sadržaj · brak i porodica (9) andrew ussher. 6 vreme iskoristi sa porodicom, nego da se poduzima...

1 reč istine 1/2011

Sadržaj

Reč istine

Broj 1/2011 Godina X.

Izlazi tromesečno.

Izdavač: Hristova Crkva Braće

Lokalna crkva Sremska Mitrovica

Časopis REČ ISTINE šaljemo svakome besplatno.

Troškovi štampanja i širenja časopisa isključivo se podmiruju iz dobrovoljnih

priloga Božjega naroda.

Hrišćanske zajednice i pojedinci, kojima Gospod stavi na srce da uzmu

udela u ovom radu, mogu poslati svoje priloge na adresu redakcije.

Adresa redakcije:Janka Kralja 4

21470 Bački PetrovecPAK 395416

Srbija

Veb stranica:www.slovopravdy.com

E-mail: [email protected]

Odgovorni urednik:Jan Ribar

Štampa:

Temelji (10) 2

Brak i porodica (9) 5

Jelisije (2) 8

Budućnost sa Hiljadugodišnjem Carstvom ili bez njega? (2) 11

Meni za spomen 14

Odeća za hrišćane u današnjem svetu 16

„Koliko je bezakonja i grijeha mojih?“ 19

2

Temelji (10)W. S. Stevely, Ayr

ON JE GLAVA TELA

Gospod Isus ima potpun autoritet nad celim stvorenjem. Kao njegov

Tvorac i Održavatelj, budući je On zbog kojega to stvorenje uostalom i postoji, On je rođen prije svake tvari. (Kol. 1:15) On poseduje taj isti polo-žaj u Crkvi. Kroz krv Njegovog krsta On ju je postavio. On je održava - drži i uostalom ona je za Njega baš kao što je i nevesta za svoga muža. (Efež. 5:23, 25-27) Metafora upotrebljena za opis odnosa između Hrista i crkve nije samo ona o nevesti nego i ona o telu. (Efež. (4:16) Spasenje nas večno vezuje za Hrista i postali smo udovi Njegovog tela. Vezani smo za Njega isto tako kao što su vezani naši udovi za naša vlasti-ta tela. Slika je upotrebljena da prikaže da se naš duhovan život nalazi u Njemu i upravljan je Njime. Svaki verujući od dana Duhova sve do Uzeća crkve ud je te organske celine.

Sada u ovom momentu mnogi koji su uzverovali već se nalaze u nebu. (2.Kor. 5:8) Apostoli i njihovi nastup-nici otišli su prije nas „koji smo živi ostali”. Doći će vreme kada ćemo svi biti sa Njime. (1.Sol. 4:15-17) Ovo je naglašeno u slici o nevesti u Efež. 5: „Kao što i Hristos ljubi crkvu, i sebe

predade za nju… Da je metne preda se… koja nema mane.“ (25-27)

U ovom kratkom članku upotrebl-javam reč „crkva“ jer je lakše kod citi-ranja Pisma. No, svestan sam, da je „skupština“ bolji izraz, iako je ta reč često nejasna čitaocu koji ne pozna-je Pismo. Mnoštvo koje se je pobuni-lo u Efezu (Djela 19:28-41) odslikava značaj. Pagansko mnoštvo se je okupilo u ime božice Dajane. To je bila „skupš-tina.“ (st.32) Gradski pisar je apelirao da stvari budu rešene „na pravoj skup-štini“ (st.39), sazvanoj u ime grada. Skupština je dakle grupa sazvanih ljudi. Naročito ono što ih je sazvalo jeste ime, ili bolje rečeno osoba - auto-ritet koji je i središnja tačka skupa. Mi smo okupljeni u ime Gospoda Isusa.

Da je On glava, neopozivo je. Kao Glava, On koji dade Sebe brinuće i hra-niće Svoju nevestu i za uzvrat očekuje ljubav, predanost i poslušnost. Kada će konačno cela crkva biti zajedno u nebu, tamo neće biti mogućnosti za udaljavanje. Tamo će zauvek biti verna Njemu.

Izvor pometnje u razmišljanju o crkvi dolazi iz nepoznavanja razlike


između nje i naroda Izraela. Radi se o tome, da Izrael ima posebno i naro-čito mesto u Božjem cilju. U knjizi Danila 9:23-27 opisanih sedamdeset nedelja proroku od Gabrijela određe-no je „tvome narodu“ i „tvome gradu svetom“. Tiču se Izraela kao naroda i grada Jerusalima. Šezdeset devet „nedelja“ je prošlo, Mesija je bio pogubljen i grad porušen; sedamdese-ta nedelja još treba da počne. Za vreme ovog umetnutog perioda vremena, Bog nije besposlen. On je aktivan u spa-savanju ljudi i žena i u njihovom pri-dodavanju crkvi. Kada počne zadnja, sedamdeseta nedelja središna tačka neće biti crkva, nego taj isti narod i taj isti grad koji je bio predmet prvih šez-deset devet.

Da bi se izbegla svaka sumnja, mora se kazati da Hristova žrtva ne pruža samo temelj za spasenje „udova tela Hrista“, nego i svakome iskuplje-nom Izraelcu (a to obuhvata i Avrama! Stvarno oproštenje može biti jedino na temelju Hristove smrti. To je isključivo jedina delotvorna žrtva za grehe. Istina je da je Hristos ljubio crkvu, ali (iako se neki od njih ne slažu) ljubio je i Izrae-la. „Ljubim vas, veli Gospod.“ (Mal. 1:2) Ipak, crkva ima naročito mesto u Nje-govoj ljubavi kao Njegova nevesta.

Nerazlikovanje između Izraela i crkve i naučavanje da je crkva zame-nila Izrael ne uzima u obzir zapis iz knjige Danila 9 i nije u skladu sa Rim.

11. Pavle jasno govori da „slepoća Izra-elu pade u dijel dokle ne uđe neznabo-žaca koliko treba“ a onda „će se spasiti sav Izrael“. (st.25-26) Darovi i zvanje Božje neopozivi su.

Crkva koja je Njegovo telo pone-kad je nazivana kao „Univerzalna crkva“. To je zato, da bi se naglasilo da obuhvata sve verujuće u svakoj gene-raciji od dana Duhova sve do povratka Gospoda Isusa Hrista po Svoj narod. Samo tada ćemo biti svi sakupljeni zajedno.

Istina je da naš Gospod Isus ne želi da čekamo dok dođemo u nebo da bi imali zajednicu jedan sa drugim. On očekuje od nas da se sakuplja-mo sa drugim verujućima u lokalnoj zajednici. Svaka zajednica odražava karakter veće celine kojoj pripadamo – crkvu koja je Njegovo telo i Njegova nevesta. Njegov odnos prema svakoj pojedinoj lokalnoj zajednici odraža-va Njegov odnos prema Univerzalnoj crkvi. Između ostalog, ovo znači da je On Glava svake pojedine crkve, a ova istina, kao i sve ostale o Njemu potra-žuju odaziv poslušnosti i štovanja.

U Otkrivenju 1 Jovan vidi Hrista hodati između svećnjaka i zapisuje Njegovu poruku svakoj zajednici u sle-deće dve glave. Kako god objašnjavao čovek anđele, koji su bili oslovljeni u tom delu Pisma, jasno je da u ovom svakom slučaju poruka je bila pro-

4

sleđena „anđelu crkve“. Ona nije dana arhanđelu, da bi je naknadno prosledio određenim crkvama. Ne postoji nikak-va hijerarhija između Hrista i pojedi-ne crkve. Nikakav arhanđeo, nikakav biskup, nikakva grupa starešina koja bi pretstavljala grupu crkava (ili kao u navedenom slučaju da bi pretstval-jala sedam crkava u Aziji) nije imala poverenu vlast od vaskrslog Hrista da deluju za Njega nad nekoliko crkava.

Zato mi naučavamo „autonomiju lokalne zajednice“. To znači neovisnu odgovornost Gospodu. Dok su dobri odnosi sa drugim lokalnim zajedni-cama poželjni i trebaju biti učvršći-vani, to svakako nesme biti na račun neovisnosti. Lokalna zajednica kojoj ja pripadam može se slagati ili ne slagati sa odlukama i praksom drugih, no mi nemamo prava uplitati se u njihove stvari ili oni u naše. Takve zajednice nisu pozvane da ostvaruju formalne veze međusobno. Ne postoji neki dokaz u oslovljavanju apostola Pavla „crkva-ma Božjim“ u 1. Kor. 11:16 o nekim for-malnim grupisanjima. Korinćani pru-žaju žalostan primer o početku udalja-vanja, što zanči da su se razlikovali od ostalih po pitanju „Glave“ i pokrivanju glava sestara. Nije bilo nekih drugih pretnji osim da će Pavle doći u posetu i razmotriti ovo i druge stvari i pokara-ti one koji su bili arogantni i odbacivali njegovo naučavanje. (4:19) Nikakve starešine ili neki biskup iz drugih sre-

dina neće doći i izbaciti ih iz formal-nog kruga crkava. No takve se stvari događaju među denominacijama što nije po Pismu. Ne postoji potvrđena grupa crkava za koje bi smo mogli reći da imaju prava tvrditi da Gospod hoda među njima, što sa pojedincima ili i sa crkvama. „Gospod zna one koji su Nje-govi.“ On sam može maknuti svećnjak. (Otkr. 2:5)

Budući se ja krećem iz jedne oblas-ti u drugu, ovisi o odluci moje savesti gde ću kao pojedinac imati zajednicu sa drugim verujućima i ja ću zasigur-no i potražiti takvu zajednicu. To je moja vlastita odgovornost gde ću imati zajednicu, i odgovornost je onih koje ću zamoliti za takvu zajednicu da li će me primiti. U odlasku biću usmeren od starešina zajednica iz koje odlazim i nosiću sa sobom pismo preporuke od njih. Pismo preporuke jeste biblijski i učtiv način preporuke da neću pro-izvesti neke probleme onima koji me prime, već da ću biti od pomoći i od koristi. No pismo preporuke nije ulaz-nica. Oni koji primaju, trebaju primeni-ti svoj vlastiti sud pred Gospodom da li će primiti, potsećajući se na odgovor-nost po rečima „ primajte jedni druge, kao što je i Hristos primio nas na slavu Božju“.

Da pismo preporuke nije ulazni-ca znači takođe, da ono nije potrebno tamo gde je neko koji posećuje dobro poznat u toj sredini.


KRATAK POGLED NA PORODIČNI ŽIVOT U DOMU GOSPODA ISUSA (Po Luci 2:41-52) (1)

Pismo značajno ćuti o dečjim doživljajima Gospoda Isusa. Božji Duh malo pros-tora pruža našoj radoznalosti o porodičnom životu u tom seoskom domu u

Nazaretu. Ustvari, postoji mali uzrok za verovanje da je porodični život Josipove i Marijine porodice bio nekako neobičan i osobit. Zaćeće Gospoda bilo je natpri-rodno i čudnovato, no Njegovo detinstvo čini se bilo je sasvim nespektakularno i relativno rutinsko.

Po Luci 2:41-52 međutim imamo dragocen pogled na događaj u zemaljskoj porodici Gospoda, i u njemu ima nekoliko poučnih saveta za nas da bi ih pažljivo razmotrili.

NEGOVANJE DOBRIH PORODIČNIH NAVIKA

Josip i Marija imali su mnogo sličnih pritisaka našim današnjim u odgajanju i podizanju mladih naraštaja. Nije im bilo lako na početku njihovog porodičnog života – jer još i sada posle dvanaest godina neki ljudi u društvu podlo su govorili o rođenju njihovog prvenca. Susretali su se sa izazovima svakodnevnog života, Josip je radio u tesarkoj radionici da bi mogao hraniti porodicu a Marija se je neprestano borila kod kuće sa svim dužnostima i potrebama kao i druge majke u dnevnim nevoljama. Verovatno nisu imali kuću kao što mnogi mi imamo danas. I u ovoj kući bilo je pritisaka, stresova, rivalstvo i mnogo drugih obeshrabrujućih stvari i poteškoća.

Luka nam pažljivo prikazuje, da usred ovih pritisaka Josip i Marija postavili su duhovne prioritete i gajili su navike za duhovnu dobrobit svoje porodice. „I roditelji njegovi iđahu svake godine u Jerusalim o prazniku pashe.“ (Po Luci: 2:41) Siguran sam da su u toku tih dvanaest godina okolnosti stvarno bile suprotne onim, da oni idu u Jerusalim. Moguće je da su recimo nekad deca bila bolesna u toku pashe. Ili je drugim prilikama tesarski zanat cvetao sa dosta posla i sa vre-menskim obavezama. Opet je možda u drugim prilikama bilo kušnji da se neko

Brak i porodica (9) Andrew Ussher

6

vreme iskoristi sa porodicom, nego da se poduzima tako dalek put u Jerusalim za taj ponovni praznik. No Sveti Duh pažljivo primećuje, da su išli svake godine - ne u nekim godinama, ne u većini godina, nego svake. Ovo je bio dom, u kojem su roditelji bili zajedno u svojim duhovnom viđenju prioriteta za svoj dom. Ništa nije moglo zauzeti ovaj prioritet biti tamo gde je Gospodnja prisutnost i gde se je sakupio Božji narod.

Kako je to u vašoj porodici? Da li su sastanci vaše zajednice prvobitan pri-oritet za vas i vašu decu? Da li ste vi i vaša porodica redovno prisutni na Biblij-skim konferencijama u vašoj okolini? Da li se sva ostala aktivnost vrti oko ovih neizbežnih temeljnih obaveza? Ako bi neko bio pozvan da komentariše vaš poro-dični život, dali bi mogao istinski reći: „Oni su uvek na sastancima zajednice“ ili „ova porodica čita i moli se svaki dan“? Ili je žalosno moguće, da su svakodne-vne obaveze, rekreacija,socijalne veze, ili vaspitna dostignuća stavila svoju ruku na građenje vaših porodičnih života a duhovne aktivnosti su samo sporadične, neistrajne i nevažne?

Navika nije nešto što se postigne preko noći – ona predstavlja ponavljajući uzorak ponašanja, koji postaje toliko usvojen da postane skoro nedobrovoljan. Navike igraju veliku ulogu u postavljanju vrednosti. Zle navike mogu biti neopisi-vo pogubne – no dobre porodične navike mogu imati duboki upliv na formiranje perspektiva, vrednosti i prioriteta dece koju odgajamo u svojim domovima. Neka bi mi kao roditelji naučili ove vredne lekcije od Gospodnje zemaljske porodice, i gradili naše porodične živote oko ponavljajućih, vernih, konstruktivnih duhovnih aktivnosti. Radeći to usađivaćemo neprocenljive pouke u decu koje odgajamo za Gospoda.

POSTUPANJE SA RODITELJIMA KOJI NE SHVAĆAJU

Povremeno, jedna od velikih frustracija sa kojom se vi kao tinejdžer susreće-te, koji izrastate kao dete u vernoj porodici jeste, što vaši roditelji ponekad kao da ne shvataju. Ima takvih situacija, kada ste ubeđeni da imate pravo, ali vaši rodi-telji „kao da ne prihvaćaju“ i insistiraju da sledite njihove savete čak i onda kada ste sigurni da ste u pravu a oni nisu. Šta da radite?

Istina je da u mnogim slučajevima postoji velika verovanoća da vaši roditelji u stvari mogu imati dublji uvid nego vi sami, i oni mogu ustvari biti u pravu - nasuprot tome kako se možete vi osećati. No ipak – ovaj događaj u detinjstvu Gos-poda Isusa pokazuje nam vrednu pouku kako se moramo odazivati našim roditel-


jima čak i onda kada smatramo da nisu u pravu. Ako je ikada postojala situacija kada je dete znalo više od svojih roditelja, ova je sigurno bila ona! Gospod Isus je znao, da „mu treba u onom biti što je oca njegova“(st.49) i bio je iznenađen, kada su Ga Josip i Marija tražili sa strahom. (st.48) No ipak, zanjući sve to, reč glasi: „I siđe s njima i dođe u Nazaret; i bijaše im poslušan. “

Njegova poslušnost roditeljima nije bila radi toga, što su bili u pravu – nego ybog činjenice, što su oni bili Njegovi roditelji. Božji standard traži da deca budu poslušna roditeljima i poštuju njihov od Boga pružen autoritet. Gospod Isus je u Svojoj savršenoj ljudskosti savršeno ispunio ovo pravedno potraživanje.

Razmotrite svoje ponašanje prema svojim roditeljima i vaše ophođenje sa njima. Kada im se podredite u poslušnosti (čak i onda kada ste ubeđeni da ste vi u pravu) podređujete se ustvari Gospodu i ugodni ste Njemu. Kada im se supro-stavljate, tada se zapravo suprostavljate Bogu! Ovo nije neko takmičenje da se vidi ko je u pravu a ko nije u danoj situaciji. To je Božanski princip podređenosti. Koliko god smatrate da vi znate, potsetite se da je Gospod Isus znao sve a ipak, kada je došlo do ove situacije sa Josipom i Marijom, svojom zemaljskom majkom i ocem: „Siđe s njima“… „i bijaše im poslušan“.

„A on reče :čuh glas tvoj u vrtu… te se sakrih.“ (1.Moj. 3:10)

„I govoriše gorama i kamenmju: padnite na nas i sakrijte nas… od

gnjeva jagnjetova.“ (Otkr. 6:16)

„I čovjek će biti kao zaklon od vetra… kao sjen od velike stene u zem-

lji sasušenoj.“ (Isaije 32:2)

Istorija čoveka bila je poznačena sakrivanjem od Boga. U 1. Mojsije-voj, sakrio se jer je sagrešio. U Otkrivenju, sakriće se pred Božjim gnjevom na greh. Ali Isaije govori, da postoji od Boga pripremljeno mesto – zaklon u čoveku Isusu Hristu. Ja koristim Njegov siguran i bezbedan zaklon već 66 godina. Želio bi te ohrabriti, da verom priđeš Gospodu Isusu i koristiš to isto.

8

Priprema Jelisija

Oko deset godina prošlo je od poziva Jelisija pa do njegovog

delovanja. On se nije uključio u službu tog momenta kada je pozvan. Bio je potreban period pripreme, prije nego što je bio spreman za službu. Setite se Mojsijevih 40 godina u pustinji; ili deset godina uvežbavanja sveštenika između dvadesete i tridesete godine starosti; uočite vreme nepoznatih trideset godina našeg Gospoda u pri-premanju za one tri i po godine javne službe; ili tri godine Pavla provedenih u Arabiji.

Mladi verujući, ne čekajte samo Božji poziv nego posvetite pažnju i Božjem kalendaru. Iskustvo zadobije-no u Božjoj zajednici jeste neprocenjiva priprema za javno (i manje javno) sve-dočanstvo. Vreme čekanja nije izgubl-jeno vreme.

U slučaju Jelisija, sluga Gospodn-ji, Ilija potvrdio je njegov poziv. Neki drugi dobili su potvrdu iz Pisma a neki su opet bili vođeni okolnostima, kroz koje su prolazili. Splet faktora potvr-dio je Božji poziv nekim opet drugima.

Jelisije (2)(2.O Carevima 2)

J. Grif#iths, Treorchy

NJEGOVO ZAJEDNIŠTVO

Društo Jelisija

Zapazite reči Ilije upućene Jelisi-ji: „Ostani ti ovdje“; „Neću te ostaviti.“ (st.2, 4, 6) Bio je to blagoslov što je Jelisije imao duhovnog mentora u Iliji. Mojsije je bio od velike pomoći mla-dome Isusu Navinu; sveštenik Jodaj je bio velika pomoć za Joasa, jednog od Judejskih careva koji je bio još samo dete; Pavle je bio stvarno duhovni otac Timotiju i Titu. Pisac poslanice Jevreji-ma kaže: „Opominjite se svojih učitel-ja koji vam kazivaše riječ Božju.“ (Jev. 13:7) Mnogi se mogu osvrnuti nazad sa zahvalnošću starešinama, radnicima, misionarima i bogobojaznim sestra-ma kojih je upliv primerom, molitvom i razgovorima je imao značajan dopri-nos njihovoj službi Gospodu. Jedan primer, vrlo retko viđen danas bila je praksa da su stariji uzimali sa sobom mlađe da započnu sastanak, možda da daju svoje svedočanstvo ili čak da podele službu Rečju.

Jelisijin napredak

Zapazite sedam napomena u stihovima 1-11. „Pođoše Ilija i Jelisi-


je...“ (st.1); „I dođoše u...“(st.2); „Tako dođoše u...“ (st.4); „Tako otidoše obo-jica...“ (st.6); „a oni obojica ustaviše se kod Jordana...“ (st.7); „te prijeđoše obojica suhim...“ (st.8); „a kad iđahu dalje...“ (st.11). To je mogao biti period nejasnoće i pripreme, ali označen je zajedništvom i unapređivanjem. Ove ideje takođe su vezane od strane Pavla u Filipljanima 1:5, 12 i 25.

Njihovo zajedništvo bilo je od uza-jamne koristi i blagoslova. Nekima je vrlo teško raditi u harmoniji sa svojom braćom. Takvi ostaju sami orući svoju vlastitu brazdu. Zajedništvo je nagla-šeno upotrebom reči „sa“ Unapređi-vanje je podvučeno upotrebom „dole“, „dalje“,“poptpuno“ i još jednim „dalje“ Bog očekuje oboje: i zajedništvo i napredak. Postoji li dokaz o duhovnom razvoju kod nas? Nije moguće stajati na jednom mestu u Božjim stvarima. Ili se krećemo napred ili nazadujemo.

Jelisijino shvatanje

Nerazumno je bilo od proroč-kih sinova potsećati Jelisija o Ilijinom odlasku ponavljajući stalno: „Znaš li da će danas uzeti Gospod od tebe gospo-dara tvojega?“(st.3,5) No bliskost ovo dvoje slugu značila je da nema tajni, koje bi sakrili jedan od drugoga. Jeli-sije, svestan brzog Ilijinog uzeća odgo-vara na njihov komentar oštro: „Znam, mučite.“ (st.3,5) Pitam se, kakve li je

osećaje imao Jelisije? Da li se možda osećao kao učenici, kada je njihov bla-goslovljen Gospod i Učitelj bio uzet u nebo? Sigurno da postoje sličnosti u ova dva događaja.

Jelisije je možda bio oštar u odgo-voru proročkim sinovima, no njegovo shvatanje tražilo je drugačiji pristup Iliji. Kod razdvajanja njihovih puteva, Jelisije se je prilepio za Iliju kao lepak. Imao je želju, koja je bila skoro kao molitva, kako ćemo to kasnije otkriti.

Jelisijin deo

„Da budu dva djela duha tvojega u mene“(st.9) - bio je zahtev Jelisija. U Starom Zavetu na dvostruki deo imao je pravo prvorođeni sin po zakonu. (5.Moj. 21:17) Elkana je dao Ani „dva djela“ jer ju je ljubio. (1.Sam. 1:5) Jov prima od Gospoda svoj dvostruki deo: „umnoži Gospod Jovu dvojinom sve što je imao“. (O Jovu 42:10) Izrael prima dvostruko najmanje u tri slučaja pro-ročanski:

„Jer je primio iz ruke Gospodnje • dvojinom za sve grijehe svoje“ (Isai. 40:2), izuzetan sud koji se odnosi na Veliku nevolju.

Primiće dvostruko „za sramotu nji-• hovu“ (Iz 61:7) – to je večna radost koja govori o Hiljadugodišnjem carstvu.

Dobiće dvostruko za njihovo sude-• lovanje, „da ću ti platiti dvojinom“

10

( Zah. 9:12) što govori o proširenoj sudskoj nadležnosti – zemlja.

Prvorođeni je imao prednost položaja, moći i duhovnosti. U Novom Zavetu Hristos ima dostojanstvo biti prvorođeni: „Koji je obličje Boga što se ne vidi, koji je rođen prije svake tvari.“ (Kol. 1:15) „I On je glava tijelu crkve, koji je početak i prvorođeni iz mrtvi-jeh, da bude u svemu on prvi.“ (Kol. 1:18) Crkva ima ovo dostojanje kako je naglašeno u Jevrejima: „K saboru i crkvi prvorodnijeh koji su napisani na nebesima.“ (Jev. 12:23)

Jelisije je žarko želio preuzeti pro-ročku službu, koja je bila upražnjena odlaskom Ilije. Njegova želja bila je biti viđen kao jasan vođa među sino-vima proroka, sa silom Svetoga Duha koji će mu omogućiti izvršiti svoju službu. Bila je to duhovna želja. . Neka bi nam Bog osigurao, da imamo duhov-nu ambiciju i želju da bi mogli služiti ojačani Božjim Duhom. Neka bi bili označeni kao odabrane posude za upotrebu Gospodaru i slično Jelisiju spremni stati u prazninu, kada stare sluge odlaze u slavu.

Jelisijino obećanje

Obećanje prelaska Ilijinog dvos-trukog dela duiha na Jelisiju imalo je uslov. Ilija je rekao: „Ako me vidiš… biće ti tako.“ (st.10) Bila je to „teška stvar“ za Iliju obećati Jelisiji, budući

je Božje pravo zagarantovati dvostru-kog dela Duha. Obećanje je trebalo biti ispunjeno ako uslov bude ispunjen, - uglavnom, pogled na Ilijin odlazak u slavu. Dolazi nam na pamet obećanje Oca po pitanju silaska Duha. Učenici su bili svedoci odlska Hrista i bili su od tada opunomoćeni za službu Svetim Duhom, čiji je silazak opisan u Djelima 2.

Jelisijino izvršavanje

Njegovih dela (2:15)

„Počinu Duh Ilijin na Jelisiju.“ Pro-ročki sinovi zapazili su prenošenje dužnosti i sile na Jelisiju. On je bio Gos-podnji odobran i opremljen sluga. Sada je bio priznat kao takav.

Njegovih reči (3:12)

„U njega je riječ Gospodnja.“ Ovo je bilo poznanje judejskog cara Josafata u svedočanstvu u vezi Jelisija, kada se je ovaj car priključio sa vojskom izrael-skom caru protiv Moavaca.

Njegovog hodanja (4:9)

„Gle, vidim da je svet čovjek Božji ovaj što sve prolazi ovuda“, bio je zakl-jučak Sunamke žene koja je pratila urednost Jelisija dok je prolazio pored njenog doma.

Kakvo ubedljivo svedočanstvo! Da li je moje i tvoje takvo?


Budućnost sa Hiljadugodišnjem Carstvom ili bez njega? (2)

David McAllister, Livingstone, Zambia

2. OKOLNOSTI SADAŠNJEG VREMENA

Onaj koji poriče hiljadugodišnje carstvo kaže da crkva sada ispunjava Staro-zavetna obećanja Izraelu o zemaljskom blagoslovu. Pogledajmo unaokolo, i

ispitajmo, da li ono što vidimo u sadašnjosti odgovora ovoj tvrdnji.

Ima u Pismu mnoga mesta koje bi mogli pogledati, ali ograničićemo se na dva: jedno iz prve knjige Biblije i jedno iz poslednje knjige.

U 1. Mojsijevoj 12:1 Bog kaže Avramu da „ide u zemlju koju će mu On poka-zati“. U 5 stihu stiže u Kanan a Bog kaže: „daću ovu zemlju“ o kojoj je govorio. U 13. glavi 14 i 15 stih Bog mu govori, da zemlja koju vidi pripada njemu i njegovom

Beleška u vezi „dva dijela“ (2:9)

Neki pisci naznačuju da se dva dijela Duha javlja u broju čudesa, koja su načinila ova dva proroka. Ilija 8 a Jelisije 16.

Ilija - 8 čudesa (1. i 2. Knjiga o Carevima)Suša (1.O Car. 17:1)•

Hrani udovicu (1.O Car. 17:10)•

Budi sina udovice (1.O Car. 17:17)•

Oganj s neba (1.O Car. 18:38)•

Veliki dažd (1.O Car. 18:45)•

Pada oganj na pedesetoricu (2.O Car. 1:10)•

Pada oganj na pedesetoricu (2.O Car. 1:12)•

Prelazak Jordana (2.O Car. 2:7-8)•

Jelisije - 16 čudesa (2. Knjiga o Carevima)

Rastupe se vode Jordana (2.O Car. 2:13-14)•

Voda posta zdrava (2.O Car. 2:19-22)•

Medvjedice iz šume (2.O Car. 2:23-24)•

Dolina se napuni vodom (2.O Car. 3:16-25)•

Ulje za udovicu (2.O Car. 4:1-7)•

Sin za Sunamku (2.O Car. 4:8-17)•

Vaskrse sin Sunamke (2.O Car. 4:20-35)•

Škodljiva jela napravi zdrava (2.O Car. 4:38)•

Hrani mnoge malim (2.O Car. 4:42-44)•

Iscjeljuje Namana (2.O Car. 5:1-14)•

Kažnjava Gijezija (2.O Car. 5:27)•

Gvožđe pliva (2.O Car. 6:1-7)•

Sluga njegov vidi vojsku (2.O Car. 6:15-17)•

Oslijepi cela vojska (2.O Car. 6:18)•

Cela vojska ponovo progleda (2.O Car. 6:20)•

Čudo nakon njegove smrti (2.O Car. 13:21 )•

12

semenu zauvek. Ovo je ponovljeno u 15:7. U stihovima 8-17 Bog postavlja Svoj zavet naglašavajući da Avram može biti siguran da je to „ova zemlja“ (st.18), koja će mu biti dana. Šta više, Bog određuje i granice zemlje. (st.18-21)

Onaj koji poriče hiljadugodišnje carstvo govori, da ova obećanja neće nikada biti doslovno ispunjena; da sada imaju svoje duhovno ispunjenje u crkvi. Među-tim, u gore navedenim odlomcima Bog pokazuje Avramu doslovnu zemlju, i jasno pokazuje da je to „ova zemlja“ o kojoj govori sa preciznim granicama. U 1. Moj. kada je upotrebljen izraz „zemlja“ to označava doslovnu zemlju. Naprimer u 15:13 Bog kaže: „sjeme tvoje će biti došljaci u zemlji tuđoj“. To je Egipat, i to je bilo doslovno ispunjeno. Josip (1.Moj. 50:24) nije imao sumnje da zemlja koju je Bog „prisegnuo Avramu, Izaku i Jakovu“ bila je doslovna zemlja Kanana, jer kaže da će ih onamo dovesti. Mosije (2.Moj. 32:13) je isto tako siguran u to.

Onaj koji poriče hiljadugodišnje carstvo nastoji tvrditi obratno govoreći da su Starozavetni vernici verovali da je to doslovna zemlja Kanan. No u svetlu Novoga Zaveta možemo videti da se to treba uzimati duhovno pokazano u sadaš-njim blagoslovima crkve.

Problem sa ovim mišljenjem jeste, da nigde ni u Starom Zavetu niti u Novom Zavetu nije pružena ni najmanja naznaka da Božje reči Avramu nisu bile ozna-čene kao da nisu doslovne. Nigde ovo obećanje nije anulirano ili preneseno na crkvu. Baš suprotno, Pismo Novoga Zaveta potvrđuje i govori o doslovnoj zemlji Kanana. U Djelima 7:3-8 Stevan govori svojim optuživačima da „zemlja“ (st.3) je „ova zemlja u kojoj vi sada živite“ (st.4), i da je ovo zemlja koju je Bog obećao Avramu i njegovom sjemenu. (st.5) Ne može biti jasnije da Novi Zavet iznova tvrdi o obećanju doslovne zemlje Avramovim doslovnim potomcima. U Jevrejima 11:9 za Avrama je rečeno, da je živeo u obećanoj zemlji kao u tuđoj. To je morala biti doslovna zemlja. Tako status „obećane zemlje“ nije se izmenio, a obećanja koja se tiču te zemlje očekuju ispunjenje.

Pređimo sada u Otkrivenje 20. Onaj koji poriče hiljadugodišnje carstvo govori, da ovaj odlomak govori o sadašnjosti, da su hiljadu godina zapravo ovo razdoblje; da „vezanje sotone je njegov poraz na krstu“, da „prvo vaskrsenje“ je ono što osoba doživljava kada dobija spasenje; da verujući sada „vladaju“ sa Hris-tom; i da će to trajati sve dok mrtvi nisu vaskrsnuti zajedno, pri kraju sveta.

Sada pogledajmo objašnjenje onoga, koji poriče hiljadugodišnje carstvo. Gle-dajući, odmah zapažamo tri ogromna problema:


(1) Otkrivenje 20:2 govori da će sotona biti „vezan“ za vreme vladavine Hrista. Rečeno nam je o značaju ovoga u stihu 3: „da više ne prelašćuje naroda“. Pogledajmo unaokolo i pitajmo se zar je ovo pogodna izjava o sadašnjim okol-nostima u svetu. Potpuno je nepogodna. Pisma napisana o sadašnjem razdoblju, kao što je 2. Kor. 4:3-4, živo opisuju sotonsko oslepljivanje uma nevernima a i mi (verujući) nismo imuni od njegovih napada: opis u: 1 Petra 5:8 „ričućeg lava“ koji „hodi i traži koga da proždere“ jedva da prikazuje onoga koji je vezan i nesposo-ban da upliviše. Pogledajte takođe: Djela 5:3; 2. Kor. 11:14; Efež. 2:2; 1. Sol. 2:18; i 2. Tim. 2:26, kao dokaz sotonskog tekućeg delovanja. I naslovi dnevnih novina svedoče o sotonskom varanju naroda.

(2) Otkrivenje 20:3, 7, 8 nam govori da posle 1.000 godina sotona će biti oslobođen za kratko vreme i varaće ponovo narode. Onaj koji poriče hiljadugo-dišnje carstvo tvrdi da će sadašnje razdoblje trajati sve do kraja sveta, kada budu svi vaskrsnuli i suđeni , i počeće večno stanje. Ovo ne ostavlja mesta za nešto, što odgovara sotoninom oslobođenju. Ako kao što dotični tvrdi, vezanja sotone jeste njegov poraz na krstu, tada bi to značilo poništavanje dela krsta za njega biti oslo-bođen. U šemi onoga koji poriče hiljadugodišnje carstvo, ne postoji objašnjenje za oslobađanje sotone.

(3) Otkrivenje 20:4 govori o mučenicima, da su „oživeli i carovali sa Hristom hiljadu godina“. Ko poriče hiljadugodišnje carstvo obično kaže, da ovo „vaskrsen-je“ (st.5) odnosi se na duhovan život koji osoba postiže kada se pouzda u Hrista. Ako je tako, šta onda znači stih 5 kada kaže da „ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši 1.000 godina“? To nema duhovnog značaja, jer ovi ljudi nisu spašeni. Ako je takva osoba iskrena, morala bi se složiti da je to doslovno vaskrsenje. Dotični pruža reči „oživiše“ pri kraju stiha 4 i na početku stiha 5 dva različita značenja, uprkos činjenici što sadržaj i jezik pokazuju jasno da ovi stihovi opisuju suprot-nost doživljaja (doslovno vaskrsenje) između dve različite grupe. Objašnjavanja onih koji poriču hiljadugodišnje carstvo prave nasilje jasnoj nauci ovog odlom-ka.

Tako gledajući sadašnje okolnosti vidimo da naučavanje o budućnosti bez hiljadugodišnjeg carstva ne podnosi ispitivanje. I obećanje zemlje kao i obećanje o carovanju svetih sa Hristom potražuje buduće ispunjenje.

U ovom članku smo videli nešto o nepostojanosti u ovakvom objašnjavan-ju ove istine. U sledećem članku gledaćemo postojanost Biblijskog objašnjavanja ove istine.

14

U mnogim zemljama sveta verujući se sakupljaju u prvi dan nedelje - Gos-

podnji dan – (Otkr. 1:10) na sastanak sveopšte poznat kao „Lomljenje hleba“ (Djela 2:42) ili „Gospodnja večera“ (1.Kor. 11:20) Verujući na tom sastanku štuju, zahvaljuju, i blagosiljaju Boga za život, žrtvenu zastupničku smrt i ponovni dola-zak njihovog Gospoda i Spasitelja Isusa Hrista. Oni prikazuju Bogu mnogostruke krasote, svetost, lepotu, veličanstvenost slave, prvenstvo i svu dovoljnost Njegovog jedinorodnog, vrednog poštovanja i lju-baznog Sina. Verujući imaju pred sobom hleb i čašu vina. Ovi jednostavni simboli govore s obzirom o telu Gospoda Isusa Hrista, koje je bilo žrtvovano na krstu, i o Njegovoj dragocenoj krvi, koja je bila pro-livena. Iako su ovi simboli jednostavni, oni predstavljaju dubinu i temeljitost značaja, kojeg samo Bog može potpuno razumeti.

Kod Lomlenja hleba verujući nisu zauzeti svojim vlastitim blagoslovima ili potrebama nego sa osobom, čudima i sla-vama njihovog Spasitelja Gospoda Isusa Hrista, koje nastoje uzdići, uzvisitii i govore Njegovom Ocu

Ovo činite

Gospod je postavio samo dve nared-be verujućima da ih drže. (1.Kor. 11:2) Krštenje treba da je ostvareno jednom kod pojedinog verujućeg, a lomlenje hleba treba da je ostvarivano svim verujućima u lokalnoj zajednici, onima koji su zdravi u veri i poslušni otkrivenoj Božjoj volji u nji-hovim životima. Uputstva u vezi Lomlenja

hleba pružena su apostolu Pavlu samim Gospodom koji je otišao u nebo (1.Kor. 11:23-34), a u Djelima 2:41-42 čitamo: „Koji dakle rado primiše riječ njegovu krstiše se… i ostaše jednako u nauci apos-tolskoj, i u zajednici, i u lomljenju hleba, i u molitvama.“

Prema Božjoj zapovesti, praznik Pashe trebao je biti praznikovan jednom u godini odabranim narodom – Izraelom. Praznovanje je potsećalo ljude na nji-hovo izbavljenje iz smrti i iz Egipta pod zaštitom krvi jagnjeta bez mane. (2.Moj. 12:3-28; 3. Moj. 23:4-8) Pasha je gledala napred na smrt Gospoda, čija krv je bila prolivena da bi naši gresi bili oprošteni. (Jev. 9:22) Petar je napisao o verujući-ma da su iskupljeni „skupocjenom krvlju Hrista, kao bezazlena i prečista jagnjeta.“ (1.Pet. 1:19)

Kada je Juda napustio onu gornju prostoriju da ga izda (Po Jov. 13:30), Gospod je ostao sa Svojih jedanaest uče-nika. Bio je sa onima koje je ljubio (Po Jov. 13:1), i oni ljubiše Njega. Hleb i vino koje je bilo na stolu bile su deo večere Pashe. Gospod „uze hleb blagoslovi ga i prelomi ga i dao učenicima i rekao: Uzmite, jedite; ovo je tijelo moje. I uze čašu davši hvalu dade im govoreći: pijte iz nje svi; jer ovo je krv moja, koja će se proliti za mnoge radi otpuštenja greha.“ (Po Mat. 26:26-28)

Sastanak Lomljenja hleba je prvi sastanak u Dan Gospodnji, kada se veru-jući sakupljaju slušajući Gospodnju zapo-vest, „ ovo činite meni za spomen“. (1.Kor. 11:24-25) Pavle je čekao sedam dana

Meni za spomenC. Jones, Cardiff


u Troadi da bi mogao biti kod Lomljen-ja hleba u Dan Gospodnji: “a u prvi dan nedelje kad se sabraše učenici da lome hleb, govoriše im Pavle“. (Djela 20:7) Štovanje,hvala i proslavljanje Boga treba da prednjači u službi koja je vršena kroz silu Svetoga Duha i za slavu Božju.

Hleb je simbol tela Gospodnjeg. Telo je bilo žrtvovano za nas ali ni jedna od Njegovih kosti nije bila slomljena. (1.Kor. 11:24; Po Jov. 19:36) Hleb predstavlja takođe Njegovo telo, Crkvu. To vidimo u 1. Kor. 10:16-17) gde se čaša spominje prije hleba. Ovo nas potseća na činjenicu da mi koji smo bili spašeni, cenimo iznad svega po milosti delotvornost prolivene krvi Gospoda Isusa Hrista (1.Jov. 1:7) kada smo postali udovi Hristovog tela. (Efež. 1:22-23) Jedan hleb i čaša predstavljaju jedinstvo i zajedništvo verujućih sa Gos-podom i jedan sa drugim. U 1. Kor. 11:25 čitamo o tome, kako Gospod kaže: „Ovo je čaša novi zavjet u mojoj krvi. “O ovom novom zavetu se govori u Jeremiji 31:31-34 i njegovi uslovi su postavljeni u Jevre-jima 8:10-12. Svi koji su spašeni doživlja-vaju blagoslove novog zaveta, koji je bio potvrđen krvlju Gospoda Isusa Hrista. Kada će u vreme hiljadugodišnjeg carstva ceo Izrael biti spašen, oni će takođe koris-titi blagoslove novog zaveta.

Ali čovjek da ispituje sebe

Mi se sakupljamo u prvi dan nedelje, imajući pred sobom hleb i čašu u nameri da uzimamo udela u razlomljenom hlebu i u čaši vina. Ovo činimo za spomen Gospo-du i svemu što On jeste. Braćo i sestre tre-baju dolaziti kao sveti sveštenici sa svojim srcima ispunjenim mislima Duha koje je stavio u njihove misli u toku nedelju dana.

Kako su vođeni Svetim Duhom, braća glasno a sestre u tišini predočuju divotu Gospoda Njegovom Ocu, štujući, hvaleći, blagosiljajući, proslavljajući Boga.

Ako znamo o nekom nepriznatom i neostavljenom grehu u našim životima, tada za nas Lomlenje hleba postaje prazna formalnost. Opomenuti smo da ne uzima-mo hleb i čašu nedostojno, jer čitamo: „ali čovjek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije“. (1.Kor. 11:28) Nije nam rečeno da ne uzimamo udela u tim simbolima, ali priznavajući, osuđu-jući i ostavljajući poznati greh (1.Jov. 1:9) prije dolaska na sastanak, pa onda treba-mo uzimati udela u hlebu i čaši. Posledi-ce neosuđivanja sebe mogu biti ozbiljne i mogu proizvesti karanje pa čak i smrt. . (1.Kor. 11:29-30)

Dok ne dođe

Sastanak Lomljenja hleba obznan-juje svetu, anđelima, i demonima da je Gospod došao, postradao, krvario i umro, ustao iz mrtvih i doći će ponovo. Jedno-ga dana verujući će se sakupiti poslednji put da poslušaju Gospoda u izvršavanju ove naredbe. Čitamo: „Jer kad god jedete ovaj hleb i čašu ovu pijete, smrt Gospod-nju obznanjujete, dokle ne dođe.“ (1.Kor. 11:26)

Gospod Isus Hrist je središte kod Lomljenja hleba i donosimo ugodnost Bogu dok uzimamo udela u nečemu od Njegove večne ugodnosti u Svojem ljublje-nom Sinu, koji je ljubio i proslavio Svojega Oca (Po Jov. 14:31; 13:31) i kojemu je bio „poslušan sve do smrti i to smrti krstove“. (Fil. 2:8) Ponekad smo svedoci da ima više verujućih sakupljenih na sastanku

16

Lomljenja hleba nego na drugim sastan-cima zajednice. Postoji nešto fundamen-talno loše u duhovnom životu verujućih, koji nisu prisutni bez valjanog razloga na sastancima, koji se održavaju radnim danima u nedelji. Opet nije neobično da sastanak Lomljenja hleba bude zadnji sastanak na koji neki verujući dođu prije nego se potpuno odvoje od zajednice. Za

Odeća za hrišćane u današnjem svetuMichael Browne, Bath

Često se kao izgovor tvrdi da odeća nije najvažnija stvar kada se dolazi na sastanke Božje zajednice. Govori nam se da Bog ne gleda na vanjštinu,nego na

unutrašnju realnost i iskrenost srca – ovako skrivajući se iza ove tvrdnje oni koji se njome koriste nose neurednu, prljavu i neispeglanu (mladići) odeću. Ovo je lažan argumenat primenjen da opravda: a) želju da se bude aljkav, neuredan u odevan-ju jer ne postoji kod dotičnih želja za urednošću ili lenjost obući nešto uredno i normalnu odeću ili b) opravdati svetski i moderan stil oblačenja (devojke), koji često prelazi u nepristojan ili vrlo upitan, ili c) samovoljno ruganje prihvatljivim normama odevanja i šokirati ostale i pokazivati duh pobune, da im niko neće (a najmanje stariji verujući) govoriti kako da se oblače. Zaista, nekad to može biti i iz straha od potsmevanja od strane vršnjaka, ako bi se pojavili u zajednici prilagođa-vajući se čistijem i normalnim načinom oblačenja.

Na prvom mestu odeća je važna i Bog se brine da u Svojoj reči govori o važ-nosti odevanja. On govori hrišćanima precizno, šta se od njih očekuje u njihovim navikama oblačenja u 1. Timotiju 2, i to naročito u vezi odevanja žena. „Tako i žene u pristojnom odelu sa stidom (diskrecijom) i poštenjem da ukrašuju sebe, ne pletenicama ni zlatom ili srebrom, ili haljinama skupocjenima. , nego dobrijem delima kao što se pristoji ženama, koje se obećavaju pobožnosti. (1.Tim. 2:9-10)

„Žene koje se obećavaju pobožnosti - priznaju pobožnost“!

Ovo je opis žena, na koje Pavle primenjuje svoj poziv kroz nadahnuće Svetoga Duha. Opisuje li to tačno danas sestre u zajednici? Ako je tako, onda se treba-

takvima treba ići, posetiti ih i moliti se za njih u zajednici. Neka bi smo mi, koji se iz nedelje u nedelju sakupljamo u posluš-nosti Gospodnjoj zapovesti „ovo činite meni za spomen“, molili se da po milosti možemo ljubiti, poslušati i služiti Njemu i nastaviti verno obznanjivati „smrt Gos-podnju dok ne dođe“.


ju oblačiti načinom, koji je u skladu s takvim čistim i svetim položajem. One su stvarno „žene koje se obećavaju pobožnosti – priznaju pobožnost“ i zato se od njih očekuje bogobojazan standard i to naročito u njihovom oblačenju. Bilo bi to pohvalno ako bi dok se spremaju za sastanak pitale same sebe: „Da li ova odeća, koju danas stavljam na sebe odgovara pobožnosti koju ja kroz moju veru u Gos-poda Isusa Hrista priznajem? Da li videti verujući sa kojima se sakupljam odraz moje pobožnosti i iskrene želje da ugodim Gospodu odelom koje nosim?“ i „Ne bi li trebala promeniti ili preurediti neki deo moje odeće kada bi znala da ću se sresti sa Gospodom licem u lice?“ No činjenica je da se mi pokazujemo pred Gospodom uvek kada dođemo na sastanak zajednice kao što je obećao: „Jer gđe su dva ili tri sabrani u ime moje onđe sam ja među njima.“ (Po Mat. 18:20) On je tamo; vera se oslanja na tu činjenicu i zato se oblači i vlada u skladu sa tim divnim obećanjem.

Diskretna i pogodna odeća

Sveti Duh polaže ovde naglasak na „umerenost“ ženske odeće i na to šta verna žena treba nositi da bi imala diskretnu i pogodnu odeću koja je ugodna Božjem oku i Njegovom svetom domu. Žena treba da sledi konvencionalno prihvaćene standarde u odevanju a ne šokantno i otkrivajuće oblačenje, nego odećom koja pokazuje njezinu sramežlivost i ženstvenu pristojnost. Ovo je zato što odeća žene može privući pozornost na delove njenog tela koje probuđuju strast suprotnog pola, zato treba da se oblači umereno. Naprimer: zato što popularni ženski časo-pisi prikazuju njihov otvoreniji dekolte, to još nije uzrok da bi sestre u Božjoj zajednici trebale činiti isto otkrivajući svoja tela i privlačiti nedostojnu pažnju na svoju ženstvenost. No one to sve više čine sledeći svetski način i norme do te mere da to postaje skandalozno. Moda bezbožnog svetskog sistema diktira stan-dard oblačenja u Božjoj zajednici. Kakva šokirajuća nepristojnost! Ovo sve može se zapaziti u Božjoj zajednici i među onima koje su pri najmanjem teoretski nazi-vane „žene koji se obećavaju pobožnosti – priznajući pobožnost“. Kakav standard i kakva sramota!

Golotinja i sramota

Golotinja je stanje koje je prvo ostavilo utisak na prvog čoveka da je grešnik i da je prekršio Božji zakon (1.Moj. 3:7), pa je zato požurio pokriti sramotu svoje golotinje smokvinim lišćem. Ovde je činjenica, da Bog čini golotinju znamenjem greha čoveka i osećanjem sramote koja ga doprovodi. Pismo na nekoliko mesta

18

spaja ove dve stvari zajedno – sramotu i golotinju (Isa. 47:3; Nah. 3:5; Otkr. 3:18) a ovo je uzrok mnogima, kada gledaju golotinju objavljivanu kroz žensku pro-zirnu odeću da imaju osećaj uvrede i sramote! Stanje ljudske golotinje bilo je od Edena i nadalje znamenjem greha i njegove sramote. Bio je to sam Bog koji je mogao odgovarajuće odenuti čovekovu golotinju a On je to učinio još dok je čovek bio u Edenu: „I načini Gospod Bog Adamu i ženi njegovoj haljine od kože i obuče ih u njih.“ (1.Moj. 3:21) Reč „obuče“ sadrži ideju o nečemu omotanom okolo kao pokrivalo, to jest kao haljina. Čovek nije imao ništa da „omota oko sebe“ osim omota od nekoliko smokvinih listova, tako da je sramota njegove golotinje bila izložena Božjim očima i učinila ga preplašenim zbog Božje prisutnosti. No Bog je potpuno pokrio Adamovu i Evinu golotinju haljinama od kože.

Pokriveni da udovolje Božanskom standardu

Reč „haljina“ dolazi od korena koji znači pokriti, tako da je misao o pokriću njihove golotinje naglašena i u imenici „haljine“ i glagolu „obući“. Bog ih nije pokrio delimično ili ograničeno, On ih je pokrio dovoljno da udovolje Njegovim vlastitim standardima pristojnosti i svetosti, tako da se mogu pojaviti pred Njime i biti primljeni. Takođe trebamo videti, da odeća koju im je Bog pripremio od kože jeste amblem tih haljina pravde, u koje će jednoga dana biti odeveni svi koji će se pokajali i uzverovali Hrista (Isa. 61:10), tako da će njihova duhovna golo-tinja biti pokrivena. Kada smo se obratili i obukli odeću uračunate pravde da li je naše grešno stanje bilo delimično pokriveno, ili smo bili potpuno pokriveni tako da je sramota naše golotinje“ bila sakrivena pred Božjim očima? Neka bi ovo duhovno pokriće bilo danas primerom za naše verujuće sestre o njihovoj potrebi pristojno se pokrivati odećom koja je u skladu sa njihovim stanjem kao „žena, koje se obećavaju pobožnosti – priznaju pobožnost“!

Naglašavamo, da kada je Bog pokrio i obukao grešnog Adama i njegovu ženu Evu, nije ih delimično pokrio ostavivši ih skoro nagima sa osećanjem sramote koja ih je do tada progonila – On ih je potpuno obukao. Da li bi mogli čitati 1. Moj. 3 gde je reč o Bogu koji odeva golotinju grešnog čoveka i steći utisak da je Eva otišla sa kratko podrezanom suknjom, otkrivenih ramena, sa istaknutim bedrima i otkrivenim butinama? Ali neke od ovih osobina možete redovno videti kod „žena koje se obećavaju pobožnosti – priznaju pobožnost“ u ovom našem 21. veku. Ali to nije Božji način niti je to vladanje pokorne, svete i pristojne verujuće žene.


Što je Bog pokrio

Božja namera da obuče čoveka zato je jasna – On smatra golotinju odvrat-nom i baš zbog toga verujuće žene iznad svega ne smeju potiskivati barijeru pri-stojnosti neprestano nazad, time što se neprestano usuđuju otkrivati svoja tela nepristojnim stilom i modom. „Žene koje se obećavaju pobožnosti – priznaju pobožnost“ nisu modni modeli ili pokusni modni tvorci u modernom žanru, one su krvlju oprane grešnice, čije krštenje ih je naučilo da su mrtve ovome svetu i svim njegovim bezbožnim željama i stilovima. Pouka bi trebala biti jasna: što je Bog pokrio, neka moderne hrišćanske žene ne otkrivaju!

„Koliko je bezakonja i grijeha mojih?“Allen Hill

Knjiga O Jovu, najstarija knjiga u Bibliji pruža nam zapis o čoveku koji demonstrira vernost Bogu, poštovanje i čast nasuprot ogromnog gubitka,

osobne bede i usamljenosti. Jov je opisan kao čovek „koji se boji Boga i uklanja se oda zla“ a ipak je to čovek, koji je bio potpuno svestan stvarnosti svojih bezakon-ja – svojega greha.

Poznavao je sledeće činjenice o svojem grehu:

da je to sveopšte ljudsko stanje - svih ljudi na svim mestima; •

čovek je označen Bogom radi svojih greha i odgovoran je za njih; •

greh odvaja osobu od pravednoga Boga; i •

Otkupitelj je došao da plati za greh i kroz Njega čovek može biti opravdan • pred Bogom.

Tako, kakve veze imaju pogledi čoveka iz najstarije knjige Biblije sa vama danas? Istina je, što su principi Boga u vezi našeg greha, naših bezakonja i njiho-vog upliva na naš odnos sa Njime nepromenjeni. Kao što su ovi principi postojali u danima Jova, isto tako postoje danas, i postojaće za uvek: neopozivi, nepro-menljivi, principi sa kojima se mora čovek susresti. Principi, kojih je Jov poznavao opisani su dalje u Božjoj Reči.

Apostol Pavle, veliki evangelista prvog veka, piše o sveopštoj istini o našem prirodnom stanju pred Bogom u Rimljanima 3:23: „Svi su sagrešili i igubili slavu Božju.“ Ceo ljudski rod od rođenja nalazi se pod zastavom greha i njegovog pro-

20

kletstva krivice i kazne. Dalje piše, da ljudsko stanje nije po izboru nego po nasled-stvu… da kao posledica Adamovog pada i neposlušnosti na početku ljudske isto-rije „greh je ušao u svet, i kroz greh smrt; i tako smrt pređe na sve ljude, jer svi sagrešiše“. Naši gresi pred Bogom nose osobnu večnu odgovornost. Prestupi ne mogu biti nekažnjeni i „plata za greh je smrt“, (Rim. 6:23)

Svaki od nas označen je od Boga radi naših greha. Pisac Psalama potseća nas u svojoj molitvi da svaka nepravda, svako zlo, svaki prestup jeste pred Bogom i ništa nije sakriveno pred Njegovim očima. “Stavio si bezakonje naše preda se i tajne naše na svijetlost lica svojega“ (Psalam 90: 8) Jasno svetlo Božje prisutnosti otkriva svaki greh u našim životima i u našim srcima, bez razlike što nastojimo sakriti ih . Ništa nije sakriveno pred bogom.

Kao posledica naših bezakonja udaljeni smo od Boga i Njegove milosti. Prorok Isaije nam govori da naša „bezakonja rastaviše nas s našim Bogom i grije-he naše zakloniše lice njegovo od nas, da ne čuje.“ (Isa. 59:2) Naši gresi su barije-ra između nas i Boga.

Čak i ona dela ljubaznosti i dela plemenitosti koje bi smo poduzeli, neće doneti promenu našega stanja pred svojim Bogom. Ponovo je to Izaij,a koji piše da „ svi mi bijasmo kao nečisto, i sva naša pravda kao nečista haljina“. (Isa. 64:6)

Uđite u blagoslovljenu istinu evanđelja. Naspram pozadine našeg greha, naše uvrede i naše krivice, Božji Sin, Gospod Isus Hrist, Iskupitelj iz Jovova pisan-ja došao je na zemlju da osobno i potpuno reši kaznu za naša bezakonja i vrati nas nazad k Bogu. Prorok Isaije piše: „Ali on bi ranjen za naše prijestupe, izbijen za naša bezakonja; kar bješe na njemu našega mira radi, i ranom njegovom mi se iscjelismo.“ (Isa. 53:5)

Krst je bio sredstvo za rešenje ljudskoga greha pred Bogom. Tamo je bio Gospod Isus Hrist ranjen, izbijen , karan i bio osuđen za tebe i mene. Bog je bio zadovoljan u žrtvi Svojega Sina i podigao Ga je iz mrtvih i uveo Ga nazad u nebo. Svi koji priznaju svoja bezakonja pred Bogom i oslone se na žrtvu Hrista kao platu za njihovu kaznu i krivicu, oprošteno im je i u nebu im je rezervisano mesto. Da li su tvoji gresi bili već oprošteni?

Božje obećanje kaže, da onaj koji prihvati Hrista i Njegovu isplatu za kaznu greha, „takvih gresi i bezakonja Bog neće više nikada spominjati.“ (Jev. 10:17)

Prihvati Božje konačno rešenje za svoje grehe. Postigni mir sa Bogom kroz Njegovog Sina.

sadržaj · brak i porodica (9) andrew ussher. 6 vreme iskoristi sa porodicom, nego da se poduzima...

Documents