Nikole i kneginje Milene (Vukotić) koja mu je rodila tri sina i dve kćeri.

Zorka je mlada umrla, 16. marta 1890.g., pa Petar sa decom odlazi u Švajcarsku. Vest o Majskom prevratu u zemlji zatekla ga je u Ženevi. Narodna Skupština je 15. juna 1903.g. jednoglasno za novog kralja izabrala Petra koji je 9. oktobra iste godine krunisan u manastiru "Žiča" kraljevskom krunom, izlivenom od Karađorđevog topa. Ovaj datum neće doneti sreću novoj dinastiji.

U svojoj vladavini pokrenuo je akciju za osnivanje balkanskog saveza, zahvaljujući tom potezu u Prvom balkanskom ratu je 1912.g. odneta pobeda nad Turcima, krunisana predajom grada Jedrena sa komandantskom sabljom Šukri-paše. Pobedonosno će izaći i iz Drugog Balkanskog rata. Vlast je 24. juna 1914.g. predao sinu Aleksandru, a zatim celu golgotu srpskog naroda preživeo i sam u I svetskom ratu u svojoj 72.g. života, prešavši Albaniju zajedno sa vojnicima. Umro je u Beogradu 16. avgusta 1921.g. na običnom vojničkom krevetu, u svojoj skromnoj kući na Topčiderskom brdu, dočekavši ujedinjenje južnoslovenskih naroda. Sahranjen je u svojoj zadužbini, crkvi sv. Đorđa na Oplencu, koja će u svojoj donjoj kripti postati porodična grobnica cele Dinastije.

U svojoj unutrašnjoj politici opredelio se za parlamentarni oblik vladavine, slobodu štampe i poštovanje svih sloboda građana kraljevine Srbije. Sva državna pitanja, rešavana su u Parlamentu. Vladu je formirala Radikalna stranka, osvojivši najveći broj glasova na izborima.

3Pritisnuta neprijateljskim uticajima sa strane, koji joj nameću carinski rat i

izazivaju aneksionu krizu, Srbija će izaći kao pobednik, sa bitno ojačanom privredom u skoro svim granama i jačim političkim pozicijama i stavovima na spoljno-političkom polju. Zato će "tokovi nove srpske istorije početi da krče nove puteve kroz burne političke strmine i vrtloge, stvorene od strane velikih sila, a u ime njihovih interesa na Balkanu"3.

PARLAMENTARIZAM U SRBIJI

Uspostavljanje parlamentarizma u Srbiji za vladavine kralja Petra I Karađorđevića nije bilo ni lako, ni jednostavno. Zakletvom koju je položio pred "Bogom i narodom" 15.06.1903.g., kralj je prihvatio ustav iz 1888.g. da po njemu vlada. Ovim pravnim dokumentom, "Srbija je dobila jedan od najnaprednijih građanskih ustava" u Evropi toga vremena.

Političke stranke su dobile nov polet i snagu kroz parlamentarizam, ali se ni dvor nije odmah predao, kao i vojska koja je zadržala svoje pozicije, pogotovu u vreme velikih kriza. Za početnu fazu srpskog parlamentarizma može se reći da su je određivala tri činioca: političke stranke, vojska i dvor. Uspostavljanje parlamentarizma, značilo je i aktiviranje političkih stranaka.

Glavni korisnici parlamentarizma u Srbiji, posle 1903.g. bili su Radikali. Parlamentarizam uveden po zapadno-evropskom obrascu kolebao se između engleskog i francuskog sistema: dvopartijski engleski sistem odgovarao je nadmoći dveju stranaka (Radikali i Samostalci). Njihova izjednačenost u snazi, upućivala je na francuski sistem udruživanja više stranaka. Međusobna sukobljavanja oko nadmoći Skupštine ili vlade, dovodila su u pitanje čak i delovanje parlamentarnog sistema u celini.

Prevrat iz 1903.g. samo je još više istakao ulogu vojske u unutrašnjem političkom životu zemlje. I ako su izvršioci atentata predali vlast građanskim političarima, nisu se u potpunosti odrekli svake svoje uloge u daljem poltičkom životu zemlje. To potvrđuje i činjenica da su neki zaverenici odmah nakon prevrata okružili novopostavljenog kralja, zauzeli ključne položaje u vojsci i odmah počeli sa razračunavanjem preostalih pristalica bivšeg kralja i sistema uopšte. Išli su do te mere, da su pokušali da nametnu kralju svoju volju izazivajući opštu parlamentarnu krizu koja je pretila da se pretvori u ustavnu krizu širih razmera. Do kulminacije sukoba došlo je 1906.g., kada je kralj, usled pritiska Engleske koja nikako nije htela da prizna novi režim u Srbiji, posebnim ukazom morao da penzioniše glavne učesnike Majskog prevrata.

Kralj Petar je u izbeglištvu proveo najbolje godine svog života. Ono što je posebno njemu bilo na teretu, pored i onako teškog novog položaja, bilo je upravo kraljeubistvo, koje je prethodilo činu njegovog ustoličenja. Srpske političke stranke, poučene iskustvom od ranije, prvo su sa stupanjem na vlast potvrdile ustav pa tek onda izabrale i krunisale vladara. Izabran voljom narodne Skupštine, kralju je bilo jasno da je on uslovan. Zato se kralj u početku svoje vladavine i jedino mogao

4osloniti na oficire-zaverenike koji su ga i doveli na vlast. Vremenom je uvideo da mu preti opasnost, ne samo od sukoba sa Skupštinom, već i političkim strankama. Bilo je problema i sa međunarodnim priznanjem Srbije, pogotovu od strane Engleske, koja je izričito zahtevala izvođenje zaverenika-ubica pred lice pravde.

Donošenje parlamentarnog rešenja po ovom pitanju, u poslednjem trenutku, učvstilo je njegov lični položaj, u zemlji, a u spoljnoj politici donelo čak i popularnost. Ona je sve više rasla "osobito u jugoslovenskim pokrajinama pod austrougarskom"4.

Prvu revolucionarnu vladu formirali su Radikali kao najjača politička stranka u srpskom parlamentu posle Majskog prevrata 1903.g. Pod vođstvom Nikole Pašića ona će zadržati vodeću ulogu u političkom životu Srbije skoro dve decenije. Većinskim brojem glasova, koji su dobili na prvim skupštinskim izborima 8. septembra 1903.g. omogućila im je da sastave vladu i dugo se održe na vlasti.

Nastanak Radikalne partije vezuje se za 1881.g. Tvorci i vođe bili su Adam Bogosavljević, Nikola Pašić i Pera Todorović: U početku su njene pristalice uglavnom bili seljaci i jedan broj pristalica učenja Svetozara Markovića. Neki elementi Markovićevog učenja nalazili su se i u programu ove partije. Vremenom, zbog političke borbe za opšte biračko pravo, za izborne sudove, opštinsku samoupravu, neposredne i progresivne poreze i parlamentarnu vladavinu, Radikali su sve više pristalica imali u većim gradovima i varošima. To su uglavnom bili predstavnici sitne buržoazije, a kasnije i bogatiji slojevi društva: vlasnici banaka, rudnika, fabrika i dr.

Pri kraju prve decenije XX veka Radikalna partija će postati buržoaska. Zbog velikog broja bogatih pristalica u čijim se rukama nalazio najveći procenat kapitala u državi, ona je predstavljala veliku političku snagu, koja je imala samim tim i ogroman uticaj na politički život u celoj kraljevini.

PODELJENOST U RADIKALNOJ STRANCI

- SAMOSTALCI -

Radikalna stranka je predstavljala veliku snagu i veoma značajan faktor u političkom životu Srbije, osamdesetih godina XIX veka. Stranka je pred Timičku bunu 1883.g. imala oko 45.000 članova, a Pera Todorović pominje čak cifru i od 60.000 ljudi: "Veliku većinu stranke činili su siromašni celjaci, seoski proleteri, odnosno poluproleteri, a i srednjaci. Sva "kuka i motika", "gunj i opanak", dok su te lokalne snage predvodili popovi, učitelji, deo srednjoškolskih profesora, dućandžije, zanatlije…"5.

Vidni sukobi između pristalica Radikala i dinastije Obrenovića postojali su još od njenog formiranja 1881.g. Radikali su izišli kao pobednici, a sukobi kulminirali 1903 g. Zauzimajući presto, kralj Petar I Karađorđević se zavetovao, da će se držati ustava, baš onako, kako su to želeli radikali.

5U periodu vladavine od 1903-1904.g. poznato je bilo njegovo ne mešanje u

politički život stranaka, a prednost u vlasti je uvek dozvoljavao da ima ona stranka koja ima i parlamentarnu većinu. U ovom slučaju to je bila upravo Radikalna stranka.

Kako su poslednje dve decenije XIX veka bile politički veoma burne, tako su se stvorili uslovi za različita gledišta i prilaz određenim problemima sa stranačkog stanovišta. To je uslovilo da dođe do rascepa u samoj, do tada na izgled jedinstvenoj Radikalnoj stranci. Sve građanske stranke su donele nove programe rada sem Radikala, koji su se držali svog starog programa, donetog još osamdesetih godina prošlog veka. Sukobi između Radikala i kralja Aleksandra Obrenovića prestaju u periodu odd 1900-1901.g., ali zato kulminiraju u samoj stranci. Tako je došlo 1901. do izdvajanja jedne manje grupe mlađih ljudi - članova stranke, koji su se zbog osamostaljivanja i nazvali samostalcima. Nova, Samostalna Radikalna stranka se 1904.g. konačno izdvojila iz krila starih Radikala. Vođa Samostalaca u početku bio je Ljubomir Živković, a kasnije Ljubomir Stojanović.

Sa dolaskom kralja Petra na presto i uvođenjem građanskog parlamentarizma, obe ove stranke će se otimati oko vlasti. Bilo je i pokušaja da zajednički vladaju, ali bezuspešno. Godina 1904. je u znaku čistog radikalnog ministarstva, a period od 1905-1906.g. je ministarstvo samostalaca, da bi tu funkciju ponovo preuzeli Radikali od 1906-1908.g.

Aneksiona kriza od 1908.g., kao zajednički neprijatelj, uspela je da, naizgled nepomirljive stranačke protivnike, ujedini, i da tako ujedinjeni traju sve do 1911.g. Međutim, Radikali koriste svaku kriznu situaciju u protivničkom stranačkom taboru, kako bi se "oslobodili" bliskog saradnika. Ponovo preuzimaju političko kormilo kroz Balkanske ratove i I svetski rat, sve do jeseni 1914.g. i bitke na Kolubari, kada im je ponovo bila "neophodna saradnja i podrška Samostalaca"6. Jedinstvo traje do juna 1917.g. da bi od tada do kraja rata ponovo bili na vlasti sami.

Rascep u Radikalnoj stranci bio je najznačajniji događaj političke istorije Srbije posle 1903.g. i znatno je uticao na pravac razvoja srpskog parlamentarizma uopšte. Obe Radikalne stranke, starija i mlađa, bile su po snazi, uglavnom izjednačene, pa su skupštinske izbore i odnose u Skupštini, dovodile do mrtve tačke. Radikalska zamisao o jakoj vladi, sukobila se sa samostalskim gledištem o jakoj Skupštini. Odatle su nastajale krize koje su dobijale vid parlamentarne opstrukcije.

Uvek kad bi vladu formirali zajednički, ona bi vrvela od unutrašnjih sukoba i brzi kraj bi joj bio neminovan. Kad bi vladu formirali samo jedni, drugi bi jačali svoju opoziciju, koja bi opet u određenom trenutku slabosti vladu na vlasti srušila. To bi tako trajalo u nedogled, da se u međuvremenu nisu desili krupni zaokreti u svetskoj istoriji (kraj I svetskog rata, propast monarhija, stvaranje novih država, širenje ideja socijalizma i dr.)

"Početkom XX veka, srpsko, jugoslovensko i balkansko područje ušlo je u dinamičnu fazu razvoja"7. To je bila posledica spoljnih, evropskih i unutrašnjih, balkanskih činilaca.

Samostalci su, u statusu opozicije, bili borbeni, delovali opstrukcijom na sve predloge, rešenja i rad vladajuće stranke tj. njene vlade uopšte.

6Među samostalcima bilo je i advokata, koji su, služeći se metodom "odlaganje

ročišta"8 dobijali na vremenu i opstruirali skupštinski rad.Glavni borac protiv ovakvih političkih lukavosti Samostalaca bio je Stojan

Protić, poznati srpski političar i tvorac prve vlade u kraljevini SHS. On je nastojao da delimično izmeni skupštinski poslovnik po pitanju opstrukcije, ali nije uspeo da je iskoreni, već samo da ublaži njenu pojavu. Često je optuživan kao ministar unutrašnjih poslova, za zloupotrebu u policiji. Opozicija je čak u aprilu 1907. "objavila rat vladi skupštinskom opstrukcijom, koja je onemogućila donošenje budžeta"9.

Vladalo je uverenje, da bi eliminisanje opstrukcije moglo imati i teže posledice. Nestankom opstrukcije, zavladala bi svemoć skupštinske većine. Kralj se i dalje nije mešao, zato on i "nije mogao biti taj koji će obuzdavati skupštinsku većinu"10.

Gornji dom ustavom nije postojao, a koji bi imao, upravo tu, ograničavajuću ulogu. Skupštinska većina je mogla sve. Ograničenja nisu postojala sve dok je trajao mandat. Jedino, čega se pribojavala većina, bila je opstrukcija opozicije. ako bi došlo do ekstremnih političkih tendencija većine, postojala je i veća opasnost od opstrukcije.

Tako je skupštinska većina, po našem ustavu u stvari sama sebe ograničavala, za razliku od drugih država, gde je nadzor bio u rukama gornjeg doma, kralja ili javnog mnenja.

Bilo je problema i pri raspisivanju novih izbora. Svi su smatrali da je pravo na njihovoj strani, i kruna i vlada iz dotadašnje većine. Po mišljenju Samostalaca, to je bila kruna, a po mišljenju Radikala, vlada iz dotadašnje većine, a to su najčešće bili upravo oni. Po njima, kruna ne bi mogla da spreči takvu većinsku vladu.

Česti skupštinski sukobi Radikala i Samostalaca odavali su utisak duboke političke protivurečnosti i mržnje. Ako se ti sukobi sagledaju izbliza, da se primetiti da je to bila samo sitno-interesna borba za vlast bez ozbiljnijih posledica po sveukupni politički život kraljevine. Mimoilaženja u političkim stavovima, ponekad su bila veća ili manja, a zavisilo je od toga da li skupštinsku većinu čine jedni ili drugi, ili zajednički u koaliciji.

Kad je u pitanju spoljni faktor, odnosno politička strujanja sa strane ili tendencije pojedinih velikih sila prema Srbiji, stavovi i jedne i druge stranke bili su isti. Ovo potvrđuje podatak da je ministarstvo spoljnih poslova promenilo samo dva ministra i to od 1906-1908.g. Nikolu Pašića i od 1908-1912.g. Milovana Milovanovića.

Aneksiona kriza od 1908.g. pomirila je ono što se do tada činilo nepomirljivim. Milanovićevi stavovi po pitanju spoljne politike odgovarali su i Radikalima i Samostalcima. Srpsko-bugarski ugovor je ono po čemu je Milovan Milovanović najviše zapamćen i prozivan. Posle aneksije morao je da vodi pregovore sa Bugarima. Srpsko-bugarsko zbliženje bilo je davni san Radikala. Milovanović je prvi našao načina da između Srba i Bugara zaključi savez. Sve vreme svoje diplomatske aktivnosti rukovodio se mišlju - kako obezbediti nezavisnost Srbije od austrijskih

7pretenzija. Po njemu - taj problem je imao svoje rešenje u stvaranju jakog saveza balkanskih država. Tim povodom je izjavio "Austrija suzbija Srbiju u svim pravcima i stara se da joj oduzme uslove za nezavistan život"11.

Tako su sukobi "starih" i "mladih", tj. Radikala i Samostalaca za domaću i inostranu javnost bili duboki i nepomirljivi. Stvorena je slike teške unutrašnje političke krize koja je slabila Srbiju na spoljnopolitičkom planu. Tek će uspesi Srbije u I i II balkanskom ratu pokazati svetu da Srbija nije beznačajni faktor na evropskoj političkoj sceni.

LIBERALNA STRANKA I NJENA DELATNOST

Koreni Liberalne stranke postoje još od Svetoandrejske Skupštine 1858.g. Posle vrhunca svoje političke akcije šezdesetih i sedamdesetih godina XIX veka. liberali su u novi vek kročili frakcionaški. Podelili su se na narodnu (nacionalnu) i leberalno-demokratsku (narodnu) stranku. Konzervativan pečat je i dalje bio osnovni znak stranke u unutrašnjoj politici, a nacionalni romantizam iz doba ujedinjene omladine u spoljnoj politici.

Glavni oslonac bili su buržoaski elementi srpskog društva. Posebni akcenat u svojim zalaganjima stavljali su na veća ustavna prava i jačanje uticaja Narodnog predstavništva kao i reformisanje društvenog razvoja. Jedna od najznačajnijih ličnosti ove stranke bio je Jovan Ristić. Kao srpski državljanin, istoričar i osnivač stranke, obavljao je mnoge dužnosti u Srbiji. Bio je najuticajniji u Namesništvu i imao odlučujuću ulogu u usvajanju ustava 1869.g. U vreme oslobodilačkih ratova bio je ministar spoljnih poslova.

Zahvaljujući Jovanu Ristiću, Srbija je na Berlinskom kongresu dobila proširenje, davanjem nezavisnosti u četiri okruga: Niški, Pirotski, Toplički i Vranski. Crnoj Gori je takođe potvrđena nezavisnost.

Uprkos svemu ovome, pokazaće se da odluke ovog kongresa neće biti povoljne za srpski narod.

Liberalna stranka je u svojim redovima okupljala deo trgovačke buržoazije, bogate seljake i jedan broj krupne buržoazije, pogotovu prve nosioce industrijske i bankarske buržoazije, činovnike, bogato sveštenstvo i dr.

Stranka se zalagala za sve vidove političkih sloboda. Libarali su bili na vlasti od 1868-1873.g. i od 1875-1880.g. Njene programske tendencije za ograničeni parlamentarizam, jaku izvršnu vlast i birokratsko-policijski aparat delimično su se ostvarile.

Životna želja Jovana Ristića i ostalih Liberala bila je teritorijalno i versko okupljanje svih Srba iz matice Srbije i drugih delova Balkana u okviru prirodnih etnografskih granica. Da je to moguće, pokazala su prethodna naša istorijska razdoblja.

U svojoj spoljno-političkoj orijentaciji. Liberali su više bili naklonjeni Rusiji, pa je stoga njihova politika bila rusofilska, ali ne po svaku cenu. Ovakve stavove Liberalne stranke pozdravili su i predstavnici nekih drugih stranaka. Posebno su u tim

8prijateljskim spoljno-političkim vezama imali podršku crkvenih krugova i kulturnih i književnih udruženja. Posle Ristićevog pada s vlasti, njegovi članovi su bili obezglavljeni i zbunjeni, ali su se uskoro pribrali i reorganizovali. Nisu se javno eksponirali oko vlasti, već su prikrivali svoju političku organizaciju "putem knjige" i "hladnog razlaganja i obaveštavanja" javnosti.

Ristić je ostao neosporan autoritet u Leberalnoj stranci. Radikali su za njega govorili: "Njegovi ljudi ne misle, za sve njih Ristić misli. Što on zamisli i samo dune, a njegovi partizani pronesu kroz celu varoš kroz sva mesta gde to treba da se čuje. Stoga ovi ljudi od njegove partije govore kao jedan čovek, tj. kao Ristić"12.

Liberalna stranka je bila slaba. Osnovna njena slabost bila je posledica njene preuske socijalne osnove. Prvu veću krizu od svog postojanja doživela je, kada su Radikali vezali za sebe celokupno sitno-posedničko seljaštvo, sitnu pa i srednju buržoaziju. Druga kriza je bila uslovljena spoljno-političkim činiocima i položajem u kome se Srbija našla posle sticanja nezavisnosti.

Veliki broj pristalica Liberala iz redova trgovaca i seoskih bogataša prišao je naprednjacima. Poslednju liberalnu krizu izazvoa je knez Milan, kome je smetala njihova rusofilska politika i privrženost Ustavu iz 1869.godine.

Ono što je trajno oslabilo Liberale, privremeno je ojačalo naprednjake. Ove političke tendencije pojačavao je i sam knez Milan Obrenović. Libaralna stranka je u neku ruku bila deoničarsko društvo čiji su članovi uplaćivali novčane uloge. "Pored Jovana Ristića, najistaknutiji među ulagačima bili su: Ranko Alimpić, Đorđe Vajfert, Milan Vasiljević i dr. Do kraja 1881.g. bilo je ukupno 190 ulagača"13. Stranka je u jednom trenutku bila veoma jaka i spremna da pruži otpor Austro-ugarskoj monarhiji koji je čak podrazumevao carinski rat i druge materijalne žrtve. Te žrtve trebalo je, pre svih da podnese srpska izvozna trgovina i robna proizvodnja na selu, a to su upravo bili oni slojevi koji su bili i stubovi stranke.

Svi ovi razlozi, uticali su, neki manje, neki više, da Liberalna stranka počne naglo da slabi odlivom članstva, a ekonomska moć stranke oslabi i gubitkom većeg broja ulagača.

NAPREDNJAČKA STRANKA

U političkom životu Srbije poznata je i pod imenom Srpska Napredna stranka. Osnovana je 1881.g. a nosioci njene ideologije bili su mladokonzervativci, koji su ustvari bili samo generacijski produžetak nekadašnjih ustavobranitelja.

Stranku je organizovala i predvodila grupa političara kao što su Milan Piroćanac, Milutin Garašanin, Čeda Mijatović, Stojan Novaković i dr. Njima će se kasnije pridružiti i neki članovi Liberalne stranke.

Naprednjaci su još na samom početku pokazali svoju privrženost kralju Milanu Obrenoviću. Programski su se zalagali za čistu zapadnoevropsku ustavnost, a nikako onakvu, kakvu je Liberalna stranka branila. Tražili su više prava za buržoaziju i gospodu, a manje za srpsko seljaštvo.

9Po naprednjacima "zakon je svetinja"14. Što se sloboda tiče, ona se sastojala u

slobodi pisanja, govora, slobodnih udruživanja u oblasti prava, kulture, obrazovanja, sudstva i dr. Napredak države, po njima, ogledao se u razvoju prosvete, čistih finansija, bankarstva, poljoprivrede, vojnog usavršavanja i prosperiteta na međunarodnom planu.

Imajući u vidu socijalni sastav stanovništva, ovakva programska načela nisu mogla biti prihvaćena trajno od strane nižih slojeva društva, a koji su činili preko 70% ukupnog broja stanovnika.

Uviđajući pogrešne smernice u svom programu, vođe stranke su prišle korenitim promenama stranačkih načela i zahteva.

U osnovi stranačkog programa Naprednjaka bili su: zakon, sloboda i napredak. Da je ovo kratko trajalo videlo se već u projektu novog Ustava iz 1883.g. kada su vidljive drugačije političke tendencije Naprednjaka. One su se sastojale u uvođenju Senata, kao gornjeg doma u kome bi bila buržoazija i borokratska inteligencija i podeli stanovništva na tri kategorije po imovnom stanju. Prvu kategoriju bi činili najbogatiji, građani, drugu oni koji plaćaju nešto niže poreze, a treću siromašniji građani koji ne bi imali biračko pravo.

Ovakve svoje stavove za popisivanjem najsiromašnijeg, a najbrojnijeg sloja društva branili su načelom da obezbede prevagu uma nad sirovim brojem"15.

Postojale su sličnosti u stavovima Liberala i Naprednjaka po pitanju zapadnoevropskog liberalizma, naučnog pozitivizma i nacionalizma. Zajednički su smatrali da je građansko društvo najsavršeniji oblik društva, a koje u neprestanom usavršavanju može voditi samo "čvrsta birokratska ruka".

U Srbiji bi tu "ruku" činila malobrojna učena gospoda i bogato građanstvo. Ovaj stav ih je sve više odvajao i udaljavao od demokretije za sve vreme dok su bili na vlasti.

U pogledu rešavanja "srpskog pitanja", iste stavove su imali i jedni i drugi, a to je ujedinjenje svih Srba, proširenjem državne teritorije prema Makedoniji, Kosovu i Bosni. Ekstremniji u svom antidemokratizmu bili su Naprednjaci. Kulminacija takvih stavova došla je do izražaja, kada su bezuslovno zahtevali da članovi Parlamenta budu samo gospoda. Podržavani od kralja Milana, a kasnije i sina Aleksandra Obrenovića, sve više su bili za monarhizam i dinastiju.

Spoljna politika Naprednjaka i Liberala tekla je u dva različita, sasvim suprotna smera. Liberali su bili privrženiji Rusiji i vodili rusofilsku politiku, dok su Naprednjaci bili austro-filski orijentisani. Takve spoljno-političke orijentacije nisu nimalo bile popularne u poslednje dve decenije XIX veka.

Neizbežno je pomenuti i porodične tradicije. Sinovi činovničke gospode iz ustavobraniteljskih i knez-Mijajlovih vremena, i uspešni intelektualci (profesori, pisci, naučnici, pravnici…) smatrali su sebe duhovnim vođstvom sprskog društva. Zato su s visine gledali na "skorojeviće" među Liberalima, i ako je i tamo bilo obrazovanih i uglednih.

U periodu od 1903.g. i dalje, Naprednjačka stranka gubi svoje političke pozicije u srpskom političkom životu uopšte. Njihovi programski stavovi se više nisu

10uklapali u nove smernice kraljevine Srbije, koja je za dalji put svog razvoja izabrala građanski parlamentarizam, ustavnost i izbrisala granice u političkim pravima između bogate gospode i siromašnog seljaštva. Stranka je pokušala 1906.g. da obnovi svoj rad sa delimično izmenjenim programom, međutim, nije mogla da povrati nekadašnju popularnost i članstvo.

RADNIČKI POKRET I SRPSKA SOCIJAL-DEMOKRATSKA STRANKA

Industrijalizacija kraljevine Srbije u drugoj polovini XIX veka, izazvala je nagla pomeranja stanovništva na relaciji selo - grad. Materijalno stanje najvećeg broja stanovnika (seljaka i radnika) nije se bitno promenilo, samo se javljalo u drugim oblicima. Ovaj period je izrodio jedan novi sloj društva, a to je radnička klasa.

Opšte nezadovoljstvo materijalnim, pravnim i političkom statusom nove klase pretvoriće se u pravi pokret tzv. radnički pokret. U tim previranjima rađaju se i prve socijalističke, demokratske ideje koje će biti programska osnova nove političke stranke.

Prvi pokušaj osnivanja stranke datiraju još iz 1889.g., ali neuspešno. Pokušaja je bilo i 1893.g. i 1894.g. Martovske demonstracije iz 1903.g. protiv beskrupuloznog apsolutizma kralja Aleksandra Obrenovića, samo su prethodile Majskom prevratu i bile su zasluga upravo ove političke stranke.

Stupanjem građanskog parlamentarizma na scenu 1903.g. stvoreni su povoljniji uslovi za razvoj radničkog pokreta. Nestale su sve pravne i političke smetnje koje su do tada organičavale njegov rad i opstanak uopšte. U takvim uslovima 20. jula 1903.g. u Beogradu osnovana je Srpska socijal-demokratska stranka, kao klasna, marksistička radnička organizacija.

Osnove njenog programa vezane su za donošenje radničkog zakonodavstva koje je trebalo da ograniči radno vreme radnika, zabrani dečji noćni rad, reguliše isplatu dnevnica, nedeljni odmor, svetovnost škole, ravnopravnost žena i dr. Posebno je naglašena klasna borba za ukidanje klasne diskriminacije i uvođenja ravnopravnosti za sve društvene slojeve.

Na spoljno-političkom planu osuđivala je imperijalizam u evropskim i međunarodnim odnosima. Po njoj, ekonomsko, političko i kulturno "osvajanje sveta" bilo je veliko zlo, silom nametnuto slabijima od strane jačih bez mogućnosti da pruže bilo kakav otpor.

Glavnu reč na osnivčakom kongresu Srpske socijal-demokratske partije vodio je Radovan Dragović. Kongres je usvojio njegove predloge da SSDP nije samo partija promena već ima i revolucionarni karakter. Dragović je naglasio da "svoj revolucionarni karakter demokratija niti sme, niti ima potrebe da odriče, da je današnje društveno uređenje u osnovi rđavo"16.

Partija se sastojala iz više radničkih i sindikalnih organizacija, pa je zato postojala realna opasnost da dođe do mimoilaženja u pojedinim stavovima.

11Marksistički vođa stranke Dimitrije Tucović je na drugom kongresu Srpske

socijaldemokratske stranke istakao neminovnu potrebu povezanosti sindikalne i političke borbe i predložio ukidanje radničkih društava.

(Rođen 1881.g. - poginuo u bici na Kolubari 1914.g. Osnivač je Srpske socijaldemokretske stranke. bio je neprestano borac za radnička prava, pokretač listova "Borba" i "Radničke novine". B.M.)

DELATNOST SSDP OD 1903-1912.GODINE

Zahvaljujući idejnim vođama Radovanu Dragoviću i Dimitriju Tucoviću, aktivnost stranke do I balkanskog rata bila je intenzivna i višestruka. Stranka je učestvovala u parlamentarnom životu zemlje, sve više se pojavljivalau štampi, ogranizovala zborove, demonstracije, učestvovala u pokretanju štrajkova, a sve u cilju poboljšanja uslova rada i života radnika uopšte.

Uticaj stranke na politički život zemlje nadmašivao je broj njenih članova, kao i glasova, dobijenih na izborima. Njeni poslanici su veoma glasno istupali na skupštinskoj tribini (Mihajlo Ilić, Triša Kaclerović, Dimitrije Tucović i dr.) protiv militarizma,stranih zajmova, ratnih kredita, zavojevačke politike građanskih stranaka i zastupali pravo radnika na štrajk.

Stranka je, posebno veliki broj članova - pristalica i simpatizera imala u gradovima u unutrašnjosti Srbije i Beogradu. Tek od 1910.g. počinje da ulazi i u seoske sredine, zastupajući i pravo seljaštva (suprotno od programa Naprednjaka).

Posebno poglavlje programa rada stranke odnosilo se na organizovanje radničkih štrajkova. Na teritoriji Beograda je, 1905.g. bilo 20 registrovanih štrajkova. Rudarstvo, kao najteža privredna grana, bilo je poseban izvor nezadovoljstva. Teški uslovi života i rada izazvali su nekoliko velikih štrajkova u Senjskim rudnicima. Od većeg značaja bila su tri štrajka na Čukarici u Beogradu, u fabrikama kože, obuće i šećera. Da bi se sprečilo širenje štrajkačke euforije, na štrajkače je upućena policija i pešadijska žandarmerija. Prve žrtve štrajka su četiri radnika i veći broj teže povređenih.

Širenje radničkog pokreta, izazvano sve većim nezadovoljstvom, izražavalo se i na velikim protestnim zborovima, na kojima je zabeleženo sve veće prisustvo nezadovoljnih građana, koji nisu bili članovi stranke i pokreta uopšte.

Štampa i izdavačka delatnost bili su značajno sredstvo u širenju novih ideja. Zahvaljujući delatnosti Srpske socijal-demokretske partije, Srbija je 1910.g. dobila radničko zakonodavstvo. Zakon je, i pored krupnih nedostataka, u velikoj meri regulisao dotle nasleđena pitanja u najamnom radu radnika.

Radni dan je utvrđen na 10 časova dnevno (uz mogućnost prekovremenog rada od 2 časa dnevno). Žene i deca od 14-18 godina starosti oslobođeni su noćnog rada. Zakonom je bio predviđen i nedeljni i praznični odmor. Radnici su dobili pravo na sklapanje kolektivnih ugovora. Od posebnog značaja su bili propisi, da se radnicima

12vrši isplata nadnica u novcu, čime je onemogućena isplata u nekim vrstama robe, priznanicama ili potvrdama. To je finansijski smanjivalo vrednost njihovih, i onako niskih, dnevnica. Ovim je samo delimično poboljšan položaj radnika.

U radničkom zakonodavstvu su svoje mesto našli i uslovi rada. Da bi zaštitili svoje interese, zakonom je bilo dozvoljeno i osnivanje radničke komore. Vlasnici fabrika, rudnika i ostalih kapitalističkih preduzeća nisu mnogo računa polagali na uslove rada. Iz tih razloga, i slabe zdravstvene zaštite, mnogi radnici nisu mogli da dožive kraj svog radnog veka.

Bilo je sukoba u stavovima između partije i radničkog sindikata. Na osnovu stavova pojedinih čelnika sindikata, nepotrebno je bilo političko organizovanje radničke klase. Umesto toga, svu pažnju je trebalo posvetiti Sindikatu i borbi radničke klase za poboljšanje svog ekonomskog položaja, što je značilo da bi po njima, partija trebalo da bude podređena Sindikatu.

Dragović i Tucović su odbacili takve stavove da ne bi došlo do sukoba u stranci, ili čak njenog raspada. Iz tih razloga je političko organizovanje stavljeno u prvi plan.

Većina, već postojećih stranaka, u južnoslovenskim zemljama, imala je odbojan stav prema seljaštvu (Naprednjaci). Program Naprednjačke stranke je čak, sasvim eliminisao seljaštvo iz pravnog i političkog života zemlje.

Srpska socijal-demokratska stranka je, naprotiv, seljaštvu i njegovom proletarijatu davala veoma značajno mesto smatrajući ga prirodnim i neodvojivim saveznikom radnika u borbi protiv istog neprijatelja - kapitalizma u gradu i korenova zaostalog feudalizma na selu.

Stranka je smatrala da "svaki narod ima pravo na samostalan i nesmetan privredni, politički i kulturni razvoj, na osnovu toga i pravo na samostalni državni razvoj"17. Na osnovu toga SSDP se zalagala, u to vreme veoma uspešno, da se na konferenciji svih balkanskih socijalističkih partija održanoj januara 1910.g. u Beogradu, donese rezolucija, kojom je istaknuto da će se socijalističke partije boriti za ujedinjenje balkanskih naroda, u "slobodnu federaciju balkanskih država"18.

Zajednički stav svih socijal-demokratskih partija u južnoslovenskim zemljama bio je: suprotstavljanje ratu i ratnim opasnostima. To su ustvari načela Druge internacionale koja je rat smatrala utakmicom između zavojevačke politike dinastije i vladajuće buržoazije velikih imperijalističkih sila u borbi za teritorije, sirovine i tržišta. Zato su pristalice SSDP 1914.g. glasale protiv ratnih kredita koje je nametala Austro-Ugarska, i ako je svima bilo jasno da je Srbija morala da prihvati odbrambeni rat.

Po ugledu na Srbiju, u sopstvenim uslovima SDPse stvaraju i u drugim južnoslovenskim zemljama. U Hrvatskoj i Slavoniji 1894.g.; u Sloveniji 1896.g.; u Dalmaciji 1902.g.; u Bosni i Hercegovini 1909.g.; u Vojvodini 1906.g. i u Makedoniji tek 1914. godine.Zbog slabe industrijalizacije, plemenske politike i apsolutizma kralja Nikole Petrovića koji je gušio svaki vid političkih sloboda, u Crnoj Gori se 1903.g. osniva prvi radnički savez. Južnoslovenski radnički pokret nije postojao, a razjedinjene

13socijaldemokratske partije kod ostalih južnoslovenskih naroda, delovale su individualno, u okviru svojih programskih organičenja, bez veće međusobn, partijske saradnje. Kongresi su bili jedini način da se upoznaju sa međusobnim dostignućima i daljim planovima.

CARINSKI RAT OD 1906-1910. GODINE

Početkom XX veka označio je korenite promene u političkim sferama pojedinih evropskih prostora. Zbog dugogodišnje povezanosti srpske privrede sa austrijskom, pogotovu u vreme poslednjih Obrenovića, svaka dalja promena njihovih odnosa mogla se samo učiniti korenitim prekidom.

Razdoblje do 1906. Učešće u srpskom izvozu % 1906. % 1907.

___________________________________________________________________Austro-Ugarska 86,50 41,96 15,78Nemačka 5,63 26,64 40,40Belgija 0,49 8,75 15,97ostale zemlje 7,38 22,65 27,85

Da bi do takvog prekida došlo, bilo je neophodno stvoriti preduslove za to, a to bi bio prekid svakog vida ekonomskog saobraćaja između ovih monarhija.

Prevratom 1903.g. i uspostavljanjem građanskog parlamentarizma, Srbija menja i svoje ekonomske smernice razvoja. Čini se, da su tada stvoreni svi uslovi da se Srbija izbori za svoje ekonomsko oslobođenje od Austro.Ugarske, čiji je ekonomski pritisak išao dotle, da ne samo što je ograničio razvoj srpske industrije i trgovačkog kapitala, već je ograničavao nacionalnu, političku i kulturnu slobodu misli, izražavanja i delovanja.

Carinski rat, koji je izbio 1906.g. između Austro-Ugarske i Srbije imao je, kako ekonomske, tako i političke uzroke. U njemu su bile nagomilane sve protivurečnosti od 1903. do 1906.g., a koje su bile nacionalno-političkog i ekonomsko-privrednog karaktera.

Prva decenija XX veka bila je u znaku prestanka važnosti mnogih evropskih trgovinskih ugovora, zaključenih poslednjih decenija XIX veka. Pripremajući se za novo ugovorno razdoblje, srpska vlada je morala da priđe zaštiti domaće industrije u novoj carinskoj tarifi, donetoj 1904. godine.

Nemačka je uvela novu carinsku tarifu 1902.g. i već je uveliko počela nametati zaštitnu agrarnu politiku, koja je posebno pogodila Austro-Ugarsku monarhiju i njen izvoz poljoprivrednih proizvoda u Nemačku.

14

Ovim promenama su najviše bili pogođeni Ugarski poljoprivrednici koji uvode ograničenja na poljoprivredni uvoz sa Balkana. Nova carinska tarifa je doneta i u Austro-Ugarskoj monarhiji 1906.g. Tarifa je ukinula povlašćeni postupak prema Srbiji, koja datira iz ugovora donetih 1881. i 1882. godine.

Kada se sagledaju sva ova ugovaračka pomeranja, zarad sopstvenih državnih interesa, sukob dveju zaštitnih politika, Austro-Ugarske agrarne i Srpske industrijske bio je neminovan. Ugarski, poljoprivredno jači činilac nametnuo je Srbiji carinski rat. Srbija je izgubila prednost za svoj izvoz, zato "Srpska privreda nije imala više razloga da žrtvuje svoje političke i industrijske interese"19. Austro-Ugarska je doživljavala otpor svojih poljoprivrednika. Ne čekajući da njapre sredi svoje odnose sa susednom Austro-Ugarskom monarhijom, Srbija je već 1904.g. zaključila trgovinski ugovor sa Nemačkom, a 1905.g. i sa Turskom. Početak sukoba je bio na pomolu. Beč doživljava kulminaciju gneva saznanjem da su Srbija i Bugarska, decembra 1905.g. zaključile carinski savez.

Da bi jače vezala Srbiju za sebe, Bugarska je iznela ugovor u javnost, što nije trebalo. To je sve bilo suprotno Austro-Ugarskim planovima za Balkan. Ovo se može videti u četvrtom članu ugovora Tajne konvencije od 28. juna1881.g. gde Austro-Ugarski ministar Hajmerl kaže: "četvrti član ugovora predstavlja "najbolju tekovinu" Austro-Ugarske, a to je da se Srbija obavezala da bez prethodnog sporazuma s Austro-Ugarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom i neće pustiti na svoje zemljište kakvu stranu vojsku"20.

Nemačka je imala najviše interesa u Austro-srpskom sukobu. Ovu konstataciju potvrđuje i izjava nemačkog ambasadora u Beču, upućena austrijskom grofu Goluhovskom "posao je posao"21. Goluhovski nije imao mnogo izbora. Pritisnut unutrašnjim protivurečnim stavovima po pitanju osamostaljivanja Mađarske poljoprivrede, kao i ograničenja koja su tražili mađarski poljoprivrednici, odlučio je da na političkom planu prelomi privredne odnose sa Srbijom.

Započeti pregovori sa Srbijom prekinuti su 28.12.1905.g. vezani za zaključenje novog ugovora. Trebalo je ultimativno tražiti raskid srpsko-bugarskog ugovora, kao glavne prepreke.

Austrijski grof Goluhovski je to učinio 02.01.1906.g. Za Srbiju i srpsku vladu to je bilo direktno mešanje i ugrožavanje državnog suvereniteta. Međutim, znajući austrijske namere i "narav" jakog suseda, Srbija je ponudila mogućnost delimičnih izmena ugovora i njegovo prilagođavanje novom ugovoru sa Austro-Ugarskom kad ovaj bude zaključen.

Dugogodišnja, nametnuta privredna saradnja sa Austrijskom monarhijom imala je za posledicu da se "u Srbiji još uvek teško probijala misao o ekonomskom prekidu sa Habsburškom Monarhijom"22.

U Beču je ovo prilagođavanje protumačeno na način da se srpska vlada unapred, pismeno obaveže, da će učiniti sve izmene koje Monarhija bude tražila. Predlog je bio više ucenjivačke prirode, našta je Srbija negativno odgovorila.

Naredba iz Beča od 22.01.1906. zatvorila je granicu prema Srbiji, što je ustvari značilo objavu carinskog rata. Vest o carinskom ratu sa Austro-Ugarskom izazvala je

15

proteste u Srbiji. Sve srpske političke partije složile su se u osudi Beča prema Srbiji. Domaći industrijalci i trgovci pozdravili su ovaj prekid privrednih odnosa. Bunili su se samo trgovci-izvoznici, ali ne zadugo.

Nagli trgovinski prekid, uslovljavao je hitno pronalaženje novih trgovinskih puteva i tržišta. Do tada je oko 86,5% ukupnog srpskog izvoza išlo u susednu monarhiju. Stare, već ustalenje trgovinske navike su se toliko ukorenile da ih je bilo teško potisnuti iz svesti ljudi. Mnogi su opravdano strahovali od tog "međuvremena" do pronalaženja novih rešenja da ne izrodi veoma tešku finansijsku i privrednu krizu. Srpska agrarna privreda je tek počela od 1903.g. da se ubrzano i modernizovanije razvija, te bi je takva kriza vratila na početak.

U tom, nimalo bezopasnom trenutku, javlja se i Turska koja je neprijateljski raspoložena po pitanju srpsko-bugarske carinske unije, preteći da će Srbiju zatvoriti s juga. To je činilo međunarodni položaj Srbije još nepovoljnijim. Još nije bilo "zaboravljeno" kraljoubistvo 1903.g. kojim je međunarodni ugled Srbije bio poljuljan i nizak. Diplomatski odnosi sa Engleskom bili su još poljuljani po pitanju zaverenika, a borba u Makedoniji sa bugarskom davno je već doživljavala kulmunaciju.

Zavereničko pitanje i njegovo rešavanje biće velika smetnja u sledećih nekoliko godina. Engleska i Holandija su nastojale da se zaverenici izvedu pred lice pravde i osude. Ovo pitanje je bilo i jedan od izvora sukoba među domaćim političkim strankama, jer su oficirski zaverenici bili još na funkcijama.

Zaoštrio se sukob između vlade i kralja jer je "Skupština pomilovala zaverenike za izvršena dela 29.05.1903.g.; njihovo naknadno kažnjavanje kosilo se sa već donetom odlukom i nosilo bi oznaku protiv ustavnog akta"23.

Zbog otpora da potpiše ukaz o penzionisanju zaverenika, decembra 1905.g. smenjen je ministar spoljnih poslova, Samostalac, profesor Jovan Žujović.

Suprotni stav po pitanju zaverenika zauzeli su Nikola Pašić i Radikali. Ukazom od 19.05.1906.g. penzionisana su petorica zaverenika, a odnosi sa Engleskom obnovljeni na dan trogodišnjice majskog prevrata, 29.05.1906. godine.

Rešenje zavereničkog pitanja u vezi sa Engleskom, bilo je od posebnog značaja. Pogotovu, ako se ima u vidu da je Engleska trebala da odigra značajnu ulogu u predstojećoj aneksionoj krizi. Ovim je konačno uklonjena i poslednja prepreka u potpunom povezivanju Srbije sa silama Antante, u čijem savezništvu ulazi i u I svetski rat.

Srpska vlada je iz svih tih razloga rešila da popusti i žrtvuje ugovor sa Bugarskom, u skladu sa ogradama koje su stavljene pri njegovom zaključivanju. Naime, pri potpisivanju ugovora sa Bugarskom 09.07.1905.g., srpska vlada je uputila notu Sofiji sa ogradom "da se neće smatrati obaveznom ovim ugovorom, ako on izazove neratifikovanja ugovora Srbije s drugim državama"24.

Srbija, vidno poklekla pred Monarhijom, morala je da prihvati odgovarajući oblik saradnje, neškodljiv za obe strane za uspostavljanje načina života, do sklapanja novog ugovora, čime je prvi deo Carinskog rata bio zaključen. Obe strane su 18. i 19. marta 1906.g. povukle ograničenja u međusobnom prometu. U međuvremenu je 1.

16

marta istekao stari srpsko-austrijski ugovor i doneto privremeno rešenje do zaključenja novog ugovora.

Privredni sukob između Srbije i Austro-Ugarske predstavljao je samo jedan oblik kroz koji se taj sukob odrazio. Iza njega su stajale duboke političke protivurečnosti koje su izašle na videlo tek kad se ovaj privredni spor prividno stišao.

Srpske državne nabavke su upravo bile taj tinjajući politički spor. To se vidi i u bezuslovnom zahtevu Austro-Ugarske od 5. aprila 1906.g. da srpska vlada nabavlja artiljerijsko naoružanje, mateijal za železnicu i so isključivo od austrijskih firmi.

Ovo je uslov za zaključenje novog ugovora. Tako je oživelo "topovsko pitanje" u okviru trgovinskih odnosa i istovremeno prilika Beča za dvostruki ekonomsko-politički pritiskom. Austro-Ugarska je na taj način stvarala samo uvertiru u proširenju svog uticaja i na druge političke i privredne oblasti.

Veoma jak i protivurečan pritisak sa strane i nimalo lakši i jednostavniji unutar države, primorao je 30. aprila 1906.g. Samostalsku vladu Save Grujića da se povuče i ustupi mesto Radikalima i Nikoli Pašiću.

Posle neuspelog pokušaja nagodbe sa Austro-Ugarskom "Pašićeva vlada je 7. jula 1906.g. naredila da se zatvori granica za uvoz stoke, pozivajući se na opasnost od "stočne zaraze"25.

Ovom naredbom je ustvari objavljen carinski rat, s obzirom da je izvoz žita iz Srbije već bio onemogućen visokim stopama nove Austro-Ugarske carinske tarife. Nemajući drugi izlaz, vlada je obnovila pregovore za zaključenje zajma od 95 miliona franaka radi nabavke topova i materijala za železnicu u Parizu, gde je novembra iste godine potpisano i nekoliko ugovora sa bankama.

Austro-Ugarska je po svim pitanjima ostala oštećena i poražena. Januara 1907.g. srpska vlada je uputila Beču predstavku u kojoj je zahtevala ravnopravne pregovore bez ikakve hegemonije u svim oblastima privrednog i političkog života.

Carinski rat je nametnuo srpskoj privredi potrebu da napravi preokret u novom, potpuno nepoznatom i neizvesnom pravcu. Rat je odvojio srpsku poljoprivrednu proizvodnju od ustaljenih veza sa Srednjom Evropom. Okružena zemljama sa istim stepenom privrednog razvoja, privredna razmena sa njima bila je beznačajno mala. Tržišta na Sredozemlju i u Zapadnoj Evropi bila su nova i privlačna, ali daleka i nepoznata. Bez direktnog izlaska na more i velike konkurencije na evropskom tržištu cenama i kvalitetom robe, Srbija je morala brzo da reaguje i snalazi se na sve moguće načine.

Primer za istrajnost u ovakvoj situaciji, Srbiji je često bila susedna Rumunija u carinskom ratu, takođe protiv Austro-Ugarske. Prijateljski odnosi sa ovim susedom su učinili da nova srpska trgovina krene preko Braile i Soluna do Aleksandrije na ušću Nila u Sredozemlje.

Krajem 1906.g. izvoz Srbije iznosio je oko 300.000 tona. To je bio znak da je trebalo samo dalje ići prema Zapadnoj Evropi. Problemi ove vrste ubrzali su razvoj saobraćaja i organizaciju prevoza.

Rešavanjem ovih problema, nazirao se i kraj carinskom ratu. Ogromna novčana sredstva su se trošila na prevoz robe do mora, kao i od morskih pristaništa

17

do prekomorskih tržišta, skladiranje robe, pretovar u stranim lukama i dr. "Neophodne su bile olakšice, a one su bile moguće samo sklapanjem novih trgovinskih ugovora. Zato je krajem 1906.g. i početkom 1907.g. sklopljeno osam novih ugovora"26.

Sklopljeni ugovori su olakšali pristup na tržišta Italije, Francuske, Engleske, Švajcarske, Belgije, Španije, Rusije i skandinavskih zemalja. U uslovima ubrzanog razvoja spoljne trgovine, moralo se mnogo toga uraditi i po pitanju unutrašnje trgovine. Probirljivo evropsko tržište tražilo je visok kvalitet robe. To nije bio problem sa robom koja je podnosila duži transport, već problem u izvozu žive stoke. Svi pokušaji da živa stoka dođe do Sredozemlja i dalje na zapad, ostali su bezuspešni.

Seljaštvo i njegova egzistencijalna delatnost počeli su da zapadaju u krizu. Izlaz je bio jedino moguć u podizanju klanične industrije. Sličnih problema je bilo i u proizvodnji svežeg voća, povrća, mlečnih proizvoda i dr. To se najbolje vidi u "pomeranju opredeljenja srpskog izvoza u 1906. i 1907. godini".

Zapaženi srpski izvoz postaje razlog takmičenja evropskih sila za ulaganje svog kapitala na balkansko tržište. Predsednik tadašnje vlade, Nikola Pašić je maja 1907.g. posetio Beč. Razlog posete bila je obnova trgovinskih pregovora vezanih za izvoz žive stoke u susednu monarhiju. Rezultati pregovora bili su vidni tek u martu 1908.g. kada je monarhija prihvatila upola manji uvoz stoke iz Srbije nego ranije. Ovim, delimično uspešnim dogovorm bio je "razbijen Austro-Ugarski monopol nad svojom privredom, onako kako je to u XIX veku učinila Rumunija"28.

Kako ni svaka druga nagodba, ni ova nije zadovoljila u potpunosti ni jednu stranu. Povoljan trgovinski bilans na kraju 1906.g. i zaključenje zajma u Parizu ojačali su položaj Srbije prema Austro-Ugarskoj. Ekonomski odnosi odrazili su se i na političke odnose. Austrijski povlašćeni politički uticaj u Srbiji do 1906.g. zasnivao se na njenoj ekonomskoj prevlasti.

Austrijski ministar spoljnih poslova dobro je poznavao prilike u Austriji, kao i njene namere, pa je stoga, nastojao da smiri Carinski rat sa Srbijom. U svojoj rešenosti da odobri železnički prevoz preko Bosne do Jadranskog mora naišao je na otpor srpske vlade, koja je u tome videla ponovnu podređenost Austro-Ugarskoj monarhiji.

Srpskom poljoprivrednom izvozu oštro su se suprotstavili i ugarski poljoprivrednici. Srpska vlada takođe nije želela dalje zaoštravanje odnosa s Bečom zbog teškoća u stočnom izvozu i međunarodne situacije uopšte, a posebno zbog odnosa na samom Balkanu. Ni unutrašnja politička situacija nije bila stabilna.

Socijal-demokratska stranka je negativno reagovala na Pariski zajam. Opozicija je organizovala proteste pred Skupštinom. Došlo je do "krvavih nereda na ulicama pošto je žandarmerija upotrebila vatreno oružje protiv demonstranata"29.

Česti štrajkovi radnika, pokret protiv zaverenika, čak i ubistva, demonstracije i drugi oblici otpora obeležili su 1907. i početak 1908.g. i unutrašnju politzičku scenu u Srbiji.

Novu vladu posle izbora 1908.g. obrazovao je Pera Velimirović, koja je bila koaliciona radikalsko-samostalna. Ova vlada je rešila problem ugovora sa Austro-

18

Ugarskom koji je izglasan 18. avgusta 1908.g. s tim da stupi na snagu 1. septembra iste godine.

Sve dublji jaz u protivurečnostima na Balkanu utopio je i novi ugovor sa Austro-Ugarskom. Sukob nastao između dve zemlje posle Austro-Ugarske aneksije Bosne i Hercegovine, umalo nije prerastao u oružani obračun, povukao je trgovački ugovor.

Reakcija Srbije otporom na aneksionu krizu, iskorišćena je od strane mađarskih poljoprivrednika da spreče potvrdu ugovora u Austro-Ugarskim parlamentima. Na njihovo traženje, januara 1909.g. odlučeno je u Beču da se količina mesa iz srpskog uvoza dodeli Rumuniji. Na saznanje da privremeno primenjen ugovor od septembra 1908.g. neće biti iznet parlamentima na potvrdu, a što je u stvari značilo i njegov otkaz, srpska vlada je u znak protesta izradila novu carinsku tarifu, a koja je bila protiv industrijskog uvoza iz monarhije.

Vlada je zatim, 15. aprila otkazala sve austrijsko-srpske sporazume, zaključene noš 1881. i 1882.godine. Privremeno uveden trgovinski ugovor prestao je da važi u martu 1909.g. pa su se obe zamlje našle ponovo u punom neugovornom stanju i Carinskom ratu.

Politički rasplet aneksione krize od 31. marta 1909.g. priznanjem aneksije bosne i Hercegovine ostavio je gorčinu u Srbiji. Od tog vremena je celokupna delatnost srpske diplomatije usmerena na sklapanje balkanskog saveza. Da bi se od Bugarske dobio povoljan ugovor trebalo je olakšati pritisak sa severa koji je smetao slobodi diplomatskog manevrisanja. Srbija je uspela da se od 1906.g. do 1909.g. ekonomski osamostali od Austro-Ugarske, pa je dalje produžavanje sukoba bilo nekorisno i štetno. Posledice borbe najbolje su se pokazale posle zaključenja novog zajma od 150 miliona franaka za dalje naoružanje vojske i građenje jadranske železnice. Zajam je zaključen 1909.g. u Francuskoj pri čemu je Austro-Ugarska bila samo nesrećni posmatrač "bez mogućnosti da se meša, kao što je to činila od 1904.g. do 1906. godine.

Austro-Ugarska je bila politički pobednik u aneksionoj krizi sa jakim turskim bojkotom svoje robe i posledicama srpske samostalnosti. To je bio razlog da obe strane potraže način ublažavanja dotadašnje zategutosti.

Tokom nekoliko poseta Beču krajem 1909.g. i početkom 1910.g. u svojstvu ministra spoljnih poslova, Milovan Milovanović je otvorio put sporazumu u trgovinskim pitanjima. Pregovori su vođeni u leto 1910.g., ali su se spoticali o srpski zahtev da se umesto uvozne količine mesa u Austro-Ugarsku dozvoli samo prevoz žive stoke iz Srbije preko susedne monarhije dalje u Evropu.

Zahtev je odbačen u Beču iz razumljivih razloga pošto bi još više doprinosio potpunoj ekonomskoj osamostaljenosti Srbije. Milovanović je u Beču iscrpne razgovore vodio sa austrijskim ministrom spoljnih poslova Erentalom, posle kojih, vrativši se u Beograd, kaže:

"Austro-Ugarska suzbija Srbiju u svim pravcima i stara se da joj oduzme uslove za nezavistan život. Srbija je u obruču Austro-Ugarske, Bugarske i Turske. Mogla se uspešno razvijati samo ako bi joj Austro-Ugarska pri tom pomagala.

19

Naprotiv, mora da traži sebi protiv nje podršku u slovenskoj Rusiji, koja opet misli samo na Bosfor i Dardanele. Podrška Rusije je u stvarnosti dovoljna samo uz podršku Francuske i pristanak Engleske. Mora se razbiti Austro-Ugarska saradnja i Bugarska pridobiti za balkanski sporazum i vojnu konvenciju protiv Austro-Ugarske"31.

Konačno je austrijsko-srpski ugovor bio zaključen 27. jula 1910.g. ali je bio još uži od ugovora iz 1908.godine. Stupanjem na snagu austro-srpskog trgovinskog ugovora od 24. januara 1910.g. bio je najzad završen carinski rat između dve zemlje.

Srbija je iz ovog sukoba uspela da izađe neporažena. Razbijajući nametnutu blokadu, srpska privreda je udarila temelje svojoj nezavisnosti od Austro-Ugarske, a posledice nezavisnosti na privrednom polju, odrazile su se i na političkom. to se već pokazalo u toku aneksione krize 1908.-1909.g., a još više se ispoljilo u vreme Balkanskog saveza i ratova od 1912.g. -1913. godine.

ANEKSIJA BOSNE I HERCEGOVINE

Nakon završetka oslobodilačkih ratova Srbije protiv Turske od 1876-1879.g. došlo je do sklapanja mira u San Stefanu u blizini Carigrada, 21. februara 1878. godine. Po ovom miru, čije je odredbe Rusija kao pobednik u tom ratu, izdiktirala Turskoj, stvorena je Velika Bugarska koja se prostirala od Dunava do Egejskog mora na jugu i od Crnog mora do Albanskih planina na zapadu. Ova Bugarska država pod kontrolom Rusije obuhvatala je celu Makedoniju i deo stare Evrope.

Srbija kao učesnica mirovnih pregovora, nije bila zadovoljna zaključenim mirom. Ni velike evropske sile, a pre svega Austro-Ugarska i Engleska, nisu se s njim slagale, jer su smatrale da je omogućio preterano jačanje uticaja Rusije na Balkanu.

Zato je San-Stefanski mir bio ubrzo izmenjen odlikama Berlinskog kongresa od 13. juna - 13. jula 1878. godine. Odlukom ovog kongresa uspešno je okončana borba Srpskog naroda, započeta davno, ustankom u Orašcu 1804.g. za nacionalno i socijalno oslobođenje i stvaranje nezavisne države. Međutim, i posle proširenja iz 1883.g. i kasnije, veliki deo srpskog naroda ostao je pod tuđisnkom vlašću - u Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Dalmaciji.

Odluke Berlinskog kongresa utiču i na odluke kneza Milana Obrenovića (1869-1889.g. da Srbiju još više veže za Austro-Ugarsku. Za Austro-Ugarske usluge i podršku na Berlinskom kongresu, Srbija je morala da učini mnoge privredne ustupke Austro-Ugarskoj. Neposredno po potpisivanju trgovačkog ugovora 1881.g. potpisana je u Beogradu 16. juna 1881.g. i Tajna konvencija koja je predviđala uzajamnu prijateljsku politiku.

Između ostalog, Srbija se u toj tajnoj konvenciji obavezala da na svom području "neće nikako trpeti politička, verska ili druga spletkarenja, koja bi imala protiv Austro-Ugarske monarhije, podrazumevajući tu i Bosnu i Hercegovinu i Novopazarski sandžak"33.

20

Za tu obavezu Austrija je bila sprečena da odmah prizna eventualni proglas Srbije kao kraljevine i da se založi kod drugih sila da i one to priznaju. Odmah posle sklopljene konvencije Srbija je 22. februara 1882.g. proglašena kraljevinom.

Pretenzije velikih sila za osvajanjem Turske i njenim rasparčavanjem, osujetili su mlađi turski oficiri, koji su uz pomoć vojske i svoje malobrojne buržoazije u julu 1908.g. izveli revoluciju, u istoriji poznatiju kao mladoturska revolucija. Ovaj državni prevrat u Turskoj stvorio je pogodnu priliku Austro-Ugarskoj da anektira Bosnu i Hercegovinu, što je još od ranije pripremano.

Proglašenje aneksije 16. oktobra 1908.g. predstavljalo je samovoljno kršenje odredaba Berlinskog kongresa. U oči aneksije Bosne i Hercegovine, proglašena je nezavisnost Bugarske, što je takođe bilo kršenje odredaba Berlinskog kongresa. "Neočekivano za celu evropsku diplomatiju, 16. oktobar 1908.g. u Beču je objavljena aneksija Bosne i Hercegovine, kao poklon caru Franji Josifu za šezdesetogodišnjicu njegovog stupanja na presto. U oči aneksije Bosne i Hercegovine proglašena je nezavisnost Bugarske"32.

Aneksija Bosne i Hercegovine ispoljila se u tri sukoba i to: austrijsko-turski; bugarsko-turski i austrijsko-srpski, a tim redom se i rasplamtala. Do februara 1909.g. Beč se neposredno sporazumeo sa Carigradom i pristao da plati materijalnu odštetu. Rusija se zauzela za Bugarsku i primila na sebe deo njenih materijalnih obaveza. Austro-ugarsko-srpski sukob najviše se i najdublje rasplamsavao da bi na kraju dobio najšire razmere.

Srbija je uputila silama-potpisnicama Berlinskog ugovora protestnu notu u kojoj je Srbija osudila aneksiju Bosne i Hercegovine i zatražila nadoknadu ukoliko bi Evropa priznala poništavanje Berlinskog ugovora. Aneksija je izazvala veliko uzbuđenje u Evropi, a posebno u Srbiji. Protestne povorke su ispunile beogradske ulice, a austro-ugarske zastave su spaljivane širom zemlje. Narod je bio spreman za ratovanje. Nezadovoljstvo je sve više raslo.

Osnovna težnja Srbije bila je da se teritorijalno spoji sa Crnom gorom, čime bi se, ne samo omogućilo njihovo ujedinjenje u budućnosti, nego bi se Bosna i Hercegovina pod Austro-Ugarskom odvojila od Kosova i Makedonije i tako bi bilo onemogućeno dalje nastupanje Habsburške monarhije prema jugu. Na Berlinskom kongresu 1878.g. Evropa je štitila Balkan od Rusije, sada ga je trebalo štititi od Austro-Ugarske.

Srbija je prihvatila tu obavezu, ali je tražila da joj se zato omoguće delovi preko teritorijalne brane koja bi se podigla između Austro-Ugarske i ostalih delova Balkana pod Turskom. Takva politika nije naišla na odziv ni u Srbiji, ni kod prijateljskih velikih sila.

U Srbiji je aneksiona kriza izazvala mnoge političke nedoumice. Obrazovan je srednji odbor narodne odbrane, s ciljem da se ujedine sve nacionalne snage i obrazujudobrovoljačke jedinice za predstojeći rat protiv Austro-Ugarske. Dvojna monarhija je već preduzimala posebne vojne manevre na granici prema Srbiji. Rusija je, takođe pružala otpor aneksionoj krizi, a zatim i Turska u kojoj se išlo dotle da je bojkotovana austro-ugarska roba. Turska je bila potrebna Srbiji protiv Austro-Ugarske, ali je

21

Turska tražila protivuslugu, podršku Srbije protiv Bugarske posle proglasa njene nezavisnosti.

Dok sporazum sa Turskom nije uspeo, aneksiona kriza je doprinela da se prevaziđe sukob, nastao 1907.g. sa Crnom Gorom povodom "bombaške afere", a koja je dramatično poljuljala odnose između dve države. Odnosi između Srbije i Crne Gore bili su napeti do te mere da su čak bili povučeni diplomatski predstavnici iz Beograda i Cetinja. Protiv apsolutizma kneza Nikole Petrovića u Crnoj Gori, borili su se studenti i omladina. Oni su bili spremni da atentatom uklone kneza. Sklopljena je zavera, koja je brzo otkrivena, a zaverenici izvedeni pred sud. Proces su nazvali "bombaška afera".

Nezadovoljstvo, izazvano aneksijom Bosne i Hercegovine, samo je za korak delilo Srbiju od rata. Crna Gora je bila spremna za rat. Diplomatski odnosi sa Srbijom odmah su uspostavljeni, tako da su obe zemlje jednoglasno prihvatile predlog za srpsko-crnogorski savez. Aneksiona kriza je dominirala, te je "u Srbiji skoro nečujno prošla još jedna kriza"34, koja bi u mirnijim okolnostima imala veće posledice.

Posle kratkotrajne vladavine, u martu 1909.g. prestolonaslednik Đorđe podneo je ostavku u korist mlađeg brata Aleksandra. "Đorđe je bio žrtva svoje preke naravi i neobuzdanog temperamenta"35, a osim toga, tokom aneksione krize, učinio je nekoliko poteza prema Austro-Ugarskoj, a koji su mogli biti iskorišćeni protiv Srbije.

Politički i privredni položaj Srbije krajem 1908.g. bio je veoma nepovoljan. Srbija je u januaru 1909.g. predložila da Bosna i Hercegovina dobije autonomiju pod vrhovnom vlašću Turske, ali taj predlog nije dobio širu međunarodnu podrušku. U isto vreme Austro-Ugarska se sporazumela sa Turskom i pristala da plati materijalnu odštetu za nasilno prisvajanje suverenih sultanovih prava u Bosni i Hercegovini. Tako je Turska praktično prihvatila aneksiju.

Srbija je htela da izbegne neposredne razgovore sa Austro-Ugarskom, te je stoga 10. marta 1909.g. preko cirkularne note izjavila da morala izazvati rat i da pitanje Bosne i Hercegovine i njegovo rešenje ostavlja velikim silama. Austro-Ugarska nije bila zadovoljna tom izjavom, pa je počela vojne pripreme protiv Srbvije, a uz to je od nje tražila da ova jasno prizna aneksiju.

Austro-Ugarski planovi bi se odvijali u etapama. Okupacija Bosne i Hercegovine trebala je biti pretvorena u formalnu aneksiju, a zatim je trebalo zaratiti protiv Srbije i najzad osvojiti put za Solun. Austrija je otpočela mobilizaciju svojih trupa na srpskoj granici, marta 1909. godine. Nemački ministar spoljnih poslova, Bilov uputio je 21. marta 1909.g. u Petrograd ultimativni zahtev Rusiji da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine. Rusija nije bila sprema za rat iz razloga što je tek završila rat sa Japanom 1905.godine. Zato je carska vlada dala traženu izjavu.

U istom ultimatumu Bilov je tražio da Rusija izdejstvuje od Srbije priznanje aneksije BiH i nedvosmisleno pripretio da će u protivnom zaratiti protiv Srbije. Ne osećajući se spremnom da pomogne Srbiji, a ne nailazeći ni na podršku Engleske i Francuske, Rusija je morala da popusti.

22

POSLEDICE ANEKSIONE KRIZE U SRBIJI

Dovedena u nezavidan i bezizlazan položaj, srpska vlada je 18. marta 1909.g. morala dati izjavu, koja je inače bila sastavljena u Beču i poslata na potpis u Beograd, da prizunaje i prihvati aneksiju BiH, da će se odreći svakog daljeg protesta, te da će u budućnosti promeniti svoju politiku prema Austro-Ugarskoj. Sve ovo, nije bilo ništa drugo do kapitulacija Srbije u posebnom izdanju.

Ono što je Srbija mogla da uradi u tom trenutku jeste, da uz podršku naroda veže bosansko pitanje za srpsko i jugoslovensko i da pred Evropom pokaže svoje pravo lice da se bori za sudbinu svojih sunarodnika u Bosni i Hercegovini. Istorijski gledano, aneksiona kriza bila je prekretnica koja je sve događaje samo usmeravala i ubrzavala prema ratu. Svima je postalo jasno, a pogotovu Srbima u Srbiji i izvan nje, da se konačno oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda može ostvariti samo rušenjem Austro-Ugarske i konačnim proterivanjem Turske sa Balkanskog poluostrva, što je takođe trebalo biti veoma važna stavka ovog istorijskog i političkog razdoblja.

Za razliku od Rusije, Nemačka odlučno staje uz svoju saveznicu koja je u stvari bila neka produžena ruka u okviru Dranq nach osten - prodora na istok, a vojnički nespremna Evropa je ustuknula pred tom bahatošću.

Sukob koji je zbog aneksije izbio između Rusije i Austrije završio se porazom Rusije u koju je Milovan Milovanović, tadašnji ministar spoljnih poslova, poslao Pašića da proveri svoju tvrdu veru u njenu spremnost i mogućnost da "skoči u vodu i vatru" za Srbiju. Ruski ministar Izvoljski je smatrao da Nikola Pašić hoće da rovari protiv njega. Pašić je prvo nailazio na sugestije, da ne izaziva sudbinu, već mirno prihvati sve Austrijske ultimatume. Čarikov, a za njim i Izvoljski izjavili su da će podržati sve srpske zahteve pa i autonomiju Bosne i Hercegovine, što su zaboravili čim su pročitali nemački ultimatum i priznali aneksiju, a za njima je morala i naša vlada 31. marta 1909.g., uz izjavu da srpski interesi nisu povređeni aneksijom i da će se ubuduće držati lojalno prema susedu i vratiti vojsku u redovno stanje.

Pod pritiskom Nemačke, Rusija je i bez konferencije za koju Austrija nije htela ni da čuje dok se ne prizna svršen čin, dakle i bez nadoknade za sebe i Srbiju - priznala aneksiju.

Austrija i Bugarska su više izgubile no što su dobile čega nije bio svestan ni austrijski ministar spoljnih poslova Erental, dok je primao grofovsku titulu za zasluge u ameksiji, kada je ponovio:

"Veličanstvo, put na istok je otvoren. Naša javnost vidi samo poniženje Srbije, koje prebacuje ministru spoljnih poslova, koji kao i Evropa, dodatnu izjavu smatra za gorku pilulu koju je morao progutati, a ne kao kapitulaciju. Skupština i vlada sagledavaju realno situaciju: Rusija je pre Austrije obelodanila strah od rata zbog čega je i izgubila bitku, kako smo mi svoju sudbinu vezali za nju, njen poraz zahvatio je i Srbiju"36.

23PRIVREDNI PREPOROD SRBIJE

KAO POSLEDICA CARINSKOG RATA Najveći značaj za razvoj srpske privrede na početku XX veka imao je carinski

rat sa Austro-Ugarskom koji je izvazvao čitav niz posledica i pomeranja u svim granama privrede.

Privreda Srbije u prvoj deceniji XX veka razvijala se pod uticajem spoljnog faktora, a koji je bio izražen u pokretu evropske agrarne zaštite, u prodoru stranog kapitala na balkan i veoma oštroj konkurenciji velikih sila u ovom razdoblju imperijalizma za balkansko i tursko tržište, kao i pod dejstvom unutrašnjeg faktora, koji je bio oličenje dalje nagomilavanja damaćeg kapitala. U ovim uslovima počinje da se ubrzano razvija srpska privreda.

Prekid trgovinske razmene u carinskom ratu sa zemljama dvojne monarhije, uslovio je da srpski trgovci pojačaju izvoz na drugim tržištima Sredozemlja i Zapadne evrope, i osnaže unutrašnju trgovinu. Razvoju unutrašnje trgovine mnogo je doprinela izgradnja novih železničkih pruga koje su upotpunile železničku mrežu tadašnje Srbije.

Područje grada Beograda i sam grad, pored toga što je bio prestonica, politički i kulturni centar zemlje, postao je i najveće trgovačko središte u zemlji. Njegov položaj na obali Dunava uslovio je da postane i veliko pristanište, kao i Smederevo, preko kojih se izvozila sva roba koja je koristila tzv. "Dunavski put". U unutrašnjosti, značajni trgovački činioci bili su Niš i leskovac. Niš zbog bugarskog a Leskovac zbog Solunskog pravca.

Carinski rat je nametnuo neočekivano teške uslove za privredni opstanak Srbije. Srpska vlada je morala da reaguje hitno u pronalaženju novih trgovačkih puteva i tržišta. To je doprinelo naglom privrednom preporodu i porastu izvoza gotovih proizvoda na evropsko tržište, što se vidi iz sledećeg:37

Godina I z v o z Uvoz (u milionima dinara) T r a n z i t U k u p n o1903. 64 38,6 32,3 134,91906. 71 44,3 48,6 164,51910. 98,3 84,6 57,7 240,8

Što se industrije tiče, poznato je da su za njen razvoj potrebna tri uslova i to: sirovine, radna snaga i kapital. Srbija je posedovala sirovine i radnu snagu, kapital je morala da uvozi sve dok se nije pojavio višak domaćeg kapitala u trgovini koji je počeo da prelazi u industriju. Početak razvoja srpske industrije bio je otežan industrijskim suparništvom najrazvijenijih evropskih država među kojima je Austro-Ugarska imala vodeću ulogu.

Carinski rat od 1906-1910.g. je uglavnom udaljio Austro-Ugarsku konkurenciju što je omogućilo razvoj domaće industrije. Država je imala veliku ulogu u industrijskom napretku zemlje. Poseban razvoj zabeležile su: mlinarska, pivarska, industrija kože, šećera, tekstila, stakla i drugo.

24

godina broj preduzeća konjska snaga radnika vrednost proizvoda 1904. 93 3.690 4.623 8,9 mil.din.1910. 428 24.030 16.095 74,3 mil.din.

To je još uvek bio samo početak industrijskog razvoja. Da bi se brže razvijala morala je da postoji jača potrošaka moć srpskog tržišta, što nije bio slučaj. Standard seoskog stanovništva bio je ograničen, oskudice većeg kapitala bile su osetne kao i nesigurnost koju su prouzrokovale stalne političke i nacionalne krize na Balkanu u prvoj deceniji XX veka. Strani kapital se najviše osećao u rudarstvu koje je posebno bilo razvijeno zbog kvalitetne rude i uglja, kao što su Borski rudnik bakra, rudnik kamenog uglja Rtanj, Zajača, Senjski rudnici i drugo.

godina veličina poseda u hektarima (u procentima)1-5 ha 5-10 ha 10-20 ha 20-50 ha preko 50 ha

1889. 72,60 20,31 6,03 1,00 0,061897. 54,65 27,55 13,91 3,62 0,271903. 51,42 31,68 19,03 4,86 0,34

Srbija je u ovom razdoblju zadržala obeležje malog seoskog poseda. Seljak-posednik je najčešće imao od 2.5 hektara zemlje. Onaj ko je imao više od 10 hektara smatrao se krupnim zemljišnim vlasnikom.

Poljoprivreda je bila osnovna privredna grana, ali je bitno zaostajala za razvojem trgovine i industrije. Carinski rat koji je vođen u interesu spoljne trgovine i industrije, doveo je srpsku poljoprivredu u krizu, a otežani uslovi izvoza oborili su cene poljoprivrednih proizvoda, dok su cene industrijskih proizvoda rasle.

Teškoće u izvozu žive stoke, koje je nametnuo carinski rat, primirale su seljaka da težište svoje proizvodnje prenese na zemljoradnju, pa se u kritičnim godinama rata naglo proširila površina obradive zemlje. Oskudica u kreditima, posebno je pogađala poljoprivredu zbog slabog porasta mehanizacije i nestabvilnosti u privredi i politici države uopšte. Srbija je u poljoprivrednom pogledu daleko zaostajala za razvijenim zemljama Evrope. Zemlja se slabo đubrila, plitko orala i četo sejala bez obzira na plodorod.

Posledice siromaštva seljaštva, ogledale su se u neispunjavanju poreskih obaveza. "Seljak je najpre proizvodio za sopstvenu potrošnju, pa tek onda je višak proizvoda nosio na tržište"38 .

Godina Proizvodnja u ratarstvu (u vagonima)

Proizvodnja u stočarstvu(po grlu krupne i sitne stoke)

1/3 namenjena izvozužitarice stoka

1903. 70.782 5.162.842 23.593 1.720.949Jedna trećina bila je namenjena izvozu.

25

DEMOGRAFSKE I SOCIJALNE PRILIKE U SRBIJI OD 1903-1912.GODINE

Površina kraljevine Srbije od Berlinskog kongresa do Balkanskih ratova iznosila je oko 54.000 km2.39. Na tom prostoru živelo je približno 1.901.700 stanovnika. Gradski živalj je činio 12,41% ukupnog broja stanovnika, dok su ostali naseljavali seoske sredine. Prirodni priraštaj u tom mirnodopskom periodu bio pozitivno veoma visok, ali je broj stanovnika uvećavan i doseljavanjem iz turskih krajeva Stare Srbije, Makedonije i dr. Broj stanovnika u gradovima i varošima se znatno uvećavao na račun seoskog življa, i ako su varošice imale više seoskih obeležja, njihovi žitelji su svrstavani u gradsko stanovništvo. gradova je bilo veoma malo, ukupno pet po popisu od 1903. godine to su: Beograd, Niš, Kragujevac, leskovac i Požarevac, sa više od 10.000 stanovnika a ostalih trinaest imaju od 5-10 hiljada stanovnika.

godina stanovnika 1890. 2.185.4481895. 2.341.6751900. 2.529.196 1905. 2.983.952

Kulturno-obrazovnih institucija, škola, fakulteta, akademija i drugo, bilo je veoma malo i to uglavnom u Beogradu i drugim većim gradovima, pa je nepismenost bila zastupljena sa oko 80% ukupnog broja stanovnika.

godinabroj varošii varošica

Uk. stanovn.varoš

Uk. stanovn.selo

U %varoš selo

1890. 77 (21+56) 286.446 1.875.495 13,02 86,801900. 81(24+57) 351.015 2.141.867 14,80 85,921906. 98(31+67) 391.405 2.248.768 16,91 83,09

Nacionalni sastav stanovništva bio je veoma složen. U pograničnim pojasevima u ovom periodu živeo je još uvek veliki broj muslimanskog (albanskog i turskog), jevrejskog i bugarskog stanovništva. Pored njih, u neznatnom broju živeli su Cigani, nemci, Rumuni, Grci i dr. Centralni deo kraljevine bio je etnički čist, naseljen isključivo Srbima. Najzastupljenija veroispovest bila je hrišćanska pravoslavna, a zatim muslimanska, katolička, protestantska i dr.

U prvoj deceniji XX veka Srbija je bila izrazito poljoprivredna zemlja sa sitnim zemljišnim posedom kao dominantnim. "Bez upotrebe agro-tehničkih sredstava, prinosi su bili veoma niski. Krčenjem šuma, uvećavale su se obradive površine, te je i proizvodnja ratarskih kultura rasla. Izvoz pšenice je sa 14.700 tona 1875.g. porastao na 91.600 tona 1906.godine"40. Stočni fond se smanjivao srazmerno smanjenju površina za ispašu stoke. Uz poljoprivredu, zanatstvo je zauzimalo visoko mesto u

26

privrednim delatnostima stanovništva. Većina zanatlija bila je organizovana u esnafe, koji su obuhvatali i stare, a i nove zanate. Pred suparništvom strane i domaće industrijske robe, kao i novih zanata, stari zanati su se povlačili u seoske sredine i postepeno opadali.

Industrijska revolucija koja je zahvatila Srbiju poslednjih decenija XIX veka stvorila je i radničku kladu kao novi društveni sloj. Buržoazija se sve više raslojavala na krupnu i sve više srednju i sitnu kako u redovima trgovaca i zanatlija tako i u redovima poljoprivrednog stanovništva.

Malobrojna inteligencija (uglavnom školovana u inostranstvu) imala je veoma veliki uticaj u društvu od 1903-1912.g. Najveći broj intelektualaca nalazio se u državnoj službi: u upravi, sudstvu, vojsci, prosveti, zdravtvu, novinarstvu i dr. Najmanji broj intelektualne klase pripadao je advokatima, privatnim lekarima i dr. Najmoćnija je bila birokratska inteligencija iz redova sudstva i policije, pogotovu ako je bila vezana za političku stranku na vlasti.

U narodu su poseban ugled imali pop i učitelj, posebno kad su udruženi s nekim od uglednijih seoskih domaćina ili trgovaca. Sa naglim razvojem privrede, kulture i nauke, rastao je i broj pismenih i školovanih, pa se stoga i kulturno-obrazovni nivo stanovništva stalno menjao u pozitivnom smislu, pogotovu sa osnivanjem univerziteta u Beogradu 1905. godine.

KULTURA I NAUKA U SRBIJI OD 1903-1912. GODINE

Građanski parlamentarizam i politička demokratija uvedeni 1903.g. obezbeđivali su slobodno kulturno stvaralaštvo i naučnu delatnost. U tim uslovima kultura je doživela značajan napredak. Njegovi nosioci bili su Sprska kraljevska akademija, osnovana davne 1886.g. i Beogradski univerzitet osnovan 1905.g. Srpska kraljevska akademija nastala je od srpskog učenog društva koje svoje korene ima iz 1842.g. kao društvo srpske slovesnosti.

Srpska akademija nauka i umetnosti : SANU, je nacionalna ustanova stoga što u svojoj naučnoj delatnosti glavnu pažnju posvećuje istoriji srpskog naroda, njegovom jeziku i književnosti, životu i etničkim osobenostima, jednom rečju nastavlja ono što je u prošlom veku započeo Vuk Karadžić i njegovi naslednici. Akademija i Univerzitet su u to vreme bile jedine dve visokoobrazovne institucije koje su okupljale najveći broj kulturnih i naučnih radnika, pomagale i usmeravale njihov rad. Nastava na univerzitetu bila je visokom, evropskom nivou.

Poznata imena iz oblasti pojedinih nauka bila su: Jovan Cvijić (Geografija i Socijalna psihologija); Mihajlo Petović - Alas (Matematika); Nikola Tesla - fizika, Milutin Milanković - (Astronomija); Mihajlo Pupin - telefonija, Stojan Novaković - (istorija); Vladika Nikolaj Velimirović (Teološke nauke).

U tehničkim dostignućima primat su imali Nemci i Austrijanci, ali privredno-politički preokret od 1906.g. učinio je da Srpski intelektualci sve više odlaze na

27

školovanje u Pariz. Francuske kulturno-naučne struje osećaju se i kod nas sa povratkom naših svršenih studenata.

Francuski romantizam oseća se i u književnosti. Među književnim časopisima ističe se "Srpski književni glasnik" koji je osnovan 1901.g., a osnovao ga je i bio njegov urednik profesor književnosti na Beogradskom univerzitetu Jovan Skerlić. Moderna francuska književnost bila je i smernica u radu Bogdana i Pavla Popovića u razvoju srpske književnosti.

Srpski pesnici, čiji su stihovi obilovali rodoljubljem i patriotizmom bili su Jovan Dučić, Milan Rakić, Aleksa Šantić i dr. Među satiričarima i komediografima isticali su se Radoje Domanović i Branislav Nušić.

Iz oblasti muzičke umetnosti, elemente narodnog stvaralaštva pretvorio je u neprivaziđena dela, horovođa i kompozitor Stevan Stojanović - Mokranjac.

Poseban kulturni, naučni i umetnički doprinos u ovom periodu dali su Jovan Cvijić, Jovan Dučić i Petar Kočić.

LIČNOSTI KOJE SU OBELEŽILE DECENIJU 1903-1912.GODINE (u oblasti politike, diplomatije, kulture i nauke)

Petar I Karađorđević (napred navedeno).

Nikola Pašić (Zaječar 19.XII 1845.g.)-10.XII 1926. Beograd), političar - šef Radikalne stranke i dugogodišnji vlade u Srbiji i Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Svoju političku karijeru je otpočeo kao pristalica socijalističke i radikale - demokratske ideologije Svetozara Markovića i njegovog pokreta protiv apsolutističke vladavine dinastije Obrenovića. Često je optuživan i proganjan zbog Timočke bune 1883.g., atentata na kralja Milana Obrenovića 1899. godine. Na čelu vlade će biti i u vreme I svetskog rada. Odlučujuću ulogu kao političar i diplomata imaće 1918.g. u formiranju kraljevine Srba i Hrvata. U svojoj diplomatskoj karijeeri biće oslonjen na Rusiju i francusku, dok će se u zemlji desiti veoma krupni događaji: svrgavanje dinastrije Obrenovića, prevrat u spoljnoj politici Srbije 1903.g., Balkanski i I svetski rat, Stvaranje kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i drugo.

Dr. Milovan Milovanović (1963-1912), radikal, vrsni pravnik, diplomata i publicist. Čovek iz senke Nikole Pašića. Kosmopolita sa vizonarskim sposobnostima. U našoj istoriografiji mu je često osporavana vrednost.

Njegovom zaslugom se ime naše države našlo na stranicama evropske štampe i na dnevnom redu diplomatskih salovna evropskih dvorova iz koji nije ni izlazilo do konačnog rešenja srpskog pitanja, koje je takođe on formulisao i afirmisao u burnim godinama sa kraja prve i početka druge decenije ovog veka. U periodu od 1908-1912.g. biće srpski ministar spoljnih poslova u vremenu Carinskog rata i aneksione krize.

Jovan Cvijić je bio po svojoj stručnosti geograf, profesor Beogradskog univerziteta i predsednik SANU. Osnivač je naučne geografije kod nas. U mnoštvu njegovih naučnih radova najznačajnija su ona iz oblasti morfologije i hidrografije

28

dinarskog i drugih kraških predela. Objavio je preko sto naučnih dela i rasprava na srpskom, francuskom i engleskom jeziku. Bio je počasni doktor pariske Sorbone i praškog univerziteta, a od geografskih društava iz Londona, Pariza i drugih gradova u znak priznanja odlikovan je zlatnim i srebrnim medaljama.

Jovan Dučić (1871-1943) bio je srpski književnik, učitelj, ambasador, diplomata, patriota, pesnik izgnanik. Najveći deo svog života proveo je daleko od rodnog Trebinja saživljavajući sve patnje svojih Srba u dalekoj Hercegovini. Umro je u Americi gde je i sahranjen uz poslednju želju da njegovo telo bude preneto u rodni kraj na brdu Leutar o kome on sa setom priča: "Veliki breg Leutar koji se diže iznad mog rodnog Trebinja, kao modro platno između neba i zemlje, nosi ilirsko ili grčko ime, po reči elifterija, što znači slobode. Sa ovog se brega vidi na vedrom danu, preko mora koje je u blizini, obala Italije. Taj veliki vidokrug, koji nije bio bez uticaja na moj zavičaj i njegove ljude"41.

Čitav svoj život posvetio je srpstvu i borbi za njegov opstanak i prosperitet. Poznavajući dobro namere Austro-Ugarske, Dučić predočava Srbima predstojeću opastnost: "Austrija preti da nam razbojnički otme Bosnu i Hercegovinu, njeni državnici već su smislili način da jednu hajdučku otimačinu proglase državnim aktom, a njeni bataljoni već su se uputili u srce nesrećnih srpskih zemalja da na prvi mig uguše uzvik bola i očaja naše ojađene braće, Bosanaca i Hercegovaca.

Ne samo što nećemo ostati ravnodušni, već ćemo ići i dalje. Mi ćemo se danas sabrati na veliki narodni miting da iskažemo svoju gotovost, da ćemo založiti sve, da ćemo žrtvovati čak i slobodu ovog parčeta zemlje pred opasnošću koja hoće da potkopa temelje našem državnom opstanku i našoj budućnosti. U ime srpstva, pred Knežev spomenik, danas u Beogradu, u 3 časa popodne"42.

Petar Kočić (1873-1916) rođen u Zmijanju - Bosna i Hercegovina, bio je poznati književnik i borac protiv Austro-Ugarske okupacione vlasti u Bosni i Hercegovini. U svojim poznatim delima kao što su "Jablan", "Jazavac pred sudom" i druga, mogu se uočiti otpor protiv okupatora i težnja za slobodom i nezavisnošću Srba na ovim prostorima.

29ZAKLJUČAK

Majskim prevratom 1903.g. Srbija je postala ustavna parlamentarna monarhija. Javno mnenje demokratski raspoloženo, vladarska samovolja ukroćena, a Srbija postala jedna od najdemokratskijih država na Balkanu. Od pretežno seljačke zemlje vremenom će izrasti u državu građanske buržoaske klase. Kulturno-obrazovni nivo se ubrzano menja u pozitivnom smislu.

Zbog velike zasluge u učvršćenju buržoasko-demokratskih ustanova u Srbiji, oficirski kor se bavio i politikom nekad sa više, nekad sa manje uspeha. Vojska je toliko veliki uticaj imala, da ni kralj Petar I, a ni Radikali koji su došli na vlast nisu često uspevali da je stave pod svoju kontrolu.

Dolazi do velikog raskola u komandnom kadru, iz tog razloga što su oficiri-zaverenici imali "odrešene ruke" a ostali oficiri želeli da služe kralju i narodu. Sve se to pretvorilo u poznato "zavereničko pitanje" zbog koga će Srbija imati velikih problema i na spoljnopolitičkom planu.

U periodu od 1906-1910.g. Srbija se našla u Carinskom ratu, iz koga je izašla kao pobednica uz velike napore za pronalaženjem novih trgovačkih puteva i tržišta, što je omogućilo njenu privrednu samostalnost i vrži ekonomski razvoj.

Pored svih ovih nedaća i kriza, Srbiju je u periodu 1908-1909.g. zadesila i aneksiona kriza, u kojoj je ona srpsko pitanje "obelodanila" Evropi i pretvorila u evropsko. Rusija je, i ako uz Srbiju u ovoj krizi, morala da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine zbog velikog pritiska Austro-Ugarske i nespremnosti za rat, ako bi do njega došlo u slučaju da se drži po strani.

Izgubivši saveznika i Srbija je morala da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine. Kriza, izazvana aneksijom, nije rešena, već je samo odložen rat koje je bio na pomolu između Srbije i dvojne monarhije.

U tom "prividnom miru" Srbija se okrenula savezništvu sa Crnom Gorom, Grčkom i Bugarskom stvorivši savez 1912.g. u borbi protiv istog neprijatelja, trule, ali još uvek "žive" Turske monarhije. Cilj je bio oslobođenje srpske braće u Makedoniji, Kosovu i Sandžaku. To je bio razlog za I balkanski rat 1912.g. iz koga saveznice izlaze kao pobednice. Bugarska se pretvara u protivnika, izazivajući II balkanski rat, zarad proširenja svojih granica na račun Srbije i ostvarenja svoje "Velike Bugarske" iz 1878.g. Srbija i ovde izlazi pobednički, ali sa skupo plaćenom pobedom: velikim brojem žrtava, materijalnom štetom i velikom krizom kao posledicom dva uzastopna rata.

Austro-Ugarska pomno čeka ovu ekonomsku krizu u Srbiji, i pretvara "prividni mir" u vojnu agresiju, ultimativnom objavom rata 23. jula 1914. Protiv svoje volje, Srbija ulazi u I svetski rat, iz koga će izaći tek 1918.g., kao pobednica. Rušenjem Austro-Ugarskog carstva, uspela je da oslobodi sve Srbe na Balkanu, ujedinivši ih u zajedničku monarhiju, kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, proglašenu 1. decembra 1918.g. i međunarodno priznatu. Parlamentarizam i demokratija dozvolili su razvoj nauke i kulture na svim poljima. Nevolje Srbije i njena velika želja za opstankom i nezavisnošću, odražavala se i u kulturnom i naučnom stvaralaštvu kroz nenadmašna dela kulturnih, umetničkih i naučnih stvaralaca prve decenije XX veka.

30N A P O M E N E

1. Tasa Milenković, Srbija na spoju dva veka, Beograd 1991, str. 439.2. J. Milićević, Prilog poznavanju porekla srbijanskog parlamentarizma, Beograd

1970, str. 622-624.3. Ž.Živanović, Politička istorija Srbije, II, str. 389.4. Istorija srpskog naroda, VI/1, Beograd, 1994. str. 141.5. M. Vukomanović, Prva godina novog ustava, od jednog radikalca, Beograd 1889.,

str. 145.6. V.Čubrilović, Istorija političke misli; A. Radenić, iz stranačkih programa posle

Majskog prevrata 1903. IG, 1960. broj 1-2, str. 110.7. D.Đorđević, Srbija i Balkan na početku XX veka, Jugoslovenski narodi, str. 209.8. Slobodan Jovanović, iz istorije književnosti I i II tom, izdanje BIGZ, Beograd,

1991. str. 534.9. Stenografske beleške Narodne Skupštine, I 1907. str. 102.10.Slobodan Jovanović, n.d. str. 536.11.Milovanovićeve refleksije na temu - Austrija i Balkan, 1-44-12.D. Janković, n.d. str. 194. 13.Istorija srpskog naroda, VI/1, Beograd 1994. str. 36.14.ISTO; VI/1, Beograd 1994. str. 3615.J.M. Prodanović, Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji, Beograd, str. 265.16.Dr. Sergije Dimitrijević, Socijalistički radikalni pokret u Srbiji, 1870-1918. str.

93.17.ISTO - STR. 103.18.ISTO - STR. 104.19.V. Ćorović - Istorija Srba III, Beograd 1989. str. 128.20.Istorija srpskog naroda, VI/1, Beograd 1994. str. 61.21.ISTO, str. 160.22.V. Ćorović, n.d. str. 132.23.ISTO, str. 143.24.ISTO, str. 157.25.D. Đorđević, Carinski rat, str. 317.26.Zbirka trgovinskih ugovora, Ministarstvo finansija, Beograd 1908. str. 96.27.D.Đorđević, n.d. str. 504.28.Istorija srpskog naroda, str. 164.29.Stenografske beleške Narodne Skupštine, VI (1906), str. 3314.30.Istorija srpskog naroda, n.d. str. 162.31.Sl. Jovanović, Milovan Milovanović, razgovori u Beču sa Leksom Erentalom i

zaključci, str. 243-244.32.J. Milićević, Javnost Beograda prema aneksiji Bosne i Hercegovine,

Jugoslovenski narodi, str. 549.33.Istorija srpskog naroda, str. 131.34.V. Ćorović, n.d. str. 134.

3135.N.D. str. 134.36.D.Popović, Milovan Milovanović i aneksija SKG 1938., 53, str. 307.37.V.Ćorović, Odnosi između Srbije i Austro.Ugarske u XX veku, Beograd, 1938.

str.115.38.Istorija srpskog naroda, str. 104.39.M.Milićević, Kraljevina Srbija, novi krajevi, Beograd 1884. XV, str. 185.40.Istorija srpskog naroda n.d. str. 941.Jovan Dučić, Jutra sa Leutara, Beograd, 1998., predgovor.42.Članak "Politike", 23. septembar 1908. godine.

32

S A D R Ž A J

1. Uvod…………………………………………………………………….. 12. Srbija na spoju dva veka (XIX-XX)…………………………………….. 13. Dolazak kralja Petra I Karađorđevića na vlast………………………….. 24. Parlamentarizam u Srbiji………………………………………………... 35. Podeljenost u Radikalnoj stranci - Samostalci………………………….. 46. Liberalna stranka i njena delatnost……………………………………… 77. Naprednjačka stranka…………………………………………………… 88. Radnički pokret i Srpska socijal-demokratska stranka…………………. 109. Delatnost SSDP od 1903-1912. godine………………………………… 1110.Carinski rat od 1906-1910. godine……………………………………... 1311.Aneksija bosne i Hercegovine………………………………………….. 1912.Posledice aneksione krize………………………………………………. 2213.Prevredni preporod Srbije kao posledica Carinskog rata……………….. 2314.Demografsko-socijalne prilike u Srbiji 1903-1912. godine…………….. 2515.Kultura i nauka………………………………………………………….. 2616.Ličnosti koje su obeleđile deceniju……………………………………… 2717.Zaključak………………………………………………………………... 29

33L I T E R A T U R A

1. Vukomanović M., Prva godina novog ustava, Beograd, 1889.2. Dimitrijević Dr. Sergije, Socijalistički radnički pokret u Srbiji, 1870-1918.,

Beograd, 1953.3. Dučić J., Jutra sa Leutara, Beograd, 1998.4. Đorđević D., Srbija i Balkan na početku XX veka, Jugoslovenski narodi, Beograd5. Đorđević D., Carinski rat, Beograd6. Živanović Ž., Politička istorija Srbije, Beograd, II tom7. Zbirka trgovinskih ugovora, Ministarstvo finansija, Beograd, 1908.8. Istorija srpskog naroda, SKZ, Beograd, 1994., knj. VI, tom I-II9. Jovanović Sl., Milovan Milovanović, Razgovori u Beču sa grofom Leksom

Erentalom i zaključci, Beograd 1911.10.Jovanović Sl., Iz istorije književnosti, I i II tom, BIGZ, Beograd 1991.11.Jovanović Sl., Milovanovićeve refleksije na temu - Austrija i Balkan - Bgd 1911.12. Jovanović Sl., Stenografske beleške Narodne Skupštine, Beograd 1907. (I)13.Janković D., Srbija u I polovini XX veka, Beograd 1964.14.Milićević J., Javnost Beograda prema aneksiji Bosne i Hercegovine,

Jugoslovenski narodi, Beograd15.Milićević M., Kraljevina Srbija (novi krajevi), Beograd 1884.16.Milenković T., Srbija na spoju dva veka, Beograd 1991.17.Milićević J., Prilog poznavanju porekla srbijanskog parlamentarizma, Bgd 1970.18.Popović D.,Milovan Milovanović i aneksija, Beograd 1938.19.Prodanović JM., Ustavni razvitak i ustavne borbe u Srbiji, Beograd 1921.20.Ćorović V., Odnosi između Srbije i Austro-Ugarske u XIX veku, Beograd 1938.21.Ćorović V., Istorija Srba III, Beograd 989.22.Čubrilović V. Istorija političke misli u Srbiji, Beograd 1960.23.Članak "Politike" 1908., 23. septembar.

SPISAK KARATA I GRAFIKONA

1. Istorija srpskog naroda, str. 123.2. N.D.,str. 159.3. Đorđević D., Carinski rat, str. 38.4. Istorija srpskog naroda VI/I, str. 175.5. N.D., str. 176.6. N.D.,str. 99.7. N.D., str. 98.8. N.D., str. 97.9. N.D., 99.10.N.D., 195.