Razbibriga > Lifestyle > Tinejdžerski kutak > Sastavi iz srpskog jezika - srednja školaPDA

Pogledaj celu verziju : Sastavi iz srpskog jezika - srednja škola

kojica27-05-2011, 16:26

DANI NAŠE MLADOSTI SU DANI NASE SREĆE

Sve u životu je prolazno. Mi provodimo nas život u isčekivanju: čekamo da odrastemo, da završimo škole, da stvorimo svoje porodice, ali šta nam na kraju ostaje? Ostaju nam lepe uspomene na koje sa osmehom gledamo i koje bismo ponovo rado proživeli. Ostaju nam lepa sećanja na dane nase mladosti.

Mladost je prelepa. Ona zraci toplinom i radoscu. Mladost je prvo poglavlje velike knjige koja se zove život. Vreme prolazi, a mi toga nismo ni svesni dok proživljavamo naše bezbrizne dane. Mi sesusrećemo sa ljubavlju, srećom, tugom... Sve teškoce uspevamo da prevazidjemo uz pomoc naši hprijatelja i voljenih osoba. Prijateljstvo i ljubav čine temelj mladosti. Nisam ni sanjao koliko ću biti blizak sa nekim ljudima. Ovde, u ovoj skoli, mi smo sazreli, postali ljudi. Prožziveli smo zajedno i lepe i ruzne trenutke. Sada na sve to gledam kao na vec daleku prošlost. Tužno je kada cela mladost stane u samo jedan album za slike. Odlazimo, a medju ovim školskim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo nase lude dane pune radosti i bezbriznosti. Na njih cu uvek gledati sa osmehom. Vec sada mislim da smo tada samo bili deca koja nikada nisu htela da odrastu. Mozda cemo se jednog dana ponovo sresti, ali to necemo biti mi, bice to neki starci koji kao da se nikada nisu poznavali.

Na kraju svega ostaje mi samo nada, nada da cemo se jednog dana ponovo okupiti ipokusati da ozivimo makar neke od nasih uspomena. Do tada ostaje mi uzivanje i prisecanje na sjajnedane nase mladosti.kojica

27-05-2011, 17:18KORACAM U BUDUCNOST, STREPIM I NADAM SE

Vreme neprestano teče. Postajemo zreliji i naš život više nije onako bezbrižan. Susrećemo se sa novim izazovima i teškoćama. Mi koračamo u budućnost, završava se jedan deo našeg života. Sigurnim koracima otvaramo novo poglavlje u našim životima.

Odlazimo iz ove šskole, a medju ovim zidovima ostavljamo deo sebe. Ostavljamo uspomene na lepe školske dane, na sjajne dane naše mladosti. Sa strepnjom iscekujemo novi dan koji ce nam doneti nova iskušenja i izazove. Više nije tako lako kao što je bilo. Postajemo sve samostalniji, a samim tim i odgovorniji za svoje postupke. Strepimo za svoju buducnost i nadamo se. Zivimo u veri za bolje sutra, za lep zivot i ispunjenje svih naših želja. U susretu sa teškoćama sa osmehom se prisecamo ljepih skolskih dana punih radosti i srece i poželimo da se vratimo, maker na kratko, u one iste školske klupe u kojima smo proživeli toliko lepih trenutaka. Poželimo da ozivimo maker neke od naših uspomena kada smo bezbedno uživali u čarolijama mladosti. Umesto toga, sada koračamo u tu nepoznatu buducnost. Nadamo se da cemo u njoj proživeti iste one lepe trenutke.

Ako je sadašnjost suvoparna i maglovita, a buducnost neprozirna, onda sav sjaj i bogatstvo sveta pociva u sećanju na proslost. Koracam u buducnost, strepim. Verujem u ispunjenje svihsvojih snova, zivim u nadi za bolju buducnost.kojica

27-05-2011, 17:27ŽIVOT JE JEDAN NEDOSANJANI SAN I U TOME SE KRIJE NJEGOVA LEPOTA

’Ono što je proslo, vise ne postoji; ono sto će biti, jos nije doslo. Pa šta onda postoji?

Samo ona tačka u kojoj se sastaje prošlo i buduće. Eto u toj tački je sav nas život.’’- Tolstoj. Život je veličanstvena lepota i treba ga ceniti jer je dragocen, jer je jedan.

Život je večita borba. To ide u proces od rodjenja, preko odrastanja, sazrevanja, starenja pa do smrti. Kada bi neko znao da da definiciju savršenog zivota, taj bi verovatnorekao da su to zdravlje, ljubav, sreca, novac i blagostanje. Vi svi znate da tako nešto retko postoji. Postoji mozda na filmu ili u nekoj lepoj knjizi, ali u životu ne, to ne postoji. Najveca mana zivota je ta što on nijes avrsen. Kazu da ako zelite da vam život bude ugodan treba da ga zivite umereno ali to nije pravo uputstvoza dobar život. Nema tog uputstva koje bi naš život ucinio savrsenim. Možda cesto cujete kako ljudi oko vas kritikuju zivote drugih ljudi, nazivaju ih besmislenim, ali ko su oni da sude o tome kakav život mi vodimo. Svako ceni život na svoj način. Svako vrednuje drugačije stvari u životu. Ljude različite sitnice čine srećnim. Zivot je onakav kakvim ga mi napravimo, mi ga stvaramo, mi mu dajemo smisao. Mnogi ljudi shvataju zivot kao čekanje na nesto nikada nece doci dok drugi ljudi zele da iskoriste i lepo prozive svaki njegov trenutak. On nam donosi lepe i ružne trenutke. Dozivljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okružzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je zivot lep. Licno smatram da treba proziveti svaki trenutak kao da nam mje poslednji jer će jedan zaista biti. Kažu da nije pametno govoriti: zivecu- jer ce sutra mozda biti kasno, nego: zivim danas! Zivot treba dobro iskoristiti.

Život jedan nedosanjani san i zato je on tako velicanstven. Postoji mnogo recepata za dug život, oni nam govore kako da se hranimo, ponasamo kako bi održavali svoje telo i omogucili sebi dug i lep zivot. Ne verujem nesto posebno u to. Mi sami tvorimo svoju sudbinu. Naš život će biti dobar ako u svemu pronadjemo radost i lepotu, ako mu damo smisao i ako nadjemo kompromis izmedju idealnog i mogućeg. Život je vrhunska umetnost ako je pun sreće i lepote.kojica

27-05-2011, 17:36KAD COVEK IMA LJUBAV NEMA STRAH

Postoji mnogo stvari koje čoveka čine srećnim, to su ljubav, novac, prijatelji i razne sitnice. Mi se u životu susrećemo sa raznim problemima, doživljavamo razočarenja, bivamo povređeni, ali onda pomislimo na sve lepote koje nas okruzuju, na sve ljude koje volimo, stvari koje nas cine srećnima i shvatamo da je život lep. 

Ljudi često bivaju iznevereni, često padaju u tugu i razočarenja. Kada u svom životu imaju ljubav, ljudi uvek imaju podršku i siguran oslonac. Ljubav donosi mnogo lepih stvari. Postoje nekoliko tipova ljubavi. Tu su ljubav izmedju muskarca i zene, ljubav između roditelja i dece, prijateljska ljubav, ljubav prema stvarima koje nas čine srećnim... Svaki znak pažnje i dokaz ljubavi čine nas srećnim. Biti voljen jedno je od najvećih bogatstava ovog sveta.kojica

27-05-2011, 19:24Стварност

Док у врата наше савести удара бол који из часа у час све јаче куца, оно мало нас што остаје, бори се за љубав, истину и правду. Претварајући прах у злато, верујемо у добро, ма колико га мало постојало. И када се загледамо у будућност, осетимо мало дашка ветра који нас у исто време и расхлађује и повређује.Да, то смо ми. У очима пуним суза, осећамо нежност која нас води ка једном новом свету, пуном маште и воље и прати наш сјај и води нас у небо.Људи смо и водимо се за оним што познајемо. Водимо се за срећом која нас чека и за пламеном који нас пече, али и примамљује.Заклопимо очи и водимо се за светлуцавом маглом која нам праши очи. О, како је лепо видети све сјајно и нестварно! Али, да ли је стварност заиста тако сјајна и бескрајна? Да ли је она заиста тако светлуцава и нежна? И шта ће се десити ако се та прашина скине са очију?kojica

07-06-2011, 11:24АХ, ТАЈ СВИЈЕТ

Сунчан је дан. Негде у даљини чује се цвркут и жубор. Повјетарацњише лагане влати траве. Гледан кроз прозор. Све је тако мирно и спокојно. Нема брига, нема журбе. Чује се смијех деце с оближњег 

игралишта. Њима је тек лако. Облаци се сањиво вуку плаветнилом,као да желе да све буде још лагодније. Сат показује да је поподне на измаку, спушта се мрак. Одједном игралиште је зашутило. Деца и људи који су до малочас уживали у прекрасном дану, сад су однесени оним истим повјетарцем у велике зграде. Сунце је давно отишло. Можда су га облаци повели са собом. Нема више ни жубора, ни лахора, утихнуо је цвркут птица. Мрак је. Мрак!Након таме увијек долази свјетло. Али то више није оно свјетло однеки дан. Нешто је тамније. Сунце не сија исти м сјајем. Далеко су онај поток и птице. Повјетарцу сметају суморне зграде у којима сада не живе опуштени и скромни људи. Сад сви трче да би нешто створили. За себе! Није их брига за друге. Себични су. Заједништво ишчезава. Влада журба. Сат је скроз убрзао. У зраку се осјећа напетост. Стишће нас грч мањка времена и ствари које бисмо хтјели имати. Само ријетки стрпљиво раде и труде се да би остварили своје замисли. Не разумију их.Нико никога не разумије. Свијет jе постао велика позорница, а онина њој све се теже сналазе. Тешко је мијењати ситуације, јошје теже мијењати људе, готово немогуће! Данашњи свијет и не вриједимијењати јер људи нити воле, нити желе промјене, а када се зањих одлуче ваља им да промијене себе. Тада ће и свијет постатидругачији. Само треба чекати. До када?

Сузана Павловић, 2. разр.Српска православна општа гимназија„Кантакузина катарина Бранковић“Загребkojica

07-06-2011, 22:23БУДУЋНОСТ ПРИПАДА ОНИМА КОЈИ СЕ НАЈДУЖЕ И НАЈДАЉЕ СЕЋАЈУ ПРОШЛОСТИ

Мисао, реч и дело су три исконска драгуља који не одбијају лепршаву Сунчеву светлост, већ остављени и најгушћем мраку који се збија око њих и магли им бистру и јединствену, глатку површину, бљеште и кидају га на парчиће који се урушавају сами у себе, правећи велове тмине који се проспу по тлу попут праха, као да их је нека чин држала повезане у застор мрака, али само ако у том драгом камењу букти жар који се храни оним што је било, а осветљава оно што ће бити показујући на каткад кривудави, стрми и трновити пут ка томе.

Неми сведоци свих времена прошлих и могућих су сјајне небеске искре чији нас безгласни шапат непрекидно позива да станемо на трен и препустимо се опојном мирису увелог лишћа које ветар носи незнано откуд, незнано коме, али који опет стиже до нас. 

У том часу, бескрајна васиона се сажима у крхко биће човеково да би му указала на оно што њена збирна свест жели да каже, а што нећемо разумети ако јој се потпуно не подредимо и не допустимо да нас води у смеру у коме је наумила. И ако укључимо себе у најдивније и највеће несагледиво савршенство, ако излијемо своје тајне и размишљања, своје мисли и осећања у ту сферу чији је центар свуда а површина нигде и која се покорава законима који представљају струне на којима почива и по којима се управља све постојеће, а који су несхватљиви због своје превелике сложености или запањујуће једноставности, наш поглед ће се изменити и својим ћемо духом обухватити оно што прожима свет и његово устројство- време.kojica

07-06-2011, 22:23Наша чула ће се збунити, јер нећемо њима опажати оно што ће нам се показати, а у духу ће синути огањ сједињености са вечном реком без извора и увира која тече кроз нас, а у чијем ћемо шуму распознати имена некада моћних држава и народа којима се Сунце клањало, под којима је земља јечала, који су својом силом и снагом наликовали морском таласу који попут коња у галопу, преливен крвљу умирућег Сунца, удара својом суштином и целим бићем и телом у хрид изнад које се тек назире бледо и уплашено Месечево лице, и ломи се у напону снаге док кишу капљица разноси ветар свуда око нас као да носи нежне пахуљице снега. Тек када нам нека падне на усне,осетићемо да је то био пепео, и да нам је 

показано згариште историје. 

Јединствени час пролази јер је провиђење, урезавши се у нашу душу и оставивши своју слику да нас као усијано угљевље пече до краја века, отишло. Горчина обузима душу и поставља питање: зашто нас време уништава распарујући ткање наше младости, вере, снаге, једући читаве народе и државе иза којих остане само име којег се тек неко само некад сети?

Зашто неки појединци, а и читаве заједнице, вечито остану у тренутку када будућност, дивна и многомогућна свиће мамећи својом непознатошћу, и зашто их њени зраци развеју као да су ноћне авети које се на дневној светлости расплињавају и остављају за собом само крик који пригуши зора својом светлом и белом руком?kojica

07-06-2011, 22:24У том размишљању не треба рећи да је човек честица на овом свету, без значаја и улоге, јер је то мерило неког од нас вишег бића које нас оставља нашим способностима , и ако по њему судимо, увек ћемо видети мање од оног што бисмо могли да видимо, а више од оног што можемо да схватимо. У одговарању на питање треба казати: прошлост сваког народа и тиме целог људског рода пуна је дивних ствари које су вековима, трошећи своју снагу и свој живот, градили и нама даровали песници, људи који служе свима робујући себи, и сви научници које је непознатом водила жеља за откривањем новога која је усађена у ову врсту, али и поред свега сјајног у прошлим временима, мрачна и зла дела остају уграђена у повест и привлаче нас својом природом, а то су ратови који изопаче и униште читаве животе и народе, издаје и преваре које остављају горке ране на срцу које се тешко затварају, и зле мисли, речи и идеје које, нажалост, као неком чаролијом привлаче масе и натерају их на дела којих се цео људски род стиди и грози, као што је нацизам, творевина болесног духа која је захтевала жртве чије се последице осећају и данас. Гледање у будућност је утиснуто у сва покољења људи, и зато је будућност наш једини циљ, оно за шта нас прошлост спрема, а за шта радимо у садашњости, непрестано осећајући да никада, ма колико далеко у будућност гледао, човек неће ни назрети крај тог пута којим се ходи, а који сви зовемо време, несвесно прихватајући да оно постоји одувек, и не размишљајући о томе да га можда ни не би било без нас. Тако нас прошлост учи и томе да се ствари не одвијају онако како мислимо да је природно, па тако победници у рату могу и да изгубе као што је наш кроз векове измучени народ поносно стајао на победничкој страни на крају Балканских ратова чији је вихор отерао задах болесника са Босфора који је гушио потлачене хришћане, и на крају Првог светског рата у коме је Србија жртвовала преко милион душа од чега се никада није опоравила да би се ујединила са народима који су се склонили иза њеног победничког и милосрдног сјаја а онда заборавили да их је он спасио од казне великих сила и продужења грцања у хабзбуршком ропству, а и на крају Другог светског рата, после преживљеног грађанског рата и револуције, носећи окове идеологије која је обележила, али не и преживела превртљиви двадесети век.kojica

07-06-2011, 22:24Прошлост је пуна грешака које опомињу и успеха који зову да се понове и буде жељу за још већим достигнућима, и зато се тих ствари, утканих у пирамиду човечанства, морамо сећати и посматрати их заједно, у садејству, јер би заборављање грешака значило прављење још већих, а занемаривање добрих страна губитак вере у добру природу човека.

Историја је пуна примера за нас. Моћни Рим нестаје када су Римљани личне интересе ставили изнад државних и када је жеља за моћи и владарском палицом постала важнија од добробити народа. Социјализам као друштво једнаких пропада јер је био исувише напредан за време у коме је постојао, јер су појединци владали као диктатори у име народа, заборавивши да пропагирање слобода значи и поштовање и неонемогућавање супротних и противничких идеја у чему греши и садашња демократија која је у суштини, олигархија, владавина неколицине који представљају народ. Прави смисао речи демократија, што нам древни Грци поручују из прошлости, јесте да сваки грађанин има једнак глас са другима и да сваки члан друштва има право и обавезу да одлучује о важним питањима и гласа тако да донесе што већу добробит своме народу. Да ли је човечанство, а самим тим и Срби, сазрело да поуке, које нам прошлост нуди, и искористи?

Кажу да смо на прагу новог доба и новог човека, у коме ће узнапредовала технологија човеку пружити оно што он сам себи није могао – сигурност. Кажу да у свету увелико траје нови хуманизам који ослобађа дух заточен од предрасуда и погрешних уверења. Али цело човечанство и поред тога пропада, све више и више тоне у порок, у зависност од дроге и алкохола, у лажи, издаје и безочност, а гладни милиони и даље гладују кунући сите и пресите вичући до неба и до бога на небесима. Зато они који ово схвате морају да, без обзира на жеље или страх, постану вође свог народа, али и целог човечанства, и отклоне опасност делима и непризнавањем пораза, јер њихова слабост неће бити изговор који ће прихватити бог уништења када својом руком буде разбијао овај свет. Нека се интелигенција пробуди и својим примером порази онај део друштва који нас вуче у пропаст, а који опстаје иако је малобројнији јер остали не смеју да се побуне. Тако је ова гимназија створена као светионик који води српски народ, а да би то и остала мора да од својих ђака направи не само учене људе, већ пре свега људе који неће уништити другог за свој циљ и неће пустити да их мане друштва промене и неће само стајати по страни и критиковати и гледати пропаст тешећи се и смирујући своју савест тиме да сами нису могли ништа да учине.kojica

07-06-2011, 22:25Древна је порука урезана у наш грб : само слога може спасити Србе. Прихватимо је и изградимо доба слободног човека, јер носимо обавезу и према онима који су за то боље време дали свој живот, и према онима који ће доћи после нас. Не завидимо једни другима и не узимајмо оно што неком другом припада зато што смо љубоморни на њега и што желимо његову славу и његове способности, нека свако нађе своје место и нека са њега учини колико може за напредак човечанства, користећи поуке из прошлости.

Ова истинита мисао и речи које су вам је пренеле неће бити испоштоване и уважене и ништа више од златног праха који сија само када га Сунце обасја, ако ви и ја од њих не створимо три драгуља који сијају својом поруком, тако што ћемо заједно прећи на дело на које нас позивају и тиме им дати унутрашњи сјај који ће им омогућити да неким другим људима у будућности који се буду сећали прошлих времена пренесу исту поруку, и исту, само јачу, поуку из прошлости.

Милош Симић III8kojica

07-06-2011, 22:52Збогом, идем да оздравим

Жар је горео цигаром... Филтер се одвојио од њених усана, између којих поче да се пробија густи, желатинасти дим који се необичним облицима увијао око себе и мешао са недостижним слојем. Слојем „великог дима“, који се таложио по плафону, као слој душа по небеским сводовима, које су се из масе цепале и трзале...И тај метак је могао бити мој... и сваки тамни тутањ, тешке црне земље који је одзвањао у дубини, док су ноге трчале мојим телом... ка рову. Рову, испред кога и у кога падају тела, чији ће он гроб радо бити. Стропоштао сам се у њега преко крви, меса и ужасног задаха распадања. Био сам сигуран... као коцка шећера која је полако, рубом њених прстију, клизила ка тамној пропасти свеже скуване кафе.Јак звук се протегао ваздухом разарајући моја чула. У којима је једно остао усечен мирис свеже спpженог меса и укус крви која се шеткала, по рубу мојих усана и кaо црна кап се растопила у ноћи... ноћи без наде.Обукла је црвено, иако сам јој рекао да сам, омрзео, ту боју. Нога... нога је садржала вриштећи бол предат од забијених парчића метала, док ме је непознати војник вукао ка бункеру. Преживели смо ноћ... Сутрадан је војска пробила фронт... док је на рубу њених усана био трзај осмеха, a поглед говорио милионима песама. Видех своју душу у њеном погледу, пуну ожиљака и таме...Устао сам и рекао:„Збогом.“„Куда ћеш?“„Идем...идем да оздравим...“

Никола Бајић III 8kojica

08-06-2011, 00:08Две собе

Рођење... Почетак стварања света. У почетку једна празнасоба, јако мала да би се у њу могло ући. Али, како године пролазе,соба се повећава. У њој се налазе мале ствари, битне и небитне. Свеје испретурано, измешано и збуњујуће. Са годинама све их јевише и више. Осећам да их се морам ослободити, на неки начинучинити да нестану заборавом, или их негде одложити, потиснути, да би пуком случајношћу, или жељом, изашле. Дакле, твој простор је сада већи, многе ствари морају се одложити, тако да се усоби стварају двоја врата. Иза тих врата, простиру се још две собе.Једна соба са небитним ствари ма, људима и догађајима, које желимо да заборавимо, али нисмо успели, па смо их одложили, закључаливрата. Са друге стране собе налазе се друга врата, са намаважним стварима: мислима, осећањима, догађајима и људима,који су нама драги. Наша првобитна соба, која се створила рођењем,остаје празна. Ту су само бели зид, столица и лампа. Седимо ту сами,препуштени себи и размишљамо: о одлукама и ономе што бисмомогли радити и супротно. Испред свега налазе се два пута: прошлости садашњост. Још не излазимо из собе док не одлучимо јесмо лиспремни. Хоћемо ли отворити врата са неважним стварима и пустити их да попадају у нашу собу, измешане и испретуране? Повестиих путем прошлости да нас преоптерећују. Хоћемо ли допустити да стојимо у месту и прошлост учинимо садашњошћу и будућношћу, иако знамо да ћемо стајати ту, немоћни, и мислити да је тако најбоље?kojica

08-06-2011, 00:08Или ћемо пак кренути путем будућности, оставити све те неважне ствари за собом, закључане у соби, и повести оне важне, нама драге ствари и људе са собом, јер смо одлучили да наставимо даље. И будућност има своје потешкоће, јер никада не знамо шта она доноси, а прошлост је много гора, јер радимо ствари које смо већ доживели и задржавамо се ту, изнова и изнова. Лакше је направити грешку и прећи преко ње, него вратити се у прошлост, мислити о њој непрестанои онда је поново несвесно направити. Као што време иде даље,тако се и живот наставља. Време... Исувише широк појам.Незаустављиво, неухватљиво, не можемо га видети, а оно је ипакту, увек. Али док не одлучиш и не размислиш добро у празној соби,немој још излазити из ње, остани ту.У животу се све заснива на одлукама, добрим и нажалост лошим. Путеви су различити, пуни кривина и непроходности. Нашавоља ће одличити хоћемо ли се пробити, или ћемо само стајатипред проблемима и говорити да не можемо, да нисмо спремни. Кадаје човек сам, препуштен је самом себи. То не смемо дозволити. Човек је друштвено биће. Мишљења су различита, и увек ће нам битипотребан неко ко ће нам живот учинити вредним и ко ће нас натерати да верујемо. Наравно, само посебне особе (оне нама драге) ћенам показати прави пут. То су особе којима верујемо и због којихћемо учинити многе ствари, и због којих ћемо бити ту. Остале особе,које нам загорчавају живот, нису нам потребне, па бивају закључанеу собу са неважним стварима. Зашто се преопте рећивати њима?kojica

08-06-2011, 00:09Како године пролазе кренућемо својим путем, било прошлошћуили будућношћу, али не смемо дозволити да се ти путеви укрсте, јерћемо скренути с пута и кренути погрешним путем. Добро је акопожелимо да изађемо из прошлости и наставимо ка будућности,али никако не смемо дозволити да наша будућност крене путем прошлости. Борба. Разочарења. Успони и падови. Туга, срећа. То је живот. Само храбри опстају. Ка ко године пролазе и док ми проналазимо свој пут и размишљамо где ћемо кренути, собе ће се по већавати.

Никако не смемо дозволити да собе са важним и неважним стварима постану једно. Ис претураће се, а онда ћемо и ми бити из гу бљени, као на почетку. Свет је једна јако чудна и непредвидива појава,зато морамо размислити о сваком потезу који ћемо повући. Као ушаху: Или ћемо ми победити, или ће нас свет срушити. Ми смо фигуре, крећемо се белим или црним пољима. Краљ смо ми, краљицаособе које волимо, и које су увек уз нас. Ловац је нешто чему тежимо, коњ је мисао која нас покреће, а топ нас пробија.Ка мало боље размислимо. Живот је игра, зар не? Само морамонаћи праву улогу, а до тада... Морамо играти и пробијати се даље,бити јачи од свега. Време је живот, а ми водимо игру.

Јована Андоновска II1kojica

08-06-2011, 00:19Моје мисли и осећања ових дана

Газећи уплаканим асфалтом, док су капљице кише попут суза квасиле све око себе, полако и неприметно, око мене све је горело. Бледилозамућених мисли ковитлало се том брзином да ниједна чиста мисаоније могла да се избори и изађе на видело. Све мисли звучале су каошуштање лишћа на ветру, превише неразумне да би касније чак билеодуване. Монотонија јесени. Толико много осећања, која се сме њу јутако брзо да је јако тешко размишљати чистог ума.Превише је питања, а премало одговора. Најгоре питање, и најтежеод свих на које још нисам нашла одговор јесте: „Ко сам ја?!” Чини мисе да стојим у месту, незаинтересована за било шта око себе. Будућностје широк појам, пун изазова и препрека, и не успевају сви да се изборе са њима. Мучи ме незаинтересованост ка новим стварима и ка стварима које волим. Налазим се у мрачном кругу, тражећи врата иза којихје светлост, и не успевам. Мали пораз враћа ме на почетак. Због тогасе осећам тако малом и тако бе значајном. Али, онда се јави она мисаода изгубљена битка не значи изгубљени рат. Тако да увек устајем икрећем даље. Знам да нисам сама, да имам некога ко ће ме увек подржати у свему, шта год да одлучим. Неко ко ми даје снагу да наставимдаље, и ко однесе све лоше мисли и енерију попут ветра. Смешим се.Више не постоје бриге, а ни круг.kojica

08-06-2011, 00:20Правац је и даље мутан, али временом ће се појавити чиста слика. После пораза ћу пасти, али ћу се свакако опоравити и кренути даље крупним корацима. Да бих нешто добила, морам приложити нешто једнакевредности. То је закон природе. Зато ћу незаинтересованост заменититрудом.Свако тежи ка савршенству, можда је то немогуће, али је нешто одчега смо почели. Можда још увек не знам ко сам, и ко ћу бити, шта ћурадити, хоћу ли успети, али задатак сваког од нас јесте да пронађе портрет себе. Искуство, а знање се стиче искуством, и пријатељи најбољеописују. Најгора је лоша слика о себи, колико год тешко било, реалност мора бити при хва ћена. Понекад је се бојим. Али, страх је првоосећање које се јавило код човека, тако да је нормално плашити се. Тодоказује да не желимо да будемо поражени.

Капљице кише полако осликавају портрет на прозорском платну. Падам у сан...

Јована Андоновска II1kojica

08-06-2011, 00:22КЊИГА КОЈА МЕ ЈЕ ОДУШЕВИЛА

„Точак времена“Циклус епске фантастике Роберта Џордана

Тачније, књиге које су ме одушевиле! Циклус епске фантастике

Роберта Џордана под називом „Точак времена“ је итригантна, мистич-на, драматична прича, која се одликује нереалним ситуацијама.Циклус се састоји од осам књига, од којих су стилски најбољенаписане прве три (бар по мом мишљењу), и то: „Зеница света“,„Велики лов“ и „Поноворођени змај“. Обележјe ових књига је, уствари, оно што ја волим код књига. Књига је, за мене, карта до некогдругог света у коме је читалац неми посматрач или један од ликoва.Своју улогу у књизи бирамо сами кроз своје подсвесне жеље.Ја верујем у магију. Једна реченица и ова књига постаје стварна!Непредвидиве ситуације у неочекиваном времену, уверљива фабулаи концизна реченица стварају савршенство вредно пажње.Радња овог епског циклуса романа смештена је у неки други свет,нову димензију, и одликује се немогућим догађајима који су остваре-ни уз помоћ магије, у коју морате да верујете уколико читате ове илисличне романе.kojica

08-06-2011, 00:22Разлог мог одушевљења је управо та нестварност, тајанственост,мистичност магичних људи и њихова занимљива реалност. Симболич-ност одређених догађаја се провачи кроз ове романе и све ово даједраж романима и оставља утисак.Роберт Џордан приповеда о главном јунаку Ранд ал Тору, који јена почетку приче обичан сељачић, али низом даљих догађаја он от-крива, да је самим тим што је рођен, испунио пророчанство о Последњојбици. Рођен као Поноворођени змај, предодређен да се супротставиМрачном. Самим тим што је мушки Аес Седаи, суђено му је да по-луди и умре. Да ли ће успети да остане жив до Последње битке? Дали ће дух последњег Поноворођеног змаја, који је мртав, престати даму се јавља у мислима? И на крају, да ли му је потребна помоћ Сто-тину садругова да би победио? Све ово се сазнаје кроз овај необичанциклус епских романа.kojica

08-06-2011, 00:23Аутентичност назива рoмана „Точак времена“ означава појам којисе појављује на почетку сваке од осам књига. Точак времена се окреће.Покреће га вода Истинског извора. Доба се мењају, а древни симболАес Седаи поново се вијори у виду заставе на тмурном небу.Симболи и њихова древност се преплићу кроз целу причу и онису још један разлог моје наклоњености овом циклусу. Они означавајудавнашњу прошлост коју нико не зна, а то је оно што је мене при-вукло и заинтересовало.Сазнање да сам нешто открила, да сам успела да створимретроспекцију свих догађаја и да могу јасно да их искажем. Најбољеод свега је то што могу илузијом да створим све, а маштом потпомог-нем Стварање.

Ирена Тошић, II2kojica

08-06-2011, 00:25У НОВОЈ ШКОЛИ

Искрено, бојала сам се како ће ми бити у новој школи... A све је испаломного боље од оног како сам замишљала.Уписала сам Техничку школу у Књажевцу, смер архитектонски техничар, и уопште се не кајем због тога. Брзо сам схватила да је ово била праваодлука! Свиђа ми се смер и моје одељење (први један). У одељењу насје двадесет четири – седам девојчица и седамнаест дечака, и за сада се свилепо слажемо. Професори су добри према нама, лепо и јасно предају,труде се да што боље схватимо градиво и не траже много од нас. На часо-вима нам никада није досадно јер сви воле да се шале, свако има неку својуособину по којој је посебан и другачији од осталих. И професори су такви, алинаравно, увек постоји и неко ко је строг.О школи се прича да је прво била рударско надзорничка школа, па бол-ница, а сада је школа која прима сваког ученика који би хтео да научи и сазна

обиље нових ствари.У новој школи је одлично: обнављамо и проширујемо градиво изосновне школе, а из стручних предмета радимо нешто сасвим ново, наманепознато и занимљиво и зато се трудимо да у томе будемо што бољи.Ученици старијих разреда нас саветују како треба да се понашамо наодређеним часовима, а помажу нам и око неких домаћих задатака. За садами се једино не допада то што се настава одвија у две смене, мада... у томеима и неких предности...Мислим да никада нећу променити мишљење о својој садашњој школи, опрофесорима и школским друговима. У почетку ми је било тешко да сеуклопим у нову средину, али сада осећам да сам део ње. Срећна сам изадовољна ту где јесам.

Милена Ивановић, I1kojica

08-06-2011, 00:28Волеле бих да те речи никада нисам изговорила

Живот је велика позорница. Ми, мали и велики глум-ци, ходамо под светлима рефлектора, испод и често иза за-веса, пролазимо једни поред других, мимоилазимо се,осмехујемо, поздрављамо, сусрећемо нове глумце, али че-сто не познајемо довољно једни друге. Као и прави глум-ци, не скидамо маске са лица, кријемо своја права осећања.На животној сцени више нас интересују туђе судбине однаших.Тако је било и у мојој породици. Била је зима. Цео градобучен у бело. Ја онако сањива будим се за школу. Некопокуца на врата, била је то моја бака Мира. Улази она уну-тра и каже: „Знаш шта је било јутрос када сам била до про-давнице? Видим како нека жена седи на улици... кад оно,наша комшиница Мира. Пала је, хахаха…” Ја питам: „Штаје толико смешно, зашто се смејеш туђој несрећи? Ко знашта би она сада мислила о теби? Да идеш одмах да јој сеизвиниш”. Моја бака је одмах стала, широко отворила очии рекла: „Молим?” Онда сам схватила да су је увредилемоје речи. Одмах је изашла из собе, очију пуних суза. Во-лела бих да те речи нисам изговорила и схватила да сам ија поступила као и она. Сама себи понављала сам: „Нечини другима оно што не желиш да они теби чине.kojica

08-06-2011, 00:29Одувек је тако. Неискреност, дволичност, лицемерје –вековима живи и живеће. Живи не само између корица ро-мана, бајки, прича, она је ту, присутна у свакодневним, ма-лим животима. Можете је срести свуда: на пијаци, продав-ници, али је веома болно када смо то ми сами и нашинајдражи и најближи.Ја сматрам да се увек треба учити на туђим грешкама,а не на својим. Зато научимо себе да се боримо противлажи иза којих се цео свет крије.„Чуваћемо оно што волимо,волећемо оно што разумемо,разумећемо оно што сто смо научили”.Довољно сам велика да схватим реченице моје мајкекоја често понавља:„Плачи искрено – то показује величину твог срца”.„Слушај себе и друге – то је снага мудрости”.„Мисли – то је кључ за будућност”.„Сањај искрено – то је извор среће”.„Живи часно и поштено – јер време иде брзо – и никадсе не враћа”.„Воли искрено и несебично – то је вечна тајна младо-сти”.„Искрено се смеј – то је музика за срце”

Читај књигу мудрости!

Марија Веселиновић, II2kojica

08-06-2011, 00:30У новој средини

Лето се лагано ближи крају, сунчеви зраци постају све краћи, аноћи хладније. Моје мисли о безбрижном и лагодном детињствупрекидају мисли о почетку предстојеће школске године.Нова средина, нови град, нова школа, ново друштво... Са зебњому срцу размишљам како ћу се уклопити у нове оквире током настав-ка школовања.Дошао је и дуго очекивани први септембар. У школи ми је билосве непознато – почев од радног простора, преко ученика из одељења,до разредног старешине.Била сам повучена и ћутљива све ме помало плашило.Наредних дана уследили су контакти са друговима и другари-цама из одељења и одељенским старешином, која нам је објасниласве у вези са занимањем машински техничар за компјутерскоконструисање, који смо уписали.Сазнала сам да у школи постоји и мноштво секција, што ме јепријатно изненадило и определила сам се за новинарску.Убрзо смо почели и да сређујемо кабинет новинарске секције укоме сада спремамо нови број школског листа „Идеја”.Дани су се лагано низали један за другим, а ја сам почела да от-кривам све чари нове средине. Без страха сам склапала новапознанства,како у школи, тако и ван ње. Све што ми је у почеткуизгледало недостижно и збуњујуће,сада ми је било пријемчивије.Схватила сам да ако редовно будем похађала наставу, која је у овојшколи активно оријентисана (што ме је посебно обрадовало и из-ненадило), уз додатно залагање код куће, моћи ћу да постигнемуспех какав желим. Прво полугодиште се ближи крају и ја сам по-стала сигурна да ме је нова средина лепо прихватила и да сам сеизборила за своје место у њој.

Вучић Весна, I3kojica

08-06-2011, 00:33Пријатељство

У животу је веома важно имати праве пријатеље, јер постоји многоситуација које не можемо да превазиђемо сами. Потребан нам је некоко ће са нама делити добро и зло, неко ко ће нам бити пријатељ несамо због себе, већ и због нас самих.Правом пријатељству неопходно је поверење. Поверење које седуго гради, али и дуго памти. Не можемо сматрати неког за пријатељаако му не верујемо у потпуности. Пријатељство је вредно великиходрицања и жртви. Њега треба одржавати, неговати, и не дати му дасе распадне. Јер уколико се распадне, имамо осећај да смо изгубилионо најдрагоценије.Многи људи прођу кроз наш живот. Заварају нас правећи се да сунам прави пријатељи, али чим се појави најмањи проблем, они се по-влаче. Тада схватамо да само правипријатељи остају уз нас.За многе сам мислила да су ми прави пријатељи, да ће ми се наћикада ми је заиста потребно, али ту сам погрешила. То нису били пра-ви пријатељи. Они не окрећу леђаономе коме су у тренутку слабостизаиста потребни. Допустили су даостанем сама.kojica

08-06-2011, 00:34Али не, нисам остала сама.Појавиле су се особе за које нисамни претпоставила да могу бити моји пријатељи, особе којима могу да сеповерим, испричам све своје проблеме, и све ствари које ме муче утом тренутку. Особе које су ми пружиле руку пријатељства, помоглеми да наставим даље, показале су да су заиста прави пријатељи, пријатељи

за цео живот.Како године пролазе људи се мењају и заборављају на битне мо-ралне вредности, и теже ка остваривању других циљева. На основутога, схватила сам да се искрена и права пријатељства стичу док смомлади и неискварени.Људе који су нам пријатељи не можемо тако лако заборавити. Онису ту са нама чак и када нису физички присутни, ту су да нас подрже.Људи са којима нисмо ни у каквом сродству, а опет се осећамо као дајесмо.Морамо да научимо да ценимо сваки племенити поступак и саветкако бисмо били достојни правог пријатељства.

Мартина Ивковић, II2kojica

08-06-2011, 00:36Чаробан је свет у коме живим

Затворите очи само на тренутак, само на једанмали делић секунде. Видите ли тај мрак? Осећатели тај страх од мрака и тог ништавног црнила оковас? Верујте ми да ако само замислите неког себидрагог пре него што склопите капке, верујте да цемрак нестати, а страх избледети. Појавиће се дуга.Бљештави свод нијанси љубави, радости, снагеи повезаности и запечаћено је жигом бескраја. Садакад вам је дуга пред оцима , кад вам све чини такоједноставним и лакшим,тако простим сада отворитеочи и угледајте слободу. Надајте се свакомновом јуту, сећајте се свих оних осмеха и радости,свих оних веселих лица… Нeка вам се појави онајдобро знани сјај у очима. Пустите своју маштунапоље, ослободите је страшних окова немира исвојих проблема данашњице. Важно је да желите.Не то да ли можете или смете, важно ја желите иволите да сањате. Да сањате са паперјастим облацимаи клизите ка свом сну. Сада замислите широкевалове једне простране равнице, сав тај зелени оклопкоји је краси, чујете сопствено дисање, то благострујање ваздуха, осетите сваку кап крви која течевашим венама, сваки део свога тела.kojica

08-06-2011, 00:36Удахните слободу. Небитно да ли се налазите у саобраћају, у школи, на послу или било где да се налазите а не бижелели да сте ту, само одустајте на трен. Снагомсвојих мисли покрените се, створите пусто острво,створите себи слику Нијагариних водопада илиможда...можда неког места знаног само вама. Поентаје да све ви то можете. Овај свет је сувишепразан и сив да би био чаробан, сувише је некакоозбиљан и нестваран, видљив али неухватљив.Звездани сјај ноћног неба, благи одсјај месечине којасе огледа у реци или можда неки тихи звук лепршањалистова. То је оно што овај свет чини чаробним,магичним и толико стварним да нам дозвољава дага обликујемо и улепшавамо нашим сновима. Ослободитестаре успомене прекривене прашином, започнитенови живот и дајте пример другима. Нетреба све време стајати на чврстом тлу, допуститесеби мало одмора, мало лебдења и маштања.Станите на врх неког кањона, посматрајте божанственисвод боја који залази иза неког огромногкамена, зачујте како тихо упловљава у неки другисвет, ослушните одјек сопствених мисли и осетитекако ваша машта час понире, па се уздиже. Само...

само затворите очи.

Ирена Тошић, I2kojica

08-06-2011, 00:37Пред једним уметничким делом

Да је књижевност уметност која несумњиво пружанајбољи ужитак потврђује моје омиљено књижевно дело,тачније роман Дена Брауна ,,Да Винчијев код“.Тај роман сам почео да читам док сам имао упалуплућа, па је мој комшија сматрао да ће ми бити досаднои донео ми је књигу.На први поглед књига и није деловала као нешто штоје могло да ми задржи пажњу све док нисам упловио усвет завера, превара и убистава које трају преко хиљадугодина. Тачније од када су Витезови Темплари пронашлиблаго испод Соломоновог храма. Задивила ме је историјскаподлога романа која баца други поглед на религију. Књигаје писана по бестселеру ,,Света крв, свети грал“ у којојсу наведене чињенице о Крсташким ратовима, Темпларимаи хришћанству у целини, књига која је уздрмалатемеље хришћанства. Роман ,,Да Винчијев код“ говорио научнику који је бачен против своје воље у свет лажи ипревара и који се труди да реши мистерију везану заСвети грал. Радња књиге се дешава у Француској, Енглескоји Италији. Сложеност којом је књига написана задивилаби сваког. Шифре, личности и дешавања су усклађени досавршенства. Ко прочита ову књигу после ње ће увекимати другачији поглед на свет, на живот и на људе.kojica

08-06-2011, 00:37Црква је ову књигу осудила јер се коси са њеним учењем, алито се и могло очекивати јер ко једном уђе у тај свет тешкоизлази из њега. Један од снажних утисака који је романоставио на мене је то да Свети грал није био путир из когаје Христ пио вино, већ тајна о љубави Христа и МаријеМагдалене коју црква не признаје. Тајна о Христовомјеванђељу у коме се верује да пише, да ако човек жели даверује у Бога не мора да иде у цркву јер је Бог свуда оконас. Стални покушаји убиства професора и његовепријатељице Софи од стране цркве доказују да ту иманечега за шта црква не жели да се сазна. Црква је протералажену из свог учења као нешто грешно. Али, незначи да због једне јабуке треба да пате све жене до крајасвета. Такође што је привукло моју пажњу је то да је препатријархата постојао матријархат где је жена била стубсваке породице. Књига не демантује да је Христ постојао,само каже да је можда живео другачије од онога што цркваприповеда. Такође не демантује да људи треба да верујуу бога ,,Веруј у бога, али веслај ка обали“.Ова књига је најлепше дело које сам икада прочитао.Књига оставља снажан утисак на читаоца и моје мишљењеје да је можда требало да добије Нобелову награду закњижевност, али ја нисам довољно стручан да о томекоментаришем.

Јовановић Александар, III2kojica

08-06-2011, 00:38Пре него што пођете да тражите срећу,проверите – можда сте већ срећни?

Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осећања.Нека изазивају бес, мржњу, тугу, разочарање, а нека и оно најлепше,

срећу.Свако би волео да се у њему рађа само осећање среће, али у реалномживоту то није увек могуће.Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота, требада се запитамо да ли смо срећни или не, и да ли се можда понашамо себичнои нескромно тражећи велике ствари.Хиљаде људи на свету нема оптималних услова за живот, за рад. Хиљадедеце нема сопствени кров над главом, храну, услове за један нормаланживот, рад, образовање, а никоме се не жале, задовољавају се, и оним занекога, јако малим стварима.Ја увек тежим ка нечему бољем, тежим ка нечему вишем и тражимпуно, па неретко будем незадовољна. Ипак, некад застанем и размислим.Можда сам тражила много, а то није могло да се оствари. Покушавам тадада пронађем све ствари због којих сам срећна. Све ствари, мале и велике.Пре него што човек пође да тражи праву срећу, треба да се врати усадашњост, да завири више у свој живот и сагледа шта уствари има уживоту.Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схватам дауствари имам оно што желим, односно оно што би требало да има свакаособа за нормалан живот, и схватам да се у животу све стиче на овај илионај начин.Неке ствари су пролазне, неке трају сувише кратко и пролазе јако брзо,баш када нам је најлепше. Због тога треба да уживамо у ономе што имамо,па макар то биле и ситнице, јер кад – тад схватимо да често нисмобили у праву и да смо и сами криви за одређене моментенезадовољства.Човек се учи док је жив, често и на грешкама, туђим и сопственим. Јаучим да у животу ценим мале ствари, јер како кажу – ситнице животчине.

Трифуновић Андријана, II2kojica

08-06-2011, 00:40Воља и напор претходе успеху

Седим крај прозора... Мисли ми лутају... а сузе навиру. Поновоме је поразила људска неправда. Дозволила сам им да ме прегазе.Пустила сам их да ме убију, да испију сваку кап моје снаге. Показаласам им своје слабости, веровала наивно да ће ме уздићи. Спустилису ме на само дно.Склапам очи. Одмахујем главом питајући се у неверици дали је све то могуће. Коме сам згрешила да ме живот кажњава на тајначин? Падам у искушење да поново отворим очи и да наставим...Изненада, као да се у мени буди давно угашена ватра. Рађам се изпепела, као феникс. Ширим крила и освајам нове хоризонте. Знам дане желим место међу безвољнима. Желим да осетим укус победе. Мојеместо је са првацима. У мени има превише истрајности да бих се тектако предала. Ко сам ја да бих се предала у овом окрутном свету, кадасе сви боре за живот? Птић шири први пут своја крила, упоран у томеда полети, деца чине прве кораке пуна наде да ће их ти кораци одвестиу боље сутра. Тражим нове разлоге да се борим. Сваки од њих подстичеватру да се не угаси.Грабим крупним корацима ка бољем сутра. Осећам ветар у коси.Могу ме газити, сећи моја крила, али ја ћу увек устати још јача. Животје мој, а ја не желим да га стављам у туђе руке. Знам да ће сутра Сунцепоново изаћи, да ће дан бити лепши од овога и да ја желим да будем наслици тог дана...

Кристина Митић, III2kojica

08-06-2011, 00:43Пријатељство је највеће богатство

Када се каже богатство, људи одмах помисле на новац, јер се њимесве може купити. Али, постоји нешто што се новцем не може купити,

што се мора заслужити, a тo je пријатељство.Сви имамо пријатеље који су уз нас само у добру, a у злу нам одмахокрену леђа... али то нису прави пријатељи. Право пријатељство јекада је пријатељ уз нас и у добру и у злу, у срећи и у несрећи, кадазнамо да се увек можемо ослонити на њега и да нам никада нећеокренути леђа и изневерити нас. Пријатељство је као звезда која небокраси, коју морамо чувати да се не угаси, јер ако се угаси... остајемопотпуно сами са тугом у срцу и души. Време са собом носи срећу инесрећу, радост и бол, али се уз помоћ правих пријатеља све лакшепреброди и заборави. Велико је богатство имати пуно пријатеља, алионих пријатеља, који су заиста прави, који су увек ту за нас. Пријатељису заиста као звезде које сијају, али ако су праве, сијаће и изнутра, анеће имати само спољни сјај.Тужно је немати пријатеља, јер онда нећемо имати са ким да по-делимо своје велике и мале тајне и све оно што нас чини и срећним итужним. Ако смо прави пријатељи, онда морамо то и доказати, морамопоштовати своје пријатеље. Морамо им узвратити сву љубав иразумевање које нам пружају. Ако имамо пријатеље онда никаданећемо бити сами, имаћемо на кога да се ослонимо. Нећемо се самирадовати, већ ћемо сву радост поделити са њима и заједно се радоватии сијати као звезде у ноћи.Много је важно имати правог пријатеља, али њега не можемо купи-ти већ га морамо заслужити, а када га заслужимо морамо га и негова-ти и бринути о њему као о нечему најлепшем и најсветлијем у нашимживотима.

Маја Драгићевић, II2kojica

08-06-2011, 00:47СУТРА ЈЕ НОВИ ДАН

Дуга је улица којом ходамо кроз живот, пунa је успона и падова,добрих и лоших ствари које нам се догађају из дана у дан. До данасмного пута сам се разочарао, а највећи број тих разочарења су била уљуде, и то у оне од којих сам то најмање то очекивао. Туга која сеосети након тих разочарења разликује се од свих других тужнихствари. Тада желино да се негде затворимо, негде где нас нико нећеповредити, где ћемо се осећати безбедно и мирно. У тим тренутциматреба да будемо храбри и да наставимо даље. Многи се варају мислећида је храброст одсуство страха, али то није тачно, јер је храброст вољада и поред страха наставимо да се боримо, да идемо даље...Треба бити паметан и никада не скренути са улице коју нам јеживот наменио. Они који крену странпутицом ретко се врате направи пут. Колико год се осећамо слабо и чини нам се да је улицапредугачка, да изгледа као неосвојива тврђава, треба наставити даље,јер нема неосвојивих тврђава! Понеки људи говоре да се не требаосвртати, већ само гледати напред. Та мисао је делимично тачна.Поставимо само себи једно питање: „ Ако заборавимо прошлост, дали уопште постојимо?“ Све потиснуто се увек враћа да нас прогони.Да би то стало морамо се суочити са стаховима и разочарењима. Целаприрода функционише по принципу среће и несреће, добра и зла,живота и смрти... Ништа не може да наруши ову равнотежу, јер кадаби се то догодило, црно би постало бели, дан би постао ноћ, а постојање– непостојање...Како старимо постајемо мудрији, заборављамо лошеи идемо у сусрет новом дану.Када мало боље размислим, могу да закључим да када паднемо ,увак треба да устанемо и кренемо даље. Оно што нас не убије самонас ојача. Шта је живот без борбе – чиста монотонија.

Јовановић Александар II2kojica

08-06-2011, 00:47ОЧИ - ОГЛЕДАЛО ДУШЕ

...Кажу: „Очи су огледало душе“, продреш ли у њихову суштину

видећеш особине многих. Зато често тражиш дубину нечијег погледа,хоћеш да се погледи сретну, да се укрсте жаришта, да осетиш врели-ну… Врелину која ти допире до срца и даје му снагу да куца. Тада сеобично заљубиш, више се не осврћеш на мишљење туђина. Саветујуте да се осврнеш, да застанеш, да размислиш, али за тебе не постојепрепреке, трчиш у непознато, обузима те сета... И све то само збогједног погледа!Често људи скривају свој поглед гледајући у земљу, не допуштајути да их погладаш у очи и видиш шта мисле о теби. Они тада самисебе открију упрљавши чистоту искреног погледа. Тада и сам знашшта мисле о теби, говоре ти иза леђа, подсмевају ти се, омаловажавајуте...Очи су украс лица, али и издајице мисли и осећања!

Радосављевић Стефан , II2naki

08-06-2011, 00:50Bravo za Stefana :)1kojica

08-06-2011, 00:51Zbogom, mojih šesnaest godina

Dok kroz stakleno okno mog prozora posmatram kišu, razmišljam o sebi, svojim godinama. Kišne kapi nestaju...Odlaze u nepovrat, baš kao i godine, kao mladost. Još uvek živim vođena prošlošću, jer ona mi daje snage da prebrodim teške trenutke. Zato, po ko zna koji put otvaram kofer uspomena i sećam se.

Sećam se svega... sve ono već jednom proživljeno kao da bljesne iznova. Sve se to završilo, da bi se sada kao bumerang vratilo. Na tom putu sećanja sustiže me strah, strah od sudbine, realnosti i nepovrata. Lete dani, godine... Prolazi život i ostavlja nam samo sećanja na neke prošle dane, uzdahe, i još otvorene rane, uspomene koje nikada neće izbledeti. Sve se vrti u krug, danas ja, sutra Vi, prekosutra neko treći. Sreća svakog obiđe makar jednom u životu. Negde ostane, negde proleti... Nekada nismo ni svesni da je tu. Bavimo se nekim nevažnim stvarima, gubeći se u mnoštvu besmisla, tražeći suštinu stvari, pokušaj za beg i spas. Svakodnevno pokušavamo da izbegnemo surovu realnost, idući u zagrljaj mašti, iluziji, prolaznosti. Nekada je bolje živeti u snovima, vođeni lepim uspomenama, zaboraviti da svakog od nas čeka drugačija sudbina.kojica

08-06-2011, 00:51Po prvi put nisam osetila kada je prva pahulja pala i dodirnula zemlju, a pri tom nestala na relaciji između dve planete – devojčice sa igračkom u ruci i devojke sa pregršt neostvarenih snova. Nižem godinu za godinom i tražim početak. Uvek sam bila samo svoja, radila ono o čemu su drugi samo sanjali. Putovala, imala sve što sam poželela... Ne kajem se ni zbog čega jer sam mnogo toga naučila iz svojih poraza, koje sam ponela sa sobom i svrstala ih u svoju kolekciju srušenih i zgaženih snova.

Kako odrastam, imam osećaj da sam pozvana da učinim nešto veliko i trajno da savladam samu sebe, svoju nemoć, svoju nepokretnost. Ne znam kako da opišem taj osećaj, taj mamurluk duše, taj strah od prolaznosti, odrastanja, taj instikt, strepnju, lutanje. Kako rastem, rastu i moja osećanja, moja ljubav, moja tuga. Postajem ozbiljnija, smirenija, osetljivija. Bol i tugu prihvatam sa osmehom i suzama, sa iskrom u oku i nostalgijom u glasu. Polako učim život, navikavam se na prigušene uzdahe i zaustavljene suze, izveštačene poglede i lažno podignutu glavu. Godine su preda mnom... Nova osećanja, nove uspomene... Ispraćam šesnaestu godinu sa nadom da će mi naredna doneti mnogo lepih stvari. 

Toliko reči mi se mota po glavi, a tako malo bih sada mogla da kažem. I, još hiljadu reči znam ali, nedostaje mi baš ta jedna kojom bih opisala svoje godine. To je sve za sada, za jedan život, jedan delić drevnog vremena u kojem se obnavljaju sve moje tuge i sve moje radosti... Zbogom, mojih šesnaest godina!

Milica Videnović, II2kojica

08-06-2011, 00:52Maštanje i snovi jedne petnaestogodišnjakinje

Potrčala sam poljima detinjstva. Na kraju livade postoji staza odrastanja. Treperi mi srce. Kakav je taj svet odraslih? Ja bih kao ptica da poletim. Ja bih da preletim sva kolebanja nesigurne mladosti.

Ja hoću sve i odmah. Da osetim razdraganost mladosti u kosi na vetru. Da veselo skakućem tepihom života. Na rukama treperi nestrpljiva nada, puno naručje želja. Šetam gradom. Od izloga do izloga ogledam svoj lik. Na ulicama puno namrštenih, ozbiljnih lica odraslih. Gde im je osmeh? Da li odrasli moraju imati tako ozbiljno lice? Oči ne svetle istim sjajem. Ja se bojim tog svetla odraslih. Ja hoću svet veselih lica. 

Zadovoljstvo mi ozari lice. Moji vršnjaci i ja stvorićemo novi svet. Sve će biti lepše i veselije. Ja tako zamišljam moje sutra, da mi dani budu puni osmeha i veselosti. Da nema oblaka nesreće da mi pomuti dan sunca. Da ne vidim prosjaka sa ispruženom rukom na ulici. Da ne čujem plač nesrećnih. Ne bojim se sveta odraslih jer mi smo mladi, jaki, rešeni da promenimo svet. Želimo da živimo u zadovoljstvu i miru, slozi i ljubavi, da nebo bude uvek vedro i plavo. A sutra kada nas ponese reka života, mahaćemo pticama, raširenih krila prelećemo sve nedaće života. Mi smo deca sutrašnjice, mi smo novi svet.

Jelica Stojović, I3kojica

08-06-2011, 00:52Moja razmišljanja o sudbini i položaju čoveka u svetu

„Tako je ljudski život udešen da uz svaki gram dobra idu dva grama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje, ni veličine bez zavisti; kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke.”

Da nam život uzvraća ono što mi drugima dajemo, ne može važiti, bar ne danas s obzirom na svet u kome živimo. Od kada je sveta i veka ljudi su jedni drugima „podmetali nogu”, zavideli, ogovarali se međusobno i uzajamno mrzeli. Kao odraz međusobne mržnje i netrljivosti među ljudima jesu mnogobrojni ratovi, razaranja i smrt. Ponekad mi se čini da je jako teško biti srećan. Ipak, ako pokušavaš da ne obraćaš pažnju na dešavanja i zle ljude oko sebe, ako se okreneš sebi, svojim principima i idealima, za tebe ipak ima nade.kojica

08-06-2011, 00:53Preko dosadašnjih iskustava koje sam doživela i padova koje sam iskusila, uspela sam da se podignem jača i snažnija i čini mi se još samouverenija i odlučnija da ostvarim svoje snove i suprotstavim se nedaćama oko sebe. Smatram da su svi ljudi koji imaju nesrećan život, ili ga bar smatraju za takav, u stvari sami krivi za to. Sreća je svuda oko nas, samo je treba spoznati. Sreća se nalazi u malim stvarima koje čine život. Kada čovek to shvati i prihvati činjenice onakve kakve zaista jesu, može da deluje u menjanju i oblikovanju svog života onako kako on to želi. Ako želimo da promenimo nešto pogrešno u ono što je ispravno, ne treba zaboraviti da prvu revoluciju treba izvesti u sebi samima, prvu i najvažniju. Moramo pronaći svoj cilj i poći odgovarajućim putem ka njemu. Pronaći način da se od sebe pobegne umesto da se u sebe pogleda, najlakša je stvar na svetu. Ako je život put koji treba da se pređe, onda on vodi uvek uzbrdo. Treba gledati pravo ispred sebe, a ne iza sebe, treba ići napred i ne zaustavljati se ispred prepreka i poraza.

„Mi mnogo volimo da imamo, ali ne umemo da živimo od onoga što imamo. Ništa što imamo ne može nas učiniti toliko srećnim, koliko nas može učiniti nesrećnim ono što nemamo.” Uživajmo i proživimo svaki dan koji nam je Bog podario. 

Milica Dimitrijević, III3kojica

08-06-2011, 00:53Tajne mog detinjstva

Moje detinjstvo je ostalo sakriveno u osmehu leta, u glasu proleća i jeseni, u kesi punoj klikera zabačenoj u nekom uglu.

Ja volim i pamtim taj svoj svet detinjstva. Vidim pegavog i smeđokosog dečaka kako trči ulicom i zamišlja da je u društvu nindža kornjača dok majka uzaludno pokušava da ga pronađe po kući. Rado se sećam svega... Još uvek ispod starog drveta stoji nečija lutka i sivi kamion crvene boje. Bio sam nestašno i bezbrižno dete okruženo ljubavlju roditelja koji su se večito svađali oko problema da li je neko dete meni slično. To doba zašećerenog mleka je prošlo za tili čas.

Pošao sam u prvi razred. Bože, kao da je bilo juče. Na sunčanim obalama detinjstva milovala su me leta i jeseni, proleća i zime. Smenjivala su se godišnja doba nošena brzinom vetra, a ja sam iz godine u godinu kupovao cipele za broj veće od prethodnih. Sa setom se sećam prvih patika i svog prvog gola. Sećam se nečijih plavih očiju koje su me podsećale na more. Sećam se svega što je vezano za moje bezbrižne godine. 

Danas sam na „stopu” odraslih. Nadam se da ću putem koji odaberem koračati kroz ceo život. Zvaću se mladost, prkos i snaga, ali u duši ću ostati jedno dete koje se uvek seća svog detinjstva, svojih najlepših godina.

Miloš Stanojević, I3kojica

08-06-2011, 00:54U svetu prijateljstva

Kada se kaže bogatstvo, mnogi ljudi pomisle na novac, kuće, zlato... Ali ima mnogo stvari koje se novcem ne mogu kupiti - kao sreća, zdravlje, ljubav... Neke stvari se zaslužuju, kao na primer prijateljstvo.

Veliko je bogatstvo imati puno drugova i drugarica. Tada se osećaš kao da si okružen zvezdama koje sijaju srebnim sjajem. Ali ako joj okreneš leđa, sjaj će nestati i zvezda će pasti... Bez nje ćeš ostati... Ako zvezde sijaju i iznutra, znači da su prave... Tada će one sijati uvek, biti uz tebe bez obzira na mesto i vreme, da li to bilo u po noći ili dana, na nebu ili zemlji, oko meseca ili sunca. Sa njima možeš deliti sreću i tugu, i suze i smeh, male i velike tajne. Od njih možeš zatražiti pomoć i dobiti je u svakom trenutku, a kad zatreba, uzvratiti je. Nećemo se radovati sami, nego u društvu sijati zajedno.

Tužno je nemati prijatelja. To se dešava sebičnim osobama koje misle samo na sebe, koje svoju sreću dele sa sobom. Ako si pravi prijatelj,onda moraš poštovati svoje prijatelje. Uzvratiti im za svaku podršku koju ti pruže, za svaku pomoć, prijateljsku reč, deliti sa njima i dobro i zlo.

Prijatelja treba zaslužiti, a prijateljsto treba negovati kao cveće u bašti... Kao kap rose na gorkom listu orahove krošnje... i videćeš... Bićeš uvek punog srca!!!

Željko Ristić, I3kojica

08-06-2011, 00:56Uskliknimo s` ljubavlju

Pre dve godine, boravila sam nekoliko dana u Beogradu u poseti kod prijatelja. Predložili su mi da posetim Hram Svetog Save na Vračaru. To mi je i bila želja. Još sa Slavije, ugledala sam između visokih, sivih beogradskih zgrada pozlaćenu kupolu. Kako smo se približavali, pred mojim očima se otvarao širok i prostran plato, na čijem se uzvišenju uzdizao velelepni hram zavidnih dimenzija. Zadivio me je svojim spoljašnjim izgledom i veličinom. Ostavlja lep utisak i osećaj u duši kad ga čovek ugleda.

Ušli smo u crkvu. Osećala sam se sićušna u onom ogromnom prostoru. Šteta, još iznutra nije završen, ali kada budu oslikane sve freske, i kad bude završen oltar, mislim da će hram biti ponos Beograđana. Zavidim im što se takav hram nalazi u Beogradu. Ali nije slučajno baš tamo. Na Vračaru.

Podsećam se malo istorije. Godine 1594. Turci su po naređenju Sinan-paše preneli mošti Svetog Save iz Mileševe u Beograd i spalili njegove ostatke na jednoj poljani na Vračaru. Tu se danas uzdiže Hram.

kojica08-06-2011, 00:57

Pitam se, zar se Sinan-paša i njegova silna vojska, koji su inače muslimanske vere, uplašio mrtvog pravoslavnog sveca? Zar je i mrtav Sveti Sava mogao njima nešto da smeta? A izgleda da jeste, čim su se rešili na taj nedoličan i nečuven postupak: spaljivanje moštiju čoveka koji je mrtav više od trista godina. Uplašili su se od duhovne snage koju je on i mrtav davao srpskom nadoru. U mraku turskog ropstva on je bio svetlost. 

Za svoga života, učinio je Sveti Sava mnogo za srpski narod: izdejstvovao je nezavisnost srpske pravoslavne crkve i postao njen prvi arhiepiskop. Podigao je zajedno sa ocem manastir Hilandar – hram srpske srednjevekovne kulture. Podigao je mnoge manastire i škole po Srbiji, i pomogao opismenjavanju srpske dece. Otvarao je i prve bolnice koje su bile pri većim manastirima. 

Bio je neumoran u putovanjima po Srbiji u obavljanju svojih dužnosti. Zbog svojih neprekidnih putovanja i iscrpljenosti, u poznijim godinama, uhvatila ga je bolest na teritoriji Bugarske, u Trnovu, gde je umro 1237. godine, 27. januara. Prenesen je zatim u manastir Mileševa.kojica

08-06-2011, 00:57Narod ga je voleo i osećao strahopoštovanje prema njemu i za života, a i posle smrti. On je postao jedno od snažnih duhovnih uporišta Srba u teškoj borbi za vreme turskog robovanja. Narod je verovao, jer je hteo da veruje da Sveti Sava nije umro, da je živ i da stalno obilazi sva mesta gde žive Srbi. Putuje u liku starca sa bradom i svojim čudotvornim štapom. 

Zato su nekada žene po selima strahovale kada u dvorištu ugledaju nepoznatog starca sa štapom. Uvek bi ga sa poštovanjem uslužile. Jer, kažu da je umeo da se naljuti na nerad, na sebičluk. Postoje mnoge priče o Svetom Savi u kojima on uči narod kako da ore, seje, mesi hleb, tka i plete i sve drugo što je potrebno za život, kao pravi otac. 

A srpski narod se svom svecu odužio tako što slavi njegov dan, 27. januar. I to je postala slava svih Srba, a posebno škole i đaka. U znak zahvalnosti narod mu je ispevao i himnu. 

„Sunce mira, ljubavi, da nam svima sine.Da živimo svi u slozi, Sveti Savo ti pomozi.Počuj glas svog roda, srpskoga naroda.”Jer dok duh Svetog Save živi u srpskom narodu, postojaće i srpski narod.

Branislava Urošević, II2kojica

08-06-2011, 00:58Uskliknimo s` ljubavlju

Pre više od osam vekova u Srbiji se rodio jedan mali princ. Zvao se Rastko Nemanjić. Bio je bogat i lep i pred njim su bila otvorena sva vrata slave. A on, vođen božjom rukom, pobegao je od roditelja i svih zemaljskih uživanja na jedno pusto mesto, u ruski manastir, gde se zamonašio. Uzdao se u Boga i svojima je poručio da ne brinu, već da se mole i da mu se pridruže. 

Vremenom, roditelji mu sve oprostiše i ponosiše se svojim plemenitim sinom koji je na Atosu sagradio tri nove crkve radeći zdušno i predano. Sava je na Svetoj Gori živeo u miru, ali burni događaji u njegovoj Srbiji nisu mu davali spokoja te se dosta zalagao da zaustavi ratove i nesreću i da braću izmiri. 

Sava je rano ušao duboko u svest širokih narodnih masa. Postao je jedan od najpopularnijih junaka i vekovima kasnije postao oteleotvorenje jedistva u borbi srpskog naroda za slobodu. Ostao je istorijska ličnost, duhovni i svetovni vođa Srba. Njegov lik prešao je granice naše zemlje. Moštima ovog sveca klanjali su se čak i Turci.

Njegovim imenom počinje istorija srpske književnosti i našeg književnog jezika. Pisao je Sava naše prve literalne sastave, crkvena pravila, biografije, poeziju i pisma. 

Najznačajniji rad mu je „Žitije Svetog Simeona”, biografsko delo sa mnoštvom istorijskih podataka.kojica

08-06-2011, 00:58Dok je bio na čelu Srpske pravoslavne crkve, uspeo je da stvori čvrstu crkvenu organizaciju, što joj je omogućilo viševekovno postojanje. Prolazile su godine i decenije, srpska zemlja postajala je snažnija, a o Savi su se pričale legende i pisale pesme. Kada se srpska država raspala pod najezdom Turaka, Sava i crkva koju je ostavio našem narodu bili su oslonac i vera u opstanak. Spaljivanjem njegovih moštiju Turci nisu uspeli da srpskom narodu otrgnu ono što mu je drago – već su samo ojačali duh jednog naroda. 

Zbog svega ovoga još od osamnaestog veka Srbi slave dan smrti Svetog Save kao školsku slavu. Ljubav i divljenje Srbi su najlepše opevali u „Himni Svetom Savi” koju prenose s` kolena na koleno sa željom da se sačuva najdraži srpski lik i duh. Zato mu kliču s` ljubavlju, slave ga i žele da se kao i u toj himni sva srpska srca ujedine i žive u slozi. 

Tako su Srbi uspeli da pomognu, s` najvećom ljubavi prema svom svetitelju, da se u Beogradu, na Vračaru, izgradi Hram Svetog Save. A on, stasit i odlučan kao i sam Sveti Sava, stoji nasred srpske prestonice da večno traje za pokolenja.

Ana Pavlović,II2kojica

08-06-2011, 01:01Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

Поново моја колена додирују хладну земљу. Заробљена у црнилу овог света, поново тражим помоћ... и спас. Видим само небо и тишину своје душе коју гуше туђи гласови и не дају јој да се ослободи. А ја зовем тебе:„Свече, спасиоче, Саво. Ти си мој отац, мој брат, мој сан. У овој тами ја зовем твоје име. Да ли чујеш моје неме речи? Васкрсни их, јер оне умиру још на мојим уснама.”„Да, пусти ме да осећам. Твоји дланови нежно додирују моје прсте. Склапају их. Гледам твоје топле очи, али не могу да издржим тај снажни поглед. Жмурим. Да ли ме чујеш? Да ли осећаш моју молитву? Ово су речи само за тебе. Спасиоче, дај ми снаге. Помози ми да издржим у овом суровом свету. Помози ми да, попут тебе, босакорачам преко трња, а да моје ноге не крваре. Дозволи ми да певам, да свима докажем да имам вере; верујем у себе, верујем да могу. Подари ми храброст да се супротставим хладном муку. Покажи ми како да волим!”„Осећам твој хладни прст на мом врелом челу. Ова молитва била је тешка. Чујем твоје речи, осећам благослов у срцу. Осећам снагу. Брате, оче, хвала ти...”

Марија Стаменковић, IV3kojica

08-06-2011, 01:02Моје молитвено и молбено обраћање Светом Сави

27. јануар. Хладно и снежно зимско јутро. Са оближњегзвоника разлеже се уједначен, блажени звук. Миристамјана, упаљених свећа и побожни жамор у црквенојпорти буди у мени носталгију за старим временима.У школама весеље, разиграност. Слави се школскаслава! „Зар се само на данашњи дан слави Савино име?Зар није право пред Богом и људима да га се сталносећамо, да се трудимо да макар мало живимо животсличан његовом? Зар су узалудне жртве које Сава принесеза спасење целог српског рода, те смо посустали изастранили на стази праведног и човечног живота!? Гденам је нестала људскост и брига о другима?”„ Свети Саво, помози! Помози српској деци да израстуу честите и поштене људе какав си и ти био! Подај нам,Саво, мало твоје мудрости и човекољубивости, твоједарежљивости и братске љубави, твоје способности дамириш завађену браћу и народе, чуваш наше Српство и

волиш све људе: несрећне, болесне, сиромахе, племиће,владаре, старце и децу - све подједнако! Покажи нам,наш духовни вођо, прави пут! Покажи нам пут истине иправде, пут знања и одрицања, пут братства и слоге!Просветли наше животе и огреј нам срца топлим зрацимаХиландарског сунца! Врати Српство тамо где су његовикорени и духовни темељи! Подај нам још Жича, Студеницаи Милешева! Описмени неписмене, излечи болесне,подај вид слепима и онима који не желе да виде,смекшај најтврђа срца, усрећи несрећне као што си многопута за свога живота! Уједини православце, католике,муслимане и Јевреје, све твоје поштоваоце, као некадакада се поклањаху твојим моштима у Милешеви! А српскомроду подај мира, слоге, знања, љубави, порода исреће.”Много је векова, буна, недаћа и стрепњи прошло одСавиног рођења и много ће их још проћи, али његов лики дело остаће први, прави и једини источник српскедржаве и духовности.

Александра Петровић, I2kojica

08-06-2011, 01:04ЛЕПЕ СУ ОВЕ ГОДИНЕ У КОЈИМА ОТКРИВАМО СВЕТ ОКО СЕБЕ

Ех, тих осамнаест година... не знам само из ког разлога их сматрајупрекретницом? Зашто су то године у којима цео свет гледа у нас некимдругим очима? Зашто баш оне? Толико питања, наизглед простих иочекиваних, а ја и даље, са мојих пуних осамнаест година, не знамодговор...На тренутак сам поново осетила како ми се усне развлаче и погледдобија неки чудан сјај... срце ми је залупало и поново сам се нашла, поко зна који пут, на почетку краја. Да, да, тај осми разред! Када свакипоглед у одељењу изазива једно лепо сећање. Сва она граја, седење уклупи са симпатијом, први изазови, назови „озбиљнијих последица”...али све то је ипак било праћено неком дозом туге и припреме за оно штоследи... крај основног школовања.У једној вечери је осам година пролетело пред нашим очима. Толикоисплаканих суза, а затим... нови почетак.То играње у стомаку, осећај неизвесности, збуњености, мислим да сеникада неће поновити, барем не таквог интензитета... сусретали смо сесамо погледима, а речи нигде. Ново окружење, нови начин рада, новаочекивања... Мислим да ћу се увек сећати оног бетонског блока на комесам седела када сам први пут закорачила у двориште средње школе.Усуштини, све је било исто, а тако различито. Сви смо ми били незреликлинци којима је на памети била само шала, али и по некозаљубљивање.kojica

08-06-2011, 01:04Године су се низале, сваки нови дан доносио нам је нова искуства.Лепа, као и она која то нису. Оно што је било болно, јесте што нико однас није то преживљавао у складу са нашим годинама, незрело иразиграно.За нас су, мислили смо, то претешки задаци за наше младегодине. А шта смо могли? Стегнемо зубе и уз нечију помоћ, или,у најгоремслучају, сами, кренемо даље, знајући да је то само почетак онога што насочекује у животу. После кише долази сунце, зар не? То је био наш мотоу том бурном периоду сазревања.Ха, ево опет оног безобразног смешка... Све се дешавало тако брзо дасам умела да погубим конце. Разочарења, нове победе, разочарења,срљање главом кроз зид, разочарења, нове љубави... Све је то било деонашег одрастања. Једно ми никада неће бити јасно, када овако резимирамсвој живот: зашто мора да се одрасте? Зар не можемо заувек бити клинцикоји немају проблема, које ту и тамо протресе по неко разочарење, које

захваљујуће младости брзо превазиђемо. Боли ме сазнање да, кроз паргодина, неће бити ни оних лептирића у стомаку, ни оне граје из основнешколе, ни сећања на слике из средње школе... појешће то живот, проблеми...људи!И поново сам на почетку, али можда са неком дозом предострожностии вољом да ме ове године науче најлепшем, истинским вредностима. Аоне ситне, лоше ствари – нећу да им дозволим да од мог живота направемарионету за сопствено позориште.

Бобана Беатовић, IV2Megi

08-06-2011, 01:32Svaka čast gde si bila kad meni trebalo ovo....:huh:kojica

08-06-2011, 06:46MOЈ СУСРЕТ СА НОВОМ СРЕДИНОМ

До петнаесте године живео сам у Злоту. То је сеоска средина, сасвим другачијаод ове у којој сада живим. Са својих петнаест година, са поласком упрви разред средње школе, дошао сам у сасвим нову средину, град Књажевац.Није ми било тешко да се снађем у овом граду. Књажевац ми се одмах допао,јер је неописиво мирно и лепо место са добрим људима. Школа коју похађамје веома добра. Презадовољан сам смером који сам изабрао, грађевинарством,што се и видипо мојим резултатима.У новој средини има много нових и занимљивих ствари, али, ако се време добро распореди, све може да се постигне.У мом одељењу нема пуно ученика, добри су другови, мада се понеки још увек детињасто понашају. Смештен сам у Дому ученика, у коме ми је добро, и у коме се надам да ћу остати до краја свог школовања. Стекао сам нове пријатеље,а неке још увек упознајем.У новој средини научио сам и неке нове, занимљиве ствари - билијар, стонитенис... Ту је и кошарка, којом се бавим и играм је веома добро. Волео бих да јетренирам и заиграм за неки тим. Још један спорт, који као кошарка прати цеомој живот, јесте рибарење. Оно ми пружа спокој и сређује моје мисли.Волим да пецам у Књажевцу, уживам у томе, мада засад немам баш успеха.Страствени сам читалац, и зато сам члан градске библиотеке, од како сам уКњажевцу, а највише волим да читам научнофантастичну литературу.Волим и да пишем, за сада песме за децу и заљубљене, а можда ћу некада данапишем и своју животну причу.Иако је прошло мало времена од мог доласка у Књажевац, мислим да сам седоста променио. Надам се да ће ми и моје даље школовање донети пуно нових и лепих искустава, која ће ми помоћи да постанем боља особа и добарстручњак.

Дино Дједовић, I1kojica

08-06-2011, 06:51Ко не уме да слуша песму, слушаће олују

„...Живот је удешен тако да уз сваки грам добра иду по два грамезла...” У животу не постоји срећа без несреће, радост без туге, верност,без невере... Ко што не постоји ствар која иза себе не баца сенку, тако непостоји човек који са собом не носи неко бреме. Каже се: „Чаша жучииште чашу меда, смијешане најлакше се пију.” Али шта ако је на вагиживота тас са лошим стварима тежи од оног другог и ако у животу имавише жучи него меда па је њихова мешавина више горка него слатка?Човек идући путем живота среће различите људе. суочава се саразним ситуацијама и подноси терет неправде. Понекад ти се деси некаствар коју не можеш тако лако преболети и заборавити. Скоро увекси суочен са неким ситуацијама које за собом повлаче низ питања на којети немаш одговор. Колико се пута свакоме од нас деси да га изда некаособа за коју би смо ми руку у ватру ставили? Иза издаје увек следиразочарење које понекад зна више да боли и од саме издаје. За издајутреба тако мало времена. У једном трену ти се може срушити цео свет.

Али после долази период бола и патње за оним што је неповратноизгубљено. Када доживиш неко разочарење пред тобом се поставедва пута и ти мораш изабрати којим ћеш путем поћи. Путем опроштајаи добра или путем огорчености и јада. Зашто је некима лакше неопростити и сео свој живот провести у паклу који су они сами створили?kojica

08-06-2011, 06:52Треба знати опростити. Јер опроштајем човек растерећује свој ум,чисти душу од злобе и наставља да иде даље кроз живот уздигнуте главеи постаје достојан живота. Искушења на која нас овај живот стављаувек носе неку поуку. Не будите кукавице. не бежите од искушења идобро читајте знакове поред пута. Како време пролази све вишеувиђам оно што већ одавно слутим... данас је све мање љубави међу људима.Људи су неспособни да воле икога, а исто тако су и онемогућенида примете и приме љубав. Љубав је нешто што се не да описати и рећиречима. Њу треба осетити. Она јури телом попут струје, тече венама изагрева нам тело, почива у срцу и доноси мир и спокој души. Они којичују тактове њене песме никада нису сами. Оне који ме мрзе ја немогу мрзети. Опраштам својим душманима јер моје срце је велико ииспуњено је песмом живота. У њему нема места за олују мржње којудоносе ветрови са стране. Не дам им да ме промене и узму душу. Она нијењихова, она је Божија, Ја волим да волим и онда када ми љубав нијеузвраћена. Волим људе, јер волим и живот.Престаните од свог живота да правите пакао. Отворите очи и погледајтесвет око себе. Зар није диван? Својом неисквареном добротоми људскошћу учините га још лепшим. Ослушните оно што вам срцеима рећи и идите тамо где вас оно води. Ако боље ослушнете чућетеи песме других срца. Ко зна можда вам се нечија посебно допадне.Изађите из мрака, јер вас на крају сваког тунела увек очекује светлост.Тако мало је потребно за срећу. Осврните се око себе, потражитеје и немојте престајати са потрагом док је не пронађете. А када је нађетечувајте је и не будите себични већ је поделите са другима. Живитеживотом, а не његовом илузијом.

Милица Димитријевић, IV2kojica

08-06-2011, 06:52* * *Хоћу да плачем... Сада овог проклетог трена. Хоћу, али не знам какода натерам сузе да потеку. Да, ја не знам да плачем. Они ми никаданису дозволили да научим ту обичну ствар. Обасипали су ме лажнимречима, неискреним комплиментима, гледали ме подругљиво, смејалисе лицемерно. Кад год сам желела да заплачем, они су се јављали иговорили ми да не смем, да то није у мојој природи. Говорили су ми:˝Хеј, да ли ти знаш ко су ти који плачу? То су кукавице и слабићи,неспособни да се суоче са својим страховима, са недаћама које носиживот. Њихове сузе одраз су њихове немоћи. Свет је пун таквих, нетреба им још један. Ти ниси као остали, ти си нешто друго, ти серазликујеш од њих. Откуд ти та идеја да можеш да плачеш? Смири се,избаци те глупости из главе, седи ту и ћути.˝Е, доста је, не желим више да вас слушам. Доста сте ме спутавалии стављали ми тешке оковратнике, доста сте ме држали и каменилими срце, узимали душу, стискали уз себе. Никада ме нисте похвалиликада урадим нешто чему сте ме ви научили, само сте знали да мекажњавате шаљући ми кривицу која ме је гризла и цепала на ситнекомаде. Због вас сам оваква каква сам... Када погледам иза себе, све јецрно, немам ничег лепог чиме могу да се тешим, немам никога на когамогу да се ослоним. Склоните се од мене, пуцам по шавовима које самгодинама уназад крпила, бежите од мене, не трујте ме више. Пуститеме да живим без устезања и правила, пустите ме да осетим немоћ свогабића, да осетим месо на костима, крв у жилама, срце у грудима, пуститеме да дишем, да певам, да волим, да се радујем сваком новом јутру штоосване, пустите ме да вратим искру у очима, срећу у погледу, пуститеме да вратим осмех отужнелом лицу, жељу и наду, спокојство и мир.

Молим вас, отворите ми врата овог златног кавеза, вратите ми мојуслободу. Пустите ме да раширим крила, да се винем у небо и осетимтопли поветарац и мирис пољског цвећа. Дозволите ми да летим високо,највише. Вратите ме небу- моме дому. Мени није суђено да живимживот у заробљеништву. Не режите ми крила, волела бих да се за вамаи не осврнем у лету.

Милица Димитријевић, IV2kojica

08-06-2011, 06:56Лепота речи

Народна изрека гласи: „Лепа реч и гвоздена врата отвара.“ Али да ли седанас, с обзиром на време у којем живимо, можемосложитистим? Мислимда не.У овом „модерном свету“, начин живота нам кроји све развијенија ин-дустрија, техника и технологија. Свакодневно нас бомбардују прекомедија и штампе разним стварима, које ми прихватамо здраво за готово.Силом смо одвојени од стварног живота и уведени смо у неку, унапред,нереалну димензију. Натерани смо да одбацимо и да заборавимо на правечовекове вредности, да се дистанцирамо једни од других, да заборавимода мислимо својом главом,... Понекад ми се чини да више и нисмо људи већмарионете подлегле утицају живота.Да, ми смо дрвене лутке уместо срца имају амбис у грудима. Заборавилисмо да се радујемо првом јутарњем зраку, цвркуту птица, мирису цвећа,заласку сунца, људима,... Заборавили смо да исказујемо и пружамо љубавједни другима.Данас се све више осећа отуђеност људи. Људи се све мање друже, свемање разговарају, још мање једни другима упућују лепе и добронамернеречи, речи од срца. Ушли смо у монотонију живљења и бесмислену и грубусвакодневицу штетну и рушилачку по човечанство.Зато треба отворити очи и пробудити се из дубоког сна, и погледати унебо и потражити спас и наше место под Сунцем. За промене је потребномало воље свих нас. Почнимо већ од данас. Упутимо данас некоме лепу речи отворимо врата његовог срца.

Милица Димитријевић, IV2kojica

08-06-2011, 07:31Боје, мириси и звуци мог детињства

Спокојни, безбрижни дани, сваког од нас, остају попут капи јутарњеросе на листовима белог слеза. Кап по кап те росе лагано, али сигурноишчезава под зрацима све упорнијег сунца, а дан је, још увeк, неизвe-стан.Читајући Бранкову збирку приповедака „Башта сљезове боје”, се-тила сам се свог детињства. Заправо нисам га ни заборавила, још је ту,али све блеђе. Губи се пред заслепљујућом белином будућно сти.Да ли је то белина светлости и топлине коју доносе нови дани? Или јето она застрашујућа празнина без маштања, несташлука, опуштенихпредаха, вечери проведених у наручју родитеља, који би ме пробуди-ли пре спавања и пустили да сањам ту чувену будућност. Сатима би мипричали, а ја пажљиво слушала лекцију морала, доброте, по штења иопет бих пожелела још. Након сваке одслушане лекције, сматрала сам дасам спремна да искорачим из детињства, мислећи да постоји нештолепше од тога.Тек што сам се пробудила и обрисала очи, нови је мрак кога доноси1999-та година. Тада сам изгубила мноштво веселих боја из своје пале-те спокоја. Тог пролећа су све сеоске трешње, сочније и пожељније негоикада, остале нетакнуте. Вечери су биле пусте, није се чуло шуштањетек олисталих крошњи дрвећа, где се крио неки малишан и који би, нетако ретко, испао из крошње, бивао ухваћен и следећи жмурио.kojica

08-06-2011, 07:32

Поново се разданило, полако се вратилаведрина у дечји живот ијавиле су се нове идеје и нове дилеме. Једна од тих дилема заједничка јеБранку и мени. Да ли остати из малу, тиху, али сигурну и стварну ватрицукућног огњишта, ону што је грејала и досад? Или поћи за том далеком,великом, златножутом и сјајном месечином?Месец плови изнад брда и лукаво мами да пођеш за њим, а подсвеснознаш да га не можеш стићи и ухватити. То је вечита потрага за нечимнестварним и неизвесним. Ваљда је у томе смисао живота. И вреди по-кушати, некада је мањи пораз ла кши, него поражавајућа чињеница да ни-смо ни покушали. Али полако... јер ме плаши помисао да ћу једног данапопут Бранка и ја стајати крај свог потопљеног детињства и питати секуда и зашто сам журила? Шта сам пронашла, а шта све изгубила?Лагано пакујем препуну кутију драгоцености и искустава и упорносе трудим да је што касније затворим и оставим у тајном и скровитомкутку на неком тавану. Ту исту кутију прекривену прашином и упле-тену паучином наћи ће нека де војчица која ће у мојим успоменамапронаћи себе, а чије ћу снове, надања, планове и очекивања ја доброразумети.

Љубица Костадиновић, IV2kojica

08-06-2011, 07:35Лепота је видљива, али недоступна и незадржива

Она је свуда око нас. На тренутaк тако близу, на дохват руке, а већследећег тренутка ишчезне, као да је није ни било. Удишемо је као ва-здух, узимамо као храну и пијемо као воду... па ипак је не можемо до-такнути и задржати.Плови светом као бели локвањ усред баре, плута заједно са обла-цима, певуши са птицама и крије се међу нашим сенкама. Створенaљуд ским умом, уобличенa животом и саткана од невидљивих нити свет-лости. Пада као вео на цео свет и даје нам прилику да осетимо усхи-ћење и одушевљење када је угледа мо. Небитно да ли је то физичка илидуховна лепота, независно од тога да ли је сви могу видети или самонеко, она је ту, да нас прати као ветар у јесен, као светлост по дану илимесец по ноћи. Не зна се у ком све облику може бити, можда као росана успаваној латици руже, као нечији осмех, као буђење сунца илибројање звезда... Створи се ниоткуд, покаже нам свој значај и нестане.Може бити осликана бојама, дочарана речима, праћена музиком иритмом...Тихим и меканим корацима шета око нас и понекад нам до-зволи да је углeдамо на тренутак, само на тренутак. Као лепршајућасвила на голом камену показује нам да када она нестане, када је однеселагани поветарац, да ће камен ипак остати камен и да му то што је натренутак био прекривен свилом неће тада уопште помоћи. Не до-зволимо да, због тога што имамо ту лепоту свиле на себи, сада, забора-вимо да онај камен претворимо у мед, јер када лепота буде несталаоно што нам остаје јесте тај мед или камен.Створeна је да влада и опчињава, ствара завист и надменост. Док јеимамо мислимо да је центар света, aли неретко видимо колико она ма-ло значи људима. Све зависи када и где је стварана... приказана је намного начина, па ипак толико мало знамо о њој.Човек је створио ту жељу за недоступним и недодирљивим и са-мим тим вечно себе осудио да је тражи и да тугује када је изгуби.Али, ако смо само довољно зрели и паметни, делић те физичке лепотекоја нестаје можемо сачувати у себи као нашу, само нашу унутрашњулепоту, која пружа благи одсјај светлости и заувек остаје.

Ирена Тошић, I2kojica

08-06-2011, 07:47ТО САМ ЈА!

У овом мору истих лица, сличних поступака, једва различитихмишљења, у овом безличном свету који је само део бескрајног универ-зума, ја сам само једна од многих сличних мени. Сличних. Не истих.

Оно што мене издваја од свих тих сличних, замагљених лица, је оно што сам ја уствари. Све моје особине чине ме баш таквом каква јесам, чине мој карактер другачијим од осталих. Моја размишљања,схватања, моје жеље и снови, наде, амбиције, целокупна моја личностчини ту једну тачку другачијом и оригиналном поред милијаду других.Српкиња. Балканка. Књажевчанка. Ученица Техничке школе.Све ово сам ја на први поглед. Свој изражен јужњачки темпера-мент, ту српску способност да терам по своме, без обзира насве, не скривам и показујем свакодневно. Поред свих овихкарактеристика, ја сам, пре свега, сестра, ћерка,унука, тетка, братаница и најбоља другарица.Неописиво ми је драго што сам одувек била окружена онимшто волим. Још битније је то што око себе имам људе којиме воле и подржавају у свему. Лично мени, као особи, не-опходно је да будем у друштву и окружена расположењем, јер сам исама веселе природе и сматрам да је боље употребити седамнаестмишића да се насмејем, него педесет и шест да се намрштим.kojica

08-06-2011, 07:48Најбитније у животу је имати циљ пред собом. Циљ који желитеда постигнете по сваку цену. Поред циља, мора постојати и амбиција.Амбиција је оно што, уствари, помаже да освојите врхове, оборитесве рекорде и достигнете циљ. Своје школовање сматрам јаковажном ставком у животу. Ја само не желим да останем без могућностида успем у животу. Не желим да будем без прилике у којој ћу показа-ти да могу и колико уствари могу.Доказивање је нешто за чим тежим одмалена, нешто штоми је потребно како бих нахранила своју амбицију. Одувек сам желелада ово мало времена што нам је додељено, које иначе зову живот-ни век, искористим како бих пробала све. Свој авантуристичкидух све више испољавам а једна од највећих жеља ми је да сеопробам у падобранству и параглајдингу.То су спортови најближи летењу, појму који је човеку непознат.Својом лошом особином, због које често испаштам, сматрам тошто сам јако подложна туђем утицају и често верујем у све што ми секаже.Блага нарав и моја способност да сматрам да су сви људи добринису ми нешто много помогли у животу. Многи су ми људи рекли, изњиховог искуства, да се доброта ретко награђује.Без обзира на то њихово мишљење, наставићу да у свима видимоно најбоље и све то због оног осећаја победе који се појављује кадасхватим да сам некоме помогла, да сам му помогла да извуче ононајбоље из себе.

Ирена Тошић, II2kojica

08-06-2011, 07:51ИГРА ОБЛАКА, ВЕТРА И СУНЦА

Пролеће је полако ушетало у наш крај. Лагано попут пахуљица,унело је много разнобојних цветића, зеленила и наравно – љубав.Седела сам покрај прелепог језера, слушала гласове природе. Ах,прелепо је... Не знам како могу то речима описати. На том плаветнилу,осим разиграних рибица, гордих и отмених лабудоба, играло се сунце.Та сјајна звезда, заслепила ме је на тренутак. Излетео ми је уздах...Безброј кристалића пресијавало се на таласима воде. У том маломбескрајном рају одсјај воде изгледао је као мноштво малих дуга. Натренутак, учинило ми се да ме неко зове... А не, то је само ветрић, којиприповеда своје приче баршунастим гласом. Пробијао се кроз велике,понекад чини ми се, бесмртне борове и јеле. Тај звук је прелеп, такоумирујућ. На ливади, прошараној цветићима, скакутали су лептирићираширених крила. Приметила сам једну бубамарицу на својој руци.Запевала сам јој песмицу: „Бубамаро лет, лет...“, лагано сам дунула ипослала бубамару у тај „шарени лепи свет”. Деловало ми је то помалосмешто, али ипак, прелепо је бити дете и уживати у тој бескрајној срећи.

Опустила сам се, ушетала у сан. Заспала сам.Пробудио ме је талас, који ми је заpљускивао ноге. Брррр... баш језахладнело. Облаци попут пене, прекрили су безбрижно сунце. Сунцеје кренуло свом починку. Тада сам се сетила да је касно и да би требалопоћи кући. Устала сам и одлучила да напустим овај рај. Док сам одла-зила, дозволила сам себи да „бацим још један поглед“ према води и томпрелепом месташцу. Блистави сунчеви зраци, који су се пробијали изабрда, обасјали су језеро. Од тих златних боја језеро је деловало као изсна, из неке далеке земље пуне магије...Одлазила сам лаганим корацима ка својој кући, маштајући о томпропланку на коме је остало моје срце. Знам, вратићу се једног дана дапосетим мој пропланак и уживам у бескрајном и беспрекорном рају.

Јелена Милијић, I2kojica

08-06-2011, 07:57Будућност је преда мном. Шта од ње да очекујем?

Будућност... Будућност звучи као празнина, неизвесност, тишина. Безобзира на све сви ми размишљамо о њој, али понекад са страхом штаона доноси.Кроз живот сваког човека прође милион различитих ствари и осе-ћања. Некоме је будућност као што замишљамо, срећна и са пуно радо-сти, а некоме тужна и пуна бола. Не знам да ли треба да се о њој увекразмишља и нада за нечим бољим или препустити све судбини. Некиљуди кажу да срећу у будућности човек сам тражи и бира. Можда јето и тачно, али свака сутрашњица за човека представља и једну вели-ку мистерију, коју ретко ко може открити. Преда мном је моја будућност,нејасна али стварна, а иза мене само успомене. Свако би волео да се уњему рађа само осећање среће, али у реалном животу то није увекмогуће. Да бисмо остварили своје циљеве скрећемо са утабане стазекојом смо раније пролазили и тако откривамо неке нове животне ста-зе. Ипак, пре него што пођемо да тражимо срећу и више од живота,треба да се запитамо да ли смо ми срећни или не, и да ли се, можда,понашамо нескромно и себично тражећи велике ствари? Зато се мо-рамо потрудити да се прилагодимо оном што нам живот и будућностдоносе. Када упоредим свој живот са животом појединих особа, схва-там да, у ствари, имам оно што желим, односно оно што би требалода има свака особа за нормалан живот и схватам да се у животу све сти-че на овај или онај начин. Хи љаду људи на свету нема оптималнихуслова за живот, хиљаде деце нема сопствени кров над главом, храну,задовољавајуће услове за живот. Да, бојим се своје будућности. Свакимданом све више ћутим и дрхтим попут ластавице. Желим да овај страхнестане, желим, желим што лепшу будућност!Свесна сам да могу пуно да добијем, али још више могу да из-губим. И имам свој циљ, своју чежњу и жељу, зацртане путеве...Својом вољом и вером ћу успети да себи створим што бољу будућност.Сигурним корацима ка бољем сутра...

Катарина Цветковић II2kojica

08-06-2011, 07:59Мој есеј о љубави и мржњи

Најплеменитије и најдрагоценије осећање подарено човеку је љубав. Никакво зло не може се изродити из искрено неговане и чисте љубави.Та емоција плени, ствара и уздиже нас до висина, а и како бисмо другачије летели да није крила љубави? Али, чак и ова лепа емоција има своју супротност, звану мржња. Сурова подела. Иако се истински трудим, нисам у могућности да схватим шта значи мрзети. Кажу да је граница између љубави и мржње танка и да се у одређеном моменту лако прелази. Ја не делим то мишљење, ако некога волиш на прави начин, како га некад можеш мрзети? Никакви поступци, изговори и разлози не могу оправдати онога ко мрзи.

Ми само заборављамо на све лепе тренутке које смо провели, захваљујући тој истој љубави због које смо спремни да мрзимо. Човек све носи у себи и са собом. Зашто узимати отров и горчину, а толико је слатких нектара свуда око нас. Сви смо жедни и жељни љубави. Треба само наћи извор, росу у трави, капљицу на листу.Све што је добро на овом свету долази од љубави, она је покретач, она је вођа, она увек зна прави пут. Мржња спутава, манипулише, уништава, гура нас на дно. Снага љубави разграђује камена срца, руши границе. Најлепши стихови, романи, песме, написане су на тему љубави. Ниједно дело није засновано на темељимазла и мржње. Ако волимо можемо да стварамо, да напредујемо, да све превазилазимо, да се боримо и да побеђујемо. Мржња је сувишна и непотребна емоција у нашим животима. Зар ћемо своје постојање подредити и условити нечим за шта смо сигурни да није вредно?Мржња је до те мере, до те мере негативна да је тешко о њој и писати. Мржња је болест коју треба лечити љубављу.

Милица Ристић, II1kojica

08-06-2011, 11:13Први утисци у новој средини

Први утисци о мојој средњој школи... Па на ту тему има доста тога рећи. Пре него што сам је уписао слушао сам разне коментаре о мојој будућој школи, почевши од тога да је најгора школа у Републици Српској, да се само ту уписују лоши ученици. Једноставно речено! Тексас у малом. Мислим да у том периоду нисам чуо бар 10% позитивних ствари о њој као о једној образовној установи што је било и јако чудно.Међутим, када сам кренуо у школу први дан је бар нешто изгледао другачије од оних прича које сам раније слушао. Није била ни једна туча нити било шта слично.Ја сам биомало повучен у себе јер су ми многи говорили да би такво понашање у таквој школи било најбоље. У одељењу је било јако мало оних које познајем тако да је ситуација са понашањем била иста као у вани. Имао сам осећај да и други имају такво мишљење јер су својим понашањем говорили исто као и ја. У једном америчком филму један лик је рекао „Гради цео свој живот на постављеним основама у средњој школи ма каква она била“.Сада већ видим да је то истина. Моја школа можда и није из снова, али она је полазиште за оно чиме ћу се ја можда бавити једног дана у групу људи која ће четири године одрастати са мном. 

Никола Остојић Iе2kojica

08-06-2011, 11:14Први утисци у новој средини

Како сам растао и прелазио у више разреде почело ми је све чешће да се поставља питања „Шта ћу уписати кад завршим осми разред“? Прво што ми је пало на памет било је то да се упишем у најближу школу. Пошто сам био одличан ђак наставници и другови су ми саветовали да упишем медицинску или економску у Лозници јер су се ту уписивали одлични ђаци, а и школа је била на добром гласу. Али мене није занимала медицинска или економска, већ нешто у вези са рачунарима. Најближа школа која је имала смер Tехничар рачунарства била је ТШЦ Зворник у Каракају. Када сам одлучио да ћу се уписати наставници су почели малтене да ме одвраћају од моје одлуке. Говорили су ми да је школа у Каракају једна од најгорих у околини. Да се у њу уписују само најлошији ученици. Да се у школи за двеста-триста евра може проћи са 5.00. Онда да се сваког дана у школи дешавају организоване туче, да се чак и цели разреди туку. Рекли су ми да школа има и надимак „Тексас“. После свих ових прича почео сам и ја у себи да се питам у какву се ја то школу уписујем. Али су ми све те недоумице разбили моја браћа, која су ми рекла да те приче нису истините и да школа уопште лоша, чак би се могло да је супер. Тако да сам се и ја упркос тим причама уписао у Каракај и нисам се покајао. 

Милан Којић Ie2kojica

08-06-2011, 11:15

САМО ЉУБАВ 

Љубав . . . то је најљепша ствар у нашим животима, не битно када се догодила, она је природна, али у исто време и необјашљива, неочекивана и изненадна. Многи људи мисле да љубав не постоји, али тачно је да већина људи који имају такво мишљење, о љубави, уствари себична. Ја лично не мислим тако, јер онај ко доживи праву љубав он чак не зна ни шта то значи. Многи од нас пате због такозване „забрањене“ љубави. Такође, особе којима љубав није узвраћена, мисле да је “смак света“, и затварају се, што је скроз супротно мом мишљењу. Ја мислим да је најбитније уживати у томе, борити се за ту љубав и ту особу, јер је најбитнија нада и стрпљење. Ипак када се надаш и бориш за нешто што ти је драго, на крају га обично и добијеш. Када га добијеш све твоје патње, слутње и надања падају у воду, а долази оно неочекивано, љубав! Моји вршњаци, бар већина њих, се разочара у љубав, мисле да се никада више неће заљубити … Такво мишљење нас чини затвореним за комуникацију са другим особама. Чак говоре да су ружни, и не разговарају о својим јадима, патњама, чежњама, слутњама … Ја лично мислим да је свако леп на свој начин !!! Ипак, треба имати пријатеља који ће ти пружити љубав и подршку у твојим авантурама, неко ко ће нам помоћи да се извучемо од злих мисли и дела. Самоћа и туга су велики пратиоци љубави, ѕато су нам потребне подршке. Али морамо бити оптимисте, јер сваки дан је занимљив на свој начин, на сваком кораку може да нас задеси нека нова љубав! Волети некога је исто као и читати неку лепу књигу, роман, ићи у биоскоп … Али, најбитније је да та особа коју волите, воли вас. Јер како људи кажу: „Волите некога и тај неко ће кад-тад заволети вас!“. Наши животи били би безвредни или празни и неиспуњени без љубави. Маштања, праштања, слутње, чекања, чежње … Али ипак се слажем: „живот је чудан, када особа коју волите није ту', и када живис међу толико људи, а мислиш на ону која не мари за тобом !!!“. Живети за љубав има смисла, не важно да ли је то пријатељска љубав или искрена љубав између мушкарца и жене, јер они који се воле, богати су. Љубав је богатство !!! Као што сваки осмех улепша дан, тако и једна мала ситница, као што је љубав, улепша цео живот !!! 

Синиша Филиповић IIIe3kojica

08-06-2011, 11:16ЉУБАВ ЈЕ 

Нада и светлост су један од правих нечина да човек опстане у овом свету суровости, и да при томе не остане на губитку !!! Без обзира на то кије смо вере и националности ми морамо мењати места, људе, проналазити нове пријатеље … Траба да носимо свежину живота која представља основни мотив живота, а то је љубав !!! Ово прелепо осећање сваки човек искуси бар једном у животу. Али осим тих осећања јављају се патња, туга и бол! Зашто је тако? Зашто људи пате? Патити може свако, лаи схватити баш и не … Због тога људи губе разум, тј. осећај за реалност! Понекад љубав представља неизбежно везивање особа. Везивање се своди на један простор, на сусрете са истим особама. Марамо то да схватимо и разумемо на време, и да побегнемо од бола. Али највећи проблем је у томе што ми млади не успемо на време да побегнемо! Људи који су заслепљени неком особама не значи да су заљубљени. То је само навика коју треба уклонити! Сви ми на овој планети треба да волимо, јер свако ко воли, на крају буде вољен. Сви морамо такоже знати да се извуцемо из болних и тужних тренутака. Јер иза сваког ћошка може да наиђе нова особа, неко ново познанство, ко зна, можда и особа коју ћемо заволети … Безазлено звучи: „Љубав“, тако мала реч, а тако пуно значи !!! 

Синиша Филиповић IIIe3kojica

09-06-2011, 23:12Маштам о својој будућности

Снови и машта... Те две речи казују много, мада, када боље размислимо, схватамо да су те речи безвредне,односно, да не представљају ништа све до тренутка када о њима размишљамо. Свака особа има свој сан,нешто о чему дуже време машта и што би желели да се оствари. Наравно, и ја спадам у такве особе што

пуно размишљају, стварају сасвим други свет у својој глави и желе да се замишљено оствари. Оно о чемубих ја волео да причам кроз ову тему је шта желим да будем кад порастем. Мишљење се често мења,маштања су сваким даном другачија и понекад се у тим сновима изгубим. Оно о чему дуже време маштам,и верујем да ће се остварити, јесте управо фудбал. Желим да будем професионални фудбалер, да заиграм унајбољем могућем клубу и да будем део Србије што се спорта тиче. Пошто тренирам фудбал, и у томе самзаиста одличан, поставио сам себи циљ који мора бити превазиђен. Када затворим очи на тренутакзамишљам да сам у некој страној држави која је у сваком смислу лепа, на пример Енглеској, јер волимклубове из те државе. Замишљам да ми сви прилазе, да је око мене велика гужва коју чине ватренинавијачи и који би желели на сваки начин да ми приђу. Маштам о томе како обилазим цео свет, упознајеммноге људе са различитим обичајима, језиком...заиста, волео бих да знам пуно језика, јер кажу да човекзна онолико колико језика зна да говори. Оно о чему највише сањам је да будем у фудбалском тимуСрбије. Стално кад гледам фудбал, размишљам о томе. Постоји толико тога о чему ја размишљам и штазамишљам, али ово је сасвим довољно. Све се може кад се хоће. Верујем у ту пословицу. Трудићу се даоно што замишљам и маштам остварим.

Алекса Ђорђевић 3.р.kojica

09-06-2011, 23:14Како сам провео летњи распуст

Лето смо тако дуго чекали, а ево сада већ пролази. Распуст јепрошао, а књиге су већ спремне да их узмемо у руке.Море је остало да ме чека да га посетим идуће године.Посећивао сам базене и највише пливао у базену у Забели. Уврелим данима ми је тако пријало, да сам ронио и ронио. Ипаксам цело лето устајао рано и одлазио на тренинге. Није ми билотешко, јер из моје витрине, поздрављају ме још две новемедаље. Нешто је ипак, овог лета, остало тужно у мом срцу.Моје село је остало исто, али њега више нема. Стари храст наулазу села је изгорео у пепелу. Разнео је ветар прегрштуспомена које је чувао овај стари храст, који је био саставнидео нашег села. Нема више ко да ме дочека на улазу села, самојих турнира и мојих путовања.Прође још једно лето. Поново су школске клупе пуне, а ја једвачекам своју прву петицу из четвртог разреда. Ко зна, можда ћује баш сада и добити.

Никола Киселовски 4.р.kojica

09-06-2011, 23:15ЛИЦЕ НА ПРОЗОРУ

Блиставе капи кише су клизиле кроз ваздух и падале на влажно тло. Свјет-луцави кругови су се појављивали на површини зелене ријеке, баш као да сенебо играло са водом повлачећи и бацајући невидљиве коцкице на ненацр-таној, бескрајној, воденој шаховској плочи. Брзо ће зима. Ваздух већ полакопостаје хладан и сув. Храпав и безличан. Брзо ће заледити ону шаховскуплочу и брзо ће нестати топлине његовог даха. Снијегом ће покрити град ибациће бијеле пахуље на један прозор...Једно ће лице тужно погледати у њих, додирнути их руком и вратити се ухладну собу у којој је ватра у камину тек почела да пуцкета. Лице ће успореноузети покривач и сјести у стару фотељу пресвучену карираним платном. Спо-

којно ће склопити очи и покушати да се утјеши неким давним сјећањем. Даугуши сав бол и све безнађе...Сјетиће се свог старог краја, блиставе, мирисне кише, првих сњегова, житних поља. Сјетиће се брижног лица своје мајке и опојног мириса дједовог воћњака. Сјетиће се укусног бакиног хљеба...Ватра ће се разгорјети. Топлина ће пружити своје ватрене руке и додирнути лице у фотељи. Оно ће прогледати. Биће опет бачено у овај свијет. У празну собу, хладну од тишине и поред ватре. Ништа њега угријати не може. Схватиће да је сам. Потпуно сам и напуштен... Тада ће опет склопити очи и покушати да чује своје изморено, рањено срце. И слушаће га мирно. Бројати откуцаје. Један, два, три, четири... А онда више неће чути. Коначна тишина... Погледаће у своје беживотно тијело с висине. Заплакаће и помислити: Хоће ли видјети да ме нема? Да ли ће на мене помислити и пустити сузу за мном? И снијег је загрлио град. Једно тужно лице је погледало у пахуље на прозору и додирнуло их остарјелом руком...

Индира Незиревић, IV4kojica

09-06-2011, 23:18ПУТНИЦИ

Зима. Све је око мене прекривено снијегом. Њежне пахуље се леде намом лицу. Осјећам, стигла је. Окрутна појава која ми неће дати да без-брижно прелазим планине. А дуг је мој пут. Веома дуг. Протежу се око менегоре и врлети, уздише вјетар који ми тјера пахуље у очи. Тишина око менекилометрима. Чује се само лагани корак мојих пратилаца, који иду поредмене у својим старим, отрцаним капутима. И они уздишу. Али иду сведаље и даље. Не предају се...Око нас је биједа и пустош. Угледах једног дјечака поред себе и спазих глад на његовом лицу, у његовим покретима. Извукох из своје испуцале торбе не-колико залеђених риба и дадох му их.- Узми! – рекох. – И једи сваки дан по једну, јер другачије нећеш преживјети ову тешку стазу коју морамо прећи. Он ме погледа њежно. Схватила сам да је хтиода се захвали, али знам да није имао снаге за то. Учинило ми се да видим осмијех у угловима његових усана. Као да сам видјела осмијех...Ми и даље корачамо, јер друкчије се не може. Шкрипи и пуца бијела подлога под нашим ногама. Навече нас, онако уморне, хвата сан, али за нас нема спавања. Ми морамо даље, јер знамо, онај ко заспи, остаће за нама и већ до јутра (а можда и прије) биће мртав. Знамо да морамо даље. И идемо...Корачамо тако, а испред нас се појављују путеви који су, чини нам се, све дужи и дужи. Али, живот се наставља. Под бескрајним небеским сводом плове по бијелој пучини изгубљени путници бројећи откуцаје свога срца. Јаки смо и успјећемо, сигурна сам. Наш циљ је ту, иза брда... Знам, чак га и видим...

Дајана Бакал, I7kojica

09-06-2011, 23:18САМОЋА

Што се више повлачим у себе,све је више отрова у мени...Чедо Ђурђевић

Гледам кроз прозор. Непрегледна бјелина је свуда. Снијег пада већданима. Напољу је хладно и нигдје никог нема...Моја самоћа постаје већа у оваквим данима, хладним, празним...Ноћима је још теже. Више ми ни књиге, ни филмови, не могу помоћи.Све ми је теже и теже бити сама. А мислила сам да ћу моћи, да ми никоније потребан. О, како сам се преварила! Самоћа и немир у грудимарасту и више ме не напуштају. И у маси људи, и док сам са пријате-љима, они су ту. Као да нисам дио овога свијета. А што је најгоре,одавно је тако...Људи су ме давно разочарали и с њима сам покидала готово све везе.Временом, мој презир према људима је све више и више растао. Отуђе-ност је тешка, али изгледа да је то терет који морам да носим, јер и дажелим, не бих се могла промијенити, никада не бих могла опростити љу-

дима то што су такви какви јесу. Не бих им могла опростити њихове се-бичности и подлости, никада им не бих више могла вјеровати – толико јегорчине у мени. Али, упркос томе, никада не бих могла повриједитиниједно људско биће...Знам, због свега тога, осуђена сам на самоћу...

Јелена Боњаш, I7kojica

09-06-2011, 23:19РУЖИН ПАД

Камена грађевина. Стољећима мирно стоји,увијек на истом мјесту, усамљена и већ уполараспаднута. Стољећима небитна и потпуно забо-рављена. Живот око ње лагано тече, све семијења, све стари, долазе нека нова лица, некинови људи са новим сновима и жељама... А она,опет, стоји, непомична, неважна, постоји да бидругима представљала симбол нечега.Данас стојим испред дрвених, масивнихврата њеног сјеверног улаза и замишљам себе какосједим на једном каменом блоку, горе високо, икако посматрам птице које су до малоприје билестотињак метара удаљеније од мојих стакленихочију, пуних суза, које их сада посматрају некимнеобичним жаром.Замишљам себе како у неком слатком, страс-ном, опијајућем трансу пружам своју бијелу руку,како опипавам суви, топли ваздух и склапам очиудишући дубоко.Гледам у једну згажену ружу пред вратима.Гледам њене латице и њено беспомоћно, жуто, рас-паднуто срце. Гледам и трудим се да, у својиммислима, полако премотам клупко времена уназад,да опет вратим живот њеним црвеним латицама,како би њена крв прострујала танким нитима штосе лијено протежу кроз њено танко, зелено тијелопуно оштрог трња. И овдје се, пред мојим очима,у мојој глави, враћа један изгубљени живот.kojica

09-06-2011, 23:19Полако, опрезно, једна по једна, латице се враћајужутом срцу и лијепе се за њега, црвена боја крвисе у њих пресипа, оживљавајући црвену главу наврху зелене стабљике. Она више није сломљена.Споро је исправљају нити које дозвољавају соко-вима да протекну кроз њих. Ружини, сада већчврсти листови, се испуњавају, и она цијела,сјајећи се на сунцу, устаје, подиже се од земљеи почиње да лебди. Иде према горе, ка врху ка-мене грађевине. Одлази сваког трена све љепша исве сјајнија, сва моћнија и сва одважнија.Гледајући зид иза ње, то сиво камење не-равних ивица, свакојаких облика, између којихту и тамо никне понека зелена травка, чини секако он том својом мртвачком бојом доприноси дажива, ватрена ружина црвена боја изгледа још па-косније. Погледом пратим ово уздизање оживљенебиљке све до врха тврђаве.А тамо горе, стотињак метара ближе пти-цама, видим другу себе како са сузама у очимажелим да бацим једну прелијепу црвену ружу доље,пред дрвена, масивна врата сјеверног улаза уграђевину, баш на мјесто гдје сада стојим,одакле ћутке посматрам ту другу, тужну себе...

Индира Незиревић, IV4kojica

09-06-2011, 23:20Којим су језиком говорили први људи?

Да ли сте се икада запитали којим су језиком говорили први људи? Овопитање мучило је многе, како данас, тако и у античко доба.Сам Херодот је записао како је египатски фараон Псамтик I у VII в. п.н.е.покушао да открије ову мистерију водећи један научни експеримент.Искористивши апсолутну моћ коју је имао над својим поданицима, одвоjиоје двије бебе од родитеља, да би учествовале у његовом експерименту. Бебеје дао једном пастиру, рекавши му да их мора одгојити у потпуној изолацијии да им се нико не смије обратити. Псамтик је желио да открије којим ћејезиком проговорити ако буду препуштене самој себи и сматрао је да ће топредстављати исконски језик људског рода.Након двије године, пастир је чуо како дјеца непрестано понављају ријеч``бекос``, што на фригијском значи хљеб. Тада је фараон закључио да је језикФригијаца, народа који је у то доба живио у централној Турској, најстарији насвијету. Данас мало људи вјерује у Псамтиково откриће, неки чак сматрају да судјеца само имитирала начин оглашавања оваца којима су била окружена,али упркос годинама које су прошле, још нико није дошао до бољег.

Соња Ђурић 2/2kojica

09-06-2011, 23:22ГОСПОДСКА УЛИЦАУлица најљепших дјевојака

Ма како да се звала, Господска улица је била и осталасрце града Бањалуке. То је мјесто на којем почиње причао Српском пјевачком друштву „Јединство“ и гдје сеуглавном одвијао културни живот града.Симбол Бањалуке несумњиво је Господска улица.Она је и данас знак распознавања овог града. Име једобила 1879. године, пред сам улазак аустроугарске војскеу Бањалуку. Тада је Томо Радуловић, богати трговац, углавној улици која се до тада звала „Пивара“ прикачиотаблу на којој је својеручно написао „Госпо(д)ска улица“.Господска улица је и данас центар скоро свихзбивања у граду. Неколико година грађани су улицомпролазили кроз „тунеле“, направљене од дрвене грађе, докније завршена обнова, којом је у одређеној мјери улици„враћен“ пријашњи изглед.Вјероватно није било посјетиоца у Бањалуци који сеније прошетао Господском улицом. Неки од њих чак кажуда „помало“ личи на београдску Кнез Михајлову улицу...Бањалучанима вјероватно прија када овако поредењихову улицу. Старији, сјећајући се, причају онекадашњем изгледу, а знају и да се наљуте када се овдјеговори о модерним архитектонским захватима, јер тонарушава њену душу. Млађи то другачије посматрају. Онисе прилагођавају њој, а она њима, али и за једне и за друге,она је увијек била и биће ГОСПОДСКА.

Дијана Мирковић, II2kojica

09-06-2011, 23:23Моја улога у стварању мирољубивог света 

Моја мама има неку теорију да нам Бог на рођењу да одређену количину памети и снаге и пусти нас у живот. Почињем задњих година да схватам ту њену теорију. Заправо, мислим да сазревам. Осећам то! Снагом свог здравог разума прихватам добро, а одбијам лоше, а снагом своје чисте, младалачке душе чиним добро и покушавам да поправим лоше. Време неумитно тече и све се брзо мења у свету око мене. Неке ме ситуације плаше. Ухватим себе да сам немоћна пред налетом силе и агресије, али се не предајем. Све што осећам бацам на папир и пишем. Радује ме да још има оних који читају, па ће ваљда и ово моје искрено размишљање неко прочитати. Можда ће покушати и да разуме... Да, моја душа пати, али уме да пева и снева. Ја свој револт према лошем исказујем на један сасвим обичан начин, а ипак тако суптилан. То чиним кроз музику, цртање, писање и кроз безграничну количину љубави према својим најдражима, према другим људима и свему што ме окружује. 

Ослушкујем своје, али и туђа срца. Покушавам да изградим споне међу људима, попут неуморне ткаље ткам ћилиме разумевања и љубави. Неко ће рећи: „Младалачки занос!” Можда, рећи ћу ја, али када занос прође остаће дела иза мене. Људи се памте не по томе што јесу, већ по ономе што чине. Снагом свога ума чиним добро и огрнута својим уметничким плаштом љубави борим се против зла. А под мојим плаштом, верујте ми, има много места. 

Милена Стевановић II1kojica

09-06-2011, 23:24Моја улога у стварању мирољубивог света 

Одрасла сам слушајући приче о старој Југославији. „То је било некада”, говорили би одрасли, са уздахом и замагљеним погледима у даљину, као да из те загледаности покушавају да призову некадашњу срећу, мир и благостање о коме често причају.Рођена сам 1993. у години кад већ увелико није постојала Југославија, дивна земља које се многи сећају. Прошло је 17 година од тада, а њихове успомене и сећања не бледе. Жал за прошлошћу, њеним сенкама и мирисима не престају. Није ми јасно шта се то деси у појединцу, људима, па из мира и среће, преко ноћи, уђу у потпуно уништење? Покушавала сам да схватим. Шта је то што разјари мржњу у човеку, па пожели да уништи друго људско биће? Како се одједном одрекне комплетне среће, душевне смирености и физичког мира, и већ сутрадан мрзи све оно што га је до тада чинило срећним? Мислим да алавост и бахатост владају модерним човеком, који је заборавио ко је, одакле потиче и где су му корени. Почео је изненада да се дели на беле, црне, жуте, црвене. Ако не према кожи, онда по вери, на православце, католике, муслимане, протестанте. Ни то му није довољно,па се дели по нацији. Докле? Човек је решио да нађе оправдане разлоге за своју мржњу, заборављајући да сви потичемо из истог језгра, да имамо једнака права у животној борби и да нас Сунце истом лепотом греје. Нећу да будем део те велике помућене свести и жеље за уништењем! Не желим да улетим у временску машину, која прождире све што је вредно постојања! Мој избор је Љубав! Прихватам све људе и волим онаквим какви јесу, са свим њиховим врлинама и манама. Толерантност нас приближава и даје нам шансу да се разумемо срцима, а не ослањамо само на оно што видимо очима. Највећи допринос у стварању мирољубивог света може да да само чиста љубав коју пружи сваки човек, без промисли. 

Андреа Шкундрић III2kojica

09-06-2011, 23:25Моја улога у стварању мирољубивог света 

Живот је једна велика авантура, пустоловина. Опасност вреба свуда. Свакодневица је испуњена страхом, болом, муком, онолико колико је и среће, забаве, ужурбаности, љубави и многих драгих стварчица у њој. Сваки живот је један специфичан лавиринт. Сви крчимо пут кроз њега застајкујући, правећи грешке, падајући,али и чинећи добра дела. Залутамо, стижемо до ћорсокака, али успевамо да се извучемо и пронађемо ону праву и наизглед, безбедну путању. Свако од нас је јединка која учествује у стварању овог света. Чинимо да он постоји и буде баш овакав. Улепшавањем сопственог живота, утичемо и на сређивање околине. Не можемо променити оно што је било, нити можемо рећи да се ово или оно неће догодити. Свет не можемо преобразити, већ га само можемо побољшати као и сопствени живот. Знамо да лоше особине, дела, мисли изречене или не, шаљу негативне вибрације другима, док унутрашњи мир, хармонија, смиреност и благост, јесу први кораци ка побољшању живота. Тако и љубав, лепа реч, искреност, вера, шаљу околини позитивне таласе и окрепљују не само људске душе, већ и биљке и животиње, које нам не могу рећи шта им смета.kojica

09-06-2011, 23:25Верујем да стварање мирољубивијег света заправо и није претежак задатак. Довољно је да свако од нас бар једном дневно искрено некоме пожели здравље, упути топлу реч, изостави псовку и увреду, не шутне куче и не ишчупа цвет. 

Сваког дана понављајмо у себи да љубав, вера и нада побеђују. Уложимо у стварање лепшег света и живота само мали напор. Најпре средимо неред,хаос и помраченост у нама самима,па тек онда пређимо на рашчишћавање света. Ослободимо се прљавих мисли, злих дела, несугласица, туча у кућама и школама. Схватимо да је уређивање планете велики посао којим сносимо одговорност. Сви морамо бити стрпљиви и вредни, јаки, карактерни, како бисмо се ослободили зависти, порока, љубоморе. Учествујемо у угрожавању планете и сносимо део одговорности за њено разарање, уједно заслужујемо и ситна признања за племенита дела, преданост и озбиљност које уносимо у посао којим побољшавамо живот и своје окружење. Пред многима је свакодневна дилема хоће ли поћи овим или оним путем, приморани су да праве избор, ризикују, одлучују. Долазе у незавидне ситуације и тешко проналазе прави пут. Али, живот и свет који смо створили сами, уз помоћ Бога, природе, јесу пустоловине и авантуре. Живот јесте замршен и тежак, али свако од нас може да улепша другоме дан, размрси проблем и само једним осмехом придобије нечије срце, а то је већ много. 

Стефана Арсић III3kojica

09-06-2011, 23:26Разочарала сам се 

Одувек сам веровала људима, сматрала да сви они који су увек били поред мене кад смо излазили, док смо се дружили, били неозбиљни и нисмо имали велике, праве проблеме, бити ту и када одрастемо и схватимо да живот није баш лак. Брзо сам се везивала за људе и често са трудила да не видим њихове мане. Али, све се то променило пре три године када се у мој крај доселила једна, сада већ девојка. Веома брзо сам се спријатељила са њом, а још брже је успела да ми улије поверење. Била је уз мене када је требало да јој помогнем да се што боље уклопи, да упозна неке нове људе, али када год имам неки озбиљнији проблем, она или није имала времена за мене или би увек скретала са теме, а ја сам, не знам зашто, увек осећала потребу да морам да је саслушам, па ако знам на који начин, и помогнем. Никада ни од кога, па ни од ње нисам тражила ништа, осим тога да ме бар саслуша када ми то треба, а она ми је, наводно, била најбоља другарица. Иако су ми сви говорили да сам се променила, нисам хтела да поверујем у то, веровала сам њој. Трпела сам то две године и на крају „пукла” због ситнице. Тада сам се разочарала и у себе, а почела да сумњам у људе. Али, сви они који су ми говорили да сам се променила, били су ту. Упознала сам и нове особе које су опет у мени створиле позитивне мисли, али убедили ме и поступцима да ће увек бити ту за мене. Свима њима сам захвална, јер сам уз помоћ њих почела да савршено процењујем људе. Много пута сам се разочарала, али из овога сам највише научила, и сада више ценим мишљење људи до којих ми је стварно стало и који су успели да ме убеде да ће увек бити ту. 

Јована Стојчевић I2kojica

09-06-2011, 23:27Посматрам, запажам, бележим... 

Уторак је, обичан, кишни, радни дан. После дана проведаног у школи, трчим и успевам да стигнем на аутобус. Гужва. Као и увек, не успевам да пронађем слободно место. То могу само они најсрећнији. „Бацам” поглед на људе који седе. Не примећујем неку посебну радост због тога што имају једно место, и то само за себе. Већина њих спава, главе су им ослоњене на прозоре, са чије спољне стране лије киша. Неки од њих имају слушалице у ушима. Много им завидим, јер је моја батерија празна. У аутобусу влада тишина. Чује се само бучно брујање мотора и отварање аутобуских врата. На једној од многобројних станица у аутобус успевају да се прогурају две девојке. Лепо су обучене и одударају од средине. Њих две разбијају тишину која већ дуго влада. Држећи се за шипке изнад својих глава, бучно разговарају и смеју се. Мислим да су пробудиле некога. Средовечна жена са рајфом у коси одваја се од прозора и преврће очима. Међутим, веселе девојке убрзо напуштају аутобус. Али, чудно је то да сада и без њих нема тишине. У позадини се чују звуци нечијег мобилног телефона. Жена са рајфом вади мобилни из торбе и започиње разговор. Кроз прозор не могу да видим ништа. Замагљен је и успевам да видим само улична 

светла која, једно по једно, остају иза мене. Аутобус стаје. Осврћем се око себе и схватам да треба да изађем. Полако ширим руке и, гурајући различите особе, тихо говорим: „Само мало.” Пробијајући се, осећам разне мирисе људи поред мене. Под је мокар, од мокрих и блатњавих ципела. Ко зна колико их је прошло овуда. Излазим. Врата се, шкрипећи, затварају. Опет почињем да трчим, јер кишобран нисам понела. Људи се склањају и сви су ужурбани. Прљаве баре су на све стране. Високи младић који трчи, борећи се са кишом, гази у једну бару и почиње да псује. Мислим да има и горих ствари од неналажења слободног места у аутобусу. 

Биљана Врањеш I3kojica

09-06-2011, 23:36Ћутим и слушам. Желим да и мене чују! 

Сваки дан исто. Долазим из школе, почиње дневник. Вести сваког дана постају све лошије. „Људи остају без посла, отац убио дете, девојчица силована, десетогодишњак наркомански зависник...” Лоше вести нижу се једна за другом. А шта наша, вољена нам држава, ради по том питању? Шаље празна и ветром однесена обећања! У ствари, ради нешто по том питању, али не нешто што је исправно. Јавна је тајна да су људи из државног врха бескрупулозни лопови, лажљивци, мафијаши најгорег кова. А због чега је то тако? Зна се да је новац највећи покретач света. Али не могу да схватим зашто су им битнији „шушкавци” него народ који живи на ивици сиромаштва, гладује и који се тренутно налази у безизлазној ситуацији? „Докле више овако?!”, питам се. Често пожелим да на један дан прошетам са нашим драгим госн. Председником. Пожелим да се на тренутак претварам да смо обични људи, да он није бољи од мене или од било кога другог. Желела бих да искрено разговарамо и да му поставим пар питања о њему и његовом животу, а да му потом „пљунем” у лице животне приче народа, кога он чува. Желела бих да ми искрено каже да ли му је уопште стало до људи које представља у своје име и да ли има вољу и намеру да им живот учини лакшим и лепшим? Али наш драги госн. Председник и ја никада нећемо отићи у ту шетњу. Никада од њега нећу добити одговоре на жељена питања. Када мало боље размислим, можда ми и не требају. Дела су та која најбоље показују и доказују љубав према некоме. Мождa ће, једног дана, доћи неко ко воли, коме је стало, који је предодређен за тако тежак, али племенит задатак, да чува и поштује своје људе. Време је да дођу дани без убистава, свађа, глади и очаја. Време је да дођу дани у којим ће вечну таму одагнати најбљештавије светло испуњено добротом, смехом, искреношћу и вечним миром. 

Ива Цвјетићанин III2kojica

09-06-2011, 23:37Симболи око мене

Свуда су. Ти симболи по којима распознајемо некога или нешто. Желим да пишем о нечему што све више и више захвата женску популацију, наравно у различитим годинама. Девојчице од 13 – 14 година, па све до оних озбиљнијих, у нешто каснијим годинама, постају исте. Не бих да наводим, али зна се како изгледају те прототип девојке. Све су сличније једне другима. Раде и опонашају ствари које пре тог времена нису могле да смисле. Мрзеле су девојке које су такве а сада, када се погледају у огледало – исте су. Узори су им познате звезде наше и стране естраде, што из сапуница што из света музике. Срећа би била да су те особе природне (колико је то могуће), него што пластичније – то боље. Поред изгледа, то не би било то, да се бар мало не опонашају и особине тих звезда лепотица, које су, наравно, не баш за узор. Поред њиховог сувише оскудног, натегнутог и сувише неприродног изгледа, иритантно је њихово понашање. Труде се да доминирају у мушком друштву, јер се тако одевене, само у њему крећу... И испуњење илузија су за њих... Наравно, све док не проговоре, јер се тек тад заправо види знање. Драге моје даме, не бих да вас вређам... Али, ствари тако стоје. Лепота је пролазна – памет не! 

Јелена Миловановић III3kojica

09-06-2011, 23:38„Сањам ли? Ил би ово јава била” - Алекса Шантић 

Плаво небо. Светлост. Неки непознати људи смеју се око мене, не знам ко су. Почињем да корачам. Полако. Тихо. Преплашено. Шта они желе од мене? Где сам то ја? Неко ми се приближава из даљине. Видим лик кроз маглу, изгледа ми познат. Лаганим корацима ми прилази, да, то је он. Мој деда. Поново се смејемо. Исти је као што га памтим. Бела коса, најлепши осмех на свету и тај смирујући глас. Грли ме својим снажним рукама, љуби ме нежно, као што је само он знао. Када би само знао колико ми је недостајао све ово време, размишљам. Једна немирна суза ми се отима из ока, клизи низ образ. Он је брише. Говори да не плачем, да је он ту и да ће све бити у реду. Смејем се, колико сам само желела да чујем те речи. После дуго времена, срећна сам, онако истински. Окрећем се око себе, људи се смеју, ово као да је град осмеха, све је чисто. Лепо. Бело. Пита ме како су мама и тата. Тихо одговарам да су се развели, да „није ишло“ и да „нико није крив“. Као да не верује својим ушима, баш то није желео да чује. Покушавам да променим тему, али не дозвољава ми. Пита за баку, како је, шта ради? Спуштам поглед, још тише одговарам да га и после оволико времена није преболела, да плаче кад год га неко спомене и да јој неизмерно недостаје. Сада је он тај који обара поглед. Подижем му главу, мамим један осмех, најлепши од свих, онај који желим да памтим цео живот.Мрак. Отварам очи. Окрећем се. Нигде никога, седам на кревет и почињем да плачем. Тихо, да ме нико не чује. Љута сам. Бесна, ни овај пут нисам стигла да се опростим са њим, да му кажем да га волим највише на свету. И после осам година боли исто, али време не лечи ране, учи нас да живимо са њима. 

Дијана Марковић III3kojica

09-06-2011, 23:39Само је један кутак свемира који можете променити, а то сте ви сами 

Мислиш, размишљаш и упорно се трудиш да разумеш ствари које се дешавају око тебе, а не примећујеш да је највећи проблем у теби. Зашто? Зато што сам себи треба да будеш први и једини тачан одговор. Због чега? Јер кад схватиш сам себе, схваташ и друге. Како? Лако, чисте мисли су извор свих решења. Због чега је све то важно? Важно је јер ти својим добрим поступцима постајеш узор и пример другима. Да ли некад погрешим? Наравно, људски је грешити, али и учити на својим гршкама. Како имам снагу да наставим даље? Имам вољу да научим, и имам много добрих примера који ми говоре да ја то могу и да не посустанем. Да ли некад изгубим наду? Не! Нада последња умире. Да ли се некад разочарам? Да, највише кад схватим да сам се борила за нешто што се само кад слепо гледаш чини праведним. Како се понашате кад погрешите? Никад понизно, били сте недовољно информисани, али увек постоји друга шанса. Како пронаћи проблем? Проблеми се не проналазе, они сами долазе. Шта тад радити? Ефикасно решити препреку. Ако делује нерешиво? Увек има решење, само га треба пронаћи колико год то било тешко. А кад се промене правила? Правила се мењају као и сви ми и све што нас окружује. Како то? Новине у свету нас терају да размислимо и схватимо нове изворе, разлоге и чињенице. Увек има нешто ново. Шта ако се крене лошим путем? Не гледај више у слепило, отвори очи, дубоко удахни и крени да се бориш за бољу будућност. Какве ово везе има са темом? Има, јер ако схватате сами себе и своје циљеве, онда видите да ли вам је потребна промена или не. Људи који не схватају да се за све у животу треба борити никад неће ни схватити у чему и због чега се треба мењати. Промена је потребна, али треба прво да се промени много других ствари да бисте се ви почели мењати и несвесно утицати на мењање других. Кад све ово схватите и прихватите, тек онда сте се променили. 

Сања Трикић IV4kojica

09-06-2011, 23:40

Зона без дроге

Јесења измаглица вукла се градом. Тужно сивило прекрило је и лица људи и оголела стабла. У мојој души тиха сета. Корачам улицом у којој сам одрасла... У њој данас окупљени неки други клинци, одрастају у духу времена у којем живимо –за мене тешком за разумевање и тужном попут јесењег сивила. У групи голобрадих дечака запазих „девојчицу“ дуге плаве косе. Неприкладно одевена за кишни, јесењи дан, неприродно се кикотала нагињући се дрско над двојицу дечака. Стресла сам се. То је Тамара, дете из моје улице које познајем од рођења. Мала, слатка тринаестогодишњакиња. До стана сам размишљала шта се дешава са овим дететом, да ли њени родитељи знају како се понаша, да ли је то у реду или ја нисам из „ове приче“? Превише питања, а са мојих усана оте се тихи уздах. Чим са, ушла у собу, испричах сестри шта ме запањило: „Сад сам на улици видела Тамару.“ „Па?“, упита она незаинтересовано. „Није ми јасно шта се дешава са том девојчицом.“ Моја сестра је и даље играла игрицу и не погледавши ме рече: „Е, свашта се прича. Мала више није `мала`.“ Устукнула сам пред овим речима и начином којим су изговорене, као да смо причале о сивом кишном облаку који ће отпловити даље. Желудац је почео да ми завија од глади, од муке, од туге, од немоћи. Размишљам у себи, када се догоди тај моменат који живот олако претвара у пакао? Где је та невидљива граница за коју не требају никаква документа, јер најчешће одатле нема повратка?kojica

09-06-2011, 23:40Наслоњена на зид поред прозора, као да сам је у мислима призвала, поново угледах Тамару. Мазила се као мачка око неког високог „лика“ који је своје шаке на њену задњицу. Згадио ми се. Изненада одгурну Тамару од себе, даде јој неки пакетић, уђе у ауто и оде. Она је стајала још пар минута и као да је постала свесна да је неко посматра, подиже главу у правцу мог прозора. Осетила сам се као уљез схвативши да све то није требало да видим, али ето, опет сам само неми сведок. Подигла је руку и махнула ми. Нисам одмахнула. Цело моје тело било је укочено од новог сазнања, туге и немоћи да било шта урадим. Можда сам и могла већ сутрадан, али речи су се цепале у грлу, а сузе немоћи текле су и пекле као жеравице. Видела сам је на школском степеништу. Пушила је и гасила се полако као и цигарета у њеним рукама. Без сјаја у очима, без жеље да се бори, предала се старијем мушкарцу са којим је отишла негде. Као муња опекла ме је она сестрина реченица: „Свашта се прича.“ Размишљам опет у себи, јер више немам коме да кажем – ко је све ово започео, шта је у њеној глави, шта раде родитељи, школа, друштво... Шта ја радим, осим што плачем и размишљам? Страх да ћете бити одбијени већ вас чини слабим. Ја нисам ништа урадила! Можда је ово начин да се искупим. Тамара је умрла у Ургентном центру. Нашли су је пред улазом у њену зграду, још је давала знаке животе. У мојој улици живот тече даље. Смењују се генерације. Времена нам доносе скупе забаве. Цена је превисока, зове се МЛАДОСТ. 

Милена Стевановић I1kojica

09-06-2011, 23:41Момци с београдског асфалта 

Како отворим очи, већ знам да ме чека нова борба. Пут се претвара у улицу, а она у више улица које чине место у коме живимо - Београд. Једно је сигурно, те су улице немилосрдне, не знају за бол, патњу и смех, већ неумољиво сваког дана узму једног од нас. Колико год да си на страни доброг и бориш се за то, кад изађеш напоље угледаш праву реалност живота, и њоме разочаран се бориш као да си у води до гуше, а сваки потез је слаб и спор. Искрено, и ја сам прошао све то, био један од тих, назови, жестоких момака. Маштати о лаким парама, свима нам је то у глави, али то су само улични снови. Посматрајући себе са стране, угледавши пут којим умало да кренем, осетих се веома незрелим. Све је у твојој глави, и колико ћеш себи допустити, и да ли ћеш победити себе самог у том изазову, а кад успеш, постајеш прави Човек. Данас, кад слушам особе које се хвале тиме што су некога „изболи“, искрено ми их је жао. Диче се нечим за шта немам речи. Никад нећу „дати на себе“. Нико од тих „жестоких“ није фактор у мом животу да би судио хоћу ли и докле да постојим! Једини меродавни су моја породица и Бог. Многе људе наведе на криминал и сама држава, али причање о 

томе је губљење времена и трошење оловке. Када се клинци определе за другу страну закона, остају само сећања на први пољубац и прву љубав, али тада нема повратка. Одавно су далеко позади. Најбитнија им је тада моћ, а слава им „удари у главу“, јeр се о њима прича у граду. Верујем да би свако требало да се понаша и размишља у складу с реченицом: „Што не желим себи, нећу учинити ни другима.“ Многи то заборављају, зато сам и споменуо. Дошло је време да не смеш мирно проћи неким крајем, улицом, а да ти не приђу мрачни момци с обавезним питањем: „Одакле си?“ У том адреналину тражиш непостојећи одговор, а знаш шта те све једном чека. Размислите, човеку треба хиљаду степеника до врха, a само један једини до дна! Многи се уморе на првом и - одустану. Док сам пливао водама криминала, заробљен у вировима који су ме вукли ка дну, стално сам враћао филм на прошле дане када сам био срећан, иако нисам имао паре и нисам био окружен „лаким девојкама“. Посматрајући се у огледалу говорио сам: „Жестоки момче, имаш новац, имаш „рибе“, али не знаш шта је то волети и бити вољен“. Љубав је оно што испуњава човека, а не мржња. И тада сам угледао светлост… Кренуо сам ка њој испружених руку…и успео сам, ухватио сам је… Трудим се да заборавим ружне ствари и да никада више не допустим тами да ме обавије. На себе не дам и увек ћу бити, уз Божју помоћ, на страни доброг. И зато кажем свима - ја јесам жесток момак, али по доброти, а не по пиштољу. 

Данило Алексић III7kojica

09-06-2011, 23:42Шта животу даје прави смисао 

Већина људи заборавља смисао властитог живота. Не кажем да сви морамо имати исти циљ, смисао. Свако има своју звезду водиљу, па људи не треба да сањају живот, већ да живе свој сан. Свако дубоко у себи зна шта је за њега смисао живота. Мудар човек види смисао живота и у лету лептира. Родим се, школујем, запослим се и оснујем породицу, на крају умирем. Делује тако бизарно и мало. Како у ових пар речи наћи смисао живота? Лепо, у смеху је срећа, ситницама. Лепе и драге ситнице. Нечији смех је испуњен топлином. Мада, кад размислим, смисао живота је сам живот. На људима је да раде, мисле, плачу и смеју се, да живе. Довољно је то што им је пружена та могућност – проживети га што боље. Увек се боримо за бољи успех у школи, на факултету. Боримо се да нађемо добар посао, будемо са вољеном особом, имамо децу, да њима пренесемо све оно што је најбоље. Трудимо се да квалитетно искористимо сваки секунд живота, све да запишемо негде у најбољој књизи нашег ума, све догађаје, сва сећања. Кад остаримо и када ту књигу отворимо и погледамо, треба да видимо колико смо успели. Проживели живот, најбоље што смо могли. Ако смо имали грехе, њих смо искијали. Тада ћемо схватити смисао живота и бићемо задовољни. Ја вам нећу рећи или наметати став о томе шта је мој смисао живота, можда га још увек тражим. Сами ћете га већ пронаћи. 

Сања Јанковић IV2kojica

09-06-2011, 23:43Људски је суочити се са ралношћу колико год да је тешко 

Сањам. Сањам лепе ствари, замишљам диван живот, живот пун онога о чему сви сневају. Где рајске птице на рамену ми стоје и анђеоску песму ми поје. Где љубав испијам вечно као најслађе црвено вино. Беше ми лепо, али чим оно престаде моју душу тешити, почиње опет немилосрдна реалност. Уместо рајских птица вране ми око куће креште, а душмани се туђом крвљу сладе. У мом врту не цвета више цвеће, живот ми горку тмину даде. У реалност се човек увек треба вратити, борити се за боље, а не узалудно патити. Да ли Бог тражи од нас покајање? Због гордости наше овакву нам реалност даје. Крваву сузу проливам, јер реалност није лака, тежину своју има сваки човек, свака сврака. Сваки мој написани стих лоше приказује и сурова реаланост овде се показује. И не трубите трубе царске, јер цареви ваши лажне су маске. Своју сте храну продали за рану, а изворе свеже ошурили воде вреле. Зар се ваша вода може пити? Безбожје бесни, страдају невини. 

Бог је тај што све то види. 

Јелена Радојковић II10kojica

09-06-2011, 23:43Пишем ти 

Пишем ти колико се овај свет променио. Да знаш, пријатељу мој невидљиви, у каквој се брзини народ сам против себе побунио. Кочије су заменили аутомобили, ливаде и природу су заузеле зле творевине људи, које свој отров шаљу у бесконачни космос. А они и даље нису свесни шта раде, мислећи да чине добро свету, а у ствари само одмажу. Старо је заменило модерно, далека будућност је сада тако близу, куца нам на врата. Људи су почели да гледају сами себе, не марећи за природу, друге и сва жива бића. А ја и даље ходам кроз град и гледам, гледам као су људи изгубили смисао живота, осећај за оно што је добро, а што је лоше. Постали су црна мрља на лепој слици, а то је, мој пријатељу, због тога што је ум завладао, а душа занемарена. Ум, тело и душа су три света, као и Месец, Сунце и Плутон. Људи су кренули да раде умом, занемарујући душу. Дозволили су да нам животиње и сва жива бића буду изложене глади и страху, стварима којима разуман човек никада не би могао замислити. То препуштање уму је толико велико и слободно да је прешло границу сваког разума. Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како је свет на ивици трпљења. Како се плашим да не постанем таква, јер ту црну страну имам у себи и свесна сам је. Пишем ти, мој невидљиви пријатељу, како се плашим да ћу попустити и изгубити битку коју водим сама против себе, а онда ћу као и све ове мрље, људи који су изабрали да буду такви, или нису били јаког карактера, постати попут њих. Онда, пријатељу мој, нема сврхе живота. Цитираћу једног астролога, за којег имам велико поштовање: „Ми смо сами себи најосновнији проблем.” Пријатељу невидљиви, када прочиташ ово, знај, и даље ходам улицама посматрајући свет и препуштајући се меланхолији. Живот је чудо, и треба га поштовати. Људи су превазишли границе живота, заборавили су на старост времена и прешли у будућност. Сада, људи праве ружну слику на планети. Постали су црна мрља на лепој слици. 

Андреа Васић II10kojica

09-06-2011, 23:46Пишем ти 

Да ли ће наћи ово парче хартије пут до тебе, пут до твога срца? Да ли ће те ганути ова суза којом размазах мастило? И ако га добијеш, да ли ћеш га прочитати? Молим те јави ми се хоћу да осетим живот. Превише поноса имаш. Спери са себе горчину коју годинама носиш. Пружи ми неку утешну реч. Ни то не мораш, нека то буде макар и горка реч, али значиће ми, јер ту реч ти изусти. У таму се затворих од када оде, лишавајући се свих земаљских добара. Ризнице су ми постале празне, а хоризонти исувише кратки. За љубав постадох слепа од када ме напусти. Смех сам видела, али не и осетила, ваздух удишем, али живота немам, светлост видим, али ме она не обасјава. Васкрснуће чекам, драги, чекам да ми дођеш. Грешке прависмо обоје, али ти ми опроштај не даде. Само ми мисли на тебе остадоше, и љубав туђим блатом испрљана. Помислиш ли некада на мене, па макар и гневне ти мисли биле? Од када ти оде, памет не слуша, нит` живот истински имам. По вољи Божијој нека буде. 

Јелена Радојковић II10kojica

10-06-2011, 08:14Rijeĉ je ĉarobna ludost...

Kažu ljudi da rijeĉ zna da te miluje a i biĉuje po zasluzi. Ljudi kažu i ovo: oĉi su ogledalo duše. Možda, ali ipak mislim da su rijeĉi jedno ogromno ogledalo naše unutrašnjosti, našeg srca. Zar ima boljeg pokazatelja našeg ja, nego rijeĉ? Kao što je Meša Selimović rekao svaka osoba treba pronaći svoju ludost, pronađite je i vi. Dajte ljudi da rijeĉi budu naša ĉarobna ludost. Zar niste primjetili da sve što je na zemlji, prolazno je, samo je rijeĉ trajna, mogu reći vjeĉna. Kada se poseĉemo, prvo je otvorena rana, zatim se stvara kora, posle kvrga ispod kože a ubrzo ne ostane ništa od onog silnog bola, kore niti kvrge. Rana nestaje. A kad nas rijeĉ pogodi nešto kao biĉem zapeĉe u duši. Ni nakon prvog, trećeg, sedmog, tridesetog dana, rana ne nestaje. Ona se uvukla negdje duboko u srcu i pustila korijene tu. Nema tu ni kvrgi, ni ĉvrgi, ni kora. To je samo živa rana za vazda. Ipak... postoje i one lepe, nežne rijeĉi. Melem za dušu i srce. Od njih bolesnik ozdravi, a zdrav poleti. One su tako opijajuće. Zalutaš negdje, u sedmom svetu gdje je jedina kraljica baš ona-reĉ. Takve reĉi sjedinjavaju srca, spajaju nespojivo, stvaraju veĉni mir i zadovoljstvo. Takvu su reĉi kao tanka nit među ljudima. Tanka ali jaka. Da ima tih rijeĉi malo više, ratova ne bi bilo. Niti bilo kakvih sukoba među ljudima. No ipak, ovo je realnost. Zaboravljamo na njih. E, pa onda koristite one lijepe, opijajuće rijeĉi. Jer će i one u suprotnom zarđati.

Aneta Popović II-1kojica

10-06-2011, 08:16Kod ĉovjeka je ljubav tako velika da se zbliži i sa onima kojenikada pre nije video

Sjećam se… To je bilo prije pet godina ali kao da mi je sad pred oĉima, jasno kao suza. Tmuran dan, gusta magla se spustila, jedva se diše. Smog mi pritiska grudi. Zadihana trĉim i osjećam kako mi ivice kofera stvaraju masnice po nogama. U daljini majka mi dobacuje : `` Poţuri, otići će nam voz.’’. Ţurim, dajem sve od sebe, ali kofer kao krvnik sapliće mi noge i osjećam kako gubim ravnoteţu i moje lice doţivljava bliski susret sa trotoarom.Ne znam koliko sam leţala tu, minut, dva, moţda tri – ko će ga znati. Vidim samo crnu priliku, kao avet, stvori se tu niodkuda. Pruţa mi ruku, a lijevom me hvata za nadlanicu i podiţe. Za trenutak osjetih trnce ali sve me proĊe kad joj ugledah lice, bijelo kao snijeg, njeţno kao pahulja i dva oka, dva mala badema. Na usnama joj zaiskra osmijeh i pokaza svu toplinu njene osobenosti, toplinu koja se ne iskazuje rijeĉima, već se osjeti srcem. Pomilovala me lagano, baš kao što Sunce miluje orošenu krošnju trešnje. Uĉini mi se da se vrijeme razvedri. „Ništa strašno, proći će.“ – rekla je, skidajući mi kamenĉiće sa obraza, lagano, plašeći se da me ne povrijedi. Nešto je u njoj bilo ĉudno, ne znam kako to da objasnim, ali tako je. Znate kad jednostavo vam nešto iznutra govori, upućuje vas, osjećate da je tako, i kad bi vas neko pitao: „Zašto tako mislite?“ – vi biste mu samo kratko odgovorili: „Ne znam.“ Pogledala sam u nju i ubrzo shvatila da je posmatram kao osmo svijetsko ĉudo. Malo glupo, znam. PostiĊeno sam mu skrenula pogled i ustala zahvalivši se. Koraknula sam naprijed i naglo se okrenuvši na petama pitala: „Zašto ste tuţni? Zar niste premladi da bi Vam se tolika tuga ogledala u oĉima? Istog momenta sam se pokajala vidjevši joj suze u oĉima koje zatreperiše kao blagi talas usred velikog okeana. „Ţivot kćeri, ţivot me ranio...“ – rijeĉi su se gubile u jecajima. Utihnule su. Sva ta crnina, pa naravno, kako mi nije palo na pamet. „Ko sam ja da diram po tuĊim oţiljcima? Ko sam ja da otvaram tuĊe rane?“ – prekorijevala sam se u sebi. Zagrlila sam je kao majku i poljubila, i zadnji put joj rekla – hvala. Ĉula sam njeno: „Ostaj mi zbogom kćeri...“ Suze su mi navrle kao plima i nisam ţeljela da ih zaustavim, pustila sam ih da teku...Ĉuo se pisak lokomotive u daljini. Ţurno sam potrĉala. Kad sam se osvrnula, iza mene nije bilo nikoga. „Ona je stvarna“ – rekoh sebi. Majka se odjednom stvori ispred mene: „Gdje si ti do sad?“ „Duga priĉa,majko...“

Tamara Bandović III-1kojica

10-06-2011, 08:17Oni koji se vole ţive od praštanja

"Praštanje je samo miris ljubiĉice, koji ostaje na peti onog ko je zgazi." ... Svi oni koji vole, reći će vam da nije tako, jer kada volite srce oprašta mnogo prije nego što vi samo shvatite. U tome leţi magija, to je veliĉina svakog od nas. Kada kaţem svakog od nas svjesna sam da to sve zavisi od osobe i koliĉine ljubavi koju osjeća prema onome kome ţeli oprostiti. Oproštaj je jednako blagoslov i za onog ko oprašta i za onog kome se 

oprašta. Toliko je lako, koliko je teško.Ĉesto se pitamo šta je to ljubav i koji su njeni pravi pokazatelji? Šta nas to u ljubavi tjera da praštamo i prelazimo preko svog ponosa i svojih stavova. Moţda je ljubav stvarno slijepa i moţda niko i ne zasluţuje naš oproštaj, a oni koji ga stvarno zasluţuju, nikada ne bi uradili nešto što će nas tako povrijediti.Postoje razliĉite vrste ljubavi, prema razliĉitim ljudima, pa tako postoji i mnogo naĉina njenog iskazivanja. Moţda neki ljudi iskazivanje svoje ljubavi vide u praštanju. Velik je onaj koji ima snage i hrabrosti da oprosti, s tim se u potpunosti slaţem. Jes samo se iz ogromne ljubavi raĊa oproštaj.Iako svi teţimo ka nekom savršenstvu niko od nas to ne moţe dostići. Svi griješimo i bivamo poput biljke usaĊene na besplodno tlo povrijeĊeni od strane onih koje volimo, misleći da nemamo snage da nastavimo dalje niti oprostimo. Ali oni koji vole ţive od praštanja, jer tek kada preĊete preko nekih bolnih stvari, znate da tu osobu volite. U suštini ta hrabrost da oprostimo satkana je u svima nama, i kad ispliva na površinu tek tada postajemo sjesni da je griješiti sasvim ljudski, a da je praštanje uzvišeni ĉin.Ono u šta sam potpuno sigurna je to da ne trebamo dopustiti da nas ponos nadjaĉa. Zar da dozvolimo da naš unutrašnji nesklad uništi sve ono što se gradilo tokom vremena? Da zbog toga nestane svaki munut ljubavi i njeţnosti, svaki dan poštovanja i mjeseci uzajamnog osjećanja pripadnosti? Nikako! Trebamo biti slobodnih shvatanja, puni razumijevanja i tolerancije. Jer to je ono što ljubav odraţava.

Aleksandra Alagić IV-2kojica

10-06-2011, 09:10КАКО ЈОЈ ЈЕ ИМЕ

Ново јутро, нови дан, али, као и обично, љетња врелина пржи. Устао самнерасоложен и нервозан. На лијеву ногу. Прво... уобичајене... устаљене... јутарње...егзибиције... Да ми је да се нешто промијени! Али за то – потребне су паре. Новипроблем!Исцрпљен корачам. Вучем ноге за собом. Осјећам: стари под воза убрзо ће сесурвати пода мном, јер сам и самом себи тежак. Тражим слободан купе. узалуд!Коначно! Старо, излизано, сједиште, пуно устајале прашине. Остављам торбуи без поздрава заузимам своје мјесто. Некултурно јем знам, алли није ми доприче. Није ми ни ди чега. Пролазе станице, ваздух у купеу је све лакши. Самисмо: дама и ја. Изгледа пристојно, мада та хаљина коју носи некако је... Наравнода не узимам цигарету коју ми нуди, ни марамицу такође. А она – упорна: сјеладо мене и ставља руку на моје кољено! Аууу! Као гром из ведра неба!Јежим се од људи чији су животни мото паре. Не знам , можда зато што ихникад немам! Али сигурно знам: и сиромаштво, када имаш с ким да га подијелиш,постане слатко.Удала се због новца, жељела је лагодан живот; добила је старца, и бригу о туђемдјетету. Од те приче постајало ми је све теже. Устао сам да средим амбијент окосебе. Прво – избацити кроз прозор стари похабани шешир! Грчевити стисак ми језауставио руку: ,,То је моје!“ Морам да се искупим! Мало фолирам и правим се даме њена прича занима. Сав сам се претворио у уво! помињала је слугу, нотароша,љубоморног мужа, а ја сам само климао главом као коњ на врућини. Ех, па да!И запамтио сам да је помињала коње, само не знам да ли су се ождријебила двакоња, или су угинула.Ноћ... Чуо сам да се ноћу дешавају чудне ствари. Части ми, ни данас не знамкако крај ње легох. Срце је лупало у ритму њене косе, која се таласала на промаји.Плашио сам се да вјетар не науди њеном прамену, ни једној њеној власи! Јутро...нестала је! Од ње ни трага ни гласа!Не желим да мислим о њој. Нема ни говора о томе да се заљубим. Из торбеузимам неку танку књижицу. Свеједно коју. Морам да заборавим! Отроваћу секао Ромео! Зашто да не? Испушићу цијелу кутију цигара! Док вучем посљедњидим прве цигарете, већ ми је мука. Прилазим прозору... Мирис кочења. Воз наглостаје. Из руке испада књига. Стигао сам да прочитам да је главни лик нека Јуца...Дивно име, зар не?

Немања Балетић, II fkojica

10-06-2011, 09:13ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ

Ја, Никола Војиновић, теби у далекој земљи ево пишем, што ти поручитиимам, не бих ли те овеселио и приближио земљи својој из туђине далеке.Најприје знај да сам, хвала милостивом и свемоћном Богу, здрав и весео, како ја, тако и брат мој и мајка моја и отац мој. Ово још да ти кажем: да и теби и сестри твојој и оцу твојему и мајци твојој желим исту такву крепкост да вам Бог подари.Познајући твоју љубопитљивост и знатижељу твоју, познах да те школа моја највише интересује, па да ти понајприје неколико слова рекнем да сељубопитљивост твоја ублажи. Ево неколико времена нићу не заспах каодијете, коме је благи Бог, који свијем чудесима управља, наложио да спава ноћу, јер кљиге многе прочитати ваља. А старјешине моје и учитељимноге ствари од мене захтијевају да их спознати морам, па како бих удовољио учитељима реченим, без сна много ноћи пробдјех.Но не бих волио да те све речене ствари обеспокоје и опечале, јер је све и доброи лоше од Бога дато, пролазно, па ће и ова мука проћи ваљда.А сви напори моји показаху се незнатним, јер ме драги Бог кажњава за свезле примисли моје и за недостојна дјела моја, у виду рђавих биљежака у дневникушколском, особито из предмета главнијех, као што су из рачунице и језика миматерњег. А та дјела моја незнатна и биљешке лоше жалосте и печале матер монубрижну и, особито, оца мојег старог, који ,р прекорима излаже сваки Божји дан,јер му све ово речено не допушта да безбрижан буде, а има и зашто. И још мекажњава, даје ми помало за трошкове моје новца звекећег, а не даје ми новцапапирног. Али имам тврду вјеру да ће све ово опет на добро изаћи.Од других ствари да ти кажем да се тјелесно васпитавам и тијело својенапорима излажем, а све због тога да бих се лакше носио с друговима мојим инедаћама разним, а речено је да је у тијелу крепком и дух крепак.Немам те што упитати за тебе, јер знам како ти је у земљи туђој, гдје ријечнашу нико прозборити не умије, и гдје велики жаропеци владају, а у мору рибазубата, тако да се ни окупати не можеш. Но се врћи што прије овамо, да се опетсастанемо, и претресемо све што се претрести даде, и да нам као прије буде.Твој друг и доброжелатељ,

Никола Војиновић, I k,kojica

10-06-2011, 09:14ЖИВОТ ЈЕ КРАТАК, А НЕШТО ГА СТАЛНО ОМЕТА

Никада овако нисам размишљала о жени. Али Де Вегина пјесма ми се свиђа.То је, ваљда, питање ,,искрености“, или надахнутости, или чега год што се можеосјетити у пјесми па да буде ,,увјерљива“. Или барокног духа у коме је пјесникстворио, а који је наметнуо и тему и однос према њој – жена као јединство добраи зла.Мотив дуалистичке природе жене дат је већ у првој строфи. У осталим тримасе развија. Смрт и њен симбол отров, живот и његов симбол – крв стоје једнопоред другог у четвртом стиху прве и првом треће строфе. У другој строфидобра женска страна исказује се метафором неба, као израза у очима кад се ужени буде нова осјећања, симболиком раја. Контраст јој је превара, подла ћуд,ријечју – пакао. Дивљењу и уважавању због материнства супротстављена је њенапромјенљивост од анђела до змије – у трећој строфи. И четврта је сва од мотиваизраженог контрастима: жена је плаховитих осјећања од љубави до мржње, умиловању на корак од тога да смрви; она је вјечна енигма за мушкарце, ризикраван распрострањеној медицинској методи тога доба – пуштању крви, ,,штокаткад спаси, а каткад убије“.И док ми је при првом читању дјеловала строго и театрално, касније ми сеоткрила као љубавни исказ разочараног мушкарца који је схватио да у равнотежиса жениним даром мора стајати и ,,зло“.У класицистичкој пјесми ,,Уживао сам“ у четири стиха стао је живот, елегијадоживљене старости. Пролазност живота као тема слаже се од мотива уживања,прохујале младости, незаустављивог протицања времена и очајања које доносистарост. Тијело је сувише слабо да оствари жеље духа, који је млад, а полисиндетистиче да је вријеме господар човјеку, коме остају само сјећања и жал. Краткоћапјесме асоцира на сумирање живота из перспективе кад човјек спознаје како вишенема могућности да доживи нешто ново, јер је садашњост мучна и празна.Прва је изазвала емоције, друга одвела у размишљање о непријатној чињеници даје вријеме у ком је могуће уживати на овом свијету врло кратко. Утисци се, чини

ми се, спајају у реченици: ,,Живот је кратак, а стално га нешто омета“ – неопходнеи свеприсутне, а ,,опасне“ жене, или старост, која као да наступи одједном.

Зорана Драговић, II hkojica

10-06-2011, 09:14MERSO I JOZEF K.

Čovjek je lijepa stvar ... Ako je čovjek ... Na pozornici gdje svako igra svojuulogu, stoje Merso i Jozef K. čekajući da padnu izlizane maske nemilosrdnih sudija kojisu toliko uporne u otkrivanju tuđih slabosti, pronalazeći u tome veće zadovoljstvo odbilo kakvog sopstvenog uspjeha. Ali, oni pokušavaju ostati izvan toga. Jozef K. i Mersosilaze sa te pozornice i postaju jedini posmatrači predstave. I umjesto da kao i svakigledalac nekog bezveznog filma o propalom sistemu, ljudskoj ološi i sitnom ogovaranjukoje je postalo svakodnevica u društvu u kome živimo, umjesto da daju kritiku, onibivaju kritikovani, iako je prosto nemoguće kritikovati bezazlenog posmatrača. Zbogsvoje volje da ostanu van izvrnutog sistema koji postaje sve više moćan i veoma uticajanna svakog pojedinca koji ne zna sam da korača svojim životom i sasvim nesvjesnopostane dio te gomile, oni, Jozef K. i Merso, bivaju osuđeni. Zločin, gori od bilo kogdrugog, biti različit. Biti drugačiji i pokušati da se odupreš nečemu što je izgleda uovom slučaju neizbježno, a to je izokrenut sistem. Jozef i Merso svoj život ispunjavajumrvicama radosti, svojim navikama za koje smatraju da ih ne treba mijenjati, da sudobre takve kakve jesu i da ni iz kog razloga ne treba da budu bolje. Ono što ruši njihovpo mnogima dosadan i neispunjen život, po njima sasvim idealan, jeste sila koju nikone može razumjeti. Tom silom upravlja sistem koji traži prilagodljive osobe, a Jozef iMerso to svakako nisu. Ukoliko ne prate pravila tog sistema, ukoliko se ne povinujui ne prihvate to što taj sistem nalaže, završiće na loš način. I sami svjesni apsurdnostisvog postojanja, Merso i Jozef ni u jednom trenutku ne mijenjaju svoje ponašanje.Situаcije se ne mijenjaju, riječi se ne mijenjaju, njihov položaj koji su imali se mijenja,ali oni, oni ostaju isti, onakvi kakvi jesu. Ravnodušni prema životu i prema onomešto ih čeka. Sve što radi Jozef jeste potraga za nevidljivim demonima koji ga progoneiz njemu nepoznatih razloga, neprekidno preispitivanje po njemu sasvim opravdanihsopstvenih razloga...Ono što Merso radi jeste razmišljanje o životu i da li je na neki način mogao bitidrugačiji, iako ni u kom trenutku nije bio zainteresivan da ga promijeni. Obojica sunevidljivi na sopstvenom suđenju. Kao da iz prikrajka posmatraju optuženog i slušajunjegovu apsurdnu priču, loše postavljena pitanja advokata i teške osude pređašnjegživota od strane ljudi u sudnici. Razlika je jedino u tome što je Merso počinio ubistvoi zbog toga je uhapšen. A Jozef ne zna i neće saznati razlog hapšenja. Ono po čemu suslični jesu različitosti od društva u kojem žive. Ono što ih povezuje jeste i tragičnostnjihovih sudbina, koje prihvataju na hladan način. Obojica su, u suštini, optuženi izrazloga što su svjesni svoje apsurdnosti i svega što im se događa, ali nisu tipovi ljudikoji bi se borili protiv toga. Po njihovom mišljenju, glavno je da čovjeku nikad ne budepreviše stalo, jer sve je već odlučeno i prije nego je počelo.

Katarina Janković, IV jkojica

10-06-2011, 09:21ŽENA I LJUBAV U DUČIĆEVIM I RAKIĆEVIM PJESMAMA

Filozofi antike su prepoznali dvije vrste ljubavi i dali su im imena svojih bogova: Eros i Agape. Fizička privlačnost ili ljubav prema tijelu i „apstraktna“ ljubav,oslobođena tjelesnog, ljubav prema idealu. Na taj način možemo odvojiti i Dučićev iRakićev opus – prvenstveno Dučićevu „Pesmu ženi“ i Rakićevu „Iskrenu pesmu“.U svojoj „Poslanici mladim piscima“ Rilke je snažno preporučio svakome koželi pisati pjesme – da se kloni ljubavne poezije. Možda zato što je baš ljubav, od svihosjećanja, najteže izraziti. Ova dva pjesnika su se oglušila o taj savjet i svoj su „posao“maestralno odradili.Jovan Dučić, majstor stila i forme, pisao je ne o „svojoj“ ženi , niti o „nekoj“ ženi,već o ženi, ženi – idealu ljepote. Njegova „Pesma ženi“ ima formu najdublje i najiskrenijeispovijesti. Njegova ljubav prema njoj je oslobođena tjelesnog i ovozemaljskog, on jelišava svega što je fizičko, nesavršeno i prolazno – a samim tim i ljudsko, i uzdiže je nanivo boginje. Kako sam kaže, u njegovoj „mašti i tišini“ ona je svedena na apstraktnomu osjećanje. Vječno i bezvremeno osjećanje – ljubav.Milan Rakić, čiji je stil „grublji“ i neizbrušeniji, posmatra ženu kao biće od krvi i

mesa – ovozemaljsko, nesavršeno, spremno da povjeruje u laži... Pjesnik čija se poezijaodlikuje i erotskim elementima govori o čulnom zanosu i o „božanskoj prirodi ljudskeljubavi“. On nije, poput Dučića, obožavalac apstraktne ideje, već ljubavi, koja samimtim što je ljudska, mora biti i tjelesna. Po Rakiću, čulni zanos je način da se spozna„apstraktno“ osjećanje ljubavi. I poput nepoznatog autora „Pjesme nad pjesmama“,spontano izražava svoj eros. On je svjestan prolaznosti, ali hedonistički uživa u trenutku.Iako su oba pjesnika oslikali dvije strane ljubavi, dva odnosa prema ženi iženskom principu, nisu oslikali dva različita osjećanja, već jedno – ženu, ili njen sinonim– ljubav.

Feđa Pavlović, IV jkojica

10-06-2011, 09:21AKVAREL

Svaki talas udari o greben, sve duše dobiju svoj trenutak.Trudeći se da raskrče svoj put posut ružama, jedinke se stapaju u jedno. To jejedini način da budu primijećene. Gube svoj identitet, staju iza tuđih riječi, boreći seza tuđu ideologiju. Sa dušom veličine zrna pijeska, probijaju se kroza svijet, stiču moći prosipaju lažne ideale. Na drugoj strani hrida su duše koje predstavljaju ideologiju,oni koji su postali ideali. Teško prave razliku između sebe i drugih, jer druge i ne vide– vide samo sebe.Dođe trenutak u kome naslikana slika sitnih duša izblijedi, a veće duše vaskrsnuiz svih svojih reprodukcija. To je trenutak kada valovi zapljusnu tek završeni akvarel sitnihduša. I šta ostaje ? Gomila boja koje se dave, grčevito se držeći za platno u pokušajuda daju neki smisao slici, ali kasne. Sve je razliveno. Sve su samo ostaci ničega. Gola,isprazna osovina koja je željela biti „neko“.Velikim ljudima i velikim dušama ostaje da grle vječnost, a mali su osuđeni dapomjeraju kičicu na palanačkom platnu svoga vremena, čekajući na svoj trenutak.

Milica Popović, III hkojica

10-06-2011, 09:23„RECITE VATROGASCIMADA SE NEŽNIJE VERU PO SRCU ZAPALJENOM“MAJAKOVSKI

Po ivicama ispucalih duša kao nekakva mutna vodurina što se danima vukla po ulicama,proticale su suze. Proticale su tako brzo kao da jure do onih još netaknutih duša,zastaju, a onda nastavljaju svoj surovi put... Ostavljaju trag na čovjeku, ostavljaju trag učovjeku kao žig utisnut na tijelu neke životinje. Obilježavaju ga. I bole. Bole toliko jakoda sve kosti u tijelu podrhtavaju...Kako riječi mogu da povrijede čovjeka kad padnu sa otrovnog jezika, a njihov ehoodzvanja kroz već otanjene zidove srca. I misliš proći će, a ne prolazi ... Srce poputnekoliko puta zalijepljenog stakla krhko, lomljivo. Jer čovjek je preslab kad udaracprimi, nejak da ga vrati. A treba ostati čovjek, treba nositi težinu postojanja. Treba uvremenu i prostoru odolijevati svemu što dolazi.On postoji. I to više nije ON. Ne može lomljivo srce da nosi toliki teret. Razočaran,stoji zaključan u sopstvenom staklenom satu . Kazaljke i dalje stoje. A on čeka... Čekada neko dođe i ugasi njegovo od bola zapaljeno srce, ali niko ne dolazi, a vatra je sveveća i veća . Ljubav ? Zar postoji ? Sreća - precijenjena je ! Sve se misli pod naletomvatre lagano pretvaraju u pepeo. Sve čežnje, nadanja, ljubavi gore kao na gomili zapaljeneknjige..- Recite vatrogascima da se nežnije veru po srcu zapaljenom – reče, gledajućiMariju kako baca zadnju žibicu ...

Katarina Janković, III jkojica

10-06-2011, 09:31НЕОБИЧНО ОБИЧАН ДАН

Сјећање, преспавана туга. Далека и већ заборављена љубав. Ходајућа магла,што од јутра стрепи, пробуди ме својим хладним шапатом. Неповјерљива тишинана мјесту стоји. И чека на трептај ока мога да глуву хармојину наруши.Кријући се од сунца, тог ђаволег посланика, вучем пун џак несреће. А оно, као

да сам једина у овом туђем дану, тим ватреним очима помно прати моје покрете.Моје лице, очи, руке.. Игра се, премјешта свој огњени задах пакла, са једне странена другу. Полако, преузима моје тијело. Прожима га и шири хибрид простора ивремена коме ја не припадам; који нису моји, али који ме опет тако неодољиво инеодбрањиво вуку к себи. Меланхонија. Опијеност. Црнина. Да, данас глумим тунаметнунуту, неизбјежну црнину у својој једииној нијанси. И чекам... Било когада ту црнину позове на плес. Кораци су већ смишљени, у нади да ће ме негдјеодвести. Можда до неке напуштене веранде под мјесечином. Или крај набујале,мутне ријеке што немилосрдно тече. А ја чекам. И тражим те. У тим тамнимочима сто изазивају страх. Тумарам путевима којим се рјеђе иде. Као одбаченобиће на простору оаза, страхујем у кожи изгубљеног дјетета.Још увијек чекам. Да се тама, небо и земља поистовијете. Да звијезде као свакеноћи промијене своје одоре. Сумпорним погледом тражим те на длану сунца. Јер,ја сањам колико ми снови допусте .

Розина Радончић, III ekojica

10-06-2011, 09:32МИР

Дан мира. Са вама, са њима, са свима. И свугдје. Докле год сеже наша мисао инаша нада. Гдје год је крочила људска стопа и опстао људски дух. Овдје, у ЦрнојГори, на нашем дијелу планете. Тамо, далеко, на обалама бучног Амазона, наподножју и врховима Килиманџара, у сјенци Кеопсове пирамиде, на ужареномафричком пијеску, тамо гдје наши вршњаци још гладују, на далеким обаламаКолумбовог Новог свијета, у трошном, сламнатом дому једног палестинскогдјечака чије су сузе проливене на насловној страници Тајмса, у скромномјеврејском дому чистих мисли и тихих ријечи .У државама са или без парламента,у државама оваквих или онаквих влада, или без њих, тамо гдје се има превишеили тамо гдје нема се ништа, у храмовима свих вјера и свих патријарха. Свугдјегдје је патња, страх и безнадје. У свима њима - мир. И свима њима мир.И мир у нама. У теби и мени. У нашим плућима и душама. И у нашем уму,дакако. Јер тамо све почиње. И мржња и нетрпељивост и презир и неразумијевање.Неприхватање другог и другачијег. Због имена, језика, боје коже или очију, збогграница којима неразумно, али страсно, дијелимо и цијепамо једину планетукоју имамо. Због ко зна чега. Ни због чега. И сви ратови, ни због чега. Јер, дапрафразирам Бенџамина Френклина, никада није постојао добар рат или лошмир.kojica

10-06-2011, 09:33На истом мјесту, тамо, у нашим срцима и уму, све ово и завршава. И тамо,једино тамо, можемо пронаћи и открити шарено, прекрасно поље размијевања,прихватања, толеранције, различитости и љубави. Надјемо ли мир у себи иса собом, наћи ћемо га и у другима и са другима. Зато вас позивам да данас,на свјетски дан мира, прво, и за почетак, пронадјемо мир у себи. Да га потомподијелимо са својим другом из клупе, пријатељем или тек првим случајнимпролазником на којег наидјемо. Нека додиром, погледом, осмјехом и стиском руке,прво шапатом, а онда све гласније проструји порука мира. Биће незаустављива исилна. Ни краће ријечи ни раскошнијег ватромета за празник читаве планете.А онда, онда ће наши уџбеници из историје коначно постати досадни! Јернеће бити ратова. Биће мир. А у њему се пишу само пјесме!

Маша Радуловић, IV akojica

10-06-2011, 09:47Зимина тужбалица

Валкире што јашу преко небеса, шум бијелих крила, сиве ледене очи иза облака исумрак што прождире боје и тонове... На згрчену земљу пала је пахуља...затим још једна... затим још једна... Сав рај смрзнутих херувима је заплесао над леденимпаклом слабости и мржње. У тихом, лаганом валцеру, дјевичански лептири плачу занама. Окрећући се по древном такту, пјевају сјеверњачке тужбалице, па изнемогли одборбе са судбином, неумољивом владарком наших истина, падају у амбис нијеми од плача.Ваздух је испуњен треперењем као кад наричу виле...Све је окружила пјесма, страшна, моћна, чаробна... Блистави глас чаробнице

испод сивог плашта одзвања под затвореним сводом. У сваки јој је тон уткана по једнасуза. Бијели лептири играју око ње, посрћу али играју, па онда слијећу на блиједе образе,умиру јој на рукама само да би чули још мало – умиру да би живјели у њеној коси, у њенимочима, у њеној пјесми. И пјева чаробница, та ледена Лорелај лишена својих заспалихморнара; пјева и каје своје ледене, замрзле снове одбачене од свих, недосањане, искидане,потргане, обезглављене – од њих је сашила хаљину. Њен глас је зауставио ријеке, њиховенимфе оковао мразом; убио је мале птице дошавши им до срца и испунивши им погледе,ал’ њихове душе и даље лебде у облацима, немоћне да оду на југ док пјесма не престанеи не васкрсне умрли Аполон.Још увијек пјева уклета чаробница – пјева и сјећа се. Пјева о изгубљеним надама,гријеховима предака, недореченим бајкама и неиспјеваним пјесмама; о болу дубоком,страшном, неизмјерном, о сивом сумраку и још сивљим зорама, о увелим ружама некихдавних љубави... Пјева о свом леденом усуду, о тужној бесмртности без наде у спас, пјева осмрти на бијелом одру и глас јој се покида у безброј комадића леда.Скиде уморну копрену и пође несрећна вила, а за њом се подиже рој бијелих лептира.Прође испод лука својих обневидјелих сјећања и, у исти мах, сломљена и горда, изгуби се удаљини, у сивилу сопствене душе. Иза ње је ишао рој малих пахуља...Валкире су давно прешле небо, вјетар је, у својој обијести, растргао шумове бијелихкрила и бацио их себи у лице, туге су испиле сиви ледени поглед и попримиле боју сњежнихоблака... Само је сумрак остао да прождире боје и тонове, али и он ће проћи, као и све, кадстигне проклета и коначна тама...

Слободан Бркљач, III-1kojica

10-06-2011, 09:48Топлина тишине

Сваке ноћи док платинаста светлост месечине обасјава уздрхтало вече, тако тихои стидљиво, као зрно песка скотрљаћу се низ падину твојих мисли. Небо ми пружа руку иводи ме кроз глуву тишину тужних призора. Као модре сенке потоњих величина, сећањатеку, полако, смерно...Жеље се гомилају као звезда рој...и у речнику живота тражезначење нераскидиве везе што љубав је...и плави лептири блистају попут поларне ноћи.Као пахуље снежне, мале и нежне, меки су додири вечерњег поветарца. Багремови бели,мирисну певају песму, што на танку светлост лагано пада. Звуци божанских харфи лутајубескрајним крајолицима...Отварам капије раја и врата пакла, покушавајући да ухватим ненадану наду.Тихо јој шапућем речи плаве и зовем је, али не прилазим...Јер побећи ће у пећинусвоје самоће...спустиће параван који скрива топлину тишине и тајну живљења...Каппо кап, топе се моји снови и теку као сузе праведника, разапетог на крсту судбине.Магична прашина клизи по стазама лавиринта, а исконски сјај трепери одајамамојих мисли...Слеђени понос ме гуши као изненадни страх, и траг нежности нове, буди старимрак...

Наташа Гајић, III-1kojica

10-06-2011, 13:39MOJ TATA HEROJ

Ljudi kažu da o životu najviše znaju starci i deca, i da je život oštar kao sečivo. Idući po takvoj ivici čovek je zver kada mora, melem kad ume, a junak kad sme. Život je pun izazova, junaci su tu među nama. Oni ne govore o sebi, o njima govore njihovi postupci i dela.Bila je to ona nesrećna, devedeset deveta. Sa sedam godina nisam znao šta je rat, ali sam svuda oko sebe osećao zebnju i strah. Oca danima nisam viđao. Ponekad bi naišao da obiđe sestru, mamu i mene i uvek je bio ozbiljan i nosio je šlem i pušku. Govorio je da će sve biti u redu i da se ne bojimo. A onda je neizvesnost prešla u stradanje. Bombe su bile tako stvarne i padale su blizu nas. Drugo veče bombardovanja...Ništa se ne čuje od aviona i silnih eksplozija. Svi ćutimo i čekamo. Čekamo da to jednom prestane. i ne pomišljamo da nešto može da nam se desi. A onda odjednom sve se zatreslo i sve je zasvetlelo. Goreli su rezervoari u kasarni. Avioni su otišli, vatra se širila ka kućama u selu i zgradama oko rezervoara. Iznenada je u kuću ušao moj otac. Sećam se da je bio bled i da je na brzinu rekao majci da je jedva izvukao živu glavu. Izašli smo napolje i videli razbuktalu vatru. Bilo je tu dosta ljudi i vojnika. Pogledao sam u oca i prvi put video kako mu se suze slivaju niz lice. „ Gori naša zgrada“, tiho je rekao vojnicima. A 

onda se kroz noć prolomio njegov odsečan glas: „ ko je dobrovoljac da idemo da gasimo vatru?“ nije tu bilo razmišljanja, kolebanja. Svi vojnici i starešine su kao jedan poleteli u kamion i otišli u vatrenu noć. Vodio ih je moj tata.Dugi sati čekanja. Vatra se stišavala, gotovo je nema više. Da li je moj otac živ? Počinjem da plačem, a onda čujem zvuk kamiona. Izlazi moj otac, crn, čađav, ali živ. I ostali su živi i nepovređeni. Čuo sam vojnike kako pričaju da je moj otac uleteo u vatru da iznese aparate za gašenje požara, da su mislili da se neće vratiti živ iz vatrene stihije. A on evo ga živ ispred mene stoji sa opekotinom na obrazu i u ruci drži sliku nas četvoro i mali drveni bager, poklon od jednog vojnika. Skroman kao i uvek, rekao je da to nije ništa.Počelo je da sviće. Tatin kamion je otišao prema planini. Nešto u meni je htelo da pukneod radosti, hteo sam da viknem, da plačem, da se smejem. Hteo sam celom svetu da kažem da je moj otac heroj. Posle nekoliko dana moj otac je otišao u Beograd da pravi položaje za odbranu grada. Sa jednog njegovog položaja oboren je čuveni „nevidljivi“.Srećan sam što je moj otac takav, skroman i hrabar. O njemu govore njegova dela i postupci i jedna mala crvena kutija koju moja majka čuva na posebnom mestu. U njoj se nalazi orden za hrabrost koji je dobio za zasluge u odbrani zemlje.

Nikola Milenković I-1kojica

10-06-2011, 15:09Пријатеље ствара срећа, а несрећа проверава

Као кад зароним до дна мора, згрнеш само каменчиће у длан, тако отпочну нова пријатељства. Последетињства шта се све мења? Опет се рађају снови и снови. Између звезда и камења, јастуксудбине кроз живот и даља плови. Такав је човек мање сања, а више спава. не умеш да пронађеш новесветове, главне пријатеље и издигнеш се у небо. Као мали сањам о великој кући, колима, а не знамо дато ниеј главни „ услов “ да би живели срећно и лепо. Мислим да срећу у животу доносе праве пријатељи,које је тешко наћи. Они који ће нам помоћи у свему, бити ту у срећи и несрећи. Само тако успевамо да сеприближимо, свом животу и схватими да не шетамо сами кроз мрачне тренутке на обој земљи. Ималасам доста пријатеља. Била сам јако узвишена, пуна себе и најмоћнија. Временом, неки су се изгубили,отишли од мене, кад су ми били најпотребнији. Прави су остали ту и увек су ту уз мене… Ваља иматинеког где можеш да се винеш, станеш и добро погледаш и размислиш. Јер, људска срца су ниска,засађена као јагоде. кад кренеш у свет, никада не заборави да се користи! Опасно је, као туга, ако сетеби престане да куња и шуња, твој почетак. Отуђен си само, ако можеш самоћу да издржиш, ако себеубедиш да у овом „маштању“, векови ужасно касне и да ћеш пронаћи „једног ал` вредног“ пријатеља.Зато види свет „читај“ људе длановима и табанима и види челом и телом, видидо дна невидљивога, сагледај своју судбину. Целу снагу препознаћеш по томе колико си устању да препродиш тренутак, јер он је тежи и страшнији и дужи од времена и вечности.Онда отуђеност, без правих пријатеља, више неће бити твоја судбина.kojica

10-06-2011, 15:10Моје импресије са школског распуста

Распуст је као сан, баш кад је најлепше, нађе се неко да нас пробуди и све то прекине,али нам остају сећања на њега као нека утеха и нада да то није заувек изгубљено и да ће сеопет десити. А та сећања су можда и најлепши део света, јер у њима нема оног ружног инепристојног што се можда догодило... Она су присутна, а и помало лажна... Почињу гласовима.... Брано! „ Ево ме!“ , а на гласове се надовезује и слика. Покрети, простор, време... Поново све тече.Док идемо на центар схватам да више нисмо они исти клинци, који причају вицеве и

глупирају се, несвесно, корачамо кроз живот. Гласни смо и људи се окрећу за нама, а чујемо и неки коментар, не баш леп,вероватно добронамеран (-ха). Ипак стигнемо некако и до центра, седнемо у школско двориште, на хладнебетонске степенице и натсавимо са причом. Људи нас чују, а не виде и то је најлепше од свега. Лепше и досеменки, чипса и сока, који безвољно довучемо, а сложно поједемо и тако свако вече. Увек иста прича, у векдруштво, исти сок, исти чипс и сваки пут лепши смех и никад не досади.Тако све тече до сеоске славе, а онда дођу рингишпили, лицидери, кокице и шећерна вуна. Али у овогодишњесећање о слави, умешала се и једна балерина. Не мала и слатка балерина, у розој хаљини и малим сатенскимбалетанкама. Не ова је велика и страшна и због ње деца вриште када почне своју игру. Покушали сује укроте и да не вриште, али није им успело. Покушала сам и ја. Села сам јој на сукњу, затворила сеи храбро сачекала да крене. Полако је почела да се окреће и да се подиже, није било страшно, пустиласам руке и почела да се смејем, онда је она чула мој смех и осетила да је се не плашим и почела брже дасе окреће, да цима, напред, назад, заустављала се, па опет почињала да се окреће. Била је страшна.kojica

10-06-2011, 15:11Док сам силазила са балерине, изнад школског дворишта је почео ватромет,најављивао је почетак концерта ЈУ групе. Сећам се само музике, али не и њих, они су маломутни, насупрот осећањима која су изазвали о нама, насупрот оној срећи и узбуђењу које јевладало у публици, с које се повећавало са сваким новим тактом који су остварили.Али и из тог сна смо пробуђени. Ипак сам успела поново да заспим и почела сам да сањам, још једандругачији сан... „ Брано! “, „ Ево ме! “. Стојим на мосту,испод протиче речица, пуно кључева који супарови убацивали у њу пошто би закључали своју љубав, катанцима на мосту. Срце ми је каошећерна вуна, спремно да се истопи, а ја сам спремна да му то допустим, али морам даље.Испред мене се развио парк. Високо, старо дрвеће, чини да се осећам малом, поређеном његовојвеличини. Долазимо и до извора лековите воде, они уништавају сва досадашња осећања. Непријатан мирис,се шири из просторија у којима су извори, баца га у сенку све лепоте, које је у мени пробудила Врњачкабања. Још их осећам! А онда падне ноћ и време је за провод. Дискотека је мала али пуна. Музика је гласна.се не виде, од разнобојног светла, која се гасе и пале, у ритму музике. Све је другачије од оног што самнавикла. Следећи пут одлазим у пицерију. Опојан мирис, свеже испечене пице, буди сећање на Пећинце.Враћамо се кући. Седишта у аутобусу су тврда и не могу да спавам. Пореднас пролазе куће, села, градови, поља...И тако се се завршио још један распуст... Попут сна, који се растопи каомехур од сапунице. Леп и краткотрајан.

Бранислава Трифуновићkojica

10-06-2011, 15:49ЉУБАВНО ПИСМО

Као да сам позван да учиним нешто велико и трајно. Као да сам с твојом љубављу спреман да савладам себе самог, своју немоћ, свој страх и своју непокретност.Да ти кажем да сенке које ме прогоне ове вечери имају твоје лице, и оне које су живе, и оне које су мртве, и оне које су ми наносиле бол, и оне које су ми доносиле радост.Сенке неких мојих живота препознајем, а жељан сами их као што сам жељан твоје љубави, додира, постојања. Волим те, значи тражити смисао, бити спреман и 

отворен. Волим те, значи живети истину и дрхтати при помисли на тебе. Захваљујемти се на свему ма колико то трајало. Љубави, сиромашни су они који никада нисуволели! Ја не желим да те учим већ да те волим, то је виши степен сазнања. Такоће љубав и живот бити једно. Волим те, заиста те волим. Плашим те се, желим теи бојим се тебе, мрзим те и убијам те свакодневно, јер ти си мој страх и мојагрозница и моје немање, моја ограниченост, и моја тупост и све моје глупости.И сва моја дела. Ти си истина, и она духовна осама из које пролазе речи чудесне као путовање. Кад кажем волим те помислим на оно што чини та реч, на све оношто си живео, што живиш и што ћеш живети. Колико само може да недостаје задовољство, миловање, нежности... Волети у времену многобројних живота значипобедити смрт, значи наду и смисао живота, путеве ка теби...kojica

10-06-2011, 15:50Можда је садашња љубав у овом животу начин да научим патњи. Овај свет је понекад суров, понекад нисам у стању да разумем, понекад га прихватам, неволим ништа да знам. Предосећам да ћеш отићи, да ће те токови живота одвући од мене. Што нам вреди трагање за собом ако се изгубимо пре него што смо себе пронашли. На путевима живота не постоје пречице. То је јасна светлост сазнања. Могу. Одлазим од тебе. Спашавам те мог присуства, моје компликованости, мојих несаница и превелике љубави која ти је прешла у досаду. Она је увек нешто друго од оног што тренутно мислим да јесте. Од моје љубави могу очекивати више. Заштожелимо да је ослободимо? Зашто ме обузима туга и радост, два различитаосећања истовремено? Знам, одлазим од тебе, али не и од љубави моје. Разумешњену дубину и мој бол. Овај одлазак није смртна пресуда за нашу љубав. Понекад желим да ти предложим да кренеш са мном да делимо живот који је остао.Али осећам да бих погрешио и уплашио те. Ја не сумњам у твоју исреност, у све што си ми подарила за ово време љубави. Сад знам одакле извире та љубави са том спознајом могу да одем на пут знајући да ћеш заувек бити уз мене, у леденом трајању без бола, патње. Једном трајању које не искупљује блажене, али и не кажњава грешне. То је све за сада, за један живот, за делић древног времена у којем се обнављају све моје радости и све моје туге. Ти си заиста моја љубав за сва времена!

Милан Миливојевић II Е2kojica

10-06-2011, 18:21U ŽIVOTU JE KAO NA MASKENBALU:KADA SVI SKINU MASKE, VESELJE PRESTAJE

Jako se plašim mraka. Kada sam u zatvorenoj tamnoj prostoriji ili mračnom mestu, oblivame hladan znoj od straha da bi se iz crnila iznenada mogao pojaviti vampir i napasti me.Tada se setim filmova u kojima likovi koriste ogledala protiv vampira, jer se vampirov lik unjima ne vidi. To ogledalo kao da otkriva istinu o njima, da su prazni iznutra a strašni i nemilosrdni spolja.Tako i ljudi. Ne kažem da su ljudi nemilosrdni kao vampiri, već da imaju drugo „ja“ zbogsredine koja ih okružuje. Mali, veliki, debeli, žgoljavi, pa čak i oni idealni poput filmskih zvezda, svi oni imaju maske iliti svoje drugo „ja“. To drugo „ja“ ne mora uvek biti loše već može skrivati mane. Deo ljudi, možda i većina, koristi drugo „ja“ iz straha da neće biti prihvaćeni od sredine. Smešno je to što i ta sredina može takođe posedovati strahkoji vešto prikriva. Život je lep. Ne zbog filmova i izreka, već zbog mirisa i boja koje ga dekorišu. Čovek se plaši da će možda predstaviti kontrast svemu tome i zato teži da iztraži ono najboqe. Često u tome posustane, razočara se, povuče se u sebe i svoje orginalno „ja“ sakrije. Zato uzima identitet druge osobe koja mu možda biva idol. Ali i ti idoli glume i to više od svih ostalih, jer su svi ljudi isti. Skidajući svoju masku, možemo pretrpeti odbacivanje od strane ostalih, ali možda i ne! Možda samo treba da budemou određenoj meri iskreni i pošteni, jer su to najvrednije stvari koje se cene.kojica

10-06-2011, 18:21Malo je takvih ljudi. Zašto? Zato što postoji uzajamni strah od zlih ljudi koji mogu to da iskoriste. E, takvi ljudi imaju zle maske, razočarani životom sa ogromnim teretom i bolom na leđima, ukratko, razočarani samim sobom. Jako me nervira kada čujem da neko očekuje neku nagradu za dobro delo, jer ako je to dobro delo radjeno iz namere da se dobijeneka nagrada onda to nije dobro delo. Ovo se može svrstati i u sebičluk „dajem da daš“. Ovakvi ljudi spadaju, po mom mišljenju, u najgoru kategoriju. Draži su mi zli ljudi sa najodvratnijim i najnemilosrdnijim maskama, jer oni to ne kriju. Drugu kategoriju 

zauzimaju licemeri, fini na izgled, a loši iznutra, e njima treba jedno veliko ogledalo!Sa druge strane, za dobre i naivne ljude ostali kažu da su glupi, pa kako onda i da nenose neke maske?! Zato život podseća na maskenbal u kome su svi isti likovi. Ponekad kada stane muzika i svetla se pogase istina izađe na videlo, ali ne mora da znači da je ona toliko loša, kao ni toliko dobra. Uvek postoji neki balans. Dokle god bude ljudi, biće i maski jer koliko god da su slični, toliko se ljudi i razlikuju. A da bi se prilagodili jedni drugima, ljudi moraju malo da se promene. Možda te promene prerastaju u maske, a možda i ne. Važno je da pokušamo da se dovoljno upoznamo, tj. da pokušamo da se stavimo na mesto ogledala, a da li će biti lika... ma uvek će ga biti!

Sofija Ostrašaninkojica

10-06-2011, 18:33NE DIRAJ TUĐE RANE AKO IH NE ZNAŠ ZLEČTI

Praskozorje svečnog jutra..., čvek žvi danas za sutra. Jutro sviće, a noć odlazi, a sunce sepovija iznad i opet zalazi. Na poljima rosa, bistra i sveža, zora budna i spremna. Čovekova rana na srcu, kao osušena krv, ne može se oprati ni izbrisati, i tako iz dana u dan. Ona je kao tugom okovana za čovekovo srce. Ne uveravajmo sebe da se rana ne može zaceliti, jer kad izbije mlada, fina koža, zaboravlja se na staru. Nemojmo dasami u sebe rasplamsavamo vatru koja drugog neće dohvatiti, a kamoli opariti. Ne vredi pokušavati menjati tok reke navike, jer nas može lako poplaviti. Zato i ne valja dirati tuđe rane ako ih ne znaš izlečiti, ako ne znaš kako pomoći. Čovek je nemoćan da se bori protiv sila prirode. Svako biće ima svoju sudbinu, onako kako mu je zapisano da živi, a od njega zavisi da li će izabarti pravi put... jer nekad postoje dva puta, a na čoveku je da odluči kojim će krenuti. Isto tako mora da snosi posledice za svaku grešku u svom životu. Ponekad se pitamo zašto čovek gubi voljeno, zašto kasno shvata koliko vredi izgubljeno, zašto rane ne možemo zaceliti, nego nas peku, dugo godina, ostavivši trag u našim životima. Često se trudimo da pomognemo i razumemo druge, ali nije to lako. Ne možeš razumeti nekoga ako nisi doživeo slično, ako nisi dotakao dno života, ako misliš samo na sebe. Moraš da se spustiš na zemlju, da se staviš u drugi položaj, da sagledaš delo srušenog života te osobe. Malo je osoba koje to razumeju, koje mogu pomoći... Zato ne diraj tuđe rane ako ih nećeš izlečiti, ako ne znaš kako da pomogneš. Ne sažaljevaj osobu jer joj time nećeš pomoći, jer je ključna stvar razumevanje. Ipak, čak i ako nekog upotpunosti ne razumeš, a želiš da mu pomogneš, pruži mu podršku, budi tu u blizini kada mu zatrebaš, njoj ili njemu, bilo kojoj osobi, jer srce je jako da dosta toga izdrži ali ne i da se opet bori na istom polju, sa osveženim starim ranama. Ne može čovek da dobije dva puta istu bitku u ratu, kao ni da se suočava sa istim tragičnim događajima u životu. Ako uspeš da sagledaš razoreno delo ljudskih života, bićeš jedan od retkih razumnih osoba, moći ćeš da pomogneš. Nije potrebno biti pametan i bogat, bitno je biti relan i imati veliko srce, da pružiš ljubav i podršku, jer su to dva ključna elementa osećaja.

By: Mirchykojica

10-06-2011, 18:43LJUBAV JE OSNOVA ŽIVOTA I STVARALAC ENERGIJE

Ljubav? Ljubav je jedina stvar u životu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razlog. Ona se ne može opisati jednom rečenicom, stihom, pesmom, ona je uvek nešto više!Mlada sam, imam 18 godina, mladost raširenih ruku koja želi da zagrli svet, ljubav koja mečeka, koja mi daje energiju da istrajem i izdržim, ljubav za koju se treba boriti! Ponekad jeona veoma čudna. Uprkos tome iz mojih grudi otme se po koji uzdah, zbog prve neprospavane noći, uzdrhtalog srca, uhvaćenog pogleda... prve ljubavi. Nekada osetim gorčinu života, sav moj polet i sjaj gasi se i nestaje, ali ubrzo zatim ponesena krilima ljubavi, ustajem i idem dalje. Kažu da se dobro ne meri onim što se dobija, već onim što se daje... Svesna sam da me kroz život čeka mnogo toga. Oslanjajući se na ljubavkoja me vodi, na pozitivnu energiju koju ona u meni stvara, znam da ću uspeti, da ću ostvariti svoje sne i dostići svoju zvezdu vodilju. Po prirodi sam takva da se veoma brzo vezujem za ljude. Kada nekog zavolim to u meni ostaje za ceo život... Možemo reći da je sve u životu prolazno, ali ljubav prema bratu, roditeljima, najboljoj drugarici, to su ljubavi za ceo život, i ljubavi koje čine osnovu životu. Mi, mladi ljudi, ne treba da dozvolimo da unašim srcima nestane ljubav i zavlada mržnja. Ne treba kap gorčine u nama za sve one teške trenutke koji nas tek čekaju u životu da nas navedu da posrnemo i padamo, već 

naprotiv, da ustanemo i istrajemo zbog te ljubavi koje nas čeka i koja je u nama.Skupimo snage, oterajmo umor i tugu i pružimo ruke životu punom ljubavi koja je stvaralac naše energije, naše sreće.

Danka IV-4kojica

10-06-2011, 19:02KAKO TREBA ŽIVETI? ŽIVI ŠTO LEPŠE, ALI TAKO DA TE NE BUDE STID

Život je buktinja i beskrajno prostranstvo, koja sa sobom nosi mnogo toga, uzima i daje. Ne može se živeti van stvarnosti, sadašnjosti, kako mnogi zamišljaju, skrenu sa životnog puta, padnu u provaliju i nikada se, na žalost, ne oporave. Svet je okrutan, surov, korumpiran, nezdrav. Zašto ući u svet narkomanije, alkoholizma, kriminala? Zašto?Jednostavno, život je lep sam po sebi, mi ga možemo učiniti lepšim, a ne mračnijim, surovijim. Danas su ljudski umovi potpuno uništeni. Možda je za to kriva današnjica, društvo a možda i mi sami. Razmislimo.Život treba živeti punim plućima, udisati samo zdrav vazduh, a ne supstance koje nas čak mogu odvesti u smrt. Zašto je svet tako nezdrav? Zato smo krivi mi, i samo mi. Život se rađa čist, a mi ga krojimo prema nama. Živimo lepše, igramo za život! Pitam se; Zašto u našoj zemlji nema više sportista, humanih, srećnih, ispunjenih, zadovoljnih ljudi? Upravo zbog nas. Zašto se ne baviti nekim sportom, putovati po svetu, istraživati nove životne mogućnosti, živeti kao da je svaki dan poslednji? Čovekova duša biće ispunjenija, prozročnija, bistrija, toplija, a život će buktati, biće lepši. Na uglu svakeulice leži neki maloletnik u alkoholisanom stanju. Zbog čega sve to? Pa taj isti maloletnikće sutra biti roditelj, davače nekome primer, učiti ga zdravom životu, davaće savete! Kako kada je njegova mladost uništena, utopljena alkoholom! Naravno, stideće se svojih postupaka, ali tada će biti kasno. Sve više učenika konzumira cigarete, tone u svet dima samo da bi ispao „faca“ u društvu. Pa zbog čega sve to, zašto uništavati čist, neiskvaren život koji nam je dat? Naravno, ima mnogih surovih, istinitih i intrigantnihpriča koje ruše kulu karata života. Na žalost, sruši li se jedna životna karta, sa sobom će nositi i drugu u provaliju. Živimo pre svega zdravo, napunimo svoja pluća čistim planinskim vazduhom, a ne dimom cigareta.Živimo za nas, a ne za druge. Sklanjajmo se iz okrutnog društva zaobilazeći taman svet.Otisnimo se u svet okeana, mora, beskrajnog plavetnila, prepustimo se zdravom okruženju, prirode zvezdama. Malo nam treba da život učinimo lepšim. Svaka sitnica je dovoljna, jedna latica ruže, jedan sunčev zrak. Nije okrutan svet, već smo okrutni mi sami, sebi nepoznati. Otisnimo se u životne lepote, prepustimo se pesmi ptice, dečijoj igri i osmehu, talasima mora i okeana. Udahnimo vazduh punim plućima, živimo za sadašnjost i budućnost, za pesmu i igru, smeh, živimo za sebe, a ne za druge!

Iva Drašković III/2kojica

10-06-2011, 19:26MOJA ZADUŽBINA

Dugo nisam mogla da pronađem pravi smisao ove teme. Uporno sam se vodila činjenicom da je moja zadužbina ona koju mi je neko ostavio, a ljudi oko mene su govorili da je to ono što ću ja ostaviti nekome.Saznajem da je zadužbina dobrotvorna ustanova ili fond kojima se neka imovina namenjuje izvesnoj svrsi, obično humanitarnim, kulturnim i prosvetnim ciljevima, koja se može osnovati za života ili testamentom osnivača a onda pokušavam da se setim svih zadužbina meni znanim. Prva i ona koja mi je najbliža je Bogavčeva zadužbina u mom gradu - to je zgrada ostavljena omladini grada Kraljeva na korišćenje. Zatim tu su mnogobrojni manastiri (Žiča, Studenica, Ljubostinja, Gradac, Sopoćani, Đurđevi stupovi...). Ove a i mnoge druge zadužbine ostavljene su budućim naraštajima, a njih su ostavili ljudi koje su krasili osobine moći, bogatstva, koji su imali viziju, dobrotu, koji su bili velikodušni...Koliko su bili moćni ovi ljudi? Koliko je trebalo vremena izgraditi svaku od navedenih zadužbina? Da li i danas ima ljudi koji svoje vlasništvo ostavljaju kao zadužbinu? Čini mise da ih je sve manje. Ono što me navodi na razmišljanje jeste to da su ljudi ranije živeli mnogo siromašnije nego danas, a ipak među njima je bilo više zadužbinara nego što ih je danas. Šta danas prosečan čovek može da ostavi kao zadužbinu: svoj nalog na „facebook-u“ ili pak svoju internet adresu??? Današnje zadužbine su izmenile formu. 

Čini mi se da su savremene zadužbine manje vredne u odnosu na one koje su nam ostavljene. Razmišljam: Smem li sebi da postavim cilj Imaj i ti svoju zadužbinu. Da li bi i ti mogla da ostaviš nešto što će biti vredno pomena, nešto što će prevazići krug moje porodice? Ne mora korist od zadužbine da bude ogromna, dovoljno je da „moja zadužbina“ bude među ljudima i da ona živi i posle mene.Smatram da ako uspeš da se u nekom domenu izdvojiš iz proseka i kad uspeš da se izvisiš iznad mnogih oko tebe, da tada, i baš tada, moraš nešto da stvoriš, ne za sebe, nego za druge. Verujem da takvo delo čini da budemo ponosni na sami sebe. Dok svakodnevno težimo nekom cilju, kao da osvajamo poen po poen u utakmici krećemose ka osvajanju konačne pobede. Zadužbina je veliki cilj. Ima li moja generacija želju, snagu, volju da stvori nove zadužbine?

Ivana Dukić III-5kojica

15-06-2011, 17:58Господ је светлост живота мога

Господе, свеобухватна хармонијо, вечна доброто и правдо, послушај моју молитву. Царе небески, који сиљудима дао сва добра света, који си људе створио за спасење, а не за погибију, знам да чујеш моју молитву.Ти, којем није до тога да људе упропастиш, него да их пробудиш, опоменеш, научиш и спасеш, обистини мојумолитву.Обраћам Ти се, јер се знам да увек чиниш исправно, у корист људскога рода. Молим се Теби, који си први зраксунца после кише у животу мом. Без Тебе као заштитника на овом свету, била бих као сламка испуштена у речнивртлог. Не само ја, него цео људски род. Кад помислим да не могу даље, охрабри ме разговор са Тобом. И када се свечини изгубљено, Ти ми докажеш супротно. Стога се молим Теби, који си нам показао шта је љубав створивши нас, којиси послао сина свог на земљу зарад нашег спасења. Творцу свега уништивог и неуништивог. За мене си цвет који цветаусред зиме. Светињо, која си ми помогла да распознам добро од зла. Дај ми снаге да у невољи помогнем људима,који су према мени поступали лоше. Даваоче живота, обасјај својом светлошћу грешнике који зло чине. Помозиим да препознају прави пут, на којем си Ти вођа и мени да на њему останем. Дај здравља свим људима, мајкамаи очевима да трају својој деци, и деци, јер представљају радост родитељима. Срећу свима који ти служе и воле.Бура и невреме се стишају када помислим на тебе. Небо се разведри, хладноћа нестане. Сачувај моју душу и душедобрих људи од свега што их трује. Спаси свет од насиља, глади. Оче, Сине и Свети Душе, помози напаћенима. Тамасе надвија над земаљским небеским сводом. Много је људи кренуло странпутицом. Својом руком склони таму,као што је склањаш из живота мога. У мојој души завлада мир при мислима на Тебе. Чуваш ме и ја то осетим. Молимте, сачувај људски род.Да на земљи не буде боли, мржње и зависти. Да људи помажу једни другима, да се воле и пазе. Молим сеТеби, јер си помогао мени и помажеш ми и даље. Свет ће постојати док је доброте на њему. Свевишњи, услиши мојумолитву. Ти си светлост живота мога.

Јелена Мишура КТ IIkojica

15-06-2011, 18:01ДРВЕЋЕ ЈЕ ВЕЧИТИ ПОКУШАЈ ЗЕМЉЕ ДА РАЗГОВАРА СА НЕБОМ

Сами људи су као дрвеће. Са једне стране дубоко укорењени у земљу, немоћни да се помере, да учине корак који ће их издвојити од осталих, а са друге стране

су вечне тежње човека да стреми ка висини, тежи ка идеалима, тражи границу, покушава да додирне небо.Када се човек нађе пред тајанством природе, почиње да схвата да је и сам мали делић ње. То сазнање буди немир, слутње и страхове, али уједно и тежње свакогод нас. За нас све што сија и додирује светлост чини се божанским. Један зрак светлости мера је и цена свих ствари. Све што је у тами и што макар једном незасија и не гледа у висине, обележено је проклетством. То само значи да остајемо празни изнутра, без снова, без идеала, без наде за боље сутра. У нашој природије да се стално мучимо, али и да верујемо у снове, да одржавамо контакт са нама до сада непознатим делом света. Да покушавамо да завиримо у небескапространства и додирнемо ту нашу звезду. Проблем је што често завршавамо у средини, ни на земљи, ни на небу. Превише поносни да се вратимо доле, а превишенемоћни да дођемо до врха. Али и онда завршавамо са високо подигнутом главом, испруженим рукама и оном изреком: “Можда ипак једног дана“.Ми, као и дрвеће, стално смо на истом. Ноге нас вежу за тло, а мисли и жеље за небо. Жеља да изађемо из мрака и самоће оличенa је у сталном покушају да идемоу висине. То је, у ствари, симбол избављања, настављања трајања, бесконачности ...Можда сматрамо да ћемо тиме успети да пређемо границу смрти, да ћемо успети да победимо живот... Јер, то очекујемо. А ни сами не знамо шта се то налази горе.Нечега сигурно има, јер то нас нешто, у ствари, привлачи. Да ли је то место где се остварују сви снови, место надања, или место где нас чека ново разочарање? Незнамо, али је битно да верујемо. Док имамо веру, сваки сан је могућ. Због тога тај вечити покушај разговора са небом. Због тога тај вечити покушај остваривања снова!

Јелена Мишура КТ IIkojica

15-06-2011, 19:20Љубавно писмо

„Ништа се не чини за љубав, ако се за њу не учини све.“Да, решила сам да учиним све. Требало ми је много времена, али и храбрости да се одлучим на овакав корак. Борим се са буром осећања сваки пут када угледамтвоје очи, када чујем тај, помало груб, али свакако мени драг глас. Јутром, док моје снено око буди зрачак сунца, док ми свежина сеоског ваздуха испуњава собу, обузета сам мислима о теби.Сећам се сваког оштрог, неодољивог погледа који си ми упутио док сам те посматрала не желећи да будеш тога свестан. Сва затреперим када осетим твој мирис, који ме опија. Сигурност и одмереност твога корака дуго ме остављају непомичном сваки пут када прођеш поред мене. Иако се свим својим бићем трудим да не поклекнем сваки пут када ми се осмехнеш, не успевам да одолим тимгестовима.Али не каже се узалуд да је љубав бол и да све друго није љубав. И сама помисао на то да не осећаш ништа према мени баца ме у очај. Мом бићу ти диктирашгодишња доба. Када смо заједно, када се смејемо и радујемо, у мени је пролеће, док ме твоје игнорисање и равнодушност толико погађа, рањава, да у мени завладазима, хладноћа ми обузима тело и душу. „А ноћ је увек била зло време мога живота“, каже Иво Андрић. Све непроспаване и немирне ноћи...Знај да си једини господар мојих снова, мојих мисли, а ја роб који се покорава свакој твојој заповести. Роб љубави...Пишем ти јер не желим да гушим осећања. Не желим да се изгубим тражећи те. Надам се да, кад осетиш да си вољен, нећеш постати суров. Немој ме сломити инаправити окрутно чудовиште од мене! Не постоји реч, ствар, која би барем делимично описала јачину љубави коју осећам према теби. Да, рекох љубав!Храброст ће реализовати моју мисао, желим из свег гласа да ти кажем: „ВОЛИМ ТЕ“... Упркос свему, В О Л И М Т Е !

Јелена Мишура КТ II оkojica

15-06-2011, 19:38Толеранција је када...

Сви људи су различити, било по својим уверењима, религији, бојикоже, косе, очију, боји заставе испод које стоје или чак боји јакне и

мајице коју носе.Од памтивека су људи ратовали због различитих ствари. Некада је тобило због територије, некада због уверења, али ја мислим да је то биосамо недостатак толеранције, неуважавање неког ко је другачијиод тебе. Према свима трабе да будемо отвореног ума и срца, толерантни. То значи да морамо поштовати туђе одлуке, другачија мишљења и веру, исто као што би тај други требало да испоштује нас. Без толеранцијенастају само проблеми, насиље и хаос. Кад боље размислим, толеранција јекада комуницирамо. То је само добра комуникација међу људима, ништа више,није то тако страшно и тешко.

Филип Милер IV1kojica

02-07-2011, 11:13Плес ситних демона

Ово дело представља сам почетак Видојковићевог стваралаштва. Иако мањепознато од каснијих бестселера „Канџе“ и „Све црвенкапе су исте“, овај роман је одредиоправац његовог даљег стваралаштва. Радња романа се одвија по разним деловима Београда. Година дешавања је1991/92. што би јасно требало да одреди тематику, рат је само периферно праћен инема утицај на радњу.Главни лик Бобан Шестић, петнаестогодишњи панкер, са свим могућимпроблемима, које један тинејџер може да има. Но, вратимо се на почетак. Бобан јеодличан ученик правнобиротехничке школе, алкохол никада није пробао, а девојку јошнико у друштву није имао. Са почетком друге године све се променило, почео је дасе дружи са озлоглашеним људима и трудио се да изгледа што одвратније. Носио јепоцепане мајице, фризуру је правио пивом, пљувао девојке,... На сву његову несрећу,заљубљује су у Ану, пропушта прилику за романсу и постаје њен најбољи друг,са чим никада није могао да се помири.Почетком другог полугодишта редовно се опија и гута по кутију апаурина (таблетеза смиривање) на дан. Био је први човек у Београду који је носио чироки фризуру, којаје уз његово оболело лице чинила, да изгледа још одвратније. Сви су га избегавали, семњегове екипе. Ану никада није преболео, а крајем године, неочекивано, нашао сеу вези са најбољом девојком у школи...Ако будете читали ово дело, сигуран сам да ћете се препознати у бројним ситуацијама.Само будите опрезни, јер књига има хипнотички ефекат, може вам се десити, дасе изненадите колико почињете да личите на Бобана.Срећно ...

Марко Видојковићkojica

02-07-2011, 11:14Те очи...

Седим у соби пуној тишине. Свуда око мене је мрак, само један део светлости којиуморно трепери од нагореле свеће даје осећај живота. Уморни капци жуде да се споје, али,остало је много тога нерешено. Овај уморни пролећни дан, дуг као година,још се није завршио. На многа питања још требе да се одговори, само је потребно маловише воље. Хм...воља, да ли је уопште има и да ли је постојала свих ових година? Многотога се десило...Све је помало чудно, цео овај живот...Питам се од чега се он састоји, која је његова сврха?Чује се затупео ударц гране о прозор. Гледам у свећу. Остало јој је још мало живота.Пламен се лагано љуља и као дух уноси мир у мрачну собу испуњену мислима... Плимаосећања навире...Опет тај тупи бол у души који ме немилосрдно раздире. У овој чуднојтишини може се чути њено јецање за једним очима које су нестале једне суморне вечери.Питам се да ли те очи понекад помисле на мене и сете се прошлих дана? Чудно је каконеки људи оду без поздрава...Бол у грудима се чује до васионе. Свећа и даље гори.Прилазим јој и једном дахом се опраштам од ње.Покривам се паучином јутра и полако тонем у дубоки сан...говорећи себи да морамостати јака, јер ко зна шта носи нови дан...

Марко Видојковићkojica

02-07-2011, 11:17

Свашта умем, стварно умем, само себе не разумем

Сви смо ми доспели у овоземаљску башту, која се зове живот. Стазе којима ходамо суразличите, преплићу се и разилазе, ми течемо као време, радујемо се, смејемо, патимо,болујемо и најважније... Волимо.Тако сам ја заволела...брзо, непромишљено, тотално блесаво... Заволела сам тако лако,а тако сам тешко знала то да покажем... Можда је то моја највећа мана, а можда инајвећа врлина...можда, управо због тога ћу успети да сачувам срце у једном комаду,што ретко коме полази за руком у овом свету пуном лажи, превара и неискрених љубави.Човек без љубави је само ствар. Данас је све лепршаво и лепо, и ми ушушкани у својојљубави сијамо од задовољства, а сутра... шок... Угледамо ону страну стварности, онустрану живота коју јуче нисмо познавали. Сви лепи тренутци испаре, а у нама остаје самоосећај горчине, усамљености и необјашњиве туге. Да ли је онда наше срце вредно да гажртвујемо, због неких лепих смеђих очију? Очију, које су ту уз нас, бодре нас, прате крозживот, и онда одједном нестану као да никада нису ни постојале, а наше срце остане само инапуштено. Очигледно да јесте. Данас се срца поклањају тако непромишљено и брзо, да је готово немогуће сачувати их. Да ли су људи полудели или не схватају даје срце највредније што поседују? Можда су људи ипак у праву... Можда срце ипак требаставити на коцку и чекати да наиђе срце, које ће куцати у истом ритму. Можда је ипак танеизвесност оно што у ствари чини љубав. А када би све било очигледно и лако, љубав неби била то што је сада.Путеви љубави су веома чудни и саткани су од безброј тренутака. Сваки је посебан инепоновљив. Никада се један проживљени тренутак неће поновити и зато треба волетии бити вољен у сваком тренутку, током овог кратког и несавршеног живота. Прво бихтребало да научим себе...

Лејла Имамовић, 1/1kojica

02-07-2011, 11:19Све било је музика

Љубав ће се моја остварити, када се будеш препознао у мом стиху, у мом тону... кадасхватиш да си ме сломио, окидањем жица гитаре...попео ме високо на завидне висине.И ту застанем, удахнем дубоко, па пожелим да се нађем у твојим рукама. Сањам да...прелазиш прстима по мом врату, нежно додирујеш моје тело, певушиш песму, самоза моје уши... Ја сам твој спас, твој најбољи пријатељ. А онда се пробудим и схватимда не могу себе заблудом лечити, али могу желети. А ја, ја бих желела да сам твојагитара. Слушам у позадини твоју песму. Одакле та музика долази? То само ја чујем,то је само наше, ту музику производи оркестар наше љубави. То је снага коју мишаљеш, да не бих умрла у тишини... А када избледим оставићу ти анђеле, мојглас, моју песму...да певамо заједно, да се чујемо преко свих мора и планина, прекосвих брда и долина.... Тада ћеш схватити да си ме волео, загрљен мојом песмомполетећеш високо до мене, на други крај васионе.

Маја Лукић, 2/2kojica

02-07-2011, 11:47Размишљања... и хтења

Ова тема није могла доћи у бољем тренутку. У последње време много размишљам о животу, шта је значај, због чега живимо?Као што почетак теме гласи: живот јесте несхватљиво чудо. Како и када ћемо да продремо до највећих тајни живота, нико не зна. Да ли је то уопште могуће? Која је сврха живљења када би све знали? По мом мишљењу ми смо створени и живимоса неким задатком, па добро, не задатком, него сном и тежимо да испунимо тај сан. Ттај сан називам Личном легендом ( П. Куељо „Алхемичар“). Верујем да многиљуди губе своју Личну легенду веома брзо. Сви ми сматрамо да је живот хладан и бездушан, али верујем да нам Бог намерно поставља препреке и замке крозживот из два разлога: први је Лична легенда, а други разлог је да би ценили доброживота. Да није добра, не би знали шта је зло. Да није зла, не би знали шта је добро. Постоји и постојаће увек равнотежа. Запитао би се неко: зашто морам битидобар и поштен током целог шивота када ћу на крају да умрем? Због чега? Тбог кога? а се исто тако питам! Али када сам видео део живота као што су љубав,родитељство, другарство, Лична легенда...?Мислим да људи некад превише озбиљно схвате живот, а некад превише олако. 

Када би сви мало сели, запитали се о животу, можда би тад било другачије...Добро ће увек владати, а зла ће увек бити. Ми смо само тачкица на радару, мрав у мравињаку, зрно песка у пустињи...али, да није тачкице, не би било радара, даније мрава не би постојао мравиљак, да није зрна песка, не би постојала пустиња.Сви смо заначајни овом свету, и када би схватили, ценили бисмо живот више. Људи су сви исти, али на другачији начин размишљају, другачије гледају на свет и наравно другачије изграђују своју индивидуалност.

Младен Кесић, 405kojica

02-07-2011, 11:49Размишљања... и хтења

Живот је несхватљиво чудо, прожет борбом добра и зла, како је рекао Миодраг ПавловићЖивот је највећа мистерија космоса, прва авантура за свакога од нас, за неког казна, за неког највећи могућ благослов.Живети, значи радовати се, патити, желети, волети, мрзети и праштати. Живот је веома тежак,али и препун избора! Иако су нас учили у школи, аи наши родитељи, да треба бити поштен и частан,многи то нису, него гледају да на било који, и веома нечастан начин дођу до жељеног циља. Сад самодрастао и полако схватам свет.током свог детињства доживео сам много неправди, али не губим наду убоље сутра. На вестима и преко штампе сазнајем о свакаквим трагедијама, о издаји, превари, људскојпакости, али и о невероватној људској милости, великом хуманизму, разном несебичним делима иљубави и често се запитам шта значи живети? Живот је невероватно бојно поље измеђусила добра и зла, свакоме од нас се дешавају разне лоше и добре ствари. Признајем, асложићете се и ви,да зло тренутно влада светом, али тек понека честица добра, то неко добро дело, буди у нама заборављенуистину, да је живот леп плод љубави, да је то пут који свако од нас прође, авантура коју ће памтитинаши потомци.Да бисмо били успешни у животу, морамо бити упорни, али не смемо окаљати свој образ, ауспели смо ако живимо кроз наша дела. Треба имати у виду да је свако од нас борац, ратник својих идеалаи да је наша дужност да свет нашој деци оставимо бољи, да их изведемо на прави пут, јер је животвечита борба између добра и зла.

Мирослав Стрицки, 401kojica

02-07-2011, 11:55Анђели и демони

Ово дело представља светски бестселер америчког писца Дена Брауна који је због својих жустрих критика упућених католичкој цркви оштро осуђиван од исте. Покушавајући да кроз ово дело докаже да је настајање универзума могуће и без бога, Браун је имао помоћ великих светских институција као што је CERN, највећи светски истраживачки центар.Радња дела се одвија у 4 града кроз које Роберт Ленгдон познати симболог и главни лик овог дела, пролази током само једног дана. Њега једне ноћи будизвук телефона и он сазнаје да се догодило убиство за које је наводно одговорно древно братство научника прогнано од цркве почетком ХVII века под називом ‘’ Илуминати, за које је Роберт веровао да више не постоје. Након што прекида везу стиже му факс на којем се види беживотно тело непознатог човека чијегруди су биле жигосане перфектно симетричним натписо ‘’Илуминати’’. Тада већ потрешен он одлеће у Женеву савременом летелицом CERN-a коју му је послао сам директор Максимилиан Колер чији је глас чуо преко телефона. Упознавши се са њим Колер га је повео до стана Леонарда Ветре, брилијантног научника чије је тело видео факсу. Максимилиан му је објаснио да су он и његова ћерка Виторина 

радили на стварању антиматерије која има огромну енергетску вредност (један грам антиматерије има снагу много већу од атомске бомбе). Када је Виторина стиглаоткривају даје највећа честица анти материје украдена и да имају времена до поноћи да је пронађу. Колер добија информацију да се анти материја налази уВатикану.kojica

02-07-2011, 11:55Тада Ленгдон и Виторина одлазе у Ватикан а Колер због здравствених проблема остаје у Женеви. У Ватикану сазнају да су нестала 4 кардинала а дасе на тај дан бира нови папа. Непознати саговорник им јавља да ће бити убијени на сваки сат времена у неким од цркава Рима. Коморник Вертруска им дозвољава да претраже архиву и налазе књигу у којој је скривена мапа илуминатског пута просветитеља. Успевају да пронађу те цркве, али им убица за мало измиче, заробљава Виторину и одводи је у древно састајалиште Илумината. Тамо их проналази Ленгдон и заједно убијају Хашишанина, који је убијао кардинале и жигосао их дневним симболима. Кроз тајни тунел ‘’Il pasato’’ долазе до Ватикана где сазнају да је Колер жигосао коморника. Колер на самрти даје касету Ленгдону, на којој се види да је Коморник сам себе жигосао и наредио убиство кардинала, а сам је убио Леонарда Ветру. Носећи коморника у болницу, препуним тргом св. Петра он устаје и одлази до гробнице св. Петра где налази антиматерију, улази у хеликоптер са Ленгдоном. Далеко изнад Ватикана коморник искаче падобраном, и оставља Ленгдона са антиматеријом и без падобрана. Роберт искаче и уз помоћ платна успева да ублажи пад у Тибар. Након што се освестио одлази у Ватикан и обелодањује снимак пред кардиналима. Сазнајући то коморник се жив спаљује пред свима. Изабрира се нови папа, а Ленгдон и Виторина почињу заједнички живот.kojica

02-07-2011, 11:55Читајући ово дело покушавао сам да предвидим шта ће се даље одвијати, али писац ме је стално терао да одбацујем могућа решења једна за другим. Једноставно је немогуће предвидити шта ће се десити кад окренем страницу. Трансформација коју писац показује навело ме је да се запитам да ли је стварно све сам писао, и одакле му толико надахнуће. Једног тренутка сам сигуран да је писац атеиста, а већ у следећем ми се чини да читам папину аутобиографију. Можда му је било то разумевање ‘’противника помогло да добије теорије старевековима. Равнодушност је нешто што нико неће осетити читајући ово дело, па чак и највећи варници ће се запитати шта је истина. Емоције које навиру су ме држале чврсто држале ‘’ закованог ‘’ за књигу, и кад сам помислио да престанем да читам пробудила се знатижеља и књига се опет налазила у мојим рукама. Нисам веровао да књига може да подигне адреналин, да ме у толикој мери обузме и удаљи од стварног света око мене. Као да време стоји.Ако вас занима вечити раздор добра и зла, религиозности и атеизма, пакла или раја. Прочитајте ‘’Анђеле и демоне’’ јер свакако нећете протраћити време.

Немања Воркапић 3/6kojica

02-07-2011, 12:04Мотиви пролазности живота у поезији песника

Мотиви типа усамљености, очаја, виђења нова, мотиви смрти и пролазности живота, главна суподршка песницима при писању поезије. На основу тих мотива, наши песници, Алекса Шантић, ЈованДучић, Милан Ракић покушали су што више да нам приближе различите теме из песама „Претпразничковече” , „Јабланови”, „Искрена песма” и „Долап”. Усамљеност и очај песника у песми„Претпразничко вече” у мени буди велику жељу за даљим разоткривањем његових осећања. Туусамљеност песник описује на јако леп начин, иако нико не би пожелео да се осећа као тај момак. Светлаиз кандила, звук старог сата, пуцкетање пећи, само су неки од детаља који на кратко одвлаче мисли алиипак, то му не представља велики проблем да се опет увуче у себе и размишља о прошлости. Како песниккаже , њему време неосетно тече и тако представља још један вид затворености. Присећа се

среће изпрошлости и дружења са осталом децом, мисли на оца и мајку. Присећа се звука алке на вратима који свеу кући подиже на ноге и, како он каже, у њима буди невероватну радост. И све те мисли, драга лица и милидогађаји, крију се далеко у прошлости и песниково срце чине празним. У тој заблуди често се запита дали сања или је, ипак, све то јава.Ја знам да је то виђење снова јер замишљене птице које му педстављају породицу, кроз песму муговоре да оне здружују душе свих људи, па чак и оне мртве са живима. Звук сата враћа га у стварност, он“склапа очи и од среће плаче“.Исти вид усамљености осећа се и у песми „Јабланови”, али овог пута усамљена и очајна особачуди се јаблановима који му изгледају суморно и како он каже,”чудно шуме“. Није ни чудо што се тако осећакад говори да се боји сам своје сенке. „Искрена песма” представља негацијуљубави човека према жени. Човек прижељкује да остане сам јер мисли да ће у тој самоћи пронаћисвој мир. Понижава жену речима „бедна жено” , ,,ја у теби волим себе сама”. Помињући „заспале њиве”покушава да јој објасни нестанак његових осећања и пролазност живота.„Долап” је типичан приказ тешког живота једног човека који је био пун снаге и воље. Тешила гаје нада да ће бити боље ал’ ропство које га је задесило довело је до тога да га други жале. Он је био свестансвојих последица али други то нису могли да прихвате јер мука која је њега снашла више је болела њихнего њега. И баш због тога што он то не заслужује прижељкују и теше га речима да ће му за награду„небо дати мрачну, добру раку и вечити мир.”У суштини, мотив пролазности живота био је главни ослонац за стварање овако искрених, помалоболних песама које су наши песници на различите начине приказали.

Мирослав Миличевић 301kojica

02-07-2011, 14:42НЕПРЕБОЛНА ЉУБАВ ЛАЗЕ КОСТИЋА

Лаза Костић је романтичар али по оном што је српској поезији донео, он је и зачетник српскогмодерног песништва. Рођен у Ковиљу 1842. године. ‘’Santa Maria della salute’’ написана је 1909. године. Дабисте ову песму доживели требало би да се подсетимо интимне драме кроз коју је Лаза Костић пролазио.Лаза Костић је ову песму чувао у себи док није добила потпуни сјај. Основни мотиви су лепотаи љубав. На почетку песник тражи опроштај од мајке, тражи опрост од Госпе. Усхићен лепотом цркве онжали за све речи које је изговорио против цркве. После овог долази до заокрета и писац почиње да исповедасвоју душу. Ленка је за њега као ‘‘златно воће’’, његова унутрашња милина. Изговара хвалоспеве зањену лепоту, диви се њеној личности. Она је његово просветљење, његова вила. Ту се стварају проблеми,јер су се његова старост и њена младост нашли у време кад једно искључује друго. Код песника сествара сукоб између разума и срца. Разум побеђује љубав и страст. Када је песник опевао своју љубавнукатаклизму, враћа се асоцијацијама на цркву и нешто свето. Он у том храму види свој храм успомена. Прекохрама се успоставља веза са Ленком. Његов сан се све више приближава јави. Постоје само она, само сан иона у њему. Осећа да су све ближи и ближи. Његова љубав је космичка, небеска и пространа. Он се радујерају и узвишеној љубав са Ленком.

Лаза Костић је песник слободног духа, широких схватања и мисаоности. Кроз своје песмепрожима страст, љубав, надахнуће. Уводи нас у фантазију у осећања зрелих људи. Због тога је и данасактуелан и зато његове песме буде она најфинија осећања, зрелост, љубав која краси двоје заљубљенихи њихову везу.

Борис Пуђа, 2/4kojica

02-07-2011, 14:46„ЖУТИ ЛИСТ“ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА(КАД МЛИДИЈАХ УМРЕТИ)

Бранко Радичевић потиче из чиновничке породице, коју је пратилатада, неизлечива болест, туберкулоза, и покосила Бранкову мајку, брата исестру. Бранко умире у двадесет и деветој години живота. Сахрањен је у Бечу,а кости су му пренесене на Фрушку Гору и сахрањене на Стражилову изнадСремских Карловаца, 1883. године. Ту је подигнут и скроман споменик саурезаним епитафом: „Млого хтео, млого започео, час умрли њега је понео“.Песма „Кад млидијах умрети“ настала је у исто време када и поема „Туга и опомена“ (1845), али није објављена у првој књизи песама (1847). Темапесме је мисао о смрти и мотив растанка са животом.Ова заокупљеност растанком живота није песничка проза, мотив је проистекао из породичне трагедије. Песма настаје након смрти мајке, сестре и брата Стевана 1845. године. Све то је условило, да песника обузме предосећање смрти. У првој целини се налазе две песничке слике које се налазе у напоредномодносу. Једно означава природу, оно што је изнад лирског субјекта. То је слика природе и умирања, лисје жути, губи животне сокове, постаје безживотно и пада– мртво је. Друга целина слика стање у коме се налази лирски субјекат. Сада је успостављен паралелизам стања природе и стања песника. У природи је умирањеи нестајање живота, а лирски субјекат је сломљен болешћу. Ритам ових стихова одражава слабост тела, спори дах болесног човека, лагано нестајање снаге.Све то појачава предосећање смрти и води закључку: „Дође доба да идем у гроба“. Тај закључак подстиче песника да се врати у прошлост свога живота и поново сагледа све оно што је било лепо и вољено. Песник се опрашта од зоре, света, данка. Светлост и живот су права тема певања Бранка Радичевића. Он не пева о ноћи, тами мраку као темама. Он је окренут светлости и животу, јер живот изузетно воли. У његовој поезији има тужних тонова који су проистекли из животнетрагедије, али нема песимизма. У трећој поетској целини он се опрашта од стваралаштва. Опрашта се од својих песама, које доживљава као своју децу.Хтео је да „дугу са неба свуче“, да их „дугом шареном обуче“, да их „накити“ најсјајнијим звездама, да их „обасја“ сунчевим лучама. Али, “Све нестаде што вам дати справља у траљама отац вас оставља!.“

Милосав Батало, 2/2kojica

02-07-2011, 14:49МОТИВ СМРТИ И СТРАХ ОД СМРТИ У‘‘ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ МРТВИХ’’

Немојте веровати у њега, јер он не постоји! Његова чуда нису чуда, то су само илузије! Саопштава Симон чудотворац у овом делу. Објашњавају да ОН као такав не постоји, да су многе душе страдале од стране оних који, слепо верују. Пећина, вода која капље по стенама, стварајући туп заглушујући звук, тама и хладноћа, самоћа и крај. Страх који ови елементи стварају језивији је од било чега што људски ум може да замисли. Смртничка укоченост, тренуци када сте још увек свесни себе, а опет већ мртви и непостојећи као особа, отац, мајка сестра, брат... као неко ко је годинама живео и сваког јутра устајао сасвим свестан себе. Загробни живот, каквим га приказује црква, наишло је на осуду у делу‘‘Енциклопедија мртвих’’. Објашњено је да за нама остају наша дела, деца, али опет то нисмо ми. На фотографијама, забележени смо у делићу тренутка, а већ следећег нисмо ту. Сећају нас се као нешто што је било, волело и живело, али не као, некога што јесте, тренутно или треба да буде. Симон Чудотворац, верујући у то да 

је ‘‘он’’, Бог, само измишљотина, умире у делу да би доказао то што говори. У њемуне може да се наслути страх од смрти, али наравно, он мора постојати. Мотив смрти се провлачи кроз све приче у делу, поткрепљујући га бедом, тугом,опраштањем, болом и кајањем, јер се није све учинило. Тек када одемо, неко ће се сетити и рећи: ‘Ех, само да сам.... док је живео’’ или живела. Најлепше речи, онеиз срца долазе : -Када највише боли и -Када је касно!Кроз дело се провлачи доза самосвести оних који више нису међу нама, нејасно, а ипак чврсто и лагано круже око нас. Бар , једном је свако од нас, на вратуосетило онај топли удар ветра. Наравно! Говоримо о оном са чиме природа нема везе. Налет топлине и језе, када сте сигурни да сте сами у просторији, алисе ипак осврнете око себе, јер просто знате, да је ту још неко. Као ‘‘неуморни спавачи’’ , бићемо укочени и мирни, када за то дође време. Осврнућемо се око себе, бити сигурни да долазе по нас и гледаћемо светлост, а онда следећег трена, око нас само тама и тишина испретлетане у утроби земље, далеко од погледа онихкоји тек долазе за нама...Веровати, значи живети. Док верујемо- живимо, а када престанемо да верујемо, остаје нам надање. Кажу да нада умире последња...

Саша Тркуља, 4/4kojica

02-07-2011, 14:52ЈЕДНО ПРИЈАТЕЉСТВО ИЗ ПРОЧИТАНЕ КЊИГЕ

Као љубав и мржња и широки комплекс других најјачих емоција, још једно чудо човечанства, које су давно назвали пријатељство, је саставни део неке свакодневнице (као и сваког дела). И оно је једно од творевина које нас разликује од других и даје важну црту карактеру.Оно се појављује изненада и траје заувек. Некад као да се шуња, па га морамо сазнати на тежи начин. Једино што може да му стане на пут је мржња, али љубав и њу надјача. У доба мачева и оклопа, ратова, немира и части, два народа су крваво растављена љутом оштрицом мржње. Стене и радници највештијих ковача гледају испод обрва на шуму и ливаду најлепших и најграциознијих бића. Алипотребно је још веће зло, да посвађано помири. Заједно се патуљак неустрашивих и вилењак племенитог рада спојише и никада се више не раздвојише. Кроз многебитке чували су један другоме живот, један поред другог. Постали су једно биће, један ум. Непобедива машина која крчи себи пут до ултимативног циља, општег мира и слободе. То се може достићи само правом пријатељском љубављу.Раздвојени мржњом, издајом и предрасудама, мрзели су се и грозили. Али шума не може без стене, као што ни стена не може без шуме. По том принципуизродило се једно од највећих пријатељстава у свету књижевности као пример појеве која се заснива на љубави, поверењу и поштењу – пријатељство.

Никола Аџибаба, 4/2kojica

02-07-2011, 14:54ПРИЈАТЕЉСТВО ЈЕ...

Најдивнија ствар на свету, описана и опевана у стиховима и хиљадама књига је свакако љубав. Да лисе може волети, а да се пре тога није доживело право пријатељство? Да бисмо осетили чар љубави, моралисмо проћи кроз искрено осећање, које се нуди свакој особи. Свако од нас је у свом раном детињству имаопријатеља и стекао тај дар поштовања и љубави. Пријатељство се рађа невино, са сваком датомиграчком, са сваком подељеном ужином и скриваном тајном. Оно се мора неговати као нежна влат травена олујном ветру живота. Ако се запусти и остави по страни, човек постаје сиромашнији за једно дивноискуство које нуди пријатељство. Живот пружа разна искушења, а човек носи многе слабости.‘‘У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци’’, речи су великог нашег песника.Да ли је и сам осетио горчину издаје и сласт дивног пријатељства, када је такву мисао изрекао? Остаје

питање као и мисао, да је пријатељство тајна о самом човеку. Тајна прожета свим људским осећањима,ломљена издајама, огорчењем, љубављу, осећањем за правду, страхом и болом, али и поверењем, снагом,искреношћу и даривањем.Пријатељство је одувек и заувек. Само такво право пријатељство може постојати и опстати. Срећанје човек, који има правог и искреног пријатеља. Као искра у мраку, која вечно сија, јавља се пријатељство.Оно полако прераста у вечни пламен који се тешко гаси и који се годинама разбуктава у нашим срцима.

Никола Јовановић 1/5kojica

02-07-2011, 14:58ПОГЛЕДАЈ СВЕТЛОСТУ ТВОЈОЈ ДУШИ

Тек кроз патњу постаћеш човек, заволећеш неког, патићеш знај, схватићеш моје сузе тек кад дође крај.Схватићеш да нико не воли док не почне да губи. Схватићеш како је тешко када срце љуби.Да си суза у оку мом, не бих никада заплакала од страха, да те не изгубим. Да сам ја суза у твом оку,полако бих склизнула низ твоје лице, да умрем на твојим уснама.Љубав почиње са осмехом, наставља се пољупцима, а завршава сузама!!!Пролазим кроз тамне улице које пре су биле светле. Улице тамне као и моје срце... кад ниси ти крај мене.Живот је кратак за само једну љубав, али обично једна љубав чини живот.Кад ме сретнеш са њим, не гледај га као супарника, већ га гледај као биће које није имало среће, јер је узеодевојку која га никада волети неће.Ако ме желиш ти ћеш се борити за живот, ја не знам да ти ласкам, да ти песме пишем, ја те желим и збогтебе дишем. Осећај исти, због дечка патимо, преоклете нека су све због којих не можемо да их вратимо. И докле год поред таквих гадова остајемо, све боље рибе постајемо. Доћи ћу вечерас на крилима сна, без и једне речи, али знаћеш да сам то ја, пољубићу те нежно и нестати у ноћи. Мислићеш на мене кад отвориш очи. Лаку ноћ. Отвори границе душе и воли без страха. Погледај светлост у твојој души. Покажи и Богу да знаш да волиш, ако не верујеш у Бога покажи мени.

Драгана Топић, 4/6kojica

02-07-2011, 15:02НЕ ДОЗВОЛИ ДА ТЕСЛОМЕ ОСЕЋАЊА...

У невиној и наивној младости очекивања су велика! Очекивања обично падну у воду, тону дубоко, досамог дна и претворе се у разочарење. Сусретнеш се са болом, сузама, патњом... осетиш љубав и опет серазочараш. Убија те самоћа, сломе те лутања дугим, широким, пустим улицама. Као да живиш у пустињи,без иједне капи воде. Као птица сломљених крила која је изгубила небеска плава пространства и пропустилапоследњи лет. Тако и ти изгубиш своја веровања, а жеље, надања и маштања постану нешто јуче штоданас не постоји. Некад је лепо живети у сновима, ићи до бескраја лепих ствари... али ето, то су само снови, аако бар на тренутак постану стварност, брзо нестану, ишчезну. Јер, већ је познато да „све што је лепо краткотраје.“ Најбоље је да живимо у стварности, иако ћемо често падати, иако ћемо се хиљаду пута спотаћи

на препреке и ствари које нам се нађу на путу. Упорност их може победити. Некад ћемо тонути каомала барка са искиданим једрима, која се затекла на сред плавог, огромног пространства, бистрог океана.У близини нема острва, нити другог брода... нема никакве помоћи, тад ти недостаје самопоуздање. Затоверуј у себе и и изронићеш.Немој се поредити са звездом падалицом која неће више сијати, немој се разочарати у живот.Не дозволи да свенеш као црвена ружа, која је тек процветала и чека да буде убрана, не дозволи да тесломе осећања.

Маријана Козомора, 1/2kojica

02-07-2011, 15:06ОДРАСТАЈУЋИ, СВЕ ЧЕШЋЕ РАЗМИШЉАМ ОЉУБАВИ

Па... то баш и није истина, јер откад знам за себе излаз из свега видим у љубави. У почетку,када сам била мала, био је довољан мамин осмех или загрљај, па да опет све буде у реду. Временом,симпатисала сам једног дечака, па сам једва чекала да га видим како игра фудбал. Мада, да сте мене питали, да ли га само симпатишем, одговарала бих грубо, да га ја стварно волим и да никада нећу волети ни једног другог дечака осим њега, и нисам схватила како ме нико не разуме и зашто мисле како ћу ја волети још много момака.Након много, у ствари мало година, свесна сам да временом сазревам и да гледам на све другимочима, па тако и на љубав. Сада ми није довољно само да гледам неког дечка како игра фудбал, већ желим, да и он мене примети....Још увек су осећања дечија. Када видимо вољену особу, срце нам као лудо закуца, очи засветле, а дах успори. Живимо за тај тренутак углавном краткотрајне среће, јер временому једној особи ишчезну осећања, а друга остаје да пати.Наравно, патимо стварно и озбиљно, дубоко смо повређени, док се не појави нека друга особа којаће узбуркати крв. Са 17 година сматрам, да особе од 12 година не могу да се заљубе и да је то само неко допадање и да копирају, нас старије... А опет, вероватно и ми копирамо зреле људе, који су прошли и преболели многе љубави, а можда су и они и даље у трагању за оном правом, вечном љубављу. Да ли она постоји или је то само још једна илузија за људе, која нам помажеда преживимо данашњи сурови свет? У неким тренуцима се кајем што гледамромантичне филмове и што више гледам „Титаник“, све више плачем, убећена да права, несебична иобострана љубав постоји и да ћу је и ја као и свака особа на овом свету, доживети. Мора бити тако, морапостојати то осећање да би владала равнотежа, јер ако бисмо били непрестано нервозни, љути, огорчени,не би било света.Постоји љубав и можемо је осетити, јер она је свуда око нас. Она је главни покретач свега. Збогње настају песме, приче... кроз које покушавамо да дочарамо наша осећања. Због љубави увиђамо иволимо, све оне ситнице, које су око нас и саставни део нашег живота, ако је не ценимо довољно. У томзаносу схватамо лепоту зоре, месеца, потока, који жубори као да је заљубљен.Због свега ниједна песма, бајка, па ни састав о љубави не може да се заврши, јер са љубављу свепочиње.

Марија Богданов, 3/6kojica

02-07-2011, 15:08НИШТА НИЈЕ ТАКО БЕСПОВРАТНО КАОМЛАДОСТ

Већина младих људи није свесна шта значи младост. Требало би да се угледају на природу, на цвет који, када његово семе падне на земљу, користи сву снагу да би израстао. Сву своју снагу и вољу треба да усмеримо на живот, уживање и стварање. Чудно је када млади као зомбији шетају и не знају свој циљ, акамоли како да дођу до њега. Дишемо пуним плућима. Користимо сваки дан, сваки сат, сваки минут и секунд за живот. Знамо шта је слобода, не треба мислитисамо на ону физичку, него и на менталну слободу, слободну вољу. Када се ова два фактора споје онда човек може да има све. Младост која се заноси бајкама, филмовима и осталим лимунадама, жуди, маштања и надокнађује непостојеће, спутавају своју личност, биће.Желим да кажем другима, овим овде људима, да послушају себе и да учине нешто како би им се испуниле оне најдубље жеље. Станите и размислите да ли су добре за вас или друге и све ће бити у реду. Ето, још нешто, не брже од живота, јер ништа није тако бесповратно као младост.

Лука Кукић, 4/4kojica

02-07-2011, 15:18САМОАНАЛИЗА

Налазим се у преломном моменту свог живота, када бих требао да постанем одрастао, даупишем факултет, да оставим иза себе дане детињства, који су ми толико драги.Речи: “Ово је први дан, остатка твог живота”, али одбијам да пођем даље. Иако ми је осамнаестгодина, и даље сањам снове, које сам сањао као дете, и живим у нестварном свету, који је много лепши од истине. Сви ми говоре да се тргнем из сна, али ма колико ја то желео, враћам се уплашено у свој мали свет маште. Све што ме везује за стварност, школа, пријатељства, новац, трудим се да урадим што боље, да бих се срећан вратио машти, сањаријама.Нешто између маште и стварности, заузима почасно место између два иста света, јавља сенеочекивано и најлепше осећање, љубав. Она је оробила велики део моје пажње и времена. Многи неверују да постоји, ја верујем, јер када се девојка нађе између стварности и мог тајанственог малог света где пре тога није било никог осим мене, то је љубав. То сам ја! Човек који машта, који сања, који воли, човек који мора да буде слободан као птица, да би показао своју праву страну, скривену далеко од суровог света. То сам ја, дете заробљено у телу осамнаестогодишњака,никад схваћено до краја...

Бојан Митровић 4/4kojica

02-07-2011, 15:55ЖЕНА

Жена је божанско биће. Због ње су се водили ратови, ради њеног срца нестајали најхрабрији, збогњеног погледа многи падали. Она је оличење лепоте, грациозности и нежности, а зна да буде и немилосрдна,непоколебљива и одлучна.Пред њом мушкарац пада на колена, утапајући се у њеном погледу, крстарећи њеном душом тражећипотврду њене љубави. Стална је гошћа у њиховим сновима и сурова стварност новог дана. Покретима свога

тела мами погледе и уздахе многих мушкараца. Она је вечита инспирација многих писаца и песника, најлепшеприче и песме написане су само за њу. Најлепши комади накита прављени су да би је учинили драгоценијом.Њеним дражима су опчињени и потчињени и човек и ванљудска природа. Њена снага и одлучност прелазипреко свих препрека . Женско срце представља вечиту тајну за мушкарце, нешто попут свемира, тако лепо,сјајно и привлачно, али с друге стране далеко и мрачно. Све што је недоступно представља оличење лепотеи дражесности. Жена својом лепотом и шармом створена је да влада мушкарцима. Мекоћом свога гласа идубином деколтеа има могућност да замрзне, па чак и да одмрзе најтврђе срце. Послата је од бога да владамушким срцима, али и због своје одлучности да траје и истраје.Жена као најлепше и најнепосредније оличење живота има почасно место, односно вечито место усрцу сваког мушкарца.

Петров Деaна 2/5kojica

02-07-2011, 15:57Свети Валентин

Постоји неколико верзија порекла Светог Валентина, чије име хришћани католичке вероисповестиславе 14. фебруара.Сматра се да је Валентин био Римљанин који је одбио да се одрекне хришћанства и стога је био заробљен имучен.Легенда каже да је ћерки тамничара, с којом се у међувремену спријатељио, оставио опроштајну поруку:„С љубављу од твог Валентина“.По другој причи, Валентин је био свештеник римског храма за време Клаудија II.Император је забранио младим мушкарцима да се жене јер је веровао да су мушкарци без жена и породицебољи ратници. Валентин се супротставио Клаудију и наставио да венчава младе парове у тајности. Када су гаоткрили, био је осуђен на смрт.Данас католици обележавају дан његове смрти 14. фебруар 269. године, а праву причу о пореклу СветогВалентина тешко је спознати. Ипак временом , његово име је постало чврсто повезано с љубавницима,заљубљеним паровима , срећним браковима ...Поред заљубљених, Св. Валентин је такође заштитник пчелара, путника и младих људи уопште.На сликама се представља птицама и ружама.

Божана Ковачевић 2/6kojica

02-07-2011, 15:58Дан заљубљених

Шта је то уопште љубав? Неко необично осећање које нас чини нервозним и помало изгубљеним илисамо илузија , како би свет изгледао лепше и веселије?Верујем да нико не зна да да прави одговор на ово питање, али једно је сигурно-љубав је прелепа.Идеш улицом, сретнеш вољену особу и одједном ти се појаве неки лептирићи у стомаку, очи ти засијају, образипорумене а колена заклецају. Одједном заборавиш да ходаш а све око тебе изгледа насмејано и срећно.Љубав нас покреће, и постоји ли бољи разлог да се 14. фебруара слави у целом свету?За Дан заљубљених кажу да је више народни него црквени празник и да је, по неким мишљењима , последицаглобализације.Има и оних који иду даље, те га сврставају у сасвим нову категорију-

комерцијалних празника.Све у свему, традиција и обичаји су сачувани. Дан заљубљених се најчешће обележава слањем љубавних порукау стиховима, једноставним поклонима као што су цвеће и бомбоњере, које шаљемо особама које су освојиленаше срце.Осим тога што је обојен у црвено, овај дан је испуњен срцима, понеким цветом и прошапутанимнежним речима.

Марија Богданов 2/6kojica

02-07-2011, 16:06Љубав је стварност, али и илузија

Данас је разбио огледало. Седео је на поду, у ‘’турском седу’’, одсутно спајајући оштре делиће.Посекао се. Крв са његовог кажипрста је каптала по образу његовог лица на комаду стакла. Опсоваоје себи у браду и затворених очију подигао главу ка плафону као да проклиње. Огледало? Свој живот?Почео је лаганим погледом, прелази по соби. Просторија је била уредна и чиста као иостатак стана. Једна полица са књигама, компјутер крај прозора, а лево од њега кауч изнад кога је назиду окачен дрвени крст. Некада је веровао. То се променило када је Јелена престала да посећује његовомало царство на седмом спрату ове трошне зграде. Живео је са њом пет година и мислио је да је оната права. Варао се. Варала је и она. Кривио је себе. Омаловажавао свој живот. Није јој пружао довољнољубави? Устао је са пода и сада је стајао крај отвореног прозора са крстом у руци. Испустио га је и отишао успаваћу собу. Из малог креденца крај кревета извукао је напуњени пиштољ. Сео је на столицу крај прозораи упутио последњи поглед граду који се пружао у даљину. Прислонио је цев уз горње непце и зажмурио.Неће нигде стићи, изгубио је веру у те ствари. Али једно је знао.Биће гласно. Мрднуо је дрхтавим прстом, а потом нестао.

Горан Фишер 3/5kojica

02-07-2011, 16:08Разројавање мисли у лепотама оствареног склада душеи тела у љубавној поезији Дучића и Ракића

Јован Дучић наш први европски песник велике културе, широкогобразовања . Своју културу изграђивао је на наслеђу античке Грчке,ренесансне Италије и модерне Француске. Њега засењују боје, заносезвуци, заводе жене... По њему песма мора да постоји због лепоте, даодушевљава складом звука и ритма, као и тајанственошћу песничкогсвета. У песнички пејзаж унео је тишину и обиље прозрачности,сенки и светлости, увек загледан у оно што је иза видљивог.У песми ‘’Залазак сунца’’ песник сањари о непознатој жени. Напочетку песме даје нам слику заласка сунца који постаје повод заједну песничку сањарију усамљеника. Тренутак заласка сунцадочаравају контрасне боје – слика бакарног неба које распаљено сијаи чија се боја прелива на реку, слика сунца које се нашло иза гореса утиском да тамо избија пожар, слика воденог цвета заспалог надталасом, а сликом воденичког точка који хукти, песник је остариовећу пуноћу у опису природе. Песник замишљен, обузет страстима иу самоћи иде даље, негде далеко, преко три мора где види смарагднегоре, златно небо, вртове са фигурама две сфинге које стражаре наулазу у вртове, пред којима се пружа океан. Ту је и јато голубоваи бокори мртвих доцветалих ружа који окружују непознату жену,која је бледа и бледих усница, обдарена невероватном лепотом али језамишљена, тужна, пуна чежње за њим тако далеким и непознатим. 

Иако је то леп али далек и недостижан сан, песник жели да верује у тај сан, јер сан је лепши од јаве, а сањарење је највећа лепота нашег трајања. Милан Ракић је био врло учен, интелектуалан и музички образован. Био је човек тишине и самоће, никада сувише речит и разметљив. У ‘’Искреној песми’’ мешају се љубавна осећања, наглашена је сензуалност,рефлексија о жени, о страстима и њиховој пролазности, о односу мушкарца према жени. Она почиње обраћањем жени у тренутку када су осећања најјача, када су пред величанством природе, у загрљају, потпуно сами самомушкарац и жена. Од ње тражи да ћути, јер била каква реч може да помути те силне осећаје. Мушкарац изговарајући речи љубави и нежности уствари лаже, и жена слушајући речи нежности и ласкања, верује у личну срећу и испуњење свог сна. Искрена песма казује да мушкарац воли само своју жудњу, себе у тој жудњии речи, које су упућене њој, само су привидан израз љубави. Крај песме као да казује чему речи и зашто изговарати речи у тренуцима заноса и страсти, зашто кад и онако ништа неће рећи.

Анита Куља 3/5kojica

02-07-2011, 16:09Љубав је стварност, али је љубав и илузија

Љубав је као бесконачан свемир са милионима звезда и галаксија потпуно непозната и неистражена занас.Љубав као и друга осећања има своје две стране. Некада лепота, узвишеност, испуњава нас најдивнијимосећањима, открива и најскривенија осећања и тајне наше душе и тела. Страст, која у нама гори не може дасе угаси или да се притаји. На свет гледамо потпуно другим очима, очима среће, испуњености снагом која свевише буја у нама. Из нас излазе речи као и осећања за које нисмо ни знали да постоје. Све што је лепо има и крај,па тако и љубав. Исто као што нисмо знали да долази, не знамо ни кад одлази. Поред све те среће и благостањанашег тела и душе, долази бол, ништавило и туга, све разара у нама. Све оно што је цветало у нама само вене,вене као ружа која је у пролеће била јарко црвена, радосна, весела и срећна, бујала из дана у дан, а с јесени вене,гасне, сасушена, вене сам у тишини танке и страшне јесење ноћи. Свет око нас се руши невероватном брзином.Све нестаје и пада у бескоајну таму и очај. Људи кажу да време лечи све ране, тако ће и ово нестати заједно саособом која ће нас увести у нови љубавну екстазу и која ће испунити сва наша очекивања.Љубав ће опет ући у наше животе и учинити нас да се осећамо узвишенима, Љубав је била и увек ћебити нешто лепо, али и сасвим слепо.

Деана Петров 3/5kojica

02-07-2011, 16:16Сада је на нас двоје ред

Сат откуцава, сасвим смирено и полако, као да време није битно, као да није пролазно.Чини ми се да је сваког тренутка све битније. Да ли је то само моја варка или неким случајемпокушавам себе да подсетим, да ће и на мене доћи ред да испуним свој животи век и да лагано, са својим животом сачекам тамни, бучни воз који ће нас одвести у непознато којег се сви бојимо, а које је неизбежно. Не знам колико је још откуцаја остало, док воз неогласи своју сирену и тако нас обавести о свом доласку, али знам да време које ми је остало морам што више и што боље да искористим, јер то је све што имам и што нисам искористио. Од кад сам се родио, чини ми се, време је пролетело као метак. Нисамни приметио, ни схватио колико је брзо прошло, а колико мало сам остварио. Зато морам да се саберем и да схватим шта све морам и могу да учиним док сасвојим животом чекам на великоме перону времена.Радост, туга, срећа, слобода, љубав... све је то саставни део мене, које што са горчином 

или сладом морам да окусим. Биће ту радости, смеха, бола, плача, све ћу то пребродити.На крају, када чујем продорну помало тужну трубу воза у који ћемо сви једнога дана сести, рећи ћу своме животу: “Сада је на нас двоје ред, друже мој.’’

Дарко Зечић, 2/5kojica

02-07-2011, 17:00НАЈДРАЖА

Eво, поново ме муче исти непреспавани сни, исте старе чежње, исте слике пред очима... муче ме сећањана тебе, И звук тишине коју бојажљиво ослушкујем не би ли негде, у даљини, зачуо твој смех...Мислио сам... мислио сам, најдража, да ћеш желети да чујеш, ето, понеко слово о мени откада менема... Надао сам се... Знаш ли да ме још врелина твога додира греје у самотним ноћима, када хладна постеља друге жене није довољна да запали моју давно угашену жеђ... а тебе... тебе ћу заувек остати жељан...У цвету младости сам, а венем. Видиш, ни време ми више није друг... и оно заборавља... старим. Дане самназвао твојим именом, јер сви су проклето исти од када те немам...Да ли и ти видиш ово сивило око нас? Видиш ли и ти оне тамне облаке што доносе зло? Бојиш ли се? Ја не,више ништа не осећам... ни радост, ни тугу, ни страх... само празнину што ме испуњава...Некада... живеосам за твој осмех. Боже, како си била лепа... У твојим очима када суза се слила, видео сам то, и живот самбио спреман да дам, да не кане... Твојим уснама... оставила си неизбрисив траг , ону искру што паливелике ватре и пожаре у леденој души. Као човек без ума, понекад покушавам да досегнем до тебе у мрак...И да те пољубим... макар још једном...Да ли ти људи кажу колико често питам за тебе? Мислиш ли да знаш??? Тражио сам те синоћ, Нисичула? Дозивао сам те божанским именима и певао ти дивне риме љубави... Тражио сам, и све је изгледалотако стварно... све до зеленог дна флаше вина... Тражио сам те јутрос. Нису ти рекли? Зору сам чекаоуз вино , цигане и тамбуре на мразом залеђеном Дунаву... Тражио сам те у њиховој песми... о, зар јесвака тужна песма посвећена теби?! Ох, па... зар је не чујеш..? Чуј... у њој су саткане све дивне ствари којесам чезнуо да ти кажем... а нисам смео...

Миодраг Грујичић 3/2kojica

02-07-2011, 17:08“Ћуд је женска смијешна работа, стотину ће променити вијера да учини што јојсрцу драго”

Никад не можемо да схватимо ту комплексност, зашто је то тако? Зашто је све тако, од саме женске ћудии ума, променљиво, недостижно, неразумљиво? Већим делом ван домашаја мушког схватања, женска ћуд,заједно са умом, је нешто са чиме се већина мушкараца хвата у коштац.Библија нам говори да је Бог направио прву жену, Еву, да буде друштво Адаму. Колико год смешно било,тешко да могу да поверујем у то. Жена као индивидуа личи на креацију пре Ђавола, него на Бога – лепа,заводњива, привлачна, али испод те пуке спољашности, која нас опија својом једноствношћу и дивотом, лежедрскост, превара и зло. Можда сам отишао предалеко, чак и да није тако, да ли је кобна змија имала дух жене у

себи? Вероватно. Ко год да ју је створио, створио ју је недостижну, а привлачну, дрску а вољену, и на крају, санајкомплекснијом и најнесхватљивијом ћуди.Ипак, желели то ми или не, морамо јој се повиновати и прихватити је, јер смо опчињени њом, ма коликоона, некад смешна била. Заправо, у свему томе има дозе мазохастичког – не можемо без ње, а не можемо ниса њом.

Иван Јанковић, 2/6kojica

02-07-2011, 17:09Чезнем да ти кажем речи најдубље...

Нећу почети своју причу речима...Седим сама у сутону ноћи или сама сам у тишини своје собе. Нисамсама, јер имам љубав, велику, страсну, неизмерну љубав која покреће сва моја чула, љубав која окупира свакиатом мог младог бића. Читала сам пуно књига у којима се помиње љубав, туга, растанци, бол.Али нису рекли, да док ходаш улицом чујеш многа имена, али само једно, твоје име шапућу птице, ветрови,капи кише. Сунце милује моје лице, а ја мислим да су то твоји прсти. Мислим или желим сасвим је исто, јерти си увек ту у мојој коси, челу,погледу... За твој осмех дала бих три пролећа свог живота, то је осмех којиговори уместо речи, осмех који шапуће уместо даха, који мирише уместо цвета.Ноћас сам гледала звезду како пада, и пожелела само једну жељу: да те видим. Да ураним у топлинутвојих очију и тамо заувек останем. Да осетим боју твога гласа и чујем како изговараш моје име. Уствари,кад боље размислим то и није само само једна жеља. Имам их безброј, а свска од њих у себи садржи твој лики потребу да те видим. Желим да будем вољена, да осетим све чари једне велике љубави. Желим да ми се напоглед одговори погледом, на осмех осмехом, а највише од свега желим да то будеш ти! Ти са својим осмехоми браон очима, и када се само сетим твојих погледа на себи, осетим неку лаку језу, срце почиње да удара свејаче, а у мени се буди нада.Колико ће ово трајати зна моја срећа, она је сада ту и не да да се врати нека залутала суза на момлицу, нека туга у мом оку. Не дозволи Немања, да нам неко прекине нит ове чаролије, бљештавило чаролијекоје је тако изненада, а ипак тако нежно и тихо ушло у мој живот. Учини срећо, да живим у машти својихседамнаест година, и пусти да никад не одрастем и не осетим горчину, страх, разочарење, и разбијенеилузије.Не дај срећо да потонем у амбис стварности!Не дозволи да поглед твој одлута тамо где нисам ја. Не дозволи ветру, да скине моје име са усана твојих,да те повуче са собом, неким стазама дугим.Зато допусти да те у машти прати мој осмех кроз тужне часове и крајеве далеке !

Познан Јована 3/4kojica

02-07-2011, 17:10Мелодија мог детињства одјекује у духу детета-не желим да порастем

Азурно плави таласи милују топли песак неке далеке обале, негде кокосов орах зри и голишава децараздрагано трче кроз белу пену бесконачности.Још једна зима, пахуље падају, а мојим телом струје извори живота. Посматрам раздрагану децу,

посматрам пахуље како падају на просторе мога детињства. Стојим на невидљивим степеницама које меводе у неизвесност.Хтео бих да задржим тренутке који опијају као нектар, али моје бродоломно детињство полако одлази.Тонем у вртлог снова и јаве и упорно покушавам да вратим коцкице мозаика и вратим хармонију у мојепостојање.Хтео бих да задржим детињство... Али хтео бих да изађем испод стакленог звона које ме штити одстварности, болова и стрепњи. Љут сам и беспомоћан пред невидљивим часовником који тако брзо откуцава.Љут сам на невидљивог диригента који удара такт и време цури, и осећам долази олуја.Плашима се лавиринта у који ћу закорачити, плашим се отопићу се, не знам на коју обалу да кренем.У телу ми вртешка, а ја бих хтео да уроним у своје снове, у мир, да сачувам поглед радозналог детета.Осећам да се руше мостови, да умиру сунцокрети, да лебдим у простору растрзан од ишчекивања новог ипокушаја да задржим свој свет.А у том свету су сва моја дружења, моји вршњаци и одртастања.Знам да више нећу бити исти али и даље ће бити зиме, пролећа, расцветалог кестена, лепоте, љубави.Свитаће неке нове зоре у којима ћу наћи своје место, и радоваћу се и веровати у оно што долази.У дубини душе остаћу увек дете, а мелодија мог детињства струјаће у мојим венама, заувек.

Милан Мајкић 2/5kojica

02-07-2011, 17:11Љубави, само дела остају

Човек се роди, проживи живот и једнога дана нестане. У неспорној пролазности живота одговор на питање дали ће нестати заувек или ће живети кроз своја дела зависи од тога шта је урадио за живота.Неко проживи живот у егоизму, свађи и чињењу зла другима, неко допусти да живот прође поред њега нечинећи ни добро ни зло, а неки који схватају смисао живота чине све да учине сретним људе које воле, чинећи то самером која приличи човеку, без надметања али и без подилажења.Живот проживљен у чињењу зла, као и човек сличан животу листа у току реке којег матица и таласи бацају кудаони желе, живот је без смисла и без дела које ће оставити печат. Безличне људе други забораве чим више нису близуњих и никада их се више не сете. Зле, пакосне и самољубиве, труде се да што пре забораве како им не би кварилилепоту стварања.Само људе који ствари у животу раде из љубави, који се буде са осмехом, радују сваком новом дану и свомучешћу у њему, који више воле да поклањају него да им се поклања, смао такве људе други људи памте. Радост итоплина тока живота којим ти људи плове, њихове пбале увек спремне да приме насукане бродове туђих судбина,заувек остају у срцима оних којима су давали. Њихова способност да очисте своју реку живота коју понекад замутивода притоке на које нису могле утицати, као и њихова способност да приме у своју реку чисте пенушаве и веселепритоке и од њих потеку још топлији и чистији, учи и васпитава друге око њих дајући им пример тога да је у животусве могуће и да никада није све добијено нити изгубљено. Даје ли им снагу Бог или они сами налазе у себи, нијеважно.Мало је мишљења о животу после живота у којима се слажу и религиозни људи и атеисти. Једно од њих је, дакада човеков живот прође његово материјално тело споро, али неумитно, престаје да постоји,

али да дела, и то добрадела, заувек остају да живе у сећању.То сећање је подсетник другима да, ако желе да оставе нешто по чему ће их памтити, а нико не жели да будезаборављен, то треба да буду дела љубави јер ће и онда сећање на њих бити пуно љубави.

Тома Ивор 4/4kojica

02-07-2011, 17:45‘‘Ко слободу хоће- мора сам дајуриша и својим рукама – је отети‘‘

Слобода као појам, који ми познајемо је крајње релативан. За роба, појам слободе јејасан, као и за затвореника, али ипак људи у друштву причају о слободи, не схватајућизаправо шта то значи и о чему говоре.Слободни смо, али оковани. Невидљиви,али ипак нераскидиви ланци наш су тереттоком целог живота. Обично их не видимо, али они су ту, пред нама само у другачијимоблицима. Човек као индивидуа константно тежи за вишим циљем, за коначном слободом.Ипак, тај подухват је базнадежан колико и препливавање океана. У овом случају тајокеан је друштво, ишчашено својим нови начелима, моралима који и нису морали.То је једна борба без изгледа за победу, кроз коју јуримо до краја живота. Од тренуткакада се родимо и започнемо стазу Живота у Смрт, сваким уздахом смо све ближи крају,као и наша вечна борба за слободу. Оковани се рађамо, оковани умиремо. Сваки човек тежи за слободом, а то нам измиче. Људи у својој глупости, слепилу гуше један другогау својој борби и зато она постаје безнадежна, без изгледа за победу. Слободни смо, а заробљени.Слепи смо, а видимо паклени круг не престаје и човечанство је осуђено на њега.Слобода је једна од клетви људи, многи је траже и боре се, а ретки је досегну и освоје.Човек има жељу за опстанком што повлачи и жељу за слободом. Горди смо и кроз животјуримо, али чврсто стиснутих песница у сусрет тиранима.Велика армија, али свако јури за својим циљем, неосвојиви зидови оружја моћи, којеисто друштво поставља појединцу, подсећају нас да ипак живимо оробљени у хладноми варварском времену.Цео живот се своди на успоне и падова, на покушаје дизања и јуришања. На крају,када све нестане, можда ћемо досећи ону жељену слободу, а до тада морамо схватити,да смо сами и да морамо сами јуришати за својом слободом и голим рукама је отети.

Иван Јанковић 2/6vBulletin® v4.1.2, Copyright ©2000-2011, Jelsoft Enterprises Ltd.