САДРЖАЈ contents

САДРЖАЈ CONTENTS РАСПРАВЕ И ЧЛАНЦИ PAPERS AND ARTICLES

Мирјана Девеџић: ДВА ПРИМЕРА РАПИДНОГ ПАДА ФЕРТИЛИТЕТА …….......… 7 Mirjana Devedžić: TWO CASES OF RAPID FERTILITY TRANSITION …….............…. 20 Биљана Радивојевић: АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ СМРТНОСТИ СТАНОВНИ-ШТВА СРБИЈЕ ………………………………………............................................................…...............................………. 23 Biljana Radivojević: ACTUAL MORTALITY PROBLEMS OF THE POPULATION IN SERBIA …………………………………..............................................................…………………………………..…...…. 32 Слободан Ћурчић: ИЗБЕГЛИЦЕ У ВОЈВОДИНИ ………………...........................……………..…... 33 Slobodan Ćurčić: REFUGEES IN VOJVODINA ……………………..............................…….………...... 42

Мирјана Рашевић: ФЕНОМЕН СТАРЕЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ …........….... 43 Mirjana Rašević: PHENOMENON OF AGEING POPULATION OF SERBIA …........... 58 Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић: ПРОМЕНЕ У СТАРОСНОЈ СТРУКТУРИ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ НЕГОТИН …………........................................ 59 Ljiljana Živković, Slavoljub Jovanović: CHANGES IN POPULATION

AGE STRUCTURE IN NEGOTIN MUNICIPALITY ………..........................................………...….... 71 Валентин Михайлов: ПАЗАР НА ТРУДА В СЕВЕРОЗАПАДНА БЪЛГАРИЯ – ОБЩИ ТЕНДЕНЦИИ И ВЪТРЕШНОРЕГИОНАЛНИ РАЗЛИЧИЯ .............................. 73 Валентин Михайлов: ТРЖИШТЕ РАДА У СЕВЕРОЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ – ОПШТИ ТРЕНДОВИ И УНУТРАШЊИ ДИСПАРИТЕТИ …………......................……...... 88 Mehar S. Gill: SITUATION OF TRIBAL POPULATION IN INDIA ………...........…...……. 91

Mehar S. Gill: СИТУАЦИЈА У ПЛЕМЕНСКОМ СТАНОВНИШТВУ ИНДИЈЕ... 104 Љубомир Гиговић: ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА ЦРНЕ ГОРЕ ……... 105 Ljubomir Gigović: ETHNIC COMPOSITION OF THE POPULATION OF MONTENEGRO .......................................................................................................................................................... 114 Tijana Živanović, Dejan ðorñević: GESTION DES VILLES EN CRISE – BELGRADE DANS LES ANNÉES 1990 ÉTUDE DÉMOGRAPHIQUE, SOCIAL ET ÉCONOMIQUE ..................................................................................................................................................................... 115 Тијана Живановић, Дејан Ђорђевић: УПРАВЉАЊЕ ГРАДОВИМА У КРИЗИ – БЕОГРАД 90-их ГОДИНА XX ВЕКА – ДЕМОГРАФСКА И СОЦИОЕКОНОМСКА СТУДИЈА ………………………............................................……….………...…… 137 Јасмина Јовановић, Драгица Живковић: КОРЕЛАТИВНОСТ ГЕОГРАФСКОГ ПОЛОЖАЈА И ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА БЕОГРАДА У ПРОМЕНЉИВИМ ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКИМ КОНСТЕЛАЦИЈАМА …………........................….………... 139 Jasmina Jovanović, Dragica Živković: CORRELATIVITY OF THE GEOGRAPHICAL LOCATION AND THE DEMOGRAPHICAL DEVELOPMENT OF BELGRADE IN THE CHANGEABLE SOCIO–HISTORICAL CONSTELLATIONS ................................... 151 Марија Мартиновић: ГЛАВНА ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА СТАРАЧКИХ ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ЗАПЛАЊА ……..................………. 153 Marija Martinović: THE MAIN SPATIAL-DEMOGRAPHIC ATTRIBUTES OF THE OLD-PEOPLE HOUSEHOLDS IN THE SETTLEMENTS OF ZAPLANJE …...........… 159

Драгица Р. Гатарић, Србољуб Ђ. Стаменковић: РАДМАНИЋИ – РАСЕЉЕНО СЕОСКО НАСЕЉЕ КОД БАЊА ЛУКЕ ………………………….......................................…………….... 161 Dragica R. Gatarić, Srboljub ð. Stamenković: RADMANIĆI – EXPATRIATED (DEPOPULATED) VILLAGE NEAR BANJA LUKA ........................................................................ 172 БЕЛЕШКЕ NOTES О реадмисији (Петар Васић) ................................................................................................................................... 173 About readmission (Petar Vasić) …………………………………………...…..................................................… 173 Седми конгрес по медицинска география в България (Валентин Михайлов) ........ 174 Седми конгрес медицинске географије у Бугарској (Валентин Михайлов) ............. 174 БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY

Слободан Ћурчић: Биолошке структуре становништва Војводине, I, Пол, Одељење за природне науке, Матица српска, Нови Сад, 2005. (Драгица Р. Гатарић) ....................................................................................................................................................... 176 Slobodan Ćurčić: Biological structures of the population in Vojvodina, I, Gender, Sector for natural sciences, Matica srpska, Novi Sad, 2005. (Dragica R. Gatarić) .......................... 176 Слободан Ћурчић: Биолошке структуре становништва Војводине, II, Старост, Одељење за природне науке, Матица српска, Нови Сад, 2005. (Марија Мартиновић) .................................................................................................................................................... 176 Slobodan Ćurčić: Biological structures of the population in Vojvodina, II, Age, Sector for natural sciences, Matica srpska, Novi Sad, 2005. (Marija Martinović) …....................... 176 АУТОРИ (AUTHORS) .................................................................................................................................................. 178 РЕЦЕНЗЕНТИ (REVIEWERS) .............................................................................................................................. 181

ДЕМОГРАФИЈА, књ. III, 2006. DEMOGRAPHY vol. III 2006

____________

7

УДК 612.663 (510+55) ”198/...”

Оригиналaн научни рад Original scientific work

Мирјана Девеџић

ДВА ПРИМЕРА РАПИДНОГ ПАДА ФЕРТИЛИТЕТА

Извод: Транзиција фертилитета одвијала се у различитим социоекономским и

културноцивилизацијским условима, и различитим темпом. Али, пад плодности је

ретко кад био брз, јер иза њега морају стајати радикални заокрети у репродуктив-

ном понашању већег дела становништва. Зато посебну пажњу привлаче примери

неуобичајено брзог пада фертилитета, и то у земљама које и даље одликује висок

степен традиционалности. У раду су издвојена два таква примера – Кина и Иран,

које данас карактерише фертилитет испод нивоа простог обнављања становни-

штва. Дати су неки демографски показатељи који илуструју настале промене, и

указује се на позадину процеса пада плодности.

Кључне речи: фертилитет, транзиција, Кина, Иран

Abstract: Fertility transition has been taking place in various social, economic, and

cultural settings, and with various dynamics. However, most frequently fertility decline

has not been quick; it had to be backed up by radical turns in reproductive behavior of

majority of the population. Thus cases of unusually quick fertility decline, especially in

countries featured by high degree of traditionalism, attract a lot of attention. This paper

focuses on two such cases – China and Iran – where fertility has dropped below

replacement level. It discusses demographis indicators that illustrate these changes in

fertility, and explains the causes of the fertility decline process.

Key words: fertility, transition, China, Iran.

Увод

1. Историја људског друштва праћена је променом репродуктивног

понашања. Теорија демографске транзиције пружила је теоријски оквир

пада морталитета и фертилитета, и једноставан графички модел који је по-

тврђивао емпиријске налазе о виталном кретању становништва развијених

земаља Европе. Но, њена универзалност доведена је у сумњу већ у првим масовнијим проверама пада фертилитета. Веома разнолики путеви транзи-

ције плодности у подједнако разноврсним иницијалним условима заокупи-

ли су пажњу демографа, а потрага за новом универзалном теоријом ферти-литета постала је најинтригантније питање науке о становништву. Ни пола

века касније није се појавила теорија која би толико одјекнула у

демографским круговима као теорија демографске транзиције. Новији примери пада фертилитета у појединим земљама света, а посебно неразви-


____________

8

јеним, нуде још једну потврду да су начина обарања плодности најразно-

ликији, детерминистички систем фертилитета изузетно сложен, а кључни универзални елементи, ако уопште постоје, неухватљиви. Пут контроле

фертилитета од друштвене ка индивидуалној дешава се различитим тем-

пом и на различите начине. Негде је још увек у претежној надлежности друштва и популационе политике. Политичке мере знатно дивергирају,

као и њихова успешност, доводећи у питање у појединим случајевима и

њихову оправданост.

2. Од Коулових преиспитивања транзиционе теорије све се више

расправља о културолошким факторима предвођеним религијом и

традицијом, као детерминантама која дефинишу начин и темпо одвијања

транзиције. Култура, схваћена као наслеђе својствено датом људском дру-

штву преноси се социјалним механизмима и преточава у социјалне норме.

Тим механизмом транспоновања на индивидуални ниво карактеристике

културног миљеа дубоко се инкорпорирају у свест појединаца. Оне су са-држане у моралном коду, религиозним доктринама, обичајима, веровањи-

ма, вредносном систему. Да ли се треба венчати и када, колико деце роди-

ти, да ли се развести, да ли контролисати фертилитет – све је дефинисано.

Репродуктивно понашање представља важан део културних образаца сва-

ког друштва. Одступања од очекиваног оквира, раније веома непожељна и

кажњива, са развојем друштва постају све више могућа, посебно са проце-

сом секуларизације.

Мада су све религије пронаталитетне, Ислам слови за доктрину у

којој се родитељству придаје највећа важност. У исламу су остваривање брака и породице религиозни императив. Репродукција је дозвољена ис-

кључиво у браку, чије склапање представља испуњавање дужности према

Алаху. Ислам одобрава полигамију под условом да све жене (највише 4) мушкарац може да третира подједнако. Стога је учесталост многоженства

у исламским земљама свега 3%. Како у Курану не постоји текст којим се

контрола забрањује, она се различито доживљава и интерпретира - од смртног греха до дозвољеног и пожељног механизма. Стога варирају и др-

жавни ставови према контроли, као и мере популационе политике. Иако је

све до последње деценије XX века наталитет у муслиманским земљама,

где су религиозни ставови дубоко укорењени у традиционалне норме и де-

финишу стил живота, био је већи од 25 промила, исламски свет више не

карактерише хомогеност у репродуктивном понашању. 3. Културна средина је та која обликује транзицију фертилитета,

дефинише начин и темпо одвијања. Брзина одвијања транзиције фертили-

тета знатно варира. Али, пад плодности је ретко кад брз, јер иза њега мора-ју стајати радикални заокрети у репродуктивном понашању већег дела ста-

новништва. Модернизација, пораст животног стандарда, пораст образова-

ња (посебно жена), измена њиховог социјалног положаја, индустријализа-

Mirjana Devedžić

____________

9

ција, ширење контроле рађања, секуларизација и други фактори фертили-

тета не дешавају се тренутно, већ су резултат процеса, после којих следи постепена и (често) социјално сегрегирана промена у репродуктивним мо-

делима становништва.

Зато посебно привлаче пажњу они примери у којима се транзиција одвијала неуобичајено брзо. У друштвима где је фертилитет, супротно

свим очекивањима и супротстављајући се теоријским начелима транзици-

је, оборен испод простог обнављања становништва. Шта стоји иза рапид-

ног пада плодности?

4. Примери, који су овом приликом издвојени, указују на два начи-

на обарања фертилитета. Не толико супротстављена, колико феноменоло-

шки важна у демографској стварности. Одвијала су се у различитим кул-

турним просторима, који и даље слове по многим показатељима за тради-

ционалне. Оба примера илуструју резултате популационих политика. Оба

примера су везана за многољудне државе – Кину са најбројнијим станов-ништвом на свету, и Иран – исламску земљу са верском владом која је ду-

го у складу са религиозним нормама популарисала пронатализам. Оба при-

мера могу се сврстати у демографске феномене.

Пад фертилитета у Кини

Пример Кине је незаобилазан када је у питању популациона поли-

тика и пад фертилитета. Но ма колико он био елабориран од стране кине-

ских, али и других демографа, као и научника осталих професионалних оријентација (географи, социолози, економисти и др.) који се баве станов-

ништвом, он још увек представља велику непознаницу. Колики је реалан

пад фертилитета? Колико се заиста може говорити о успешности контро-верзних популационих мера у Кини? Да ли се успешност мери само демо-

графским показатељима?

Табела 1. – Стопа укупног фертилитета у 1995. години, на основу различитих

извора података1

Завод за

истраживање

становништва

Државни

статистички завод

(кориговани подаци)

Друга

корекција

података

Главни градови

Остали градови

Села

Кина

1.13

1.25

1.58

1.46

1.43

1.58

2.00

1.85

1.43

1.58

2,43

2.00

1 Attane I., Minglei S. (1999), Birth Rates and Fertility in China. How Credible are

Recent Data?, Population: an English selection, Vol. 11, INED.


____________

10

Документација транзиције плодности могућа је само преко фор-

малних података. Али њихова поузданост оставља простор за бројне спе-кулације. Министарство јавне безбедности, Државни статистички завод и

Државна комисија за планирање породице су три институције задужене за

прикупљање података о становништву. С обзиром на сложен систем реги-страције у најнасељенијој земљи света, међу званичним подацима разли-

читих институција има одступања. Такве диспропорције на примеру стопе

укупног фертилитета илуструје табела 1.

Слаба витална статистика и подрегистрација виталних догађаја, ко-

ја је посебно карактеристична за руралну Кину узрок су непрецизности по-

датака. Демографи, ослањајући се на поузданију статистику у урбаним на-

сељима, пописне податке, евиденцију домаћинстава и процене, закључују

да је стопа укупног фертилитета од почетка деведесетих година мања од 2,

на нивоу недовољном за просту репродукцију и карактеристичном за

европске земље. Према подацима из 2001. просечан број деце по жени у градским насељима је био 1,22, а у сеоским 1,98.2

Највећи пад фертилитета десио се од средине шездесетих година

до краја седамдесетих, када је за само 15 година просечан број деце по же-

ни смањен са 5,7 на испод 3. Ове размере пада плодности забележене су и

у другим азијским земљама, на пример, Тајланду и Кореји, али су трајале

знатно дуже – око 40 година. Међутим, посебно изненађујући податак је

друштвено-економски миље у којем се транзиција одвијала, јер је Кина у

том периоду била земља са ниским националним дохотком и степеном ур-

банизације. Међу земљама у којима је стопа укупног фертилитета мања од 2,5 Кина има најнижи степен урбанизације.

Средином прошлог века, у време формирања Народне републике

Кине, висок наталитет био је затечено стање, али и одраз државног става да је велика популација снага нације. Прва кампања за контролу рађања

спровођена у раним годинама нове комунистичке власти одвијала се под

паролом контроле материнског здравља и здравља одојчади. Након 1959. године, када је започео трогодишњи период глади у којем је умрло 20 ми-

лиона људи, уследио је највећи раст. Становништво Кине се сваке три го-

дине повећавало за 55 милиона. Други програм за планирање породице, од

1962. године до 1966. тј. почетка културне револуције, није постигао оче-

киване ефекте у руралним крајевима земље. Током седамдесетих година

уводе се нове мере за редукцију рађања. Много ефикаснија кампања од претходних била је ”касније, дуже, мање” (тј. каснији брак, дужи размаци

између рођења деце, мањи број деце). У истом периоду Кина покреће про-

изводњу контрацептивних средстава како би повећала њихову доступност

2 Riley N. (2004), China's Population: New Trends and Challenges, Population Bul-

letin, Vol. 59, Iss. 2.

Mirjana Devedžić

____________

11

целокупном становништву. Новим програмом су по први пут били дефи-

нисани национални демографски циљеви. Тако је водећи кинески демо-граф Лиу Зенг установио да је оптималан број кинеске популације 700 мил.,

у време када је она имала већ милијарду становника. Поред националних,

постављени су и циљеви контроле рађања на нивоу провинција. Оптима-лизација демографског пораста подразумевала је да жене не би смеле да

рађају више од 1,5 деце у просеку. Почетком кампање парови су обесхра-

бривани да имају више од двоје деце, а крајем кампање више од једног.

Најпознатији кинески модел за обарање фертилитета, који је по-

стао синоним за демографски развитак Кине и модус репродуктивног по-

нашања кинеског становништва, јесте патент популационих мера познат

као ”систем једног детета”. Али овај пакет мера донео је са собом низ кон-

троверзи позиционираних на осетљивом питању грубог уплитања у људ-

ска права, и то оних најелементарнијих као што је право на репродукцију,

здравствену заштиту, образовање. Политика рађања једног детета која је прокламована почетком се-

дамдесетих 1979. се омасовљава и поприма врло ригорозне облике. Тада се

сагледавају одложене последице великог броја живорођених, обим расту-

ћих демографских инвестиција3 које би анулирале постигнуте економске

успехе. Популациони пораст доводио је у питање успешност економских

пројеката. Стога се уводе веома ригорозне мере ограничавања рађања, пр-

венствено усмерене ка 20 руралних провинција у којима је остваривано

75% укупног пораста становништва.

Парови, који нису смели бити млађи од 22 године (мушкарци) и 20 година (жене), морали су да подносе молбу да би им се дозволило да ступе

у брак, и касније да роде дете. Дозвола је давана у зависности од тога да ли

су испуњене квоте рођења за ту годину. Свако ”одобрено дете” је добијало бенефиције што се тиче школовања и здравственог осигурања. Првих

година, политика је спровођена врло сурово. За свако дете рођено ван

плана, и свако друго дете, плаћани су економски пенали, ускраћиван им је приступ социјалним сервисима и могућност запослења. Жене су примора-

ване да абортирају, а парови са двоје и више деце су подвргавани

стерилизацији. Службеници за планирање породице су обављали теренско

снимање, а и саме бабице су биле задужене да врше надзор и проверавају

да ли се правила крше. Контрацептивна средства су постала доступна за

80% удатих жена. Упркос томе у неким руралним крајевима поново се ја-вља инфантицид женске прворођене деце, који је од педесетих година до

увођења популационе политике био готово напуштен, и који је законом за-

3 Демографске инвестиције представљају онај део друштвеног производа који тре-

ба инвестирати да би се у растућој популацији национални доходак по становнику

одржао на истом, претходно достигнутом нивоу.


____________

12

брањен. ”Документ 7” из 1984. године декларативно укида крајње ригидне

методе претходног петогодишњег периода дозвољавајући локалним вла-стима флексибилност у вези са спровођењем политике, адаптацију локал-

ним условима и избегавање најгрубљих метода. Мере популационе поли-

тике постају још реалистичније. Тако се уважава особеност руралних про-стора и потреба за више од једног потомка ради функционисања пољопри-

вредних домаћинстава. Међутим, подаци с краја осамдесетих указују да

очекивани циљеви нису задовољени, те опет јача притисак са којим насту-

па тзв. трећа фаза кинеске контроле рађања, која је према изјави тадашњег

председника Државне комисије за планирање породице ”опет ставила фер-

тилитет под контролу”.

Ова варирања у примењивању политике једног детета нису само

временски, већ и национално и регионално условљена. Недостаје докумен-

тација која би у потпуности осветлила начин спровођења прописаних мера

контроле. Због тог раскорака, покушај систематизације мера популационе политике не може бити коначан.

Крајем деведесетих дотадашња искуства могла су се грубо сумира-

ти у неколико одредница популационе политике:

– најмасовнијој Хан популацији било је дозвољено само једно дете

сем у случају менталних и физичких хендикепа прворођеног детета;

– у руралним крајевима дозвољавано је друго дете ако је прво било

женско, да би се обезбедила радна снага у аграрним домаћинствима;

– националним мањинама дозвољавано је друго дете, или ако живе

у изолованим крајевима – четворо; – Хан народ из сеоских подручја који има друго дете морао је да

плати новчану казну чију је висину одређивала свака провинција посебно;

– они који раде за државне фирме, а добили су друго дете, прогла-шавани су сувишним на радном месту, док су радници у транснационал-

ним компанијама у том случају задржавали посао, јер се уважавао став да

они раде у иностранству; – у случају рађања близанаца државни органи нису примењивали

казнене мере;

– супружницима који су били јединци у својим породицама, омогу-

ћено је рађање више од једног детета.4

Који су резултати ригорозних популационих мера највише се са-

знаје из радова кинеских аутора. Zhongwei Zhao5 налази да су четири ”за-

кона” озваничила карактеристике плодности у урбаној Кини након увође-

4 Waugh D. (2002), Geography – an integratet approach, Nelson Thornes, UK.

5 Zhongwei Zhao (2001), Low Fertility in Urban China, IUSSP Low Fertility Wor-

king Group Seminar on International Perspectives on Low Fertility: Trends, Theories

and Policies, online.

Mirjana Devedžić

____________

13

ња система једног детета. Наводимо његове закључке уз напомену да су,

иако су базирани на поузданијој статистици урбаних насеља, могућа од-ступања приказаних показатеља од реалног стања.

Први је да је фертилитет екстремно низак. Систем једног детета

уведен је у Кини 1973. и само годину дана касније, не само као наставак претходног опадајућег тренда, просечан број деце по жени опао је за 20%,

у градским насељима на 1,98, по први пут испод нивоа потребног за про-

сту репродукцију. Нови популациони програм широко је примењен после

1980. године, што је довело до даљег снижавања стопе на 2,5 у земљи и ис-

под 1,5 у урбаним регијама, на ком нивоу се одржао до данас. (Низак фер-

тилитет не илуструје само дуг период са ниским годишњим показатељима

плодности, већ и низак кохортни фертилитет, за који аутор каже да би лако

могао бити најнижи икад забележен у историји.

Други ”закон” говори да је пропорција жена које имају двоје или

више деце веома ниска, и да рапидно опада после 1980. године. Промене у вероватноћи повећања породице од 1950. до 1990. су изузетне. Подаци го-

воре да су до 1975. готово сви парови имали и друго дете. Вероватноћа ра-

ђања другог детета је од 1979. до 1983. пала са 0,85 на 0,25, и одржала се

на том нивоу у наредној декади. Вероватноћа рађања трећег детета почела

је да опада раније, и почетком деведесетих износила је 0,2, указујући да

мање од 3% жена из фертилног периода има треће дете. У периоду од

1995. до 1997. године, 85% рођења у урбаној Кини чинила су прворођења,

13% рођења другог детета и 2% рођења трећег. Zhao напомиње да оваква

дистрибуција није раније виђена ни у једној популацији. Трећи ”закон” говори да је веома мали проценат жена у целибату и

без деце. За разлику од већине западних земаља, у урбаној Кини низак

фертилитет је праћен скоро универзално ниским паритетом.6 Ако се томе

придружи и мали удео парова са двоје и више деце, закључује се да је у ур-

баном делу Кине постигнута изузетна хомогенизација репродуктивног по-

нашања. Пропорција удатих жена старости до 30 година је 1980. била ско-ро 98%, а 97% њих се одлучивало за рађање детета. Овакав патерн потпу-

но је непознат у европским популацијама.7 Истраживање Комисије за пла-

нирање породице спроведено 1997. године, показало је да само 0.7% жена

репродуктивног доба не жели да има децу.8

Последњи ”закон” указује да се смањила просечна старост жена

при рађању. Како оне у просеку рађају мање од 1,5 детета, а интергенезич-ки интервал између рађања првог и другог детета је мањи од 4 године,

6 Жене се сврставају по паритету на основу броја живорођене деце. Жена која није

рађала има паритет 0, жена која је родила једно дете – паритет 1, итд. 7 Imhoff Keilman, 2000, prema Zhongwei Zhao (2001).

8 Yang Tang, 2000, prema Zhongwei Zhao (2001).


____________

14

просечне године су у логичном паду. Репродукција се концентрише на

кратак период. За последње 4 деценије просечна старост при рађању је опала са 29 на 26 година, а старост приликом рађања последњег детета за

10 година, са 38,5 на 29.

Која је цена популационих мера у Кини?

Пример популационе политике у најмногољуднијој земљи света

веома је особен, демографски интригантан, али и врло контроверзан. Да ли

је то што су остварени циљеви и фертилитет у рекордном року троструко

оборен заиста показатељ успешности популационих мера? Који је крите-

ријум успешности? Систем једног детета подвргнут је ”лавини” критика

(посебно у иностранству) у којима је с правом етикетиран као драстичан облик угрожавања људских права. У одбрани се поентира став да систем

вредности западног света није исти као у Кини и да има другачију пер-

спективу. За разлику од Запада, где се мере за контролу рађања најчешће дефинишу као ”мере планирања породице”, у Кини се контрола фертили-

тета више доживљава као друштвени него индивидуални, тј. породични

чин. Усклађивање ”хумане продукције” и ”материјалне продукције” (изра-

зи који се употребљавају у кинеским документима о контроли фертилите-

та) је један од задатака социјалистичког друштва.

”Решавајући” проблем високог фертилитета кинеска влада је по-

кренула низ других. У борби против ригидних мера и покушају њиховог

избегавања многи су прибегли скривању деце, посебно женског пола,

склањања у крајеве где је њихова дотадашња репродукција непозната. Ре-

зултат тога је бројна популација ”непостојеће деце”, оне која нигде није евидентирана, и самим тим је лишена најелементарнијег образовања, здрав-

ствене заштите и свих других социјалних права. Наравно да се не може

тачно проценити њихова бројност, али само постојање нерегистроване деце говори да обарање фертилитета, чак ни са формалног аспекта, није толико

успешно колико се у први мах чини. Фертилитет у Кини је стога сигурно

већи од оног који се исказује, али је његов енормно брз пад несумњив.

За разлику од ”непостојеће деце” која су статистичка непознаница,

поједини ефекти контроле рађања у Кини се лако илуструју статистичким

показатељима. Веома изражене полне преференце и жеље за мушким по-томством типичне су за сеоске средине где је помоћ синова у пољопри-

вредној производњи незаменљива. Вероватноћа добијања мушког потомка

је значајно редукована увођењем система једног детета. Последица је по-новно оживљен инфантицид женске деце у појединим крајевима, њихово

напуштање, или подрегистрација, док се ”тако жељени син” у урбаним ре-

гијама обезбеђује селективним абортусима. Током осамдесетих година подрегистрација рођења се кретала од 5% до 20%, у зависности од године.

Mirjana Devedžić

____________

15

Европски демографи суочени са резултатима пописа и резултатима

виталне статистике верују да се исто дешавало и деведесетих година. Зенг налази да се током друге половине осамдесетих од 43% до 75% разлике из-

међу нормалног и регистрованог полног састава живорођених може при-

писати подрегистрацији одбацујући могућност да инфантицид може бити сигнификантан фактор. Истраживање спроведено у Анхуи провинцији

1993. на узорку од 5.779 жена у репродуктивном периоду које су родиле

бар једно дете, показује да се 100 девојчица рађало 118 дечака, иако је пол-

ни састав живорођених демографска константа и износи 105 дечака на 100

девојчица. С обзиром да је регија неразвијена, овакав полни састав не мо-

же бити последица раног дијагностицирања пола (и накнадних абортуса),

већ је највероватније производ подрегистрације. Стопа маскулинитета по-

следњег детета достигла је, у зависности од величине породице, чак вред-

ност од 178.9 У укупној популацији Кине преовлађује мушко становни-

штво и стопа маскулинитета у последњој декади је у порасту, са 106,0 на 106,7, док је код живорођених порасла са 111 на 11710.

С обзиром на системску повезаност демографских стања и проце-

са, нарушен полни састав повлачи и друге проблеме. Недостатак женских

особа смањује стопе нупцијалитета, али и покреће ланац криминалитета.

Потрага за женама у сиромашним азијским земљама постаје ”уносан би-

знис” кинеске мафије. Овај проблем апострофиран је у свим новијим изве-

штајима о последицама популационих мера у Кини. При том се наводе

различити подаци о броју избављених жена из наметнутих бракова. Вели-

ки распон варијација указује да се о димензијама овог проблема још увек спекулише.11 Међутим, демографске последице полних диспропорција су

енормне и чине нестабилним све прогнозе и пројекције будућег раста.

Пад фертилитета у Ирану

Импресивна је брзина транзиције плодности у Ирану. Стопа укуп-

ног фертилитета је од 1984. до 2000. оборена са 6,8 на 2,1, а подаци УН из

2003. указују да је просечан број деце по жени пао испод нивоа просте ре-

продукције, на 1,9. Транзицију фертилитета у Ирану апсурдном чини пода-

так да се одвијала у време власти исламских фундаменталиста, непосредно

9 Graham J. M., Larsen U., Xu X. (1998), Son preference in Anhui Province, China,

International Family Planning Perspectives, Vol. 28, Iss. 2, New York. 10 Attane I., (2001), The 2000 Chinese Population Census, Population & Societies, No

371, INED. 11

Светска здравствена организација је 1997. објавила да у Кини недостаје 50 ми-

лиона жена. Поједини извори наводе да је у последњој деценији XX века ослобо-

ђено 64 хиљаде киднапованих жена.


____________

16

после прокламовања пронатализма. Верска муслиманска власт и пад фер-

тилитета су наизглед неспојиви. Показало се, међутим, да су и пронатали-тетна политика, и политика ограничавања плодности у Ирану биле подјед-

нако успешне и оствариле ефекте у кратком периоду.

Становништво Ирана је у XX веку повећано шест пута, са 10 на 60 милиона. Последње две декаде обележили су исламска револуција и осмо-

годишњи рат. Нова верска влада, успостављена 1979. године, заговарала је

пронаталитетни програм и обуставила програме за планирање породице.

Чак су легализоване минималне године за склапање брака – 9 за девојчице

и 12 за дечаке. Ратни сукоби такође су погодовали ширењу пронаталитет-

не идеје – о потреби стварања ”армије од 20 милиона”,12

што је и резулти-

рало порастом становништва. Становништво је од 1976. до 1986. расло по

годишњој стопи од 3,4%. Међутим, нарастајући проблеми убрзаног раста

становништва условили су да после рата дође до радикалног заокрета у по-

литици у којем је влада узела активну улогу у антинаталитетној популаци-оној политици. Први петогодишњи развојни план (1989–1994) подразуме-

вао је и покретање новог популационог програма.

Три главна циља су била:

– подстаћи жене да повећају интергенезичке интервале на 3 до 4

године,

– да не рађају пре 18. године и да репродукцију заврше до 35. и

– да пород лимитирају на 3 детета13

Већ 1996. године четири иранске провинције су имале фертилитет

недовољан за обнављање, што је побило стереотипе о високом фертилите-ту у традиционалним друштвима и његовој отпорности на популационе

мере. Разлог који је према мишљењу иранских демографа учествовао у

обарању фертилитета са 14% била је промена брачности. Наиме, од 1986. до 1996. просечна старост жена при ступању у брак порасла је са 19,7 на

22 године. Такође је значајно смањена пропорција удатих жена млађих од

24 године, док је универзална брачност постојала само код кохорти стари-јих од 40 година. Остали део пада фертилитета ”дугује се” промени репро-

дуктивног понашања самих парова. У истом десетогодишњем периоду

просечна старост приликом рађања детета опала је са 29,5 на 28,5 година,

јер се смањују рођења деце вишег реда, и рођења у каснијим годинама.

Економски притисци на велике породице, пораст образовања жена

и могућности њиховог запошљавања, као и веће преживљавање деце, мо-

12 Abbasi-Shavazi M. J. (2001), The Fertility Revolution in Iran, ”Population & Soci-

etes”, No. 373, INED. 13

Aghajanian A., Merhyar A. (1999), Fertility, contraceptive use and femily plan-

ning program activity in the Islamic Republic of Iran, International Family Planning

Perspectives, Vol. 25, Iss. 2.

Mirjana Devedžić

____________

17

тивисали су парове да ограниче репродукцију. Поред тога, влада је ускра-

тила бенефиције за децу вишег реда рођења. Организована су јавна преда-вања о популационим проблемима, обезбеђена бесплатна и разноврсна мо-

дерна контрацептивна средства младим брачним паровима. Хомеини је у

још у фатвама 1980. одобрио употребу контрацепције. Њена примена је по-расла са 49% из 1989. године (СУФ 5,2) на 65% 1992. (СУФ 4,3) и 73%

1997. године (СУФ 2,4). Посебно интересантан је податак да урбана прева-

ленција више не постоји, и да је примена модерне контрацепције чак ра-

ширенија у сеоским регијама14 (табела 2).15 У последње две деценије при-

метна је концентрација репродукције на краћи период, а максимум се

остварује у старости од 22 до 27 година. Просечан број деце које су рађале

жене старије од 30 година од периода 1982–84. до периода 1994–96. опао

је са 3,24 на 0,78. Облик криве фертилитета сугерише да су дефинисани

циљеви популационе политике доследно поштовани, односно да је репро-

дукција почињала касније, да је била проређена, и да је раније прекидана.16

Табела 2. – Проценат жена 15–49 година у Ирану које користе различите методе

контрацепције, 1997. година17

Сеоске регије Урбане регије

Методе Модерне Традиционалне Укупно Модерне Традиционалне Укупно

Иран

Техеран

56.6

59.4

8.5

20.6

65.9

80.2

45.8

50.8

22.1

29.7

77.4

80.8

Успешност политике за планирање породице потпомогнута је тиме

што је била подржана од верских лидера. Они су из прагматичних разлога усвојили антинаталитетни програм, сугерисали и одобрили контрацепцију.

Редукција рађања се јавља као друштвено и верски пожељно понашање.

Идеја контрацепције се управо шири ”религиозним каналима” и међу нео-бразованијим становништвом. Потврда овог става је да је и пронаталитет-

на политика коју је влада заговарала до 1988. године била веома успешна.

14

Abbasi-Shavazi (2001), Below replacement-level fertility in Iran: Progress and

Prospects, Paper prepared for the IUSSP Seminar on: International Perspectives on low

fertility: Trends, theories and policies, Tokyo, March 21–23, 2001. 15 Подаци на основу којих је формирана табела су из пописа становништва 1986. и

1996. године, документације Министарства за здравље и медицинску едукацију, и

из националног истраживања базираног на интервјуима у 114 хиљада домаћинста-

ва из 28 провинција и главног града. Разговори су обављени са 93 хиљаде жена ко-

је су се удавале. 16

Abbasi-Shavazi M. J. (2001), The Fertility Revolution in Iran, Population & Socie-

tes, No. 373, INED. 17

Mohme (1998), annual Conference on Population and Family Planning, Teheran,

Abbasi-Shavazi (2001).


____________

18

Очито је да су идеје врхунских верских ауторитета лако прихватале и

спроводиле. Промене у репродуктивном понашању јасно се огледају на старо-

снополној пирамиди. Прогресивни тип пирамиде из 1986. године недво-

смислено сугерише пораст наталитета у првим годинама револуције, али и бољи статистички обухват. Само 14 година касније пирамида поприма ре-

гресивни облик захваљујући континуираном паду броја живорођења.

Детаљније објашњење пада фертилитета у Ирану, који је привукао

међународну пажњу и служи као пример рапидне транзиције плодности и

демографског парадокса, на базира се само на мерама планирања породи-

це. Пад фертилитета је заправо почео 1984. године, када је пронаталитетна

политика била у пуном јеку. Мишљење иранских демографа је да је узрок

коренитих промена у природном кретању заправо процес модернизације и

економског развитка. Ови процеси су, према њиховим наводима започели

за време револуције, а не пре ње. Пропагирано је образовање жена, проши-рена мрежа здравствених институција, обезбеђен приступ пречишћеној во-

ди, стопа смртности одојчади смањена 3,5 пута. За постреволуционарни

период везује се напредак у образовању жена. У 1976. проценат писмених

жена старијих од 6 година је био 36%, а само 17% код сеоских жена. Два-

десет година касније 74% жена се декларисало као писмено, у селима 62%.

Диплома средње школе пре брака је постала уобичајена за жене из урба-

них регија. У истраживању спроведеном међу девојкама које похађају

средњу школу, 90% њих је изразило жељу да раде после склапања брака.18

Kорисне податке за тумачење транзиције плодности пружило је и истраживање о вредносним оријентацијама становништва које је у Ирану

спроведено 2000–2001. године, а у оквиру светског пројекта о вредносним

системима. На узорку од 2500 становника утврђено је да је за више од по-ловине испитаника идеалан број деце двоје, а чак 76% сматра да је то двоје

или мање деце. Овај податак је значајно нижи него у другим исламским зе-

мљама обухваћеним истраживањем. У Египту, на пример, 44% наводи да је идеалан број деце три, док је у Јордану најзаступљенији одговор на ово

питање - четворо деце. Код Иранаца су уочљива одступања и у ставовима

према браку. Мада се и даље брак доживљава као важна институција, у

Ирану 17% анкетираних мисли да је он превазиђен, што је супротно свим

увреженим ставовима о религиозном и традиционалном исламском дру-

штву. У одговору на питање да ли је мајчинство извор сатисфакције за же-не, иранци изражавају скепсу. За разлику од резултата у Египту и Јордану,

где висок проценат испитиваних потврђује овај став (88% и 89%), у Ирану

18

Aghajanian A., Merhyar A. (1999), Fertility, contraceptive use and femily plan-

ning program activity in the Islamic Republic of Iran, International Family Planning

Perspectives, Vol. 25, Iss. 2.

Mirjana Devedžić

____________

19

га подржава само 47%. Са свим овим анализама кореспондира и податак

да у Ирану 40% одобрава запосленост жена, сматрајући да то није у коли-зији са улогом мајке, док овај став прихвата само 19% испитаника у Егип-

ту. Вредносни помаци у иранском друштву уочљиви су и у одговорима на

питања о позицији жена у породици. Свега 24% мисли да жена мора да се повинује мужу, иако 69% религиозност доживљава као веома важну карак-

теристику. У друге две наведене земље проценат оних који подржавају

ауторитет мужа је двоструко већи.19

Иранци најмање подржавају и значај

родбинских веза, што све заједно указује на слабљење традиционалних

вредности. Са друге стране, од свих институција у Ирану се највише веру-

је верским (мереним преко поверења у деловање у џамијама), по чему не-

ма оступања од резултата у Јордану и Египту.

На који начин сумирати кључне разлоге брзог пада фертилитета у

Ирану? Осим ауторитативности и поверења у верске институције којe одо-

бравају популационе мере, све студије ове проблематике (а које потичу из радова иранских демографа) верску револуцију везују за економске и де-

мографске револуционарне промене. Феноменологију овог примера упот-

пуњава чињеница да се у Ирану десио веома брз процес преласка контроле

рађања са друштвеног на персонални ниво. Промене вредносног система,

и међу њима репродуктивних норми, ставова према браку и позицији жена

у друштву, посебно међу млађом и образованијом популацијом, указују да

индивидуализација представља важну детерминанту рапидног пада ферти-

литета. Парадокс је да у Ирану, где се одиграла верска револуција, станов-

ништво показује мању традиционалност и већу сагласност са вредносним оријентацијама западних друштава од других исламских земаља са секу-

ларним владама.

Уместо закључка

Очито је да транзиција фертилитета нема јасно трасиране путеве, темпо, интензитет, иницијалне факторе, и околности у којима се јавља.

Очито је да се у њој јављају демографски парадокси, какви су и изложени

примери. Први пример епитет парадоксалног стиче тиме што демонстрира

грубо уплитање политике у најинтимније сфере човековог живљења и по-

стојања, као што је репродукција, и што решавањем једног демографског

проблема производи низ других. непожељних последица. Други, тиме што руши дугогодишње емпиријске налазе и стереотипе у тумачењу демограф-

ских кретања, као што је онај да се транзиција најспорије одвија у мусли-

манским земљама.

19

Mansoor Moaddel, Taghi Azad (2003), The Worldviews of Islamics Publics: The

Cases of Egypt, Iran and Jordan, World Value Survey, online.


____________

20

Два примера имају заједничке карактеристике. У обе земље пад

плодности је подстакнут мерама популационе политике. Обе земље су у економском успону. У обе земље су норме дубоко уважаване. Обе још

увек слове за традиционалне. Ауторатативност влада у њима је јака.

Са друге стране, разлике су очигледне. Иако данас и Кина и Иран не обезбеђују просту репродукцију становништва, транзиција је у Кини

почела две деценије раније. У 15 година најрапиднијег пада фертилитета у

Кини је просечан број деце по жени смањен два пута, а у Ирану три пута.

Ове земље одликује различита вероисповест. Осим тога, док је у једној

власт верска, у другој је више од пола века на власти комунистичка партија.

Да ли се сличностима могу објаснити постигнути ефекти у обара-

њу плодности? Чини се да је једина релевантна веза у ауторитету власти

које спроводе мере за контролу рађања. Након прегледа транзиције ферти-

литета у Кини и Ирану отварају се два пута:

– да се сумња у прецизност података, иако је на њима базиран низ научних радова саопштених на конференцијама и објављeних у уваженим

међународним часописима, или

– да се прихвати чињеница да нам демографска будућност носи

још много непознаница и отвара нове дилеме о транзицији, и нова поља

истраживања.

Mirjana Devedžić

TWO CASES OF RAPID FERTILITY TRANSITION

Summary

Fertility transition is certainly not a clear cut phenomenon in terms of its directions,

dynamics, intensity, initial circumstances, and conditions. It is featured by demographic

paradoxes such as those in the cases of China and Iran, covered in this paper. The first

example qualifies as a paradox by demonstrating a ruthless infringement of government

policies into the most intimous realms of human existence, such as reproduction, and by

the fact that solving one demographic problem it simultaneously creates a series of other

problems. The second example ruins long established beliefs and stereotypes in

interpretation of demographic phenomena, such as the belief that transition is the

slowest in Muslim countries.

The two examples have several common characteristics. In both countries, fertility

decline has been supported by population-related government policies. Both countries

go through economic increase. Also, both countries are still examples of traditional

societies in which long established social models are still highly valued. The authority

of the government in both countries is high.

On the other hand, differences between the two countries are obvious. Today, fertility

has dropped below replacement level in both China and Iran, but in China the transition

has started two decades earlier than in Iran. During the 15 years of most rapid fertility

Mirjana Devedžić

____________

21

decline, the average number of children per woman has been cut in China to one half,

and in Iran to one third. The religions in the two countries are different. In addition,

while in Iran the government is clerical, China has communist government for more

than half a century.

Do the similarities explain the results achieved in the controlled fertility decline? It

looks as if the only common factor is the authority of the two governments that conduct

fertility control programs. After surveying fertility transition in China and Iran, two

approaches can be followed:

– to question the validity of available data, although they were used as the

bases for published scientific research; or

– to accept the fact that demography brings new challenges for future research,

and opens new research directions.


____________

23

УДК 314.14 (497.11) ”19/20”

Прегледни чланак Review article

Биљана Радивојевић

АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ СМРТНОСТИ

СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ

Извод: Рад се бави питањима смртности становништва Србије (без података за

Косово и Метохију) на крају XX и почетком XXI века из угла кључних проблема у

његовом нивоу и структури. Јер, дугорочне позитивне тенденције у кретању смрт-

ности временом су успораване, па привремено и заустављане, што се одразило на

продубљивање разлика у најновијем периоду у односу на развијене земље света.

Основни показатељи смртности у Србији (без података за Косово и Метохију) по-

реде се са оним у земљама које су по питању редукције морталитета постигле нај-

боље резултате. Циљ је да се одреди где су и у којој мери присутне разлике, и да

ли постоји простор за наставак смањења смртности и продужења дуговечности и

становништва Србије.

Кључне речи: смртност, очекивано трајање живота, Србија, Шведска, Јапан

Abstract: The article deals with issues on mortality of the population in Serbia (without

data for Kosovo and Metohija) at the end of 20th

and the beginning of 21st century,

sought from the angle of the key problems in its level and structure. Long-term positive

trends in mortality dynamics has been slowed down, temporally even stopped, which

has been reflected in the deepening of the differences in contemporary period comparing

to the developed countries in the world. Basic mortality indicators in Serbia (without

data for Kosovo and Metohija) have been compared to the countries with the best results

concerning mortality reduction. The aim is to define where those differences are present

and in which level, as well as to define if there is a space for continued decrease in

mortality and increase in a life expectancy for population in Serbia.

Key words: mortality, life expectancy, Serbia, Sweden, Japan

Увод

У склопу дугорочних промена у смртности становништва, како

развијених тако и неразвијених земаља света, одвијале су се и промене у

нашој земљи. Оне међутим нису отпочеле истовремено на свим подручји-

ма, нити су се одвијале на исти начин код свих категорија становништва. Различити историјски, економски, друштвени, политички и културни усло-

ви појединих подручја у земљи определили су и разлике у отпочињању и

одвијању тих процеса. У Србији је значајније опадање морталитета у ње-

ном средишњем делу, као и у Војводини, започело крајем XIX и почетком


____________

24

XX века, док су се на Косову и Метохији такви трендови испољили тек по-

сле Другог светског рата. И интензитет опадања смртности није био ујед-начен. Најјачи је био управо тамо где је иницијални ниво смртности био

највиши и где се процес демографске транзиције јавио најкасније, слично

односу у том погледу између групе развијених и неразвијених земаља. Ипак, позитивна кретања водила су ка савременом моделу смртности, који

је данас присутан у Србији и свим њеним деловима.

Иако се општа тенденција морталитета у Србији, испољена наро-

чито у другој половини XX века, може окарактерисати као позитивна, по-

ставља се питање, у којој мери су актуелни услови смртности слични они-

ма које имају популације са најнижим морталитетом. Отуда, циљ овог рада

је да укаже на основне проблеме присутне у морталитету становништва

Србије, поредећи га са земљама које су оствариле најбоље резултате у ре-

дукцији морталитета и повећању дуговечности њихових популација. Буду-

ћи да је у питању најновији период, и да се одговарајућим подацима за те-риторију Косова и Метохије не располаже, третираће се само подаци за

централну Србију и Војводину.

Осврт на развој смртности становништва Србије у XX веку

Највеће промене у морталитету становништва Србије десиле су се

у току друге половине XX века. Ниво и структура смртности битно су из-

мењени у свим подручјима. Опадала је смртност по старости, нарочито

смртност одојчади, расло је очекивано трајање живота, мењао се модел узрока смрти. Повољне услове за редукцију смртности становништва омо-

гућио је општи социо-економски развој у периоду после Другог светског

рата јер је утицао на побољшање услова живота и повећање животног стандарда. Посебну важност у том погледу имао је и развој и организација

јавног здравства и здравствене службе и све већи обухват становништва

различитим видовима здравствене заштите. Уз то, развој медицине и наро-чито фармакологије, кроз спречавање појаве једних, али и успешно лечење

других болести, имао је позитивне ефекте на здравље, а затим и смртност

становништва током протеклог периода. Међутим, раних деведесетих го-

дина XX века на укупан демографски развитак становништва Србије нега-

тивно су се одразили бројни фактори, попут распада земље, рата који се

водио у окружењу, санкција међународне заједнице и других. Осиромаше-ње становништва и пад животног стандарда, уз тешкоће у функционисању

система здравствене заштите утицали су на здравствени статус читавог

становништва. Многе позитивне тенденције у заштити и побољшању здра-вља становништва из претходног периода су успорене, па чак и зауставље-

не, а испољиле су се негативне промене, нарочито код најугроженијих. Та-

ко су осим дугорочних фактора у склопу морталитетне, па и епидемиоло-

Biljana Radivojević

____________

25

шке транзиције, испољени и утицаји нерегуларних фактора, са углавном

негативним ефектима на смртност становништва.1 Имајући у виду постоја-

ност и дугорочност морталитета као биолошког процеса, тешко је издвоји-

ти утицај краткорочних нерегуларних фактора од основних токова, али је

извесно да су они довели до одређеног успоравања процеса редукције мор-талитета. Ипак, изгледа да су у поређењу са другим земљама у транзицији,

а нарочито бившим републикама Совјетског Савеза, неповољни трендови

у домену морталитета били релативно краћи и мање интензивни, и могу се

генерално окарактерисати као умерени.2 Међутим, промене током деведе-

сетих, а неке од њих испољене и у ранијем периоду, значиле су продубљи-

вање разлика у односу на многе европске и остале развијене државе света.

Актуелни ниво и структура смртности становништва Србије, и поред зна-

чајних резултата у снижавању смртности у дужем временском периоду, су

ипак неповољнији у односу на оне у најразвијенијим земљама света.

Указаћемо на основне показатеље смртности становништва Србије, посебно оне који се односе на најновији период.

У првој половини XX века општи морталитет у Србији је био знат-

но виши него у другој и почетком XXI века. У периодима 1930–34. и 1935–

39.3 опште стопе су износиле 18,2‰ и 14,7‰ редом, и биле су одраз лоших

услова смртности и високих стопа у свим старостима. У централној Срби-

ји стопе су износиле 17,1‰ и 13,6‰, у Војводини 19,1‰ и 16,7‰, а на Ко-

сову и Метохији 21,2‰ и 18,5‰, редом по наведеним раздобљима.

Опадање опште стопе смртности, започето на неким подручјима

још почетком XX века, настављено је и после Другог светског рата, да би почетком шездесетих стопа стагнирала, а од осамдесетих година показала

узлазну тенденцију под утицајем поодмаклог процеса демографског старе-

ња. Почетком XXI века у Србији (без података за Косово и Метохију) уми-ре око 104 хиљаде становника годишње, или по општој стопи од око 14‰

(према подацима за 2003).4 Посматрано по подручјима, стопа је нешто ви-

ша у Војводини но у централној Србији (14,4‰ наспрам 13,6‰ у 2003). Пресудан утицај на висину опште стопе смртности у Србији (без података

за Косово и Метохију) има старосна структура њене популације.

По питању специфичне смртности, позитивне промене у дужем

временском периоду допринеле су да становништво Србије поприми кара-

ктеристике савременог модела смртности према старости и полу. Смрт-

1 Б. Радивојевић, Здравствено стање становништва, Развитак становништва Ср-

бије 1991–1997, ЦДИ ИДН, Београд, 1999. 2 Г. Пенев, Mortality Trends in Serbia during the 1990s, Становништво, бр. 1–4,

год. XLI, Београд, 2003, стр. 126. 3 Д. Брезник, Становништво Југославије, Chronos, Титоград, 1991, стр. 25.

4 Републички завод за статистику Србије, Демографска статистика 2002. и 2003,

стр. 122 (у штампи).


____________

26

ност по старости опадала је најбрже у периоду од 1950. до 1970. године,

после чега наступа период стагнације, па и пораста стопа код средовечног и старог, нарочито мушког, становништва. Највеће смањење стопа код оба

пола забележено је код најмлађег становништва, у групама старости 1–4,

5–9 и 10–14, а значајни резултати остварени су и код млађег средовечног становништва, посебно код женског.5

Посматрано по полу, стопе смртности код мушкараца више су у

свим старостима него код жена, а највеће разлике јављају се углавном код

средовечног становништва. Узроци вишег морталитета мушког становни-

штва су разноврсни. С једне стране, то су биолошки фактори, чије дејство

на разлике по полу још увек није у потпуности објашњено, и с друге, број-

ни социо-економски фактори, који кроз разлике у понашању, изгледа има-

ју пресудан утицај.

У оквиру специфичне смртности, смртност одојчади показивала је

тенденцију сталног опадања. Од нивоа од 101,7‰ и 145,1‰6 у централној

Србији и Војводини у 1950, до нивоа од 9,5‰ и 7,5‰,7 редом по подручји-

ма, у 2003. години. Опадање смртности одојчади омогућено је захваљујући

порасту животног стандарда, побољшању хигијенских прилика, бољој

здравствено заштити укупног становништва, па и најмлађих, и нарочито

већим обухватом новорођених и трудница лечењем. И пораст образовног

нивоа становништва, посебно мајки, такође је имао позитивне ефекте на

кретање смртности у нултој години.

Као резултат свих тих промена, очекивано трајање живота, као

синтетичка мера смртности, значајно је порасло у последњих пет и више деценија. Према подацима за 1950–51. оно је износио 54.4 године за му-

шко и 56,9 година за женско становништво у централној Србији, и 52,3 го-

дине и 55,0 година, респективно по полу, у Војводини. Почетком XXI века његов ниво био је 70,3 и 75,3 године за мушкарце односно жене у централ-

ној Србији, и 68,3 и 74,3 године, редом по полу, у Војводини8 (табела 1).

Разлика у дуговечности у корист жена временом се повећала од 2,5 одно-сно 2,7 година, до нивоа од 5, односно 6 година, по подручјима Србије.

Процес опадања смртности довео је и до промене у структури умр-

лих према узроку смрти. Оне су ишле у правцу смањивања удела једних

(инфективне и паразитарне болести) и пораста значаја других, а у вези и са

5 Б. Радивојевић, Смртност, Развитак становништва Србије 1950–1991, ЦДИ

ИДН, Београд, 1995. 6 Републички завод за статистику Србије, Демографска статистика 2000, Бео-

град, 2002, стр. 152. 7 Републички завод за статистику Србије, Општине у Србији 2004, Београд, 2005,

стр. 95. 8 Републички завод за статистику Србије, Скраћене апроксимативне таблице

морталитета 2001–2003. (у штампи)


____________

27

променама у старосној структури становништва (дегенеративне и хроничне

болести). Истовремено, испољена је и тенденција концентрације свих узрока смрти на неколико водећих. Тако, у Србији (без података за Косово и Мето-

хију) на три водећа узрока отпада и преко 80% умрлих и код мушкараца и

код жена. Најучесталије су кардиоваскуларне болести, па затим тумори. У 2000. години кардиоваскуларне болести су учествовале са 50% код мушког

и 60% код женског становништва у централној Србији, и са 53%, односно

63% редом по полу у Војводини. Удео тумора у укупној смртности износио

је 19% и 15% за мушкарце односно жене у централној Србији, и 20% одно-

сно 16% редом по полу у Војводини.9 Јасно је дакле, да код становништва

Србије доминирају, и у морбидитету и у морталитету, болести са хроничним

и дуготрајним током. Промене у старосном саставу становништва, уз проме-

не у понашању и стилу живота, определиле су и пораст значаја ових обоље-

ња. Етиологија већине преовлађујућих хроничних болести, због своје сложе-

ности, често остаје и непозната, али је извесно да су бројни фактори који до-воде до њих. Хиперхолестеролемија, хипертензија, пушење, гојазност, алко-

холизам, неадекватна исхрана, недовољна физичка активност, хронични

стрес су најчешћи међу факторима ризика. На трећем месту по заступљено-

сти у укупној смртности код мушкараца јесу повреде и спољни узроци смр-

ти, а код жена су, често, болести дисајних органа.

Где су основни проблеми?

Дугорочне промене у смртности становништва Србије водиле су

њеном континуираном опадању, а тако и порасту очекиване дужине живо-

та, што се као општи циљ јавља у сваком друштву. У Србији је у другој половини XX века остварен значајан пораст дуговечности па се распон у

односу на ниво у развијеним земљама као целини временом смањио. Ме-

ђутим, за разлику од успеха у редукцији смртности у почетном периоду, а

након тога углавном споријих промена, или чак погоршања у неким аспек-

тима, па до најновијег периода у коме такође није било позитивног пома-

ка, у развијеним земљама је и даље настављено смањивање морталитета.

Управо је то довело до продубљивања разлика у нивоима смртности на

штету нашег становништва.

Сагледаћемо кроз неколико основних показатеља колики је распон

у нивоима смртности становништва Србије и популација земаља где су по-стигнути најбољи резултати.

1. Поређење са земљама у којима су остварене максималне вредно-

сти очекиваног трајања живота пружа оцену величине заостајања, а исто-

9 Републички завод за статистику Србије, Демографска статистика 2000, Бео-

град, 2002, стр. 128.


____________

28

времено даје одговор на питање да ли су све могућности за његово повећа-

ње у нашој земљи искоришћене. Иначе, границу очекиваног трајања живо-та од 85 година за оба пола, која ће се по дугорочним предвиђањима за

свет у целини достићи тек 2150. године,10 неке од тих земаља, нарочито

код жена, постигле су готово век ипо раније. Као пример, навешћемо пока-затеље за Шведску и Јапан. Шведска је била дугогодишњи лидер у свету

по дужини живота и мушког и женског становништва, а интересантно је да

је још педесетих година XX века достигла ниво какав данас има становни-

штво Србије. Према подацима за 2000. годину, очекивано трајање живота

мушкараца на рођењу износи 77,5 година, а жена 82,1 годину. У односу на

те вредности оно је код мушкараца за 7,2 године ниже у централној Србији

и чак 9,2 године у Војводини. Код женског становништва заостајање је не-

што мање и износи 6,8 и 7,8 година редом по подручјима Србије (табела

1.). Још већи распон у дужини живота, нарочито код женског становни-

штва, уочава се у поређењу са подацима за Јапан, где су постигнути им-пресивни резултати у редукцији морталитета у релативно краћем времен-

ском периоду, и где се данас бележе највеће вредности средњег трајања

живота у свету. За мушкарце 77,6, а за жене 84,6 година. У односу на те

нивое, мушкарци у централној Србији живе краће за 7,3 године, а у Војво-

дини за 9,3 године. Код жена је апсолутна разлика још наглашенија и изно-

си 9,3 године у централној Србији и чак 10,3 године у Војводини. Иначе, у

Јапану је, за разлику од Шведске, процес редукције морталитета отпочело

знатно касније, а брз напредак у повећању очекиваног трајања живота

остварен је од педесетих до седамдесетих година XX века.

Табела 1. – Очекивано трајање живота за изабране старости, по полу, око 2000.

године (централна Србија и Војводина, 2001–2003, Шведска, 2001. и Јапан, 2000)

0 година 20 година 65 година 85 година

М Ж М Ж М Ж М Ж

Ц. Србија

Војводина

Шведска

Јапан

70.3

68.3

77.5

77.6

75.3

74.3

82.1

84.6

51.5

49.5

58.1

58.2

56.3

55.2

62.6

65.1

13.2

12.0

16.9

17.4

15.2

14.5

20.1

22.4

4.2

4.0

5.0

5.6

5.1

4.3

6.2

7.6

Осим за живорођене, важан је и показатељ очекиване дужине жи-

вота за све остале старости, јер садржи просечне услове смртности у свим

годинама живота након почетне. Наиме, пораст очекиване дужине живота

у Србији у другој половини XX века углавном је остварен смањењем смрт-

ности код млађег становништва, док је средовечно и старо становништво

10

United Nations, World Population Prospects, The 1998 revision, Vol 1, New York,

1999.


____________

29

имало неповољније трендове, изразитије почев од седамдесетих. Из тих

разлога, и чињенице да је код најразвијенијих земаља света смањење смрт-ности забележено и за старости изнад 65 година, релативна одступања у

нивоима просечне дужине живота наше и популација тих земаља већа су

управо за старија годишта.11

На пример, мушкарца старог 65 година у Ја-пану очекује у просеку још 17,4 године живота, наспрам свега 12 година у

Војводини, што је апсолутно мање за 5,4 године. Код жена је апсолутна

разлика у тој старости већа но код мушкараца и износи 7,9 година, јер број

година који очекује Јапанке те старости износи 22,4 године, а жене Војво-

дине 14,5 година. Ипак, релативна разлика код женског становништва је

највећа за старост од 85 година, при којој Јапанке у просеку живе за 3,3 го-

дине дуже од жена Војводине. Међутим, врло велико заостајање у очеки-

ваној дужини живота присутно је и за старост од 20 година, где апсолутна

разлика између Јапана и Војводине износи 8,7 година код мушког и 9,9 код

женског становништва. Иначе, што се тиче разлике у дужини живота изме-ђу мушкараца и жена, она је у свим посматраним старостима већа у Јапану

и Шведској него код становништва Србије.

Најзад, у погледу очекиваног трајања живота, треба рећи да у усло-

вима ниског морталитета и високих вредности дужине живота, питање

квалитета живота, а не само његове дужине постаје далеко важније. У том

смислу дуговечност се све више везује за здравствене показатеље, а не са-

мо показатеље морталитета. У многим земљама користи се показатељ оче-

киваног броја година у здрављу (healthy life expectancy), као интегративна

мера морбидитета и морталитета.12

Код нашег становништва, имајући у виду већ речено, изгледа да је питање продужења средњег трајања живота

још увек оно коме у актуелним условима треба посветити пуну пажњу.

2. Иако очекивано трајање живота, као показатељ који зависи од смртности у свим старостима, већ довољно говори о разликама у мортали-

тету становништва Србије (без података за Косово и Метохију) у односу

на морталитет Шведске и Јапана, и питање специфичне смртности по ста-рости додатно објашњава те разлике. Према подацима за 2000. годину сто-

пе смртности у свим старостима, и код оба пола, веће су код популација

централне Србије и Војводине него код становништва Шведске и Јапана

(табела 2). Да су одступања у специфичним стопама значајна, и да као та-

ква опредељују и укупан број умрлих, потврђује и компарација стварног и

хипотетичког броја умрлих. Наиме, да је становништво централне Србије и Војводине умирало у 2000. години, на пример, по шведском моделу

11

Б. Радивојевић, Смањење смртности старог становништва у Југославији –

шанса за повећање очекиваног трајања живота, Становништво, бр. 1–4, год.

XL, Београд, 2002. 12 Исто, стр. 35.


____________

30

смртности по старости, укупан број умрлих био би знатно мањи. У цен-

тралној Србији укупан број умрлих износио би 39.139 (21.300 мушкараца и 17.839 жена), што би за 34.824 умрлих било мање од стварно регистрова-

них у 2000. години (укупно 73.966 умрлих). У Војводини би хипотетички

број умрлих износио 14.767 (8.833 мушкарца и 5.934 жене), што би за 15.309 било мање од реалног броја (30.076). Нижа специфична смртност

би се, на тај начин, преко укупне смртности одразила и на природни при-

раштај, мењајући му чак и предзнак. Јер, у том случају бројеви умрлих би-

ли би мањи од бројева живорођених у 2000. години, што би резултирало

позитивним природним прираштајем и у централној Србији (на нивоу од

15.833, уместо –18.994) и у Војводини (4.025 уместо –11.284).

Табела 2. – Специфичне стопе смртности по старости и полу

Централна Србија

2000.

Војводина

2000.

Шведска

2000.

Јапан

2001.

М Ж М Ж М Ж М Ж

Свега

14.4 12.6 15.5 14.2 10.3 10.7 8.5 6.7

0–4

5–9

10–14

15–19

20–24

25–29

30–34

35–39

40–44

45–49

50–54

55–59

60–64

65–69

70–74

75–79

80–84

85+

2.7

0.3

0.3

0.8

1.3

1.3

1.6

2.3

3,7

6,3

10,4

16,0

24,2

38,6

59,5

92,7

141,4

243,1

2.1

0.2

0.3

0.3

0.4

0.5

0.8

1.2

1.7

3.3

5.0

8.4

12.9

23.6

41.8

74.1

125.4

235.6

2.8

0.3

0.4

0.7

0.9

1.1

1.5

2.5

4.9

8.1

13.9

21.3

29.8

47.9

70.2

105.3

151.3

270.3

2.1

0.1

0.2

0.3

0.6

0.5

0.8

1.3

2.0

3.7

5.5

10.1

16.3

26.2

46.4

79.8

134.6

253.0

1.0

0.1

0.1

0.4

0.8

0.7

0.8

1.1

1.6

2.6

4.0

6.4

10.6

18.1

30.3

52.7

90.8

195.0

0.8

0.1

0.1

0.2

0.2

0.2

0.3

0.5

0.9

1.7

2.8

4.4

6.2

10.8

17.8

31.6

59.6

158.0

0.9

0.1

0.1

0.4

0.7

0.7

0.8

1.1

1.7

2.9

4.6

7.4

11.3

18.2

28.6

45.5

80.3

131*

0.8

0.1

0.1

0.2

0.3

0.3

0.4

0.6

0.9

1.5

2.2

3.2

4.6

7.5

124

22.6

43.3

81.7*

* За старосни интервал 85–89 година.

3. Просечну дужину живота популације детерминишу нивои смрт-ности у свим старостима, ипак питање смртности у нултој години заслужу-

је посебан интерес. Било из угла биолошки најосетљивије категорије ста-

новништва, или због значаја које је опадање смртности одојчади имало на пораст очекиваног трајања живота. Досадашњи трендови код нашег ста-

новништва потврђују да је до пораста просечне дужине живота дошло у


____________

31

највећој мери захваљујући редукцију смртности одојчади. Готово две тре-

ћине његовог најинтензивнијег продужења (током педесетих и шездесетих година XX века) остварено је због смањења смртности одојчади и мале де-

це, док је смањење смртности код старијих од пет година учествовало са

једном трећином.13

Његов утицај потврђен је и у најновијем периоду. Ипак, ниво смртности одојчади у Републици Србији је још увек висок, а

посебно ако се упореди са земљама где су забележене најниже стопе. На-

вешћемо опет стопе за Шведску и Јапан. Према подацима за 2001. годину

стопа смртности одојчади износила је свега 3,7‰ у Шведској и 3,1‰ у Ја-

пану, што је два ипо до три пута нижи ниво од оног у централној Србији и

Војводини. С обзиром на преваленцију појединих узрока смрти код одој-

чади, даља редукција у великој мери зависи од успеха у снижавању пери-

наталног морталитета. Перинатална здравствена заштита заснована на са-

временој технологији праћења фактора ризика који су постојали пре поро-

ђаја, и неопходним мерама заштите у првој недељи живота има отуда пре-васходни значај.

4. Што се тиче узрока смрти, у Србији (без података за Косово и

Метохију) су водећи узроци готово исти као у најразвијенијим државама

света. Наиме, хроничне незаразне болести преовлађују у морталитету, али

и морбидитету становништва. Међутим, док оне у нашој земљи и даље до-

бијају на значају, стопе смртности за болести циркулаторног система су

опадале код тих популација већ од седамдесетих година. Анализе показују

да је опадање те смртности управо главни фактор повећања очекиваног

трајања живота живорођених. На пример, у Аустралији и Канади преко 65% повећања у периоду 1970–1990. дугује се смањењу тог морталитета.14

Бројни фактори ризика за настајање ових обољења и њихова контрола ви-

соко су корелирани са начином живота и индивидуалним понашањем. Продубљивање разлика у смртности између источних и западних земаља

Европе у току осамдесетих и деведесетих година приписује се нарочито

традиционалним навикама у исхрани и претераној употреби цигарета и ал-кохола.15 Штетна улога пушења доказана је у многим истраживањима, а

дуван је основни фактор ризика за многа обољења, посебно неке локализа-

ције. С обзиром да су у многим развијеним земљама у новијем периоду

стопе смртности опадале захваљујући спровођењу низа националних про-

грама за борбу против пушења, јасно је да су такве акције неопходне на

13

Г. Пенев, Раст становништва, природно кретање и демографско старење,

Развитак становништва Србије 1991–1997, ЦДИ ИДН, Београд, 1999, стр. 52 14 C. G. Myers, Comparative Mortality Trends among Older Persons in Developed

Countries, u G. Caselli & A.D. Lopez (eds.) Health and Mortality Among Elderly Po-

pulations, Oxford: Clarendon Press, 1996. 15

F. Mesle, Mortality in Eastern and Western Europe: A Widening Gap, u D. Cole-

man (ed.) Europe,s Population in the 1990s, Oxford: Clarendon Press, 1996.


____________

32

овим просторима. С друге стране отклањање фактора ризика у све већој

мери треба да буде обавеза личне одговорности и бриге за сопствено здра-вље. А промоција здравља, као стратегија коју су прихватиле многе земље,

је изгледа сигуран пут за промену лоших навика и уопште индивидуалног

понашања у правцу уважавања здравог начина живота.

Закључак

У другој половини XX века десиле су се крупне промене у морта-

литету становништва Србије. Оне су биле саставни део дугорочних проме-

на у склопу демографске транзиције и у целини се могу окарактерисати

као позитивне. Успоравање процеса редукције смртности, већ од осамдесе-

тих година, значило је заостајање у односу на развијене земље у којима се

опадање смртности наставило и у најновијем периоду. Становништво Ср-

бије (без података за Косово и Метохију) у просеку живи значајно краће од максимално достигнутих вредности у свету. У односу на Јапан, чије је

становништво најдуговечније, у централној Србији је очекивано трајање

живота краће за 7,3 године код мушког и 9,3 године код женског становни-

штва. У Војводини су распони још већи, код мушкараца 9,3 године, а код

жена чак 10,3 године. Даља редукција смртности и пораст дуговечности

становништва Србије у великој мери зависи од могућности контроле прео-

влађујућих болести, за које су основни фактори ризика углавном везани за

начин живота и индивидуално понашање људи.


ACTUAL MORTALITY PROBLEMS OF THE POPULATION IN SERBIA

Summary

In the second half of 20th

century, big changes happened in the mortality of the

population in Serbia. They were the part of long-term changes included into

demographic transition, and generally can be treated as the positive ones. Slowing down

the process of mortality reduction, since 80s, has denoted lagging behind comparing to

the developed countries in which mortality reduction has been continued in

contemporary time. Population of Serbia (without data for Kosovo and Metohija) has

significantly shorter life expectation comparing to the maximum values in the world.

Comparing to Japan that has the longest life expectation, male population in Central

Serbia lives 7.3 years less, while female population – 9.3 years less. In Vojvodina,

disparities are even bigger – 9.3 years for male and 10.3 years for female population.

Further reduction of mortality and the increase in life expectancy in Serbia mostly

depends on possibilities for putting prevailing diseases under control, for which the

main risk factors are related to the life style and the individual behaviour.


____________

33

УДК 314.151.3 – 054.73 (497.113) ”199”


Слободан Ћурчић

ИЗБЕГЛИЦЕ У ВОЈВОДИНИ

Извод: Рад је посвећен миграцији која је била упућена ка Војводини у време гра-

ђанског рата у последњој деценији XX века. Пажња је посвећена броју миграната,

њиховим демографским карактеристикама, променама које су они изазвали у вој-

вођанској популацији (старењу популације, променама броја становника, проме-

нама у размештају становника, променама у етничкој структури становништва) и

трајности тих промена.

Кључне речи: миграције, присилне миграције, војвођанска популација

Abstrakt: This paper is devoted to the migrations directed tonjards Vojvodina during

the civil njar of the last decade of the 20th

century. Attention is given to the number of

migrants, their demographic characteristics, changes they brought in Vojvodina’s

population (ageing of the population, changes in the population number, changes in the

distribution of population, changes in the ethnic structure of the population) and to the

duration of these changes.

Key words: Migrations, forced migrations, Vojvodina’s population

Увод

Током последња три века територија савремене Војводине је имала

глас класичног имиграционог подручја. Многе од миграција су биле ма-

совне (досељавање Срба крајем XVII и у првој половини XVIII века,

Аустријске и Мађарске колонизације) и наука им је посветила доста па-

жње. Поред њих, одвијале су се и тихе, метанастазичке миграције од којих

многе нису имале мање ефекте. Нажалост, расположиви подаци су мало

када дозвољавали егзактне демографске анализе. То је могуће учинити тек

за неке миграције из друге половине XX века.

Од почетка XX века, па до наших дана, подаци из пописа станов-ништва и демографске процене дозвољавају рачунање миграционог салда.

Резултати су показали да пресељавања, која су била пресудна за развој ове

популације, нису била једносмерна. Неке од њих су покретале војвођанско

становништво на исељавање и биле су масовније од усељеничких мигра-

ционих струја, па је миграциони салдо био негативан. То се види из пода-

така у табели 1 и 2.


____________

34

Табела 1. – Развој популације Војводине између 1901. и 1940. године

Период 1901–1913. 1914–1918. 1919–1940.

Природни прираштај

Миграциони салдо

Годишњи просек

199.245

-84.545

-6.503

-54.886

-11.414

-2.283

158.202

25.694

1.168

Промене броја становника 114.700 -66.300 183.896

Народна република Србија, Завод за статистику.

Према овим дрмографским проценама миграције у новије време нису биле доминантан фактор развоја покрајинске популације. За промене

броја становника редовно је био пресудан природни прираштај. Током пр-

ве две деценије XX века миграциони салдо је био негативан. То је била по-

следица масовног учешћа Војвођана у прекоморским миграцијама крајем

XIX и почетком XX века (Букуров Б., 1976), које је вероватно било масов-

није од насељавања Мађара на ово подручје. Оне су биле основни узрок

негативног салда. Током ратних година миграциона кретања највероватни-је су сведена на минимум и негативан салдо је био врло мали. Први случај

позитивног удела миграција у развоју укупне популације уследио је после

Првог светског рата и формирања нове државе. У овом периоду миграцио-ни правци су потпуно измењени. Државна граница, која је најчешће зна-

чајна баријера, премештена је на север и зауставила је дугогодишња досе-

љавања несловенског становништва. У том периоду отворена је јужна гра-ница Војводине и почела су масовнија досељавања са Балканског полуо-

стрва. Прва организована миграција тог правца је било насељавање добро-

вољаца из Првог светског рата. Тада први пут током XX века миграциони

салдо постаје позитиван.

Табела 2. – Развој популације Војводине између 1945. и 2002. године

Период 1945–47. 1948–52. 1953–60. 1961–70. 1971–80. 1981–90. 1991–2002.

Природни прираштај

33.208

91.672

123.962

99.125

69.885

13.497

-81.172

Миграциони

салдо

-9.796

-32.884

31.458

-1.557

12.354

-34.380

99.275

Годишњи просек

-3.265

-6.577

3.932

-156

1.235

-3.438

9.928

Промене

броја стан.

23.412

58.788

155.420

97.568

82.239

-20.883

18.103

Број становника за 1945. годину и природни прираштај за период 1945–49. година

су резултат процена (Народна република Србија).

Током послератног периода смењивале су се године позитивног, са

годинама негативног миграционог салда. Периоди, који су означени у та-

бели 2 не ограничавају тачно карактеристичне миграције и не дају јасно демографско стање. Прецизнији су подаци процена становништва. То се

види на наредном графикону.

Slobodan Ćurčić

____________

35

Слика 1. – Миграције у Војводини после Другог светског рата (Ђурђев Б., 2004)

На графикону су јасно истакнуте најмаркантније миграције, као

што су исељавања Немаца крајем Другог светског рата (1944), затим коло-низација (1945–48), реемиграција једног броја колониста (1948–51), усеља-

вања аграрног становништва (1955–65), дуг период мање маркантних ме-

ђурејонских миграција, унутар кога су била највећа исељавања радника у иностранство (1965–90) и досељавање избеглица. Поредећи приказ мигра-

ција на табели 2, са приказом на слици 1, примећује се да су у првој коло-

ни на табели обједињена исељавања Немаца са колонизацијом те је укупан

миграциони салдо негативан. Наредне две колоне углавном се поклапају

са периодима реемиграције колониста и усељавањем аграрног становни-

штва, а последња колона са досељавањем избеглица.

Многе од ових миграција су изузетно интересантне и доста добро

истражене. Најмаркантније су исељавање Немаца, колонизација, усељава-

ње аграрног становништва и досељавање избеглица. Тема овог рада је по-

следња миграција и њени утицаји на развој популације Војводине. Посеб-но су интересантне упоредне анализе најмасовнијих усељавања у Војводину.

Избеглице

Сецесија делова Југославије, чији се први знаци јављају 1990. годи-

не, убрзо се претворила у грађански рат и довела је до исељавања или про-

теривања дела становништва, првенствено српске народности. Исељавања

су 1991. захватила становништво Словеније и Хрватске, које се сели у Ср-


____________

36

бију, Црну Гору и Босну, а 1992. године ратни сукоби захватају Босну и

Херцеговину, тако да се и део њеног становништва придружује избеглич-ким струјама. Релативна стабилизација ситуације у неким деловима Хрват-

ске и Босне 1993. довела је до повратка једног броја избеглица. Наредне

године обнављају се војне операције у Босни и у Хрватској што поново по-креће избеглиштво. Године 1995. долази до највећих ратних сукоба у Хр-

ватској и прогона највећег броја Срба из те Републике, а наредне године и

из Сарајева. Избеглице су пописане у два маха 1996. и 2002. године. Попи-

сом из 1996. године у Србији их је регистровано 617.728 од којих више од

половине потиче из Хрватске (330.123 лица), а нешто мање из Босне и

Херцеговине (266.279 лица). Мањи број је избегао из других делова Југо-

славије. Највећи број њих избегао је на крају овог периода (1995. и 1996) –

Попис избеглица, 1996.

Табела 3. – Број избеглица и њихов процентуални удео у укупној популацији Војво-

дине од 1996. до 2002. године

Година Укупно становништво Избеглице Удео избеглица

1996.

2001.

2002.

2.090 133

2.039 299

2.031 992

259.719

196.068

186.463

12,4

9,6

9,2

Попис избеглица из 1966. године регистровао је у Војводини

259.719 лица или 42,0% укупног броја који је избегао у Србију. У односу

на број становника републике, то је два пута већа концентрација (12,9 пре-

ма 6,3 избеглице на 100 становника). Највећи део избеглица у Војводини

нашао је до 1996. године смештај код пријатеља и родбине (124.699 или

54,3%), мање њих је изнајмило смештај (53.659 или 23,3%), 13.590 или

5,9% било је у колективним центрима, а 15.218 или 6,6% обезбедило

сопствени смештај. Овакво стање је у великој мери последица колонизације. Колони-

сти и избеглице потичу из истих домицила и између њих су се још увек

одржавале родбинске или пријатељске везе. Због тога је у Војводини кон-центрација избеглица највећа и знатан број миграната био је смештених

код пријатеља и родбине.

Министарство за људска и мањинска права Републике Србије кон-

статовало је да је у време пописа становништва 2002. године у Србији би-

ло 379.135 избеглица, од којих је 186.463 или 49,2% регистровано у Војво-

дини. Они су чинили 9,2% покрајинске популације. У односу на стање од

пре 6 година то је знатно смањење. Несумњиво је да се део њих вратио у

домицил, иселио се у иностранство или је стекао држављанство. То је про-

цес који још увек траје и неизвесно је како ће се он одразити на промене код покрајинске популације.

Slobodan Ćurčić

____________

37

Последице миграција

У случајевима када миграције доводе становништво различито од

оног у одредишту, долази до демографских промена. То се дешавало и у Војводини. Три најмасовније усељеничке струје долазе из таквих средина

(колонисти, аграрно становништво и избеглице). У време усељавања коло-

ниста и аграрних миграната постојале су највеће разлике између алохтоног

и аутохтоног становништва. Дошло је пре свега аграрно становништву,

становништво које је било на нижем ступњу транзиционих промена и ста-

новништво из средина у којима су постојали другачије историјске услове развитака. Тада су промене код војвођанске популације биле највеће. По-

следња миграција знатно се разликовала од њих. Разлике између Војводи-

не и других делова Југославије постале су мање, у домицилу избеглица ур-бани процесу су се дуго одвијали, дошло је много неаграрног и градског

становништва и утицаји на развој аутохтоне популације били су слабији.

Старење популације. – Војвођанска популација је у позном стади-јуму транзиције и усељавања могу донекле да успоре те процесе. Ту је по-

себно важна старосна структура избеглица.

Табела 4. – Велике старосне групе становништва Војводине и избеглица (%)

Старосна група Војвођанска

популација 1991.

Избеглице 1996. Војвођанска

популација 2002.

0–18 (0–19)

19–44 (20–44)

45–64

65 и више

25,8

36,6

25,7

11,9

26,5

39,7

20,7

13,1

22,7

34,4

27,3

15,6

Подаци о учешћу великих старосних група у укупној популацији за

пописе становништва и за попис избеглица из 1996. године нису потпуно

упоредиви код младог и млађег средовечног становништва. И поред тога, може се закључити да је избегличко становништво имало млађу популаци-

ју од домаћег. Релативно мали удео имиграната није успео битније да ути-

че на заустављање старења локалне популације. Ипак темпо старења се

одржао на нивоу из деценије 1981–90. (0,17 година годишње).

Промене броја становника на овој територији могу се пратити од

1869. године, када је Аустро-угарска извршила први модеран попис. Оне у

међупописним периодима нису биле велике. Током 133 године (до 2002)

популација је увећана за 879.524 лица или у просеку 6.613 годишње. То је

пораст од 0,4% средњег броја становника, што одаје једну доста инертну популацију. Основни фактор увећавања популације сво време био је при-

родни прираштај (табеле 1 и 2). Као што је редовна појава у процесу тран-


____________

38

зиције његове стопе су се током времена смањивале. То је у крајем девете

деценије XX века достигло тај ниво да су постале негативне. У деценији 1991–2001. настављен је пад природног прираштаја, он

је константно био негативан и то је смањило популацију за 81.172 члана.

То је било време усељавања избеглица и позитиван миграциони салдо од 99.275 лица, анулирао је последице негативног природног прираштаја. По-

пулација је порасла за 18.103 члана. У овим променама улога избеглица

била је огромна. Попис из 2002. године је регистровао њих 186.463, одно-

сно готово два пута више од позитивног миграционог салда. То значи да

они нису компензовали само негативан природни прираштај од 81.172 ли-

ца, већ и исељавање 87.188 локалног становништва. То је била најзначај-

нија последица ове миграције.

Промене у размештају становништва. – Шездесетих година XX

века зачињу се у Војводини процеси савремене урбанизације. Њих је, по-

ред осталог, пратило напуштање аграрних занимања и сукцесивно пресе-љавање сеоског становништва у градове, а код снажнијих гравитационих

центара и у околна села. То је убрзо довело до депопулације у сеоским

срединама и несразмера у размештају покрајинске популације. Овај процес

илуструју подаци о броју насеља са порастом броја становника.

Табела 5. – Број војвођанских насеља са порастом укупног броја становника

Година 1953. 1961. 1971. 1981. 1991. 2002.

Број

%

254

56,2

233

51,7

117

25,9

104

23,5

74

15,9

143

30,6

У овом процесу треба обратити пажњу на два момента, на стање

1961. и 2002. године. Први је био у време усељавања аграрног становни-

штва, а други после доласка избеглица. У првом, број и удео насеља са по-растом броја становника није битно мењан. Између 1953. и 1961. године,

порастао је број становника у 233 или 51,7% свих насеља. Међу њима су

били градови (осим Кањиже), већина колонистичких места, села која су се трансформисала у приградска насеља, али и велик број осталих села, па и

оних најмањих са изразито периферним положајима. Код последњих насе-

ља било је много оних, која су постигла висок пораст популације. У тим

процесима значајну улогу су имали аграрни имигранти, чија имовна стања

нису дозвољавала већу пробирљивост при избору места досељавања. Када

је та миграција утихнула, број оваквих насеља је нагло опада.

Насеља са увећањем популације је све мање, а највећим бројем то

су градови и приградска насеља. Као илустрација може да послужи стање

из 1991. године, када је ових места било најмање. Међу њима је било 16 градова, 28 приградских насеља и 20 села, а међу њима била су три села

Slobodan Ćurčić

____________

39

која су била центри општина. ”Обичних” села највише је било у Срему, де-

лу Војводине са највиталнијом популацијом. Други карактеристичан моменат је регистрован пописом из 2002.

године, када је број насеља са порастом популације повећан на 143 или

30,6% укупног броја. То је око два пута више него 1991. године. Дистрибу-ција ових места умногоме подсећа на ону из времена пописа 1961. године.

У овој групи нагло расте број такозваних обичних села, док се у њој задр-

жало тек нешто више од половине градова и приградских насеља.

Ови подаци су доста индикативни. Мало градова са порастом броја

становника одражава општу тенденцију развоја војвођанске популације.

Повећање броја села, међу којима су и многа мала, периферна и неатрак-

тивна за насељавање, резултат је насељавања избеглица. Њихово матери-

јално стање најчешће им није пружало много могућности за шири избор.

Сем тога, у много малих села изграђени су објекти за трајан смештај избе-

глица или су у њима успостављена прихватилишта. Резултат свега је ди-стрибуција избеглица слична дистрибуцији аграрног становништва.

О трајности оваквог стања је тешко просуђивати. Ако се поистове-

ти са претходном миграцијом оно неће бити дуготрајно.

Промене етничке структуре. – Велике миграције редовно су ме-

њале и етничку структуру војвођанске популације. Историјска грађа све-

дочи о томе да су после повлачења Турака, до средине прве половине

XVIII века, ову територију насељавали искључиво Срби. Испод линије

Мориша и Сегедина постојало је смо једно мађарско насеље, Мали Сом-

бор, које је данас на румунској територији (Поповић, 1955). Такво стање није одговарало политичким интересима Аустрије, а касније и Угарске и

оне су организовале масовна насељавања Немаца, Мађара и других наро-

да. Развој српске популације, био је углавном, препуштен природном при-раштају. То је драстично изменило првобитно стање. Као пример навешћу

Бачку у којој су, према попису становништва из 1720. године 94,2% попу-

лације чинили Срби, док су пред Први светски рат били тек трећа по вели-чини етничка група.

Миграције су биле основни, али не и једини фактор ових промена.

Оне су до Првог светског рата, погодовале порасту несрпског живља. По-

сле тог рата услови за сеобе су измењени. Државна граница померена је ка

северу чиме су отворени други правци за насељавање. Заустављене су ми-

грације са севера, а започете су оне са југа. На претходној табели види се да су Срби у Војводини пред Први светски рат чинили само релативну ве-

ћину. У Бачкој су од њих многобројнији били Мађари и Немци, у Банату

су они чинили релативну, а у Срему апсолутну већину. После рата стање се полако мењало.

Између два светска рата колонизација добровољаца и оптаната уве-

ћала је број и удео Срба, али та промена није била велика.


____________

40

Табела 6. – Етнички састав становништва Војводине 1910–2002. година

Етничка група 1910. 1921. 1953. 1971. 1991. 2002.

Број 510.186 526.134 865.538 1.089.132 1.151.353 1.321.807

% 33,8 34,7 50,9 55,8 57,2 65,0

Срби

Индекс 100,0 103,1 164,4 125,8 105,7 114,8

Број 424.555 370.040 435.179 423.866 340.946 290.207

% 28,1 24,4 25,6 21,7 16,9 14,3

Мађари

Индекс 100,0 87,2 117,6 97,4 80,4 85,1

Број 323.779 333.272 7.243 3.154

% 21,4 22,0 0,4 0,2

Немци

Индекс 100,0 102,9 2,2 43,5

Број 34.089 122.684 127.027 138.561 74.226 56.546

% 2,3 8,1 7,5 7,1 3,7 2,8

Хрвати

Индекс 100,0 360,0 103,5 109,1 53,6 76,2

Број 56.689 58.273 71.153 72.795 63.941 56.637

% 3,8 3,8 4,2 3,7 3,2 2,8

Словаци

Индекс 100,0 102,8 122,1 102,3 87,8 88,6

Број 75.223 65.197 57.218 52.987 38.832 30.419

% 5,0 4,3 3,4 2,7 1,9 1,5

Румуни

Индекс 100,0 86,7 87,8 92,6 73,2 78,3

Број 86.283 38.826 143.430 167.949 343.221 273.222

% 5,7 2,6 8,4 8,6 17,1 13,4

Остали

Индекс 100,0 45,0 369,4 117,1 204,4 79,6

Број 1.510 822 1.514.426 1.699.545 1.952.533 2.012.517 2.031.992

% 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0 100,0

Укупно

Индекс 100,0 100,2 112,2 114,9 103,1 101,0

(Ћурчић, 2005)

Велике промене настају тек после Другог светског рата, када се

иселила велика већина Немаца и када је извршена колонизација. То је учи-

нило да Срби, по резултатима пописа из 1953. године, стичу апсолутну ве-

ћину. Пораст за 4,9 % до 1971. године поклапа се са усељавањима аграрног

становништва. До 1991. године, када тих миграција није било и када је ми-

грациони салдо био негативан, пораст удела Срба у покрајинској попула-

цији расте за само 1,4%. Нова миграција прогнаника из Хрватске и Босне и Херцеговине доводи до пораста броја Срба за 170.454 лица, а њиховог уде-

ла у укупној популацији за 7,8%.

Догађале су се промене броја припадника других етничких група и

њиховог удела у укупној популацији али оне нису тема овог рада.

Трајност промена. – Долазак Срба из Босне и Херцеговине и из

Хрватске је класична присилна миграција. Статус многих избеглица још

није решен, ни могућност повратка у своје куће и на имања. Неизвесно је

колико њих ће се вратити у домицил, преселити се на неко друго место

или ће остати у Војводини, односно колико ће све те промене бити трајне.

То у великој мери зависи од њиховог економског привикавања. Једна од карактеристика овог становништва од које, поред осталог,

зависи њихово сналажење у новој средини је образовна структура. Знача

Slobodan Ćurčić

____________

41

јан број њих није имао никакву школску спрему (11,7%) или је имао само

основну школу (31,3%). Највише их је имало средње образовање (46,2%), а врло мало вишу или високу школу (8,7%). Ако се то упореди са стањем у

војвођанској популацији пет година раније (попис становништва из 1991)

структура избеглица мало се разликује од стања код аутохтоног становни-штва. Тада је у Војводини без школске спреме било 33,7% популације ста-

ре 15 и више година. То је три пута више него код избеглог становништва.

Осмогодишњу школу завршило је 25,5%, средњу школу 33,3%, а вишу или

високу школу 7,5% укупне покрајинске популације, што је све мање него

код избеглица.

И поред свега тога економско прилагођавање у новој средини било

је елементарно. Три четвртине (74,1%) новог становништва старијег од 15

година било је незапослено, 3,9% привремено, а 5,2% стално запослено

(Попис избеглица 1996). То не обећава много да ће све постигнуте проме-

не имати трајан карактер, бар не у степену који је у овом раду приказан.

ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ

Букуров Б. (1976): Спољашње миграције народа Југославије између два свет-ска рата, Зборник Матице српске за природне науке, св. 51, Нови Сад, стр. 5–31.

Ђурђев Б. (1995): Послератно насељавање Војводине, Посебна издања, Матица

српска, Нови Сад, стр. 5–185.

Ђурић В. и сарадници (1993): Етнички састав становништва Војводине, Етнич-

ки састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФР Југославији, Географ-

ски факултет, Београд.

Ђурђев Б. и др. (2004): Демографска ситуација у Војводини последње деценије 20. и почетком 21. века, Зборник Матице српске за друштвене науке, Нови Сад.

Избеглички корпус у Србији (2004): Према подацима пописа становништва

2002, Министарство за људска и мањинска права Србије и Црне Горе, Београд.

Природно кретање становништва Србије од 1863–1954. године (1957): Прикази

– 20, Народна република Србија, Завод за статистику, Београд.

Попис избеглица и других ратом угрожених лица у СР Југославији, Високи

комесаријат Уједињених нација за избеглице, Београд, 1996.

Поповић Д. (1955): Срби у Банату, Српска академија наука, Београд.

Ћурчић С. (1987): Периодизација послератних миграција у Војводини,

Зборник 12. конгреса географа Југославије, Савез географских друштава

Југославије, Нови Сад, стр. 53–57.

Ћурчић С. (1996): Број становника Војводине, Матица српска, посебна издања,

Нови Сад, стр. 5–132.

Ћурчућ С. (2005): Сличности и разлике међу српским земљама – Војводина,

Зборник радова са симпозијума Србија и савремени процеси у Европи и свету,

Географски факултет Универзитета у Београду, Београд.

Ћурчић С. (2005): Биолошке структуре становништва Војводине I и II, Матица

српска, Нови Сад.


____________

42

Ћурчић С. (2005): Једна мало позната миграција ка Војводини, Зборник радова

Матице српске за друштвене науке, Нови Сад.

Slobodan Ćurčić

REFUGEES IN VOJVODINA

Summary

During the last three centuries, the territory of contemporary Vojvodina has been the

classical immigration area. Most migrations were great in number (mass immigrations

of Serbs during the end of 17th and the first half of 18th century, Austrian and Hungarian

colonisations) and were important topic in scientific researches. Beside these

migrations, there were silent, metanastasic migrations. Many of them did not have less

important effects. Unfortunately, available data usually does not allow the exact

demographic analysis. These analyses are possible only for some migrations from the

second half of 20th

century.

The refugees were identified twice – in 1996 and 2002. By the refugees’ census from

1996, there were 617,728 refugees in Serbia. More than half of them were from Croatia

(330,123), while 266,279 were from Bosnia and Herzegovina. The rest came from other

parts of Yugoslavia. Most refugees immigrated into Serbia at the end of this period (in

1995 and 1996).

Ministry of human and minorities rights of the Republic of Serbia has ascertained that

during the population census in 2002, there where 379,135 refugees in Serbia, 186,463

or 49.2% of them in Vojvodina. They comprised 9.2% of the province population.


____________

43

УДК 314.117 – 053.9 (497.11) ”199/...”

364.4 – 053.9 (497.11) ”199/...” Прегледни чланак Review article

Мирјана Рашевић

ФЕНОМЕН СТАРЕЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ

Извод: Централна Србија и Војводина спадају у подручја где је демографски про-

цес старења достигао велике размере. Процес старења становништва ће се наста-

вити и у непосредној будућности, а нарочито интензивно ће бити старење попула-

ције старих. Сиромаштво је распрострањеније међу старима, а услови становања и

структура потрошње лошији у поређењу са осталом популацијом. Истовремено,

постоје јасне слабости у институционалном и инструменталном задовољењу по-

треба старих особа. Отуда је политички одговор неопходан. И то најмање тро-

струк. Директан, везан за препознавање и реализацију потреба старих људи, затим

онај који се тиче повећања удела година у добром здрављу, као и одговор на недо-

вољно рађање као најважнији узрок старења популације.

Кључне речи: старење становништва, стари, популациона политика

Abstract: Central Serbia and Vojvodina are the areas where the process of demographic

ageing has reached great ranges. Population ageing process will continue in near future,

especially among the elder population. Poverty is the most widespread among the

elders, who suffer worse living conditions and consuming structure comparing to the

rest of population. At the same time there are clear weaknesses in institutional and

instrumental fulfilment of the needs of elders. That is why this issue requires a political

answer. At least a triple one. A Direct one, related to the recognition and realization of

elders’ needs, than the one concerning the elongation of the period of good health, and

finally the one that refers to insufficient natality as the main cause of population ageing.

Key words: population ageing, elders, population politics

ПОПУЛАЦИОНО СТАРЕЊЕ

Карактеристике и тенденције

Централна Србија и Војводина спадају у подручја где је демограф-

ски процес старења достигао велике размере. Према резултатима пописа

становништва спроведеног 2002. године више од 900.000 лица у централ-ној Србији и око 300.000 лица у Војводини, односно шестина становни-

штва обе популације, је стара 65 и више година. Према проценама Центра

за демографска истраживања Института друштвених наука данас у Србији


____________

44

(ван подручја Косова и Метохије) живи 1.274 155 особа са 65 и више годи-

на или 17,1% популације је старо. Дубина процеса старења становништва се врло илустративно може

сагледати анализом старосне структуре на нивоу мањих територијалних је-

диница. Она, наиме, показује да су, демографски посматрано, чак 157 од 161 општине у централној Србији и Војводини старе општине. Изузеци су

Прешево, Тутин, Бујановац и Нови Пазар са уделом старог становништва

мањим од 15%. Демографски најстарије општине су Црна Трава и Гаџин

Хан у којима је сваки трећи становник старији од 65 година. Према по-

следњем попису становништва одговарајући удели су 36,1 и 35,6.

Старење популације је реалност и у развијеним земљама и у зе-

мљама у развоју. Међутим, релативно посматрано популације развијених

земља су демографски најстарије. У 2003. години, међу европским попула-

цијама, најстарија земља је Италија. Преко 18% Италијана има 65 или ви-

ше година. На листи демографски најстаријих земаља затим следе Немач-ка, Грчка, Шведска, Шпанија, Белгија и Бугарска у којима удео лица ста-

ријих од 65 година износи између 17,0 и 17,5%. На осмом месту се налази

Србија (територија ван подручја Косова и Метохије) са висином удела од

16,8. Штавише, када се као индикатор старости становништва посматра

просечна старост, становништво Србије, односно централне Србије и Вој-

водине, са старошћу од 40,4 године у 2003. години налази се у групи од

пет демографски најстаријих европских држава заједно са Италијом, Не-

мачком, Бугарском и Шведском.1

Средином прошлог века, пак, становништво Србије је спадало у млађе популације Европе. Међутим, процес старења становништва на ни-

сконаталитетним подручјима Србије у другој половини XX века био је вр-

ло снажан. И апсолутни број и удео старог становништва је на подручју централне Србије и Војводине константно растао у периоду од 1950. до

2002. године. У централној Србији број старих је готово учетворостручен

(са 235 хиљада на 925 хиљада). У Војводини, пак, број лица старих 65 и више година је увећан са 113 хиљада на 315 хиљада или за више од два и

по пута. Паралелно, удео старог становништва у укупној популацији се

увећао три пута у централној Србији, односно 2,3 пута у Војводини. На

оба подручја процес старења је нарочито интензивиран у последњој деце-

нији XX века.

Процес популационог старења се одвијао с врха старосне пирамиде (повећање удела старих) и од базе старосне пирамиде (смањење удела

младих). Резултат је да је данас у Србији готово изједначен број

становника млађих од 15 година и број становника старијих од 65 година.

1 Council of Europe, Recent Demographic Developments in Europe, Council of Euro-

pe Publishing, Strasbourg, 2004.

Mirjana Rašević

____________

45

Наиме, према подацима пописа из 2002. године у централној Србији и

Војводини регистровано је 1.177 хиљада лица млађих од 15 година. Истовремено број становника старих 65 година или више година износио

је 1.241 хиљада лица.

Слика 1. – Становништво по старости и полу: Србија 1991. и 2002. године

(без Косова и Метохије)

Истовремено са еволуцијом старог становништва, и апсолутно и

релативно посматрано, увећавало се и становништво високе старости (80 и

више година). У посматраном периоду од пет деценија број старог-старог

становништва се учетворостручио у централној Србији и утростручио у Војводини, а њихов удео се у обе популације више него удвостручио. Тако

је према последњим пописним подацима, односе се на 2002. годину, у цен-

тралној Србији регистровано 106.303, а у Војводини 39.174 лица старих 80 и више година, што представља удео од по 1,9% у обе популације.

Поред старења старог становништва, битна особина популације ста-

рих је и доминација жена. Број жена старих 65 и више година значајно прева-

зилази број мушкараца исте старости. Основни разлог је што жене дуже жи-

ве од мушкараца као и губици мушког становништва у једној популацији

проузроковани ратом и емиграцијом. Анализа полне структуре популације

становништва од 65 и више година у периоду 1953–2002. године показује

константан однос учешћа: око 40% мушкараца и око 60% жена. Према попи-

су становништва у 2002. години одговарајући удели у популацији централне

Србије су 43,1 и 56,9, а у Војводини 40,0 и 60,0. Да би се једним делом објаснила полна дистрибуција старих наве-

шћемо два примера. Први пример, заснован на вероватноћи доживљења, го-

вори да је морталитет мушког становништва старог од 0–64 године око два


____________

46

пута виши од морталитета жена исте старости, 1,8 пут у централној Србији

односно 1,9 пут у Војводини. Такође, када достигне 65 година старости прео-стали део средњег трајања живота за жене је значајно виши него за мушкар-

це, разлика износи 1,9 година у централној Србији и 2,5 године у Војводини

(према таблицама морталитета за 2004. годину 15,2 према 13,3 година, одно-сно 14,5 према 12,0 година респективно).

Детерминистичка основа

Рађање као позитивна природна компонента непосредно утиче на

ревитализацију обима становништва и његове старосне структуре. Оно вр-

ши ове две важне демографске функције само ако његов ниво задовољава

најмање потребе простог обнављања становништва. Отуда било који ниво

рађања који онемогућава да се врше ове две функције је недовољно рађа-

ње, које раније или касније води у депопулацију и прекомерно старење. Критичност недовољног рађања је тим већа што је оно дубоко законит и

самим тим дугорочан феномен.

Недовољно рађање, поред непосредних утицаја на демографски раз-

витак, делује и посредно, што га чини још више критичним фактором. Ову

врсту утицаја оно врши преко старосне структуре укупног становништва, по-

што у условима све већег старења становништва расте општи морталитет и

тиме додатно смањује ефекте ионако ниског и недовољног рађања. Сем тога

трагови недовољног рађања у старосној структури дуго трају, тако да и у

условима пораста репродукције до потреба простог обнављања депопулација и старење становништва се једно време настављају.

Као такво недовољно рађање је основно и истовремено најнеповољ-

није обележје демографског развитка централне Србије и Војводине. Наиме, ниво стопе укупног фертилитета од око 2,1, потребна вредност за дугороч-

ну просту замену генерација, на овим подручјима забележен је још среди-

ном 50-их година XX века. Већ у 1971. години стопа је била за око 15% нижа од потреба просте замене генерација у централној Србији, односно за

готово 20% у Војводини. У том интервалу вредности стопа се углавном

стабилизују у следеће две деценије на оба подручја.

Нисконаталитетна подручја Србије у деведесетим годинама XX

века карактерише јасан пад рађања. У централној Србији стопа укупног

фертилитета између 1991. и 1999. опала је са 1,73 на 1,40 или за 19,1%, а у Војводини са 1,72 на 1,43 односно за 16,9%. У 2000. и 2001. години се

бележи лагани раст, а у периоду 2001–2004. стабилизација нивоа рађања

на оба подручја. Но и поред тога, као и чињенице да је реч о нивоу рађа-ња који је изнад европског просека, према последњим доступним пода-

цима он је чак 25% нижи од потреба просте замене генерација, када се

Србија посматра као целина (ван подручја Косова и Метохије), што зна-

Mirjana Rašević

____________

47

чи да ће следећа генерација жена бити за једну четвртину мања по броју

у односу на садашњу. Промене у стопи укупног фертилитета реално одражавају промене у

репродуктивном понашању жена и прецизан су индикатор нивоа рађања.

Упечатљиво се, пак, транзиција фертилитета становништва може приказати и путем апсолутног израза. Тако се у периоду од 1950. до 2004. године број жи-

ворођене деце више него преполовио на оба подручја. Релевантни подаци за

централну Србију су 120.412 и 57.980, односно 42.885 и 20.206 за Војводину.

Низак ниво рађања становништва је законит друштвени процес ко-

ји на садашњем развојном и цивилизацијском нивоу не може да избегне

ниједно развијено друштво. У детерминистичкој основи недовољног рађа-

ња становништва доминирају варијабле које се односе на репродуктивне

норме, учешће становништва у репродукцији и такозване структурне пре-

преке, које спречавају остварење и репродуктивних норми и учешће ста-

новништва у репродукцији. Ниске репродуктивне норме су дубоко условљене и као такве припа-

дају категорији дугорочних феномена. Управо дубока условљеност и дуго-

рочност су особине које мало, ако уопште, остављају простора за спонтане

промене актуелних тенденција нивоа рађања у догледној будућности. Наиме,

неки од битних фактора ниских норми у сфери рађања су иманентни нашој

цивилизацији, било да представљају њена позитивна достигнућа или њене

изразите слабости.2 Тако су, између осталог, на једној страни еманципација и

индивидуализам, нуклеарна породица и измењен положај жене и деце у њој,

инсистирање на квалитету сопственог живота и квалитету живота детета, ли-бералан закон о абортусу и доступност ефикасне контрацепције, а на другој

материјалистичка свест са потрошачким менталитетом и лични живот, разу-

ђенији него икада раније. Ови и други узроци подстичу аспирације, било ин-телектуалне и професионалне или оне у приватној сфери, укључујући стица-

ње и хедонизам. У новом систему вредности родитељство је задржало висо-

ко место, с тим што су се овом циљу придружили нови садржаји који су, та-кође, високо вредновани. Промене које су Лестиџ и Ван ден Ка3 са разлогом

назвали ”идеологијом индивидуалне аутономије” утицале су да ниске репро-

дуктивне норме, које је проузроковао модеран развој, постану још ниже и не-

довољне за просто обнављање становништва. У савременим условима, када

су деца изгубила важне социјалне и економске функције карактеристичне за

традиционална друштва, жене и мушкарци се рационално опредељују за јед-

2 M. Рашевић, Развитак становништва Србије 1950–1991, Центар за демографска

истраживања Института друштвених наука, Београд, 1995. 3 R. Lesthaeghe, D. Van den Kaa, Twee demografishe transities?, наведено према R.

Cliquet Below – Replacement Fertility: A Case of Individual Societal Antagonism, so-

ciobiologically explaned, Прилози демографским и економским наукама, Српска

академија наука и уметности, Београд, 1994.


____________

48

но или два детета, задовољавајући првенствено емоционалне и психолошке

родитељске потребе уз истовремено избегавање ризика. То се чини у атмос-фери у којима је слобода појединца далеко изнад одговорности и солидарно-

сти. Реч је о сопственој микро сфери, у којој нису присутне друштвене демо-

графске потребе, о њима појединац не размишља и /или их не уважава, нити их друштво промовише.

Особине фактора који опредељују учешће становништва у репродук-

цији су такође продукт модерне културе, савременог начина живота и соци-

јалних и економских услова. Међу њима све важније место имају цивилиза-

цијски фактори који ”врше притисак на институције брака и породице, преко

идеја о слободи личности, ерозије колективне свести, ширења потрошачког

менталитета и хедонизма, све до алтернативних стилова живота”.4 Савреме-

ни модел суживота удвоје подразумева да је брак мање универзалан, ступање

у брак касније, разводи чешћи, поново заснивање брачне заједнице ређе и кра-

ћег трајања, а алтернативне форме заједништва мушкарца и жене све бројније. Поред опортуних препрека рађању, осећаја недовољне сигурности и

у породици и у широј заједници и трошкова (цене) везаних за усклађивање

родитељства и професионалне активности као и родитељства и задовољења

различитих интересовања, и структурне препреке, незапосленост, нерешено

стамбено питање, проблеми чувања деце, незадовољавајући економски

стандард и друге појаве из овог круга, су како варијабла ниских репродук-

тивних норми тако и битна баријера за реализацију ставова о идеалном бро-

ју деце и учешћe становништва у репродукцији. Мада структурне препреке

не може да избегне ниједно развијено друштво, њихова важност је била ве-лика у социјалистичким земљама. Значај набројаних структурних препрека

је и данас посебно изражен у овим земљама које су ушле у процес транзици-

је социо-економског система, а њима су придодати и нови елементи могуће индивидуалне пасивизације као што су, на пример, осећај несигурности, со-

цијални маладаптациони синдром на измењене вредности и норме или дру-

штвена аномија. Током 90-их година XX века интензиван процес старења становни-

штва Србије је био не само под утицајем сталног пада нивоа рађања, већ и

под знатним дејством специфичне старосне структуре миграционог салда (негативан миграциони салдо младог и млађег средовечног становништва,

позитиван салдо старијег средовечног и старог становништва).

Одлучујући фактор старења популације у већини развијених зема-

ља последњих година је пад морталитета становништва старог 65 и више

година. Централна Србија и Војводинa, пак, бележе супротне тенденције.

4 М. Мацура, Актуелни проблеми популационе политике, ”Основи популационе

политике: Циљеви, институције, мере”, Српска академија наука и уметности, Бео-

град, 1997.

Mirjana Rašević

____________

49

Рађање, миграције и услови смртности до 65 година старости тежили су да

повећају удео старог становништва у већој мери него што је то остварено. То значи да је морталитет изнад 65 година старости деловао негативно и

његов утицај је смањио удео старог становништва.5

Предвиђања за прву половину XXI векa

Према проценама Центра за демографска истраживања Института

друштвених наука процес старења становништва Србије ће се у првој по-

ловини XXI века управо одвијати највише под дејством смањења смртно-

сти становништва, посебно под утицајем продужења очекиваног трајања

живота старијег средовечног и старог становништва. Претпоставка је по-

стављена на основу кретања очекиваног трајања живота у Србији у по-

следњој деценији, тенденцијама овог показатеља у бившим социјалистич-

ким земљама, сазнања о резерви за повећање просечног броја година жи-вљења у свим фазама индивидуалног живота, уз истовремене процене о

деловању психолошких и социо-економских фактора у детерминистичкој

основи смртности становништва у будућности, као и о променама које се очекују у систему здравствене заштите укључујући и оне институционал-

не, али и програмске природе. Демографску будућност Србије карактери-

саће и низак ниво рађања. Такође се претпоставља да ће Србија током про-јекционог периода од емиграционог подручја постати подручје имиграцио-

ног типа.

Резултати свих шест варијанти аналитичких пројекција Центра за демографска истраживања Института друштвених наука из Београда указују

да ће се процес популационог старења континуирано наставити у првој

половини XXI века у Србији и да ће бити врло интензиван.6 Број особа

старих 65 или више година ће се повећати за трећину (са 1.243 хиљаде

колико је износио 2002. на око 1.640 хиљада у 2052) или за по 8.000 лица

годишње према свим варијантама, осим оне која се базира на константном морталитету. Удео старих у укупном становништву ће се за педесет година, у

зависности од варијанте пројекција, кретати од 18,7% до 27,5%. Нарочито

интензивно ће бити старење популације старих. Према средњој варијанти пројекција број особа старих 80 или више година за пола века ће се

утростручити (са 143 на 414 хиљада) и представљаће четвртину укупног

броја старих, односно удео најстаријих ће се у укупној популацији повећати

са 1,9 на 6,2%.

5 M. Rasević, Population Ageing in Federal Republic of Yugoslavia and Health Ca-

re, ”European Population Conference”, Hague, August 30th

– September 3rd

, 1999. 6 Г. Пенев, Србија у првој половини 21. века. Да ли се могу избећи депопулација

и интензивно демографско старење, Србија и савремени процеси у Европи и свету,

26–27. мај, Тара, 2005.


____________

50

У 2052. години број старих 65 или више година ће бити већи од

броја становника млађих од 15 година и то уколико се оствари било која од шест варијанти пројекција становништва Центра за демографска истра-

живања Института друштвених наука.

СОЦИЈАЛНА СЛИКА СТАРИХ

Налази два репрезентативна истраживања нам омогућавају да при-

кажемо социјалну слику популације старих. Прво истраживање је током

2000. године спровео Институт за заштиту здравља Србије ”Др Милан Јо-

вановић–Батут” на узорку од 1.324 жена и 978 мушкараца старијих од 65

година.7

Навешћемо најважније елементе социјалне слике старог становни-

штва добијене овим анкетним истраживањем.

– Преко 80% анкетираних особа живи у сопственом стану или кући.

– Највећи број испитаника је у браку (58,9%), док је свака трећа ан-

кетирана особа удовица односно удовац. – Готово свака пета (18,8%) анкетирана стара особа живи сама.

– Пензија је главни извор прихода за више од половине (56,5%) ан-

кетираних. На другом месту су рад у пољопривреди и приватни рад. Свака десета стара особа прима социјалну помоћ или је без прихода.

– Издаци за исхрану доминирају у структури потрошње. Но и по-

ред тога млеко свакодневно користи мање од половине анкетираних.

– Највећи део слободног времена старије особе проводе у дружењу

са пријатељима, децом и унучићима. Између 5 и 7% испитаника посећује

биоскоп и позориште, чита књиге или часописе, односно бави се гимна-

стиком.

– Три четвртине старих особа је веома задовољно (14,4%) или за-

довољно (60,6%) сопственим животом.

– Међу анкетираним који нису задовољни сопственим животом, висина прихода убедљиво предводи листу узрока незадовољства.

– Старе особе најчешће наводе следеће здравствене тегобе: лако

умарање, болови, нервоза и несаница.

– Мали број особа није функционално способно за обављање

основних свакодневних активности. Тако се око 90% испитаника храни,

умива, одлази у купатило, а око 80% устаје из кревета и облачи се без те-

шкоћа.

Друго истраживање, репрезентативна анкета о животном стандар-

ду становништва у Србији, спроведено је у периоду мај–јун 2002. године

7 М. Јањић и Д. Нешић, Карактеристике и потребе старијег становништва Ср-

бије, Шести геронтолошки конгрес Југославије, Врњачка Бања, 12–16. мај, 2002.

Mirjana Rašević

____________

51

на узорку од 6.386 домаћинстава, односно 19.725 лица. За потребе овог ис-

траживања утврђена је линија сиромаштва на 4.489 динара за еквивалент одраслог, а на основу нутриционистичког стандарда за исхрану и економе-

тријске оцене потрошње осталих артикала. У анализу је укључена и екви-

валентна скала, односно узето је у обзир да остали чланови домаћинства ”коштају” мање од првог, пошто постоје и фиксни трошкови независни од

броја чланова.8

Цитираћемо најважније налазе.

– Стопа сиромаштва старих лица (14,7%) значајно је виша него ме-

ђу становништвом млађим од 64 године (9,7%).

– Међу старим лицима су најугроженији они најстарији (стопа си-

ромаштва расте од 13,4% колико износи у кохорти од 65 до 69 година до

високих 21,2% међу старима преко 80 година).

– Жене старије од 65 година су сиромашније у односу на мушкарце

исте старости (15,2 према 14,2%). – Највећу стопу сиромаштва, посматрано по образовању, имају

стара лица без основне школе (20,2%), а најнижу пак високо образовани

(2,1%).

– Најсиромашнији су стари у Југоисточној Србији (стопа сирома-

штва 26,1%), а најмање сиромашни стари у Београду (12,7%) и Војводини

(13,7%).

– Висока стопа сиромаштва (18,6%) у руралним насељима је потвр-

ђена и за категорију старих.

– Стари грађани Србије имају месечну потрошњу од по 8.524 дина-ра, што је за 16,4% ниже од потрошње припадника млађих генерација.

– Расходи за храну и становање чине две трећине потрошње ста-

рих. На трећем месту у структури потрошње налазе се трошкови за зашти-ту здравља.

– Међу старим људима у најповољнијем положају су пензионери,

њихова потрошња је највиша (8.788 динара), а стопа сиромаштва најнижа (12,6%).

ПОЛИТИЧКИ ОДГОВОР

Човечанство мора да тражи одговор на феномен старења попула-

ције са свим последицама које оно доноси и на микро и на макро нивоу. Не може се очекивати да ће homo sapiens као рационално биће пронаћи одго-

вор у блиској будућности. Потребно је време, које се мери не годинама већ

деценијама, да се спонтано формира групна стратегија као рационалан од-

8 Б. Мијатовић, Социјално-економски положај старих у Србији, Социолошки

преглед, бр. 3–4, 2003.


____________

52

говор на феномен старења популације и све дужег индивидуалног живота.

Отуда је у друштву које је, из демографске перспективе, старо, као што је Србија, и које ће и даље старити политички одговор неопходан. И то нај-

мање трострук. Директан, везан за препознавање и реализацију потреба

старих људи, затим онај који се тиче повећања удела година у добром здрављу, као и одговор на недовољно рађање као најважнији узрок старе-

ња популације.

Ка задовољењу потреба старих

Препознавање потреба старих људи и омогућавање да се оне реа-

лизују је битан део политичког одговора на старење популације у сваком

друштву, а поготово у друштву које се налази у процесу транзиције социо-

економског система и суочава се са низом изазова и јасном ценом која је

саставни део овога процеса. У оквиру њега намеће се више праваца дело-вања. Најважнији су обезбеђивање економске сигурности у старости, по-

пулациона едукација о здравственим, психолошким и социјалним аспекти-

ма старења и старости, стварање услова да стари људе живе у кућама,

трансформација и унапређење рада постојећих и развој нових капацитета и

облика у институционалном смештају старих особа и обезбеђивање аде-

кватне здравствене заштите старим особама.

Обезбеђивање економске сигурности у старости. – Јасна међуге-

нерацијска као и међуполна и међурегионална неравноправност у оквиру

популације старих указује на постојање потребе дубоких промена да би се обезбедила економска сигурност старих лица и побољшао њихов социјал-

ни положај. То су, пре свега, родно изједначавање услова пензионисања,

подизање старосне границе за одлазак у пензију, даља реформа пензионог система, укључивање већег броја сиромашних старих особа у програме со-

цијалне помоћи и/или увођење социјалне пензије, подстицање штедње,

промовисање радне активности здравих старих људи, омогућавање дели-мичног пензионисања.

Популациона едукација о здравственим, психолошким и социјалним

аспектима старења и старости. – Циљ ове мере је стварање једне друга-

чије културне климе и изградња новог статуса и улоге старе особе у мо-

дерном ”старом” друштву. У том смислу је, с једне стране, неопходна про-

мена многобројних стереотипа, предрасуда и неразумевања везаних за ста-

рост, а с друге стране, важно је промовисати интергенерацијску и интраге-

нерацијску солидарност и трансфер. Посебан вид популационе едукације

треба да представља и промоција здравог начина живота и индивидуалног

понашања у старости.

Стварање услова да стари људе живе у кућама. – Стварање услова

да стари људи живе у кућама подразумева, пре свега, форсирање породичног

Mirjana Rašević

____________

53

окружења, односно живота старих лица у сопственом домаћинству уколико

немају породицу или се она, из различитих разлога, не може активирати. По-ред остваривања прагматичних захтева економске природе, на овај начин се

задовољава низ потреба старих особа. Остваривање ове мере подразумева

промоцију добробити вишегенерацијске породице, потпору породици са ста-ром особом, развој породичног смештаја старих особа које немају могућно-

сти да живе у својој породици, пружање подршке и помоћи старим особама

путем стварања мреже клубова за старе, центара за предах, дневних центара

и центара кућне неге и отварање алтернативних облика становања за старе

људе као што су заштићено становање, заједница становања и сеоска кућа.

Трансформација и унапређење рада постојећих облика у институ-

ционалном смештају старих особа, пре свих домова за старе. – Тран-

сформација и унапређење рада домова за старе подразумева територијал-

не, архитектонске и садржинске промене. Прво, територијална трансфор-

мација треба да буде базирана на принципу смештаја старе особе у дому

који је лоциран у близини њеног дотадашњег места боравка. Затим, ства-

рање малих од великих домова и коришћење преосталог простора за нове

садржаје, отклањање архитектонских баријера и прилагођавање стамбеног простора потребама старих, подизање санитарног и естетског нивоа про-

стора и развој смештаја високе категорије на комерцијалној основи. Даље,

развој различитих садржаја и диферентних услуга које ће се пружати кроз стационарни и ванстационарни део, структуирање корисника узимајући у

обзир различите облике организованог смештаја, унапређење и других

услова који чине квалитет живота старих у институцијама као што су орга-низација живота, исхрана, нега, рекреација, забава. Отварање нових домо-

ва за старе такође је неопходно да би се смањила територијална неједна-

кост у дистрибуцији институција овога типа.

Развој дома сестринске неге као новог облика институционог

збрињавања старих особа. – Дом сестринске неге је институција која обез-

беђује услуге стационарне заштите индивидуама које имају потребу за со-

цијалном подршком и квалификованом сестринском заштитом и другим

медицинским услугама, али којима није потребно болничко лечење. Про-

писивање одређених услуга и контролу њиховог извођења врши лекар. Дом сестринске неге је по мишљењу многих аутора најзначајнији пред-

ставник институционалне заштите старих, јер обезбеђује хуману атмосфе-

ру, квалификовану негу за физички, психички или социјално зависне особе и стални професионални надзор истовремено смањујући потребу за ску-

пим болничким лечењем.

Обезбеђивање адекватне здравствене заштите старим особама. –

У оквиру примарне здравствене заштите изабрани лекар са својим тимом и

другим службама треба да излази у сусрет посебним потребама старих

особа, укључујући заказивање посета, пружање медицинских услуга у кућ-


____________

54

ним условима и посредовање у остваривању здравствене заштите на поли-

клиничком нивоу и у болницама. Болничке установе би првенствено тре-бало оријентисати на лечење акутних стања и обољења. Здравствена зашти-

та у домовима за стара лица, пак, треба да се организује на два начина: од

стране територијално надлежног дома здравља, односно изабраног лекара и чланова његовог тима и формирањем стручних тимова (лекара, медицин-

ских сестара, физиотерапеута) стално запослених у дому за стара лица.

Промоција здравља

На овом стадијуму епидемиолошке транзиције доминирају болести

чији је узрок човек. Ако здравствено стање схватимо као резултанту две

групе фактора, здравствено промотивних и здравствено хазардних, преко

којих делују социјалне и економске детерминанте на менталне и биолошке

механизме индивидуе, јасан пут за компресију морбидитета уместо панде-

мије болести у старости је форсирање превенције.

Многа патолошка стања у трећем и четвртом добу живота нису ну-

жна последица биолошког старења већ су и резултат излагања ризичним факторима као што пушење, неадекватна исхрана, алкохолизам, недовољ-

на физичка активност, одлагање одласка код лекара током читавог живота

укључујући и старост. Пре свих, кардиоваскуларни и респираторни морби-дитет. То је и разлог што се много може учинити промоцијом здравља.

Могуће и више него раном дијагностиком и доступношћу здравствених

установа и терапијских могућности. Адекватном превенцијом се фаталне болести могу одложити или спречити, као и успорити процес старења. По-

готово ако се у младости, или чак у детињству, усвоји здрав начин живота.

Промоција здравља дефинише се као програм који тежи развоју и

промоцији здравог начина живота у здравој животној средини, развијајући

свест о индивидуалној одговорности за сопствено здравље. Она се оства-

рује путем масовне едукације и законских мера укључујући и економске

инструменте у комбинацији са развојем центара за промоцију здравља, по-

везивањем здравствене политике са образовном, економском и социјалном

политиком, иницирањем self-help волонтерских покрета и финансирањем специјалних програма за групе на повећаном ризику.

Развијене земље, које су почетком 70-их година XX века усвојиле

стратегију промоције здравља, утицале су на промену индивидуалног по-нашања. Усвајање новог, здравог стила живота је резултирало смањењем

општег морталитета као и кардиоваскуларног морталитета и смртности од

канцера дигестивног тракта и утеруса до 80 година старости.9 Поред пове

9 G. Caselli, Long-term Trends in European Mortality, European Population Confe-

rence, Paris,1991.

Mirjana Rašević

____________

55

ћања средњег трајања живота повећао се и удео година живота у добром

здрављу (”здраве године”) у свим фазама индивидуалног живота, укључу-јући и треће и четврто доба и код оба пола. У Италији, на пример, 1983.

очекивано трајање живота за мушкарце са 60 година старости износило је

17,1 а 1990. године 19,1 година. Истовремено за исту старосну и полну групу очекивано трајање живота без фаталних болести се повећало са 14,4

на 15,9 година, а очекивано трајање живота у добром здрављу са 4,9 на 7

година. Средње трајање живота за жене старе 60 година износило је 21,3 и

23,5, односно 18,7 и 20,4; и 5,0 и 7,1 респективно. Направљен је помак у

квалитативном смислу и за доба високе старости. Наиме, у истом времен-

ском периоду забележен је пораст очекиваног трајања живота за око 1,5

годину и код мушкараца и код жена старих 80 година, а удела без фатал-

них болести као и удела у добром здрављу за више од једне године, одно-

сно око пола године.10

У САД, пак, смањена је вероватноћа да ће мушка-

рац стар 62 године оболети од кардиоваскуларне болести са 0,435 на 0,389 у периоду од 1983–1993. година. Такође, у истом периоду је смањена веро-

ватноћа да ће мушкарац стар 62 године који оболи од кардиоваскуларног

обољевања имати јак степен болести са 0,027 на 0,021.11

Исто тако, мада недостаје временска димензија, значајни су резул-

тати истраживања спроведеног у Немачкој почетком 90-их година XX века

који су показали да удео година у добром здрављу (”здраве године”) после

70 година старости износи високих 75% за оба пола. Мање су оптимистич-

ки резултати холандске епидемиолошке студије по којима 37% (за мушки

пол) и 47% (за женски пол) од очекиваних година живота после 70. је по-везано са осећањем неспособности.12 Упркос оградама методолошке при-

роде за прихватање ових резултата, они дају основу за оптимизам у вези са

могућностима за остваривање квалитативног помака током квантитативно продуженог индивидуалног живота.

Рехабилитација рађања

Питање политичког одговора на проблем ниског нивоа рађања је,

међутим, вишеструко сложено. Пре свега услед недостатка научног и ис-

куственог сазнања у погледу достизања нивоа рађања потребног за просто

10

V. Egidi & L. Frova, Morbidity, Mortality and Health-related Quality of Life in

Developed Countries: Concepts, Methods and Indicators, International Population

Conference, Beijing, 1997. 11 E. Crimmins, Trends in mortality, morbidity, and disability: what should we ex-

pect for the future of our ageing population, International Population Conference,

Beijing, 1997. 12

M. Onkolski, Health and Mortality, European Population Conference – Proceedings,

United Nations, Council of Europe, New York, Geneva, 1994.


____________

56

обнављање генерација. Искуства индустријских земаља указују да, без об-

зира на значајне разлике у економским, друштвено-политичким и вредно-сним системима, као и приступу популационој политици, постоји значајан

степен униформности у погледу циљева, праваца мера, као и дефинитив-

ног израза примењених мера. Систем финансијске помоћи породици, усклађивање рада и родитељства, и систем збрињавања деце запослених

родитеља постају стандарди политичког одговора индустријских земаља.13

Данас је у највећој мери присутан индиректан приступ којим се,

преко политике подршке породици, односно низа релевантних социјалних

политика (социјална сигурност, становање, запошљавање и др.), експли-

цитно или имплицитно тежи стварању услова који би могли стимулативно

утицати на рађање. Он је резултат отпора директном уплитању политике у

сферу репродуктивног понашања индивидуе. Историјско искуство, људска

права, политичке препреке, неверовање у ефекте популационе политике

или веровање у човека као рационалног бића су неке од претпоставки које се намећу. Такође, потребно је време, услед природе процеса, да се искусе

прве последице незадовољавајућих демографских трендова. Индиректан

приступ се, пак, суштински не разликује од отворено експлицитног

пронаталитетног приступа који је карактерисао велики број источно-

европских земаља и земаља Централне Европе током социјалистичког дру-

штвеног уређења. Политика према фертилитету и у овим земљама је спро-

вођена посредством политике према породици и других области социјалне

политике, мада су пронаталитетни циљеви били интегрисани у њиховим

развојним плановима. Процена је да је максимални ефекат примењених мера пораст завр-

шеног фертилитета становништва до 10%, што је у условима изузетно ни-

ског нивоа рађања недовољно. Разлози изостајања жељених ефеката су, свакако, многобројни и недовољно познати. Могуће их је тражити у неаде-

кватној операционализацији мера. Њен узрок може бити економске приро-

де, неадекватан ниво економског развоја или одсуство спремности издваја-ња адекватних средстава, као и политичке природе, подређеност мера по-

пулационе политике другим областима социјалне политике, са којима се

преплиће или у чијим оквирима се спроводи, а који се, са становишта

краткорочних критерија функционисања друштвеног система, указују при-

оритетним (пре свега политика радне снаге). Обезбеђење адекватних фи-

нансијских средстава за програме намењене породици, родитељима и деци отежано је и повећаним потребама социјалне бриге о старима.

Ставови појединаца о узроцима ниског рађања и њихова очекива-

ња од државе да својом активношћу отклони препреке реализацији већег

13

M. Рашевић и М. Петровић, Искуства популационе политике у свету, Инсти-

тут друштвених наука, Београд, 1996.

Mirjana Rašević

____________

57

броја деце указују на сагласност са постојећим системом мера. То показује

да он, потенцијално, може имати већи пронаталитетни стимуланс уколико би могућност и спремност државе била већа да адекватно одговори на ин-

дивидуалне захтеве. При томе се мисли на реализацију жељеног броја де-

це, који је по правилу виши но реализовани, али и нижи но што је потреб-но за просту репродукцију становништва. Према проценама аналитичара

завршени фертилитет становништва тада би могао бити виши за још 10%.

Наравно, тиме би проблем недовољног рађања био ублажен, али не и ре-

шен, што упућује на другу страну проблема адекватног одговора на низак

ново рађања. Односно поставља се много сложеније питање адекватности

мера с обзиром на комплексну детерминистичку основу репродуктивног

понашања у савременом друштву. У основи ниских репродуктивних нор-

ми налази се развијен систем потреба индивидуа и мноштва алтернатив-

них опција њиховог задовољења. Доминантни вредносни систем обележа-

ва индивидуализам и материјализам у оквиру кога се одређује вредност и цена детета. Истраживања указују да је родитељство задржало високо ме-

сто у систему вредности индивидуа, али и да се изменила његова суштина.

Неегзистенцијална основа вредности детета (битан, чак, најважнији еле-

мент емотивног живота и самоостварења индивидуе) постаје одредница

репродуктивног понашања, јер се остварује са једним или двоје деце. Са-

мим тим се отвара питање да ли има реалних простора за популациону по-

литику у новом моделу репродуктивног понашања који је тако дубоко

условљен да релативизује културно наслеђе условљавајући конвергентно,

хомогенизовано репродуктивно понашање у развијеним земљама. Резултати истраживања показују да постоје неке битне претпостав-

ке за рехабилитацију рађања. Пре свега, добра информисаност о демограф-

ским проблемима и осетљивост на њих. Затим, високо вредновање брака и истицање породичног живота и деце као најважније животне аспирације и

циља per se. Такође, више налаза упућује и на индивидуално препознавање

структурних препрека као битне баријере између индивидуалних репро-дуктивних намера и понашања. Отуда постоји простор за популациону по-

литику. Наредна битна претпоставка за рехабилитацију рађања је прихва-

тање пронаталитетне политике и спремност да се позитивно реагује у

условима које ће она створити. Дисонантно је, међутим, доминантно исти-

цање индивидуалних потреба, затварање на микронивоу и истовремено по-

стојање свести о проблему, али не и свести о личној улози у његовом ре-шавању.14 Самим тим се отвара дилема – да ли би појединац на постојеће

пронаталитетне мере, и у условима њихове адекватне операционализације,

одговорио рађањем потребног броја деце? Отуда, и поред тога што се на-

14

M. Рашевић, Планирање породице као стил живота, Институт друштвених

наука, Београд, 1999.


____________

58

меће да акције у прилог рађања морају бити и интензивније, и целовитије

и истраживачке, велики и можда најсложенији проблем који популациона политика треба да савлада налази се у сфери свести – државној, политич-

кој, друштвеној и индивидуалној.

Mirjana Rašević

PHENOMENON OF AGEING POPULATION OF SERBIA

Summary

Population of Serbia is among the oldest populations in the world. According to the

estimations of the Demographic Research Centre at the Institute of Social Sciences,

more than 950,000 people in Central Serbia and cc 300,000 people in Vojvodina (e.g.

1/6 of both populations) are 65 or more years old (952,106 or 17.6% and 322,049 or

16.1% respectively). Low and decreasing fertility represents basic cause of population

ageing in Serbia. During 1990s, the ageing process was under the strong influence of

specific age structure of migration balance (negative migration balance of people up to

39 years old, positive migration balance of people 40 or more years old). Ageing

population process will continue in the near future and will be very intensive. The

number of people 65 or more years old will rise by 1/3 during next 50 years, while the

portion of elders in total population will be, depending on projected variation, between

18.7% and 27.5%. Population ageing process will be especially intensive among the

elder population. Poverty is the most widespread among the elders, who suffer worse

living conditions and consuming structure comparing to the rest of population. At the

same time there are clear weaknesses in institutional and instrumental fulfilment of the

needs of elders. That is why this issue requires a political answer. At least a triple one. A

Direct one, related to the recognition and realization of elders’ needs, than the one

concerning the elongation of the period of good health, and finally the one that refers to

insufficient natality as the main cause of population ageing. In the frame of a direct

answer, important directions of actions are – provision of economic safety for the elders,

population education on the issues of medical, psychological and social aspect of ageing

and the old age, creation of conditions for old people to live in the houses,

transformation and improvement of work of existing capacities as well as development

of new capacities and forms in the institutional accommodations of elders and provision

of the adequate health care.


____________

59

УДК 314.117 – 053.9 (497.11) ”1991/2002”


Љиљана Живковић

Славољуб Јовановић

ПРОМЕНЕ У СТАРОСНОЈ СТРУКТУРИ СТАНОВНИШТВА ОПШТИНЕ НЕГОТИН

Извод: Резултати истраживања презентовани у раду се односе на промене у демо-

графској структури становништва неготинске општине, које су у овом делу

централне Србије по много чему специфичне. Старење становништва спада у

важне демографске процесе на који утичу све компоненте развоја становништва

(фертилитет, морталитет, миграције и др.).

Кључне речи: демографска старост, сеоско насеље, становништво, промене

Abstract: Research results presented in this article refer to the changes in demographic

age in the municipality of Negotin, very specific area in the northeast Serbia. Population

ageing is one of the most dramatic demographic processes. All components of

population dynamics (fertility, mortality, migrations) affect the age-gender structure that

in turn affects the population. Age structure of population expresses demographic

development of researched population during a longer period. With its synthetic

character, population ageing represents the basis for all other demographic researches.

Key words: demographic age, villages, population, changes

Увод

Неготинска општина се налази у североисточном делу Србије и чини

специфичну и изразиту целину у њеном оквиру. Укупна површна износи

1.089 km, са 57.379 становника у 2002. години. На том простору је развије-

на мрежа насеља (укупно 39 насеља) од којих само једно – Неготин, има

статус града. Оно што овај простор издваја је удаљеност и изолованост у

односу на централне делове Србије. Општина је позната и као традицио-

нални печалбарски крај са веома измењеном демографском сликом. Спе-

цифичност пограничног положаја значајно је одредила њену улогу у демо-

графској и социо-економској трансформацији простора. Пошто се налази на додиру три државе: Бугарске, Румуније и Србије то је простор на коме

се укрштају утицаји етничких и привредних збивања поменутих земаља.

Значај историјских процеса за међусобни утицај демогеографског и при-вредног развоја се огледа у мешању становништва различитог етничког

порекла, у ниском природном прираштају, великом броју домаћинстава са

Љиљана Живковић, Славољуб Јовановић

____________

60

једним дететом, одласком на рад у иностранство и диференцирањем про-

стора у погледу демографске старости становништва. У миру и при стабилној економској ситуацији Дунав би требало да буде

окосница развоја општине. Јефтин транспортни пут са луком Прахово и желе-

зничком пругом која води ка југу Србије и великим рудним басенима значајан су показатељ могућности већег повезивања овог простора са Европом. Од

путних праваца истиче се неколико њих који повезују Неготин са окружењем.

Најпре је то магистрални пут који од Неготина води преко Штубика и превоја

Попадија у Пореч, где се код села Клокочевац рачва пут ка Доњем Миланов-

цу, односно Мајданпеку и Пожаревцу. Од њега се иза Букова пружа маги-

стрални пут ка Бору и Зајечару, и даље наставља ка Књажевцу и Нишу на ју-

гу, а преко Црне Реке и Честобродице ка Параћину на западу. Сличне је ва-

жности и правац од Неготина ка северу који повезује Бор са Брзом Паланком

и Кладовом, те даље Ђердапском магистралом са Пожаревцем. Преко Коби-

шнице води такође магистрални пут ка граничном прелазу Брегово, док су остали путеви регионалног и локалног карактера. Близина државне границе и

саобраћајне везе утичу на функционалан положај неготинске општине који је

транзитан, контактан и поливалентан. Постизање већег степена интегрисано-

сти североисточне Србије условљено је подједнаким третманом социјалне,

економске и демографске компоненте развоја проучаваног простора.

Нека демографска обележја проучаваног простора

до Другог светског рата

Крај рата за ослобођење (1912–13. и 1914–18) дочекан је у Крајини

са надом у бољи живот. После стварања заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца и ступања на снагу Видовданског устава, уредбом о подели зе-

мље на области од 26. априла 1922. године цела земља је била подељена на

33 области. По овој уредби, бивши окрузи крајински и тимочки постали су

нова тимочка област са седиштем у Зајечару. Мање територијално-поли-

тичке јединице остали су срезови и општине.

Тимочка област је имала девет срезова, са 179 општина, 218 насе-

ља, 50.242 дома и 261.022 становника. Срезови крајински и неготински

проширени су преко Тимока, добивши насеља која су припадала Бугар-

ској. Била су то села: Велики и Мали Јасеновац и Шипиково (припали су

крајинском срезу) и Браћевац, Злокуће, Црномасница и Ковилово (припали су неготинском срезу).1 Реорганизацијом локалне управе 1922. године Не-

готин је изгубио статус окружне вароши. Тек 1930. враћен му је тај статус

и установљен је и срески суд за крајински и неготински округ. Период из-

1 Т. Станојевић, Неготин и Крајина, књ. 2, Неготин, 1980, стр. 235.

Ljiljana Živković, Slavoljub Jovanović

____________

61

међу два светска рата није био тако дуг да би настале значајне промене у

животу Крајине и Неготина. Године 1921. Неготин је имао 5.872 становни-

Табела 1. – Насеља у општинама и срезовима и становништво Крајине2

Ред. бр. Насеље Општина Број кућа Број становника

1890. 1910. 1890. 1910.

Крајински срез

1.

2.

3. 4.

5.

6.

7.

8.

9.

10.

11.

12. 13.

14.

15. 16.

17.

Брусник

Кленовац

Табаковац Глоговица

Дубочане

В. Јасикова

М. Јасикова

Копривница

Јелашница

Чокоњар

Метриш

Луке Поповица

Салаш

Сиколе Трњане

Шаркамен

Брусничка

Брусничка

Брусничка Глоговичка

Дубочанска

Јасиковачка

Јасиковачка

Копривничка



Метришка

Лучка Поповичка

Салашка

- Трњанска

Шаркаменска

207

106

64 247

212

298

114

-

329

-

135

244 245

180

- 216

142

265

140

94 270

217

349

136

-

402

-

178

303 303

244

- 242

177

1.281

627

348 1.311

1.040

1.558

655

-

1.799

-

809

1.468 1.496

1.080

- 1.033

808

1.639

775

441 1.350

1.097

1.873

685

-

2.078

-

1.080

1.532 1.584

1.438

- 1.171

923

Свега 3.044 3.710 17.338 19.780

Неготински срез

18. 19.

20.

21.

22.

23.

24.

25.

26.

27.

28.

29.

30.

31.

32. 33.

34.

35. 36.

37.

38.

39.

Брестовац Буковче

Србово

Видровац

Вељково

Мокрање

Дупљане

Душановац

Јасеница

Карбулово

Кобишница

Прахово

Радујевац

Рајац

Речка Рогљево

Смедовац

Милошево Самариновац

Тамнич

Чубра

Неготин

Брестовачка Буковчанска

Буковчанска

Видровачка

Височка

Височка

Дупљанска

Душановачка

Јасеничка

Карбуловска

Кобишничка

Праховљанска

Радујевачка

Рајачка

Речанска Рогљевска

Рогљевска

Самариновачка Самариновачка

Тамничка

Чубарска

Неготинска

150 314

122

274

87

337

161

425

200

150

379

280

463

279

190 116

88

114 103

268

222

1.135

155 442

158

334

103

395

238

497

252

189

463

355

559

320

244 143

109

127 125

310

257

1.406

702 2.032

623

1.063

485

1.962

897

2.273

1.149

863

2.210

1.594

2.261

1.605

1.161 662

501

526 519

1.602

1.147

5.393

851 2.693

848

1.867

589

2.298

1.292

2.732

1.402

999

2.866

2.057

3.022

1.783

1.354 766

586

715 745

1.779

1.411

6.112

Свега 5.857 6.807 31.230 38.747

2 Попис становништва 1890. године, књ. 1, Београд; Попис становништва и дома-

ће стоке 1910. године, књ. 5, Београд 1911. године. Напомена: Сеоска насеља Браће-

вац, Злокуће, Црномасница и Ковилово су у овом периоду припадала Бугарској.


____________

62

Брзопаланачки срез

39. 40.

41.

42. 43.

44.

45. 46.

47.

48.

49.

50.

51.

Брза Паланка

Купузиште

Река Вратна

Јабуковац

Малајница М. Каменица

Михајловац

Слатина

Плавна

Уровица

Штубик

Брзопаланачка Брзопаланачка

Брзопаланачка

Вратњанска Јабуковачка

Малајничка

Малокаменичка Михајловачка

Михајловачка

Плавњанска

Уровичка

Штубичка

250 86

50

123 794

200

165 261

145

278

447

325

301 116

72

131 979

200

219 319

189

330

585

447

1.201 466

213

554 3.856

1.060

868 1.383

719

1.474

2.257

1.816

1.513 669

344

578 4.816

1.101

1.154 1.628

1.007

1.798

3.002

2.180

Свега 3.124 3.888 15.867 19.799

Укупно у Неготинској крајини 12.025 14.405 64.435 78.327

ка и 1.221 домаћинство, по попису 1931. године 6.217 становника и 1.410

домаћинстава, а следећи попис становништва је обављен тек после Другог

светског рата. Узроке ниског природног прираштаја не треба тражити само у рато-

вима него и у ниском наталитету. Становништво ове области је ограничи-

ло рађање деце на једно или двоје. М. Лутовац у раду ”Неготинска крајина и Кључ” је писао: ”ако се прво роди женско дете, може се допустити да

дође још једно у нади да ће оно бити мушкарац и ту се стаје било оно му-

шко или женско. У случајевима где су у једној кући два мушкарца, други је на већој цени него јединац или прворођени син, јер он по правилу одла-

зи на женино имање и наставља живот куће свог таста”.3 Један од узрока

ниског наталитета је у раслојавању и уситњавању поседа. Али се не може

само тиме објаснити ова појава пошто су и врло богата домаћинства огра-

ничавала рађање на једно или двоје деце. Систем ”једног детета” нарочито

је био заступљен у богатим селима и то подједнако и код становника срп-ске и влашке говорне групе.

Неготинска крајина је 1910. године имала 51 насеље са 1.391 варо-

шком кућом и 10.632 сеоске куће, са 78.323 становника, од којих је 6.594 живело у варошима, а 71.729 на селу, и захватала је већи простор од дана-

шњег. У Крајину су тада спадала насеља Река, Брза Паланка и Купузиште

који припадају општини Кладово. Насеља која су на територији садашње зајечарске општине има 12 (Глоговица, Дубочане, Чокоњар, М. Јасикова,

В. Јасикова, Копривница, Јелашница, Табаковац, Брусник, Салаш, Ме-

триш, Кленовац). До 1919. године четири насеља су припадала Бугарској

(Браћевац, Злокуће, Црномасница и Ковилово) када су припојена Него-

3 М. Лутовац, Неготинска крајина и Кључ, Зборник радова Географског инсти-

тута САНУ, књ. 15, Београд, 1959, стр. 10.


____________

63

тинској крајини. Просечан број становника по насељу износио је 1.555,

што указује на чињеницу да је Неготинска крајина била густо насељена. У том периоду најдинамичнији развој и највећи пораст броја станов-

ника у Неготинској крајини имала су сеоска насеља северно од Неготина,

где су постојали услови за свестранију производњу (жита, грожђа, стоке), а то су Видровац, Јабуковац и Штубик и насеља на ободу према Неготин-

ској низији и она поред Дунава, као Брусник, Буковче, Србово, Јасеница,

Прахово, Радујевац, Милошево, М. Каменица, Слатина и Уровица. Сеоска

насеља поред Тимока (Рајац, Мокрање, Тамнич) и насеља у вишој области

Неготинске крајине (Поповица, Сиколе и Вратна) дуго су стагнирала. По

величини насеља, ако се изузме Неготин као окружна варош, највећа насе-

ља су била Јабуковац (4.186), Радујевац (3.022) и Уровица (3.002). Следећа

насеља по броју становника била су: Сиколе, Мокрање, Душановац, Коби-

шница, Буковче, Прахово и Штубик (са више од 2.000 становника). Насе-

ља која су имала између 500 и 1.000 становника су Вељково, Смедовац и Вратна, док су остала села имала између 1.000 и 2.000 становника.

Од 1910. до 1921. у Србији није било пописа становништва јер су во-

ђени Балкански и Први светски рат, па следе два пописа 1921. и 1931. го-

дине. После Другог светског рата урађени су пописи становништва 1948.

и 1953. године где је дошло до опадања броја становника.

Табела 2. – Број становника Неготинске крајине 1921–1953. године

Година 1921. 1931. 1948. 1953.

Број становника 61.638 66.619 63.447 64.358

Распадање патријахалних породица и прелажење на капиталистичке

односе на почетку XX века може се уочити упоређивањем статистичких

података о кретању броја становника. Тај процес је текао неуједначено, за-висно од производних снага у одређеним деловима Неготинске крајине. У

селима поред Тимока и Дунава, где је земљорадња била развијена и где се

појавило тржиште раније него у другим деловима проучаваног простора, процес распадања великих задружних породица био је већ завршен почет-

ком XX века. Нових деоба је било мало па је и пораст броја становника

утицао на изградњу нових кућа и стварање нових домаћинстава.

Лоши услова привређивања, удаљености од Неготина и слаба пове-

заности с њим, условиле су промене које су пред Први светски рат биле

најинтензивније. Распадање патријархалних породица имало је за после-

дицу деобу већих домаћинстава на мање, али зато сиромашније породице,

па се тако број домаћинстава брже повећавао од броја становника (табела

1). То је било праћено смањивањем броја грла стоке, неродним и сушним годинама, слабим извозом производа, пореским оптерећењима који су до-

водила до криза и најављивала период значајних економских промена.


____________

64

Приликом деобе домаћинстава дешавало се да браћа добијају по је-

дан точак од запрежних кола, или су једног вола користили заједнички.4

Неједнак пораст становништва био је последица природних услова за

живот људи. Неготинска низија била је гушће, док су брдске области биле

ређе насељене. Неготин је тада био опкољен неготинским блатом или ри-том и та околност је знатно утицала на пораст броја становника и нова до-

сељавања. Још је кнез Милош после обиласка источних крајева земље,

сматрао да је ”потребно да се варош премести на Дунав, како из здрав-

ствених, тако из економских разлога”. У сталном ишчекивању, варош је

стагнирала на свим пољима и тек је 1868. урађен Први урбанистички план

који је, уместо премештаја старе вароши, предвиђао изградњу потпуно но-

вог Неготина на обали Дунава, између Кусјака и Прахова. Варош никада

није изграђена, а требало је да прође још осамдесетак година до исушива-

ња неготинског рита (1938) који је био извор болести и других невоља.

Највише становника Неготинске крајине, више од 96%, живело је на селу бавећи се земљорадњом и сточарством. Целокупна егзистенција ста-

новништва заснивала се на екстензивном начину производње који се спо-

ро мењао. Структура занимања сеоске популације није се мењала, а засни-

вала се на традицији по којој је син наслеђивао оца на имању. Једино су

деца богатијих сељака ишла, евентуално, на школовање или занат.

У неготинској вароши структура занимања је била разноврснија. У

односу на укупан број становника, земљорадњом и сточарством бавило се

око 30%, занатством више од 15%, трговином око 7% и другим услужним

делатностима (чиновништво, кочијаши, свештенство, служитељи, лађари итд.) око 10%. Занатство је било доступно једино деци занатлија, а слич-

них ограничења било је за трговце, који су за отварање трговине морали

да имају почетни капитал, па су њихова деца наслеђивала занатску или тр-говачку радњу и имала обезбеђену егзистенцију. Постојало је неписано

правило да се професија родитеља не мења. Тако су свештеничке породи-

це школовале синове за свештенике, учитељске за учитеље итд. У првој половини XX века јављају се и први рудари у рудницима угља у Сиколу и

Јабуковцу, док је појава домаће интелигенције била везана за чиновнички

и трговачко-занатлијски сталеж.5

Промене у старосној структури становништва

Старосна структура становништва, као демографски оквир формира-

ња свих виталних контингената и унутрашњи фактор будућих демограф-

4 Т. Станојевић, наведено дело, стр. 16.

5 Исто, стр. 18.


____________

65

ских токова, представља синтезни индикатор стања и квалитета популаци-

је.6 Процес старења становништва, је један од основних особености попу-

лације која се налази у завршним фазама демографске транзиције, што је

једно од основних обележја проучаваног простора.

Осим смањивања фертилитета, на измене у старосној структури де-ловали су и други демографски и недемографски фактори (диференцијал-

ни морталитет, миграције, друштвено-економска развијеност). Тако са

опадањем стопе фертилитета, удео омладине у укупном становништву

опада, а повећавају се удели средовечног, а затим и старог становништва.

У старосној структури долази до изражаја демографски развој дате попу-

лације у току дужег раздобља.7

Старосна структура становништва спада у групу најважнијих обе-

лежја демографске слике становништва неготинске општине. При томе се

узима као један од показатеља достигнутог степена развоја становништва

на проучаваном простору и као инструмент за сазнавање демографске прошлости и предвиђања демографске будућности.

Анализа старосне структуре становништва општине заснива се на

уделу великих старосних група (младог до 19 година, млађег средовечног

од 20 до 39 година, старијег средовечног од 40 до 59 година, и старог пре-

ко 60 година), индексу старења, као и просечној старости становништва.

Старосну структуру општине одликују значајне промене у другој по-

ловини XX века, када је почео бржи процес старења становништва и краће

одржавање младе старосне структуре. То је важан фактор даљег економ-

ског, социјалног и културног развоја овог простора и поред чињенице да постоји поларизација у нивоу старења становништва по насељима.

Опадање фертилитета током дужег временског периода је основни

узрок демографског процеса старења, а неготинска општина је од давнина позната по томе што се породица задржавала на рађању само једног дете-

та из економских разлога. Процес старења карактерише пораст удела ста-

рог и старијег средовечног и опадање удела младог становништва. Удео старог становништва (старијег од 60 година) порастао је у да-

тим пописним периодима са 15,6% на 32,4%, док у свету износе од 4% до

17%.8 Истовремено удео младог становништва (од 0 до 19 година) опао је

са 26,1% на 18,6. Најзад, ако се посматрају подаци за средовечно станов-

ништво приметно је опадање за млађе средовечно (од 20 до 39 година ста-

рости), са 32,3% на 29,2%, а код старијег средовечног становништва (од

6 Г. Војковић, М. Девеџић, Регионални развој и демографски токови у СР Југо-славији, Универзитет у Нишу, Економски факултет, Ниш, 1997, стр. 33. 7 Д. Брезник, Демографски методи и модели, Институт друштвених наука, Бео-

град, 1980, стр. 297–302. 8 Д. Брезник, наведено дело, стр. 308.


____________

66

40 до 59 година старости ) дошло је до пораста са 25,9% на 27,2%. ”Ин-

декс старења показује у свету веома широки интервал варијација (од 0,10 до 0,65) а теоријски могуће су још веће варијације”.9 Шездесетих година

неповољне индексе старења преко 1 имала су насеља Тамнич и Рајац 1,40,

док су насеља Милошево и Неготин имали индексе старења 0,32 односно 0,36. По попису 2002. године ситуација је више него алармантна јер су са-

мо два насеља Милошево и Неготин задржала индекс старења испод 1,

док се код осталих насеља он добио екстремне вредности, на пример, Бра-

ћевац 6,11, Тамнич 8,84 и Смедовац чак 10,9.

Табела 3. – Становништво по полу, великим старосним групама и индексу

старења по пописима од 1961. до 2002. године10

Укупно Мушко Женско Година

Стар. група Број % Број % Број % Инд. стар.

1961. 65.411 100 31.378 100 34.033 100

0–19

20–39

40–59

60 и више

17.051

21.150

16.973

10.223

26,06

32,33

25,94

15,62

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

-

0,59

1971. 63.706 100 30.423 100 33.283 100

0–19

20–39

40–59

60 и више

14.970

17.760

17.534

13.442

23,49

27,87

27,52

21,1

7.558

8.714

8.273

5.772

24,84

28,64

27,19

18,97

7.412

9.046

9.261

7.670

22,26

27,17

27,82

23,04

0,89

1981. 63.973 100 30.863 100 33.110 100

0–19

20–39

40–59

60 и више

14.748

17.443

19.204

12.440

23,05

27,26

30,01

19,44

7.487

8.698

9.169

5.452

24,25

28,18

29,7

17,66

7.261

8.745

10.035

6.988

21,92

26,41

30,3

21,1

0,84

1991. 59.559 100 28.846 100 30.713 100

0–19

20–39

40–59

60 и више

12.967

15.269

16.388

14.935

21,77

25,63

27,51

25,07

6.760

7.585

7.954

6.547

23,43

26,29

27,57

22,69

6.207

7.684

8.434

8.388

20,2

25,01

27,46

27,31

1,15

2002. 43.418 100 20.915 100 22.503 100

0–19

20–39

40–59

60 и више

8.085

9.857

11.381

14.095

18,6

22,7

26,2

32,5

4.140

4.940

5.700

6.090

19,8

23,6

27,2

29,4

3.945

4.872

5.481

8.205

17,5

21,6

24,3

36,6

1,74

9 Исто, стр. 309.

10 Попис 1961, СЗС, књ. 11, Београд 1965, Попис 1971, СЗС, књ. 8, Београд, По-

пис 1991, СЗС књ. 4, Београд 1993, Попис 2002, СЗС књ. 2, Београд 2003.


____________

67

Када се становништво неготинске општине подели на градско и сео-

ско и посматра кроз категорије младо (0–14 година), зрело (15–64) и старо (више од 64 године) запажа се укупан пораст градског становништва у од-

носу на сеоско, чему је шездесетих година допринео развој индустрије у

граду. Такође, запажа се опадање зрелог становништва укупног проучава-ног простора: 1961. њихов удео је износио 69,6%, а 2002. 60,4%. Истовре-

мено удео младог становништва се смањује, тако да подаци последњег по-

писа показују њихово учешће од свега 13,4% у укупном становништву,

док се удео старих лица повећава са 10,6% (1961) на 26,2%. (2002). У ана-

лизираном периоду вредности индекса старења градског становништва

крећу се од 0,29 до 0,73, док су вредности код сеоског од 0,58 до 3,2.

Табела 4. – Старосна структура становништва и индекс старења градског и

сеоских насеља11

Укупно Градско Сеоско Година Категорија

Број % Број % Број %

Укупно 65.411 100 8.635 100 56.776 100

Младо

Зрело

Старо

12.955

45.540

6.916

19,8

69,6

10,6

2.189

5.805

641

25,4

67,2

7,4

10.766

39.753

6.275

19,0

70,0

11,1

1961.

Инд. стар. 0,53 0,29 0,58

Укупно 63.706 100 11.166 100 52.540 100

Младо

Зрело

Старо

10.229

45.050

8.427

16,1

70,7

13,2

2.252

8.084

830

20,2

72,4

7,4

7.977

36.966

7.597

15,2

70,4

14,5

1971.

Инд. стар. 0,82 0,37 0,95

Укупно 63.973 100 15.311 100 48.662 100

Младо

Зрело

Старо

11.344

42.713

9.916

17,7

66,8

15,5

3.467

10.688

1.156

22,6

69,8

7,6

5.876

34.026

8.760

12,1

69,9

18,0

1981.

Инд. стар. 0,87 0,33 1,49

Укупно 59.559 100 17.355 100 42.204 100

Младо

Зрело

Старо

9.118

40.248

10.193

15,3

67,6

17,1

3.633

12.278

1.444

20,9

70,7

8,3

5.485

27.970

8.749

13,0

66,3

20,7

1991.

Инд. стар. 1,12 0,40 1,60

Укупно 43.418 100 17.758 100 25.660 100

Младо

Зрело

Старо

5.833

26.221

11.364

13,4

60,4

26,2

2.991

12.578

2.189

16,8

70,8

12,4

2.842

13.643

9.175

11,1

53,2

35,7

2002.

Инд. стар. 1,94 0,73 3,22

11 Исто као и код табеле 3.


____________

68

Анализирајући очигледни пораст старог становништва и стално опа-

дање удела младог становништва може се закључити да је процес старења становништва у току због смањења наталитета. У даљој будућности ната-

литет ће бити на још нижем нивоу јер ће у репродуктивно доба улазити

оне старосне групе које су проистекле из овог периода ниског наталитета. У том случају радна снага постаје стационирана, а већа привредна произ-

водња се постиже само повећањем продуктивности рада, што би због све

већег старења становништва било врло тешко, док општа стопа мортали-

тета ће почети још више да расте под овако израженим утицајем процеса

старења популације.

Становништво неготинске општине у погледу нивоа на којем се на-

лази процес старења је регионално диференцирано што доводи до

интензивнијих миграционих кретања. Јачањем демографске транзиције и

свих видова миграционих кретања процес старења становништва је по-

следњих година достигао озбиљне размере. Токови преразмештаја станов-ништва на проучаваном простору довели су до различитих интензитета

старења у Неготину и у сеоским насељима. Крајем посматраног периода

уочава се велика диверзификација старосног састава градског и сеоског

становништва, иако је тренд смањивања младог и зрелог становништва

присутан у обе средине. Процес релативног опадања младих одвијао се

много брже у сеоским насељима. Због исељавања младог становништва

сеоских насеља, опадања наталитета и повећања смртности и појаве био-

лошке депопулације, процес старења у селима постао је све интензивнији.

Тако је проценат старог становништва порастао са 11,1% у 1961. на 26,2% у 2002. години (статистички подаци за последњу пописну годину дати су

за становништво у земљи, без радника и чланова њихових породица који

су на раду у иностранству). Индекс старења у сеоским насељима у 2002. години је 3,2%.

Насупрот томе, у Неготину је заступљеност старих незнатно већа

(иако њихов број расте) и индекс старења је благо порастао на 0,73. У градском насељу бележи се апсолутни пораст, али релативан пад младог

становништва у периоду 1961–2002. година. Старосни састав градског

становништва указује на то да је и у градском центру присутно демограф-

ско старење.

Промене у старосној структури становништва

Већина савремених демографских процеса подстиче неуједначено

обнављање и ревитализацију основних виталних група становништва. Де-

мографско старење као резултирајућа категорија природног обнављања и

миграционих токова становништва један је од најдоминантнијих процеса


____________

69

у Србији. Међу истраживачима овог проблема истиче се Г. Пенев, који је

у својим радовима детаљно дао факторе и ефекте процеса старења у Срби-ји, класификацију стадијума старења и њихове карактеристике.

Интезивно демографско старење у општини Неготин узроковано је

процесом депопулације које је основно обележје демографског развоја. Овај вид бројног опадања популације изразит је на проучаваном простору.

С обзиром на неуједначене промене кретања броја становништва по насе-

љима и њиме условљен репродуктивни модел понашања уочљива је и дис-

пропорција у стадијумима старења становништва.

Класификације стадијума демографске старости становништва Г.

Пенева омогућавају прегледније приказивање процеса старења становни-

штва. Према подели на седам различитих стадијума,12 почев од ране демо-

графске младости до најдубље демографске старости на основу пет разли-

читих показатеља (просечна старост, удео становништва млађег од 20 го-

дина, удео становништва млађег од 40 година, удео становништва старог 60 и више година и индекс старења) можемо закључити да је старосни са-

став становништва проучаваног простора шездесетих година карактерисао

тип демографске старости.

Удео младог становништва износио је 26,1%, удео млађих од 40 го-

дина је био 58,4%, стари 60 година и више чине 15,6%, док је индекс ста-

рења 0,59 (табела 3). Наведен однос важнијих старосних група и тип ста-

росног састава становништва овог простора шездесетих година последица

је дотадашњег модела смањене природне репродукције и изражене мигра-

ције младог становништва ка централном насељу Неготину, као и емигра-ција радне снаге на привремени рад у иностранство.13 У условима транзи-

ције природне репродукције, опадања плодности женског становништва и

повећања емиграције наставио је да се развија одавно започет процес де-мографског старења становништва општине.

Према показатељима старосног састава у попису 2002. године (по

новој методологији пописа дато је само становништво у земљи) становни-штво општине је у дубокој демографској старости: удео младих до 19 го-

дина износио је 18,6%, удео млађих и старијих средовечних је 48,9%, ста-

ри 60 година и више чине 32,5% а вредност индекса старења је 1,74 (табе-

ла 3). Интензивним развојем процеса старења измењени су односи поједи-

12

Г. Пенев, Становништво по старости и полу, Становништво и домаћинства

СР Југославије по попису 1991, Становништво бр. 47, Институт друштвених нау-

ка, Центар за демографска истраживања, Београд, 1995, стр. 143. 13

Љ. Живковић, Старосна и полна структура становништва Неготинске кра-јине, Зборник радова, Научни скуп ”Проблеми ревитализације пограничних краје-

ва Југославије и Републике Српске”, Географски факултет, Београд, 2002, стр.

296.


____________

70

них важнијих старосних група у укупном становништву. Такође је извр-

шена просторна поларизација у погледу достигнутог нивоа старења ста-новништва по насељима. Према стању старосног састава у 1961. години

девет насеља је припадало типу који се означава као праг демографске

старости, 21 насеље је карактерисала демографска старост, шест насеља се налазило у дубокој демографској старости (Браћевац, Вељково, Ковилово,

Поповица, Смедовац, Трњане), а три насеља, Рогљево, Тамнич и Рајац у

стадијуму најдубље демографске старости. Класификацијом података за

2002. године у стадијуму демографске старости био је само град Неготин,

док сва остала сеоска насеља се налазе у стадијуму рангираном као најду-

бља демографска старост.

Једну деценију раније у 1991. години стање на терену је имало пози-

тивнија обележја. Стадијум означен као праг демографске старости карак-

терисао је град Неготин, а у стадијуму демографске старости било је само

насеље Уровица. У стадијуму издвојеном као дубока демографска старост налазило се девет насеља (Дупљане, Душановац, Злокуће, Милошево, Ма-

лајница, Плавна, Прахово, Радујевац, Самариновац). Сва остала насеља, а

има их 28 су у 1991. години забележила најдубљу демографску старост,

јер су највише захваћена биолошком депопулацијом и снажним исељава-

њем. Све наведено указује на поларизацију неготинске општине између

градског центра Неготина и осталих насеља у погледу нивоа и тока проце-

са старења становништва. Чињеница да се деведесетих година у најдубљој

демографској старости налази 70% насеља, а 2002. године само град Него-

тин није у том стадијуму, показује да је проучавани простор више не рас-полаже демографским виталним потенцијалима, што претставља непо-

вољну претпоставку даљег демографског, економског, социјалног и кул-

турног развоја. Почетком посматраног периода није било битнијих разлика између

Неготина и сеоских насеља (табела 4). Удели младог становништва пока-

зују благо варирање у односу на тип насеља, док су удели најстаријих би-ли готово идентични у оба типа насеља. Заступљеност младих показује да

су се центри репродукције тада налазили у сеоским насељима. Највеће

разлике су се уочавале у средовечном контигенту, који је у граду био мла-

ђи, и индикатор су започетих процеса мигрирања у градско насеље, као и

трансфера у непољопривредне делатности.

Закључак

Старење становништва које се одвија у неготинској општини после-

дица је ниске репродукције становништва, али и интензивираних мигра-

ционих кретања, због чега је овај простор депопулациони. Процес депопу-

лације се непосредно одражава на све структурне промене. У том контек-


____________

71

сту могу се тумачити и промене на релацији село-град, с обзиром на то да

се само у градском (Неготину) број становника повећавао. Промене у квалитету популације дешавају се, не само под утицајем

економског и културног развоја, већ и под утицајем јаких демографских

фактора. Процес старења сеоског становништва дошао је до критичне тач-ке јер сви демографски показатељи указују да је сеоско становништво за-

хватио процес биолошке депопулације. Сеоско становништво се у посма-

траном периоду смањило за четвртину, удео младих се у истом периоду

смањио за 49%, док је број старих порастао за 70%. Процес демографског

старења нарочито је интензивиран у периоду 1991–2002. године и његов

тренд ће се наставити даље.

Ljiljana Živković Slavoljub Jovanović

CHANGES IN POPULATION AGE STRUCTURE IN NEGOTIN MUNICIPALITY

Summary

Population ageing in the municipality of Negotin has been the consequence of the low

level of population reproduction, as well as of intensive migrations that caused

depopulation in the area. Depopulation process is directly reflected in all structural

changes. In this context we can also explain changes in the village–city relations,

concerning that the number of inhabitants has been increased only in the city of

Negotin.

Changes in the population quality are caused not only by economic and cultural

development, but also by strong demographic factors. The ageing process of rural

population has reached the critical point – all demographic indicators demonstrate that

rural population has been drawn into biological depopulation. In the period, which was

examined, the number of rural population decreased by 25%, while the number of elders

increased by 70%. The process of demographic ageing was particularly intensive from

1991 to 2002, which means that we can expect this trend to continue in future.


____________

73

УДК 331.5 (497.2)

314.114:331.5 (497.2) Прегледни чланак Review article

Валентин Михайлов

ПАЗАР НА ТРУДА В СЕВЕРОЗАПАДНА БЪЛГАРИЯ – ОБЩИ

ТЕНДЕНЦИИ И ВЪТРЕШНОРЕГИОНАЛНИ РАЗЛИЧИЯ

”Моята теза е, че човешкото страдание, а

не щастието, е най-неотложният проблем

на рационалната социална политика.”

(Sir Karl Popper)

Резюме: В настоящата статия са разгледани някои общи проблеми на регионалния

пазар на труда в Северозападна България. Поставя се акцент върху състоянието на

търсене и предлагане на работна сила, пространствената диференциация на

заетостта и безработицата. Дефинирани са също основните проблеми на пазара на

труда и факторите, които ограничават възможностите за разкриване на нови

работни места и смекчаване на тежките социални последици от високата

безработица за общините от региона.

Ключови думи: Северозападна България, пазар на труда, работна сила, заетост,

безработица

Извод: У овом раду су размотрени неки општи проблеми регионалног тржишта

рада у Северозападној Бугарској. Акценат је стављен, са једне стране, на стање од-

носа између понуде и потражње за радном снагом, а са друге стране, на просторну

диференцијацију запослености и незапослености. Основни фактори, који ограни-

чавају могућности за отварање нових радних места и ублажавање грубих социјал-

них последица високе стопе незапослености у општинама унутар региона, такође

су дефинисани.

Кључне речи: Северозападна Бугарска, тржиште рада, радна снага, запосленост,

незапосленост

Увод

Северозападният район на планиране /Северозападна България/ е най-

малкият по територия и население от 6-те планови района на страната. Към 31.12.2004 г. в него живеят 503 065 души, което представлява 6,5% от

българското население. В административно отношение той е поделен на 3

области /от запад на изток – Видин, Монтана и Враца/ и 32 общини, от които 11

селски. И трите области граничат с Република Румъния посредством р. Дунав, а

областите Видин и Монтана имат обща граница със Сърбия и Черна гора.


____________

74

Селищната мрежа включва 522 селища, от които 23 града и 499

села. Преобладават малките градове, като само 8 от тях имат над 10 хил. души население. Тази структура на селищата, както и липсата на голям

град с население над 100 хил.души, предопределя и по-ниският от

средният за страната дял на градското население – 59%. За периода 1946– 2001 г. населението на района е намаляло с над 160 хил. души – от 701

хил. на 538 хил. Само между двете последни преброявания – от 1992 до

2001 г. Северозападна България изгуби 12% от своите човешки ресурси

или средногодишно по -1,08%. За разглеждания период единствено

Община Козлодуй има минимален положителен темп на нарастване на

населението – 0,16%.

За тази част на страната са характерни изоставащи темпове в

социално-икономическото и демографското развитие. Негативните

тенденции от последните десетилетия са установени в изследванията на

редица български географи /М.Илиева, М.Михайлов, З. Нинов/ през 70-те и 80-те години. В тях се набляга на последиците от активната емиграция

на население към столицата и други по-развити региони на страната, както

и на устойчивия отрицателен естествен прираст, които могат да доведат до

застрашителен спад на човешкия потенциал в средно- и дългосрочна

перспектива. Според М. Михайлов /1983 г./1 по-късното промишлено

развитие на Северозападна България се отразява неблагоприятно върху

демографските процеси. Голямата миграционна вълна към София и

големите социалистически строежи води до влошаване на

възпроизводството на населението и човешките ресурси.

Предварителни уточнения

През последните 10–15 години редица изследвания на пазара на

труда бяха публикувани в българската икономическа и социологическа литература. Сред тях преобладават анализи на състоянието и тенденциите

в заетостта и регистрираната безработица на национално равнище. В

изследванията на тези проблеми се включиха и български географи – Хр.

Ганев /1995/,2 П.Славейков /1995/.3 В своите анализи тези автори обръщат

внимание на значителните регионални диспропорци на безработицата. Но

конкретни географски разработки и изследвания за развитието на

1 Михайлов М. Основни тенденции в социално-икономическото развитие на

Северозападна България. Обуч. по гегр. 4/1983, стр. 10. 2 Ганев Хр. Регионален анализ на безработицата в Р. България. доклад от

Научна конференция. Несебър, 1995. 3 Славейков П. Безработицата в България – тенденции и особености. Проблеми

на географията. 2/1995.

Valentin Mihailov

____________

75

регионални пазари на труда засега липсват. През 2003 г. икономистът Г.

Шопов публикува статия, посветена на регионалния трудов пазар в Северозпадна България.

В България емпирична информация за състоянието на основните

компоненти на пазара на труда предоставят две институции. Първата от тях – Агенцията по заетостта към Министерството на труда и социалната

политика, публикува данни за безработицата въз основа на регистрираните

безработни лица в териториалните Бюра по труда.4 Между регистрираната

безработица и нейното действително равнище във всяка страна или регион

съществува известна асиметричност. Най-често официалната статистика

занижава реалните мащаби на безработица. Не всички ”реално

безработни” отговарят на изискванията за придобиване на официален

статус на ”безработен” според действащото трудово законодателствор, а

други не търсят услугите на държавните органи по заетостта.

Националният статистически институт /НСИ/ извършва репрезентативни наблюдения на работната сила, с което осигурява данни

за текущото състояние на икономическата активност, структурата на

заетостта и безработицата.5 Предоставените от двете институции сведения

стоят в основата на научните анализи на заетостта и безработицата. Тя

служи и като база при изработването и провеждането на държавната

политика в социално-трудовата сфера. В настоящата разработка са

използвани данни и на двете институции, както и данни от текущата

демографска статистика и социологически проучвания за състоянието на

регионалния и локалните трудови пазари в Северозападна България.

Фактори за развитие на регионалния пазар на труда

Пазарът на труда в Северозападна България е съставен елемент на

националния пазар на труда. Това обичайно за всяка пазарна икономика явление съществува наред с финансови, стокови, капиталови, фондови и

др. пазари. Условия за формиране на националния и регионалния трудови

пазари в България възникнаха през 1990 г. с проникването на пазарните

условия в икономиката. До този момент един от неговите елементи –

безработицата, официално не съществуваше. Социалистическата държава

4 В работата е ползвана информация от тримесечните и годишните бюлетини на

Регионална Дирекция Агенция по заетостта-Монтана за периода 2000–2005 г. 5 Според методиката на НСИ безработни са лицата на 15 и повече навършени

години, които нямат работа през наблюдавания период, като едновременно с това

търсят активно работа през период от четири седмици, вкл. наблюдаваната, и са

на разположение да започнат работа в определен кратък пеирод от време. Заетост

и безработица. С., НСИ, 2/2000, стр. 10.


____________

76

чрез нейните централни и местни органи на управление осъществяваше

пряк контрол върху цялата стопанска система. Това й даваше възможност да гарантира ”пълна заетост” на работната сила. Днес държавата

продължава да играе водеща роля в регулирането на тази сфера със своите

законодателни и нормативни разпоредби, с ежегодно отделяните значителни средства от републиканския бюджет за изплащане на

обезщетения за безработни и за активни мерки на пазара на труда. Но в

тази сфера тя е вече само един от партньорите на другите основни субекти

– синдикатите и организациите на работодателите, както и на други

неправителствени организации.

Развитието на пазара на труда, неговата динамика и състоянието на

заетостта и безработицата са в зависимост от влиянието на разнообразни и

понякога противоречиви фактори от локален, регионален и национален

характер. Те са свързани с макроикономическата конюнктура,

икономическия растеж, инвестициите в реалния сектор, както и от прилаганите административни мерки от държавата на пазара на труда.

Различните фактори и условия за развитието на регионалния трудовия

пазар се проявяват едновременно и това затруднява тяхното ясно

разграничаване от една страна, а от друга - количественото измерване на

влиянието им.

Институционална структура на регионалния пазар на труда

Необходимо условие за ефективното функциониране на

регионалния пазар на труда е наличието на институции, на които

държавата е възложила изпълнението на посреднически функции. Основният посредник между работодателите и лицата, търсещи активно

работа е Дирекция ”Регионална служба по заетостта”. Тя е локализирана в

град Монтана. Нейни поделения са 11 Бюра по труда в Северозападна България, които провеждат регионалната политика в сферата на пазара на

труда: три в област Видин – Видин /обслужва общините Видин, Брегово и

Ново село/, Белоградчик /Белоградчик, Димово, Ружинци, Чупрене/, Кула

/Кула, Бойница, Грамада, Макреш/; пет в област Враца – Враца /Враца и

Криводол/, Мездра /Мездра и Роман/, Бяла Слатина /Б.Слатина и Борован/,

Козлодуй /Козлодуй и Хайредин/, Оряхово /Оряхово и Мизия/; три в

област Монтана – Монтана /Монтана, Бойчиновци, Георги Дамяново,

Якимово, Чипровци/, Берковица /Берковица и Вършец/ и Лом /Лом,

Брусарци, Вълчедръм, Медковец/. Освен държавните органи по заетостта, на територията на трите

области осъществят посредническа дейност по търсенето и наемането на

работна сила частни фирми и неправителствени организации. Между

Valentin Mihailov

____________

77

27.05.2003 г. и 1.11.2005 г.6 в региона са регистрирани следните фирми за

извършване на посредническа дейност по наемане на работна ръка: за Бъл-гария – ”Бизнес център” ЕООД – гр. Видин, ЕТ ”Леди Пол – Николина Пе-

трова” – гр. Монтана, ЕТ ”Лара-Ваня Маркова” – гр. Видин, ”Електроим-

пекс ентърпрайз” – София, клон Враца, ЕТ ”Снежанка Дунова – ТБ Кон-такт” – гр. Враца, ЕТ ”Марияна Петкова – Мираж” – гр. Враца, ”Национал-

на Трудова Борса Подкрепа” ЕООД с клонове във Враца и Лом; за чужби-

на – ”Парадокс-Х” ООД – София, клон Видин, ”Бул Медиа Консулт” ООД

– Пловдив, офис Враца и ”Глобъл Сървисис” – Пловдив, офис Враца.

Специфични функции на пазара на труда изпълняват лицензирани-

те обучителни центрове и неправителствени организации, предоставящи

услуги в сферата на професионалната квалификация и обучение.

Съвместният проект ”Заетост чрез подкрепа за бизнеса” /JOBS/ на

Министерството на труда и социалната политика и Програмата на ООН за

развитие демонстрира модел за стимулиране и създаване на микро- и малки предприятия в 42 общини на България. В четири селища на

Северозападна България са изградени структури по проекта: бизнес-

центрове в Монтана и Бяла Слатина, бизнес инкубатор във Видин и

изнесен офис на бизнес център Монтана в Берковица. Целеви групи на

проекта са безработни лица, микро- и малки предприятия и

селскостопански производители, представители на рискови групи на

трудовия пазар, местни държавни институции, частни фирми и

неправителствени организации.

Обширен анализ на търсенето на работна сила на местни пазари на труда на примера на северозападните общини Враца и Монтана предлага

Георги Шопов.7 Той потвърждава тезата, че взаимодействието между

основните субекти на трудовия пазар все още не е на необходимото равнище, което да доведе до неговото ефективно функциониране. При

набирането на персонал ”Все още твърде много се разчита на усилията от

страна на самата фирма, която търси било преки контакти с подходящи кандидати, било следвайки препоръки на познати, на специалисти или

чрез обяви. В по-малка степен се търсят услугите на бюрата по труда или

се поддържат редовни контакти с учебни заведения”.

Промени в търсенето на работна сила /с примери от град Враца/

В условията на пазарно стопанство и свободна конкуренция

търсенето на работна сила се определя от нивото на развитие и структура

6 htpp://www.mlsp.governmenet.bg

7 Шопов Г. Търсене на работна сила на местни пазари на труда. Икономическа

мисъл, 5/2003/, стр. 31.


____________

78

на местната икономика, от потребностите и изискванията на

работодателите от човешки ресурси с определено образование, квалификация, професионални умения, професионален опит, мотивация за

участие в обществения труд. През изминалите 15 години пазарът на труда

в Северозападна България се отличава със свиване на търсенето на работна сила. Тази тенденция следва процесите на структурни промени в

икономиката на района, както и ликвидацията на много промишлени

производства и земеделски стопанства.

Известно е правилото, че равнището на заетостта се определя в

значителна степен от предлагането и търсенето на продуктовите пазари.

Съкращаването на производства и работни места от държавния сектор не

беше съпроводено с разкриване на алтернативни форми на заетост, което

генерира високи нива на структурна безработица. Част от работната сила

години наред остана на трудовата борса, но за друга част от нея решението

на социално-трудовите проблеми се осъществи посредством емиграция и трудоустройство в други региони на страната или чужбина.

С изоставащи темпове спрямо останалите региони на страната се

развиват частната инициатива в икономиката, малкия и средния бизнес.

Именно на тях се възлагат очакванията за повишаване на заетостта в

пазарните условия. През 1994 г.8 на Северозападна България се падат едва

2,1% от разходите за придобиване на дълготрайни материални активи в

частния стопански сектор. През 2003 г. техният дял е още по-нисък – 1,6%.

За сметка на това обаче общите разходи за придобиване на дълготрайни

материални активи в региона нарастват от 2,7% /1994 г./ на 5% /2003 г./.9

От икономогеографската карта на Северозападна България бяха

заличени производствата на огромни промишлени предприятия като

”Видахим” – Видин, ”Химко” – Враца, Чугунолеярен комбинат ”Веслец” – Враца, захарният завод в Лом и много други. В началото на ХХІ в. най-

голямото функциониращо предприятие в Северозападна България остана

АЕЦ ”Козлодуй”. През 2003 г. в него са заети 5364 души. Но да края на 2006 г. от дейност ще бъдат изведени 3 и 4 блок на централата, с което

очаква ръст на безработицата в Козлодуй. Освобождаването на работна

ръка ще предизвика негативни и непредвидими последици за цялостния

демографски и социално-икономически облик на тази богата община.

Количествените и структурните промени в търсенето на работна

сила следваха структурните изменения в икономиката на Северозападна България и промените във формата на собственост на отделните

предприятия. До началото на 90-те години на ХХ в. преобладаваха

8 Данните за 1994 г. са изчислени по Статистически годишник, С., НСИ, 1995.

9 Данните са изчислени по Районите, областите и общините в България 2003.

НСИ, С., 2004.

Valentin Mihailov

____________

79

заетостта и търсенето на работна сила в секторите и дейностите,

характерни за специализацията на района през социалистическия период: работници и специалисти със средно специално и средно-техническо

образование, работници в индустрията, строителството, транспорта,

включително и нискоквалифицирани кадри. Това потвърждават обобщени данни за обявени свободни работни места от около 20 фирми от Община

Враца в рубриката ”Трудова борса Зов” на местния вестник от 1990 г.10

Сред най-търсените професии са автомонтьор – 38, шофьор – 37, предач –

27, строителен работник по ремонт и поддръжка – 25, стругар – 21, зидаро-

мазач – 14, тъкач – 13, електромонтьор – 11, пътни работници – 11,

кофражисти – 10, заварчик – 9, пътен ръководител – 8, работник машина –

8, строителен работник – 7.15 години по-късно структурата на търсенето

на пазара на труда в град Враца претърпява съществени промени с висок

дял на търсене на работници в производството на хранителни продукти и

текстилната промишленост. Това потвърждават резултатите от проучване сред членовете на Бизнес клуб-Враца и Търговско-промишлена палата-

Враца.11

От запитаните работодатели 15% изпитват нужда от работници по

преработването на месо, хляб, мляко, 12% – от шивачки, 7% – общи

работници, 6% – строители, 4% – мебелисти, 4% – инженери, 3% –

шофьори, 3% – счетоводители с компютърна грамотност и др.

Промени в предлагането на работна сила

Предлагането на трудовия пазар се определя от динамиката на

трудоспособното население, неговата възрастова, образователна и професионална структура. За изследвания период е характерно

застаряване на населението в Северозападна България и увеличение на

процентния дял на лицата в трудоспособна възраст. Паралелното свиване на търсенето на работна сила води до проявлението на значителния

териториален дисбаланс на трудовия пазар, който рефлектира върху

високите нива на регистрирана безработица.

В годините след 1990-та се наблюдава трайна тендендция към

увеличаване предлагането на труд в Северозападна България. Промените

във възрастовата структура на населението на района от гледна точка

на способностите му за труд са пряко отражение на демографските

процеси, протекли през 70-те и 80-те години: ниска раждаемост,

отрицателен естествен прираст, устйчив отлив на младо и трудоспоснобно население към София и други по-развити региони на България. За периода

10

Структура на предлаганите работни места. В. ”Отечествен зов”, бр. 52,

декември 1990 г. 11 Област Враца – възможности за работа и инвестиции, август 2005, стр. 19.


____________

80

1992–2003 г. броят на трудоспособното население бележи спад с близо 25

хил души /табл. 1/. Но относителният дял на лицата в трудоспособна възраст в общия брой на населнието се увеличава както за района /от 50,7

на 55,8%/, така и за отделните области и общини. Тази ситуация се

детерминира от ниските нива на раждаемост и увеличаващата се смъртност, особено сред селското население. Но ако се направи конкретен

повъзрастов анализ на трудоспособните контингенти ще се установи

застаряването на работната сила, което в средно и дългосрочна

перспектива ще оказва негативно въздействие върху демографската и

социалната ситуация в региона.

Най-слабо се е увеличил относителният дял на трудоспособната

възраст в област Монтана /промяна от 4,6%/, което се дължи на по-ниските

темпове на намаляване на населението от подтрудспособна и

надтрудоспосбна възраст. Единствената община от Северозападна

България, където абсолютният и относителният дял на трудоспособното население намалява е Чипровци. Тази пригранична община на област

Монтана, за която е характерно изолираното географско положение

спрямо основните селищни и административни центрове на Северозападна

България бележи спад на трудоспособното си население /от 48,6% за 1992

г. на 45,9% през 2003 г./. За разгледания 11-годишен времеви отрязък

делът на лицата от надтрудоспособна възраст в нея се е увеличил с

рекордните 8,4%. Общини, в които процентният дял на трудоспособното

население намалява с по-ниски темпове от средното за региона, са Георги

Дамяново /0,2%/, Вършец /1,7%/, Оряхово /2,8%/, Криводол /3%/, Бойчиновци /3,3%/, Медковец и Берковица /3,4%/ Бойница /3,6%/ и др.

Географският анализ разкрива и друга важна закономерност. Най-

значимо увеличение на населението в надтрудоспособна възраст е регистрирано в част от най-големите и икономически най-развити общини

от региона – Враца /от 18,6% през 1992 до 19,6% през 2003 г./, Видин – от

23,0% на 23,3%. Обяснение за това може да бъде търсено в по-ниската смъртност на населението в двата най-големи града на Северозападна

България, концентрирали основната част от населението на двете

административно-териториални единици. В общините Вършец и Ново

село надтрудоспособната възраст през 2003 г. запазва своите стойности от

1992 г. – съответно 31,5 и 50,1%. Общините с най-застаряващо население

за 2003 г. – Бойница /63,3% относителен дял на надтрудоспособната възраст/, Макреш /59,7%/, Грамада /51,1%/, се отличават с териториална

концентрация във Видинска област.

Оценката на възрастовата структура на населението е важна от гледна точка на бъдещото предлагане на пазара на труда. Повсеместният

спад на младите възрастови контингенти, резултат от ниската раждаемост

в годините на преход, е предпоставка за бъдещо намаление на младите

Valentin Mihailov

____________

81

Таблица 1. – Динамика на трудоспособното население в Северозападна България

/16–64 г./ между 1992 и 2003 г.

Област 1992 г. –

брой

1992 г. –

дял в %

2003 г.

– брой

2003 г. –

дял в %

Промяна на

отн. дял в %

Област Видин

Област Враца

Област Монтана

74 570

131 474

104 344

49,1

52,1

50,1

66 684

124249

95 912

54,4

57,4

54,7

5,3

5,3

4,6

Общо 310 661 50,7 285945 55,8 5,1

Източник: НСИ.

лица в работната сила и нейното застаряване. Съкращаването на

населението до 16 години е характерно за всички северозападни общини.

С най-ниски стойности през 2003 г. са общините Бойница /4,8%/, Макреш

/6,3%/, Чипровци /8,8%/, Ново село /8,9%/, Грамада /9,1%/ и др.

В най-западната област на региона са съсредоточени и

единствените общини с коефициент на възрастова зависимост над 60% –

Бойница /68,1%/, Макреш /66,0%/, Чупрене /61,1%/, Грамада /60,2%/, формиращи най-депресивният ареал на депопулация и застаряване на

човешките ресурси в целия Северозапад. С ниски стойности е

коефицентът на възрастова зависимост за общините, в които се намират трите областни центъра и други големи градове с по-развити икономики –

Враца /35,7%/, Монтана /37,2%/, Видин /38,7/, Козлодуй /39,0%/, Лом

/42,4%/, Мездра /43,5%/.

Величината на предлагането на труд се определя от

икономическата активност на населението.12 В годините между двете

последни преброявания се наблюдават значителни промени в

икономическата активност както на ниво области, така и на ниво общини.

Таблица 2. – Динамика на икономическата активност на населението в

Северозападна България между 1992 и 2001 г.

1992 г. 2001 г. Област Население ИАН % Общо ИАН %

Промя

на в %

Общо 611873 239666 39.17 538289 225402 41.87

2.7

Видин

Враца

Монтана

151636

252039

208198

52655

111206

75805

34.7

44.12

36.4

130074

225957

182258

61461

100067

93874

47.25

44.28

51.5

12.55

0.16

15.1

Източник: НСИ.

12

Към икономически активното население в България се отнасят лицата на 15 и

повече навършени години, които влагат или предлагат своя труд за

производството на стоки и услуги.


____________

82

Поради намаляването на общия брой на населението, абсолютният

брой на икономически активните лица е спаднал с 14 264 души за целия регион /Табл. 2/. Но поради спадът в ражданията и по-високата смъртност

на населението, както и натрупването му в активните възрасти,

коефициентът на икономическа активност се е покачил с 2,7%. Между 1992 и 2001 г. само 5 общини намаляват с минимални стойности делът на

икономически активното си население – Криводол, Макреш, Хайредин,

Лом и Мездра.

Тези данни корелират с нарастването на трудоспособното

население и коефициента на икономическа зависимост. Негативен аспект

на възпроизводството на човешките ресурси за труд в преходния период е

по-големият прираст на трудоспособно население в сравнение с

повишаването на икономическа му активност. Вероятните причини за това

са: застаряването на работната сила, което води до ръст на дела на лицата

в предпенсионна възраст, които по-трудно намират работа и част от тях са се отказали от активно участие на трудовия пазар; увеличаване на броя на

студентите и годините на обучение, което временно поставя извън

работната сила значителен брой лица в трудоспособна възраст; наличието

на ”обезкуражени лица” на пазара на труда, които за месеци и дори за

години остават икономически неактивни и др.

Значителна диференциация в икономическата активност се

наблюдава във вътрешнорегионален план. Количествената концентрация

на икономически активни лица, отчетена през 2001 г., варира от 41 889 за

община Враца до 664 за Бойница и 697 за Макреш.

Структура и динамика на заетостта

Северозападна България се отличава с по-ниско равнище на

заетост в сравнение със средното за страната. През 2003 г. коефициентът на заетост в страната е 42,9% срещу 35,3% за Северозападна България.

Общият брой на заетите за същата година според НСИ е 188,1 хил. души.

Най-нисък е коефициентът на заетост в област Видин – 31,1, следвана от

Враца с 35,1% и Монтана – 38,4%.

В началото на ХХІ в. продължават започналите след 1990 г.

процеси на преразпределение на заетите по икономически сектори и

дейности с тенденция за намаляването им в селското стопанство и

индустрията за сметка на сектор Услуги. В 5-годишен период /1998–2003

г./13

съотношението на заетите претърпява фундаментални трансформации и в трите основни сектора на икономиката.

13

Данните са изчислени по Статистически годишник 2004 с данни за 2003 година.

С., НСИ, 2004; Статистически годишник 1999. НСИ, С., 1999.

Valentin Mihailov

____________

83

В структурата на заетостта по икономически дейности най-голям

за 1998-2003 г. е спадът на заетите в ”Преработваща промишленост” – от 44 191 на 28 597 души, а относителеният им дял спрямо заетите в цялата

икономика на региона е намалял с 9,5%. Същевременно делът на заетите

лица в дейностите ”Търговия и ремонт”, ”Държавно управление”, ”Други услуги” се е повишил съответно с 3,5 2,1 и 7,9 %.

С висок дял на заетост в промишлеността се отличават по-

големите градове на региона – Враца, Видин, Монтана, Лом, Берковица,

Мездра, Козлодуй. Доминира заетостта в традиционни и неиновационни

прозиводства. За селските селища и малките градове на Северозападна

България, които преобладават в нейната селищна стрктура, е характерна

главно заетостта в земеделието. Тя е фактор за наличе на сезонни

колебания в нейното равнище.

За цялостното ниво на социално-икономическо развитие на

Северозападна България съдим по разпределението на заетите между обществения и частния сектор. Прави впечатление значително по-ниският

процентен дял на заетите в частния сектор /2003 г./ – 48,4% в сравнение

със 66,5% за страната. Това значително отклонение от националната

тенденция свидетелства за бавния темп на реформиране на икономиката на

Северозападна България, ниската инвестиционна активност, слабото

развитие на дребния и средния бизнес, които са основните източници на

работни места в частния сектор. В близка перспектива увеличаването на

делът на заетите в частните фирми и предприятия ще се увеличава във

всички общини и области на Северозападна България поради все още незавършилия процес на приватизация.

Таблица 3. – Разпределение на заетите в обществения и частния сектор на

икономиката в Северозападна България за 2003 г.

Сектор Обществен. сектор Частен сектор

Област Общо заети Брой, хил. Дял в % Брой, хил. Дял в %

Видин

Враца

Монтана

Северозападна България

България

25 406

52 120

35 631

113157

2279932

13 547

28 423

16 387

58 375

763418

53,3

54,5

45,9

51,6

33,5

11 858

23 697

19 244

54 800

131654

46,7

45,5

54,1

48,4

66,5

Източник: Статистически годишник 2004 с данни за 2003 година. С., НСИ, 2004.

Структурата на заетите по степен на завършено образование

/основно и по-ниско, средно и висше/ е индикатор за качеството на

използваните човешки ресурси в регионалната икономика. Териториалният анализ установява някои съществени различия между трите области. Най-


____________

84

висок е относителният дял на заетите лица с висше образование в област

Видин – 29,9% /или 9,8 хил. души/, следвана от област Враца с 29,1% /19 хил. души/. С около 10% е по-нисък делът на заетите висшисти в област

Монтана – 19,6% /11,4 хил. души/. С по-качествен състав на работната

сила изпъква област Враца, където делът на заетите с основно и по-ниско образование е 12%. На другия полюс според същия показател са областите

Видин и Монтана – съответно 18,0 и 18,9%.

Териториална структура и динамика на безработицата

През целия изследван 10-годишен период нивото на безработица в

Северозападна България поддържаше по-високи стойности в сравнение с

националното равнище и значими вътрешнорегионални различия. В края

на периода 1995–2004 г. безработицата остава с по-високи стойности в

сравнение с началото на периода. Това се отнася както за областите от региона, така и общо за страната.

До 2002 г. коефициентът на безработица се увеличава в почти

всички общини на трите области на Северозападна България. В своето

изследване Г. Шопов14

обобщава и посочва най-често срещаните причини

за закриването на работни места в изследваните от него предприятия в

общини Враца и Монтана: свиване на пазарите, изразяващо се в намаляване

на поръчките и на реализирането на продукция; организационни промени във фирмата; технологично преструктуриране на предприятието.

От 2003 г. насам равнищата на регистирана безработица са с

тенденция към понижаване. ”Фактори за този спад са миграцията на населението в трудоспособна възраст, отпадането на известен брой

безработни лица в отчета на териториалните бюра по труда, сезонната

работа и лицата, работещи в сенчестия бизнес”.15

Само между 2002 и 2003 г. е налице спад в коефициента на безработица в трите области – най-висок

в област Видин /-7,5%/, в област Враца - 5,2% и Монтана – с -2,5%.

Общо за района безработицата намалява от 25,03% /2002 г./ на

23,03% /2003 г./, а абсолютният брой на безработните лица – от 58 589 на

53 916 души. Във всички 32 общини се проследява спад в коефициента на

безработица.

През последната година на изследвания период – 2004, почти

всички административно-териториални единици в региона имат по-висока

от средно регистрираната в България безработица – 12,7% /виж приложената карта/. Единствено селската община от област Монтана

Георги Дамяново има по-ниска стойност на безработица /12,1%/.

14

Шопов Г... Пак там, стр. 28. 15 Северозападен район за планиране, юни 2005, проект-стратегия, стр. 61.

Valentin Mihailov

____________

85

Причините за това могат да бъдат търсени в по-малкият абсолютен брой

икономически активни лица, за които е по-лесно да бъдат осигурени работни места. По-вероятно е обаче те да се дължат на някои несистемни

фактори, тъй като други селски общини имат и по-малък брой на

икономически активното си население. Например Ружинци, където безработицата е с 20% по-висока.

Освен Георги Дамяново, още четири общини имат равнище на

безработица, което се доближава до средното за България. Техни центрове

са градовете с най-голям индустриален и икономически потенциал –

Враца, Монтана, Козлодуй, Мездра. Но те не могат да компенсират общата

кризисна ситуация в състоянието на показателя. Единствено в област

Видин няма община, която да бъде представена в групата с безработица

под 17%. По-ниски стойности на безработица в най-западната област на

Северозападна България имат общини Видин /17,9%/, Белоградчик и

Бойница /по 18,3%/. Групата с най-висока безработицата в региона формират община Димово – 47,3%, Медковец – 38,8% и Хайредин – 34,4%.

Според Искра Белева от Икономическия институт на БАН

проблемът за безработицата е не толкова в нейния размер, колкото в

продължителното запазване на високото й равнище.16 По данни на ДРЗС -

Монтана за трето тримесечие на 2004 г. 27 958 лица или 61% от всички

регистрирани безработни в Северозападна България /срещу 53,2% средно

за страната/ са с продължителност на регистрацията над една година. В

сравнение с 2000 г. делът на безработните с регистрация над една година

се е увеличил с 14%. Най-голям е броят на дълготрайно безработните в област Монтана – 11 009 души, Видин – 10 038 , най-малко е той в област

Враца – 6911. Най-висок е относителният дял на дълготрайно

безработните в община Лом – общо 72,8% от всички регистрираните. Основните причини за това са ниското образование /основно и по-ниско/ и

липсата на квалификация на попадналите в тази категория лица.

От общия брой безработни в Северозападна България към трето тримесечие на 2004 г. преобладават жените – 50,9%, което е добър

индикатор за положението и мястото на жените на регионалния трудов

пазар. От трите области тя е по-висока във Врачанска – 53,7%, докато във

Видинска и Монтанска тя е малко под 50%. Женската безработица е по-

висока в пет Бюра по труда, които обслужват част от най-големите и

развити в отношение градове и общини – Бюро по труда – Мездра /56,8%/, Оряхово /56,1%/, Враца /55,6%/, Козлодуй /54,8%/, Монтана /50,7%/.

Друга рискова социална група на трудовия пазар са безработните

младежи, които най-често попадат в контингента на безработните поради

16

Белева И. Политиката по заетостта и безработицата в България в

преходния период. С., Акад. Изд. Проф. Марин Дринов, 2001, стр. 28.


____________

86

липсата на трудов стаж и професионален опит. От младежите до 29 годишна

възраст безработни са 26,9%. В условията на ограничено търсене на регионалния пазар на труда младите хора често са принудени да започват

работа ”на всяка цена”, срещу минимално заплащане, при законово

нерегламентирани взаимоотношения с работодателите и липсата на социална защита. Младежката безработица е фактор с преки последствия

върху демографските процеси в региона. Днес намирането на работа и

осигуряването на доходи се превръща в първостепенен проблем за повечето

млади хора, а създаването на семейство и деца се отлага във времето.

Значителни трудности при намирането на стабилна и постоянна

работа срещат и лицата над 50 години, които съставляват 28,6% от всички

регистрирани безработни в Северозападна България.

Дефиниране на основните проблеми на

регионалния пазар на труда

Анализът на емпиричните данни за развитието на трудовия пазар в

Северозападна България в изследвания времеви период ни позволява да

изведем неговите специфични географски проблеми, както и очакванията

за бъдещите териториални промени в заетостта и безработицата:

– В края на ХХ в. бяха осъществени процеси на приватизация и

ликвидация на редица промишлени предприятия и земеделски стопанства,

съпроводени с освобождаване на значителни маси работна ръка.

Темповете на развитие на търговията и услугите, ниската предприемаческа активност и недостатъчните инвестиции в икономиката на региона не

успяха да компенсират закритите работни места в индустрията и селското

стопанство; – В условията на ограничено търсене на труд се прояви тенденция

към натрупване на лица в трудоспособна възраст, увеличаване

процентният дял на икономически активните лица. Трудовият пазар в региона се оформи като крайно депресивен, със значително превишаване

на предлагането над търсенето, с най-високи стойности на безработица

сред плановите райони на страната. През целия период на преход всички

общини от региона поддържат значително по-високи нива на безработица

в сравнение със средните за страната стойности;

– Обособяване на значими вътрешнорегионални различия по отношение на икономическата активност, заетостта и безработицата на

ниво общини. За 2004 г. нивото на регистрирана безработица варира от

12,1% за община Георги Дамяново и 13,1% за община Враца до 47,3% във видинската община Димово;

– Високата безработица и ниското заплащане на труда

предизвикваха ново явление в региона – значителни мащаби на трудова

Valentin Mihailov

____________

87

емиграция /предимно временна/ първоначално към Австрия, Германия, а

от втората половина на ХХ в. – главно към трудовите пазари на Гърция, Португалия, Испания, Италия и в по-малка степен – Англия, Шотландия,

Ирландия. Повечето трудови мигранти се съгласяват да работят срещу

минимално заплащане предимно в нискоквалифицирани и непривлекателни за местното население дейност. Преобладават нерегламентираните

трудови взаимоотношения с работодателите. Има и случаи, при които зад

граница работят по двама и дори повече членове на едно семейство

/домакинство/, включително и лица от пенсионна възраст;

– Кардинално се променя и структурата на заетостта, но с известни

отклонения от общонационалните тенденции. Увеличава се заетостта в

сектора на услугите за сметка най-вече на промишлеността. Докато през

2003 г. 66,5% от всички заети в страната работят в частния сектор, делът

на заетите в него в Северозападна България се увеличава с по-бавни

темпове. Той е едва 48,4%; – Разминаване между структурата на търсените работни места с

образователно-квалификационното равнище и професионални умения на

човешките ресурси, формирани предимно в условията на други условия;

– Поддържане на ”изкуствена” заетост чрез различни програми на

правителството за временно трудоустройство на безработни лица. Само

през 2004 г. 21 649 безработни лица от региона са били наети по най-

мащабната програма на трудовия пазар ”От социални помощи към

осигуряване на заетост”. Въпреки постоянните критики в обществото, към

настоящия етап този подход няма реална алтернатива. По своя характер програмите за заетост са временно явление, което

не може да извади от капана на бедността, социалната изолация и

несигурността за утрешния ден безработните и техните семейства. Затова по-нататъшните действия на централното правителство, местните власти,

бизнеса, неправителствените организации трябва да се насочат към по-

ефективна и реална социална реинтеграция на рисковите социални групи на трудовия пазар – дълготрайно безработните, безработните жени,

младежи и лица с намалена работоспособност, лица с основно и по-ниско

образование и без квалификация. Ефективното решаване на проблемите на

заетостта е немислимо и без повишаване на икономическия растеж.

Заключение

След 2002 г. централните и местните органи на управление отчитат

като значителен успех намаляването на безработицата в региона. Това е положителна тенденция и тя безспорно е индикатор за устойчиво протича-

не на положителни промени в икономиката на Северозападна България.

Но към месец октомври 2005 г. към Дирекция ”Регионална служба по зае-


____________

88

тостта” има 44 115 официално регистрирани безработни лица. Тази цифра

се доближава до броя на населението на третия по големина град в региона – Монтана. Ако можехме да измерим и обезкуражените лица без регистра-

ция в държавните органи по заетостта, техният брой ще бъде по-висок. И

ако мнозина приемат това крайно негативно явление като абстрактна съв-купност от статистически данни, за останалите без работа трудосопсобни

лица безработицата е реално явление, чиято икономическа, социална и

психологическа тежест те чувстват в своя ежедневен живот.

Негативните и взамосвързани стопански, социални и демографски

проблеми в развитието на Северозападна България пораждат кризисната

стиуация на регионалиня и локалните пазари на труда. Последната се на-

режда сред най-важните и неотложни задачи на политиката за регионално

развитие, на икономическата и социалната политика на страната. Практи-

ката от последните 15 г. показа, че принципът на ”саморазвитие” не се съв-

местява с историческите, социално-културните и стопанските традиции на по-голямата част на общините от Северозападна България. Затова смятаме,

че политиката по пазара на труда и осигуряване на по-пълна заетост за ра-

ботната сила от Северозападна България е предизвикателство за централ-

ните и местните управленски органи, за умението да се търсят специфични

подходи и прилагат ефективни мерки за въздействие.

Пред прага на приемането на България в Европейския съюз е недо-

пустимо огромна част от човешкште ресурси на най-бедния от нейните 6

планови района да остава неизползвана и ежедневно да се бори за своето

физическо оцеляване. Най-напред неолибералната управленска филосо-фия, прилагана от българските правителства през последните 15 години –

”всичко в името и в интерес на пазара” трябва да се трансформира ”в име-

то на хората”. Те са крайната цел на всяка икономическа и социална поли-тика във всяка цивилизована европейска страна, а не ненужна подробност

и пречка за постигане целите на бизнеса и пазара. Едва тогава ще можем

да говорим за създаване на нови и ефективни възможности за труд и жите-йска реализация в селищата и общините на българския Северозапад.

Валентин Михајлов

ТРЖИШТЕ РАДА У СЕВЕРОЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ – ОПШТИ

ТРЕНДОВИ И УНУТРАШЊИ ДИСПАРИТЕТИ

Резиме

Становништво северозападне Бугарске је платило највишу друштвену

цену постсоцијалистичких реформи спроведених у Бугарској, што је очигледно на

основу главних индикатора релевантних за стање регионалног тржишта рада.

Промене у структури запослености, које прате структурне промене у привреди

Valentin Mihailov

____________

89

региона, исто тако, су значајне. Стопа запослености у индустријском сектору је

највећа. Ограничена потражња за радном снагом је карактеристична за тржиште

рада у северозападној Бугарској, као резултат ликвидације највећих индустриј-

ских предузећа и добара унутар региона. Безначајно интересовање инвеститора и

недовољан развој малих и средњих предузећа доприносе затварању радних места

у индустрији.

Године 2004. стопа незапослености је била за 8% виша у односу на неза-

посленост на националном нивоу. Постоје велики диспаритети између админи-

стративно-територијалних јединица, региона – од 12,1%, у општини Георги-Да-

мјаново, 13,1%, у општини Враца, до 47,3%, у општини Димово.


____________

91

УДК 314.114:316.344.7 (540)


Mehar S. Gill

SITUATION OF TRIBAL POPULATION IN INDIA

Abstract: The Paper attempts to analyze the obtaining situation of tribal people in India.

It mainly addresses the issue in terms of its demographic, cultural, educational and

ecological aspects. Significantly, the tribal people are not only getting marginalized in

socio-economic terms, they are also undergoing a gradual dilution of their distinct

identities.

Key words: tribal population, marginalization, India

Извод: Рад има за циљ да анализира ситуацију у племенском становништву Инди-

је, пре свега, бавећи се тим проблемом са демографског, културног, образовног и

еколошког аспекта. Посебно је важно истаћи да племенско становништво не само

да бива маргинализовано у социо-економском погледу, већ постепено губи и своје

идентитете.

Кључне речи: племенско становништво, маргинализација, Индија

INTRODUCTION

As per the 2001 Census, the tribal population of India stood at

84,326,240 constituting 8.20 per cent of total population of the country. These people belong to more than 400 tribes which in most of the cases differ

markedly from one another in terms of various socio-economic characteristics.

Whereas some tribes have achieved notable socio-economic progress in recent decades, many others are still struggling close to primitive stage.

Tribal people constitute a significant segment of India's population in

respect of both their large size of population as well as their rich and varied

cultural heritage. Their population was found all over India except in the states

of Punjab, Haryana, and the union territories of Chandigarh and Pondicherry

and the National Capital Territory (NCT) of Delhi (Map 1). In four states and two union territories of the country, they enjoy heavy majority in population,

while in seven other states, their proportion to total population was between 20

and 40 per cent in 2001, and in other 10 it was between 5 and 15 per cent (Table 1). However, in the two most populous states of Uttar Pradesh and Bihar, and

also in a smaller state, i.e., Goa, tribal people constituted less than 1 per cent of

total population. Five of the states, and union territories, i.e., Punjab, Haryana,

Mehar S. Gill

____________

92

Delhi, Chandigarh and Pondicherry had no tribal population in 2001. The

highest share of tribal population was recorded in Mizoram (96.27 per cent) followed by Lakshadweep (94.51 per cent), Nagaland (93.73 per cent),

Meghalaya (90.24 per cent), Arunachal Pradesh (69.68 per cent), and Manipur

(50.68 per cent). All these states, except the union territory of Lakshadweep, lie in the northeast part of the country which, for centuries together, remained in

isolation from the rest of the country.

Table 1. India: Proportion of Tribal Population, 2001

No.

Tribal Population

Total

Population

%

Rural

Population

%

Urban

Population

%

Population

density

(Persons/km2)

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7.

8. 9.

10.

11.

12.

13.

14. 15.

16.

17.

18.

19.

20. 21.

22.

23.

24.

25.

26. 27.

28.

29.

30.

Jammu & Kashmir

Himachal Pradesh

Uttaranchal

Rajasthan

Uttar Pradesh

Bihar

Sikkim

Arunachal Pradesh Nagaland

Manipur

Mizoram

Tripura

Meghalaya

Assam West Bengal

Jharkhand

Orrissa

Chhattisgarh

Madhya Pradesh

Gujarat Daman & Diu

Dadra & Nagar Haveli

Maharashtra

Andhra Pradesh

Karnataka

Goa Lakshadweep

Kerala

Tamil Nadu

Andaman & Nicobar Islands

10.90

4.02

3.02

12.56

0.6

0.91

20.60

64.22 89.15

39.96

94.46

31.05

85.94

12.41 5.50

26.30

22.13

31.76

20.27

14.76 8.85

64.24

8.85

6.59

6.55

0.04 94.51

1.14

1.04

8.27

13.83

4.32

3.81

15.52

0.07

0.97

21.19

69.68 93.73

50.68

96.27

36.48

90.24

13.59 7.16

31.02

24.61

37.63

25.79

21.63 11.09

74.94

13.42

8.39

8.41

0.03 95.62

1.48

1.58

11.86

2.05

1.26

0.73

2.87

0.04

0.47

15.86

43.39 67.10

6.12

92.61

4.66

68.31

4.48 1.21

9.79

8.10

8.40

4.93

3.25 4.90

19.45

2.65

1.81

2.95

0.06 93.12

0.17

0.36

0.87

5

4

5

21

N

8

16

8 107

43

40

95

89

42 50

89

52

49

40

38 125

279

28

18

18

N 1791

9

5

4

India1 8.74 10.92 2.71 28

Source: Registrar General & Census Commissioner, India (2005): Scheduled Tribe

Atlas of India, New Delhi, The Controller of Publications.

1 No tribal population was recorded in Punjab, Haryana, Delhi, Chandigarh, and

Pondicherry. N denotes negligible.

Mehar S. Gill

____________

93

Table 2. India: Proportion of 0–6 years Population, 2001

Percentage of 0-6 years Population

No.

Tribal Population Total Population 1 Tribal Population 2 Gap (Col 2- Col 1)

1.

2.

3.

4.

5.

6.

7. 8.

9.

10.

11.

12.

13.

14.

15.

16.

17.

18.

19. 20.

21.

22.

23.

24.

25. 26.

27.

28.

29.

30.

Jammu & Kashmir

Himachal Pradesh

Uttaranchal

Rajasthan

Uttar Pradesh

Bihar

Sikkim Arunachal Pradesh

Nagaland

Manipur

Mizoram

Tripura

Meghalaya

Assam

West Bengal

Jharkhand

Orissa

Chhattisgarh

Madhya Pradesh Gujarat

Daman & Diu

Dadra & Nagar Haveli

Maharashtra

Andhra Pradesh

Karnataka Goa

Lakshadweep

Kerala

Tamil Nadu

Andaman & Nicobar

Islands

14.6

13.0

16.0

18.8

19.0

20.2

14.5 18.8

14.6

14.2

16.2

13.6

20.2

16.9

14.2

18.4

14.6

17.1

17.9 14.9

13.0

18.2

14.1

13.3

13.6 10.8

15.0

11.9

11.6

12.6

18.4

13.7

16.7

21.8

22.1

20.5

14.2 19.6

14.6

13.3

16.5

16.4

20.9

16.7

16.7

18.9

17.6

18.0

21.5 17.6

14.3

21.0

18.0

17.2

15.6 15.9

15.5

13.7

14.6

13.0

3.8

0.7

0.7

3.0

2.1

0.3

-0.3 0.8

0.0

-0.9

0.3

2.8

0.7

-0.2

2.5

0.5

3.0

0.9

3.6 2.7

1.3

2.8

3.9

3.9

2.0 5.1

0.5

1.8

3.0

0.4

India2 15.9 18.4 2.5

Source: Registrar General & Census Commissioner, India (2005): Scheduled Tribe


Map 2 shows that main clusters of tribal population are found in areas

which had indifferent links with the densely populated parts of the country till

the independence of the country in 1947. The following are the three main areas

which recorded relatively high concentration of tribal people in 2001: (i) A long

belt running in an east-west direction across the middle of the country which

virtually remained a sort of buffer zone between North and South India till the

2 No tribal population was recorded in Punjab, Haryana, Delhi, Chandigarh, and

Pondicherry.

Mehar S. Gill

____________

94

end of the British rule in 1947; (ii) Northeast India where tribal population

enjoys majority in most of the states; and (iii) parts of Himachal Pradesh, and Jammu & Kashmir adjoining Tibet region of China. It is worth mentioning that

all these three areas have been through a very long period of isolation.

The proportion of tribal people is notably higher in rural areas as compared to that in the urban areas (Table 1). It is mainly attributable to the fact

that these people have very low level of urbanization, i.e. 8.29% only in 2001,

while the corresponding figure for the total population was 27.82 %. Among all

the major segments of India's population, the tribals are the least urbanized.

With a national average of 28 persons per square km., the density of

tribal population is also marked by wide regional variations. In 9 of the states

and union territories, their density was above 50 persons km2, and in 5 others, it

was between 40 and 50 persons km2. Very high values of tribal population

density in Lakshadweep (1791) and Dadra and Nagar Haveli (279) need to be

appreciated in the context of very small territorial extent, i.e., 491 and 32 km2 respectively, of these two union territories.

Table 3. Scheduled Tribes Representation in Central Services

Group 1965 1971 1974 1994 1999

Class I

Class II

Class III

Class IV

0.27

0.34

1.14

3.39

0.41

0.43

1.70

3.65

0.46

0.49

2.13

4.84

2.92

2.81

5.38

6.15

3.39

3.35

6.07

7.00

Source: (i) Govt. of India, Planning Commission, Tenth Five Year Plan, 2002–2007, p.

456; (ii) Govt. of India, Planning Commission, Eighth Five Year Plan 1992–97, p. 419.

Table 4. India: Population Below Poverty Line (1993–94 & 1999–2000)

1993–94 1999–2000 Change in Percentage

Category

Rural

Urban

Rural

Urban

(Col. 2–4)

Rural

(Col. 3–5)

Urban

1 2 3 4 5 6 7

Total Population

Scheduled Tribes

Gap

37.27

51.94

14.67

32.38

41.14

8.76

27.09

45.86

18.77

23.62

34.75

11.13

(-)10.18

(-)6.08

(+)4.10

(-)10.04

(-)6.39

(+)3.65

Source: Government of India, Planning Commission: Tenth Five Year Plan, 2002–2007,

Vol. II, New Delhi, p. 455.

Table 5. India: School Drop-out Rate, 1990–91 and 1998–99.

Classes (I–V) Classes (I–VIII) Classes (I–X)

Category 1990–91 1998–99 1990–91 1998–99 1990–91 1998–99

Total Population

Scheduled Tribes

Gap

42.60

62.52

19.92

39.74

57.36

17.62

60.90

78.57

17.67

56.82

72.80

15.98

71.34

85.01

13.67

67.44

82.96

15.52

Source: Government of India, Planning Commission: Tenth Five Year Plan, 2002–2007,

Vol. II, New Delhi, p. 454.

Mehar S. Gill

____________

95

The proportion of 0–6 year population is notably higher among the

tribal people (18.4 per cent) than that among the country's total population (15.9 per cent) in 2001 (Table 2). In other words, tribal population has higher fertility

rate which points toward their being located in the early phase of the second

stage of demographic cycle at present. The lowest proportion of 0-6 year population among tribal people was recorded in Andaman & Nicobar Islands

(13.0 per cent), while the highest value in this regard (22.1 per cent) was

registered in Uttar Pradesh. Signicantly, the proportion of population of 0-6

years age group among these people follows closely that for the total population

of the country. With the exception of three states, namely Sikkim, Manipur and

Assam, all other states and union territories of the country had recorded higher

proportion of tribal people in this youngest age group as compared to that for

the total population. The differential between these two segments of population

was found to be highest in Goa, i.e., 5.1 percentage points (Table 2).

Table 3 shows that tribal people have registered notable increase in their share in Central Government Services during the last about two decades; the

major spurt in this regard have occurred since mid-1980s. A perusal of Table 3

yields the following two main points in this regard: (i) In none of the categories

of jobs, the tribal people have attained participation equivalent to their

proportion in the country's total population, i.e., 8.20 per cent; and (ii) their

share in this regard has gone notably higher in lower-rung jobs (category III and

IV) as compared to that in the elite categories (Class-I and II) indicating that

tribal elite section is quite thin at present.

Like that of the total population of the country, the proportion of tribal people living below poverty line has also gradually declined over the years

(Table 4). As is generally the case for most of the segments of population, the

incidence of poverty among the tribal people was much higher in the countryside than in urban areas. Significantly, rural-urban gap in poverty of the

tribal people has become even wider during the 1990s. Similarly, it becomes

clear from Table 4 that the tribal people have lagged behind the total population in terms of poverty alleviation over the years. Even at the beginning of the 21st

century, about 44 per cent tribal people were living below poverty line as

against about 25 per cent for the country's total population.

As mentioned above, the tribal population is mainly concentrated in

northeastern and central India. Even a cursory glance at their distribution pattern

reveals that areas of concentration of tribal population have been, till recently, marked by relative isolation from the rest of the country. It occurred because all

through history, these people have always been receding further and further into

remoter and relatively inaccessible areas under the pressure from economically and technologically more advanced non-tribal people. Their hearth areas were

largely covered with forests which, over the centuries, had come to be a part and

parcel of their cultures and economies. Similarly, each major tribe had

Mehar S. Gill

____________

96

developed its own culture, language, and a distinct world-view. On the other

hand, their geographical isolation was also responsible for their considerable lag in socio-economic development vis-a-vis non-tribal population of the country.

Thus, at the time of the Independence of the country in 1947, the tribal

population stood clearly disadvantaged in both economic and political terms. With the attainment of Independence from the British rule in 1947,

there came a distinct change in the tribal policy of the country. Unlike the

essentially 'isolationist' tribal policy of the British rulers, that of the post-1947

India has been largely assimilationist which also necessitated active socio-

economic interaction with these people (Upadhaya, 1991, pp. 165–167).

Keeping in view the rampant poverty among the tribal people. Some important

provisions were made in the Constitution of India for safeguarding the socio-

economic interests of these people.

Consequent upon these Constitutional provisions, a perceptible

improvement in socio-economic position of tribals have taken place during the past few decades. It includes: (a) notable increase in literacy rate from 8.53 per

cent in 1961 to 29.60 per cent in 1991; much higher literacy rate among tribals

(47.08 percent) in 2001 needs to be viewed keeping in mind that the 0-7 year

population was excluded for working out literacy rate for that census, unlike

that in the previous census; (b) appreciable decline in the incidence of poverty

among them as revealed by decline in the share of population below poverty

line from 72.4 per cent in 1977–78 to 52.6 per cent in 1987–88 and then to less

than 45 per cent in the 1999–2000 (Table 4); (c) perceptible expansion of tribal

elite section; and (d) significant improvement in their representation in Central Government Services (Table 1).

LITERACY AND EDUCATION

Educational development of tribal people has been considered as one of

the main pillars of tribal policy in India. It is heartening to note that significant progress has been achieved in tribal literacy rate, i.e., from 8.53 to 29.60 per

cent during 1961–1991, and than to 47.08 per cent in 2001. Significantly, all the

areas with higher incidence of conversion of tribal people to Christianity also

reported higher literacy rates which were as high as those among the total

population of the respective states/union territories. However, a lot remains to

be done in case of non-Christian tribes of central India. Trapped as they are in the vicious circle of poverty, illiteracy, unemployment, low paid jobs and

increasing landlessness, it would require a mammoth effort to make these

people literate and educated. If literacy rate happens to be low among the dominant community of a country, it would not deter its socio-economic and

cultural flourishing since it controls the sinews of political power. However, for

marginalized people, like the tribal population in India, a continued lag in

Mehar S. Gill

____________

97

literacy and education may ultimately lead to their socio-cultural demise and

anonymity both in history and geography. The main factors responsible for low tribal literacy rate in the central

belt of India include rampant poverty, and the lack of instructional materials in

tribal languages. Further, the situation cannot be fully salvaged unless school drop-out rate is arrested. Table 5 shows that about 57 per cent tribal children

dropped out of school at the primary school level itself in 1995–99. This figure

for I–X Classes was as high as 83 per cent in that year.

However, when the improvement in tribal socio-economic situation is

compared with that of the non-tribals, it is found that their relative situation has

not changed much over the years. For instance, change in percentage points in

literacy rate of general population (24.35 per cent) and of scheduled castes

(27.14 per cent) has been higher than that of scheduled tribes (21.04 percentage

points) during 1961–1991. The combined share of cultivators and agricultural

labourers among tribal workers was still as high as 79.38 per cent in even 2001 (Table 6) while it was much lower in case of the general population (54.85 per

cent). Similarly, the level of urbanization, which is a very sensitive index of

socio-economic development, has virtually refused to move up in a meaningful

manner among the tribal people. It was 8.29 per cent only in 2001 (as compared

to 7.39 and 6.20 per cent in 1991 and 1989 respectively) which also included a

large incidence of spurious or pseudo-urbanization. On the other hand, the level

of urbanization in case of general population and scheduled castes was 27.82

per cent and 20.18 per cent respectively in 2001.

Table 6. India: Per cent Distribution of Workers by Industrial Category, 2001

Population

Cultivators Agricultural

Labourers

Household

Industry

Other

Services

Total Population 33.85 21.00 3.97 41.17

Tribal Population 51.03 28.35 1.77 18.85

Source: Registrar General and Census Commissioner, India (2005): Scheduled Tribe


Thus, tribal population of the country stands considerably marginalised

in the emerging socio-economic and political scenario of the country. If gradual

and systematic erosion of their language and culture is also taken into

consideration, the obtaining situation of the tribals in India becomes a matter of

real concern. Similarly, large scale deforestation in their areas, widespread and

growing incidence of land alienation among them, huge influx of relatively

well-off and better organized non-tribal people in recent decades have further

worsened the situation for them. They have ”clearly failed to reap the benefits of

regional development,” and most of them remain outside the ”growing urban-

Mehar S. Gill

____________

98

industrial sector, disproportionately outside the system of education” (Weiner,

1978, p. 149). The very ethos of their life is at risk. While the ruling class of the country explains away this situation as the necessary outcome of development

and modernization, the ground situation is not as simple as that.

Since all this has happened in spite of various tribal development programmes involving an expenditure of hundreds of millions of rupees, there is

a need to have a closer look at the basics of tribal policy in India. Every policy

is formulated with certain objectives in mind. Nehru, the first Prime Minister of

free India, had rightly emphasized that tribal people should be allowed to

develop as per their own genius. He was aware that in order to avoid

exploitation of tribal people by unscrupulous people from outside areas, tribal

people must be given ”a measure of protection in their areas” (Nehru, 1955, p.

7). But these views were not reflected in the Constitutional safeguards which

were mainly directed toward their economic and educational development only,

as these were necessary to integrate them into the mainstream of the country. Similarly, other top political leaders as well as different Five Year Plans

documents also keep mentioning about the development of tribal cultures and

improvement of their economic situation. However, only indifferent attention

seems to have been given so far to translate these promises into practice.

CULTURAL POLICY

The answer to this wide gap between promises and practice, as well as

to the growing socio-economic marginalization of tribal people lies in the basic

thrust of tribal policy of the country. The main objective of India's tribal policy is to assimilate these people into numerically preponderant segment of

population which is commonly designated as the 'mainstream' of the country.

Had the main thrust of India's tribal policy been tribal development per se, the present unhappy situation of the tribal people could have been easily avoided.

In other words, the development of various tribes as distinct socio-

cultural communities is not compatible with the political discourse of the country's ruling class which, somehow, has come to hold an erroneous view that

assimilation of different people and cultures into the mainstream is a must for

integration of the country. Accordingly, it stands opposed to the flourishing of

distinct ethnic groups and regional identities and cultures which, it believes,

would cut across the unity of the Country.

No wonder, the obtaining model of development in the country is strongly homogenizing. It is particularly aimed at undermining the regional as

well as tribal cultures and languages in order to facilitate the process of

assimilation of these people into the still not precisely defined 'mainstream'.

A first rule in the cultural policy of a country has to be decentralization

(Girard, 1983, p. 172). which did not happen in a meaningful way in India. This

Mehar S. Gill

____________

99

is, especially true of the tribals of central India. Their cultures have been made

out to be contested cultures, and every effort is made to present these as mere variants of the 'mainstream' culture. Even their history is getting distorted and

marginalized in a systematic manner. Besides, the ever-growing influx of non-

tribal migrants to these areas has proved specially destructive to the tribal way of life (Ahmad, 1985, p. 67). Thus, they are being imposed upon a different

culture, a different history, and a different world-view which would act as a

serious hindrance in their evolving dialogue with their contemporary and also

the future world.

This point deserves further elaboration. White (1991, p. 128) rightly

emphasized that there could be three ways of negotiating difference or

otherness: (a) eroding or dismantling difference through direct or indirect

means; (b) grudging tolerance of difference for the sake of something else; and

(c) welcoming and promoting difference for its own sake. The main thrust of the

obtaining cultural policy of India has been to dismantle and absorb all meaningful difference, and, as far as possible to design the edifice of the

country in terms of a single world-view. But wherever it is found difficult to

destroy difference altogether, it is per force tolerated grudgingly. In the case of

the tribal people, particularly those of central India, the policy aims to absorb

them into the mainstream by applying one method or the other.

ECONOMIC POLICY

The tribal areas of central India have witnessed major developmental activities in the post-Independence period. These include: (a) large scale

development of mining activity; (b) setting up of major industrial plants; (c)

considerable development of means of transport and communications; and (d) big spurt in forest related activities. The simultaneous and rapid development in

all these fields has also resulted in a brisk pace of urbanization in most of these

tribal areas. Consequently, these regions experienced a great demand for skilled and semi-skilled workers, businessmen, contractors, and administrative and

other office workers. Due to the lack of proper education and requisite skills, the

tribal people were not in a position to answer the demand for these various

employment avenues. As a result, there occurred a large inflow of non-tribal

from outside areas. In this way, the tribal people came to be swamped by a large

inflow of non-tribal people who were considerably ahead in education, skills, political resources, entrepreneurship, and money power, etc. The tribal people

were suddenly pitted against a situation which they were least prepared to

negotiate on favourable terms to them. In the wake of implementation of major development projects during

the post-1947 period, the tribal areas have also witnessed considerable

uprooting of tribal people. Though itself a matter of serious concern, which

Mehar S. Gill

____________

100

causes misery and loss of various sorts, uprooting leads to even more adverse

consequences for the tribal people: (a) it works to break up tribal communities and also thins out their concentration in the affected areas; (b) even if most of

them are settled at one place, they do not often come to acquire the same pulse

of life in view of different ecological settings in which they are relocated; (c) they seldom get adequate compensation for the lands and the property left in

their original areas of residence; and (d) uprooting itself works to accelerate

social change which often goes beyond their capacity to absorb. The net effect

of uprooting of tribal people is the dilution of tribal identity, culture, and

ultimately the very flavour of tribal life.

The non-tribal in-migrants with their higher economic and educational

levels and stronger socio-political linkages do not stay limited to new jobs

acquired in the tribal areas. Quite a large number of them indulge in

purchasing and grabbing of tribal lands. Various legislations and other

restrictive measures could not stop growing incidence of alienation of tribal lands due mainly to following factors: (a) loopholes in the tenancy legislation;

(b) slackness in the implementation of restrictive measures; and (c) chronic

poverty, and also a profound sense of honesty among the tribal people at large

(Dubey and Murdia, 1977, p. 199). The problem of land alienation has become

so serious that even the lands restored to tribal people have again been

alienated to the non-tribal (Dubey and Murdia, 1977, p. 208).

In this way, the lack of tribal cultural policy has inflicted injustice on

these people in two other ways also: (a) a development model was imposed on

them which was not only without tribal people's concurrence but also diverged widely from their prevalent world-view; and (b) no precautionary steps seem to

have been deemed necessary to halt, much less reverse, the process of their

socio-economic and political marginalization in a meaningful manner. Any socio-economic development of tiribal people would not be of much use to

them if the obtaining model of development did not cater to the essential

parameters of the tribal way of life.

FOREST POLICY AND TRIBALS

Forests have been a part and parcel of tribal life in India. However,

there are ”no legislative safeguards available to scheduled tribes at present in

relation to forests” (Upadhyay, 1991, p. 342). The Forest Act and Wild Life Protection Act give no recognition to tribals' age-old link with forests.

Similarly, the Forest Conservation Act recognizes only the registered or

recorded rights ”without realising that the use and exploitation of forests by tribals was a traditional activitity not documented as in the case of revenue

land” (Upadhay, 1991, p. 342). It is important to point out that next to the

alienation of land, ”reservation of forests was the greatest single threat to the

Mehar S. Gill

____________

101

prosperity and well-being” of the tribals (Haimendorf, 1979, p. 546).

Similarly, creation of bio-sphere reserves and National Parks, etc. in tribal areas have further added to their difficulties (Prabhu, 1993, p. 481). Lately,

the Government and the planners seem to have become more sensitized to

these issues as revealed by Five Year Plan documents in this regard.

SPATIAL IMPLICATIONS

Various policies and plans lead to production of specifc space that

”in addition to being a means of production is also a means of control, and

hence, domination of power” (Lefebvre, 1991, p. 26). The tribal policy of

India is also amply reflected in specific production of space in the tribal

tracts. One typical example would be enough to vindicate this point. The

linguistic reorganization of the states in India in 1956 and also thereafter

have totally ignored tribal languages, despite the fact that the tribals were in majority in the following three large areas in central India. One of these

areas is located in the west which was divided into four states, i.e.,

Rajasthan, Gujarat, Madhya Pradesh, and Maharashtra. The second one is

located in south which stands subdivided again into four states, namely

Madhya Pradesh, Maharashtra, Andra Pradesh and Orissa. The third large

tract having a majority share of tribal population was bifurcated into the

states of Orissa, West Bengal, Bihar and Madhya Pradesh. Even a cursory

look at the Map 1 showing state boundaries and the areas of concentration of

tribal people in central India reveals that these boundaries have been gerrymandered and were not strictly done on linguistic basis. It is worth

noting that a very heavy proportion of the tribals did not speak the language

of the states which they were allocated to. It would have been better for the purpose of tribal welfare and development if each of these three major tribal

areas would have been included in one state or the other without resorting to

their sub-division. But all this gerrymandering was done with a clear purpose, i.e., to reduce the demographic, cultural, and, hence, political

visibility of the tribals in these areas. Such a visibility and its subsequent

assertion right in the heartland of the country would have been highly

inconvenient for the ruling class's project of cultural homogenization. It was

as late as 1998 that two new states, Jharkhand and Chhattisgarh were carved

out in response to long standing demands of predominantly tribal people in two of the above three respective areas.

SUMMING UP

Tribal people, like any other marginalized group, in India have always

been invisible in Indian history. They have all through been receding back into

Mehar S. Gill

____________

102

mountainous, forested, and other inaccessible and remoter areas under the

pressure of the stronger non-tribal communities. However, their present day

invisibility stems from their virtual inconsequentiality in the power structure of

the country.

Notwithstanding the fact that there has been a perceptible improvement

in economic conditions in the post-1947 period, the present situation of the tribal people, particularly in central India, seems like that of internal

Mehar S. Gill

____________

103

colonialism. Accordingly, they are getting continually impoverished

economically, culturally and politically. If the situation continues as at present,

the day would not be far off when their strength as distinct and sustainable

communities would become a matter of the forgotten past.

REFERENCES

Ahmad, A., Noin, D. and Sharma, H. N. (1997): ”Introduction” in A. Ahmad, Daniel

Noin, and H.N. Sharma, eds., Demographic Transition: The Third World Scenario,

Jaipur, Rawat Publications, pp. 1–12.

Mehar S. Gill

____________

104

Ahmad, A. (1991): ”Regional Development Process and Redistribution of Tribal

Population in Mid-India,” in L.A. Kosinski and K.M. Elahi, eds. Redistribution of

Population in South Asia, Jaipur, Rawat Publications, pp. 65–78.

Dubey, S.N. and Murdia, Ratna (1977): Land Alienation and Restoration in Tribal

Communities in India, Bombay, Himalaya Publishing Company.

Furer-Hamendorf, C. Von (1979): The Gonds of Andhra Pradesh, London, George

Allen and Unwin.

Girard, Augustin (1983): Cultural Development: Experiences and Practices, Paris,

UNESCO.

Lefebvre, Henri (1991): The Production of Space, Oxford, Blackwell.

Nehru, Jawaharlal (1973): ”The Tribal Folk,” The Tribal People of India, New Delhi,

Publication Division, Ministry of Information and Broadcasting, Government of India,

revised edition, pp. 1–7.

Prabhu, Pradip (1993): ”Sustainable Tribal Development,” The Indian Journal of Public

Administration, Special Issue, Vol. 39, No. 3, pp. 479–487.

Upadhay, H.C. (1991): Reservations for Scheduled Castes and Scheduled Tribes, New

Delhi, Anmol Publications.

Weiner, Myron (1978): Sons of the Soils, Delhi, Oxford University Press.

White, Sephen K. (1991): Political Theory and Postmodernism, Cambridge, Cambridge

University Press.

Mehar S. Gill

СИТУАЦИЈА У ПЛЕМЕНСКОМ СТАНОВНИШТВУ ИНДИЈЕ

Резиме

Племенско становништво, као и свака друга маргинализована група,

одувек је било невидљиво у историји Индије. Оно се повлачило у планинске,

шумске и остале неприступачне и удаљене пределе под притиском јачих не-

племенских заједница. Ипак, данашња невидљивост племенског становништва

проистиче из његове виртуелне неважности у структурама моћи земље. Као

резултат, племена слабе економски, културно и политички. Уколико се садашња

ситуација настави, неће далеко бити дан када ће њихова снага као засебних и

одрживих заједница бити ствар заборављене прошлости.


____________

105

УДК 314.117 – 054.57 (497.16) ”2003”


Љубомир Гиговић

ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА ЦРНЕ ГОРЕ

Извод: На основи свеукупних политичких, економских, социјалних и културних

промена у Црној Гори током прошлог и почетком овог века извршена је значајна

трансформација демографских појава и процеса који су определили и савремену

етничку композицију њеног становништва. Становништво Црне Горе сe одликује

високим степеном етничке хетерогености. Овај рад ће се учинити скроман допри-

нос на теоријском и практичном плану у сагледавању етнодемографског развоја

Црне Горе као и квантитативних односа између важнијих етничких заједница,

укључујући ту њихову савремену просторну дисперзију и концентрацију.

Кључне речи: етничка структура, етнички размештај, етнодемографски развој,

Црна Гора

Abstract: Based upon all political, economic, social and cultural changes in

Montenegro during the last century and at beginning of this century, a significant

transformation of demographic phenomenons and processes influencing contemporary

ethnic composition of its population has occurred. A characteristic of Montenegrin

populaton is its high level of ethnic heterogeneousity. This paper will make a small

coutribution by a theoretical and practical analysis of both ethnodemographical

development of Montenegro and quantitative relation between most significant ethnic

communities, including their contemporary geographical dispersion and concentration.

Key words: ethnic structure, ethnic distribution, ethnicdemographical development,

Montenegro

Увод

Република Црна Гора се простире на 13.812 km2 територије на којој је

2003. године живело 620.145 становника. Просечно на 1 km2 живи 44,9 становни-

ка. Различите природне погодности Црне Горе утицали су на њену дифе-

ренцираност у погледу густине и концентрације популације, док су дру-

штвено-историјски фактори као детерминанте демографских процеса определили разлике у њеном етнодемографском развоју. Наглашене вари-

јације у кретању броја припадника неких етничких група у Црној Гори не

могу се објаснити само демографским факторима (природни прираштај и

миграције), већ и врло јаким утицајем других неспецифичних чинилаца


____________

106

што је доводило до ”трагања” за етничким идентитетом (етнички тран-

сфер)1 одређених етничких група, који су тешко мерљиви квантитативним

показатељима.

Етнодемографски развој Црне Горе

у другој половини XX века

Досадашња истраживања етничке динамике становништва Црне Горе

су показала велику етничку промењивост, нарочито у послератним пописним

периодима. Црногорци су се први пут у модерним пописима као посебан на-

род могли изјашњавати 1948, Југословени од 1953, Муслимани као етничка

група од 1971, Бошњаци од 2003. године. Све ово праћено је и значајним ме-

тодолошким разликама између пописа што је условило бројна методолошка ограничења при испитивању ове проблематике. Етнодемографски развој Срба

у Црној Гори, у пописима становништва после Другог светског рата, каракте-

ришу знатне осцилације које нису засноване на демографским трендовима, већ на друштвеним и политичким приликама. Популациона динамика Срба у

појединим међупописним периодима веома варира. Пораст српске популације

забележен је у периоду од 1948–1971. године у којем се број Срба повећао за

близу шест пута. Међутим, услед етатистичког снажења југословенских репу-

блика после Устава из 1974. године,2 у попису из 1981. број Срба у Црној Го-

ри је више него преполовљен. Политичке промене, које су претходиле распа-

ду бивше Југославије, а нарочито најновија политичка догађања у Црној Го-

ри, утицали су да се у раздобљу од 1981–2003. године више него удесетостру-

чи број Срба, што је уз остале факторе довело до опадања пре свега броја Цр-

ногораца и лица која су се изјаснила као Југословени. Популациону динамика Црногораца у Републици Црној Гори ка-

рактерише изразито колебање у пописним периодима после Другог свет-

ског рата. Број црногорског становништва расте од 1948–1981. године (ин-декс 117), међутим истовремено њихово учешће у популацији је смањено

са 90,7 на 68,6%. У периоду од 1981–2003. године становништво црногор-

ске етничке опредељености карактерише перманентно опадање које је на-

рочито изражено у последњој пописној декади када је забележен индекс

раста од 70,3, а њихов удео у укупном становништву је смањен на 43,2%,

што Црногорце по први пут у послератној Црној Гори доводи у положај релативне већине. У целини, у раздобљу од 1948. до 2003. године, црно-

горска популација је бројчано смањена са 342.009 на 267.669 лица (индекс

78,3). Значајно смањење Црногораца последица је како демографско тран- 1 Етнички трансфер се по својим карактеристикама разликује од тзв. националне

мимикрије или националне асимилације

2 Етнички састав становништва Србије и Црне Горе и Срби у СФРЈ, Гео-

графски факултет, Београд, 1993, стр. 220.

Ljubomir Gigović

____________

107

зиционих чиниоца, тако и враћања дела њиховог етничког корпуса срп-

ском етничком идентитету, чиме се знатно оснажио хетерогени тип етнич-ке структуре Републике Црне Горе.

Попис у 1948. години регистровао је у Црној Гори свега 387 ”нео-

предељених муслимана”, а по попису из 1961. 30.665 лица се изјаснило као Муслимани, што није последица демографског развоја. Раст муслиманског

становништва, упоредо са њиховим конституисањем у посебан народ, на-

стављен је и у периоду од 1961–1991. године, када је ова популација у Цр-

ној Гори скоро утростручена. Дејтонско формирање бошњачке нације

1995, као етничке идентификације муслиманског становништва са просто-

ра бивше Југославије, условило је драстично смањење становника етнички

опредељених као Муслимани, тако да је њихов индекс раста у последњем

пописном периоду износио 27,4. На рачун муслиманског етничког корпу-

са, према попису из 2003. године формирана је бошњачка заједница за коју

се етнички определило 48.184 лица, што је за скоро два пута више од броја муслимана забележених у истом попису.

Албанци на геопростору Црне Горе од 1961. до 1991. године беле-

жили су перманентан раст (индекс 158,5). Њихова демографска динамика

у том периоду је била је пре свега последица утицаја демографских факто-

ра (природни прираштај). Међутим, у последњем међупописном периоду,

услед пре свега миграцијске и друштвено-политичке компоненте број Ал-

банаца у Црној Гори је смањен по индексу раста 76,2, што свакако није би-

олошка одлика њиховог етничког корпуса.

Најуравнотеженији демографски развој бележе Хрвати. Уз мање међупописне осцилације њихов број се у целом послератном периоду па

до данас одржао на истој вредности, наиме у односу на 1948, број Хрвата у

Црној Гори је порастао само за 10 лица. ”Етнички трансфер” представља битно обележје етнодемографског

развоја послератне Црне Горе. Приметно је да се знатан део муслиманског

становништва карактерисало овим својством. Тако се 1961. велики део њих изјашњавао као црногорци, што није било карактеристично за пописе

из 1971, 1981. и 1991, док је у 2003. години највећи део њих прихватио бо-

шњачко етничко опредељење. Такође, етничким трансфер карактерише и

део православног становништва Црне Горе које се у првим послератним

пописима и попису из 1981. изјашњавало као Црногорци, а затим се 1971,

1991. и пре свега 2003, у етничком опредељењу, већим делом, враћало срп-ским историјским коренима.

Етнички мозаик Црне Горе по попису 2003. године

Етничка композиција Црне Горе, и поред тога што је реч о малом

простору, доста је разнолика и оптерећена етничким и верским проблеми-


____________

108

ма. На њеној територији поред Црногораца и Срба живи још око 40 етнич-

ких заједница. У складу са међународним препорукама, у попису 2003. го-дине, су осим становништва у земљи, у састав сталног становништва ушли

црногорски грађани чији је рад, односно боравак у иностранству био краћи

од годину дана, као и страни држављани који су у Републици радили или боравили дуже од годину дана. Подаци о националном саставу становни-

штва у попису 2003. године године прикупљени су на основу слободног

изјашњавања становника.

0.4%

7.8%

1.1%

5.0%

4.0%

1.2% 4.3%1.0%

32.0%

43.2%

Црногорци

Срби

Албанци

Бошњаци

Муслимани

Роми

Хрвати

Остали

Неизјашњени

Непознато

Слика 1. – Етничка структура становништва Црне Горе 2003. године

3

У етничком погледу Црну Гору у 2003. години одликује изразито

хетерогена структура становништва бимодалног типа, јер бројчано прео-

влађују две етничке заједнице – Црногорци и Срби, који заједно чине 3/4

целокупног становништва Црне Горе. Према резултатима пописа из 2003. године, поред 267.669 или 43,2% становника који су се определили за цр-

ногорско етничко порекло и 198.414 (32,0%) лица која су се изјаснила да

припадају српском становништву, 26.906 (4,3%) грађана се није национал-

но определила и 1.258 (0,2%) се изјаснило за регионалну припадност. Ме-

ђу припадницима националних мањина бројчано преовлађују Бошњаци са

48.184 (7,8%) припадника, Албанци са 31.163 (5,0%), Муслимани са 24.625

(4,0%), Хрвати са 6.811 (1,1%) и Роми са 2.601 (0,4%) лица.

Просторни размештај етничких група у Црној Гори

по попису 2003. године

Разлике у етнодемографском развитку становништва, друштвено-политички и социо-културни разлози определили су савремени територи-

јални размештај становништва Црне Горе који одликује процес етничке

хеторогизације и просторно-демографске поларизације.

3 Попис становништва, домаћинства и станова у 2003, Републички завод за ста-

тистику, Подгорица, 2004.

Ljubomir Gigović

____________

109

Црногорци су бројчано заступљени у свим општинама Црне Горе.

Представљају апсолутну већину у шест општина (Цетиње 90,7%, Данилов-град 67,8%, Никшић 62,6%, Подгорица 57,0% Мојковац 54,8% и Колашин

50,6%) и релативну већину у три општине (Бар 47,2%, Котор 46,8% и Бу-

два 45,3%). Са друге стране, чине само 1,9% становништва Рожаја, 5,5% становништва Плава и 11,9% популације Улциња, што релативно умањује

њихов дисперзивни територијални размештај. Посматрајући са станови-

шта површина општина, Црногорци чине већину на 7.236 km2 или 52,4%

територије Републике у којима живи укупно 218.888 или 81,8% свих црно-

гораца Републике.

Срби су већински народ у девет општина, од чега у пет чине апсо-

лутну већину (Андријевица 69,6%, Пљевља 60,1%, Плужине 60,5%, Жа-

бљак 50,3% и Херцег Нови 52,9%) и у четири су релативна већина (Шав-

ник 47,4%, Беране 46,5%, Бијело Поље 40,3% и Тиват 35,2%). Најмање су

заступљени у Рожајима са 4,0%, Цетињу са 4,6% и Улцињу са 7,4% оп-штинске популације. Слично као за црногорску тако и за српску популаци-

ју се може речи да се одликује дисперзивним просторним размештајем ко-

јим, са становишта територија општина, већински покрива 5.403 km2 или

39,1% геопростора Црне Горе у којем је настањено 90.495 лица српске на-

ционалности што представља 45,7% свих Срба у Црној Гори.

Бошњаци представљају апсолутну већину у Рожају са 82,1% оп-

штинског становништва, и релативну већину у Плаву са 49,3% популације

општине. Значајније учешће Бошњака је забележено и у општинама Бијело

Поље (где су, по бројности, са 22,6% друга етничка скупина иза Срба), Бе-ранима са 16,1% и Пљевљима са 5,2%. У осталим општинама Црне Горе

бошњачка популација има незнатан удео, док у четири општине није забе-

лежен ни један припадник ове етничке групе (Жабљак, Плужине, Шавник и Андријевица). Јасно је да бошњачка етничка заједница своје демограф-

ско тежиште има у североисточном делу планинске Црне Горе у којем, по-

сматрајући са општинског нивоа, етнички доминирају на 918 km2 или 6,6%

њене територије са 25.437 лица, тј. 52,8% Бошњака у Црној Гори.

Познато је да је процес сазревања бошњачке нације, односно преи-

меновања националног имена Муслимана у Бошњаке политички артикули-

сан у последњој деценији прошлог века. Међутим, део ове етничке зајед-

нице у Црној Гори још није прихватио ову одлуку, већ и даље свој иденти-

тет одређује кроз конфесионалну припадност. Тако, према последњем по-пису 2003. године, у Црној Гори је пописан и знатан број лица која су се

изјаснила као Муслимани. Муслимани своје демографско упориште имају

у општинама Бијело Поље (15,8%), Пљевља (8,1%), Плав (5,7%), Рожаје (6,7%), Беране (6,6%) и Бар (6,4%). У 11 општина имају учешће испод 1%.

Муслиманска, у односу на бошњачку етничку припадност, је јаче израже-

на у већини општина где муслиманска конфесионална група нема значајно


____________

110

учешће у становништву (Никшић, Тиват, Будва, Подгорица, Улцињ, Пље-

вља, Бар). У Беранима и Бијелом Пољу је незнатна предност на страни Бо-шњака и бошњачка етничка идеја, над муслиманском, снажно доминира у

општинама Плав и Рожаје.

Слика 2. – Етничка структура Црне Горе 2003. године по општинама.

Највећи број Албанаца у Црној Гори настањен је у општини Улцињ

где чине 72,1% популације. Тиме Албанци представљају већински народ

на 255 km2 или 1,8% геопростора Црне Горе. Албанци су значајно засту-

пљени и у општинама: Плав (19,7%, где су други по бројности иза Бошња-

Ljubomir Gigović

____________

111

ка), Бар (7,6%), Подгорица (5,5%) и Рожаје (4,4%). Према попису станов-

ништва из 2003. године, Албанци су забележени још у 12 општина Црне Горе, док у четири није пописан ни један припадник ове етничке групе

(Жабљак, Плужине, Шавник и Андријевица).

Од осталих етничких група значајније учешће у оквиру општин-ских популација бележе само Хрвати. Хрвати су 2003. године учествовали

са 19,5% у општини Тивту и са 7,7% у општини Котор. Поред наведених, у

Херцег Новом су присутни са 2,4%, док у осталим општинама чине знатно

испод 1% општинског становништва.

Учешће осталих етничких заједница (Роми, Руси, Словенци,

Египћани, Турци, Македонци, Јевреји и други) на геопростору Црне Горе

у оквиру општинских популација су незнатна, и не прелазе преко 1%.

Захваљујући чињеници да је мање-више сваки попис одраз поли-

тичке климе у којој се спроводи, и да се попис 2003. одвијао под значајним

утицајем државне политике и политичких прилика, одређени број лица се није национално изјаснио или определио. Учешће национално неопреде-

љених, у оквиру општина, се одликује њиховом релативно уједначеном

просторном дистрибуцијом. По процентној заступљености ове категорије

становништва истичу се општине: Котор (9,4%), Херцег Нови (8,3%), Ти-

ват (8,2%), Будва (7,0%), Никшић (6,9%), Жабљак (6,2%) и Плужине

(6,2%). Насупрот њима, општине са мањим уделом национално неопреде-

љених лица су и етнички најхомогеније: Рожаје (0,2%), Плав (0,3%), Ул-

цињ (0,9%) и Цетиње (1,5%).

Анализа етничког размештаја становништва Црне Горе, на нивоу насеља, пружиће нам најрелевантнију слику о етничкој просторној дифе-

ренцијацији Црне Горе.

Просторна дистрибуција српског етничког корпуса на геопростору Црне Горе указује на велики степен његове просторне дисперзије. Српско

становништво насељује укупно 1.013 или 80,6% насеља Црне Горе. Већин-

ска су популација у 543 или 43,2% насеља. Највише таквих насеља налази се на територијама општина: Херцег Нови (сва), Андријевица (23 од 24),

Пљевља (143 од 159), Жабљак (20 од 28), Плужине (32 од 43) и друге. Од

наведених, у 468 (37,3%) насеља Срби чине апсолутну већину. Са друге

стране, у 243 насеља 2003. године није забележен ни један припадник срп-

ске етничке заједнице. Највише таквих насеља је у општинама Цетиње (62

од 94), Улцињ (26 од 39) и Рожаје (14 од 26). Срби већински покривају 6.479 km2 односно 47% геопростора Црне Горе у којем живи 100.355 Срба

(15,5 лица на 1 km2) или ”само” 50,6% српског етничког корпуса Црне Го-

ре. Територијално захватају већинску површину у 11општина Црне Горе, највише у Херцег Новом (100%), Андријевици (99%) и Пљевљима (95%).

По том показатељу су просторно најраспрострањенија етничка заједница

Црне Горе. Међутим, и поред тог показатеља, може се уочити нешто зна


____________

112

чајније изражена концентрација српског становништва у деловима планин-

ске и југозападном делу приморске Црне Горе. Територијални размештај црногорске етничке заједнице, као и срп-

ске, одликује се релативно израженом просторном дисперзијом. Црногор-

ски етнички опредељено становништво настањује 1.093 или 87% насеља Црне Горе. Доминантна су популација у 481 или 38,3% насеља. Највише

таквих насеља налази се на територијама општина: Цетиње (85 од 94), Да-

ниловград (74 од 80), Мојковац (11 од 15) и Никшић (75 од 110). Од наве-

дених, у 417 (33,2%) насеља Црногорци чине апсолутну већину. Насупрот

наведеним, у 163 насеља 2003. године није живео ни један етнички опреде-

љен Црногорац. Највише таквих насеља је у општинама Рожаје (13 од 26),

Улцињ (20 од 39) и Пљевља (25 од 159). Црногорци већински покривају

5.304 km2, односно 38,4% геопростора Црне Горе у коме је апсорбовано

214.012 Црногораца (40,3 становника на 1 km2). Доминантна црногорска

насеља захватају највећи део површине шест општина: највећи део Цетиња (92%), Мојковаца (83%) и Даниловграда (75%). Јасно је да црногорско ста-

новништво, у односу на српско, карактерише већи степен просторне хомо-

генизације. Просторно демографско тежиште црногорски опредељених

становника налази се пре свега у централном делу Републике, на географ-

ском споју планинске и приморске Црне Горе.

Просторна дистрибуција националних мањина у Црној Гори, за

разлику од црногорске, а нарочито српске етничке групе, изражава јасну

просторну концентрацију и хомогенизацију у појединим деловима геопро-

стора Црне Горе. Према попису 2003. године бошњачко становништво је забележено у 206 или 16,4% насеља Црне Горе, док у 1.050 насеља није

било припадника бошњачке етничке заједнице. Представљају доминантну

популацију у 78 или 6,2% насеља. Насеља са већинским бошњачким ста-новништвом простиру се у четири североисточне општине Црне Горе: Ро-

жаје (20 од 26), Плав (12 од 23), Бијело Поље (27 од 98) и Беране (19 од

66). Од наведених, у 68 насеља Бошњаци представљају апсолутну већину. Територијално, чине већински народ на 885 km2 површине, односно 6,4%

геопростора Црне Горе, са 34.143 лица или 70,9% бошњачке заједнице Цр-

не Горе што представља (38,6 лица на 1 km2). Просторно доминирају на

75% територије Рожаја и 44% територије Плава. Оваквом просторном ди-

стрибуцијом бошњаци представљају јако хомогено демографско тежиште

рубних делова североисточне Црне Горе. Муслимани су 2003. године живели у 287 или 22,9% насеља Црне Го-

ре. Имају етничку доминацију у 27 насеља са територије следећих пет оп-

штина: Бар (3 од 83), Беране (4 од 66), Бијело Поље (11 од 98), Пљевља (8 од 159) и Плав (1 од 23). Апсолутну већину чине у 16 насеља док у осталих

11 представљају релативну већину. Муслимани чине доминантну етничку

групу на 197 km2 тј. 1,4% површине Црне Горе. Међутим, за разлику од

Ljubomir Gigović

____________

113

бошњачке етничке заједнице, муслимани немају јасно изражено демограф-

ско тежиште већ се одликују великом просторном дисперзијом што је пре свега резултат њиховог трагања за својим националним идентитетом.

У 193 насеља (15,4%) Црне Горе, 2003. године су пописани припадни-

ци албанске етничке заједнице. Од тог броја, у 93 насеља албанци предста-вљају апсолутну и у једном насељу чине релативну већину. Општине са

доминантним албанским живљем у оквиру насеља јесу Улцињ (34 од 39),

Бар (14 од 83), Плав (4 од 23), Подгорица (38 од 143) и Рожаје (3 од 26). Са

својих 93 већинска насеља Албанци етнички доминирају над 769 km2, од-

носно 5,6% територије Црне Горе. Албанска просторна концентрација у

Црној Гори је јасно изражена у њеним приграничним деловима према Ал-

банији, тако да је у већинским албанским насељима апсорбовано 26.604

или 85,4% етничког албанског корпуса Црне Горе. Највеће демографско

тежиште Албанци имају у општини Улцињ где територијално већински

покривају 88% њене територије На основу наведеног, Албанци са терито-ријалног становништва представљају најхомогенију етничку групу у окви-

ру својих административно територијалних целина.

Хрвати су национална мањина која има своје припаднике у 194

(15,4%) насеља Црне Горе. Већински су заступљени у четири насеља оп-

штине Тиват (од којих само у насељу Богдашићи представљају апсолутну

већину) и једном насељу општине Котор. Хрвати су већинска популација

на 15 km2 геопростора на којем живи само 468 или 6,9% хрватске етничке

заједнице у Црној Гори. На основу тога може се закључити да хрватску на-

ционалну мањину у Црној Гори карактерише просторна дисперзивност са нешто наглашенијом концентрацијом у подручју Бококоторског залива.

Ромска етничка заједница је према попису из 2003. године забележила

већински удео у оквиру неког од 1.256 насеља Црне Горе. Роми предста-вљају апсолутну већину на 10 km2 површине која припада насељу Забрђе

са територије општине Цетиње у коме чине 74% популације насеља. Поред

овог, ромска етничка заједница има своје припаднике у још 43 насеља гео-простора Црне Горе. Роми су популација позната по свом номадском ка-

рактеру и великој просторној дисперзији па тако и на простору Црне Горе

нема јасно одређене просторне идентификације ове етничке групе. И на

крају, треба истаћи да у Црној Гори према попису 2003. године у 28 насе-

ља на 153 km2 површине није забележено ни једно лице.

Закључак

Црна Гора представља регион који се карактерише хетерогеним ет-ничким саставом становништва. Мултиетничност, мултиконфесионалност

и мултикултуралност последица је не само њеног географског положаја

већ и различитог демографског развитка, миграција, социо-економских и


____________

114

посебно политичких фактора. Tрансформацију етничког састава становни-

штва Црне Горе, у другој половини XX века, прати тренд смањивања нај-бројније етничке групе на овом простору – Црногораца, на рачун пораста

српски опредељеног становништва. Према последњем попису из 2003. го-

дине у Црној Гори живи 620.145 становника. Од тога су већински народи са 43,2% Црногорци и са 32% Срби. Једну четвртину чине припадници на-

ционалних мањина. Најзначајније националне мањине у Црној Гори пред-

стављају Бошњаци (7,8%), етнички Албанци (5,0), Муслимани (4,0%), Хр-

вати (1,1% ) и други. Савремени географски распоред етничких заједница

у Црној Гори одликује се областима у којима поједине етничке групе има-

ју већинску доминацију, као и крајева у којем су знатније измешани. Дис-

перзивним просторним размештајем карактеришу се пре свега Срби и Цр-

ногорци. Срби представљају просторно најраспрострањенију етничку за-

једницу, која већински доминира на 47% геопростора, док Црногорци

представљају већину на 38,4% Црне Горе. Супротно њима, висок степен етничке хомогености имају Бошњаци који су концентрисани на 6,4% тери-

торије североисточне и нарочито Албанци на 5,6% источне и југоисточне

Црне Горе која се граничи са Албанијом.

Ljubomir Gigović

ETHNIC COMPOSITION OF THE POPULATION OF MONTENEGRO

Summary

Montenegro is region characterised by ethnically heterogeneous population. Its

multiethnic, multiconfessional and multicultural structure is a consequence of both its

geographical position and its different demographical development, migrations, socio-

economic and, especially, political factors. Post war transformation of ethnic structure

of Montenegrin population is firstly, followed by a downward trend in the number of

people the largest ethnic group in the region - the Montenegrins, and there is an upward

trend of people declaring Serbian. According to the last census in 2003. Montenegrin

population is 620.145. Montenegrins, which make up 43,2% and Serbs which constitute

32% are majority groups. National minorities account for a quarter of population. The

most significant national minorities are Bosniaks (7,8%), ethnic Albanians (5,0%),

Muslims (4,0%), Croats (1,1%) and others. Contemporary geographical distribution of

ethnic groups in Montenegro is characterised by regions predominated by certain ethnic

groups and by regions which are more heterogeneous. Dispersive geographical

distribution is mostly characteristic of Serbs and Montenegrins. Serbs, dominating the

region with 47% and Montenegrins are a majority on 38,7% of the total territory of

Montenego. In contrast, Bosniaks are ethnically homogeneus on 6,3% of territory in

north-eastern Montenegro, and Albanians on 5,4% of territory is southeastern

Montenegro near the border with Albania.


____________

115

УДК Прегледни чланак Review article Tijana Živanović Dejan ðorñevic GESTION DES VILLES EN CRISE – BELGRADE DANS LES ANNÉES

1990 ÉTUDE DÉMOGRAPHIQUE, SOCIAL ET ÉCONOMIQUE -

Extrait: Cette étude expose les problèmes majeurs dans le fonctionnement de la ville au cours de la dernière décennie de 20e siècle, et ce, afin de faire un diagnostique de la situation, mais également pour montrer qu’il est important de s'intéresser aux villes dans les régions en conflits et notamment à leur gestion, les habitants étant les principales victimes des dysfonctionnements. Pour éviter que cette étude soit seulement descriptive, nous tenterons aussi de souligner quelques models de ”survie” ainsi que quelques réflections sur l’avenir. Mots cléfs: habitants, crise, vie, fonctionnement, Belgrade Извод: Ова кратка студија приказује најважније проблеме функционисања града Београда у последњој деценији XX века. Након дијагнозе стања апострофирана је важност проучавања градова у регионима конфликта, посебно када се ради о пита-њима управљања градом и становништва које је увек примарна жртва сваке дис-функције у том управљању. Да би се избегла дескриптивност студије, она је допу-њена како анализом неких ”модалитета преживљавања”, тако и неколиким ре-флексијама будућности. Кључне речи: становништво, криза, живљење, функционисање, Београд

Introduction La ville de Belgrade occupe aujourd'hui un territoire égal à 3224 km2, soit 322.200 ha dont 70% sont des terres cultivables; la superficie du noyau urbain est de 35.956 ha. Elle est constituée de 157 établissements situés dans 16 communes de taille très différente (de part leur superficie, le nombre d'habitants et la densité de la population). Parmi ces communes, les trois du centre ville (Stari Grad, Savski Venac et Vracar) sont les plus urbanisées et ne disposent pas de sol destiné à la production agricole. Selon le dernier recensement mené en 2002, la population de Belgrade était de 1.576.124 habitants. Parmi les dix-sept communes, dix sont des communes urbaines (Savski Venac, Stari Grad, Vracar, Vozdovac, Zvezdara, Rakovica, Cukarica, Zemun, Nouveau Belgrade et Palilula), les sept autres périurbaines (Obrenovac, Lazarevac, Barajevo, Sopot,

Тијана Живановић, Дејан Ђорђевић

____________

116

Mladenovac, Grocka et Surcin). La densité de la population est de 488,9 habitants/km2 pour l’ensemble de la ville, mais elle est beaucoup plus élevée dans les communes urbaines, notamment celles du centre ville où la superficie est la plus réduite (19.462 habitants/km2 dans la commune de Vracar, mais seulement 75,2 habitants/km2 dans la commune périurbaine de Sopot). Pour comprendre la problématique de gestion de la ville de Belgrade il faut prendre en compte aussi les spécificités de son espace. La position géographique, qu'on trouve aujourd'hui très intéressant de valoriser, a très tôt défini la fonction principale de la ville: une place militaire stratégique pendant des siècles. Du fait de cet héritage historique et à cause de l'absence d'une bonne politique urbaine pendant le dernier siècle, Belgrade n'a pas, par exemple, encore complètement ”descendu” aux bords de ses deux rivières. Mais à part cette caractéristique, qui répond peut-être aussi à une certaine motivation esthétique, ce qui distingue Belgrade de bon nombre de capitales européennes, c’est aussi qu’elle a souvent souffert, et souffre encore, des périodes de destruction et de perturbation du cadre de vie de ses habitants. L'urbanisme et l'aménagement du territoire à Belgrade et en Yougoslavie s'inscrivent largement dans le contexte politique qui, en règle générale, définit les tendances économiques, sociales, urbaines, etc. Pendant les 170 dernières années, Belgrade a vécu plusieurs systèmes politiques assez contrastés qui ont largement déterminé ses cycles de développements et de détériorations. Après le retrait de l'Empire ottoman en 1815, Belgrade devient la capitale de la Principauté de Serbie, puis, grâce au coup d’état de 1903, capitale du Royaume de Serbie. En 1918, après la Première guerre mondiale, Belgrade est la capitale du Royaume des Serbes, des Croates et de Slovènes (en 1929 renommé Royaume de Yougoslavie), et après le Seconde guerre mondiale elle est la capitale de la République Populaire de Yougoslavie (qui devient peu après la République Fédéral Socialiste de Yougoslavie). En 28 mars 1992 elle est devenue la capitale de la ”troisième” Yougoslavie (République Fédérale de Yougoslavie) dont le système politique n'était autre qu'une dictature. Après la chute du régime de Slobodan Milosevic en octobre 2000, la Yougoslavie et sa capitale Belgrade entrent dans une nouvelle phase politique pas encore définie. Quant aux questions d'urbanisme et de gestion de la ville, tous les systèmes politiques ont, quand même, trois points communs: l’incontrôlable croissance démographique, le développement anarchique de la superficie construite et la mauvaise politique urbaine. En mettant l'accent sur les difficultés de la vie quotidienne à Belgrade nous ressentons un certain sentiment de culpabilité pour n'avoir pas traité de ses aspects positifs. Malgré ses souffrances, Belgrade n'a jamais perdu sa vivacité, son esprit, son charme. Car ce sont aussi ses espaces verts, ses rues, ses plages, ses sites sauvages et cachés, son Université, ses théâtres, ses cafés et surtout les Belgradois qui sont l’âme toujours vivante de la ville.

Tijana Živanović, Dejan ðorñević

____________

117

Belgrade, capitale de la ”troisième” Yougoslavie

Pendant la période 1945–1990 Belgrade a vécu la plus grande croissance démographique dans son histoire. Cette croissance était surtout mécanique (migrations) et dans une grande mesure spontanée mais la superconcentartion de la population ne correspondait pas à la croissance économique, notamment la croissance industrielle. Pendant tout cette période et surtout à sa fin, le chômage, l'accès aux logements, l'infrastructure et les transports en commun étaient les problèmes les plus importants de la vie quotidienne à Belgrade. Ils étaient aussi plus importants à Belgrade que dans d'autres capitales des républiques yougoslaves – Ljubljana et Zagreb. De même pour le PNB et les salaires qui, entre 1977 et 1984, à Belgrade étaient en baisse et au-dessous des taux moyens de Yougoslavie et de Serbie, au-dessous des taux de Zagreb et Ljubljana. Jusqu’en 1999 Belgrade n’a pas directement connu, mais elle a indirectement beaucoup souffert à cause des conflits en cours dans les autres régions de l’ex-Yougoslavie. Pendant cette période, la mauvaise situation économique et l’intérêt collectif subordonné à l'intérêt privé furent les principales causes de détérioration de son cadre de vie. On assiste ainsi à une ségrégation sociale très importante, à un dysfonctionnement des services urbains, à la désobéissance et au mépris de la loi, etc. Dès fois il est même difficile de faire distinction entre les causes et les conséquences.

La population

Le dernier recensement précédant les guerres date de 1991. La situation démographique a connu beaucoup de changement depuis et, notamment, à Belgrade. L'arrivée des réfugiés, la fuite des cerveaux, la diminution du taux de croissance à cause des difficiles conditions de vie ont perturbé l'évolution démographique naturelle de la métropole qui, malgré les difficultés, a déjà connu les tendances modernes telles que, par exemple, la déconcentration urbaine. Il ne s'agit pas seulement du changement des caractéristiques quantitatives de la population de Belgrade mais aussi qualitatives dont il est toujours difficile de mesurer les changements culturels et sociaux. Dans une situation caractérisée par le manque de moyens d'investigation et par la prégnance d'enjeux politiques très importants, l'analyse de la population belgradoise s'appuie plutôt sur les expériences des professionnels dans les différents domaines, puis les expériences personnelles d'habitants et quelques études sociologiques. Les statistiques officielles nous donnent aussi quelques informations importantes que, même s'il faut les prendre avec une certaine réserve, peuvent nous emmener à des conclusions intéressantes.


____________

118

Dans les périodes entre les recensements, l'Institut de statistiques est amené à faire les estimations annuelles à l'aide des taux consolidés des périodes précédantes et grâce aux informations obtenues auprès des établissements publics et privés (les mairies, les services publiques, les hôpitaux, les entreprises etc.). Pour la période 1991–1998 les estimations pour la taille de la population de Belgrade étaient les suivants: Tableau 1. La population de Belgrade dqns la période 1991–1998

La commune 1991 1995 1996 1997 1998 Les communes urbaines

Stari grad Savski Venac Vracar N. Belgrade Palilula Zemun Zvezdara Vozdovac Cukarica Rakovica

70.791 47.682 69.680 224.424 156.587 181.692 140.483 161.376 154.632 97.752

68.300 46.700 67.800 234.200 157.400 181.100 140.500 160.000 160.700 99.200

67.800 46.300 67.300 234.200 157.300 181.100 140.400 158.900 161.000 99.400

67.300 46.100 66.700 234.000 157.200 181.100 140.300 159.400 161.100 99.600

66.700 45.800 66.200 233.800 156.900 181.100 140.000 158.800 161.200 99.600

Les communes périurbaines Obrenovac Lazarevac Mladenovac Barajevo Grocka Sopot

70.324 58.882 56.389 21.647 69.448 20.527

71.000 60.000 56.800 22.000 71.600 20.200

71.000 60.100 56.700 21.900 71.700 20.100

70.800 60.100 56.500 21.900 71.800 19.900

70.800 60.000 56.300 21.700 71.800 19.800

Belgrade 1.602.226 1.617.500 1.616.100 1.613.800 1.610.500

A partir de données présentées dans le tableau nous pouvons voir que le nombre d'habitants a très peu évolué. Dans la plupart des communes urbaines il a diminué, seuls le Nouveau Belgrade, Palilula, Cukarica et Rakovica ont connu une légère augmentation de la population. Le taux de croissance a aussi diminué dans les communes périurbaines. Cette situation est encore plus étonnante si l'on prend en compte un nombre important de réfugiés arrivés à Belgrade, dont le nombre, jusqu'au fin 1998, s'élève à 233.646. La présence des réfugiés varie selon la commune d'accueil et l'on peut constater que la majorité d'entre eux fut accueillis dans les communes urbaines. Les premiers réfugiés commencent à venir à partir de 01/05/91, la date correspondant au début de la guerre en Croatie. Depuis, on a connu plusieurs vagues de réfugiés, en fonction des opérations militaires dans les régions en guerre. L'arrivée la plus massive fut celle de 500.000 Serbes de la région de Kninska krajina


____________

119

en Croatie le 01 août 1995, après la perte définitive de cette région par l'armée yougoslave. La plupart de réfugiés fut logée chez leurs proches (famille élargie ou amis). Mais beaucoup le furent également dans des abris provisoires (camps, gymnases ou autres établissements de moindre importance) dans les environs de la ville. La majorité des réfugiés est constituée de femmes. Quant à l'âge, la population la plus présente et la population active (28–64 ans). Si l'on compare la population de Belgrade en 1991, auquel on ajoute le nombre de réfugiés arrivés jusqu'à fin 1998, avec l'estimation du nombre d'habitants pour l'année 1998 (le tableau numéro 11), on est amené à constater un décalage entre la population à attendre et la situation réelle: Tableau 2. Décalage entre le nombre d'habitants attendus et la réalité

La commune

Le nombre d'habitants

en 1991

Le nombre de réfugies dans la

période 01/05/1991- 13/12/1995

Le nombre d'habitants (1991) et

de réfugiés ensemble

Le nombre d'habitants

en 1998 (estimés)

Différence 1998 –

1991 absolu %

Stari grad Savski Venac Vracar N. Belgrade Palilula Zemun Zvezdara Vozdovac Cukarica Rakovica Obrenovac Lazarevac Mladenovac Barajevo Grocka Sopot

73.767 47.682 69.680 224.424 156.587 181.692 140.483 161.376 154.632 97.752 70.234 58.882 56.389 21.647 69.448 20.527

3.614 9.067 10.014 46.957 21.147 34.521 20.116 15.693 25.600 14.783 7.244 4.268 2.377 5.101 11.241 1.903

77.381 56.749 79.694 271.381 177.734 216.213 160.599 177.069 180.232 112.535 77.478 63.150 58.766 26.748 80.689 22.430

66.700 45.800 66.200 233.800 156.900 181.100 140.000 158.800 161.200 99.600 70.800 60.000 56.300 21.700 71.800 19.800

-7.067 -1.882 -3.480 9.376 313 -592 -483 -2.576 6.568 1.848 566 1.118 -89 53

2.352 -727

(-)9,6 (-)3,9 (-)5,0 (+)4,2 (+)0,2 (-)0,3 (-)0,3 (-)1,6 (+)4,2 (+)1,9 (+)0,8 (+)1,9 (+)0,2 (+)0,2 (+)3,5 (-)3,5

Belgrade 1.602.226 233.646 1.835.872 1.610.500 8.274 (+)0,5

Source: Les communes en Serbie en 1999, l'Institut de statistiques de la République de Serbie, Belgrade, 1999

Le tableau proposé est assez simplifié et ne prend pas en compte la croissance naturelle de la population, mais il sert à découvrir un phénomène caractéristique lors des situations de conflit et/ou de crises économiques et sociales, celui de l'émigration. Il s'agit notamment d'une fuite de cerveaux très importante, dont les estimations pour Belgrade sont de l'ordre de 300.000 personnes. La majorité des émigrants est constituée de jeunes diplômés qui partent vers les pays développés ouverts à l'immigration qualifiée (Canada, Australie, Nouvelle-


____________

120

Zélande) et de préférence anglophone, l'anglais étant la principale langue étrangère apprise à Belgrade. La plupart des jeunes part des communes urbaines et notamment de celles du centre ville où le niveau d'instruction est le plus élevé. La croissance naturelle joue, elle aussi, un rôle très important pour expliquer la diminution de la population. A l'exception des communes périurbaines de Rakovica et de Grocka, pendant la dernière décennie la croissance naturelle se caractérise par un taux négatif de croissance. Même si à la fin des années 1980 c'était déjà la tendance dans les communes du centre ville, dans les années 1991 ce phénomène devient la caractéristique commune pour l'ensemble de la ville (sauf les deux communes déjà évoquées). Les causes d'une telle situation doivent être chercher dans les conditions difficiles de vie qui, non seulement rendent difficile la décision de construire ou d'élargir une famille, mais aussi, contribuent au taux élevé de mortalité (mauvais alimentation, pauvreté, mauvais traitements médicaux, etc.). Un des phénomènes le plus inquiétant, quand même, est le taux de mortalité infantile, qui dans les communes les mieux équipés (commune de Savski Venac) s'élève à 30,3 infants morts pour 1000 nouveau-nés (dans les pays industrialisés ce taux ne dépasse pas 7 infanys morts pour mille nouveau-nés)! Tableau 3. La croissance naturelle à Belgrade en 1998

Nés (vivants)

Morts La croissance naturelle

Infants morts

Commune nombre

pour 1000 habitants

nombre

Pour 1000 habitants

Nombre

pour 1000 habitants

Nombre

pour 1000 nés

vivants Stari grad Savski Ven. Vracar N. Belgrade Palilula Zemun Zvezdara Vozdovac Cukarica Rakovica Obrenovac Lazarevac Mladenovac Barajevo Grocka Sopot

511 429 491 1884 1490 1923 1289 1403 1550 986 762 630 484 224 732 199

7.7 9.4 7.4 8.1 9.5 10.6 9.2 8.8 9.6 9.9 10.8 10.5 8.6 10.3 10.2 10.1

1097 716 1055 2225 1807 1969 1574 1916 1625 938 894 699 687 352 655 324

16.4 15.6 15.9 9.5 11.5 10.9 11.2 12.1 10.1 9.4 12.6 11.7 12.2 16.2 9.1 16.4

-586 -287 -564 -341 -315 46 -285 -513 -75 48 -132 -69 -203 -128 77 -125

-8.8 -6.3 -8.5 -1.5 -2.0 -0.3 -2.0 -3.2 -0.5 0.5 -1.9 -1.2 -3.6 -5.9 1.1 -6.3

6 13 8 25 24 20 13 24 15 5 11 5 4 2 3 4

11.7 30.3 16.3 13.3 16.1 10.4 10.1 17.1 9.7 5.1 14.4 7.9 8.3 8.9 4.1 20.1

Belgrade 14987 9.3 18533 11.5 -3546 -2.2 182 12.1

Source: Les communes en Serbie en 1999, l'Institut de la statistique de la République de Serbie, Belgrade, 1999


____________

121

Contrairement à la période précédante, les circonstances sociales et économiques évoquées, et leurs conséquences, ont presque fait disparaître le phénomène d'immigration rurale où provenant d'autres villes de Serbie.

La situation économique

Le découpage de l'ex-Yougoslavie a rompu le système économique dans toutes les anciennes républiques yougoslaves sauf la Slovénie qui avait tourné son économie vers l'Occident bien avant de quitter la fédération. En troisième Yougoslavie, cette rupture s'aggrave aussi du fait de l'isolation internationale imposée à cause, d'une part, de la participation du pays aux guerres en Croatie et Bosnie-Herzégovine, d'autre part, après la guerre au Kosovo et les bombardements. Déjà au début des années 1990, l'économie de la nouvelle Yougoslavie, et de Belgrade bien entendu, est marquée par une lacune des moyens matériels et financières, résultat de l'absence d'échanges économiques avec l'extérieur et d'investissements militaires très importants. Une telle situation a aussi contribué à la baisse du pouvoir d'achat de la population et à une banqueroute rapide provoquant la perte de l'argent épargné pour un grand nombre de Yougoslaves. Pour remplir les caisses vides, et sans se préoccuper des intérêts de la population, le régime a fait adopter la loi de privatisation, donnant lieu ainsi à une économie de marché maladroite, dont le bénéficiaire principal fut le régime lui-même. Avec l'arrivée des premières sanctions internationales au début de l'année 1993, presqu'un tiers des salariés se retrouve en ”congé forcé” (”prinudni odmor”) de duré indéterminé dont la seule différence avec le chômage est la possibilité de reprendre le travail quand la situation s'améliore. Pendant plusieurs mois le salaire moyen cette année-là était de 0,8 Euros et la retraite de 0,5 Euros le taux d'inflation approchait une milliard pour cent. En même temps, les réserves nationales en produits alimentaires et en énergie se vident, ce qui fut le signal définitif que la sécurité des citoyens n'était plus la priorité de l'Etat. A partir de ce moment les habitants furent obligés de chercher d'autres moyens d'existence, notamment de manière informelle. L'économie informelle s'est développée à Belgrade à partir de la revente de produits alimentaires, d'essence et de cigarettes importées des pays voisins: la Hongrie, la Roumanie, la Macédoine et la Bulgarie. Contrairement à la période précédante, où l'économie informelle était très peu présente, le profil des nouveaux ”commerçants est très diversifié – des analphabètes aux docteurs en sciences. Pour la plupart des belgradois, le passage à ce type d'activité était la seule solution afin d'assurer le minimum vital pour eux et leur famille. D'un autre côté, l'Etat a pris une position de laisser-faire vis-à-vis de l'économie informelle afin d'éviter la rébellion des citoyens. Fruit des besoins des habitants,


____________

122

d'une part, et de l'ignorance de l'Etat de l'autre, l'économie informelle a connu un développement rapide et une diversification de l'offre; en plus des produits basiques, il ont étaient vendus les vêtements, les outils, les produits ménagers, les meubles, le matériel hi-fi, etc. De manière plus ou moins organisée, les activités informelles ont pris leur place dans l'espace belgradois, notamment là où le flux de passagers est fort. Nous pouvions même définir quelques axes et espaces publics où se concentraient ces activités: le long du boulevard de la Révolution (aujourd'hui Boulevard du Roi Alexandre I), rue Knez Mihailova, au Marché aux puces à Nouveau Belgrade. Lieux publics auxquels il faut aussi ajouter certains équipements appartenant à des particuliers, telles que les comptoirs et les kiosques. A la fin des années 1990 l'économie informelle était presque institutionnalisée, faisant une part très importante de la vie quotidienne des belgradois. De même qu'il laissait les habitants se débrouiller par eux-mêmes grâce au marché noir, l'Etat a pris le contrôle des entreprises publiques, dont les plus grandes commencent, elles aussi, à pratiquer l'économie informelle. Dans ce cas là, il ne s'agit pas seulement ”d'économie de subsistance” et d'importation illégale de produits étrangers, mais également de construction de véritables réseaux mafieux organisant les trafics d'essence et d'armes. Le phénomène du requête contre les petits commerçants était aussi très présent. L'enrichissement des individus faisant partie de la chaîne a contribué à l'approfondissement de la ségrégation sociale déjà importante. Pour illustrer la situation économique de l'époque, nous proposons de lire les deux tableaux suivants: Tableau 4. Produit intérieur brut en RF de Yougoslavie pour la période 1990–1995

Produit intérieur brut en US $ L'année Total (en millions) Par habitant 1990 1991 1992 1993 1994 1995

26.590 24.660 18.140 13.340 14.570 15.910

2.530 2.370 1.740 1.270 1.390 1.510

Source: Siniša TRKULJA: Le centre commercial ”Piramida” à Belgrade, dossier de licence en aménagement commercial, Université Paris 1 – Sorbonne

Il faut ajouter que, à cause du taux d'inflation très élevé depuis 1993, le Dinar, la monnaie yougoslave, fut largement remplacé par le Deutsche Mark. L'Etat a mis du temps à reconnaître l'inflation réelle, laissant la même valeur au dinar pendant longtemps. Ainsi, comme les banques ne disposaient pas de devises,


____________

123

Tableau 5. Le niveau de développement des communes de Belgrade en 1998 au sein de

la Serbie (avec les provinces de Voïvodine et du Kosovo, ce qui fait 189 communes au

total)

PIB per capita Les employés pour

1000 habitants Le flux d'achat per

capita

La commune

Serbie=100 rang Serbie=100 rang Serbie=100 Rang

Stari grad Savski Venac Vracar

N. Belgrade Palilula Zemun Zvezdara Vozdovac Cukarica Rakovica Obrenovac Lazarevac Mladenovac Barajevo Grocka Sopot

574,5 559,7 325,6

188,1 186,1 130,5 85,2 118,1 89,7 49,7 97,6 279,2 95,4 54,6 78,5 92,1

1 2 3

12 13 35 103 49 92 154 76 4

81 141 115 88

520,6 723,8 200,2

106,1 164,9 125,5 111,2 78,0 81,5 71,3 88,4 173,5 104,6 66,1 47,5 93,9

2 1 3

63 8

35 54 116 114 124 103 6 69 134 152 93

555,1 412,4 256,3

414,5 120,4 152,5 151,0 123,2 153,2 83,1 69,9 96,7 94,8 87,9 44,2 65,3

1 2 3

5 16 9 10 14 8 49 71 36 38 41 129 82

Source: Les communes en Serbie en 1999, l'Institut de statistiques de la République de Serbie, Belgrade, 1999

elles ne pouvaient donc effectuer que leur rachat selon un cours très inconvénient favorisant ainsi un échange informel dans les rues de Belgrade.

La situation sociale

Fruit de la mauvaise situation économique, les années 1990 se caractérisent surtout par une ségrégation sociale accélérée et très importante. Tout niveau d'instruction confondu et quelque soit le poste occupé, en 1994, 90% de la population vie au-dessous du seuil de pauvreté. Les classes moyennes disparaissent, ne subsiste alors qu'un petit nombre de nouveaux riches profitant largement d’une classe pauvre très importante. Une telle situation peut s'expliquer, par un taux de chômage très important, dont les statistiques officielles rendent compte. Sur les trois années retenues, le nombre de salariés était le suivant:


____________

124

L'année Nombre de salariés 1991 1993 1998

711.699 499.112 438.256

Mais en 1998 il y avait 102.817 chômeurs déclarés (61% déclarés pour la première foi). Du fait de l'héritage du système précédant, les secteurs de la santé, de l'éducation, de la culture, etc., sont propriété d'Etat. Ils ont tous connu une très importante dégradation à tous les niveaux: manque d'outils, de matériaux, de moyens financiers, déficit en approvisionnement énergétique. Dans les hôpitaux cette situation critique se manifeste par le manque de médicaments, mais aussi d'outils de base comme les draps, le coton, les aiguilles, les matériels pour la stérilisation et l'entretien... Le système éducatif a aussi connu les mêmes difficultés auxquelles se sont ajoutées la baisse des critères pour l'inscription dans les institutions scolaires et le taux de réussite de fin d'année, provoquant une situation contradictoire: d'une part, le nombre d'étudiants augmente; d'autre part, la capacité d'accueil des établissements n'est pas même suffisante pour le nombre d'étudiants de la période précédante! Les institutions culturelles, elle aussi, fonctionnent dans des conditions difficiles; en plus de moyens insuffisants elles ont aussi été marginalisées, la culture n'étant pas la priorité en cette période de crise. Les difficultés décrites ont également provoqué une crise de confiance très importante. Les salaires irréguliers, les difficiles conditions de travail et la crise totale de la société ont complètement démotivé aussi bien les professionnels que les usagers des services publics. Le secteur privé en création est toujours très cher et très limité en capacité, il ne peut d'ailleurs pas remplacer le secteur public. Seul le milieu culturel a réussi, quand même, à faire face et à s'adapter à la nouvelle réalité en faisant souvent appel au bénévolat ou en s'accommodant de très faibles rémunérations.

Les logements

Dans les années 1990, le secteur du logement a vécu beaucoup de changements et notamment le changement du statut de la propriété. La privatisation maladroite en cours et les faibles budgets de l'Etat et des entreprises ont créé une situation ambiguë. Le passage de la plupart des logements publics vers le secteur privé, en offrant à leurs locataires de les acheter pour un prix beaucoup plus bas que leur valeur réelle (par exemple, 38 Euros pour un mètre carré) et selon des critères indéfinis a, bien entendu, ouvert la porte à de nombreuses spéculations foncières, qui permirent à des fonctionnaires du régime de racheter des grandes villas et d'entretenir le clientélisme sur le marché du logement. Toutefois, ce processus a permis à de nombreux locataires de devenir propriétaires et de se présenter ainsi sur le marché.


____________

125

Le rachat des logements a joué un rôle très important au cours de la dernière décennie, car, comme l'économie parallèle, cela a permis à certains belgradois de survivre, en louant le logement qu'ils avaient acquis, en le vendant ou en l'échangeant contre un autre. Même si ce sont des démarches tout à fait naturelles, légitimes, il faut tenir compte du fait qu'à Belgrade elles se faisaient hors du cadre législatif. L'absence d'un système juridique efficace et d'une bonne politique des impôts ont, quand même, quelques avantages dans le cas yougoslave. S'ils avaient été obligés de payer les impôts, les bailleurs auraient été obligés d'augmenter les loyers et de perdre ainsi un bon nombre de locataires n'ayant pas les moyens de s'adapter à de nouveaux prix; ou alors, ils auraient dû accepter de recevoir moins, ce qui aurait pu mettre en jeu leur propre existence. De plus, si le système des impôts avait été plus rigoureux, l'argent aurait fini dans les poches du régime. C'est difficile de croire que le pouvoir politique de l'époque ne s'est pas rendu compte de cette opportunité; il a dû, donc, décider de fermer les yeux pour les même raisons que dans le cas de l'économie informelle, c'est-à-dire afin de maintenir la paix sociale. Quant aux baux, ils ne sont pas déclarés auprès du Service des impôts. Le loyer varie surtout selon la localité mais aussi selon le confort. Les loyers les plus chers sont dans le centre ville. Si on les compare avec la valeur réelle ou avec les loyers dans les autres métropoles, ils sont assez bas – pour un studio dans le centre ville, par exemple, il faut compter sur environ 120 Euros par mois. Mais comme le salaire moyen était inférieur à 800 Euros, ces loyers restaient très chers pour les belgradois. En résumé, nous avons donc des bailleurs qui essayent de s'en sortir et des locataires qui ont une possibilité d'accéder au logement mais qui très souvent ont du mal à payer le loyer. La valeur moyenne du mètre carré à Belgrade est de 600 Euros environ. La vente et l'échange des logements passent par le Service des impôts, mais, pour éviter les taxes prescrites selon la valeur des biens, très souvent le montant des transactions déclarées est inférieur à son montant réel. La transaction directe se fait en espèce et en Deutsche Mark, plus rarement en dollars ou en Francs suisses. Par contre, dans les contrats officiels les actes figurent en Dinars. Ceci est important pour comprendre que, en fonction du taux d'inflation, les taxes et les charges liées au transfère des biens peuvent apparaître inférieures lors de l'achat à ce qu'elles étaient au moment de la signature du contrat. Outre les aspects législatifs, un autre phénomène émerge des affaires de vente et d'échange: le nombre de citoyens appauvris vendant leurs biens pour accéder à des logements moins chers est très important. Il s'agit aussi bien de propriétaires d'appartements dans les logements collectifs ou dans des immeubles anciens, que de propriétaires de maisons familiales habitant les quartiers résidentiels. En l'absence de moyens de subsistance et pour entretenir leurs logements (notamment les maisons familiales qui exigent beaucoup d'investissements et


____________

126

qui, en règle générale, ne bénéficient pas des services communs tels que le chauffage et les charges collectives), les propriétaires sont obligés de vendre leurs immobiliers et de déménager dans des logements moins confortables et/ou dans des localités moins attractives. On assiste ainsi à une ségrégation spatiale, où les nouveaux riches pénètrent le centre-ville et ses alentours et les couches appauvries partent vers la périphérie. La crise économique n'a pas nécessairement entraîné une diminution de la construction. Ce qui a changé c'est les rapports entre les initiatives privées et les initiatives publiques ainsi que la proportion de logements collectifs par rapport aux logements individuels. Les principaux entrepreneurs des années 1990 sont les nouveaux riches et quelques entreprises en partie ou entièrement privées, qui investissent plutôt dans la construction de logements individuels, d'immeubles de petite taille ou dans la surélévation des immeubles déjà existants.

La construction illégale

L'absence d'efficacité législative a continué à encourager la construction illégale. Dans la période 1975–1997, l'Institut d'Urbanisme de la ville de Belgrade a fait plusieurs études sur ce phénomène; voici ses conclusions: Tableau 6. – La construction illégale à Belgrade pour la période 1975–1997

L'année

Les maisons Les maisons de

repos Autres

constructions

Total

1975 1988 1995 1997

17.903 31.433 33.594 37.425

1.062 3.353 3.351 3.357

12.192 38.169 39.754 43.290

30.527 72.955 76.669 84.072

Sources: Zoran ŽEGARAC: Illegal construction in Belgrade and the prospects for urban development planning, Cities, Vol. 16, No. 5, Elsevier Science Ltd., Great Britain, 1990 et Sreten VUJOVIC: Ljudi i gradovi, Mediteran, Budva, 1990 Les études pour les années 1995 et 1997 restent incomplètes. Elles correspondent à une période dynamique pour la construction illégale. Ainsi on estime que le nombre d'installations chiffré dans le tableau ne représente que 50/70% de la situation réelle. L'augmentation de la construction illégale en périphérie de Belgrade se caractérise par l'usurpation de terres cultivables, la destruction du milieu naturel, la construction sur les terrains d'intérêts publics (axes de transport et d'infrastructure), l'absence de l'eau et de canalisation, la construction sur les terrains géologiquement instables ou inondables, l'absence de services et d'équipements publics, … De plus, les années 1990 sont marquées par la


____________

127

construction ”sauvage” dans la ville même. Il s'agit notamment de deux types d'installations: les installations permanentes et les installations temporaires. La construction des installations permanentes comprend la construction ou réadaptation des maisons familiales et la surélévation des immeubles. Même si la plupart de ces constructions se trouvent dans les zones dotées d'un POS (Plan d'occupation du sol), et même si la plupart des entrepreneurs disposent d'un permis de construction, l'absence de surveillance et de sanctions permettent aux constructeurs de modifier le projet d'origine (le projet pour lequel ils ont obtenu le permis) au cours des travaux. Les caractéristiques principales de ces mutations sont:

– La perte d'alignement; – L'emplacement arbitraire de la maison sur la parcelle; – La perte du rapport entre la taille de la maison et celle de la parcelle

(Coefficient d'occupation de sol – COS en urbanisme français) au profit de la superficie construite;

– La diminution du rayon (la distance prescrite) avec des maisons voisines; – Le non-respect du rapport avec la hauteur et l'architecture des maisons

voisines; – Le nombre d'appartements est supérieur ou inférieur à celui du projet

d'origine; – La hauteur des caves et des appartements est supérieure à la hauteur

accordée dans le projet d'origine; – Les installations souterraines ne correspondent pas aux solutions

accordées; – La construction des objets supplémentaires; – La destruction du patrimoine.

La construction de nouvelles maisons familiales est plus fréquente que le réaménagement des maisons anciennes. Ayant déjà en tête ”la maison de leurs rêves”, les entrepreneurs (en règle générale ces sont les nouveaux riches) achètent les maisons familiales dans les quartiers résidentiels où ils détruisent la maison existante pour construire là leur propre. Très souvent cette démarche produit des mutations listées plus haut; de même pour le réaménagement. Dans le cas d'immeubles, il s'agit de transformation des espaces communs en appartements, locaux, etc. et de surélévation d'immeubles. Cette dernière transformation s'effectue par l'achat du grenier et grâce à la surélévation du toit, afin de construire des appartements supplémentaires. L'aspect esthétique de cette démarche est très négatif: la partie surélevée, en général, n'a aucun rapport avec l'architecture originale de l'immeuble, puis la hauteur de l'immeuble surélevé dépasse la hauteur des immeubles voisins. De plus, les surélévations ne correspondent souvent pas aux dispositions techniques de l'immeuble, ce qui peut mettre en danger la vie de locataires.


____________

128

Les installations temporaires sont les comptoirs et les kiosques qui, avec le développement de l'économie informelle, commencent à ”pousser” partout dans la ville. Cela fait déjà longtemps que le nombre de ces équipements a largement dépassé une limite tolérable en occupant les espaces publics, tels que les trottoirs (souvent étroits), les places, les passages. A cause de ce phénomène, l'urbanisme des années 1990 à Belgrade est très souvent appelé ”l'urbanisme kiosque” (”kiosk urbanizam”). Les kiosques sont par définition des installations de montage, en plastic, fer blanc, etc. Dans le système législatif ils sont considérés comme temporaires, mais en réalité ils sont de longue durée. Le cas le plus exemplaire est celui des kiosques dans la commune de Zemun, construits avec des matériaux solides, ils servent aussi de maisons. La lutte contre la construction illégale et sauvage dans les années 1990 reste sans résultats. En 1994, la Municipalité de Belgrade a décidé de redéfinir ses démarches contre ce phénomène et de nombreuses photos aériennes ont été prises pour identifier les zones concernées. L'analyse des photos a montré 60 zones compactes de construction illégale, 20 groupements et un nombre de construction sauvage dans le centre ville très important. La stratégie de lutte a été basée sur le statut du terrain occupé par les constructions illégales dans le plan d'aménagement, la position de la maison par rapport aux axes de transport et aux infrastructures, la quantité et la qualité des constructions, les conditions de vie, les obstacles géologiques et autres, etc. A partir de ces donnés, la Municipalité a commencé à élaborer un plan d'action pour les zones les plus touchées, mais les mesures prévues ont encore traité les conséquences et non les causes. De plus, la dynamique de construction très vive ne facilite pas la mis à jour des donnés; en outre, les procédures administratives sont très longues, la légalisation balbutiante a encouragé les nouveaux entrepreneurs, la plupart des démolitions n'a jamais eu lieu...

Les bombardements

Après un an de tentatives avortées pour résoudre le conflit du Kosovo, la communauté internationale a décidé de bombarder la Yougoslavie. Les bombardements de l'OTAN ont duré 72 jours, du 24 mars au 10 juin 1999, au cours desquels les études des Nations Unis ont dénombré 2000 civils tués, la plupart dans la province du Kosovo. D'autres villes en Serbie et au Monténégro furent aussi largement endommagées, notamment Novi Sad, Nis, Leskovac, Krusevac, Kragujevac, Cacak, Pancevo, Podgorica, etc. Belgrade, elle aussi a vécu des moments difficiles et connu des dommages importants: 34 victimes, 4489 logements et 339 institutions (scolaires, culturelles, religieuses, d'Etat ou installations d'infrastructure) ont été détruites ou endommagées. Les bombardements se sont déroulés plutôt dans les environs de la ville sur les positions de l'armée yougoslave, mais aussi dans le périmètre urbain et le centre


____________

129


____________

130

ville où les cibles étaient les sièges de la police, de l'armée, des médias. Dans un tissu urbain dense, la destruction des logements et des infrastructures à la proximité des ”cibles” était souvent la conséquence des bombardements. Les études financières des dommages restent incomplètes pour l'ensemble de l'agglomération mais, par exemple, les services publics (le service des eaux, le service de nettoyage, les transports publics, le réseau des centrales électriques) ont été endommagés pour plus de 7,7 millions de Euros. En parlent des bombardements il ne faut pas sous-estimer leur influence sur le fonctionnement quotidien de la vie. D'un coté ils provoquèrent la paralysie des activités, notamment les activités économiques, éducatives, culturelles, à cause des fréquents états d'alerte. De l'autre, ils firent naître une certaine discipline de la part des habitants qui, dans la limite des dommages, bien entendu, purent faire fonctionner les services urbains mieux que dans la situation ”normale”. La Municipalité de Belgrade a joué un rôle très important dans cette période-là en tenant régulièrement au courant les citoyens de la situation des services, des dommages, tout en les conseillant sur tous les aspects de la situation. Toutes les équipes de la Municipalité, organisées pour réagir sur les lieux des attaques, étaient très efficaces d'assainir les conséquences. Les blessures des bombardements sont toujours très visibles dans la ville. Très peu de reconstructions ont eu lieu, les dégâts psychologiques étant également présents.

Les acteurs

Les principaux acteurs qui gèrent l'agglomération belgradoise sont la Municipalité de Belgrade et ses services: Service de gestion des eaux, Service des affaires communales (service de nettoyage, de l'infrastructure souterraine et du bâti), Entreprise de transports en commun, Service du chauffage central, Service des voiries. Chaque commune dispose aussi d'une mairie qui est chargée des affaires locales, notamment des affaires administratives (permis de construction, transfère de propriété, etc.). Le nombre des élus locaux dépend du nombre d'habitants de la commune, la Municipalité de Belgrade ayant 110 élus. Le budget de la Municipalité de Belgrade est voté dans le Parlement de la République de Serbie, les autres sources sont les charges pour les services urbains et, à partir de 1996 et jusqu'au la fin des années 1990, la taxe municipale de 3% ayant la même application que la TVA. Même si plusieurs élections furent organisées depuis 1991, grâce au contrôle qu'elle exerçait sur la police, l'armée, les médias et le marché, la coalition constituée du Parti Socialiste Serbe et de la Gauche yougoslave Unie a réussi à rester au pouvoir jusqu'aux élections présidentielles, législatives et municipales du 24 septembre 2000. Néanmoins, la Municipalité de Belgrade a connu le changement politique après les élections municipales du 17 décembre 1996 et


____________

131

plus précisément après la reconnaissance de leurs résultats en mars 1997. Est-ce que cela veut dire que la situation à Belgrade s'est améliorée? Avec l'arrivé de l'opposition dans la Marie de Belgrade, la ville devient un nouveau ”champs de bataille” politique entre le régime et l'opposition dont les victimes sont encore les belgradois. Le premier problème rencontré par la nouvelle équipe fut la disparition des documents concernant le budget municipal et sa gestion dans la période précédante. Ensuite, le budget voté au Parlement serbe était largement insuffisant et contrairement aux promesses préélectorales d'annuler la taxe municipale qui, dans les circonstances économiques de l'époque était un fardeau supplémentaire pour les belgradois, l'opposition a été obligée de la garder. De plus, le régime a commencé à empêcher le fonctionnement des services urbains et notamment celui de l'Entreprise de transport en commune qui fut finalement rattachée à la République durant l'été 2000. En même temps, les grosses entreprises publiques (dirigées par le régime) refusaient de payer les charges pour les services urbains, réduisant ainsi les moyens municipaux déjà limités. D'autre part, avant d'arriver au pouvoir municipal l'opposition n'a jamais eu l'expérience de gestion de la ville. De plus, elle a aussi fait passer les intérêts politiques avant les intérêts des belgradois et à cause des disputes politiques, au sein même de l'opposition, la Municipalité redevint unipartiste. Cette situation de crise gestionnaire et politique a, bien entendu, contribué à l'accroissement des dysfonctionnements dans l'ensemble des services urbains, laissant les habitants livrés à eux-mêmes. Ainsi, nous remarquons que les citadins ont dû prendre en charge un certain nombre d'activités assurées d'ordinaire par les services de la Municipalité, afin de survivre. Peut-être l'exemple le plus parlant est celui du chauffage central. Le chauffage central était pendant plusieurs hivers loin de satisfaire les besoins minimaux. N'ayant pas pu assurer le chauffage central, la Municipalité n'a même pas aidé à l'approvisionnement en autres combustibles. Les habitants furent obligés de couper eux-mêmes le bois, de faire vivre le marché parallèle du fuis et de l'essence … Bien que les initiatives individuelles n'ont pas une large visibilité, ni souvent d'utilité commune, elles ont plus tard fait naître l'idée d'un rapprochement entre l'intérêt privé et l'intérêt public. Il s'agit d'un ”système” de transport en commun parallèle, privé, dont les prix sont acceptables. Le parc public à depuis 1991 diminué d'un tiers, en raison du manque de pièces et d'outils de maintenance des véhicules ou du manque des moyens financiers pour l'achat des nouveaux véhicules. Le réseau privé est constitué d'anciens véhicules achetés dans les pays occidentaux et qui furent peu après intégrés dans le réseau existant à Belgrade sur les lignes les plus fréquentées. Spontanée au début, cette initiative a aujourd'hui son syndicat qui négocie directement avec la Municipalité.


____________

132


____________

133

Les moyens

Du fait du manque de documentations, la question des moyens financiers pour la gestion de ville reste sans réponse sérieuse. Le tableau sur les revenus et les dépenses de la Municipalité de Belgrade et de chaque commune en 1998 peut nous donner quand même une idée sur la taille du budget municipal et ses différents investissements: Ainsi les dépenses des communes sont surtout orientées vers l'administration, une part non négligeable étant allouée aux activités politiques et associatives. Les investissements dans le domaine économique restent quant à eux complètement insuffisants. D'autre part, le tableau montre que les compétences et les taches de la Municipalité de Belgrade sont beaucoup plus complexes que celles des communes; la Municipalité s'investissant d'abord dans les services communaux, puis dans les activités économiques, l'éducation, l'information, la sécurité sociale etc. La logique d'une telle répartition du budget municipal peut aussi faire l'objet d'une analyse particulière, eût égard aux questions qu'elle soulève:

– Pourquoi autant d'investissement en activités économiques (30% du budget municipal) si la fonction principale de la Municipalité est d'assurer le fonctionnement des services publics, la couverture sociale, et les autres domaines d'intérêt public, notamment dans une situation particulière?

– Dans quelles activités économiques s'investit la Municipalité et avec quel intérêt?

– Pourquoi la partie de budget destinée à l'information est supérieure de celle destinée à la sécurité sociale, etc.? Pour l'ensemble des budgets, et surtout pour les budgets communaux les dépenses administratives représentent les dépenses les plus importantes. A part les moyens financiers, le fonctionnement de la ville nécessite également des moyens politiques: la Municipalité a largement pris la position de ”laisser-faire” par rapport aux changements spontanés dans la ville. Ainsi, il y avait très peu de démarches radicales pour ”libérer” les trottoirs et les autres espaces publics des comptoirs et des kiosques, ces derniers rendant des services aux habitants et représentant une nouvelle source de revenu pour la Municipalité (les taxes pour le stationnement des comptoirs et des kiosques). Le transport en commun privé rend, lui aussi, un grand service à la Municipalité, l'Entreprise de transport en commun n'ayant pas de moyens pour satisfaire les besoins.

Les modes de survie

Si on fait un bref résumé des différents aspects des dysfonctionnements décrits on peut se demander comment il était possible de survivre et de s'adapter à une telle situation? Quelques réponses furent déjà évoquées mais cela vaut la peine de faire un petit rappel tout en le complétant.


____________

134

Premièrement, les années 1990 se caractérisent par une baisse du niveau de vie, et le renoncement à tout ce qui n'était pas essentiel pour survivre fut la première nécessité. Ainsi, par exemple, pour la plupart des belgradois, les activités culturelles et les loisirs sont devenus un luxe, puisque rien ne fut fait pour que les activités culturelles ne soient adaptées aux circonstances et proposées à des prix acceptables, ou même gratuitement. Deuxièmement, les épargnes faites lors de la période précédante et la vente des biens (les voitures, les meubles, les antiquités ou les maisons) furent le moyen de palier l'absence ou l'insuffisance des revenus pour répondre aux besoins vitaux. On a déjà vu que le rôle de l'économie informelle était une des manières les plus importantes pour surmonter la crise. Elle était également bénéfique pour les commerçants et pour les clients; l'offre ”officielle” étant loin de satisfaire les besoins. Quatrièmement, étant dans l'impossibilité de prendre des vacances hors de la ville, les belgradois ont commencé à se rendre plus régulièrement dans les ”oasis naturelles” de Belgrade même. Grâce à sa position géographique au bord de la rivière Sava et du Danube et à cause du manque de moyens pour ”toucher” ces espaces par des projets d'aménagement, possède des plages aux abords presque sauvages, très peu aménagés. Pour les habitants de la commune de Zemun et de Nouveau Belgrade, la plage est celle du Lido, située sur la partie nord de l'île Veliko ratno ostrvo, sue le Danube. L'île est en partie soumise à la loi de protection des biens naturels, mais elle ne cesse pas d'être la cible de promoteurs qui veulent sa transformation en espace pour les sports et des loisirs avec des installations lourdes telles que des remontés mécaniques, des centres commerciaux, des restaurants, un jardin zoologique, etc. Heureusement, ce véritable laboratoire floral et zoologique n'est toujours envahi que par les amoureux du Danube qui sont satisfaits de pouvoir se rendre à la plage par les deux bateaux circulant à cet effet ou par leurs propres petits bateaux, la quasi-totalité de l'île restant majoritairement intacte. Pour les autres belgradois, la plage la plus proche est Ada, ancienne île sur le petit bras de la Sava transformé en lac artificiel. L'espace d'Ada donnant vers ”l'ancienne” Belgrade est constitué d'un petit port pour les bateaux individuels et les bateaux-restaurants ayant l'accès à la Sava, du lac artificiel avec des plages (y compris une plage naturiste) tout au long de la côte, d'un centre pour les sports nautiques et de nombreux bars et restaurants. Le côté de l'ancienne île, donnant vers Nouveau Belgrade, est réservé aux pêcheurs et aux péniches individuelles (maisons flottantes). Ada est le lieu de loisirs le plus fréquenté de la ville. Il héberge aussi des ”oasis” naturels intacts. Le lac de la Sava est d'une superficie de 86 ha, il est alimenté par des eux souterraines et contient une flore et une faune aquatiques très diversifiées. La plus connue des forêts belgradoises est celle de Kosutnjak, située dans la commune de Cukarica. Ce grand complexe floral comprend aussi bien des sites


____________

135

et des monuments historiques que des centres sportifs et une piste de ski pendant l'hiver.

Conclusion

Après avoir évoqué les différents aspects de la gestion à Belgrade avant et pendant les conflits des années 1990, on s'aperçoit que si la rupture entre temps de paix et temps de guerre est radicale, la ville continue à fonctionner mais sur des modalités différentes, ainsi la question de la production de la ville en temps de guerre reste d’actualité tout en se situant dans une dynamique spécifique, une dynamique hors normes. La ville en guerre pose tout d’abord la question de sa gestion quotidienne alors que le conflit, même s’il n’est pas éventuellement localisé dans la ville même, affecte de façon systématique et totale le fonctionnement de cette dernière. Ainsi Belgrade avant les années 1990 a connu de nombreuses phases de développement propres à la capitale d’un pays (décentralisation, métropolisation, etc.), ce développement n’est pas interrompu mais s’est dramatiquement modifié. Dans les phases d’évolution d’une ville, cette capitale est brutalement passée à coté des certains avancées technologiques, d’enjeux économiques qui interagissent avec la forme et le devenir urbain. Aujourd'hui, après avoir vécu des changements politiques importants, nous sommes obligés de repenser les stratégies de gestion et de développement urbain ainsi que la reconstruction de la ville. Pour y parvenir, nous devons, tout d'abord nous poser la question suivante: quelle Belgrade souhaitons-nous? Ou bien, une série de questions plus précises: Quelle population souhaitons-nous y attirer? Quelle économie urbaine pouvons-nous y imaginer? Quels acteurs pouvons-nous y intégrer? Quelle est notre base réelle de départ? etc. La question de reconstruction de la ville, dans le sens très large du terme, se pose en trois niveaux:

– La reconstruction physique de la ville (architecture, réseaux, etc.) – Le choix des modalités du développement futur (dimension fonctionnelle) – La dimension symbolique de la ville et l’image que l’on souhaite projeter

en vue d’attirer des populations spécifiques, d'investisseurs, etc.. La complexité de la problématique nous impose encore un défi: passer d'une logique de la ville en crise vers une logique de la ville en prosperité. Les pratiques économiques et sociales se développant pendant la période des conflits ne peuvent pas être radicalement supprimées en vue d'une nouvelle stratégie de développement. De plus, elles ne sont pas toujours négatives. Dans ce sens, l'exemple du transport en commun privé nous oblige à réfléchir sur l'intégration des nouveaux acteurs et leur utilité publique.


____________

136

Au centre des toutes les démarches futures se trouve, quand même, un préalable: le rétablissement du droit, d’un cadre juridique sur lequel puissent s’appuyer au quotidien les différents acteurs. Finalement, en parlant de l'avenir de Belgrade il ne faut pas oublier son contexte régional. L'espace turbulent des Balkans nous oblige à essayer d'approprier nos démarches à une réalité souvent incertaine. Ainsi, nous somme plutôt face à une autre question qu'à une solution proprement dite: imaginer un futur développement urbain tout en développant les stratégies contre les ruptures possibles. Même si les blessures de guerre restent visibles pendant longtemps, l'histoire nous montre que la paix toujours facilite l'oubli. Les Balkans, malheureusement, constituent un espace dans lequel l'oubli peut toujours réapparaître. Ceci dit il existe une rupture entre la nature humaine qui souhaite oublier et la nécessité de prendre les précautions.

Bibliographie Balland, N., Cook, A., Živanovic, T.: Ville en reconstruction: quelles problématiques, quelles démarches, quels outils spécifiques?, dossier de DEES d'urbanisme et d'aménagement du territoire, Institut français d'urbanisme, Université Paris VIII, Paris, 2001 Dervichevitch, C.: Evolution de Belgrade, JOUVE & C1e, EDITEURS, Paris, 1939 Djordjevic, D.: Methodes de planification d’occupation du sol, Faculté de géographie, Université de Belgrade, 1995 (en Serbe) Les communes en Serbie en 1999, l'Institut de statistiques de la République de Serbie, Belgrade, 1999 (en Serbe) Spatial plan of the Republic of Serbia, Institute of Architecture and Town Planning of Serbia, Belgrade, I.G.P. Prometej, Novi Sad, 1997 The Demise of Serbia, Programme international du Radio Nederland réalisé par Eric Bauchemin en mars 1994 Trkulja, S.: Le centre commercial ”Piramida” à Belgrade, dossier de licence en aménagement commercial, Université Paris I – Sorbonne, Paris, 2000 Vujovic, B.: Belgrade dans le passé et present, Maison d’édition ”Draganić”, Belgrade, 1994 (en Serbe) Vujovic, S.: Le peuple et les villes, Mediteran, Budva, 1990 (en Serbe) Žegarac, Z., Arsic, V.: Programme de mise en œuvre des infrastructures publics, Institut d’urbanisme de Belgrade, Belgrade, 1999 (en Serbe) Žegarac, Z.: Illegal construction in Belgrade and the prospects for urban development planning, Cities, Flight. 16, No. 5, Elsevier Science Ltd., Great Britain, 1990 Živanovic, T.: Les changements du cadre de vie et la gestion de la ville de Belgrade, Prostor, Faculté de géographie de l’Université de Belgrade, Belgrade, 2001


____________

137

Тијана Живановић Дејан Ђорђевић УПРАВЉАЊЕ ГРАДОВИМА У КРИЗИ – БЕОГРАД 90-их ГОДИНА XX ВЕКА

– ДЕМОГРАФСКА И СОЦИОЕКОНОМСКА СТУДИЈА –

Резиме

У 90-им годинама XX века су политичке, економске, културне и институ-ционалне промене у процесу транзиције у средње и источноевропским државама, као и процес глобализације и прикључивања ЕУ, довели до веће конкурентности између градова и регија. Највидљивији просторни ефекат глобализације је (понов-ни) раст великих метрополитанских подручја, посебно државних престоница, као а приори локација и центара основних друштвених активности. Без обзира на при-сутне структурне и материјалне разлике између средњеевропских и западноевроп-ских држава догађа се да се некадашње социјалистичке државе постале под утица-јем процеса глобализације и продора капитала нове чланице различитих европ-ских мрежа, што доводи до промена у организацији њиховог урбаног простора. Укратко, те државе, међу којима је и Србија, су укључене (хтеле то или не) у про-цес глобалне конкуренције, у коме морају да покушају да изборе што бољи поло-жај на европском и светском тржишту. Посебну улогу, место, значај и положај имају државне престонице и велики регионални центри, који се морају борити са осталим европским градовима за нове инвестиције, производне и услужне делат-ности, као и нова радна места.

Назадовање Србије крајем XX века је имало озбиљне последице на развој Београда, некадашњег главног града Југославије. Обзиром на положај, значај и ве-личину Београда у европским оквирима потребно је редефинисати улогу града у односу на европско, национално и регионално залеђе, са општим циљем повећања међународне конкурентности и побољшања квалитета живљења локалног станов-ништва. Израда развојне стратегије представља основни развојни метод и инстру-мент промоције града (”интернационализације”), као и урбане обнове. Класични урбанистички и просторни план све се више замењује ”стратешким планирањем”. У тржишној утакмици између регија и градова све је значајнија ефикасност др-жавне и локалних управа, административних поступака, заштите јавног интереса и сл. За остварење стратешких циљева потребни су ефикасни инструменти, сарад-ња различитих актера, али и инвестиције јавног и приватног сектора.

Године 1991. Београд је на карти Европе био представљен као град пре-стоница СФР Југославије са више од 20 милиона становника. Данас има нижи ранг у југоисточној Европи (Балкану) од Будимпеште, Букурешта и Софије, одно-сно као Љубљана, Загреб, Скопље, Тирана, или Солун. У последњих 15 година Бе-оград је изгубио много од своје некадашње привредне моћи и урбаног идентитета. Данас се београдска метрополитанска регија после дугог развојног дисконтинуи-тета суочава са озбиљним интраурбаним проблемима. Видљиво је слабљење и на-задовање свих виталних система града, пропадање градског ткива и инфраструк-турних система, као и озбиљна угроженост привредне, социјалне, природне и кул-турне супстанце целе регије.


____________

138

Упркос изради стратешких развојних и планских докумената попут Гене-ралног плана (2002) и Регионалног плана административног подручја Београда (2003), потребно је даље дорадити инструменте, мере и политике планирања и развоја, јер су промене у статусу и значају Београда недопустиво споре, посебно имајући у виду велике градове у окружењу. Београд је на добром путу да изгуби и трку са Солуном или Загребом, што би имало несагледиве последице по укупан развој не само града, већ и Србије у целини.

Полазећи, дакле, од тезе да социјална, демографска и економска криза у Београду и Србији ни издалека није превазиђена, као и да су речени стратешки планови претерано оптимистични, сматрали смо да је потребно још једном освр-нути се на узроке исте и последице које је она имала по становништво и начин управљања градом. Иако корени проблема сежу даље у прошлост, студија је фоку-сирана на најкритичнији период – од 1990. до 2000. године, узимајући у обзир и последице бомбардовања Београда од стране НАТО-а 1999. године. Потпуно нова идеологија управљања (Београдом), налаз је аутора, највише је концентрисана на суочавање са новим изазовима који су наметнути владавином тржишних принци-па и стратешким курсом приближавања Европској унији, занемарујући често свој основни задатак: санирање тешке социјалне, економске и демографске ситуације у Београду. Декларативно, свака стратешка студија развоја града спомиње период кризе, али се мало планских решења бави питањима консолидације, што ће неми-новно, пре или касније, довести до ситуације да се развојна решења једноставно неће моћи применити док се не реше нагомилане друштвене тензије. При томе, ниједан транзициони модел других великих градова ван Србије није могуће преу-зети, јер ниједан од њих није био бомбардован нити је прошао кроз кризу сличних размера.


____________

139

УДК 314.114:91 (497.11)(091)

Оригиналaн научни рад Original scientific work Јасмина Јовановић Драгица Живковић

КОРЕЛАТИВНОСТ ГЕОГРАФСКОГ ПОЛОЖАЈА И ДЕМОГРАФСКОГ РАЗВИТКА БЕОГРАДА У ПРОМЕНЉИВИМ

ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈСКИМ КОНСТЕЛАЦИЈАМА Извод: Демографски развитак Београда детерминисан је првенствено својим гео-

графским положајем, као географске и историјске категорије и физичко-географ-

ским карактеристикама територије, које су битно утицале на карактеристике насе-

љености и размештаја становништва, природно а посебно миграционо кретање и

структуре становништва, пре свега економске. Територију Града Београда карак-

терисали су интензивни процеси преразмештаја становништва, детерминисани

историјским, политичким, друштвено-економским збивањима и физичко-географ-

ским карактеристикама. Од детерминанти које су највише утицале на процес раз-

мештаја и преразмештаја становништва, а самим тим и до трансформације у еко-

номском, социјалном и културном погледу ове територије издвајају се миграциона

кретања.

Кључне речи: демографски развитак, географски положај, физичко-географске

карактеристике, Београд, промене

Abstract: Demographic growth of Belgrade is determined by its geographical location,

which is both geographical and historical category, and by the physical – geographical

characteristics of the area. The demographic growth of Belgrade had crucial influence

on the character of settlements and the distribution of inhabitants, on the migration

movements, on the population structure and its distribution. The intensive distribution of

population is the characteristic of the area of the city of Belgrade. It is an outcome of

historical, political, socio-economic events and the characteristics of geographical and

natural features. The migrations were the main factor which influenced the process of

distribution and re-distribution of population, having an impact, at the same time, on the

transformation in economic, social and cultural feature of this area.

Key words: demographic growth, geographical location, physical – geographic

features, Belgrade, changes

***

Системски приступ и принцип комплексности при истраживању

демографског развитка Београда условљава истицање важности његовог географског положаја, као географске и историјске категорије, односно

Јасмина Јовановић, Драгица Живковић

____________

140

значај географског положаја Београда у променљивим историјским, еко-

номским и политичким констелацијама за демографски процес. Географски положај Београда представља детерминанту од су-

штинског значаја за целокупан ток друштвеног, економског, историјског и

демографског развоја. То је, пре свега, основна диференцијална карактеристика ове тери-

торије, која у ширим констелацијама територијалних и историјских проце-

са чини окосницу сложеног и динамичког демографског развитка.1

Географски положај је променљив однос одређене територије пре-

ма природним (физичко-географским) и друштвеним (економско-географ-

ским, саобраћајно-географским, историјско-географским, политичким и

демографским) чиниоцима ближе и даље околине који су релевантни за

процес њиховог развитка, функционисања и трансформисања.2 Комплексним приступом при изучавању географског положаја и

физичко-географских карактеристика територије Града Београда спознају се многобројне посредне и непосредне везе и односи са демографским,

историјским и друштвено-економским развитком.

Однос географских фактора и демографског развитка детермини-

сан је следећим категоријама:

– Прва категорија је географски положај. У појединим историј-

ским раздобљима положај Београда представљао је такву детерминанту

која је позитивно и негативно деловала на компоненте демографског раз-

витка (природно и миграционо кретање, размештај и концентрацију ста-

новништва…). Демографски развитак сагласан је друштвено-економском процесу, следећи његове карактеристике и тенденције. Демографски про-

цес је у погледу преразмештаја становништва и у односу на структурно-

динамичке промене подвргнут процесу урбанизације и деаграризације што је условило унутаррегионалну диференцираност демографског развитка,

тако да је на територији Града Београда формирана хетерогена демограф-

ска структура. – Другу групу категорија детерминанти и фактора чине физичко-гео-

графске карактеристике територије Града Београда, као фундаментални и

постојани чинилац развитка насељености, испољавања особина спајања, про-

жимања, изоловања и одвајања формиране мреже и система насеља, каракте-

ристика дисперзије и концентрације њених елемената, те размештаја и тери-

торијалне организације производних и осталих активности. Природне карак-теристике географског положаја Београда имале су утицај на усмеравање ми

1 М. Радовановић, Просторне детерминанте и фактори демографског развитка

у СР Србији, Статистичар, бр. 10, ЦДИ ИДН, Београд, 1982, стр. 218. 2 М. Грчић, Политичка географија, Географски факултет Универзитета у Београ-

ду, Београд, 2000, стр. 182.

Jasmina Jovanović, Dragica Živković

____________

141

грационих токова становништва у одређеним историјским периодима. Зато се

комплексним изучавањем географског положаја и физичко-географских ка-рактеристика проучаване територије спознају многобројне посредне везе са

демографским развитком, као и целокупним историјским и друштвено-еко-

номским развитком. Физичко-географске карактеристике битно су утицале на насељеност и размештај становништва, на активност становништва, миграци-

она кретања и друге демографске процесе.3 Изразито повољан географски положај Београда утицао је на његов

развој. Односно, важност географског положаја Београда утицао је на ње-

гову индивидуалност, на карактеристике, систем веза и комуникације4 у

зависности од тока историјских догађаја и великих политичко-географских

промена, како у прошлост тако и данас.

Београд је основан на ставама двеју река – Саве и Дунава, и разви-

јао се у зависности од историјских догађаја, условљених политичким, еко-

номским и културним интересима светских и регионалних размера. Београд се налази на раскрсници светских путева. Он спаја Запад-

ну и Средњу Европу са Азијом и североисточном Африком. На северној

капији Балкана и Блиског истока и на јужним вратницама Панонске равни-

це и Средње Европе, на ушћу Саве у Дунав – Београду је одређен не само

значај географског положаја већ и важност многоструких географских осо-

бина спајања и прожимања.

Кроз дуга историјска раздобља, услед изложеног и значајног гео-

графског положаја на светским путевима кретања, на додиру Истока и За-

пада, и због расположивих природних потенцијала, Београд спада међу давно настањена подручја, изложена најездама и продирању још од трач-

ких, келтских, илирских, римских, готских, хунских, аварских, словенских

племена, па све до Турака, Аустро-Мађара и Немаца.5

Захваљујући повољном географском положају и богатству природ-

них карактеристика (рељефним, педолошким, хидролошким и климат-

ским) територија Београда је још од давнина веома привлачна за насељава-ње. Насеља су формирана у палеолитско и неолитско доба, током римског

и византијског периода, односно формирана су и одржала су се за време

различитих култура и цивилизација које су се смењивале, јер Београд на

раскрсници важних континенталних и речних путева никад није изгубио

свој значај.6

3 М. Радовановић, наведени рад, стр. 220–222.

4 М. Грчић, наведено дело, стр. 182.

5 В. С. Радовановић, Географски положај и територијални развитак Београда,

Зборник радова, св. VII, ПМФ УБ, Географски институт, Београд, 1960, стр. 2–4. 6 Ј. Цвијић, Балканско полуострво и јужнословенске земље, Основе антропоге-

ографије, књига прва, Државна штампарија Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,

Београд, 1922, стр. 297.


____________

142

Од оснивања Београда – Singidunuma (келтско племе Скордици

основали су тврђаву Singidunum на месту још старијег трачког и неолит-ског насеља) па до данашњих дана (у IX веку српско име Београд) десиле

су се огромне промене не само у етничком већ и у територијалном, при-

вредном и културном погледу.7

Све до друге половине XIX века, околина Београда није се битно раз-

ликовала по својој економско-географској структури од остале Србије. До Пр-

вог светског рата Београд је имао само јужну шумадијску околину. Сава и Ду-

нав ”секле” су везе Београда са Сремом и Банатом, јер је њима водила држав-

на граница према Аустро-угарској монархији. После Првог светског рата Бео-

град, као главни град државе започиње свој привредни развој. Београд шири

своју просторно-утицајну зону и ”увлачи” у своју сферу јужни Банат и источ-

ни Срем. Укидање државне границе на Сави и Дунаву повољно се одражава

на његов даљи свеукупни развој. Тада долазе до изражаја повољности гео-

графског положаја града између шумадијског побрђа, на једној, сремске лесне заравни, на другој, и алувијалне равни Панчевачког рита, на трећој страни.

Међутим, главне промене економско-географских карактеристика настају по-

сле Другог светског рата, када је Београд знатно повећао тржиште, те је ”уву-

као” у робну тржишну производњу велики број насеља, не само ближе већ и

даље околине.8

За Београд може се рећи да је шумадијско–сремско–банатски град,

а истовремено и посавски и подунавски.

Насеља која административно-територијално сада припадају Граду

Београду у прошлости нису имала економске везе са Београдом (није било размене добара). Сеоска насеља која су тада представљала његово непо-

средно окружење, односно део будуће територије Града Београда, услед

историјских догађаја, која су пратиле смене власти, концентрација војске и сл., била су демографски и територијално нестабилна. Становништво и по-

ред повољног географског положаја и природних услова за живот у њима

стално се мења – досељава (околина Београда била је насељена током пра-историјског, античког, римског доба) и расељава (бежи услед нових осва-

јача или их освајачи насилно расељавају), тако да се сеоска насеља све ви-

ше удаљавају од градских зидина и саобраћајница, што указује да је све до

половине XIX века јачи утицај друштвено-историјских фактора у односу

на природне. Односно, положај сеоских насеља прилагођавао се не само

повољним природним условима за живот, већ и захтевима безбедности (избегавање комуникација).

7 С. Радовановић, Популациона динамика Београда, Становништво Београда

према попису 1991, Град Београд Завод за информатику и статистику и ИДН

ЦДИ, Београд, 1999, стр. 31. 8 В. Ђурић, Пољопривреда Београдске околине, Зборник радова, св. IX, ПМФ

УБ, Географски институт, Београд, 1962, стр. 97.


____________

143

Раст становништва Београда иако континуиран, због историјских

догађаја који су утицали на промене политичких, социо-економских и те-риторијалних фактора развоја, посматран је издвојено на: период до Дру-

гог светског рата и период после његовог завршетка.

”Извори података о становништву Београда, све до 1834. године, када је извршен први попис становништва у Кнежевини Србији, нису до-

вољни за свеобухватно сагледавање демографских кретања и процеса.” 9 Пописом 1834. године није обухваћено укупно становништво Бео-

града, већ само тадашњи српски и јеврејски живаљ. Према овом попису

број становника Београда износио је 7.033.

За демографски развитак Београда период прве владавине кнеза

Милоша (1815–1839) представља раздобље константног повећања попула-

ције, пре свега сталним досељавањем српског живља у околна села Београ-

да (све до прве половине XIX века Београд је био претежно насељен не-

словенским живљем).10

Подаци пописа становништва од 1834. до 1931. године указују на раз-

лике у темпу пораста становништва, као последице утицаја историјских дога-

ђања, политичких и социо-економских фактора и временске неуједначености

раздобља пописа становништва. Ако се изузму периоди 1846–1850, и 1859–

1863. године када долази до смањења укупног броја становника (услед вели-

ких ратних сукоба), становништво Београда бележи стални пораст.11

На темпо демографског развоја Београда указује податак да се у

периоду 1834–1931. становништво повећало за 231.742 становника, одно-

сно у току 97 година становништво бележи пораст од 34 пута (просечна годишња стопа раста износила је 4,83%).

Прва стотина хиљада становника у Београду забележена је попи-

сом 1921. (111.739 становника), а друга пописом 1931. (238.775 становни-ка), мада је претпоставка да је прву стотину хиљада становника Београд

имао већ између 1910. и 1914, а другу између 1926. и 1927. године.12

Карактеристичан је пораст становништва у периоду 1921–1931.

година, условљен имиграцијом која је удвостручила становништво за само

10 година. Однос рођеног (аутохтоног) и досељеног становништва у Бео-

граду у периоду 1921–1931. година износио је 1:7. Учешће укупне

популације Београда у укупном становништву Србије 1921. износило је

3,9%, а 1931. године 6,7%.

Демографске промене у Београду прве три деценије XX века непо-средна су последица балканских ратова и Првог светског рата. Иако се по

9 С. Радовановић, наведени рад, стр. 32. 10

Исто, стр. 34. 11

Исто, стр. 32–35. 12

Т. Богавац, Становништво Београда 1918–1991, Београдски издавачко-графич-

ки завод, Српска књижевна задруга и Музеј Града Београда, Београд, 1991, стр. 83.


____________

144

Табела 1. – Кретање броја становника Београда од 1834. до 1931. године13

Година Број

становника

Просечан

годишњи пораст

Индекс

пораста

Просечна

год. стопа

раста (%)

1834.

1846.

1850.

1854.

1859.

1863.

1866.

1874.

1884.

1890.

1895.

1900.

1905.

1910.

1921.

1931.

7.033

14.371

12.344

14.600

18.860

14.760

24.768

27.605

35.483

54.249

59.790

68.481

77.235

82.498

111.739

238.775

-

611

- 507

564

852

- 1.025

3.336

355

788

3.213

1.005

1.738

1.751

1.053

2.658

12.704

-

204,3

85,9

118,3

129,2

78,3

167,8

111,4

128,5

154,3

109,2

114,5

112,8

106,8

135,4

213,7

-

6,1

- 3,7

4,3

5,3

- 5,9

18,8

1,4

2,5

7,5

1,8

2,8

2,4

1,3

2,8

7,9

раст броја становника Београда није прекинуо, ратови су свакако неповољ-

но утицали на кретање укупног становништва.

У периоду 1910–1921. године број становника Београда повећао се

за 35,4%, а у периоду 1921–1931. број становника Београда се удвостру-

чио. На овакав пораст утицала је миграциона компонента. Миграције које су у овом периоду под утицајем политичко-економских фактора условиле

су демографске промене Београда. Београд је до 1918. године био погра-

нични град. Падом Аустро-угарске монархије, поред миграција из Шума-дије, јужне Србије и Црне Горе, долазе до изражаја и миграције из Војво-

дине ка Београду. Основна карактеристика природног кретања, као компоненте пора-

ста становништва Београда, у XIX веку и у првој половини XX века је ре-

лативно низак наталитет и веома висок морталитет што је утицало на изра-

зито негативан природни прираштај. Негативне вредности природног при-

раштаја условљене су демографским и друштвено-историјским факторима

(поремећена старосно-полна структура становништва, ратна збивања, епи-

демије и др.). Утицај изразито високе стопе морталитета на природни при-

раштај становништва посебно је изражен 1848. године када је стопа ната-

литета 29,4‰, стопа морталитета 49,9‰, а стопа природног прираштаја

-20,5‰, и 1849. када стопа наталитета износи 29,5‰, стопа морталитета

13 С. Радовановић, наведени рад, стр. 35.


____________

145

62,8‰, а стопа природног прираштаја -33,3‰. Године 1850. стопа природ-

ног прираштаја износи 2,3‰, да би у периоду 1851–1854. кретала се од -7,7‰ до -5,9‰. Стопа природног прираштаја у периоду 1847–1854. годи-

не износи -10,5‰ или у апсолутном износу –1.270 становника.14

У периоду од 56 година (1863–1918) стопе природног прираштаја осцилирају и крећу се од -15,9‰ (период 1863–1867) до -1,0‰ (1908–

1912), да би у периоду 1913–1918. годинe износио -15,0‰. Може се рећи

да је на популациони развој Београда најмање утицала природна компо-

нента. Другу половину XIX и почетак XX века низак ниво наталитета пра-

ти висока смртност.15

”Са становишта демографских промена у Београду, 1918. година

има велики значај, јер Београд постаје главни град, политички центар три

пута пространије и скоро исто толико многољудније државе, чиме је про-

ширена могућност прилива становништва”16 из свих крајева земље. Године

1919. стопа наталитета износи 16,3‰, стопа морталитета 16,4‰ а стопа природног прираштаја -0,1‰. У Београду 1920. године долази до позитив-

ног биланса између рађања и умирања, чиме се делимично компезирају де-

фицити настали услед ратова.

Период 1920–1930. године карактеришу стопе наталитета изнад

20‰ (од 24,8‰ до 20,6‰), опадање стопе морталитета од 18,4‰ на 11,8‰

и кретање стопа природног прираштаја од 6,4‰ до 8,8‰. Учешће природ-

ног прираштаја у укупном порасту становништва Београда у овој деценији

износи око 12%.

Наредни период 1931–1940. карактерише смањење стопа наталите-та са 19,0‰ на 14,2‰, смањење стопа морталитета са 11,4‰ на 10,7‰,

што утиче на смањење стопа природног прираштаја са 7,6‰ на 3,5‰, тако

да је пораст становништва Београда природним путем веома мали.17

Како читав период од 1847. до 1940. године карактерише дефицит

у природном кретању становништва Београда, значи да су доминантну

улогу у порасту београдског становништва имала имиграциона кретања.18

Попис становништва 1941. није извршен због Другог светског рата,

али на основу процене 1940. у Београду је живело 320.000 становника, а

14

М. Радовановић, Демографски односи у Београду 1815–1914. године, Истори-

ја Београда, том 2, САНУ, Београд, 1974. 15

М. Сикимић–Спасовски, Природне компоненте развитка становништва Бео-града, Посебна издања, књ. 28, Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Бео-

град, 1977, стр. 47–48. 16 С. Радовановић, Компоненте популационе динамике, Становништво Београда

према попису 1991, Град Београд Завод за информатику и статистику и ИДН

ЦДИ, Београд, 1999, стр. 49–50. 17

М. Сикимић–Спасовски, наведени рад, стр. 72 и 100. 18 С. Радовановић, наведени рад, стр. 51.


____________

146

1944. 270.000 становника, што је на нивоу броја становника непосредно

после пописа 1931. године.19

Становништво Београда се од 1948. до 2002. године повећало за

1.004 640 становника, односно 2,6 пута (индекс пораста износи 258,5). По-

сматрано по пописним периодима темпо пораста се разликује. Највеће ин-дексе пораста имали су периоди 1961/1953. 128,7 и 1971/1961. година

128,4. На пораст и континуитет у концентрацији становништва на терито-

рији Града Београда указују и подаци процентуалног учешћа становни-

штва Града Београда у укупном становништву централне Србије, који су

се повећали са 15,3% (1948) на 28,3% (2002).

Табела 2. – Кретање броја становника Београда од 1948. до 2002. године20

Године

Број

стано-

вника

Просечан годишњи

апсолутни пораст Индекс пораста

% учешће у

стан. цент.

Србије

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

634.003

731.837

942.190

1.209360

1.470073

1.602226

1.638643

1948–1953.

1953–1961.

1961–1971.

1971–1981.

1981–1991.

1991–2002.

1948–2002.

19.576

26.294

26.717

26.071

13.215

3.310

18.604

1953/1948.

1961/1953.

1971/1961.

1981/1971.

1991/1981.

2002/1991.

2002/1948.

115,4

128,7

128,4

121,6

109,0

102,3

258,5

15,3

16,4

19,5

23,0

25,8

27,6

28,3

Период од 1948. до 1953. године карактерише стопе наталитета

преко 20‰ (компензациони период). Након овог периода долази до опада-

ња вредности стопа наталитета са 19,1‰ (1954) на 10,2‰ (1995), а од 1996.

године испод 10‰ (2004. – 9,8‰). Најниже стопе наталитета забележене су 1999. и 2000. године 8,7‰. Период 1948–1953. године карактерише опа-

дање стопе морталитета са 9,8‰ на 6,4‰. Релативно стабилне стопе мор-

талитета, на нивоу 6-7 промила, карактеришу период 1954–1980, да би од

1981. бележиле пораст, а од 1991. до 1995. године имале приближне вред-

ности са стопама наталитета (око 10‰). Након овог периода, од 1996. до

2004. године, стопе морталитета бележе даљи пораст од 11,2‰ до 12,0‰.

Стопе природног прираштаја од 1948. до 1955. износе преко 10,0‰

(1950. стопа природног прираштаја имала је највишу вредност током читавог

посматраног периода 17,5‰, услед највише вредности стопе наталитета 26,7‰), да би до 1980. године износиле око 8‰ (уз незнатне осцилације), а од

1981. почеле да бележе пад. Од 1992. стопе природног прираштаја су негатив

19

Т. Богавац, наведени рад, стр. 135. 20

Упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, Подаци по насељима, књ. 9, РЗС, Београд, 2004.


____________

147

не (број умрлих надмашује број рођених) и крећу се од -0,1‰ 1992. до -2,2‰

2004. године. Најниже вредности стопе природног прираштаја забележене су 1999. године -3,1‰ и 2000. -3,3‰, када су и стопе наталитета имале најмање

вредности 8,7‰, а стопе морталитета 11,8‰, односно 12,0‰.21 Током свих периода у историји Београда, миграције су предста-

вљале одлучујућу компоненту пораста његовог становништва.22

Након завршетка Другог светског рата Београд постаје изразито

имиграционо подручје. Досељено становништво утицало је на раст и раз-

вој града, али с обзиром на брзину досељавања становништва, Београд ни-

је имао изграђену стратегију развоја, тако да му је она ”наметнута” демо-

графским развојем.

Миграциона кретања од 1948. године разликују се по обиму и ин-

тензитету на шта су утицале промене политичких и социо-економских

фактора развоја. Односно, историјски и политички догађаји утицали су на

структуру економских односа који су одређивали карактер и смер демо-графских кретања и промена.

Негативан миграциони салдо забележен је само једном (1951. изно-

сио је –4.545) услед економске кризе изазване информбировском кампа-

њом која је утицала на реорганизацију привреде и управе, појаву вишка

радне снаге, смањење имиграције и појаву емиграције из Београда.23

Нормализацијом привредних прилика долази до знатног повећања

укупног становништва Београда имиграцијом, посебно у периоду 1956–

1965. (више од 20.000 становника годишње), као и у периоду 1966–1981.

година (око 15.000 становника годишње),24

да би се у наредним периодима број досељеног становништва смањивао, с тим што је и даље битно утицао

на укупан пораст становништва компензујући низак/негативан природни

прираштај. У међупописном периоду 1961–1971. број миграната износио је

183.369, односно његово учешће у укупном порасту становништва Београ-

да је 68,6%, а у периоду 1971–1981. године 152.650, односно 58,6% у укуп-ном порасту становништва. Наредне међупописне периоде карактерише

смањење мигрантског становништва услед опадајућег тренда досељавања,

условљеног суженим демографским оквиром из традиционално емиграци-

оних подручја као и због преусмеравања миграционих струја. Према ре-

зултатима пописа у међупописном периоду 1981–1991. 69.773 становника

је мигрантско (52,8%), а у периоду 1991–2002. године 63.696.25

Миграцио-

21

Статистички годишњак Београда 2004, ЗИС, Београд, 2005. 22 С. Радовановић, наведени рад, стр. 51–53. 23

М. В. Радовановић, Миграционе карактеристике становништва Београда,

Становништво Београда, Попис 31. март 1981. године, ГЗС, Београд, 1984. 24

С. Радовановић, наведени рад, стр. 54. 25 Статистички годишњак Београда 2004, ЗИС, Београд, 2005.


____________

148

на компонента утицала је на динамику и структуру популационог раста

Београда, али је њен интензитет и обим био у зависности од функционал-ног, територијалног, демографског и социо-економског развитка Београда.

Интензиван пораст Београда у послератном периоду одвијао се под

већим утицајем миграција него природног прираштаја, као и укључивањем суседних насеља, а затим и општина (посебно у периоду 60-их и 70-их го-

дина) у административну територију Града Београда. Ширење админи-

стративне територије Града Београда била је неминовност његовог развоја.

Након Другог светског рата индустријализација утиче да поједина

насеља карактерише брз пораст становништва праћен крупним структур-

ним променама. Такође, појачана флуктуација становништва према граду

(централним општинама) и активним индустријским пунктовима у непо-

средној и даљој околини проузроковала је опадање броја укупног (посебно

пољопривредног становништва) у многим сеоским насељима београдске

територије, тако да се насеља са територије Града Београда међусобно бит-но разликују по свом популационом развитку.

Послератни друштвени развој убрзао је промене у кретању броја

становништва по насељима, односно општинама Града Београда, узроко-

ваних процесом економске трансформације становништва, деаграризаци-

јом и урбанизацијом, просторном и социјалном мобилношћу.

Неуједначене карактеристике и тенденције демографског раста оп-

штина и њихових насеља територије Града Београда резултат су различи-

тих миграционих кретања и природног прираштаја условљених њиховим

територијалним (промене код насеља насталих услед спајања насеља, при-пајања делова насеља већ постојећим насељима, формирањем нових насе-

ља или променом типа насеља), функционалним и друштвено-економским

развитком што је утицало на промене у броју становника. На овакав про-цес указују и следећи подаци: на територији Града Београда пораст ста-

новништва забележила су у периоду 1961/1953. – 103 насеља, 1971/1961. –

87 насеља, 1981/1971. – 94 насеља, 1991/1981. – 96 насеља, и у периоду 2002/1991. – 80 насеља (од укупно 165 насеља).

На територији Града Београда након Другог светског рата отпочи-

њу процеси квалитативне трансформације у структури становништва пр-

венствено условљени економским развојем. Показатељ ових промена је

опадање становништва у пољопривредној делатности.

На територији Града Београда од укупно 178 насеља 1953. године 150 насеља има учешће пољопривредног у укупном становништву преко

50%, 1961. од укупно 189 насеља 136 насеља има учешће пољопривредног

у укупном становништву преко 50%, 1971. године 104 насеља од укупно 189 насеља има учешће пољопривредног у укупном становништву преко

50%. Након овог периода долази до промене услед трансформације еко-

номске структуре становништва по насељима тако да у 1981. години на те


____________

149

риторији Града Београда од укупно 167 насеља 49 насеља има учешће по-

љопривредног у укупном становништву преко 50%, 1991. девет насеља, а 2002. три насеља од укупно 165 насеља26 има учешће пољопривредног у

укупном становништву преко 50%.

Општине на територији Града Београда захваљујући свом положа-ју, саобраћајној повезаности и сопственим природним ресурсима развила

су индустрију, рударство, туризам или индустријску аграрну производњу.

Изградњом магистралних и регионалних комуникационих праваца

трансформисана су дотадашња рурална и аграрна обележја многих насеља,

односно општина. Тако да долази до изражаја веза између снажног демо-

графског развитка и саобраћајно-географског и повољног економско-гео-

графског положаја.

Главне развојне тенденције, односно суштинске промене друштве-

но-економских односа након Другог светског рата условиле су да се одре-

ђени број насеља везује за индустријализована подручја, саобраћајнице ре-гионалних и магистралних праваца и тако образују зоне концентрације и

правце интензивног пораста становништва, док остала насеља карактери-

ше (нарочито после 1971) депопулација и стагнација или незнатни пораст

укупног становништва.

Ширењем градске територије обухваћена су насеља чије се станов-

ништво претежно бавило пољопривредном производњом кроз индивиду-

ални сектор и кооперације, насеља на пољопривредним добрима и уз пого-

не пољопривредно–индустријских комбината, чије је становништво запо-

слено у аграрно-индустријској производњи, насеља специјализоване пољо-привредне производње за потребе градског тржишта, насеља која су по

физиономији задржала аграрна обележја и где већина домаћинстава има

известан пољопривредни посед. Овим процесом ширења градске терито-рије многа аграрна насеља трансформисала су се у индустријска насеља,

стамбена насеља или насеља за одмор и рекреацију, односно попримила су

садржаје урбаног карактера.27

Ова трансформација утицала је на масовни преразмештај људи и

активности на релацији село – град, односно пољопривреда – непољопри-

вредне делатности, што је изазвало негативне демографске, социјалне, еко-

номске, политичке и културне последице.

Стихијна редистрибуција радне снаге између пољопривреде и не-

пољопривредних делатности на територији Града Београда, условила је ра-пидан раст материјалних и социјалних трошкова, проблем незапослености,

26 Абецедни списак насеља СФРЈ, Промене у саставу и називима насеља за пе-

риод 1948–1990. године, СЗС, Београд, 1991. 27

Ј. Јовановић, Пољопривредно становништво и пољопривредна домаћинства Београда – демографска анализа и картографско моделовање, Магистарски

рад, Географски факултет Универзитета у Београду, Београд, 2003, стр. 30.


____________

150

”демографску ерозију” на селу. Питање организованог и усклађеног демо-

графског, друштвено-економског и регионалног развоја, а у том опсегу по-себно сеоских територија и савремене интензивне пољопривредне произ-

водње, је од све већег значаја за свеукупни друштвени прогрес.

Разлике у кретању укупног броја становништва Града Београда и његовог територијалног размештаја потенцира демографску, социо-еко-

номску, организациону и територијалну страну овог процеса. Због тога, у

први план треба ставити и демографски и економско-организациони

аспект, који задире у друштвено-системску сферу, њене циљеве, политику

и мере реализације који су многоструко повезани. Са демографског аспек-

та разлике у кретању укупног становништва, промене у природном и ми-

грационом кретању, а самим тим и промене у структурама становништва

услед јединствености и комплексности демографског развитка намећу по-

требу да се испита повезаност и зависност у демографским и друштвено-

економским структурама, а такође њихов утицај и зависност од природног и миграционог кретања. У погледу економско-организационог аспекта да-

нашњи степен интегрисаности и организованости активног становништва

које обавља занимање по делатностима не одговара савременим захтевима

развоја и организованости. Укупан демографски развитак представља

функцију економско-организационог, као и целокупног друштвено-исто-

ријског процеса.28

Закључак

Сложен и динамичан демографски развитак Београда неопходно је сагледати у склопу комплексног деловања његовог географског положаја,

физичко-географских карактеристика, историјског и друштвено-економ-

ског развитка. Демографски развитак сагласан је историјском процесу сле-дећи његове карактеристике и тенденције, што је условило његову унутар-

регионалну диференцираност. Неуједначене карактеристике и тенденције

демографског раста Београда условљене су историјским, политичким и со-цио-економским факторима и територијалним променама.

Корелативност географског положаја и демографског развоја Града

Београда огледа се кроз различит темпо промене броја становника под

утицајем природне и миграционе компоненте условљене друштвено-еко-

номским и историјским догађајима, као и територијалном реорганизаци-

јом. Током свих периода у историји Београда миграције су представљале

одлучујућу компоненту пораста његовог становништва, праћене укључи-

28

Б. Петровић, С. Радовановић, Пољопривредно становништво територије СР Србије ван територија САП и осврт на методолошка решења при дефиниса-њу овог контигента у попису становништва 1981. године, Научни преглед, На-

учно друштво СР Србије, бр. 12–13, Београд, 1985, стр. 314–318.


____________

151

вањем суседних насеља и општина. Економски развој, односно индустри-

јализација, покренула је миграције ка градским и индустријским центрима. Од 178 насеља на територији Града Београда 1953. године, 150 је имало

учешће пољопривредног у укупном становништву преко 50%, а 2002. од

165 само три насеља. Економска трансформације насеља на територији Града Београда

утицала је на масовни преразмештај људи и активности на релацији село –

град, односно пољопривреда – непољопривредне делатности, што је иза-

звало негативне демографске, социјалне, економске, политичке и културне

последице.

Период интензивне индустријализације (70-их година XX века)

условио је пораст и висок степен концентрације становништва насеља цен-

тралних општина и насеља око индустријских центара. С друге стране, на-

сеља тзв. ширег градског подручја карактеришу процеси стагнације или

депопулације становништва. Укупан демографски развитак, детерминисан географским положа-

јем и физичко-географским карактеристикама, представља функцију еко-

номско-организационог процеса целокупног друштвено-историјског раз-

витка.

Jasmina Jovanović Dragica Živković

CORRELATIVITY OF THE GEOGRAPHICAL LOCATION AND THE DEMOGRAPHICAL DEVELOPMENT OF BELGRADE IN THE

CHANGEABLE SOCIO–HISTORICAL CONSTELLATIONS

Summary

It is necessary to view the complicated and dynamic demographical development of

Belgrade as the part of the complex result of the location of Belgrade itself, its physical

and geographic character, its social and economic development. Demographic

development is in the line with its historical process and it follows its features and

tendencies, which had an influence on its intraregional differences. Uneven

characterization and tendencies of Belgrade growth are caused by historical, political

and socio-economic facts as well as by the territorial changes.

The correlativity of the geographical location and the demographic growth of the City of

Belgrade are seen through different tempo of the changes in the population size,

naturally or by migration component, both being under influence of socio-economic and

historical events as well as of territorial reorganization. Through historical periods, the

migrations were the decisive components of the growth of the Belgrade population,

followed by conurbation of the neighbouring settlements and municipalities. The

economic growth, or industrialization, has influenced migrations towards cities and

industrial centres. In 1953 there were 150 settlements with agricultural inhabitants


____________

152

exceeding 50%, while in 2002 out of 165 settlements, only 3 has the same structure of

inhabitants.

Economic transformation of the settlements in the Belgrade Region had an enormous

effect upon the massive rearrangement of the population and activities in relation

villages – towns, or the farming and non-farming activities. This resulted in the large

negative demographic, social, economical, political and cultural effects.

The period of the intensive industrialization (in the 1970s) caused the growth and high

concentration of the inhabitants around the central municipalities and the industrial

centres. On the other hand, the settlements of so-called’ broader’ town area are

characterized by the processes of stagnation and depopulation.

The entire demographic development, determined by the geographic location and the

physical-geographic characteristics, represents the function of the economical-

organizational process of the complete socio-historical development.


____________

153

УДК 314.117.31 – 053.9 (497.11) ”2002”


Марија Мартиновић

ГЛАВНА ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА

СТАРАЧКИХ ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ЗАПЛАЊА

Извод: Једна од основних карактеристика насеља Заплања, у периоду после Дру-

гог светског рата, је негативна развојна тенденција демографског комплекса. У

условима динамичног смањења укупне популације и интензивног процеса демо-

графског старења становништва дошло је до значајног повећања укупног броја

старачких домаћинстава. Обзиром да се Заплање налази на врху листе територија

у Србији са високим уделом старачких у укупном броју домаћинстава, овим радом

приказан је просторни размештај старачких домаћинстава и њихове основне демо-

графске карактеристике.

Кључне речи: старачка домаћинства, популација, демографско старење, насеља

Abstract: One of the main characteristics of the settlements in Zaplanje, since the

Second World War, has been the negative developing trend of demographic complex.

With the decrease of population number together with an intensive process of

demographic ageing, there emerged a significant increase in overall number of the old-

people households. Since Zaplanje is at the top on the list of Serbian territories with

high proportion of old-people households in the total number of households, this article

shows the spatial distribution of old-people households with their demographic

characteristics.

Key words: old-people households, population, demographic ageing, settlements

Увод

Заплање је мања предеона целина у склопу Југоисточне Србије ло-цирана на контакту Јужног Поморавља и Понишавља. Представља грани-

цу између Балканског и Родопског планинског система – смештено је из-

међу Суве Планине (1810 m), Селичевице (903 m), Бабичке горе (1059 m) и

Крушевице (913 m). Заплање (421 km2, 42 насеља и 12.759 становника) се

налази у склопу Нишавског округа и обухвата 17,2% територије, 16,2% на-

сеља и 3,2% укупне популације округа. Територија Заплања (Доње – 11 на-сеља, и Горње Заплање – 31 насеље) обухвата општину Гаџин Хан (325

km2, 34 насеља и 10.660 становника), западни део (79 km2, 6 насеља и 1.461

становник) општине Бабушница и северни део (17 km2, 2 насеља и 638 ста-

новника) општине Власотинце.

Mарија Мартиновић

____________

154

Између осталог, значајну компоненту свеукупног демографског

развитка Заплања представља и кретање укупног броја домаћинстава, кога карактеришу следеће промене и тенденције:

– од 1921. до 1971. године евидентирано је динамично увећање (2

пута) укупног броја домаћинстава, што је превасходно резултат опадања (за 3,2) просечног броја чланова домаћинстава у условима распада великих

вишегенерацијских сеоских домаћинстава (задруга), а не и повећања укуп-

не популације током посматраног периода, која од 1948. бележи континуи-

рано смањење (1948. – 34.646, 1953. – 34.407, 1961. – 31.587, и 1971. –

25.993 становника) и

– од 1971. до наших дана присутно је смањење (1,3 пута) укупног

броја домаћинстава, упоредо са даљим опадањем просечног броја чланова

домаћинстава (2002. – 2,4 члана), у условима динамичног смањења укупне

популације (1981. – 20.761, 1991. – 16.080, и 2002. – 12.705 становника).

Табела 1. – Кретање укупног броја домаћинстава у насељима Заплања од 1921. до

2002. године1

Година Број домаћинстава Индекс Просечан број чланова

1921.

1948.

1953.

1961.

1971.

1981.

1991.

2002.

3.564

6.047

6.286

6.684

6.811

6.658

5.800

5.297

-

169,7

103,9

106,3

101,9

97,7

87,1

91,3

7,0

5,7

5,5

4,7

3,8

3,1

2,8

2,4

Континуирано опадање укупне популације од 1948. до данас,

остварено у условима опадајуће репродукције становништва и масовног

исељавања житеља, праћено је негативним развојним тенденцијама у ста-

росном саставу популације Заплања, чија је просечна старост 2002. године износила 57,4 година. Сходно томе, популација Заплања је једна од најста-

ријих у Србији (просечна старост становништва општине Црна Трава из-

носи 50,9 година итд.). Године 1961. најбројнија (59,5%) су била насеља чијa је популација

била у стадијуму прага демографске старости. Становништво значајног бро-

ја (31%) насеља ушло је у фазу демографске зрелости, а само четири насе-

ља (9,5%) су имала популацију у стадијуму демографске старости. Годи-

1 Речник места, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Београд, 1925, Попис ста-

новништва и станова 1991, Упоредни преглед броја становника 1948, 1953,

1961, 1971, 1981. и 1991, књ. 9, Републички завод за статистику, Београд, 1995.

Marija Martinović

____________

155

Табела 2. – Дистрибуција насеља Заплања према стадијуму демографске старо-

сти становништва2 1961. и 2002. године

1961. 2002.

Стадијум демографске старости Број насеља Проценат Број насеља Проценат

Рана демографска младост

Демографска младост

Демографска зрелост

Праг демографске старости

Демографска старост

Дубока демографска старост

Најдубља демографска старост

-

-

13

25

4

-

-

-

-

31,0

59,5

9,5

-

-

-

-

-

1

-

2

39

-

-

-

2,4

-

4,8

92,8

Укупно 42 100,0 42 100,0

не 2002. стадијум најдубље демографске старости становништва бележи

39 насеља (92,8%). На прагу демографске старости налази се једино попу-

лација Гаџиног Хана, а у дубокој демографској старости становништво

Доњег Душника и Топонице. Наведена три насеља су уједно и популациј-ски највећа и функционално најзначајнија насеља Заплања.

Основне демографске одлике старачких домаћинстава

Једна од важних карактеристика савременог демографског развоја

насеља Заплања је знатан пораст учешћа старачких домаћинстава. Према

попису 2002. евидентирано је 2.185 старачких домаћинстава, односно

41,2% укупног броја домаћинстава (1991. – 32,8%).

По овом критеријуму Заплање се налази на врху листе територија

са високим учешћем старачких у укупном броју домаћинстава. Према по-

пису 2002. општина Гаџин Хан, која обухвата највећи део територије За-

плања, имала је 39,2% старачких домаћинстава, одмах иза општине Црне Трава (39,4%). Поред наведених, виши удео старачких домаћинстава од

30% имале су општине: Бабушница (35,4%), Рековац (33,8%), Сврљиг

(33,5%), Бела Паланка (32,4%) и Књажевац (30,2%).3

Од 42 насеља у Заплању, само је у три – Гаџин Хан, Доњи Душник и

Топоница, удео старачких у укупном броју домаћинстава испод 25%. Поло-

вина насеља налази се у интервалу 25–50%, а 18 (42,9%) насеља има за-

2 Подела на стадијуме демографске старости извршена је на основу комбинације

вредности пет показатеља – просечне старости, удела становништва млађег од 20,

млађег од 40 и старог 60 и више година и индекса демографске старости. Пенев Г.,

Становништво по старости и полу, Становништво и домаћинства Републике Ср-

бије према попису 1991. године, Републички завод за статистику, Београд, 1995,

стр. 167–168. 3 Документациони материјал Републичког завода за статистику у Београду.


____________

156

Табела 4. – Старачка домаћинства у насељима Заплања – учешће у укупном броју

домаћинстава и структура према поседовању пољопривредног газдинства и броју

чланова 2002. године4

Старачка домаћинства

по броју чланова

Насеље

Број дома-

ћинстава

Укупно

% са пољ.

газдинством 1 2 3 и више

Богдановац

Велики Вртоп

Велики Крчимир

Велико Боњинце

Виландрица

Гаре

Гаџин Хан

Горње Власе

Горње Драговље

Горњи Барбеш

Горњи Душник

Горњи Присјан

Гркиња

Доње Драговље

Доњи Барбеш

Доњи Душник

Доњи Присјан

Дуга Пољана

Дукат

Завидинце

Јагличје

Калетинац

Копривница

Краставче

Личје

Мали Вртоп

Мали Крчимир

Мало Боњинце

Марина Кутина

Миљковац

Ново Село

Овсињац

Остатовица

Равна Дубрава

Семче

Сопотница

Тасковићи

Топоница

Ћелије

Чагровац

Шебет

Штрбовац

92

133

243

195

78

33

440

98

196

235

103

142

299

194

106

195

145

34

95

208

59

49

52

56

203

67

90

51

146

23

25

108

40

194

113

109

158

271

35

82

37

65

62

67

132

83

31

21

70

48

86

92

62

82

93

73

57

41

67

16

37

88

38

22

24

32

111

30

25

26

61

13

13

47

23

89

39

60

55

46

22

44

15

42

67,4

50,4

54,3

42,6

39,7

63,6

15,9

49,0

43,9

39,1

60,2

57,7

31,1

37,6

53,8

21,0

46,2

47,1

38,9

42,3

64,4

44,9

46,2

57,1

54,7

44,8

27,8

51,0

41,8

56,5

52,0

43,5

57,5

45,9

34,5

55,0

34,8

17,0

62,9

53,7

40,5

64,6

61

60

118

58

26

20

46

43

80

66

56

74

81

61

47

28

62

13

30

74

23

19

15

17

109

29

24

19

43

12

12

42

18

84

38

52

41

34

17

33

11

23

25

39

78

53

21

9

40

31

41

56

29

38

43

35

26

25

32

6

14

41

19

14

15

18

59

12

11

12

30

6

7

27

14

42

18

30

24

23

14

31

14

17

37

27

54

29

10

12

29

17

45

35

32

44

50

38

31

14

35

10

23

45

19

8

8

14

48

18

14

14

31

7

6

20

9

46

21

30

31

23

8

13

1

24

-

1

-

1

-

-

1

-

-

1

1

-

-

-

-

2

-

-

-

2

-

-

1

-

4

-

-

-

-

-

-

-

-

1

-

-

-

-

-

-

-

1

Укупно 5.297 2.185 41,2 1.819 1.139 1.030 16

4 Документациони материјал Републичког завода за статистику у Београду.

Marija Martinović

____________

157

ступљеност старачких домаћинстава већу од 50%, с тим да је у перспекти-

видаља тенденција раста ове категорије, обзиром да 13 (30,9%) насеља има удео старачких домаћинстава у интервалу 40–50%.

Са економског аспекта важна је чињеница да чак 83,2% старачких

домаћинстава поседује пољопривредно газдинство. Сходно томе да је у насељима Заплања континуирано присутно високо учешће домаћинстава

са пољопривредним газдинством (1960. – 95,5%,5 2002. – 77,8%6), у низу

негативних карактеристика аграра приватног сектора које су присутне по-

сле Другог светског рата, овако високо учешће старачких домаћинстава са

пољопривредним поседом, са даљом тенденцијом раста, представља још

један од ограничавајућих фактора развоја пољопривредне производње.

Структуру старачких домаћинстава према броју чланова каракте-

рише минимално учешће – 0,7%, трочланих и вишечланих старачких до-

маћинстава. Скоро половина старачких домаћинстава (47,2%) је двочлана,

а 52,1% је једночлано (самачка домаћинства).

Просторни размештај старачких домаћинстава

Просторни размештај старачких домаћинстава у насељима Запла-

ња карактерише правилност да веће учешће старачких у укупном броју до-

маћинстава имају насеља са мањим бројем становника, вишом надморском

висином и, углавном, већом удаљеношћу од гравитационог центра Запла-

ња – Гаџиног Хана.

Насеља величине до 500 становника имају удео старачких у укуп-

ном броју домаћинстава виши од 25%. Учешће старачких домаћинстава

веће од 50% има 66,7% патуљастих села и 42,9% малих сеоских насеља

(58,8% села са 101–300 становника и 18,2% села са 301–500 становника).

Табела 5. – Насеља Заплања према популационој величини и учешћу старачких до-

маћинстава у укупном броју домаћинстава 2002. године

Удео старачких домаћинстава Популациона

величина насеља

Број

насеља До 25 % 25–50% Више од 50%

Број старач.

домаћинстава

До 100

101–300

301–500

501–1.000

више од 1.000 ст.

9

17

11

4

1

-

-

-

2

1

3

7

9

2

-

6

10

2

-

-

185

774

888

268

70

Укупно 42 3 21 18 2.185

5 Попис пољопривреде 1960, Основни подаци индивидуалних газдинстава по

насељима, књ. 1, Савезни завод за статистику, Београд, 1964. 6 Попис становништва, домаћинстава и станова 2002, Домаћинства према посе-

довању пољопривредног газдинства и броју чланова, књ. 11, Републички завод

за статистику, Београд, 2004.


____________

158

У групи сеоских насеља средње величине (501–1.000 становника)

удео старачких домаћинстава у интервалу 25–50% има половина насеља. Више од 1.000 становника има насеље Гаџин Хан, где је удео старачких у

укупном броју домаћинстава испод 25%.

Табела 6. – Насеља Заплања по хипсометријском размештају и учешћу старачких

домаћинстава у укупном броју домаћинстава 2002. године

Удео старачких домаћинстава Висинске зоне

(m н.в.)

Број




200–300

300–500

500–1000

4

21

17

2

1

-

1

13

7

1

7

10

228

1.121

836

Укупно 42 3 21 18 2.185

У висинском појасу 200–300 m половина насеља припада групи са

до 25% старачких домаћинстава, а по једна четвртина осталим двема гру-

пама насеља. У висинској зони 300–500 m скоро две трећине (61,9%) насе-

ља припадају групи насеља са 25–50% старачких домаћинстава, а једна трећина (33,3%) насеља групи са више од 50% старачких домаћинстава. У

висинском појасу од 500 до 1000 m највећи број (58,8%) насеља припада

групи насеља са више од 50% старачких домаћинстава, а остала (41,2%) насеља групи са 25–50% старачких у укупном броју домаћинстава.

Табела 7. – Насеља Заплања по изотелном размештају и учешћу старачких до-

маћинстава у укупном броју домаћинстава 2002. године

Удео старачких домаћинстава Дистанца од Га-

џиног Хана (km)

Број




До 5

5–10

10–15

15–20

20–25

25–30

30–35

6

12

8

6

4

4

1

-

1

1

-

-

-

-

4

4

6

3

2

2

-

2

7

1

3

2

2

1

315

448

386

404

280

256

26

Укупно 41 2 21 18 2.115

Насеља лоцирана на удаљености 30–35 km од Гаџиног Хана имају више од 50% учешћа старачких у укупном броју домаћинстава. Половина

насеља лоцираних у изотелном кругу 20–30 km има више од 50% старач-

ких домаћинстава, а друга половина припада групи насеља са 25–50% ста-рачких домаћинстава. У оквиру изотелног круга 10–20 km, скоро две тре-

ћине (64,3%) насеља припада групи са 25–50% старачких домаћинстава, а

7,1% насеља има мање од 25% старачких домаћинстава.

Marija Martinović

____________

159

Са даљим смањењем дистанце – насеља лоцирана до 10 km од Га-

џиног Хана, за очекивати је пораст учешћа насеља са мање од 25% старач-ких домаћинстава. Међутим, овде је дошло до неправилности – 5,6% насе-

ља има мање од 25% старачких домаћинстава, 44,4% насеља 25–50% ста-

рачких домаћинстава, а чак 50% насеља више од 50% старачких у укупног броју домаћинстава. Високо учешће насеља, у овом изотелном кругу, са

више од 50% старачких домаћинстава резултат је чињенице да је већина

насеља, иако близу Гаџиног Хана, са њим лоше саобраћајно повезана

(углавном су лоцирана на падинама Суве планине), што је, између осталог,

био разлог конитнуираног смањења укупне популације и погоршања њене

старосне структуре.

Закључак

Континуирано опадање укупне популације Заплања после Другог светског рата, праћено негативним развојним тенденцијама у старосном

саставу становништва, имало је за последицу повећање учешћа старачких

у укупном броју домаћинстава. По попису 2002, евидентирано је 2.185 ста-

рачких домаћинстава (41,2%), од којих је 83,2% поседовало пољопривред-

но газдинство. Од 42 насеља Заплања, само су три имала мање од 25%, док

је скоро половина насеља имала више од 50% старачких у укупном броју

домаћинстава. У просторном размештају присутна је правилност да веће учешће старачких у укупном броју домаћинстава имају насеља са мањим

бројем становника (више од 50% старачких домаћинстава има 66,7% пату-

љастих и 58,8% насеља са 101–300 становника), вишом надморском виси-ном (више од 50% старачких домаћинстава има 58,8% насеља у висинском

појасу 500–1000 метара) и, углавном, већом удаљеношћу од гравитационог

центра Заплања (више од 50% старачких домаћинстава има 55,5% насеља лоцираних 20 km и даље од Гаџиног Хана).

Marija Martinović

THE MAIN SPATIAL-DEMOGRAPHIC ATTRIBUTES OF THE OLD-PEOPLE

HOUSEHOLDS IN THE SETTLEMENTS OF ZAPLANJE

Summary

Continuous decrease in the population number in Zaplanje after the Second World War,

followed by negative developing trends in the age structure of population, has led to

increased proportion of old-people households in total households number. According to

the census in 2002, there were 2,185 old-people households (41.2%), from which 83.2%

possessed their agricultural lands. Out of 42 settlements in Zaplanje, only three had less


____________

160

than 25%, while almost half of them had more than 50% old-people households in total

households number. Certain important regularities are noticed in the spatial distribution

– bigger proportions of old-people households are found in settlements with fewer

inhabitants (66.7% of all settlements with less than 100 inhabitants and 58.8% of all

settlements with 101–300 inhabitants have more than 50% of old-people households),

higher altitude (58.8% of all settlements with the altitude 500-1000 m abs have more

than 50% of old-people households), as well as those situated farther from the gravity

centre of Zaplanje (55.5% of all settlements situated more 20 km away from Gadžin

Han have more than 50% of old-people households).


____________

161

УДК 314.151 (497.15) ”1971/1976” Оригиналaн научни рад Original scientific work Драгица Р. Гатарић Србољуб Ђ. Стаменковић

РАДМАНИЋИ – РАСЕЉЕНО СЕОСКО НАСЕЉЕ КОД БАЊА ЛУКЕ Извод: Село Радманићи, које је било лоцирано 25 km југозападно од Бања Луке, у близини регионалног пута Бања Лука–Чађавица–Мркоњић Град, припада групи плански расељених насеља. Расељено је од 1971. до 1976. године, када се станов-ништво углавном иселило у Војводину, у сремска насеља. На месту где се некада налазило село и атар, временом, изграђени су објекти и површине (данас заузима-ју површину од 65 km2, укључујући ту и делове територија суседних, исто тако, плански расељених насеља – Шљивно и делови Добрње и Вилуса) специјалне на-мене. Овим радом сагледане се основне одлике насеља и становништва пре расе-љавања. Кључне речи: насеље, сеоско насеље, атар, физиономија, становништво, мигра-ције, расељавање Abstract: Radmanići village, which was located 25 km southwest of Banja Luka, next to the main road Banja Luka–Čañavica–Mrkonjić Grad, belongs to the group of settlements that have been expatriated (depopulated) according to the plan. It was expatriated (depopulated) from 1971 to 1976, when population mostly emigrated to Vojvodina, to the settlements in Srem. At the place where village was situated, building and areas (now covering 65 km2, including parts of the territories of neighbouring, also depopulated settlements – Šljivno and some areas in Dobrnja and Vilus) of special assignments have been built during time. This article embraces main characteristics of the settlement and the population before the expatriation (depopulation). Key words: settlement, village settlement, area, appearance, population, migration, expatriation (depopulation)

Увод

У богатој и светлој прошлости српских земаља, више пута кроз историју, па и у савременом периоду, забележени су многобројни примери расељавања насеља, па и већих територија компактно насељеним српским становништвом. Та расељавања могу се сврстати у три групе: принудна или насилна, које народ популарно назива ”бежаније”, спонтана или сти-хијска, каквих има и у савременом периоду, углавном из економских раз-лога (масовна пресељења из сеоских у градска насеља наше земље после Другог светског рата) и услед наглашене развијености процеса старења

Драгица Р. Гатарић, Србољуб Ђ. Стаменковић

____________

162

становништва, и планска расељавања насеља и становништва због разли-читих привредних и друштвених потреба (изградње вештачких језера, ши-рења угљенокопа, изградње објеката и површина специјалне намене итд.).

Село Радманићи код Бања Луке, као и нека друга насеља у његовој околини, чије расељавање је започело 1957. (Шљивно и делови Добрње и Вилуса), спада у плански расељена насеља од 1971. до 1976. године.

Положај и опште географске одлике

Радманићи су били лоцирани између ниских планина: Самарина

(850 m), Стрмеца (688 m), Дукиног брда (704 m) и Стражбенице (716 m), 7 km источно и североисточно од регионалног пута Бања Лука–Чађавица–Мркоњић Град, 25 km југозападно од Бања Луке. Насеље се просторно развијало у висинском појасу од 560 m до 640 m надморске висине, а сео-ска територија (атар) од 517 m до 850 m. Локални положај села био је од-ређен координатама: 44о40' северне географске ширине и 16о56' источне географске дужине. Укупна површина атара Радманића износила је 1.331 ha. Земљиште је било у приватној својини. Данас се сврстава у неплодно земљиште.

У атару има више површинских и подземних крашких облика ре-љефа: јама Голубача, на локалитету Радосавац, безимена пећина (у народу Шпиља), на месту Млиништа и др. Атар обилује већим бројем извора, од којих су најпознатији: Врело Гомионице – Гомјенице, капацитета 20–30 l/sek., Бијело врело – капацитета 30 l/sek.,1 Црно врело, Секулића врела, Пошјак, Којића врело, Џамбића врело, Радмањско врело, Жица, Требовско врело, Прљиковац, Пишталине, Трутино врело, Бања и др. Извори су углавном били у близини појединих родовских кућа, осим кућа Петковића, и били су коришћени за водоснабдевање месног становништва. Воду са извора мештани су користили и за напајање стоке, у чијој близини су биле направљене локве – ”појила”. По предању, блато са извора Бања је лекови-то. Мештани су га користили за лечење реуматских обољења. На врелу Го-мионице, до 70-их година XX века, налазиле су се три воденице (у народу ”млинови”) – Маричића, Којића и Радмањски млин. Шуме су се налазиле на више локалитета у атару: Стрмецу, Вла-шчићу, Самаринама, Ровиштима и др.

Ливаде су биле размештене на више места: Ледињку, Мразову, Ра-досавцу, Малој Рудачи, Бањи, Голубовцу итд.; оранице у Меком пољу, Штакама и др., а пашњаци на локалитетима Крст, Дукино брдо, Цигељ, Стрмец, Кочин до, Збориште, Рудача и др.

1 Просторни план општине Бања Лука 1986–2005, Урбанистички завод, Бања Лука, 1990, стр. 81.

Dragica R. Gatarić, Srboljub ð. Stamenković

____________

163

На локалитетима Кљуновац и Кочин до, по предању, мештани су ископавали ситни камен и шљунак који је, углавном, служио за локалне потребе, а на месту Рудача, проналазили су шљаку и троску. У народу по-стоји предање да се на месту Рудача у прошлости експлоатисала ”некаква руда” и да је по томе овај локалитет добио име.

Морфо-физиономија насеља

Радманићи су припадали разбијеном типу сеоских насеља, са поде-

лом на групе родовских кућа. По предању, у време турске владавине фор-мирају се породичне задруге, које су се одржале све до Другог светског ра-та, и касније. Крајем XIX и почетком XX века највећи број фамилија у Радманићима живео је у породичним задругама, које су мештани називали ”заједницама”. Оне су чиниле посебне физиономске целине – засеоке. Најбројнија ”заједница”, са 42 члана, била је од фамилије Петко-вић, чији старешина је био извесни Стојко, познат као кнез села Радмани-ћа, затим ”заједнице” Илије Маричића (32 члана) и Ђурђа Жабића (више од 30 чланова). Временом, од девет заселака, где је сваки представљао гру-пу сродничких кућа: Антићи, Маричићи, Петковићи, Раковићи, Секулићи, Станивуковићи, Требовци, Жабићи и Чардак,2 насеобинском трансформа-цијом (премештањем и груписањем сеоских кућа и окућница), формирана су три засеока – Горњи Радманићи, Петковићи и Вукићи,3 да би касније, у време пре планског расељавања становништва, Радманићи просторно по-везивали и обједињавали две главне физиономске целине, са 18 група ро-довских кућа: Горње Радманиће (Станивуковићи, Пејаковићи, Џамбићи, Кекићи, Гргићи, Маричићи, Малбашићи и Раце) и Доње Радманиће (Пет-ковићи, Требовци, Кочићи, Секулићи, Антићи, Вукићи, Раковићи, Чалаки-ћи, Жабићи и Марјановићи).

Постанак и развој насеља

На основу археолошких налаза у насељу и његовој околини, мало-

бројних писаних историјских извора, као и предања, може се претпостави-ти да су Радманићи имали вишевековни континуитет насељености.

Локалитет Громиле, који је лоциран западно од Табора, указује на античку насељеност овог подручја. По предању, на овом месту су постоја-ле античке грађевине, јер су мештани села на овом месту ископавали ”не-

2 Главни резултати пописа житељства у Босни и Херцеговини, од 22. априла 1895, Земаљска влада за Босну и Херцеговину, Сарајево, 1896. 3 Становништво и домаћинства, Попис становништва 1953, књ. XIII, Савезни за-вод за статистику, Београд, 1959.


____________

164

какву” циглу и зидове. У близини овог места пронађено је мноштво метал-не згуре, па се зато веровало да се у близини Громиле прерађивала руда. Југоисточно од Громиле, код родовских кућа Маричића, налази се и антич-ки локалитет Градина, где је, по предању, пронађено много камења и ан-тичке цигле. Поједини мештани Радманића тврдили су да су се ”дуго” на том месту видели и преградни зидови. На узвишењу Табор, северно од на-сеља, по предању, налазиле су се алке за везивање бродова, као и црква.4

Материјални остаци из римског доба утврђени су на Градини, код родовских кућа Станивуковића. На овом месту је пронађено мноштво ка-мења и песка, као и остаци римског стакла, један бронзани новац цара Га-лијена, један железни стрелични врх и комад сировог жељеза.5 Уз то, ис-точно од Радманића, кроз атар суседног села Шљивна, у римско доба про-лазио је пут Salona–Servitium (Сплит–Босанска Градишка).6

У средњовековној Босни, Радманићи су територијално улазили у састав Доњих Краја, који се први пут наводе 1244. године у повељи угар-ског краља Беле IV. У склопу Доњих Краја, као мања територијална једи-ница налазила се жупа Земуник, која се наводи и под именима: Земљаник и Земаљник. Жупа Земуник се први пут помиње 1287. године у Пријезди-ној повељи којом босански бан Пријезда дарује Жупу као мираз својој кћерци Катарини и њеном мужу Радославу Бановићу.7 У писаним доку-ментима на територији жупе Земљаник не помиње се село Радманићи, али многобројни археолошки локалитети са некрополама стећака, упућују на закључак је простор села био густо насељен у старијој прошлости. На ло-калитету Дебело брдо пронађено је 11 стећака, без украса, који су у облику сандука.8 У подножју Стражбенице, са десне стране локалног пута Добр-ња–Маричићи–Вилуси, код родовских кућа Маричића, налази се Мраморје са 28 стећака. Стећци су у облику сандука – 26, и две плоче, различитих величина. Стећци су постављени у правцу запад–исток.9

4 З. Жеравица, Археолошки споменици Голеша, Добриње и Змијања, Наше ста-рине, Годишњак завода за заштиту културно-историјског и природног наслеђа Бо-сне и Херцеговине, Сарајево, 1989, стр. 34. 5 Ф. Фиала, Градина Радманићи, Гласник Земаљског музеја, Сарајево, 1894, стр. 327. 6 Е. Пашалић, Римска цеста од Подрашничког поља до Бањалуке, Наше стари-не, Годишњак завода за заштиту културно-историјског и природног наслеђа Босне и Херцеговине, Сарајево, 1956, стр. 242. 7 Ј. Мргић – Радојчић, Доњи Краји – Крајина средњовековне Босне, Филозоф-ски факултет у Београду, Филозофски факултет у Бањалуци и Историјски инсти-тут у Бањалуци, Београд, 2002, стр. 40. 8 Ш. Бешлагић, Стећци, Каталошко-топографски преглед, Сарајево, 1971, стр. 98. 9 Археолошки лексикон Босне и Херцеговине, Археолошка налазишта регија 1–13, том II, Земаљски музеј Босне и Херцеговине, Сарајево, 1988, стр. 131.


____________

165

Падом Босне под турску власт 1463. године, на територији Доњих Краја формирана је Јајачка бановина, са седиштем у Јајцу. После пада Ја-јачке бановине 1527/28. године, на територији средњовековне жупе Зему-ник, која је била административни део Доњих Краја, формирана је нахија Змијање која је постојала до XIX века.10 Нахија Змијање помиње се више пута: поједини истраживачи наводе да је први пут забележена 1587. године у задужбинској повељи Ферхат-пашине џамије у Бањалуци.11 Турским по-писом 1541. у нахији Змијање евидентирано је 29 насеља и 350 кућа, а око 1563. године 21 насеље и 313 кућа.12 У турским катастарским пописима се-ло Радманићи, које је територијално припадало нахији Змијање се не по-миње. О постојању насеља у том периоду, по предању, сведочи локалитет Чардак – место где су мештани ”давали бегу трећину”, чије име је турског порекла. Исто тако, по предању, на месту Бабића долине, где се налазило гробље Петковића, била је мала капела која је 40-их година XX века запа-љена. Старији мештани Радманића наводе да је на више места у атару било црквишта, која су у прошлости посећивана у време верских празника.

Након ослобођења од Турака и успостављањем Аустро-угарске владавине 1878. године, Радманићи су ушли у састав Бањалучког сеоског котара. Пописом становништва из 1879. године, када броје 345 становника и 38 домаћинстава, наводе се под именом Радманић,13 а касније, од 1895. године, када су имали 425 житеља и 56 домаћинстава,14 под данашњим на-зивом. После Другог светског рата Радманићи су најпре били у саставу оп-штине Добрња, а потом, од 1961. године, у саставу општине Бронзани Мај-дан, а од њеног укидања до данас у саставу општине Бања Лука.

Демографски раст Радманића, од 1901. до 1961. године, одликује стални пораст, што је резултат пре свега позитивног природног прирашта-ја. Постепено смањење популације почиње између 1961. и 1971. године. Оно је последица појединачних миграција ка градовима у ужем и ширем окружењу, где се у то време појавила повећана потреба за радном снагом због интензивирања њиховог развоја, пре свега индустријског. Економске миграције 60-их година XX века су највећим делом биле усмерене ка Чал-ми код Сремске Митровице. Тада се у Чалму досељавају Кекићи, Пејако-вићи, Џамбићи и Маричић.

10 М. Нишкановић, Прилог проучавању становништва Змијања – О пореклу становништва Горњег и Доњег Раткова и Стражица, Гласник Земаљског музе-ја у Босни и Херцеговини, Нова серија – Етнологија, бр. 33, Сарајево, 1978, стр. 5. 11 М. Карановић, Још коју о жупи Земљаник, Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини, Сарајево, 1937, стр. 107. 12 М. Васић, Етничка кретања у Босанској крајини у XVI вијеку, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, Сарајево, 1963, стр. 240. 13 Штатистика миеста и пућанства Босне и Херцеговине, Сарајево, 1880. 14 Главни резултати пописа житељства у БиХ, од 22. априла 1895…


____________

166

Планско расељавање становништва Радманића, које је било етнич-ки хомогено, јер су Срби у укупном становништву учествовали са 99,8% (1961) и 99,4% (1971), обављено је од 1971. до 1976. године, с тим што су евидентирани и случајеви да су неке сеоске породице (род Петковићи) 1975. године исељене принудно, када је, исто тако, у неким случајевима забележено и рушење кућа.15

Табела 1. – Кретање укупне популације и домаћинстава у Радманићима од 1901.

до 1971. године16

Домаћинства

Година Број

становника број просечан број чланова 1901. 1910. 1921. 1948. 1953. 1961. 1971.

388 502 516 781 837 978 934

51 63 72 91 111 135 143

7,6 8

7,2 8,6 7,5 7,2 6,5

Село Радманићи, које није било електрифицирано, пре расељавања

је било ратарско-сточарско и воћарско насеље. Насеље је имало четворора-зредну основну школу, која је формирана 1954. године (1974. престала са радом), пекару (отворена 1954, затворена 70-их година XX века), земљо-радничку задругу, у склопу које се налазила продавница (у народу ”трго-вина”) мешовите робе и више сеоских гробаља (у Бабиним долинама, на Прекендачи, изнад Зоринца, на врелу Гомионице итд.). Од традиционал-них заната, који су временом изумрли, у селу је било ковача (Вукићи), зи-дара (Антићи, Требовци, Жабићи) и столара (Чалакићи).

Расељавање становништва

Радманићи, као и друга насеља у њиховој околини, као што су:

Шљивно и делови Добрње и Вилуса, чије расељавање је почело раније – 1957. године, а која су као и Радманићи расељена до 1976. године, спадају

15 Н. Лемајић, Сеобе становника Мањаче у Срем, Историјски архив Срем, Срем-ска Митровица, 2004, стр. 11–13. и 86. 16 Први Шематизам православне српске митрополије Бањалучко-бихаћке за годину 1901, Сто година послије, Бања Лука, 2001; Резултати пописа житељства у Босни и Херцеговини, од 27. септембра 1910, Земаљска влада за Босну и Хер-цеговину, Сарајево, 1912; Речник места, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, Народна просвета, Београд, 1925. и подаци пописа становништва, домаћинстава и станова у СФРЈ, од 1948. до 1971. године.


____________

167

у плански расељена насеља. На местима где су се налазила наведена расе-љена села и у њиховом атарима, на територији која захвата 65 km2 повр-шине раније насеобинског, пољопривредног и неплодног земљишта изгра-ђен је полигон специјалне намене (данас у власништву Министарства од-бране Републике Српске).

Нашим теренским истраживањем констатовали смо следеће стање становништва пре расељавања. У селу су живели следећи родови: Маричи-

ћи (34 куће, славиле Никољдан, завет Пренос моштију св. Николе), Петко-

вићи (31 кућа, славиле Ђурђиц, завет Св. Илија) досељени из Далмације, Вукићи (осам кућа, славиле Јовањдан), Раковићи (девет кућа, славиле Св. Стевана, завет Петровдан), Секулићи (28 кућа, славиле Јовањдан), Антићи (девет кућа, славиле Јовањдан, завет Св. Богородица), Чалакићи (пет кућа, славиле Св. Трифуна), Жабићи (12 кућа, славиле Ђурђиц, завет Ђурђев-дан), Марјановићи (три куће, славиле Јовањдан) досељени из бањалучког села Мелине, Кочићи (три куће, славиле Св. Игњатију), Којићи (осам кућа), Џамбићи (седам кућа, славиле Ђурђиц), Макивићи (једна кућа, славила Св. Луку), Кекићи (девет кућа, славиле Ђурђиц), Пејаковићи (23 кућа, славиле Ђурђиц) старином из Црне Горе, Малбашићи (три куће, славиле Јовањдан), досељени из суседног села Добрње, Раца (три куће, славиле Никољдан, за-вет Видовдан), Станивуковићи (12 кућа, славиле Ђурђевдан, завет Ђур-ђиц), Гргићи (једна кућа, славиле Св. Стефана), досељени из суседног села Павићи, и Требовац (седам кућа, славиле Никољдан).

Табела 2. – Преглед исељених домаћинстава по насељима у која су исељена

17

Фамилија Презиме и име носиоца домаћинства

Крсна слава

Насеље у које су исељени

Маричићи

Маричић Миливој Маричић Миле Маричић Млађен Маричић Гојко Маричић Драган Маричић Живко Маричић Перо Маричић Станислав Маричић Драгомир Маричић Драго Маричић Илија Маричић Раде Маричић Станоја Маричић Ранко Маричић Никола Маричић Ђорђо Маричић Боро Маричић Милутин

Никољдан

Бања Лука Дивош (Сремска Митровица)

Руменка (Нови Сад) Нови Сад

Лаћарак (Сремска Митровица) Косјерево (Лакташи) Косјерево (Лакташи)

Дивош (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица)

Нови Сад Бања Лука

Вогањ (Рума) Лакташи

Лаћарак (Сремска Митровица) Лаћарак (Сремска Митровица)

Бања Лука Нови Сад

Јарак (Сремска Митровица)

17 По казивању: Живка Моцоње из Бања Луке, пореклом из села Шљивна, и Нена-да Пејаковића из Бања Луке, рођеног у Радманићима.


____________

168

Маричић Милан Маричић Томислав Маричић Војислав Маричић Бошко Маричић Милош Маричић Десимир Маричић Момчило Маричић Драгутин Маричић Ђорђо Маричић Мара Маричић Обрад Маричић Бранко Маричић Милутин Маричић Милан Маричић Пане Маричић Миле

Лаћарак (Сремска Митровица) Лаћарак (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица)

Нови Сад Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука

Лаћарак (Сремска Митровица) Лаћарак (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица) Клековци (Козарска Дубица)

Лаћарак (Сремска Митровица) Лаћарак (Сремска Митровица)

Петковићи

Петковић Лазар Петковић Васкрсија Петковић Рајко Петковић Момо Петковић Војин Петковић Милован Петковић Томислав Петковић Мика Петковић Петар Петковић Милан Петковић Мирко Петковић Бошко Петковић Станоја Петковић Бране Петковић Стојко Петковић Стојић Петковић Столе Петковић Тришо Петковић Ненад Петковић Драго Петковић Љубић Петковић Стојић Петковић Раде Петковић Пане Петковић Ранко Петковић Милан Петковић Мирко Петковић Вукашин Петковић Радић Петковић Вид Петковић Ђорђо

Ђурђиц

Лаћарак (Сремска Митровица) Бања Лука Бања Лука Нови Сад Бања Лука Нови Сад Нови Сад

Маховљани (Лакташи) Козарска Дубица Ченеј (Нови Сад)

Аустралија Зеница

Романовци (Градишка) Романовци (Градишка) Романовци (Градишка) Романовци (Градишка)

Бања Лука Дивош (Сремска Митровица)

Лаћарак (Сремска Митровица) Београд

Кобатовци (Лакташи) Дивош (Сремска Митровица)

Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука Нови Сад Бања Лука Бања Лука

Вукићи

Вукић Урош Вукић Душан Вукић Љуба Вукић Никола Вукић Миле Вукић Милош Вукић Момир Вукић Милан

Јовањдан

Бања Лука Београд

Бања Лука Маглајани (Лакташи)

Дивош (Сремска Митровица) Нови Сад Нови Сад Нови Сад

Раковић Станоја Раковић Богољуб

Бошковићи (Лакташи) Бања Лука


____________

169

Раковићи

Раковић Душан Раковић Владо Раковић Ратко Раковић Витомир Раковић Станислав Раковић Гојко Раковић Станко

Св. Стеван

Кочићево (Градишка) Нови Сад Нови Сад Нови Сад

Рамићи (Бања Лука) Кобатовци (Лакташи)

Бања Лука Секулићи

Секулић Видосав Секулић Бранислав Секулић Душан Секулић Милан Секулић Станислав Секулић Борислав Секулић Неђо Секулић Крстан Секулић Боре Секулић Мирослав Секулић Боро Секулић Милутин Секулић Видосав Секулић Миливој Секулић Мирко Секулић Бошко Секулић Милош Секулић Живко Секулић Владо Секулић Васкрсија Секулић Перо Секулић Савка Секулић Милан Секулић Илија Секулић Неђо Секулић Гојко Секулић Станоја Секулић Вукашин

Јовањдан

Чалма (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица)

Бања Лука Нови Сад Београд Београд Београд

Лаћарак (Сремска Митровица) Бања Лука Нови Сад Нови Сад Нови Сад Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука

Романовци (Градишка) Чалма (Сремска Митровица)

Нови Сад Чалма (Сремска Митровица)

Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука

Београд Чалма (Сремска Митровица)

Рамићи (Бања Лука) Рамићи (Бања Лука)

Антићи

Антић Рајко Антић Милош Антић Васкрсија Антић Станија Антић Мирко Антић Драго Антић Миле Антић Драгољуб Антић Станислав

Јовањдан

Бања Лука Бошковићи (Лакташи)

Лаћарак (Сремска Митровица) Бошковићи (Лакташи) Кобатовци (Лакташи)

Лакташи Лакташи Нови Сад Корчула

Чалакићи

Чалакић Мирко Чалакић Перо Чалакић Бране Чалакић Милан Чалакић Марко

Св. Трифун

Маглајани (Лакташи) Кола (Бања Лука)

Нови Сад Нови Сад Нови Сад

Жабићи

Жабић Владо Жабић Коста Жабић Боро Жабић Мирко Жабић Рајко Жабић Марко Жабић Милош Жабић Јован

Ђурђиц

Романовци (Градишка) Лаћарак (Сремска Митровица) Лаћарак (Сремска Митровица)

Лежимир (Сремска Митровица) Бања Лука Бања Лука Бања Лука

Чалма (Сремска Митровица)


____________

170

Жабић Божо Жабић Млађо Жабић Станислав Жабић Марко

Ветерник (Нови Сад) Аустралија

Слатина (Лакташи) Нови Сад

Марјановићи

Марјановић Милан Марјановић Мићо Марјановић Мире

Јовањдан

Романовци (Градишка) Романовци (Градишка) Романовци (Градишка)

Кочићи

Кочић Драган Кочић Чедо Кочић Урош

Св. Игњатија

Каћ (Нови Сад) Лаћарак (Сремска Митровица)

Романовци (Градишка) Којићи

Којић Станко Којић Чедо Којић Милош Којић Миливој Којић Аћим Којић Рајко Којић Миливој Којић Милован

Клековци (Козарска Дубица) Клековци (Козарска Дубица)

Бања Лука Кнежица (Козарска Дубица) Чалма (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица)

Џамбићи

Џамбић Славко Џамбић Бране Џамбић Станија Џамбић Пане Џамбић Драго Џамбић Вукашин Џамбић Милутин

Ђурђиц

Дивош (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица)

Манђелос (Сремска Митровица) Манђелос (Сремска Митровица) Манђелос (Сремска Митровица)


Макивићи Макивић Милош Св. Лука Манђелос (Сремска Митровица) Кекићи

Кекић Рајко Кекић Стојан Кекић Бјелан Кекић Слободан Кекић Милош Кекић Милорад Кекић Мишо Кекић Рајко Кекић Слободан

Ђурђиц

Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука Бања Лука

Каћ (Нови Сад) Велики Радинци (Сремска Митровица) Велики Радинци (Сремска Митровица)

Чалма (Сремска Митровица) Пејаковићи

Пејаковић Босиљка Пејаковић Јован Пејаковић Вука Пејаковић Стојић Пејаковић Љуба Пејаковић Раде Пејаковић Милутин Пејаковић Стево Пејаковић Милош Пејаковић Милорад Пејаковић Рајко Пејаковић Драго Пејаковић Чедо Пејаковић Љубић Пејаковић Дарко Пејаковић Милан Пејаковић Мирко Пејаковић Милош Пејаковић Рушко Пејаковић Борић Пејаковић Чедо Пејаковић Војин

Ђурђиц

Чалма (Сремска Митровица) Бања Лука Бања Лука Бања Лука

Чалма (Сремска Митровица) Смедерево

Чалма (Сремска Митровица) Сисак


Козарска Дубица Велики Радинци (Сремска Митровица)

Зеница Ријека Ријека Ријека

Брекиња (Козарска Дубица) Брекиња (Козарска Дубица) Брекиња (Козарска Дубица)

Дивош (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица)


____________

171

Пејаковић Раде Велики Радинци (Сремска Митровица) Малбашићи

Малбашић Станислав Малбашић Славко Малбашић Душан

Јовањдан

Велики Радинци (Сремска Митровица) Велики Радинци (Сремска Митровица) Велики Радинци (Сремска Митровица)

Раца

Раца Благоја Раца Момчило Раца Мирко

Никољдан

Дивош (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица) Дивош (Сремска Митровица)

Станивуковићи

Станивуковић Стојан Станивуковић Станислав

Станивуковић Војин Станивуковић Дане Станивуковић Милан Станивуковић Никола Станивуковић Гојко Станивуковић Мирко Станивуковић Драгутин Станивуковић Ристе Станивуковић Миле Станивуковић Деспот

Ђурђиц

Велико Двориште (Козарска Дубица) Велико Двориште (Козарска Дубица) Велико Двориште (Козарска Дубица) Велико Двориште (Козарска Дубица) Велико Двориште (Козарска Дубица)

Паланчиште (Приједор) Паланчиште (Приједор)

Чалма (Сремска Митровица) Чалма (Сремска Митровица) Брекиња (Козарска Дубица) Брекиња (Козарска Дубица)

Лаћарак (Сремска Митровица) Гргићи Гргић Лука Св. Стеван Велики Радинци (Сремска Митровица) Требовци

Требовац Милан Требовац Драган Требовац Борић Требовац Рушко Требовац Душан Требовац Никола Требовац Рајко

Никољдан

- - - - - - -

Највећи број становника Радманића исељен је у Војводину, у срем-

ска насеља. На основу наших истраживања, која су заснована на теренском прикупљању научне грађе о насељу и његовом становништву, утврдили смо да се већина породица (69 домаћинстава) иселила у насеља општине Сремска Митровица – Чалми, Лаћарку, Дивошу, Великим Радинцима, Манђелосу и Јарку. Уосталом, у овим насељима је 2002. године, евиденти-рано 418 становника из села Радманићи.18 На друго место долази одсељени у Бања Луку, где се иселило 50 домаћинстава, затим Нови Сад (29 дома-ћинстава) итд. За фамилију Требовац (7 породица) нисмо могли да конста-тујемо место (или места) пресељења.

Сеоска молитва (слава) – ”масла”, у народу и ”житне молитве”, одржавала су се сваке године до расељавања на Спасовдан.

Закључак Пре планског расељавања у селу Радманићи живело је 216 српских домаћинстава (20 фамилија). Просторна покретљивост њихових селидбе-них миграција била је усмерена у више праваца, с тим што се највећи број њих преселио у Чалму, Лаћарак, Дивош, Велике Радинце, Манђелос и Ја-

18 Н. Лемајић, наведено дело, стр. 17.


____________

172

рак код Сремске Митровице, где је 2002. године евидентирано 418 станов-ника пореклом из Радманића.

Интересантно је поменути да су се многа, по правилу, вишечлана домаћинства у времену пре расељавања села, трансформисала у више ма-њих домаћинстава (по броју чланова). То је, иначе, процес који је тесно повезан са променом система вредности нашег становништва у погледу бројности чланова домаћинства (породице), условљен новонасталим дру-штвеним условима после Другог светског рата, али има подстицаја и у ис-плати висине надокнаде власницима за уступање (напуштање) куће и зе-мљишног поседа.

Село Радманићи је пре расељавања, од 1971. до 1976. године, било етнички хомогено српско насеље. Године 1961, када је имало укупно 978 становника, учешће српског становништва износило је 99,8%, а по попису 1971. (934 житеља) 99,4%. Dragica R. Gatarić Srboljub ð. Stamenković

RADMANIĆI – EXPATRIATED (DEPOPULATED) VILLAGE NEAR BANJA LUKA

Summary

Before its planned depopulation, which was performed from 1971 to 1975 because of building the polygon of special assignment (today the property of the Ministry of defence of the Republic of Srpska), 216 Serbian households (20 families) had lived in Radmanići village. According to the census in 1961, 978 inhabitants lived in the village and in 1971 – 934 inhabitants. Spatial mobility of their permanent migration had been oriented toward few directions, while most of them had moved to Čalma, Laćarak, Divoš, Velike Radnice, Manñelos and Jarak near Sremska Mitrovica, where 418 inhabitants originally from Radmanići were evidenced in 2002. It is interesting to be mentioned that many, generally multimember households, were transformed into more smaller households before the period of expatriation (depopulation) of the village. This was the process tightly correlated to the change in the system of values in our population regarding the size of the household (family), caused by the changed social conditions after the Second World War, but also to the impetus in the amount of compensations devoted to the owners for renting (or leaving) their houses and estates. Radmanići was ethnically homogenous Serbian settlement before the expatriation (depopulation). Serbs represented 99,8% of the population in 1961, and 99,4% in 1971.


____________

173

БЕЛЕШКЕ NOTES

О реадмисији. – Током 90-их година XX века, због ратова и дискримина-ције на простору бивше Југославије, велики број грађана Србије и Црне Горе до-био је привремену заштиту у земљама Западне Европе. Хиљаде држављана Србије и Црне Горе и после демократских промена 2000. године такође наставља да тра-жи азил у западним земљама. Готово сви ти захтеви бивају одбијени, а у току је и процес укидања привремене заштите, тако да се велики број људи сада враћа у Србију и Црну Гору на основу обавеза које је наша земља преузела потписујући уговоре о реадмисији становништва. Према подацима Министарства за људска и мањинска права, Србија и Црна Гора је до сада закључила 15 уговора о реадмиси-ји, а у току су преговори за закључење још 12 уговора. То су билатерални уговори са државама Западне Европе и региона који регулишу услове и инструменте вра-ћања људи, који немају законски основ боравка. Лица обухваћена уговорима о ре-адмисији могу бити грађани држава уговорница, лица трећих земаља и лица без држављанства.

Повратак из Западне Европе грађана Србије и Црне Горе којима је одби-јен захтев за азил или укинута привремена заштита је публикација Групе 484 чије је издавање помогла SEE-RAN (South East European Refugee Assistance Network). Oва публикација са различитих аспеката и становишта третира тематику реадми-сије становништва и даје одређене препоруке у односу на повратак грађана СЦГ из земаља Западне Европе.

Публикација је састављена из четири поглавља. У првом поглављу се об-јашњавају став и препоруке Групе 484 у односу на повратак грађана Србије и Цр-не Горе из земаља Западне Европе. У прилог овим препорукама и као објашњење става Групе 484, прво се износе подаци о броју и структури повратника, затим трендови и политика у вези са повратком, како у смислу сарадње на нивоу ЕУ, та-ко и програма помоћи како би се стимулисао повратак. Даље се објашњавају усло-ви и процедура пре и током повратка становништва, као и услови прихвата у Ср-бији и Црној Гори. На крају првог поглавља износе се закључци и препоруке.

У анексу пре другог поглавља износе се случајеви повратника и правна анализа уговора о реадмисији.

Друго поглавље представља коментаре и критике на став и препоруке Групе 484, а у трећем поглављу се износе појединости са панел дискусије – ”При-нудни повратак грађана Србије и Црне Горе из Западне Европе”.

У четвртом поглављу које је насловљено са ”На бранику тврђаве Европе” ближе се објашњавају концепти ”сигурне земље порекла” и ”сигурне треће зе-мље”. Такође, закључивање уговора о реадмисији се наводи као услов за сарадњу са Европском унијом. Објашњава се поступак враћања држављана трећих земаља, поступак враћања држављана СЦГ и износи анализа уговора о реадмисији.

Петар Васић


____________

174

Седми конгрес по медицинска география в България. – На 27-ми и 28-ми октомври 2005 в София бе проведен Седми национален конгрес по медицинска география с международно участие. Негови организатори бяха Съюза на научните медицински дружества и Българското дружество по медицинска география. Конгресът бе посветен на 90-годишнината от рождението на професор доктор на медицинските науки Йордан Наумов. Свои доклади представиха учени от България, Русия и Македония. Сред тях бе и академик Артур Артурович Келер от Санкт-Петербург, който има значителни приноси в развитието на медицинската география в България. Той поднесе приветствие от името на Руското дружество по медицинска география.

На конгреса бяха изнесени 48 доклада, разпределени в 6 основни секции: 1. Национални и регионални здравно-демографски проблеми; 2. Нозогеография: Епидемиология на социално значимите заболявания и Географско разпространение на инфекциозните и паразитните болести; 3. Медико-географски проблеми на антропогенно променената околна среда; 4. Медико-географски аспекти на рекреационно-туристическата дейност; 5. Ветеринарни медико-географски изследвания; 6. Актуални проблеми на медицината на бедствените ситуации.

В отделните секции учени от различни специалности представиха резултатите от своите изследвания. Сред по-интересните доклади бяха: ”Проф. д-р Йордан Наумов и медицинската география в България”, Д. Филипов; ”Злокачествените новообразувания на Балканския полуостров”, Ш. Данон; ”За необходимостта от формирането на клъстери в здравната политика на България”, Н. Димов; ”Екологическая медицинская география России”, А. Келер; ”Географско разпространение на множествената склероза – роля на популационния генофонд”, С. Михайлова; ”Възрастовата структура на населението в България и честотата на някои заболявания”, Хр. Ганев; ”Професионална заболяемост в страната и по региони – ниво и структура за 2004 г.”, М. Янчева, Н. Цачева, Ив. Петров, Р. Младенова; ”Тенденции в смъртността от болести на органите на кръвообръщението в България и Гърция”, Л. Георгиева; ”Равнище на абортите в Р. България и ЕС”, К. Петкова-Танчева и др.

На Седмия конгрес по медицинска география бе учредена фондация на името на проф. д-р Йордан Наумов. Нейна цел е подпомагането и стимулирането на млади научни работници в областта на медицинската география. С новоучредената награда бе отличен младият географ Зорница Спасова за своя оригинален доклад ”Влияние на температурата на въздуха върху настъпването на кризи при лица с психични разстройства”.

Конгресът завърши с отчетно-изборно събрание на Дружеството по медицинска география в България, на което бе избрано ръководство за следващия 4-годишен мандат. За председател на дружеството за първи път бе избран географ – доц. д-р Нено Димов, ръководител на катедра Социално-икономическа география на Геолого-географския факултет на Софийския университет ”Св. Климент Охридски”.

Дружеството по медицинска география в България е основано през 1970 г. по инициатива на проф. д-р Йордан Наумов. Освен лекари, в неговата дейност участват географи, социолози, архитекти, специалисти по опазване на околната среда и др. Основните изследвания са насочени към разкриване на природните,


____________

175

социални-икономическите, етно-културните и други фактори за възникването и разпространението на определени заболявания на различни териториални равнища. От 1970 до 2005 г. Дружеството по медицинска география в България е провело 7 конгреса и 12 научни симпозиума. Текущата дейност на дружеството включва регулярно изнасяне на лекции от български и чуждестранни специалисти, посветени на различни медико-географски проблеми. През 2005 г. бе издаден първият том на монографията Медицинска география на България, а вторият предстои да бъде отпечатан през 2006 г.

Членският състав на дружеството включва около 150 български учени, сред които и редица географи. Част от структурата на Дружеството по медицинска география са филиалите в Пловдив, Варна и Стара Загора, където има медицински университети.



____________

176

БИБЛИОГРАФИЈА BIBLIOGRAPHY Слободан Ћурчић: Биолошке структуре становништва Војводине I, Пол, Одељење за природне науке, Матица српска, Нови Сад, 2005, стр. 1–213.

У овој изузетно вредној научној монографији приказане су биолошке структуре становништва Војводине, које су засноване на подацима пописа станов-ништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002. године. Демографске анализе војвођанске популације по полу, вршене су до нивоа насеља.

Монографије има 213 страна. Научни текст је употпуњен са 76 картограф-ских, графичких и других прилога: 37 карата, 32 прегледне табеле и седам графич-ких прилога. На тематским картама приказан је размештај насеља са коефицијен-том старости од 1948. до 2002. и број становника 1971. године, а графички прило-зи, на бази старосне пирамиде становништва, показују старосну и полну структу-ру становништва, по петогодишњим (малим старосним групама), Војводине од 1948. до 2002. године. На крају књиге табеларно (стр. 187–199) је приказана стопа маскулинитета у општинама и насељима Војводине, од 1948. до 2002. године, што омогућава јасан увид у квантитативни однос мушког и женског становништва. Поред списка коришћене литературе и извора (27 библиографских јединица), мо-нографија садржи и вишеструко користан индекс имена насеља (стр. 207–212).

После уводних напомена (стр. 5–12), као и неких основних података о полној структури становништва у свету и Војводини, уз објашњење чиниоца који су утицали на промене у маскулинитету, у знатном обиму обрађене су Регионалне разлике (стр. 19–144), на основу детаљне анализе пописа становништва од 1948. до 2002. године, у стопи маскулинитета. Насеља Војводине, на основу вредности стопе маскулинитета, сврстана су у 10 група, с тим што у прву групу спадају насе-ља са највећим (1.199>), а у десету са најнижим маскулинитетом (<700). Исто та-ко, у делу монографије – Екстремни случајеви (стр. 145–179), издвојена су насеља са екстремно високим (2002. – 23 насеља) и екстремно ниским (2002. – једно насе-ље) стопама маскулинитета, као и градови са карактеристичним стопама маскули-нитета од 1948. до 2002. године.

Монографија Биолошке структуре становништва Војводине, аутора проф. др Слободана Ћурчића, представља драгоцено научно дело, од значаја за ге-ографску науку, као и за друге науке које се баве различитим аспектима проучава-ња становништва и насеља (демографија, социологија, антропологија и др.).

Драгица Р. Гатарић

Слободан Ћурчић: Биолошке структуре становништва Војводине II, Старост, Одељење за природне науке, Матица српска, Нови Сад, 2005, стр. 1–283.

У овој комплексној научној монографији приказане су биолошке структу-ре војвођанске популације током послератног периода, базиране на пописима ста-новништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991. и 2002, уз уважавање карактеристи-ка насеља и популације (популациона величина насеља, положај у односу на цен-


____________

177

трална места, функционална обележја насеља, миграционе карактеристике станов-ништва и др.) која су битно утицала на промене биолошких структура становни-штва Војводине. Демографске анализе Бачке, Баната и Срема вршене су на нивоу насеља, која су, по старости становништва, сврстана у 15 двогодишњих старосних група.

Научни текст од 283 страна илустрован је са 49 оригиналних картограф-ских и графичких прилога – 42 тематске карте и 7 старосних пирамида, и 24 пре-гледне табеле, које омогућавају читаоцу јасан увид, током периода после Другог светског рата, у просторни размештај насеља са становништвом по двогодишњим старосним групама. На крају књиге дат је табеларни приказ (стр. 225–261) средње старости становништва у општинама и насељима Војводине од 1948. до 2002, по коме је урађен (стр. 275–282) регистар имена насеља.

Након уводних напомена (стр. 5–7), стање старосне структуре војвођан-ске популације приказано је на следећи начин: Промене између 1921. и 2002. го-дине (стр. 9–11), са општим освртом на промене старосне структуре и природног кретања становништва; Регионалне разлике (стр. 12–204), где су по послератним пописним годинама насеља рангирана у 15 двогодишњих старосних група, нуме-рисаних од најстаријих ка најмлађим, тако да се, сходно старењу становништва, најпре не јављају оне прве, а потом нестају последње групе; Карактеристична на-сеља (стр. 204–206), са нагласком на насеља са екстремном средњом старошћу становништва; Најмлађе популације (стр. 206–210), где су у периоду 1948–1981. приказане промене у броју насеља са популацијом млађом од 30 година; Најстари-је популације (стр. 210–214), где су од 1961. до 2002. праћене промене у броју на-сеља са популацијом старијом од 40 година; Градови (стр. 214–222), са акцентом на сукцесивно старење градског становништва од 1948, смањивање разлика изме-ђу најстаријих и најмлађих популација и анализом карактеристичних примера (Нови Сад, Бачка Топола, Оџаци, Црвенка, Беочин и др.), и Несрпска и колони-стичка села (стр. 222–224), где су разматране промене у старосном саставу станов-ништва ”несрпских” и ”колонистичких” насеља.

Ово неоспорно вредно и научно оригинално дело представља важан до-принос географској науци, али и другим наукама (демографији, социологији, историји и др.) и различитим сферама друштвене праксе (државна статистичка служба, политика регионалног развоја и др.).

Марија Мартиновић


____________

178

АУТОРИ AUTHORS

Др СЛОБОДАН ЋУРЧИЋ, редовни професор, Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду, Департман за географију, туризам и хотелијерство, Трг Доситеја Обрадовића 3, Нови Сад, тел. 021/ 450104, e-mail [email protected] SLOBODAN ĆURČIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Natural Science and Mathematics, University of Novi Sad, Depatment of Geography, Tourism and Hotel Management, 3 Trg Dositeja Obradovića, Novi Sad, phone + 381 21 450104, e-mail [email protected]

Др МИРЈАНА ДЕВЕЏИЋ, доцент, Институт за демографију, Географски факул-тет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] MIRJANA DEVEDŽIĆ, Ph.D., senior lecturer, Institute for Demography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Др ДЕЈАН ЂОРЂЕВИЋ, ванредни професор, Институт за просторно планирање, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected] DEJAN ðORðEVIĆ, Ph.D., associate professor, Institute for Spatial Planning, Faculty of Geography, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected]

ДРАГИЦА Р. ГАТАРИЋ, стручни сарадник, Институт за демографију, Географ-ски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] DRAGICA R. GATARIĆ, research associate, Institute for Demography, Faculty of Ge-ography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]

Мр ЉУБОМИР ГИГОВИЋ, асистент, Војна академија, Павла Јуришића Штурма 33, Београд, тел. 011/3600749, e-mail [email protected] LJUBOMIR GIGOVIĆ, M.Sc., assistant, Military Academy, 33 Pavla Jurišića Šturma, Belgrade, phone + 381 11 3600749, e-mail [email protected]

MEHAR S. GILL, Ph.D., Department of Geography, Punjabi University, Patiala-147002, Punjab, India, e-mail [email protected] Dr MEHAR S. GILL, Департман за географију, Унивезитет у Пенџабу, Патиала, Пенџаб, Индија, e-mail [email protected]

Мр ЈАСМИНА ЈОВАНОВИЋ, асистент, Институт за географију, Географски фа-култет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected] JASMINA JOVANOVIĆ, M.Sc., assistant, Institute for Geography, Faculty of Geo-graphy, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected]


____________

179

Мр СЛАВОЉУБ ЈОВАНОВИЋ, асистент, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected]. yu SLAVOLJUB JOVANOVIĆ, M.Sc., assistant, Institute for Geography, Faculty of Geo-graphy, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected]. yu Мр МАРИЈА МАРТИНОВИЋ, асистент, Институт за географију, Географски фа-култет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected] MARIJA MARTINOVIĆ, M.Sc., assistant, Institute for Geography, Faculty of Geo-graphy, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected] Мр ВАЛЕНТИН МИХАЈЛОВ, асистент, Геолого-географски факултет, Софийски университет ”Св. Климент Охридски”, Бул. Цар Ослободител 15, София, тел. + 3592 9308360, e-mail [email protected]. VALENTIN MIHAILOV, M.Sc., assistant, Sofia University ”St. Kliment Ohridski”, Bul. Car Osloboditel 15, Sofia, phone + 3592 9308360, e-mail [email protected]. Др БИЉАНА РАДИВОЈЕВИЋ, редовни професор, Економски факултет Универ-зитета у Београду, Каменичка 6, Београд, тел. 011/3021132, e-mail [email protected] BILJANA RADIVOJEVIĆ, Ph.D., full professor, Faculty of Economics, University of Belgrade, 6 Kamenička str., Belgrade, phone + 381 11 3021132, e-mail [email protected] Др МИРЈАНА РАШЕВИЋ, научни саветник, Институт друштвених наука, Центар за демографска истраживања, Краљице Наталије 45, Београд, тел. 011/3613892, e-mail [email protected] MIRJANA RAŠEVIĆ, Ph.D., Scintific Counsellor, Institute of Social Sciences, Demographic Resarch Center, 45 Kraljice Natalije, Belgrade, phone + 381 11 3613892, e-mail [email protected] Др СРБОЉУБ Ђ. СТАМЕНКОВИЋ, редовни професор, Институт за географију, Географски факултет Универзитета у Београду, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected].уu SRBOLJUB ð. STAMENKOVIĆ, Ph.D., full professor, Institute for Geography, Fa-culty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, pho-ne + 381 11 2435241, e-mail [email protected] ПЕТАР ВАСИЋ, асистент приправник, Географски факултет Универзитета у Бео-граду, Институт за демографију, Војводе Шупљикца 31б, Београд, тел. 011/2435241, e-mail [email protected] PETAR VASIĆ, graduate assistant, Institute for Demography, Faculty of Geography, University of Belgrade, 31b Vojvode Šupljikca St., Belgrade, phone + 381 11 2435241, e-mail [email protected]


____________

180

Mр ТИЈАНА ЖИВАНОВИЋ, самостални стручни сарадник, Републичка агенција за просторно планирање, Сектор за просторне планове, Краља Милутина 10а, Бео-град, тел. 011/3243951, e-mail [email protected] TIJANA ŽIVANOVIĆ, M.Sc., Expert Associate, Republic Agency for Spatial Planning, Department of Spatial Plans, 10a Kralja Milutina, Belgrade, phone + 381 11 3243951, e-mail [email protected]

Др ДРАГИЦА ЖИВКОВИЋ, редовни професор, Институт за географију, Географ-ски факултет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected] DRAGICA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., full professor, Institute for Geography, Faculty of Geo-graphy, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected]

Др ЉИЉАНА ЖИВКОВИЋ, доцент, Институт за географију, Географски факул-тет Универзитета у Београду, Студентски трг 3/III, Београд, тел. 011/637421, e-mail [email protected] LJILJANA ŽIVKOVIĆ, Ph.D., senior lecturer, Institute for Geography, Faculty of Geo-graphy, University of Belgrade, 3/III Studentski trg, Belgrade, phone + 381 11 637421, e-mail [email protected]


____________

181

РЕЦЕНЗЕНТИ REVIEWERS

Рад: ДВА ПРИМЕРА РАПИДНОГ ПАДА ФЕРТИЛИТЕТА, аутора Мир-

јане Девеџић, прегледала је и препоручила за објављивање др Светлана Радова-

новић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Београду. Рад: АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ СМРТНОСТИ СТАНОВНИШТВА СРБИ-

ЈЕ, аутора Биљане Радивојевић, прегледала је и препоручила за објављивање др

Милена Спасовски, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду.

Рад: ИЗБЕГЛИЦЕ У ВОЈВОДИНИ, аутора Слободана Ћурчића, прегле-дао је и препоручио за објављивање др Бранислав Ђурђев, редовни професор, Природно-математички факултет, Департман за географију, туризам и хотелијер-ство, Универзитета у Новом Саду.

Рад: ФЕНОМЕН СТАРЕЊА СТАНОВНИШТВА СРБИЈЕ, аутора Мирја-не Рашевић, прегледала је и препоручила за објављивање др Милена Спасовски, редовни професор, Географски факултет Универзитета у Београду.

Рад: ПРОМЕНЕ У СТАРОСНОЈ СТРУКТУРИ СТАНОВНИШТВА ОП-ШТИНЕ НЕГОТИН, аутора Љиљане Живковић и Славољуба Јовановић, прегле-дао је и препоручио за објављивање др Мирољуб Милинчић, доцент, Географски факултет Универзитета у Београду.

Рад: ТРЖИШТЕ РАДА У СЕВЕРОЗАПАДНОЈ БУГАРСКОЈ – ОПШТИ ТРЕНДОВИ И УНУТРАШЊИ ДИСПАРИТЕТИ, аутора Валентина Михајлова, прегледао је и препоручио за објављивање др Христо Ганев, доцент, Геолошко-географски факултет, Софијски универзитет ”Св. Климент Охридски”, Софија.

Рад: SITUATION OF TRIBAL POPULATION IN INDIA, аутора Mehar S. Gill, прегледала је и препоручила за објављивање др Марина Тодоровић, виши научни сарадник, Географски институт ”Јован Цвијић” САНУ, Београд.

Рад: ЕТНИЧКИ САСТАВ СТАНОВНИШТВА ЦРНЕ ГОРЕ, аутора Љубо-мира Гиговића, прегледао је и препоручио за објављивање др Мирко Грчић, ре-довни професор, Географски факултет Универзитета у Београду.

Рад: УПРАВЉАЊЕ ГРАДОВИМА У КРИЗИ – БЕОГРАД 90-их ГОДИНА XX ВЕКА – ДЕМОГРАФСКА И СОЦИОЕКОНОМСКА СТУДИЈА, аутора Тијане Живановић и Дејана Ђорђевића, прегледао је и препоручио за објављивање др

Драгутин Тошић, ванредни професор, Географски факултет Универзитета у Бео-граду.

Рад: КОРЕЛАТИВНОСТ ГЕОГРАФСКОГ ПОЛОЖАЈА И ДЕМОГРАФ-СКОГ РАЗВИТКА БЕОГРАДА У ПРОМЕНЉИВИМ ДРУШТВЕНО-ИСТОРИЈ-СКИМ КОНСТЕЛАЦИЈАМА, аутора Јасмине Јовановић и Драгице Живковић, прегледала је и препоручила за објављивање др Мила Павловић, редовни профе-сор, Географски факултет Универзитета у Београду.

Рад: ГЛАВНА ПРОСТОРНО-ДЕМОГРАФСКА ОБЕЛЕЖЈА СТАРАЧ-КИХ ДОМАЋИНСТАВА У НАСЕЉИМА ЗАПЛАЊА, аутора Марије Мартино-вић, прегледао је и препоручио за објављивање др Милан Бачевић, редовни про-фесор, Природно-математички факултет, Одсек за географију, Универзитет у При-штини (са привременим седиштем у Косовској Митровици).


____________

182

Рад: РАДМАНИЋИ – РАСЕЉЕНО СЕОСКО НАСЕЉЕ КОД БАЊА ЛУ-КЕ, аутора Драгице Р. Гатарић и Србољуба Ђ. Стаменковић, прегледао је и препо-ручио за објављивање др Рајко Гњато, редовни професор, Природно-математич-ки факултет, Одсек за географију, Универзитет у Бањалуци.

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

314

ДЕМОГРАФИЈА: Међународни часопис за демографска и остала друштвена истраживања = Demography: International journal for demographic and other social studies / главни и одговорни уредник Србољуб Ђ. Стаменковић. – 2006, књ. 3 – Београд (Студентски трг 3/III): Географски факултет Универзитета у Београду –\(Краљево: Дуга). – 29 cm

Годишње ISSN 1820 – 4244 = Демографија COBISS. SR – ID 118674444

САДРЖАЈ contents

Documents