ŠAŠAVA PESMA MOJE

Majka ne veruje da su me uhapsili zbog krađe karbida. Trudim se i trudim da joj dokažem, ali nikako da mi poveruje. Ne vredi razgovarati s njom.Ovako je to bilo. Ja i Diber uhapšeni smo u nedelju, odmah posle službe božje. Imali smo papirne kese. Otišli smo iza Kompanije za snabdevanje rudnika države Kolorado. Sakrili smo se u visokoj travi pored puta. Niko nije gledao, pa sam bacio ciglu u prozor na zadnjoj strani zgrade. Stravično je puklo, baš kao kad cigla tresne u prozor. Ja i Diber smo se prilično prepali. Ali niko se nije pojavio.Ja i Diber smo se provukli kroz razbijeno okno. Karbid je bio tu, u velikim crnim kantama. Svaka kanta je bila teška po 250 kila, tako da nismo mogli da odvučemo neku od njih. Čak i da smo mogli da je odvučemo, morali bismo da provalimo vrata. Čak i da smo provalili vrata, morali bismo da vučemo kantu sve do kuće, a to je bilo mnogo teško. Čak i da smo odvukli kantu do kuće, ne bismo znali gde da je sakrijemo. Čak i da smo znali gde da je sakrijemo, imali bismo previše karbida. Zato smo napunili papirne kese.Nismo čuli ni najmanji šum. Ali baš kad smo završili posao, ušao je g. Krasović iz prednjeg dela radnje. On nije bio neko od koga bi se čovek uplašio. O, ne – nije! Bio je samo vlasnik radnje, tek toliko. „Stanite malo, momci”, rekao je.Diber je pokušao da iskoči kroz prozor. G. Krasović ga je dočepao za pantalone. Mene je uhvatio za kravatu. Uvek imam kravatu nedeljom, nek se nosi. Ali nisam ni pokušao da bežim.„Pođite sa mnom, momci”, rekao je.

Poveo nas je u kancelariju. Onda je uzeo telefon. Nije pozvao nikog naročito važnog. O, ne – nikog naročito važnog. Samo je pozvao policiju, tek toliko. Spustio je slušalicu, obrnuo se u stolici i pogledao mene i Dibera. Mislio je da je opasan.Diber je rekao: „Gospodine Krasoviću, ako nas pustite, obećavamo da nikada više nećemo krasti od vas.”G. Krasović je rekao: „Ne, momci. Poslaću ja vas dvojicu na robiju.” Ali takvom pričom nije mogao da zaplaši mene i Dibera. Ja i Diber nismo tako glupi kao što mislite. Sedeo je tu kao da je bog i batina. Nama ionako nije trebao njegov glupi karbid. Trebale su nam samo dve kesice karbida da izbijemo pampure iz flaša.Onda je g. Vagner, brzometni pandur, stigao na svom motociklu. Aj-jaj! Čim

sam ga video, znao sam da sam pečen. On nije naročito važan. Ne poznaje nikog naročito važnog. O, ne! Poznaje samo moga oca, tek toliko. I g. Vagner i moj otac članovi su „Elksa”. Kad je saznao šta se dogodilo, g. Vagner je rekao da će nas policija obojicu strpati na petnaest godina u zatvor.Poveo nas je do motocikla i naterao nas da obojica sednemo u prikolicu. Plakao sam malo, sasvim malo. I Diber je, i to mnogo. I vi biste. G. Vagner je dao gas i motocikl je krenuo.G. Krasović je dreknuo za nama: „E pa zbogom, momci. I srećno vam bilo!” On je od onih vickastih tipova. Mislio je da je duhovit.G. Vagner nas je vozio kroz grad do suda. Ljudi su samo blenuli u nas. Bilo mi je drago što sedim ispod. Niko me nije video. Diber mi je sedeo u krilu. Video ga je čitav grad. Mora da se osećao vrlo jadno i bedno.G. Vagner nas je odveo niz stepenice i strpao nas u zatvor. Nismo ni pokušali da bežimo ili nešto. To je bio vrlo fini zatvor. Niko nikad nije utekao iz njega. U stvari, jednom je to uspelo trojici lupeža. G. Vagner se popeo gore i telefonirao našim očevima. Rekao im je da odmah dođu.

Dok smo ja i Diber čekali šta će da se desi, izvadili smo peroreze i urezali naša imena na zidu. Imitirali smo druga imena sa zida. Ako ikada uđete u taj zatvor, videćete naša imena. Samo pogledajte kraj prozora.Videćete kako je Diber urezao: „Kanzas Siti Lenon.”Ja sam urezao: „Revolveraš iz Toskane, Dete Smrti.”Vrlo brzo, u sud je došao Diberov otac. Bio je maksimalno besan. Urlao je dok je silazio niz stepenice.Vikao je: „Gde je on! Gde je!”, misleći na Dibera.G. Vagner je otvorio vrata ćelije i g. Lenon je uleteo unutra. Ganjao je Dibera po ćeliji. Prevalio ga je preko ležaja. I tu, preda mnom i g. Vagnerom, počastio je Dibera takvim batinama kakve niko nikad nije dobio, osim mene. Diber mora da se osećao mizerno. Mislim, znate već.Onda je prestao da mlati Dibera i odveo ga kući. Odvukao ga je za uvo uz stepenice. Čuo sam Dibera kako se dernja gore kroz čitav hodnik, pa čak i kad su izašli ispred zgrade, pa čak i kad su prešli ulicu. Diberu nije bilo lako, ali dobro je prošao.

Posle nekog vremena, niz stepenice je sišao moj otac. On nimalo nije žurio. G. Vagner je otvorio vrata ćelije i otac je polako ušao.„Znači, sad si još i lopov, a?”, rekao je.„Ne, tata. Ja nisam namerno lopov.”„Namerno! Oho, pokazaću ti ja šta je namerno!”O, Diber je stvarno dobro prošao u odnosu na ono što sam ja dobio. O, moj

otac me počastio kaišem. On nosi kaiš zato što voli da se šepuri. Mislim, čemu kaiš ako već imaš tregere? Po meni je to šepurenje. Otac me gadno izmlatio, jer ako mislite da zidari ne biju jako, grdno se varate. Samo im opipajte mišiće. Pantalone su me bolele i bolele i bolele. U suštini, pekle su kao peć.Kad se otac umorio od mlaćenja, gurnuo me u ćošak i vratio kaiš u pantalone.Rekao je: „Kad stigneš kući, kaži majci šta si uradio, bitango mala. I ako ona ne ubije boga u tebi, onda ću to, kunem se, ja uraditi.”„Već si uradio”, rekao sam.„Onda ću to, kunem se, opet uraditi.”Izašao sam iz zatvora, uz stepenice i niz hodnik i napolje i niz prednje stepenice i preko ulice. Potrčao sam. Hteo sam da stignem kući pre oca, tako da od majke dobijem svoje druge batine, jer ako ona to ne učini, otac će me ponovo premlatiti, i to još gore. To bi bilo dva nula za njega, a ja bih radije dobio sto pedeset miliona batina od majke nego čak i pola batine od oca.Ho-ho! Trebalo bi da vidite moju majku kad me bije. Ho-ho! Trebalo bi da je vidite! Ho-ho! Bije me kao neka slabašna devojčica, i još misli da umirem od toga. Ja stenjem i pravim grimase, i već posle dva-tri udarca bude joj toliko žao da mora da prestane, i ubrzo je ona ta koja plače, a ne ja.Ostao sam potpuno bez daha kad sam najzad stigao do kuće. Majka je bila pozadi u dvorištu, hranila je piliće. Ispričao sam joj šta se desilo. Rekao sam joj svu istinu i ništa osim istine. Govorio sam joj i govorio.

Rekao sam: „Mama, ukrao sam karbid. Uhapšen sam. Strpali su me u zatvor. Tata me izvadio. Prebio me. Kazao je da me i ti prebiješ.”Ali ona je mislila da se šalim. Govorio sam joj i govorio, ali ona nikako nije htela da mi poveruje.„Nemoj da pričaš takve stvari”, rekla je.Rekao sam joj da požuri i izmlati me. Čak sam našao prut. Nije htela da ga uzme. Ušli smo u kuću. Bojao sam se da će svakog časa doći otac. On veoma brzo hoda. Znao sam da stiže.Ali majka je samo sela i rekla: „Nemoj da pričaš takve stvari.”Onda sam smislio kako da joj dokažem. Telefonirao sam g. Krasoviću. Rekao sam mu da pričeka na sekund. Ali majka nije htela da razgovara s njim.„Spusti slušalicu”, rekla je. „Neću da razgovaram s njim.”„Ali časna reč, mama”, rekao sam.„Kunem se”, rekao sam.„Tako mi Boga, mama”, rekao sam.„Dabogda crko, mama”, rekao sam.

Onda je otac stigao kući. Čuo sam bat njegovih cipela na tremu. Nisam imao sreće. Ušao je ne skinuvši šešir.„Tata”, rekao sam, „mama ne veruje da su me uhvatili u krađi i neće da me bije. Reci joj ti.”„Naravno da ću joj reći, ali kasnije. A sad uđi tamo”, rekao je, misleći na mene i na spavaću sobu.Ušao sam tamo. Ponovo sam dobio. Dobio sam stravične batine. Najgore koje sam ikad dobio u životu, osim kad sam ono razbio Alobaksov prozor i onda kad sam šutnuo brata u glavu i onda kad sam ukrao maminu tašnu. Sve u svemu, bile su to gadne batine. Žarilo je i žarilo i žarilo. Onda me otac bacio na krevet i otišao da razgovara s majkom.„Bog te”, rekao je, „ti i ne znaš kakav je to đavo.” A moj otac je u pravu, jer sam ja prilično nezgodan.

Izašao je. Majka je ušla u spavaću sobu. Još sam plakao od batina. Imao sam puno pravo na plakanje, jer su to bile najgore batine u mom životu. Majka je uzela mentol i smakla mi pantalone. I dalje mi nije verovala. Mentol je bio kao led, ledeni led. Dok me trljala, pokušavala je da me ubedi kako ja to nisam uradio. Ali rekao sam joj da jesam, naravno.Rekla je: „Znam da nisi to uradio.”„Ali ja znam da jesam.”„Hajde, reci da nisi.”„Ali ja to jesam uradio.”„O ne, nisi.”„Ali jesam!”„Ne, nisi. Ne možeš prevariti svoju majku.”„Đavola nisam. Ako ne veruješ, idi do zatvora i vidi. Idi tamo i videćeš gde smo ja i Diber urezali naša imena na zidu.”Ali ona je samo odmahnula glavom, što je značilo da i dalje misli kako je zavitlavam.Otišla je, i onda sam je čuo u kuhinji. Pevala je. Moja majka uvek peva istu staru pesmu, a to baš i nije bogzna kakva pesma. Odavno je znam, još kad sam bio klinac u prvom osnovne. To je „Seljak u dolini”.Ovako se peva „Seljak u dolini”:Seljak u dolini,seljak u dolini,haj-ho, baš veselo,seljak u dolini.Što je stvarno glupa pesmica, ali ovako je moja majka pevala, a to je činilo vrlo šašavom pesmicom:

O, ja znam da nije,uradio on to nije,haj-ho, baš veselo,uradio on to nije.

Mislila je na mene, mislila je da ja to nisam uradio, što je skroz šašavo, jer ja to jesam uradio, i ako joj treba dokaz može slobodno da ode do zatvora i vidi moje i Diberovo ime urezano na zidu.Diber je urezao svoje: „Kanzas Siti Lenon.”Ja sam urezao svoje: „Revolveraš iz Toskane, Dete Smrti.”Moje mi se više sviđa.

(Iz knjige „Vino mladosti” koja će biti objavljena u Izdavačkoj kući LOM)