SADRŽAJ1.UVOD ...................................................................................................................................22.IZVRŠILAŠTVO ....................................................................................................................32.1.NEPOSREDNO IZVRŠILAŠTVO. ........................................................................................32.2.POSREDNO IZVRŠILAŠTVO................................................................................................53.SAIZVRŠILAŠTVO ................................................................................................................63.1 RAZGRANIČENJE IZVRŠILAŠTVA OD SAUČEŠNIŠTVA ....................................................64.ZAKLJUČAK .........................................................................................................................7LITERATURA............................................................................................................................8

Saizvršilaštvo

Član 33

Ako više lica učestvovanjem u radnji izvršenja sa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše

krivično delo, ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu

izvršenju krivičnog dela, svako od njih kazniće se kaznom propisanom za to delo.

) 1. Pojam i vrste saučesništva Kao i u drugim oblastima ljudske delatnosti, i krivično delo sc može vršiti

zajednički od strane više lica. Uvažavajući tu činjenicu, a polazeći i od načelnog kriminalno-političkog

stava daje zajedničko ostvarenje krivičnog dela uz učešće više lica po pravilu opasnije i da stvara neke

specifične pravno-dogmatske probleme, savremeno krivično pravo posebnu pažnju poklanja regulisanju

oblasti saučesništva. Učestvovanje više lica u ostvarenju krivičnog dela može se ispoljiti na vrlo različite

načine. Nije svako učestvovanje saučesništvo u krivičnopravnom smislu. To učestvovanje se može

manifestovati u veoma širokom dijapazonu: počev od običnog pasivnog posmatranja, 230 ' ili odobravanja

vršenja krivičnog dela, pa do glavne uloge u ostvarenju krivičnog dela. S jedne strane imamo veoma

udaljene i po intenzitetu slabe forme učestvovanja gde se ne može govoriti o saučesništvu, a s druge

strane kao drugi ekstrem, imamo lice koje ostvaruje radnju izvršenja, koje je izvršilac krivičnog dela. Zato

je potrebno da sc saučesništvo razgraniči kako u odnosu na one forme učešća koje ne zaslužuju da budu

obuhvaćene kriminalnom zonom, tako i u odnosu na ono što predstavlja najintenzivniju formu učešća u

ostvarenju krivičnog dela, a to je izvršilaštvo. Može se, stoga, govoriti o tri grupe lica koja ostvaruju

krivično delo: 1) izvršilac (neposredni izvršilac, posredni izvršilac i saizvršilac), 2) saučesnici, i 3) ostala

lica čiji doprinos po intenzitetu i kvalitetu nije od takvog značaja da u odnosu na takve forme učestvovanja

treba reagovati krivičnim pravom. Saučesnike treba razlikovati od izvršioca (gde se javlja problem

određivanja pojma i mesta saizvršioca) i, što je još važnije, od ostalih lica koje nc treba smatrati

saučesnicima s obzirom na njihov zanemarljiv doprinos ostvarenju krivičnog dela. Upravo u pogledu tog

trećeg kruga lica koji ne ulaze u kriminalnu zonu, problem razgraničenja sa saučesništvom je veoma

važan, ali istovremeno i veoma složen.

230) Nesporno j c da samo pasivno učešće nc predstavlja saučesništvo. Međutim, o n o ima određeni

krivičnopravni značaj. S jedne strane, treba od pasivnih učesnika razlikovati ona lica koja imaju položaj

garanta j e r oni mogu biti saizvršioci ili pomagači zbog propuštanja da preduzmu dužnu radnju i tako

spreče krivično delo. S druge strane, pasivni učcsnici, iako nisu saućcsnici, mogu biti izvršioci posebnih

krivičnih dela nepojavljivanja. Vid. o tome V. Kambovski, op.cit., str. 755-756.

232

SAUČESNIŠTVO

Uopšteno rečeno, pod saučesnišlvom se podrazumeva ostvarenje krivičnog dela od sirane više lica. U

stvari, to je sticaj više lica u jednom krivičnom delu. Pored objektivne veze koja sc sastoji u zajedničkom

ostvarenju bitnih elemenata krivlčnbgclela, između više lica mora postojati i subjektivna veza da bi sc

radilo o saučešmšlvuL Subjektivna veza se ogleda u svesti o zajedničkom delovanju. Saučesništvo jc

zajedničko ostvarivanje krivičnog dela od strane više lica uz postojanje svesti kod njih da zajednički

deluju. Svest o zajedničkom delovanju mora postojati kod saučesnika (uključujući i saizvršioce), ali nc i

kod izvršioca krivičnog dela. Saučesništvo kao institut zasniva se na restriktivnom shvatanju pojma

izvršilaštva. Izvršilac je ono lice koje samo ostvaruje bitne elemente bića nekog krivičnog dela, koje samo

preduzima radnju izvršenja. Nasuprot restriktivnom pojmu izvršioca, postoji i ekstenzivno shvatanjc koje

polazi od toga da jc izvršilac svako ono lice koje je na bilo koji način učestvovalo u ostvarenju krivičnog

dela, što znači da to shvatanje negira saučesništvo kao institut. To shvatanje ne pravi razliku između

izvršioca i saučesnika, ono polazi od jedinstvenog pojma izvršioca koje obuhvata sva ona lica čije

delovanje je bilo u uzročnoj vezi sa prouzrokovanjem krivičnog dela. Danas je ono u teoriji retko

zastupano, a i vrlo su retka evropska krivična zakonodavstva koja polaze od njega prilikom regulisanja

materije koja se odnosi na učešće više licc u ostvarenju krivičnog dela (npr. austrijsko krivično pravo).

Kod nas je i u teoriji i u zakonodavstvu prihvaćen restriktivni pojam izvršioca, što znači da se pravi razlika

između izvršioca i saučesnika. Međutim, i u okviru restriktivnog pojma mogu sc razlikovati dve varijante

tog pojma. Jedno je najuže shvatanje pojma izvršioca, koje polazi od toga da je izvršilac samo ono lice

koje samo vrši krivično delo, a drugo podrazumeva izvesno proširivanje tog pojma i na saizvršioca i

posrednog izvršioca. To proširivanje je danas opšteprihvaćeno u nemačkoj teoriji krivičnog prava. Ra

dikuju se tri forme izvršilaštva: neposredno izvršilaštvo, posredno izvršilaštvo i saizvršilaštvo. 23l) Naša

teorija, pa i zakonodavstvo, ostaju pri prvobitnom najužem shvatanju pojma izvršioca, što za posledicu

ima svrstavanje saizvršilaštva u saučesništvo, dok je posredni izvršilac institut kome u našoj teoriji nije

dato jasno mesto u sistemu opšteg dela. Prihvatanje najužeg pojma izvršioca u našoj teoriji za posledicu

ima to da se i saizvršilaštvo smatra saučesništvom. No, polazeći od toga d a j e saizvršilaštvo negde

između izvršilaštva i saučesništva, da ono ima karakteristike i jednog i drugog, u našoj teoriji opšte je

prihvaćena podela saučesništva na saučesništvo u užem smislu i saučesništvo u širem smislu.232'

Saučesništvo u užem smislu obuhvata podstre231) A . Sehonkc, H. Schrodcr, Stiafgesctzbuch,

Kommentar, 26. Auflagc, Munchcn, 2 0 0 ) , (Cranicr/ Hcinc). str. 4 5 9 - 4 6 0 . 232) Podela na

saučesništvo u užem i u širem smislu prisutna j c u delu starije n e m a č k e teorije krivičnog prava. Vid.

npr. H. Wclzcl, D a s Deutsche Strafrccht, Berlin, 1958, str. 96. Kod nas j c ona opšlcprihvaćena. Na n j u

sc nailazi već u Objašnjenjima uz nacrt Krivičnog zakonika FNRJ, Beograd, 1951. str. 95. Vid. i Srzentić -

Stajić, Krivično pravo FNRJ, Opšti deo, Beograd, 1957, str. 337.

233

KRIVIČNO DELO

kavanje i pomaganje. Saučesništvo u širem smislu, pored navedeni!) oblika, obuhvata i saizvršilaštvo.

Ova podela polazi od činjenice da saizvršilaštvo može da sc smatra saučešništvom samo u jednom širem

smislu, odnosno da se ono u pogledu nekih bitnih svojstava razlikuje od ostalih oblika saučesništva. Za

postojanje saučesništva potrebno jc da jc delo izvršeno ili pokušano, odnosno d a j e izvršilac ušao u

kriminalnu zonu. Postojanje saučesništva zavisi od toga da li je izvršilac izvršio krivično delo. To nc mora

biti dovršeno krivično delo, dovoljno je d a j e ostvario neku kažnjivu fazu krivičnog dela (akcesorna

priroda saučesništva). Za razliku od akcesornc teorije, principalna teorija o pravnoj prirodi saučesništva

(danas retko zastupana) polazi od toga da ono postoji sasvim nezavisno od toga da li jc izvršilac nešto

preduzeo sa ciljem izvršenja krivičnog dela. Prema toj teoriji, postoji onoliko krivičnih dela koliko ima

učesnika (quot delinquentcs, tot delietae). Od saučesništva treba razlikovati posrednog izvršioca. I tu jc

reč o učešću više lica u ostvarenju krivičnog dela, ali sc licc koje preduzima radnjujzvršenja smatra samo

sredstvom, a ne izvršioccm. Posredni izvršilac je ono lice koje ostvarujući sve subjektivne elemente

krivičnog dela navede drugog na ostvarenje krivičnog dela, a da se pri tome taj drugi nc može smatrati

izvršioccm krivičnog dela jer mu u potpunosti nedostaje subjektivna strana krivičnog dela. Sporno je u

kojim situacijama je u našem pravu potrebna ova konstrukcija. U vezi sa najvažnijom situacijom povodom

koje jc i nastala ova konstrukcija, a to jc saučesništvo u delu izvršioca kod kojeg ne postoji krivica,

rešenje je pronađeno u prihvatanju teorije limitirane akccsornosti koja za postojanje saučesništva i za

odgovornost saučesnika ne traži da je ostvareno krivično delo u objektivno-subjektivnom smislu, tj. nc

traži krivicu izvršioca. U retkim izuzecima, i tu bi primena konstrukcije posrednog izvršilaštva mogla biti

prihvatljiva. To su oni slučajevi kada nc postoji ni jedan minimalni subjektivni supstrat kod neposrednog

izvršioca krivičnog dela (na primerkada se za izvršenje krivičnog dela koristi sasvim malo detc). Međutim,

u sledeće tri situacije opravdana jc primena ove konstrukcije i u našem krivičnom pravu: ako je neko lice

krivično delo izvršilo pod uticajem apsolutne sile (član 21. stav 3. KZ), ako je delo izvršilo u neotklonjivoj

stvarnoj zabludi i kada je reč o krivičnom delu za koje se kod izvršioca traži neko posebno svojstvo. 233 '

U tim situacijama, izvršilac nc bi bilo lice koje je preduzelo radnju izvršenja već bi (posredni) izvršilac u

prvoj situaciji bilo lice koje je primenilo apsolutnu silu, u drugoj situaciji lice koje je dovelo u neotklonjivu

stvarnu zabludu lice koje je preduzelo radnju

2 3 3 ) Đ o r đ c v i ć t a k o đ e zastupa stav d a j e k o n s t r u k c i j a p o s r e d n o g izvršilaštva

prihvatljiva i za n a š e pravo, ali na nešto drugačiji način o d r e đ u j e s l u č a j e v e u k o j i m a bi p r i

m e n a o v e k o n s t r u k c i j e , p r e m a n j e g o v o m m i š l j e n j u , bila o p r a v d a n a u n a š e

m krivičnom p r a v u . O n inače p r e d l a ž e i d a s c p r o b l e m a t i k a p o s r e d n o g izvršilaštva

izričito i detaljno rcgulišc prilikom r e f o r m e n a š e g k r i v i č n o g z a k o n o d a v s t v a . S v a k a k

o , l o j e u načelu prihvatljivo, ali treba imati u vidu d a j e o v u k o n s t r u k c i j u m o g u ć e p r i m e n

j i vati i na o s n o v u o n o g a što proizlazi iz drugih instituta o p š t e g dela k r i v i č n o g p r a v a , a s

d r u g e strane, z a k o n s k o r e g u l i s a n j e neće otkloniti d i l e m e i s p o r o v e koji s c u vezi sa o

v o m k o n s t r u k c i j o m j a v l j a j u , m a d a m o ž e doprineti n j i h o v o m r e š a v a n j u . U p .

M . Đ o r đ c v i ć , Posredni izvršilac k r i v i č n o g d e l a . A n a l i P r a v n o g fakulteta u B e o g r a d

u , br. 1 - 2 , 1 9 9 4 , str. 53-60.

234

SAUČESNIŠTVO

izvršenja, i u trećoj situaciji posredni izvršilac bi bilo ono lice koje ima odredeno svojstvo koje se traži za

određeno krivično delo i koje je podstreklo drugo licc koje to svojstvo nema da izvrši krivično delo. 2.

Pravna priroda saučesništva Pošto je saučesništvo zajedničko ostvarenje krivičnog dela, od toga treba

poći i prilikom određivanja njegove pravne prirode. Postoje dva osnovna pristupa, dve osnovne teorije o

pravnoj prirodi saučesništva. Prema principalnoj teoriji saučesništva irelevantno je da li je izvršilac uopte

nešto preduzeo. Štaviše, nc pravi se razlika između izvršioca i saučesnika. Izjednačavaju se svi oblici

učešča u krivičnom delu tako što se svi smatraju izvršiocem. Tu važi pravilo: koliko učesnika, toliko

krivičnih dela. Saučesništvo postoji uvek onda kada jc neko od učesnika preduzeo bilo koju radnju i za nju

samostalno odgovara potpuno nezavisno od drugih učesnika. Nasuprot tom shvatanju, akcesoma teorija

zahteva d a j e izvršilac izvršio krivično delo, odnosno da je preduzeo radnju koja ulazi u kriminalnu zonu

(dovrženirđelo, kažnjiv pokušaj ili kažnjive pripremne radnje). 234 ' To nikako nc znači da saučesnici

odgovaraju za radnju, odnosno delo glavnog izvršioca. Ono jc samo nužan uslov za postojanje

saučesništva. To je samo posledica prostog logičkog zaključka da se ne može učestvovati u nečemu što

ne postoji, u nečemu što još nije ostvareno. Akcesoma teorija je prihvaćena ne samo kod nas nego i

uglavnom i u suvremenom evropskom krivičnom zakonodavstvu i teoriji. Akccsornost, tj. zavisnost

proizlazi iz same suštine i pojma saučesništva. Bez drugog saizvršioca nema saizvršilaštva, bez izvršioca

nema ni podstrckavanja i pomaganja. 235 ' Može sc govoriti o~postojanju dvostruke akcesomosti. Prvo,

postojanje saučesništva zavisi od toga u koji je stadijum izvršilac dospeo, dokle je došao u svojoj

kriminalnoj aktivnosti, odnosno koliko je, u kojoj meri ostvario kriminalno ponašanje. To bi bila

kvantitativna akcesornost. Ako jc krivično delo dovršeno, kvantitativna akcesornost, nema sumnje,

postoji. Međutim, ako je delo samo pokušano ili su preduzetc pripremne radnje, saučesništvo će postojati

samo ukoliko su takav pokušaj od .10sno pripremne radnje kažnjivi. U stvari, presudno je, kako se to

obično kaže, da li je izvršilac ušao u kriminalnu zonu. Osim kvantitativne akcesomosti, može se govoriti o

kvalitativnoj akcesornosti. Kvalitativna akcesornost znači da postojanje saučesništva takođe zavisi i

2 3 4 ) U j e d n o m delu naše literature govori s c o m o n i s l i č k i m i pluralističkim t e o r i j a m a , s l i

m š t o s c p r v e i z j e d n a č a v a j u sa a k c c s o r n o m teorijom, a d r u g e sa principalnom t e o r i j

o m . U p . M . R a d o v a n o v i ć , o p . cit., str. 2 5 7 - 2 5 8 . Iako ovi termini i m a j u o s n o v a u

činjenici da s c u j e d n o m s l u č a j u polazi o d l o g a da p o s t o j i s a m o j e d n o krivično d e l o u

k o m e u č e s t v u j e više lica ( m o n i s t i č k a teorija), a u d r u g o m da postoji o n o l i k o krivičnih

dela k o l i k o ima učesnika (pluralistička teorija), o v a t e r m i n o l o g i j a s c u s a v r e m c n o j k r i v

i č n o p r a v n o j literaturi r e t k o koristi. 235) Tako H. Blei, Strafrecht I, Allgcmcincr Teil, 18. Auflagc.

Munchcn. 1983, p. 265.

235

KRIVIČNO DELO

od toga šta je izvršilac ostvario, da l i j e ostvario krivično delo sa svim njegovim obaveznim elementima,

ili je za postojanje saučesništva dovoljno da su ostvareni samo neki elementi opšteg pojma krivičnog

dela. U vezi sa tim može se razlikovati nekoliko situacija, a u skladu sa tim i nekoliko varijanti

akcesornosti. Izvesno vreme bila je prihvaćena teorija potpune (ekstremne) akcesornosti prema kojoj je

bilo nužno da je izvršilac ostvario krivično delo sa svim njegovim opštim obeležjima, a naročito da je

postojala i njegova krivica. To je dovelo do neprihvatljivih rezultata, naročito u slučajevima kada je

izvršilac lice koje nije uračunljivo i krivo. Polazeći od potpune akcesornosti, dolazi se do rezultata da tu

nema krivičnog dela, a samim tim ni saučesništva. Tu je primenom konstrukcije posrednog izvršilaštva taj

problem samo donekle bio ublažen, ali ne i rešen. Zato se prešlo na teoriju limitirane (ograničene

akcesornosti). Prema njoj, ne traži se da su ostvareni svi opšti elementi krivičnog dela, tj. d a j e izvršilac i

postupao sa krivicom, kao što to čini teorija potpune (ekstremne) akcesornosti, već je dovoljno d a j e

izvršilac ostvario sve objektivne elemente krivičnog dela. Uslov je, dakle, postojanje krivičnog dela, s tim

što je za razliku od potpune (ekstremne) akcesornosti, kod koje je potrebno da budu ostvareni svi

elementi krivičnog dela, dovoljno izvršenje dela koje je kao krivično delo predviđeno u zakonu i koje je

protivpravno. Potpuna (ekstremna) akcesornost, iako dosledno sprovodi shvatanje o opštem pojmu

krivičnog dela i na planu saučesništva, dovodi do kriminalno-politički neprihvatljivih rešenja, pa je zato

nužno pribeći ograničenoj akcesornosti i zadovoljiti se ostvarenjem objektivnih elemenata krivičnog dela

od strane izvršioca. Međutim, za ograničenu akcesornost se mogu pronaći i određeni pravnodogmatski

argumenti, tj. nije nužno da se ona shvati kao nešto što predstavlja određeno odstupanje od osnovnih

principa i pojmova opšteg dela krivičnog prava. Tako, može se tvrditi da na taj način dolazi do izražaja

princip subjektivne lične odgovornosti svakog učesnika u ostvarenju krivičnog dela, da oni samostalno

odgovaraju za ono što su oni učinili i da u tom smislu kod njih moraju biti ispunjeni svi uslovi za njihovu

odgovornost. 236 ' Iako nema takav značaj kao puna i ograničena akcesornost, treba spomenuti i

shvatanje o hiperekstremnoj akcesornosti koja danas, bar u svom čistom obliku, nije nigde prihvaćena.

Ukratko rečeno, takvo shvatanje akcesornosti polazi od toga da se sve okolnosti koje imaju značaj za

postojanje krivičnog dela, krivice, ili odmeravanje kazne koje postoje kod izvršioca prenose i na sve

ostale učesnike u krivičnom delu. U našem krivičnom pravu prihvaćeno je sasvim suprotno stanovište

koje je eksplicitno izraženo (član 36. stav 3. KZ), tj. te se okolnosti uzimaju u obzir samo kod onog

učesnika kod kojeg postoje. Još manji značaj ima tzv. minimalna akcesornost prema kojoj je dovoljno za

postojanje saučesništva da su ostvarena bitna obeležja nekog krivičnog dela, a

2 3 6 ) ŠtaviSe, ima m i š l j e n j a da postoji s a m o s t a l a n delikt saučesništva i a k o s c p r i z n a j e

n j e g o v a zavisnost o d d e l i k t a izvršioca. T a k o Frojnd koji i k o d o v o g p i t a n j a d o s l e d n o

p r i m e n j u j e p e r s o n a l n u teoriju k r i v i č n o g dela. U p . G . Frcund, S t r a f r e e h t , A l l g c m

c i n e r Tcil, P e r s o n a l e Straflchrc, Berlin - Hcidclb e r g , 1998, p p . 3 2 1 - 3 2 2 .

236

SAUČESNIŠTVO

ne i njegova protivpravnost. Prema ovoj varijanti akcesomosti, postojalo bi saučesništvo i onda kada bi,

na primer, neko drugome pomogao u nužnoj odbrani. Minimalna akcesornost nije danas prihvaćena, a

spominje se u jednom delu krivičnopravne literature kao moguć oblik akcesomosti. 237 ' U vezi sa

kvalitativnom akcesornošću javlja se i jedno pitanje koje je odavno sporno i gdc još nije dat

zadovoljavajući odgovor. To je pitanje, da li je za postojanje saučesništva i njihovu odgovornost

saučesnika dovoljno da glavni izvršilac ostvari samo nehatno krivično delo. Da li postoji podstrekavanje,

onda kad se podstrckavalo na nehatno krivično delo? Ako, na primer, podstrekač podstrekne izvršioca

koji je kratkovid da puca u pravcu nekog predmeta u čijoj se neposrednoj blizini nalazi neko lice koje

izvršilac nije video, a u odnosu na koga je kod podstrekača postojao umišljaj da ga izvršilac pogodi,

postavlja se pitanje da li tu postoji podstrekavanje. Drugim rečima, da li saučesništvo zavisi od

umišljajnog dela, ili je za odgovornost saučesnika dovoljno da je podstrekavao, ili pomagao u nehatnom

delu izvršioca? Postoje razlozi i za jedno i za drugo shvatanje. 23 "' Zastupa se i shvatanje da

podstrekavanje u nehatnom delu nije saučesništvo, već posredno izvršilaštvo. Međutim, ako se pođe od

limitirane akcesomosti gde za postojanje saučesništva uošte nije potrebna krivica glavnog izvršioca,

dakle ni njegov umišljaj ni nehat, onda će tim pre postojati saučesništvo ako kod izvršioca postoji nehat.

Kao što se vidi, saučesništvo je zavisne prirode, a ta zavisnost se može stepenovati kako kvantitativno

tako i kvalitativno, ili tačnije rečeno, može se stepenovati ono od čega zavisi postojanje saučesništva, a to

je izvršeno krivično delo. Naročito je složeno pitanje kvalitativnog stepenovanja gde se može tražiti

ostvarenje svih opštih elemenata krivičnog dela, ili samo nekih. Može se zaključiti da nije opravdano

tražiti ni suviše mnogo, ali ni suviše malo. Dovoljno jc da od sirane izvršioca bude izvršeno delo

predviđeno u zakonu kao krivično delo koje je protivpravno. Krivicu izvršioca ne treba zahtevati i iz

razloga što je ona individualna, krivica izvršioca i inače nije relevantna za saučesnike, za njihovu

odgovornost ona mora postojati kod svakog saučesnika.

3. Saizvršilaštvo Saizvršilaštvo, prema odredbi člana 33. KZ postoji kada više lica učestvovanjem u

ratinjfizVršenjasa umišljajem ili iz nehata zajednički izvrše krivično delo,

2 3 7 ) R a z l i k o v a n j e četiri oblika a k c e s o m o s t i potiče o d Maycr-a. U p . M . E. M a y c r , Dcr

A l l g c m c i n c Tcil des Dcutschcn Strafrcchts, L c h r b u c h , Hcidclbcrg, 1923, p. 3 9 1 . U n a š o j

literaturi vid. M . R a d o v a n o v i ć . K r i v i č n o p r a v o , Opšti deo, Beograd, 1966; str. 2 5 7 - 2 5 8 .

2 3 8 ) O t o m e vid. R. M a u r a c h , D c u t s c h c s Strafrccht, A l l g c m c i n c r Tcil, K a r l s r u h c ,

1965, p. 6 1 4 . S p o r koji j c p o s t o j a o u n e m a č k o j teoriji i praksi o k o pitanja da li j c m o g u ć e

p o d s t r e k a v a n j e i p o m a g a n j e U n e h a t n o m k r i v i č n o m delu rešen j c izričitom o d r e

d b o m prilikom r e f o r m e k r i v i č n o g z a k o n o d a v stva iz 1975. g o d i n e t a k o da s c zahteva

p o s t o j a n j e u m i š i j a j n o g k r i v i č n o g dela. U p . H.-H J c s c h c c k . Th. W e i g c n d , op.

cit., p. 6 5 6 .

237

KRIVIČNO DELO

ili ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

Preeiziranjem zakonske odredbe o pojmu saizvršilaštva u odnosu na odredbu ranije važećeg krivičnog

zakonodavstva, nisu sasvim otklonjene neke poznate dileme koje sc tiču razlikovanja saizvršilaštva od

saučesništva u užem smislu, a posebno od pomaganja. I pored postojanja zakonske definicije

saizvršilaštva i dalje su aktuelne pojedine teorije o pojmu saizvršilaštva. Jer, osnovni problem koji se tu

javlja jeste, u kojim slučajevima, osim kada se učestvuje u radnji izvršenja što je nesporno, može postojati

saizvršilaštvo. I dalje jc, i pored zakonskog određivanja pojma saizvršilaštva, donekle ostalo sporno

određivanje njegovog pojma, a naročito razgraničenje sa pomaganjem. To razgraničenje ima ne samo

teorijski, nego i višestruki praktični značaj. Tako, za razliku od saizvršilaštva, nehatno pomaganje jc

krivičnopravno irelevantno. Dalje, kod pomaganja postoji mogućnost ublažavanja kazne. Neka krivična

dela (njihov osnovni ili kvalifikovani oblik) može izvršiti samo više lica, a pod tim pojmom se podrazumcva

samo više saizvršilaca (nije, npr. dovoljno da postoji jedan izvršilac, jedan podstrekač i jedan pomagač).

Rešavanje ovih, a i nekih drugih pitanja zavisi od ovog razgraničenja. Osim kada se učestvuje u radnji

izvršenja, saizvršilaštvo postoji i onda kada višc^Tiča"ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa

umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela. Zakon, dakle, zahteva tri uslova za postojanje

saizvršilaštva u slučaju da ni delimično nije preduzeta radnja izvršenja: umišljaj, zajedničku odluku i bitan

doprinos izvršenju krivičnog dela. I pored ove zakonske definicije koja je znamo preciznija od prethodne, i

dalje ostaju aktuelne teorije koje za cilj imaju da odrede pojam saizvršilaštva. Svođenje saizvršilaštva

samo na slučajeve kada neko makar delimično preduzme radnju izvršenja (fomialno-objektivna teorija)

nije opravdano jer često neko u ostvarenju krivičnog dela ima važniju ulogu od onoga ko neposredno

preduzima radnju izvršenja i stoga ga nije opravdano svoditi na rang pomagača. Formalno-objektivna

teorija, čiji se nastanak vezuje za A. Fojerbaha, jeste precizna, ali suviše sužava krug učesnika koji se

mogu smatrati saizvršiocem. Međutim, ne može se prihvatiti ni d a j e presudan subjektivni elemenat, kao

što to čini subjektivna teorija. Prema njoj, postoji saizvršilaštvo uvek onda kada neko učestvuje u

ostvarenju krivičnog dela tako što delo hoće kao svoje, što postupa sa izvršilačkom voljom (cum animo

auctoris). Međutim, ako neko, čak i kada preduzme radnju izvršenja postupa tako da delo hoće kao tuđe

(animus socii) biće smatran samo pomagačem. Subjektivna teorija, naročito ona ekstremna, sasvim

zanemaruje nečiji objektivan doprinos ostvarenju krivičnog dela. Kao dopunski kriterijum osim izvršilačke

volje, ona uzima u obzir i to da li neko delo čini u svom ličnom interesu. U slučaju da se ne utvrdi

postojanje tog ličnog interesa i ličnog očekivanja od krivičnog dela, učesnik u delu se svodi na pomagača.

Tako, u nemačkoj sudskoj praksi poznata su, i često citirana u literaturi dva slučaja u kojima je

primenjena ova teorija. U prvom slučaju u interesu i na molbu majke vanbračnog deteta njena sestra je to

dete sama lišila života tako što ga je utopila

238

SAUČESNIŠTVO

u kadi sa vodom (slu£aj „kade"). Iako je prvostepeni sud ispravno smatrao da jc majka podstrekač, a

sestra izvršilac, drugostcpeni sud jc primenom ekstremne subjektivne teorije uzeo da interes za izvršenje

dela, a time i izvršilačka volja, postoji samo kod majke tako daje majku proglasio izvršiocem (posrednim),

a sestru pomagačem. U drugom slučaju, jedan agent sovjetske kontraobaveštajne službe ubio je na

osnovu detaljnog zahteva svoje organizacije dvojicu cmigranatskih voda u Minhenu. Iako je sam i

svojeručno izvršio krivično delo, primenom ekstremne subjektivne teorije nemački Savezni sud je zauzeo

stav d a j e on samo pomagač (slučaj „Stašinskij"). 239 ' Ova dva slučaja, sama po sebi, dovoljno govore

o neprihvatljivosti ekstremne subjektivne teorije. Pokušano je da sc ova teorija ublaži ograničnom

subjektivnom teorijom prema kojoj sc izvršilačka volja mora na neki način materijalizovati kroz neke

radnje učinioca da bi bio smatran saizvršiocem. Iako prihvatljivija od ekstremne subjektivne teorije, ova

teorija nije dala odgovor na pitanje koje to radnje, osim radnje izvršenja, dolaze u obzir. Vredna je pažnje

teorija vlasti nad delom (materijalno-objektivna teorija). Ona je delimično nastala i kao reakcija na

neprihvatljivu ekstremnu subjektivnu teoriju. Prema toj teoriji saizvršilac je onaj koji je u svakoj fazi

ostvarenja krivičnog dela imao presudnu ulogu u smislu da je bitno mogao uticati na tok izvršenja

krivičnog dela. Saizvršilac je pre svega onaj ko preduzme radnju izvršenja i time ostvari elemente bića

krivičnog dela. No, osim ove „formalne vlasti nad delom" za ovu teoriju je karakteristično da uzima d a j e

saizvršilac i svako ono lice koje je nosilac materijalne vlasti nad delom. To može biti i lice koje sc

ograničilo samo na preduzimanje psihičkih akata koji su usmereni na ostvarivanje određenog cilja.

Suština ove teorije proizlazi iz finalnog pojma radnje. Ta teorija je danas jedna od vladajućih u stranoj

krivičnopravnoj literaturi i praksi. 24 "' Treba spomenuti i teoriju o podeli rada koju prihvata jedan deo

naše sudske prakse. Međutim, činjenica da se više lica unapred dogovorilo kako da ostvare krivično delo,

da su pri tome podelili uloge i napravili plan, ipak ne može nekoga ko je u tom planu dobio ulogu

pomagača, i kasnije zaista i preduzeo radnju pomaganja, da transformiše u saizvršioca. Sve spomenute

teorije mogu dati korisne kriterijume za određivanje pojma saizvršioca u okviru jedne mešovite,

objektivno-subjektivne teorije. Ta teorija, koja je vladajuća u našoj sudskoj praksi i doktrini, uzima d a j e

za postojanje s;aizvršilaštva neophodno da bude ostvarena i objektivna i subjektivna komponenta. Ona

se zasniva i na zakonskoj određivanju pojma saizvršilaštva (član 33. KZ). Štaviše, odredba u novom KZ o

saizvršilaštvu daje dalje kriterijume i elemente za preciziranje ove teorije. U slučaju kada je makar i

delimično preduzeta radnja izvršenja, za postojanje saizvršilaštva na subjektivnom planu ne traži se

ništa \ išc od opšteg subjektivnog uslova za postojanje saučesništva, a to je svest o zajed2 3 9 ) Prikaz i k

o m e n t a r o b a slučaja vid. kod R. Maurach, D c u t s c h c s Strafrccht, A T , K a r l s m h c , 1965, p.

554. 2 4 0 ) V i d . C . R o x i n , T a t c r s c h a f l und T a t h c r s c h a f t , S i c b c n t c A u f l a g c ,

Berlin - Nc\v Y o r k , 2 0 0 0 .

239

KRIVIČNO DELO

ničkam delovanju. Međutim, ako neko nije preduzeo radnju izvršenja, već neke druge radnje koje same

po sebi mogu biti i radnje pomaganja, potrebno jc da je subjektivni elemenat ostvaren u jednoj

intenzivnijoj formi, pa čak i u formi izvrši lačkć "volje. U tom slučaju neophodno je i postojanje zajedničke

odluke (član 33TKZ}. Objektivni i subjektivni elemenat u konkretnom slučaju se moraju posmatrati u

međusobnoj vezi i može se uzeti, do određene granicc, da jače izražen subjektivni elemenat može

donekle kompenzovati slabije izražen objektivni elemenat. Međutim, i tada te radnje moraju objektivno

imati osetan značaj za ostvarenje krivičnog dela, moraju biti u tesnoj vezi sa radnjom izvršenja, jer

postojanje izvršilačke volje ne može sasvim kompenzovati nedovoljno izražen objektivni elemenat (inače,

to bi onda bilo priklanjanje subjektivnoj teoriji). To mora predstavljati bitan doprinos izvršenju krivičnog

dela (član 33. KZ). Razlikovanje između bitnog i običnog doprinosa (tada bi postojalo pomaganje), treba

tražiti i na planu uzročne veze. Običan doprinos nije condicio sine qua non za izvršenje krivičnog dela,

dok bi se bitan doprinos mogao shvatiti u tom smislu. Treba napomenuti da onda kada nije ni delimično

preduzeta radnja izvršenja, zbog toga što u tom slučaju subjektivni elemenat mora više doći do izražaja,

saizvršilaštvo iz nehata nije moguće. Naime, ne može neko postupati iz nehata, a hteti delo kao svoje.

Zato i odredba člana 33. KZ zahteva postojanje umišljaja u ovoj situaciji. Objektivno-subjektivno

određivanje pojma saizvršilaštva preovlađuje i u našoj sudskoj praksi. Tako, kada neki od učesnika ne

preduzimaju/adnju izvršenja več neke druge radnje koje omogućuju i doprinose izvršenju dela, smatraće

se saizvršiocima ako kod njih postoji volja da krivično delo izvrše zajednički, tj. da „hoće delo kao

zajedničko, pa prema tome i kao svoje, tako da preduzete radnje takvih saizvršilaca čine prirodnu i

logičnu celinu sa radnjama ostalih saizvršilaca, koji preduzimaju zakonom određenu radnju izvršenja

krivičnog dela". 241 'U praksi se često uzima d a j e saizvršilac ono lice koje čuva stražu prilikom

izvršenja teške krađe, gde je presudno prihvatanje teorije o podeli rada, mada se donekle ima u vidu i

objektivno-subjektivna teorija. Na primer, u jednoj odluci se kaže: ,,U slučaju kada je čuvao stražu,

optuženi se javlja kao izvršilac krivičnog dela. Jer, izvršilac je svaki onaj ko na bazi sporazuma o podeli

uloga u zajedničkom izvršenju dela ostvaruje svoj deo u procesu izvršenja dela koji mu je dodeljen, pri

čemu samo izvršenje dela hoće kao svoje i kao zajedničko." 242 ' Međutim, čuvanje straže samo po sebi

jeste radnja pomaganja koja može prerasti u saizvršilaštvo samo pod dodatnim uslovima koji zavise od

okolnosti konkretnog slučaja (npr. d a j e postojao dogovor oko podele ukradenih stvari, da se krađa nije

mogla izvršiti bez čuvanja straže i si.). U sudskoj praksi se zapaža ekstenzivno shvatanje pojma

saizvršilaštva što je neodređena odredba člana 22. OKZ omogućavala. Treba očekivati da će novo

rešenje iz člana 33. KZ dovesti do izvesnog sužavanja pojma saizvršilaštva i u sudskoj praksi.

2 4 1 ) V r h o v n i s u d J u g o s l a v i j e . Kž. 3 2 / 6 5 . 2 4 2 ) V S S K ž . 1155/92.

240

SAUČESNIŠTVO

Kod delicta propria (kod kojih je posebno svojstvo učinioca bitno obeležje krivičnog dela) saizvršilac može

biti samo ono lice koje može biti i samostalan izvršilac. Kod tzv. svojeručnih krivičnih dela (krivična dela

koja može ostvariti samo jedan učinilac lično i samostalno) nije moguće saizvršilaštvo. I naša sudska

praksa uglavnom stoji na ovom stanovištu. Tako na primer, u jednoj odluci je uzeto da saizvršilaštvo nije

moguće kod krivičnog dela obljube ili protivprirodnog bluda sa licem koje nije navršilo 14 godina, jer jc

ono ..isključivo individualni akt, pa takvo zadovoljavanje polnog nagona, najuže je vezano za ličnost

učinioca i njegovu seksualnu sferu, te sc ovo krivično delo može izvršiti samo sopstvenim delovanjem" i

ne mogu ga „više lica učiniti zajednički, kao saizvršioci". 243 ' O saizvršilaštvu će sc raditi i u slučaju tzv.

sukcesivnog saizvršilaštva koje postoji onda kada se neko pridruži nekome u toku izvršenja krivičnog

dela, tj. nije nužno da su svi saizvršioci učestvovali u izvršenju dela od samog početka. Sukcesivno

saizvršilaštvo je nespojivo sa onim teorijama koje za postojanje saizvršilaštva traže prethodni dogovor, i

prethodnu podelu uloga saizvršioca u izvršenju dela. Zajednička odluka o kojoj govori odredba člana 33.

KZ nije prepreka za sukcesivno saizvršilaštvo, jer se ta odluka može doneti i onda kada jc već započeto

izvršenje krivičnog dela. Nema saizvršilaštva u slučaju prividnog saizvršilaštva, tj. onda kada dva ili više

lica zajednički prouzrokuju poslcdicu krivičnog dela, bez postojanja svesti o zajedničkom delovanju.

Prividno saizvršilaštvo se takode naziva paralelnim izvršilaštvom, jer je tu reč o izvršilaštvu, a nc

saizvršilaštvu. Ono podrazumeva i to d a j e svako od tih lica samostalno preduzelo radnju izvršenja.

Nužno saizvršilaštvo postoji kod nekih krivičnih dela u čiji opis bića ulazi kao obavezan elemenat da

mogu biti ostvarena samo od strane dva ili više lica. Međutim, ti se slučajevi ne rešavaju prema pravilima

o saizvršilaštvu kao institutu opšteg dela, već se jednostavno utvrđuje da lije i taj, kao i ostali elementi

bića krivičnog dela, ostvaren u konkretnom slučaju. Na primer, krivično delo oružane pobune ne može

postojati ukoliko u njegovom izvršenju ne učestvuje više lica. Saizvršilac se kažnjava kao daje delo sam

izvršio, tj. kaznom koja je prepisana za učinjeno delo. 4. Podstrekavanje Zakonska odredba koja reguliše

podstrekavanje (član 34) ne određuje njegov pojam, već je to prepušteno teoriji i sudskoj praksi.

Podstrekavanje je oblik saučesništva kojim se umišljajno navodi drugo lice da izvrši krivično delo. Na-

243) V S S Kžm. 90/93.

241

KRIVIČNO DELO

vođenjem se utiče na drugo lice (izvršioca) da donese odluku o izvršenju krivičnog dela. Stvaranje odluke

kod drugog lica da se izvrši krivično delo jc glavna, ccntralna karakteristika podstrčkavanja. Zato u našoj

teoriji neki autori pojam podstrekavanja određuju kao umišljajno izazivanje ili učvršćivanje odluke kod

podstreknutog da preduzme protivpravnu radnju kojom ćc ostvariti obeležja nekog bića krivičnog dela.

244 ' Ukoliko je kod izvršioca već postojala čvrsta odluka da izvrši krivično delo (omnimodo facturus) neće

postojati podstrckavanje, već ncuspelo podstrekavanje, ili psihičko pomaganje. No, treba imati u vidu da

odluka da se izvrši krivično delo može biti manje ili više čvrsta, odnosno da se čvrstina odluke može

stepenovati, kao i to da ni najčvršća odluka nc mora biti ostvarena. Za postojanjcjTOdstrckavanja bitno je

daje podstrekač kod nekog lica stvorio takvu odluku d a j e na osnovu nje (i zbog nje) krivično delo

izvršeno. Ukoliko je kod nekog lica postojala nedovoljno čvrsta odluka koja nc bi bila ostvarena, ili jc

postojala neka opšta odluka koja nije bila konkretizovana, podstrekavanje može postojati jer je još uvek

moguće da podstrekač stvori konačnu odluku kod izvršioca i tako učestvuje u ostvarenju krivičnog dela.

Nc može se prihvatiti shvatanjc da svako učvršćivanje odluke da sc izvrši krivično delo predstavlja

podstrekavanje. U nekim slučajevima, kada bi odluka i inače bila ostvarena, dalje jačanje te odluke treba

smatrati psihičkim pomaganjem. Ovo pitanje sc nc raspravlja u našoj literaturi i pored toga što postoje

razlike u pogledu shvatanja da li i svako učvršćivanje odluke predstavlja podstrekavanje. U našoj starijoj

literaturi zastupano jc shvatanje da jc podstrekavanje delatnost upravljena na izazivanje (prouzrokovanje)

odluke da sc izvrši krivično delo, a da preduzimanje radnje da bi se „ojačala već postojeća rešenost"

predstava psihičko pomaganje. 245 ' Danas vladajuće shvatanjc u podstrckavanje uključuje i učvršćivanje

odluke, s tim štcrseprCBlćm razgraničenja sa psihičkim pomaganjem pojednostavljuje i ne ulazi u

raspravljanje pitanja da li učvršćivanje, jačanje odluke može predstavljati psihičko pomaganje. 2461 U

savremenoj stranoj literaturi, naprotiv, ovom složenom pitanju se poklanja odgovarajuća pažnja. Ne

ulazeći ovde u analizu tih shvatanja, može se konstatovati da ona nastoje da postave određene

kriterijumc za razgraničenje podstrčkavanja i psihičkog pomaganja u situaciji kada sc jača, učvršćuje

odluka za izvršenje krivičnog dela. 2 4 " Odredbom KZ kojom je regulisano podstrekavanje (član 34) nije

propisana radnja podstrekavanja. To može biti svaka radnja koja se kreće u rasponu od blagog

nagovaranja pa do nekih formi prinude. Na primer, to može biti molba, obećanje ili davanje poklona

odnosno plaćanje za delo na koje se podstrekava,

2 4 4 ) T a k o Srzcntić, S t a j i ć . K r i v i č n o p r a v o F N R J , O p š t i d e o , Beograd, 1957. str. 3 6

7 . 2 4 5 ) V i d . T . Živanović, O s n o v i krivičnog prava Kraljevine J u g o s l a v i j e , O p š t i d e o , I k

n j i g a , B e o g r a d , 1935. str. 180, 187. 2 4 6 ) V i d . npr. Srzcntić. S t a j i ć , ibid. 2 4 7 ) V i d . npr. S

t G B , Lcipzigcr K o m m c n l a r . 11. A u f l a g c , 8. L i c f c r u n g , §§ 2 5 - 2 7 , Bcarbcilcr C . R o x i

n , B e r l i n - N c w Y o r k , 1993, p. 1 2 4 - 1 2 5 , 163.

242

SAUČESNIŠTVO

nagovaranje, pretnja, 24 " savetovanje, prevara, dovođenje u zabludu 24 "' itd. Podstrekavanje se

najceše vrši verbalnim putem, ali jc moguće da bude ostvareno i na druge načine kao što su

konkludentne radnje (gestovima), ili stvaranjem situacije koja na neko lice deluje tako što kod njega

stvara odluku da izvrši krivično delo. Navođenje ne mora biti eksplicitno. Odluka da se izvrši krivično delo

sc može stvoriti i na jedan suptilan, rafiniran način. Bitno j c d a j e u pitanju radnja koja je podobna da

kod podstreknutog stvori odluku da izvrši krivično delo. Upravo jc to presudno kod radnje podstrckavanja:

u načelu to može biti bilo koja radnja koja može imati takav efekat, koja može za rezultat kod

podstreknutog imati donošenje odluke da se izvrši krivično delo. Ipak, mora postojali određeni psihički

uticaj podstrekača na izvršioca, ili komunikativni uticaj koji sc za radnju podstrekavanja zahteva u

pretežnom delu novije literature (tzv. teorija psihičkog kontakta). Ovo se naročito odnosi na slučajeve

kada se stvaraju provocirajućc situacije za izvršenje krivičnog dela. Iako ima i mišljenja da tu nc treba

zahtevati taj psihički komunikativni uticaj sa obrazloženjem da jc stvaranje tih situacija opasnije po objekt

zaštite nego druge forme podstrckavanja, ubcdljivijc deluje suprotno mišljenje da je izjednačavanje

podstrekača sa izvršiocem u pogledu kažnjavanja opravdano samo kod intenzivnijih oblika delovanja na

izvršioca. 25 "' U pravu su oni koji smatraju da nc predstavlja radnju podstrckavanja samo stvaranje

situacije za koju se pretpostavlja da će kod nekog lica izazvati odluku da izvrši krivično delo. Na primer,

lice koje navede ljubomornog muža da šepre planiranog vremena vrati sa službenog puta kući da bi in

flagranti zatekao ženu sa ljubavnikom, nc preduzima radnju podstrckavanja ni onda kada to čini zato 3to

očekuje da će muž posegnuti za oružjem. Jer, ako bi se svako stvaranje provocirajuće situacije za

izvršenje krivičnog dela bez psihičkog, odnosno komunikativnog uticaja na izvršioca u pravcu stvaranja

odluke da izvrši krivično delo smatralo podstrekavanjem, onda bi se i svako otvaranje samoposluge

moglo smatrati podstrekavanjem na krađu. 2 5 " I argumenti vezani za legitimnost krivičnopravne zaštite i

određivanje njenih granica idu protiv ovako širokog shvatanja radnje podstrckavanja. Podstrekavanje

može postojati i u slučaju kada sc modifikuje već stvorena odluka kod podstreknutog da izvrši krivično

delo. Tu u osnovi postoje tri situacije koje treba različito rešavati. Prvo, ako se odluka izmeni tako da

podstreknuti izvrši neko sasvim drugo delo u odnosu na ono koje je bio odlučio da izvrši, ne2 4 8 ) U k r i

v i č n o p r a v n o j literaturi j c n e s p o r n o da pretnja m o ž e predstavljati radnju p o d s t r c k a v a n

j a . Up. npr. U. Ebert, Strafrecht, A l l g c m c i n c r Tcil, 2. A u f l a g c . H e l d c l b c r g , 1993, sir. 191.

T a h o v i ć i; tiče da to m o ž e biti i sila i pretnja. (J. T a h o v i ć , K o m e n t a r K Z , B e o g r a d ,

1957. str. 125). M c d u l i m . l i c b a imati u v i d u da intenzitet sile i p r e t n j e n c s m e bili takav d a i

s k l j u č u j e krivicu p o d s t r e k n u t o g , j e r u t o m s l u č a j u n c postoji p o d s t r e k a v a n j e v

e ć p o s r e d n o izvršilaštvo. N e s p o r n o j c da p r i m e n a a p s o lutne sile n c m o ž e predstavljali

radnju p o d s t r e k a v a n j a j e r s c licc k o j e j c n a l a j n a č i n p r i n u d i l o d r u g o licc da izvrši

k r i v i č n o d e l o s m a t r a p o s r e d n i m izvršiocem. 2 4 9 ) K o d d o v o đ e n j a u z a b l u d u t r e

b a vodili računa o l o m e da t a k o đ e dolazi u o b z i r p r i m e n a k o n s t r u k c i j e p o s r e d n o g

izvršilaštva. 2 5 0 ) P r e g l e d tih s h v a t a n j a d a j e K . Kfihl, o p . ci!., p. 8 0 6 - 8 0 7 . 2 5 1 ) T a k o

G . S t r a t c n w c r t h , S c h w c i z c r i s c h c s S t r a f r c c h t , A l l g c m c i n c r T c i l , B e r n , 1 9

9 6 , str. 3 7 0 .

243

KRIVIČNO DELO

sporno je da postoji podstrekavanje u odnosu na izvršeno krivično delo. Međutim, ako podstrekač izmeni

odluku kod podstreknutog tako da on izvrši teži oblik istog krivičnog dela, ili teže istovrsno krivično delo,

sporno je kako rešiti tu situaciju. Iako se može braniti i stav da podstrekač treba da odgovara samo za

„višak" u odnosu na stvorenu odluku, prihvatljivije je rešenje da on odgovara za teži oblik, odnosno za

teže delo u celini. Naime, i onda kada se to dodamo delo može izdvojiti kao posebno krivično delo (što

nije uvek moguće), ono je, po pravilu, znatno lakše u odnosu na ono koje je nastalo spajanjem tog

„dodatka" sa onim što je već bilo obuhvaćeno odlukom, tj. odluka je kvalitativno dobila nove dimenzije.

Ako je, na primer, izvršilac doneo odluku da izvrši običnu krađu, pa podstrekač stvori odluku kod njega da

krađu izvrši upotrebom prinude čime ona preraste u krivično delo razbojništva, ne bi bilo prihvatljivo da

podstrekač odgovara za podstrekavanje samo na krivično delo prinude. I najzad, postoji i treća situacija

kada se podstrekava na lakši oblik, odnosno na istovrsno lakše delo u odnosu na ono koje je podstreknuti

odlučio da izvrši. Tu ne postoji podstrekavanje s obzirom na to da postojeća odluka obuhvata u sebi i

lakši oblik krivičnog dela. Na primer, ako je izvršilac doneo odluku da krađu izvrši tako da pri sebi ima

oružje koje je spreman da upotrebi (oblik teške krađe), a podstrekač ga ubedi da to nije potrebno, tj. d a j

e bolje da izvrši običnu krađu, onda neće postojati podstrekavanje na običnu krađu. I u okviru istog

krivičnog dela ako neko lice utiče na izvršioca da izmeni svoju odluku tako da izvršenjem dela zaštićeni

objekt bude u manjoj meri ugrožen ili povređen (npr. nagovori ga da ukrade 5000 dinara umesto 10.000),

polazeći od istog principa, treba uzeti da nema podstrekavanja. Osim ove osnovne tri situacije, moguće je

da se na izvršioca utiče tako da izmeni odluku samo u pogledu određenih elemenata bića krivičnog dela

ostajući u okviru krivičnog dela koje je odlučio da izvrši. Iako se na prvi pogled čini da te modifikacije nisu

bitne, te da zbog postojanja već čvrste odluke da se izvrši određeno krivično delo nema podstrekavanja,

ipak je te slučajeve potrebno diferencirati. Na primer, u nekim slučajevima uticanje da se izmeni objekt

radnje neće imati karakter podstrekavanja, dok u drugim hoće. Ako je neko odlučio da iz prodavnice

ukrade cmo vino da bi počastio svoje goste, a neko lice ga nagovori da ukrade belo vino znajući da

većina njegovih gostiju radije pije belo od cmog vina, to bi moglo biti samo psihičko pomaganje, a ne

podstrekavanje. Međutim, ako neko kod izvršioca koji je odlučio da izvrši ubistvo prema jednom licu

izmeni odluku tako da on izvrši delo prema drugom licu, onda to predstavlja značajnu izmenu njegove

odluke koja menja i karakter dela (iako pravna kvalifikacija dela ostaje ista), pa bi trebalo uzeti da je reč o

podstrekavanju. Izmene u pogledu sredstva, mesta i vremena izvršenja, po pravilu, ne predstavljaju

podstrekavanje, već psihičko pomaganje. No, mora se priznati da je teško postaviti opšte kriterijume za

rešavanje raznih situacija kada se modifikacije kreću u okviru dela u pogledu kojeg postoji odluka da se

izvrši. Jedan od kriterijuma koji se u teoriji predlaže jeste da li je došlo do takve izmene plana izvršioca da

to, u stvari, predstavlja novi plan za izvršenje istog krivičnog dela.252'

2 5 2 ) O t o m e v i d . S t O B , L e i p z i g c r K o m m c n t a r , 11. A u f l a g c , 8. L i c f c r u n g , §§ 2

5 - 2 7 , (C. R o x i n ) , Berlin - N e w Y o r k , 1993, p. 127.

244

SAUČESNIŠTVO

U skladu sa akcesornom prirodom saučesništva, za postojanje podstrekavanja potrebno je d a j e delo

izvršeno ili pokušano. Podstrekavanje u stvari ima dvostruku posledicu: odluku podstreknutog da izvrši

krivično delo i izvršenje krivičnog dela, odnosno kažnjivog ponašanja. 253 ' Za podstrekavanje nije

potrebno da kod podstreknutog postoji krivica zbog toga što naše pravo prihvata teoriju limitirane

akcesomosti. U skladu sa tim u našoj teoriji i sudskoj praksi opšte je usvojeno da podstrekavanje i

odgovornost podstrekača postoji i onda kada kod izvršioca nedostaje krivica. 254 ' Ipak, nije nesporno da

podstrekavanje postoji i u onim slučajevima kada izvršilac koji ne postupa sa krivicom nema ni jedan

minimalni subjektivni odnos prema delu, kada se on javlja kao puko sredstvo za izvršenje dela. U takvim

ekstremnim slučajevima kada nema ni tzv. prirodnog umišljaja, odnosno kada nema nikakvog

subjektivnog odnosa izvrSioca prema delu, moglo bi biti opravdano korišćenje konstrukcije posrednog

izvršioca i pored usvojene limitirane akcesomosti. Podstrekavanje može biti posredno, tj. preko trećeg

lica, odnosno preko više lica kada se svi oni javljaju kao posredni podstrekači. Podstrekavanje se može

vršiti i od strane više lica koja neposredno podstrekavaju izvršioca na izvršenje krivičnog dela

(sapodstrekavanje). Podstrekavanje se uvek odnosi na konkretno krivično delo. Ono mora biti upravljeno

ili na određeno lice, ili određeni krug lica, a da pri tome nije neophodno da podstrekač lično poznaje

izvršioca. 255 ' Izvršilac (podstreknuti) ne mora poznavati podstrekača, niti mora biti svestan „da je

njegova odluka da izvrši krivično delo nastala pod uticajem podstreikača"2?® Umišljaj podstrekača treba

da obuhvati svest o uzročnoj vezi između radnje podstrekavanja i odluke da se izvrši krivično delo, kao i

sva bitna obeležja tog dela. Nije neophodno da umišljaj podstrekača obuhvati i konkretne modalitete u

kojima će se ta obeležja ostvariti. Sporna je situacija kada je umišljaj lica koje vrši radnju podstrekavanja

upravljen na to da izvršilac samo započne radnju izvršenja sa ciljem njegovog hvatanja na delu pre nego

što ga dovrši, zbog lakšeg dokazivanja dela. Radi se, naime, o korišćenju tzv. agenta provokatora u

suzbijanju određenih posebno opasnih oblika kriminaliteta (npr. terorizam, ilegalni promet drogom i dr.),

što je u nekim ze2 5 3 ) F r a n k g o v o r i o b l i ž o j i d a l j o j poslcdici p o d s t r c k a v a n j a . Bliža p

o s l e d i c a j c f o r m i r a n j e s u b j e k t i v n o g elementa kod podstreknutog, a dalja ostvarenje tog

subjektivnog elementa. Up. S. Frank, Kazneno p r a v o , Z a g r e b , 1950, str. 104. 2 5 4 ) T a k o , na p

r i m e r , u j e d n o j odluci u z e t o j c da postoji k r i v i č n a o d g o v o r n o s t p o d s t r e k a č a koji j

c p o d strckao d e t e o d d e s e t g o d i n a d a izvrši k r i v i č n o d e l o ( p r e s u d a O S B Kž. 6 2 / 9

6 ) . 2 5 5 ) O v o j c n e s p o r n o u n a š o j i s t r a n o j literaturi. V i d . npr. Srzcntić - S t a j i ć - L a z a

r c v i ć , K r i v i č n o p r a v o S F R J , B e o g r a d , 197«, str. 2 8 2 . U n e m a č k o j literaturi vid. H .

W c l z c l , D a s D c u t s c h c S t r a f r e c h t , B e r lin, 1958, str. 100. 2 5 6 ) T a k o V S S Kž. 1. 8 7 3

/ 8 6 .

245

KRIVIČNO DELO

mljama, pod određenim uslovima, dozvoljeno. Naše pravo poznaje, institut prikrivenog islednika koji bi se

mogao podvesti pod pojam agenta provokatora. U okviru posebnih odredaba o postupku za krivična dela

organizovanog kriminaliteta (Glava XXIXa) ZKP predviđa mogućnost korišćenja prikrivenog islednika pod

određenim uslovima. Ostavljajući po strani pitanje koliko je ovaj oblik borbe protiv kriminaliteta prihvatljiv

sa aspekta sloboda i prava građana, polazeći od odredaba o saučesništvu i podstrekavanju, argument da

agent provokator nije hteo da izvršilac prouzrokuje posledicu nc isključuje njegovu odgovornost kao

podstrekača, naročito u slučaju ako dođe do dovršenja dela. Ni Činjcnica da motiv agenta provokatora

nije kriminalan ne može isključiti njegovu odgovornost, već se može uzeti u obzir samo prilikom

odmeravanja kazne. Unošenje izričite odredbe u ZKP d a j e zabranjeno i kažnjivo da prikriveni islednik

podstiče na izvršenje krivičnog dela (član 504nj stav 3) učinilo je ovo pitanje nespornim na način koji je sa

aspekta materijalnopravnih odredaba o saučesništvu ispravan. 25 " U jednom krivičnom delu ne može

postojati sticaj višeoblika saučesništva. Podstrekavanje obuhvata pomaganje, a saizvršilaštvo konsumira

podstrekavanje. Kada se radi o više krivičnih dela sticaj pojedinih oblika saučesništva jc moguć.

Podstrekač se kažnjava kao da je delo sam izvršio, tj. u okvnu kazne propisane za delo koje je Izvršeno.

Ukoliko je delo ostalo u pokušaju, a pokušaj je kažnjiv, podstrekaču se kao i izvršiocu kazna može

ublažiti. Podstrekavanje se u nekim slučajevima predviđa kao posebno, samostalno krivično delo.

Postavlja se pitanje koji su razlozLza to kada u načelu postoji ođgčfvornost podstrekača premaopštim

pravilima o saučesništvu. To se čini ili zato što radnja podstrekavanja ne~bTpredstavljala saučesništvo

prema tim opštim pravilima, ili zbog toga što se želi propisati stroža kazna nego za izyršioca_(gbično pod

nekimTđodatnim uslovima). To su retke situacije, kada zakonodavac iz kriminalno-političkih razloga

predviđa kao krivično delo radnju podstrekavanja, a ono na šta se podstrekava samo po sebi nije krivično

delo, ili pak procenjuje da podstrckavanje~pododređenim uslovima u nekim situacijama može biti teže od

radnje izvršenja. Primer za prvu situaciju bi bilo krivično delo navođenja na samoubistvo i pomaganja u

samoubištvuTčlan 119. KZ). Pošto samoubistvo nije krivično delo, ni saučesništvo u njemu, zbog svoje

akcesome prirode, ne može biti krivično delo. Primer za drugu situaciju moglo bi biti krivično delo

izbegavanja vojne obaveze (član 394. KZ). Kod tog krivičnog dela propisan je teži, kvalifikovani oblik u

slučaju kada neko poziva ili podstiče više lica na vršenje ovog krivičnog dela (stav 4), tj. zakonodavac jc

smatrao d a j e opravdano propisivanje znamo strože kazne za takvog podstrekača nego za izvršioca.

2 5 7 ) O v o m o d r e d b o m j c trebalo zabraniti i p o m a g a n j e u izvrScnju k r i v i č n o g dela j e r

prikriveni islednik m o ž e da sc j a v i i u ulozi p o m a g a č a . ŠtaviSc, z b o g prirode i p o l o ž a j a p r i

k r i v e n o g islednika prc ć c u praksi doći u obzir radnja p o m a g a n j a , n e g o r a d n j a p o d s t r e

k a v a n j a . Iako s c izričita z a b r a n a u o v o j odredbi Z K P o d n o s i s a m o na p o d s t r e k a v a

n j e , prikriveni islednik bi, p r e m a o p š t i m o d r e d b a m a o p o m a g a n j u , bio s m a t r a n s a u

č e s n i k o m .

246

SAUČESNIŠTVO

KZ predviđa slučaj neuspelog podstrekavanja (pokušaj podstrckavanja) koje postoji onda kada

podstreknuti nije delo ni pokušao (član 34. stav 2). Tu postoje dve situacije. Prva jc kada podstrekač nije

uspeo da stvori ili učvrsti odluku kod podstreknutog, što bi odgovaralo nesvršcnom pokušaju. Dakle,

radnja podstrekavanja tu nije proizvela nikakvo dejstvo. Druga je kada jc uspeo da izazove ili učvrsti

odluku ali podstreknuti iz bilo kojeg razloga (na primer, zato što je otkriven i uhvaćen od strane nadležnih

organa) delo nije izvršio ni pokušao, što odgovara svršenom pokušaju. Za neuspelo podstrekavanje se,

pod uslovom da sc podstrckavalo na izvršenje krivičnog dela čiji pokušaj je po zakonu kažnjiv, kažnjava.

To jc jedini opšti izuzetak od pravila da je saučesništvo akcesome prirode (u ovom slučaju polazi se" od

principalnc teorije saučesništva), tj. izuzetak od pravila da saučesništvo postoji samo onda kada postoji i

krivično delo u kome sc učestvuje. Inače, za neuspelo podstrekavanje kažnjava se kao za pokušaj

krivičnog dela.

5. Pomaganje Pomaganje je oblik saučesništva u užem smislu kod koga sc sa umišljajem doprinosi

izvršenju krivičnog dela. Taj doprinos mora biti u izvesnoj uzročnoj~vezi sa izvršenim krivičnim delom.

Međutim, radnja pomaganja ne mora (iako u nekim slučajevima jeste) biti condicio sine qua non za

izvršenje krivičnog dela. Nije nužno da je reč o takvom doprinosu bez kojeg krivično delo ni u kom slučaju

ne bi moglo biti izvršeno. Za postojanje uzročnosti kod pomaganja dovoljno je da je doprinos uticao na

ostvarenje krivičnog dela u svom konkretnom obliku, odnosno pomaganje postoji i onda kada bi

ostvarenje krivičnog dela bez radnje pomaganja bilo moguće, ali na drugačiji način i u drugom obliku.

Dovoljno je d a j e pomaganje dovelo i samo do manjih modifikacija u radnji izvršenja, odnosno načinu

ostvarenja krivičnog dela. Na.pHi.Tier, ko izvršiocu provalne krade pridržava lestve da bi se popeo u stan,

preduzima radnju pomaganja iako bi izvršilac i bez toga mogao da uđe u stan učvrstivši lestve

na~drugačiji način, tj. ako bi penjanje bez radnje pomaganja izgledalo nešto drugačije. 258 ' Pomaganje

se može preduzeti na razne načine, tj. pomaganje je svaka radnja kojom se može doprineti izvršenju

krivičnog dela. Odredba člana 35. stava 2. KZ navodi kao tipične radnje pomaganja: davanje saveta ili

uputstava kako da sc izvrši krivično delo, stavljanje učiniocu na raspolaganje sredstava za izvršenje

krivičnog dela, stvaranje uslova ili otklanjanje prepreka za izvršenje krivičnog dela, kao i unapred

obećano prikrivanje krivičnog dela, učinioca, sredstava kojima je krivično delo izvršeno, tragova krivičnog

dela ili predmeta pribavljenih kri2 5 8 ) T a k o C . Roxin, W a s ist Beihilfc? In: Fcstschrif! f u r Koichi

Miuazava, B a d c n - B a d c n . 1995. sir. 5 0 1 .

247

KRIVIČNO DELO

vičnim delom. 259 'No, to mogu biti i neke druge radnje. S obzirom na radnju, pomaganje može biti

psihlSlco (intelektualno) \ fizičko. Psihičko pomaganje je davanje saveta kako da se izvrši krivično delo,

obećavanje prikrivanja dela, odnosno izvršioca, a u nekim slučajevima i davanje podrške da se izvrši

krivično delo i njegovo odobravanje. 260 ' To znači da se psihičko pomoganje uglavnom vrši verbalnim

putem. Kod psihičkog pomaganja se u nekim slučajevima javlja problem razgraničenja sa

podstrekavanjem. U vezi s tim, kao što je već rečeno kod izlaganja o podstrekavanju, dalje učvršćivanje

odluke koja bi i bez toga bila ostvarena, predstavlja psihičko pomaganje. Za razliku od podstrekavanja

gde jc to teško zamisliti, pomaganje se može izvršiti i ncčinjcnjcm. Da bi to bio slučaj, kod pomagača

mora postajati dužnost na činjenje, tj. kao j izvršilac krivičnih deja propuštanja i on mora, imati položaj

garanta. Na primer, ako ne čuva objekt koji je bio dužan da čuva čime omogući Izvršenje krivičnog dela

krade stvari iz tog objekta (u ovoj i sličnim situacijama treba voditi računa da se ne radi o nekom

samostalnom krivičnom delu, ili da pomaganje ne prerasta u saizvršilaštvo). Ili, ako drži vatreno oružje

neobezbeđcno znajući da neko lice kome je dostupno hoće da ga upotrebi za vršenje određenog

krivičnog dela. Za postojanje pomaganja nije potrebno d a j e kod izvršioca postojala krivica, dovoljno je

da su ostvareni objektivni elementi krivičnog dela (limitirana akcesornost). U tom pogledu važi isto što i za

druge oblike saučesništva. Kada se doprinos izvršenju krivičnog dela ostvaruje preko nekog trećeg lica

radi sc o posrednom pomaganju, a kada više lica pomažu izvršiocu onda se svi pojavljuju u ulozi

sapomagača. U obe situacije postoji više pomagača, ali u prvoj se javlja više pomagača od kojih samo

jedan ili neki imaju neposredan kontakt sa izvršiocem, tako da to može biti čitav lanac pomagača, dok u

drugoj situaciji svi pomagači neposredno pružaju pomoć izvršiocu.

2 5 9 ) T a k o V S S u odluci K ž m . 3 9 1 / 7 4 ispravno smatra d a j e a u t o m e h a n i č a r koji j c „ o b

a v e s t i o lica k o j a su s c bavila s k i d a n j e m delova a u t o m o b i l a sa tuđih kola da ć e o d njih

uvek otkupljivati te d e l o v e , pošto o s t v a r e protivpravno p r i s v a j a n j e " p o m a g a č u

krivičnom delu krađe, a nc izvršilac krivičnog dela prikrivanja. Da bi postojalo p o m a g a n j e u krivičnom

delu k o j i m s c p r o t i v p r a v n o pribavlja n e k a stvar, a n c krivično d c i o prikrivanja (član 184. K Z

RS), p o t r e b n o j c da j c izvršiocu u n a p r e d stav l j e n o d o z n a n j a , d a k l e p r e n e g o što j c

izvršio krivično d c i o , da ć e te stvari biti p r i k r i v e n e ( k u p l j e n e , proturanc, p r i m l j e n e u

zalogu i dr.). 2 6 0 ) Neki oblici psihičkog p o m a g a n j a su sporni. D a v a n j e podrške i o d o b r a v a

n j e krivičnog dela m o g l o bi s c smatrati p o m a g a n j e m s a m o a k o j c to imalo uticaj da s c d c i

o izvrši u s v o m k o n k r e t n o m obliku, a k o s c u t o m pogledu utvrdi p o s t o j a n j e uzročne veze.

N i j e o p r a v d a n stav n c i n a č k c s u d s k e prakse koja n c z a h t e v a d a između p o m a g a n j

a i dela u k o m e s c p o m a g a l o , o d n o s n o poslcdicc m o r a postojati uzročna veza. p o k o j o j j

c d o v o l j n o i d a v a n j e bilo kakve p o d r š k e izvršiocu. N c t a k o retko. i s a m o prisustva na

mestu izvršenja s c smatra p o d r š k o m , a d a s c n c u t v r đ u j e bilo k a k a v uticaj na o s t v a r e n

j e krivičnog defa u s v o m konkretnom obliku sa o b r a z l o ž e n j e m da lime kod izvršioca dolazi d o p

o v e ć a n o g o s e ć a j a sigurnosti. Kritikujući takvo p o s t u p a n j e s u d s k e prakse, Roksin smatra

d a neki oblici p o d r š k e nisu u načelu dovoljni za k a ž n j i v o p o m a g a n j e (na primer, o b i č n o

solidarisanjc sa izvršiocem, i z r a ž a v a n j e simpatija p r e m a n j e g o v o m p o s t u p k u i si.). Up. C

. Roxin, ibid., str. 5 0 2 - 5 0 8 .

248

SAUČESNIŠTVO

Neophodno je da se pomaže u konkretno određenom krivičnom delu. Opšte je usvojeno, kao i kod

podstrekavanja, da pomagač nc mora lično znati izvršioca, ali da mora znati za njegovo postojanje,

odnosno da mu mora biti poznat krug lica iz koga će proizići izvršilac. 26 " Umišljaj pomagača treba da

obuhvati, pored činjenice da svojim radnjama doprinosi ostvarenju krivičnog dela, i sve bitne elemente tog

krivičnog dela. Umišljaj ne' mora da obuhvati pojedinosti u pogledu načina, vremena, mesta, sredstva

izvršenja i dr. osim u slučaju kada je to bitno obeležje krivičnog dela. Ukoliko isto lice u istom krivičnom

delu preduzme i radnje nekog drugog oblika saučesništva, pomaganje će uvek biti konsumirano tim

drugim oblikom, jer se uzima d a j e pomaganje najlakši oblik saučesništva. Postoji i mišljenje d a j e

ono~supsidijamo u odnosu na teži oblik saučesništva, ali u svakom slučaju rezultat je isti: sticaj je samo

prividan. Kao i kod ostalih oblika saučesništva, pomaganje može postojati samo prc ili u toku izvršenja

krivičnog dela. Pomoć pružena posle izvršenog krivičnog dela koja se sastoji u tome da sc krije izvršilac,

da se prikrivaju tragovi ili sredstava kojim je delo izvršeno i slično, osim ako to nije ranije obećano,

predstavlja posebno krivično delo pomoći učiniocu posle izvršenog krivičnog dela (član 333. KZ).

Međutim, kod pomaganja ipak postoji izvesna specifičnost koja sc javlja ktJd"onih krivičnih dela kod kojih

posledica ne nastupa odmah posle preduzete radnje izvršenja (temporalni delikti). U tim slučajevima

moguće je pružiti pomoć učiniocu sve do nastupanja posledice. To se, naravno, ne odnosi na ona

krivična dela koja se smatraju dovršenim i bez nastupanja određene posledice. Kod njih sc pomaganje

može pružiti samo pre ili u toku radnje izvršenja. U pogledu kažnjavanja pomagača, zakon predviđa

mogućnost ublažavanja kazne. tj. odmeravanje i izricanje kazne koja je po vrsti ili meri blaža od one koja

je propisana za izvršeno krivično delo. I radnja pomaganja, kao i podstrekavanja, može u izuzetnim

slučajevima biti predviđena kao posebno krivično delo. Razlozi su isti kao i kod podstrekavanja, tj. kada

se proceni da je opravdano inkriminisati pomaganje i u nekim slučajevima kada ono u čemu se pomaže

nije krivično delo, ili se pak prema pomagaču u pogledu kažnjavanja želi omogućiti stroži tretman od

onoga koji bi imao kao saučesnik. Kod pomaganja, u vezi sa tim, postoji u odnosu na podstrekavanje i

jedan dodatni razlog, a to je kada zakonodavac želi da isključi mogućnost blažeg kažnjavanja pomagača.

2 6 1 ) T o j c n e s p o r n o i u n a š o j teoriji i s u d s k o j praksi. V i d . na p r i m e r . V S S K ž .

232/K6.

249

KRIVIČNO DELO

6. Odgovornost saučesnika za krivično delo

MC^

Odredbe člana 36. KZ sadrže posebna pravila o granicama odgovornosti i

kažnjivošfrsHUCcsHilčarcrsvemu ostalom važe opšta pravila o krivičnomjjelu. U pogledu krivice postoji

razlika između saizvršilaštva i ostalih oblika saučesništva. Dok odgovornost saučesnika u užem smislu

postoji samo onda kada kod njih postoji umišljaj, saizvršilac je odgovoran i onda kada kod njega postoji

nehat. To se, inače ne odnosi na one slučajeve saizvršilaštva kada saizvršilac nc preduzima radnju

izvršenja, već neku drugu radnju koja predstavlja bitan doprinos radnji izvršenja, ali kod njega postoji

izvršilačka volja (jer jc ta volja nespojiva s nehatom). Odgovornost saučesnika za učinjeno krivično delo,

pa i samo saučesništvo, postojfnezavisno od toga da li postoji krivica izvršioca. Međutim, za razliku od

principalne teorije saučesništva prema kojoj je irelevantno da li je izvršilac preduzeo bilo šta i gde svako

potpuno samostalno odgovara za svoje radnje, akcesorna teorija koja jc prihvaćena i kod nas, zahteva d

a j e izvršilac izvršio krivično delo,"odnosno da jc preduzeo radnje koje ulaze u kriminalnu zonu (dovršeno

delo, kažnjiv pokušaj ili kažnjive pripremne radnje). Pri tome sc ne traži i krivica izvršioca, kao što to čini

teorija ekstremne (potpune) akcesornosti. Dovoljno da je izvršilac ostvario sve objektivne elemente

krivičnog dela, tj. ne zahteva sc da je on i kriv za izvršeno delo (limitirana akcesornost). Osnovi koji

isključuju krivicu izvršioca ne isključuju krivično delo saizvršioca, podstrekača ili pomagača kod kojeg

krivica postoji (član 36. stav 2. KZ). Za razliku od hiperekstremne akcesornosti koja jc danas uglavnom

odbačena, u našem krivičnom pravu prihvaćeno je sasvim suprotno stanovište koje je eksplicitno

izraženo u odredbi stava 3. člana 36. KZ, tj. lična svojstva, odnosi i okolnosti od kojih zavisi oslobođenje

od kazHe, ili koje utiču na odmeravanje kazne uzimaju šcTToEziršamo kod onog učesnika kod kojeg

postoje. Saizvršilac odgovara u granicama svoga umišljaja ili nehata, te.ne odgovara za ono što je

ostvario drugi saizvršilac. Takođe, moguće je da u istom delu jedan saizvršilac postupa s umišljajem, a

drugi iz nehata. Podstrekač i pomagač odgovaraju u granicama svog umišljaja. Ono što nije bilo

obuhVaćenb njihovim umišljajem predstavlja eksces izvršioca za koji oni ne odgovaraju. Tu su moguće tri

situacije. U prvom slučaju izvršilac vrši neko sasvim drugo krivično delo, a ne ono na koje je bio

podstrckavan odnosno u kome mu je pružena pomoć (tzv. kvalitativni eksces). U tom slučaju situacija je

potpuno jasna: nema odgovornosti saučesnika, jer radnja saučesništva nije ni u kakvoj uzročnoj vezi sa

izvršenim krivičnim delom, odnosno prema akcesornoj teoriji delo na koje se podstrekavalo koje nije ni

pokušano ne može biti osnov za odgovornost saučesnika. Pri tome treba voditi računa da li su ispunjeni

uslovi za neuspelo podstrekavanje (tj. da se podstrekavalo na krivično delo za koje se može izreći pet

godina zatvora ili teža kazna). Međutim to nema veze sa izvršenim dc-

250

SAUČESNIŠTVO

lom, tj. neuspeli podstrekač bi i da to drugo delo nije izvršeno odgovarao. Ako jc neko podstrekavao na

ubistvo, a bude izvršeno krivično delo silovanja, nema odgovornosti podstrekača za silovanje, ali ima za

neuspelo podstrekavanje na ubistvo. Ta odgovornost u navedenom primeru postojala bi i onda ako

izvršilac ne bi preduzeo ništa. U drugom slučaju izvršilac vrši teži oblik krivičnog dela (ili teže istovrsno

krivično delo), a umišljajem saučesnika j e bio obuhvaćen samo osnovni oblik (tzv. kvantitativni eksces).

Polazeći od pravila da saučesnici odgovaraju samo u granicama svog umišljaja tu se, nesumnjivo, dolazi

do rezultata da oni odgovaraju samo za osnovni oblik. Ako neko podstrekava ili pomaže u običnoj krađi, a

izvršilac ode dalje i izvrši tešku, ili razbojničku krađu, saučesnik odgovara samo za osnovni oblik krade. 1

u trećem slučaju dolazi do izvršenja lakšeg oblika krivičnog dela (ili lakšeg istovrsnog krivičnog dela), a

umišljajem saučesnika je bio obuhvaćen osnovni oblik (tzv. negativni kvantitativni eksces). U pravom

smislu reči, tu i nc dolazi do ekscesa izvršioca, on ostvaruje manje od onoga na šta jc bio podstrckavan,

odnosno manje od onoga u čemu je pomagač hteo da pruži svoj doprinos. U stvari, on nije prekoračio

gomju granicu kao kod pravog kvantitativnog eksccsa, već donju granicu onoga što je trebalo da izvrši.

Na primer, umesto osnovnog oblika krađe, bude izvršena samo sitna krađa. U tom slučaju prednost u

odnosu na pravilo da saučesnici odgovaraju u granicama svoga umišljaja ima osnovno pravilo o

akcesomosti (zavisnosti) saučesništva. Postojanje saučesništva i njihove odgovornosti zavisi od onoga

šta je zaista ostvareno. To znači da će saučesnici u ovom slučajuodgovarati samo za lakši oblik krivičnog

dela (u navedenom primeru za sitnu krađu). U okviru instituta dobrovoljnog odustanka od izvršenja

krivičnog dela predviđeno je i dobrovoljno sprečavanje dela od strane saučesnika (član 32. stav 3. KZ).

Međutim, u ovom slučaju nije dovoljno d a j e saučesnik odustao od daljeg preduzimanja radnje

saučesništva, već je potrebno d a j e sprečio izvršioca da izvršfkrivično delo (odnosno kažnjiv pokušaj ili

kažnjive pripremne radnje). To žnačfda i onda kada je saučesnik učinio sve da spreči učinioca da ne

izvrši krivično delo, ali u tome nije uspeo, ne može doći do primene ove odredbe koja, kao i kod

dobrovoljnog odustanka, predviđa fakultativni osnov za oslobođenje od kazne. Već je u vezi sa teorijom

hiperekstremne akcesomosti spomenuto da naše krivično zakonodavstvo sadrži pravilo da se određeni

lični odnosi, svojstva i okolnosti uzimaju u obzir samo kod onog učesnika u ostvarenju krivičnog dela kod

koga postoje (član 36. st. 3. i 4. KZ). Ti lični odnosi, svojstva i okolnosti mogu uticati ili na krivicu ili na

odmeravanje kazne. To znači da nema nikakvog „prenošenja" uticaja tih okolnosti bilo da se radi o krivici

ili o kažnjivosti (na primer, ako se izvršiocu pooštrava kazna zato što je delo izvršio u povratu koji je

osnov za pooštravanje kazne, to nema nikakvog značaja za odmeravanje kazne saučesnici251

KRIVIČNO DELO

ma). Od ovog pravila postoji jedan izuzetak. Naime, ako neki lični odnos, svojstvo ili okolnost predstavlja

bitni elemenat bića krivičnog dela, uzima se u obzir i saučesnicima iako kod njih nc postoji. Dovoljno je za

postojanje krivičnog dela i odgovornost saučesnika da određeni lični odnos, svojstvo ili okolnost postoji

samo kod izvršioca. Na primer, smatraće sc podstrckačcm i ono lice koje nemajući svojstvo službenog

lica podstrekava službeno lice da izvrši krivično delo zloupotrebe službenog položaja. Stepen neprava

radnje saučesništva u slučaju da saučesnik nema lično svojstvo koje jc obeležje bića krivičnog dela, po

pravilu jc niži, što treba da nađe odraza prilikom odmeravanja kazne. KZ, kao i neka strana

zakonodavstva, predviđa da se saučesniku koji nema lično svojstvo koje sc zahteva kod izvršioca

krivičnog dela, kazna može ublažiti (član 36. stav 4). Kada se govori o granicama odgovornosti

saučesnika postavlja se i pitanje kako primeniti pravilo da saučesnici odgovaraju u granicama svoga

umišljaja, a saizvršioci u granicama svog umišljaja ili nehata, kod krivičnog dela kvalifikovanog težom

posledieom. To pravilo nije prepreka da saučesnici odgovaraju za krivično delo kvalifikovano težom

posledieom pod istim uslovima kacu izvršilac. Nema nikakvog razloga da se saučesnici privileguju u

odnosu na izvršioca i da odgovaraju samo za osnovni oblik. Tome u prilog ide i jezičko tumačenjeodredbc

člana 27. KZ u kojoj se kao uslov postavlja da je učinilac (dakJc_nc_samo izvršilac već i saučesnik) u

odnosu na težu posledicu postupao iz nehata. To znači da u odnosu na težu posledicu mora i kod

saučesnika postojati nehat. Naprimer, ako je neko podstrekavao na krivično delo otmice, a usled toga je

nastupila smrt otetog lica koja se može pripisati nehatu podstrekača, postojaće odgovornost podstrekača

ne za osnovni oblik otmice, već za njegov kvalifikovani oblik. Uslov za odgovornost podstrekača i

pomagača i u ovom slučaju ostaje umišljajno osnovno delo. Naime, kod njih umišljaj mora postojati u

odnosu na osnovni oblik, a vrodnosu na težu posledicu nehat. 262 'Ovde se radi o posebnonioEiiku

odgovornosti u krivičnom pravu, o složenoj konstrukciji koja sc primenjuje kako kod izvršioca, tako i kod

saučesnika. Njena primena kod saučesnika u užem smislu nema za posledicu samostalnu odgovornost

za nehat (što bi bilo neprihvatljivo), nehat se ovde javlja kao jedan dodatni uslov koji se vezuje za težu

posledicu. Kad su u pitanju saizvršioci, primena konstrukcije krivičnog dela kvalifikovanog težom

posledieom nije ni najmanje sporna, s obzirom na to da zakon kod granica odgovornosti saizvršioca

govori i o nehatu. To znači da je moguće da i osnovno delo bude učinjeno iz nehata (na primer,

ugrožavanje javnog saobraćaja), pa da dođe do primene konstrukcije krivičnog dela kvalifikovanog težom

posledieom ukoliko je u odnosu na nju kod saizvršioca postojao nehat.