Univerzitet u Beogradu

Filološki fakultet

LINGVISTIČKI I IDEOLOŠKI

STAVOVI U TEKSTOVIMA O

POZAJMLJENICAMA

- Završni rad za predmet Savremeni tokovi u lingvistici -

Tamara Koranjić

Broj indeksa: 14055d

Beograd, 2015.

Sažetak

Ovaj rad je napisan u nameri da rasvetli upotrebu pozajmljenica u srpskom jeziku. U radu

će biti objašnjeni postupci pozajmljivanja reči, njihove adaptacije i mogućnosti prevođenja.

Pažnja će takođe biti posvećena i razlici između procesa pozajmljivanja i preključivanja kodova,

kao i opravdanosti anglicizama u srpskom jeziku. Pozajmljenice na kojima će se ovaj rad bazirati

potiču iz engleskog jezika. U uvodnom poglavlju biće objašnjen nagon za pozajmljivanjem reči

uopšte, predstaviće se situacija jezika u kontaktu, kao i rezultujuće promene ovakvih kontakata.

Ključne reči: pozajmlenice, engleski, srpski, prilagođavanje, prevođenje

ii | P a g e

Abstract

This paper is written with the purpose of shedding light on the use of loanwords in the Serbian

language. The paper will provide explanations for borrowing processes, loanword adaptation and

possible translations. Attention will also be devoted to the difference between the processes of

borrowng and code-switching, as well as the justification for the use of anglicisms in Serbian.

The introductory paragraph will explain the urge for borrowing in general, present the situation

of languages in contact, as well as the resulting linguistic changes.

Key words: loanwords, English, Serbian, adaptation, translation

iii | P a g e

SADRŽAJ

Uvod .................................................................................................................... 1

Jezički kontakti .................................................................................................... 3

Jezički elementi koji su podložni pozajmljivanju ................................................ 5

Razlozi za pozajmljivanje .................................................................................... 7

Kulturološki uslovljeno pozajmljivanje .................................................... 7

Stručna terminologija ................................................................................ 8

Svakodnevni govor .................................................................................... 9

Opravdanost pozajmljenica ............................................................................... 12

Smenjivanje kodova .......................................................................................... 14

Lingvističko prilagođavanje .............................................................................. 16

Fonološko prilagođavanje ....................................................................... 16

Morfološko prilagođavanje ..................................................................... 17

Semantičko prilagođavanje ..................................................................... 18

Adaptacija prevođenjem .................................................................................... 20

Kalkiranje .......................................................................................................... 22

Zaključak ........................................................................................................... 23

Literatura ........................................................................................................... 24

iv | P a g e

Uvod

Ako jezik posmtatramo kao živu materiju, u konstantnom procesu promene i razvijanja,

postaje jasno i zašto neki jezici rastu, dok su drugi sve ređe u upotrebi, zašto je broj njihovih

govornika sve manji i zašto na kraju i nestaju. Ovo su dva ekstrema u razvoju jezika gde jedan

vodi ka dominantnoj poziciji jezika u svetu i postaje lingua franca, dok drugi gube na veličini,

snazi i značaju i na kraju izumiru. Svaka od ovih promena predstavlja rezultat neke promene u

svetu i društvu, te ih je nemoguće sagledati samostalno i ne uzeti ih u obzir pri analizi razvitka

jednog jezika.

Da bismo objasnili jedan aspekt ovih promena, moramo se, dakle, prvo okrenuti ka

čoveku. Čoveku je jezik od svog nastanka služio da prenese misli i iskaže osećanja. Jezik nam

služi da bismo napravili referencu na određene pojmove, da bismo pokazali i ukazali na ono što

mislimo. Na primer, većini naroda potrebna je reč „kašika” da bi označili pojam kašike i slično.

Skup svih tih reči i načina njihovog povezivajna čine osnovu nekog jezika. Međutim, kako je

jasno da se jezici menjaju, neophodno je naglasiti i koji se konkretno elementi jezika i menjaju id

a li u jeziku postoje elementi koji su „otporni” na promene. Jasno je da ni u jednom do sada

formiranom jeziku ne može doći do pojave nove zamenice, jer ne postoji ni pojam na koji bi se

ona odnosila. Međutim, imenice i pridevi, recimo, otvorene su vrste reči i u te grupe, može se

reći svakodnevno, dodaje se po neka nova reč koja bi čoveku pomogla da označi novi pojam.

Ovakve reči mogu biti raznolikog leksikološkog i morfološkog porekla; to su ili stare reči sa

donekle promenjenim značenjem, složenice već postojećih reči, modifikovane reči, nove reči.

Njihovo funkcionalno poreklo predstavlja upravo pojava nekog novog pojma koji treba označiti,

a uzrok koji prethodi pojavi ovakvih pojmova je svakako napredak u svim sferama ljudskog

interesovanja. Nama trenutno bliski primer su inovacije nastale na polju računarske tehnike i

informacionih tehnologija, te možemo tvrditi da su upravo kompjuter, tablet ili mobilni telefon

jedne od tih promena u svetu, a i u jeziku. Naravno, sa razvitkom čovečanstva razvijaju se i sva

polja čovekovog delovanja, pa će ovakvih inovacija biti i na polju medicine, ekonomije,

poljoprivrede, i slično. Ovime smo objasnili motiv nastanka reči u jeziku. Međutim, ovakve

promene često ne utiču na samo jedan jezik, već je u pitanju složen proces nastajanja reči i u

1 | P a g e

drugim jezicima. Ovakav proces često podrazumeva i pozajmljivanje reči, što je često rezultat

kontakta među jezicima. Kontaktima koje ljudi ostvaruju među sobom dolazi do širenja

informacija sa jednog na drugi narod, što je u poslednje vreme olakšano i ubrzano upravo

posredstvom interneta i računara. Ovim putem, ljudi razmenjuju mišljenja i nova saznanja do

kojih su došli. Kako ljudi sa različitih geografskih područja uglavnom govore različitim jezicima,

tako dolazi i do kontakta samih jezika. Ovo može u početku predstavljati prepreku u

komunikaciji, pa iz tog razloga ljudi svesno ili nesvesno pribegavaju menjanju i modifikovanju

sopstvenog jezika kako bi premostili ove poteškoće. Kao što je rečeno, u tim situacijama ljudi

uglavnom pozajmljuju postojeće reči iz stranog jezika ili pak stvaraju nove reči na osnovu

kreativnih potencijala sopstvenog jezika. Dalje u tekstu, biće bliže objašnjene prirode kontakta

među ljudima i jezicima, kao i načini za premošćavanje prepreka u komunikaciji.

2 | P a g e

Jezički kontakti

Pre svega, neophodno je definisati šta sve podrazumeva dodir među jezicima. Kada

govorimo o ovome, treba napomenuti da zapravo u kontakt zapravo ne dolaze neposredno jezici,

već se radi o njihovim govornicima (Bugarski 2010: 61). Promene koje nastanu kao rezultat

kontakta svedoče pre svega o sudaru dva naroda, dve kulture, pa samim tim i jezika. Ove

promene mogu biti različite prirode, u zavisnosti od intenziteta i prirode kontakta.

Bugarski navodi nekoliko uslova pri kojima se može govoriti o jezičkim dodirima.

Naime, pominju se „život u jezičkom arhipelagu, sa mnoštvom malih jezika u susedstvu“, zatim

granice među porodicama ili granama jezika, „manjinske enklave“, kolonizacija, i slično.

Neminovno je napomenuti i to da se priroda kontakta među jezicima tokom godina menjala.

Skoton-Majers navodi da su se kontakti ranije odvijali uglavnom putem masovnog nametanja

moći, kakvo je na primer kolonizacija, ali kaže i to da se danas o dodirima među govornicima i

njihovim jezicima uglavnom govori kao o rezultatu migracija, poslovnih putovanja i obrazovanja

(Myers-Scotton 2006: 6). Sankof ovo objašnjava time da su jezici, istorijski gledano, bili

uslovljeni društvenom nejednakošću, migracijama i ratovima, dok Bugarski navodi kulturni

kontakt kao posebnu vrstu kontakta, a naglašava i to da u modernom svetu do kontakta i širenja

jezika dolazi putem brže i lakše komunikacije, ali i razvoja nauke i tehnologije (2010: 61-62).

Naime, uzevši u obzir vreme u kome živimo i tehnološke inovacije koje su tom vremenu

svojstvene, sam protok informacija među pojedincima, pa i narodima je znatno većeg obima u

odnosu na period pre nastanka interneta. Tako možemo reći i da su kontakti među jezicima sve

češći i da je proces pozajmljivanja reči dostigao novi, viši nivo. Ako za pretpostavku uzmemo da

je engleski jezik skoro neophodan za pravilno rukovanje kompjuterom, što se danas već postavlja

kao imperativ, jasna je i priroda takvog kontakta i odnosa među jezicima. Naravno, trebalo bi

napomenuti da posredstvom kompjutera i interneta ne dolazimo u kontakt samo sa engleskim,

već i sa drugim jezicima sveta, ali u manjoj razmeri. Engleski jezik, koji se predstavlja kao

lingua franca svakako se češće susreće od drugih jezika. S tim u vezi, jasno je i zašto je skorašnji

priliv engleskih reči sve veći.

Uzevši u obzir da pri kontaktu sa drugim narodom i njihovom kulturom dolazi i do

sudara dva ili više jezika, jasno je da će se ili jedan ili više jezika u kontaktu promeniti u

određenom smislu. Sankof, na primer, navodi da ishodi dodira među jezicima umnogome zavise

3 | P a g e

od društvenih odnosa među njihovim govornicima, uključujući ekonomske, geografske i

demografske faktore (Sankoff 2001: 640). Majers-Skoton dodaje i to da kada dođe do susreta

dve govorne zajednice, jasno je da svaka zajednica ceni svoj jezik, ali da uglavnom „slabije“

zajednice počinju da uče drugi jezik, a ne obrnuto (Myers-Scotton 2006: 9). Isto navodi i

Gunaratne, koji kaže da smer u kome će se odvijati promene zavisi od elementa „prestiža“ jezika

u kontaktu, tačnije njihovih govornika (Gunaratne 2003: 12). Boško Francuski navodi i da

engleski jezik tenutno u smislu tehnoloških inovacija ima veći status u odnosu na druge jezike, te

se pozajmljivanje iz engleskog jezika „vrši gotovo bez ikakvog otpora” (Francuski 2012: 202).

Tako sa jedne strane stoji širenje jezika, a sa druge strane povlačenje i eventualna smrt jezika

(Bugarski 2010: 63). Dakle, lingvističke promene direktno zavise od statusa naroda koji dolaze u

kontakt. Kada govorimo o ovome, jasno je da se jedni jezici šire na račun drugih, pri tome ih

„proždirući“, kako navodi Bugarski. Ako govorimo o promenama koje nastaju u okviru jezika u

kontaktu, Bugarski navodi bilingvizam, pozajmljivanje, interferenciju i slično (2010: 62), dok

Poplak kaže i da je najčešća manifestacija jezičkih dodira zapravo pozajmljivanje, jednokratno ili

ustanovljeno, prihvaćeno (Poplack 2001: 2065). Majers-Skoton navodi dva moguća rezultata

učestalog dodira među jezicima. Kao prvu situaciju, ona navodi da će govornici i jednog i

drugog jezika naučiti da kažu makar nekoliko reči i fraza jezika koji im je strani. Druga situacija

je zapravo pozajmljivanje, pri čemu će govornici jednog jezika preuzeti termine za pojmove koje

oni sami ne poznaju (Myers-Scotton 2006: 209). Sara Tomason je ove rezultate kontakta takođe

podelila na dve celine, pri čemu u jednu celinu spadaju mešavine među jezicima kakve su pižini,

kreoli i bilingvalizam, dok drugu celinu predstavlja izumiranje jezika (2001: 10). Hofer navodi

da pri kontaktu sa „prestižnim“ jezikom, obično pre svega dolazi do prihvatanja stranih termina

od strane visoko obrazovanih slojeva (Hoffer 2002: 3).

U zaključku valja napomenuti da kontakti među jezicima ne predstavljaju novitet, već je

u pitanju proces koji traje hiljadama godina, ili kako Sara Tomason kaže, od samog nastanka

jezika, odnosno od trenutka kada su ljudi počeli da govore i razumeju više od jednog jezika

(Thomason 2001: 6). Ona takođe navodi da pisani podaci o jezičkim kontaktima mogu da se

pronađu i u istorijskim dokumentima iz četvrtog veka p.n.e, i to o svim tadašnjim kulturama. Iz

ovoga se jasno vidi da su kontakti među kulturama, narodima i jezicima neizostavan deo ljudske

istorije, a jasno je i da će ovih kontakta, verovatno i u većoj meri, biti i u budućnosti. Tomason

4 | P a g e

navodi i to da ovaj proces ne treba posmatrati kao određeni fenomen svojstven naprednim

društvima, već kao karakteristiku ljudskih odnosa (Thomason 2001: 8).

Jezički elementi koji su podložni pozajmljivanju

Kada govorimo o pozajmljenicama, odnosno elementima koje jedan jezik preuzima iz ili

posredstvom drugog jezika, trebalo bi prvo proveriti koji su to elementi koje određeni jezik ima

tendenciju da usvoji. Pre svega treba proveriti da li se radi o rečima, gramatičkim konstrukcijama

ili nečem drugom i, ako se govori o leksičkom pozajmljivanju, koje vrste reči se najčešće

pozajmljuju.

Prvenstveno bi trebalo utvrditi koji elementi jezika su najpodložniji pozajmljivanju id a li

postoje ograničenja pri tome, odnosno da li su neki elementi otporni na pozajmljivanje. Filipović

(1986: 24) navodi da se uglavnom preuzimaju cele reči, a da su ređe u pitanju sufiksi, dok

Bugarski (2005: 39) naglašava i to da se češće preuzimaju jedinice frazeologije i terminologije,

dok je ovaj broj mnogo manji u slučaju gramatičkih i glasovnih jedinica. Oba navoda za cilj

imaju da ukažu na tendenciju jezika da preuzima „gotove“, već oformljene reči i izraze, a da

morfološki ove elemente kasnije prilagodi normama jezika primaoca, dok ređe dolazi do

gramatičkog uticaja jednog jezika na drugi, odnsono do strukturalnog pozajmljivanja. I Hofer u

svojoj studiji (Hoffer 2002: 3) naglašava da se reči i fonološki elementi brže i lakše usvajaju

nego morfološki, sintaktički ili stilistički elementi, dok Simund (Siemund 2008: 5) navodi da

kopirajne materijala iz jednog jezika u drugi počinje prvenstveno sa leksičkim jedinicama, dok

gramatičke jedinice na jezik primalac mogu uticati tek znatno kasnije. Slično navodi i

Tomasonova, koja kaže da je osnovna pretpostavka zapravo ta da se vokabular preuzima pre

sturkture (Thomason 2001: 80). Ivana Vlajković kaže i kako se u smislu analize jezičkih

kontakta najviše proučava zapravo leksički aspekt, jer je on „u najvećoj meri zahvaćen

promenama“ (Vlajković 2010: 189). Međutim, Kuteva i Hajne (Kuteva & Heine 2008: 58)

sugerišu i da postoje gramatički oblici koji se mogu preneti iz jednog jezika u drugi, iako tvrde

da bazična, osnovna sintaksa jezika primaoca ostaje nepromenjena. Haspelmat (Haspelmath

2003: 35) razlog za manju verovatnoću pozajmljivanja gramatičkih jedinica pronalazi u većoj

težini adaptacije gramatičkih u odnosu na leksičke jedinice. Tomasonova navodi još jedan razlog

ovome, a to je nivo poznavanja i kompetencije u drugom jeziku. Naime, ona kaže da se reči

5 | P a g e

mogu sporadično pozajmljivati bez većeg nivoa poznavanja jezika davaoca, ali da je određen

nivo kompetencije i poznavanje strukture jezika davaoca neophodna za strukturalno

pozajmljivanje (Thomason 2006: 80). Dakle, može se zaključiti da jezici pokazuju mnogo manju

tendenciju za pozajmljivanjem gramatičkih u odnosu na ostale jezičke jedinice.

Ako govorimo o leksičkom pozajmljivanju, neophodno je pažnju posvetiti i vrstama reči

koje se pozajlmjuju. Hofer (Hoffer 2002: 6) ističe da se uglavnom radi o pozajmljivanju imenica

i glagola, a ređe o drugim vrstama reči, dok Poplak i Mičan (Poplack & Meechan 1998: 127)

ovom paru dodaju i prideve, kao jednu od većih klasa reči. Dakle, svakako se može zaključiti da

su vrste reči koju se najpodložnije pozajmljivanju zapravo otvorene vrste reči, kao što su

imenice, pridevi i glagoli, dok je broj predloga ili priloga, na primer, znatno manji. Međutim,

Tomasonova kaže da se reči koje nisu deo osnovnog vokabulara najbrže preuzimaju pri

umerenom jezičkom kontaktu, ali da kako kontakt među jezicima postaje intenzivniji, tako

zapravo svi elementi postaju podložni pozajmljivanju (Thomason 2006:80).

Što se strukturalnog pozajmljivanja tiče, Hajne i Kuteva naglašavaju da do ove vrste

pozajmljivanja dolazi kada govornici jednog jezika stvaraju nove gramatiče strukture po modelu

gramatičkih struktura u jeziku davaocu (Heine & Kuteva 2008: 59). Oni dalje prave razliku

između strukturalnog pozajmljivanja i leksičkog pozajmljivanja, koje u obzir uzima fonološke i

morfološke karakteristike i reči, što kod strukturalnog pozajmljivanja nije slučaj. Za ovaj proces

strukturalnog pozajmljivanja kažu da je kompleksan proces koji se odigrava korak-po-korak,

kako govornici od preslikavanja jednostavnih konstrukcija kreću ka onim komplikovanijim

(Heine & Kuteva 2008: 79). Na posletku možemo navesti da se u strukturalnom smislu

pozajmljivanje vrši retko i da uticaj jezika davaoca u ovom smislu nije veliki, kao i to da se

pozajmljivanje uglavnom vrši u formi „preslikavanja” po gramatičkom, odnosno strukturalnom

modelu jezika davaoca.

Kao zaključak ovom poglavlju moglo bi se reći da su pozajmljenice iz engleskog jezika

sve češće u skoro svakom registru sprskog jezika, pri čemu najviše ima imenica, dok je broj

drugih vrsta reči znatno manji, kao i da su to uglavnom u pitajnu kompletne, celovite reči, a ne

pojedinačne zavisne morfeme. Razlozi za ovo su uglavnom praktičnost i ekonomičnost pri

pozajmljivanju.

6 | P a g e

Razlozi za pozajmljivanje

Ovaj odeljak rada nastojaće da odgonetne razloge za upotrebu pozajmljenica iz engleskog

jezika u srpskom. Ima situacija kada su strani termini neophodni jer upućuju na pojmove koji

nisu svojstveni srpskom narodu i jeziku, ali je sve češće slučaj da se reči pozajmljuju i kada za to

naizgled nema potrebe. Svi ovi razlozi mogu biti svrstani u nekoliko kategorija, pa će i ovaj deo

rada shodno tome biti podeljen na nekoliko segmenata.

Kada se govori o tematskim poljima u okviru kojih se pojavljuju elementi iz engleskog

jezika, pre svega treba na umu imati stručnu terminologiju iz oblasti medija, marketinga, i slično,

ali ne treba izostaviti ni jezik mladih (Injac 2002: 79) u kome se sve češće mogu zateći reči iz

stranog registra. Injac takođe navodi i da engleski jezik zadire u skoro sva tematska polja ikao

ilustraciju ovome daje tabelu sa engleskim izrazima iz raznih oblasti (Injac 2002: 80). U tabeli su

zastupljene pozajmljenice iz medija, politike, saobraćaja, turizma, nauke, ekonomije, sporta,

hrane i pića, kao i zabavne muzike. Sonja Filipović-Kovačević (2011: 248) naglašava da se broj

anglicizama u srpskom jeziku svakim danom povećava, kako u svakodnevnom govoru, tako i u

okviru stručne terminologije, dok Sapir zaključuje da je zapravo svako kulturološko

pozajmljivanje praćeno leksičkim pozajmljivanjem, i ističe da preuzimanjem delova kulture

jedne zemlje dolazi i do mešavine jezika ove dve kulture, pri čemu jezik prati kulturološke

izmene. (Sapir 1921: 93).

Shodno tome, prvo ćemo se pozabaviti kulturološkim aspektom i kulturološki

uslovljenim pozajmljenicama, a zatim ćemo se okrenuti stručnom registru, dok će na posletku

biti objašnjena i upotreba pozajmljenica u svakodnevnom govoru.

Kulturološki uslovljeno pozajmljivanje

Kako Bugarski navodi, „nema kulture bez jezičkog izraza, niti pak ima jezika bez

kulturnog sadržaja“ (Bugarski 2005: 16). Ovaj postulat poslužiće nam kao odskočna daska za

dalje razjašnjavajne pozajmljenica u srpskom jeziku. Naime, kako se kulturni sadržaj svakog

naroda tokom godina menja, tako i jezik mora pratiti ove promene. Promene u jeziku uslovljene

kulturom mogu biti raznolike, preko nove vrste muzike, novih filmskih žanrova, novih medija,

hrane, pića i slično. U ovom smislu se i jezik menja i obuhvata termine za sve novonastale

7 | P a g e

pojmove. Tvrtko Prćić (2002: 95) u okviru svog istraživanja upravo govori o nekim od ovih

termina koji su novi u engleskom jeziku, a sa kojima i srpski jezik može doći u dodir. On ovde

navodi termine kao što su na primer mocumentary, tweenager i cigarette pants. Prćić ovim

primerima dodaje i „kulturološki ekspanzivne reči“ kao što su check-point, cornflakes i soap

opera i pri tome pravi razliku između ovih reči i na primer reči haggis i ceilidh kod kojih ne

postoji „tendencija širenja u druge kulture“ (Prćić 2002: 96), dok Injac u svojoj tabeli (2002: 80)

upućuje i na reči koje su već prihvaćene u srpskom jeziku, kao na primer erkondišn, milkšejk,

plejmejker ili advertajzing. Sonja Filipović-Kovačević (2011: 247) navodi i da „kako novi

pojmovi, ideje i proizvodi iz anglo-američke kulture prodiru na svetsko tržište, tj. globalizuju se,

engleski jezik, sa svojom redovno inoviranom ili, prema novoj terminologiji, 'apdejtovanom'

leksikom, prodire u druge jezike sveta”. Sapir (1921: 104) navodi i da narodu koji nema određeni

pojam u svojoj kulturi, nije potrebna ni reč da uputi na taj pojam. Kao ilustraciju, autor navodi

Aboridžine koji se prvi put susreću sa konjem i naglašava da u toj situaciji postoje samo dve

mogućnosti - da se reč za konja izmisli ili pozajmi iz drugog jezika. Međutim, postoje i naznake

da se pri kontaktu dva jezika u poslednje vreme češće koristi druga opcija, kao što navodi Sonja

Filipović-Kovačević (2011: 248). Iz navedenog se može zaključiti da je prodor stranih reči u

srpski jezik neminovan, s obzirom na to da Srbija, kao i druge zemlje sveta, teže ka novim

saznanjima i otkrićima, pa samim tim dolaze u kontakt i sa novom leksikom.

Stručna terminologija

Kada govorimo o stručnom registru, valja napomenuti da su razlozi za pozajmljivanje

ove leksike gotovo identični prethodno pomenutom primeru. Inovacije u oblasti prava, medicine,

ekonomije, filma ili muzike prate i nove reči, koje jedan jezik preuzima zajedno sa pomenutim

novinama. Među takvim izrazima se nalaze na primer ofšor, ibanking, striming ili barel

(Filipović-Kovačević 2011: 248). Iako se iz datih primera jasno vidi da predstavljaju deo strane

leskike, Injac navodi da priliv reči iz stručnih registara ne treba posmatrati kao negativnu pojavu,

već da zapravo ove reči „poručuju da je govornik upoznat sa tematikom, da prati zbivanja u datoj

oblasti“ (Injac 2002 : 79). Sa ovim se, međutim, ne slaže Tvrtko Prćić (2005: 156) koji navodi

da se sve češće koriste strani stručni termini, čak i kada su stručnjacima na raspolaganju domaće

8 | P a g e

reči sa istim značenjem. Kao jedan od primera on navodi i respiratorne probleme naspram

disajnih problema.

Međutim, svakako je neophodno napomenuti da se često pozajmljivanje termina vrši i

radi „popunjavanja pojmovnih i leksičkih praznina“ (Filipović-Kovačević 2011: 248), a ne samo

kao sinonim za odomaćeni termin. Dakle, pozajmljivanje reči iz engleskog, pa i drugih jezika se

čini neminovnim da bi se uputilo na nove pojmove u srpskom jeziku, ali nije neophodno kada se

radi o pojmovima sa kojima su govornici upoznati i za koje već postoji oformljeni izraz.

Svakodnevni govor

Pored predstavljenih primera gde se čini da se pozajmljivanje nove leksike ne može

izbeći, trebalo bi da se posvetimo i pozajmljivanju u svakodnevnom govoru. Injac (2002: 79)

pravi razliku između „nužnih anglicizama“, odnosno onih koji su tu kako bi popunili praznine u

srpskom jeziku i lingvistički neopravdanih anglicizama koji je u svakodnevnom govoru znatno

više nego u stručnoj terminologiji. Isto zapaža i Sonja Filipović-Kovačević (2011: 248) pri čemu

navodi da su ovakvi neopravdani anglicizmi prisutni usled „pomodarstva“. U okviru

svakodnevnog govora bilo bi korisno osvrnuti se pre svega na govor mladih o kome Injac govori,

a zatim i na upotrebu „anglosrpskog“ o kome govore Tvrtko Prćić, Vera Vasić i Gordana

Nejgebauer u svom Rečniku novijih anglicizama (Prćić i dr. 2001: 7). Na samom kraju biće dat

primer i „terapeutskog“ pozajmljivanja o kome govori Haspelmat (Haspelmath 2003: 50), a koji

predstavlja još jedan nivo pozajmljivanja strane leksike.

Pre svega, valjalo bi definisati to pomodarstvo i govor mladih o kojima je bilo reči. Već

je poznato da se govor mlađih generacija razlikuje od jezika kojim se služe stariji i od samog

jezičkog standarda (Injac 2002: 79), a takođe se može uočiti i razlika u govoru između

društvenih staleža, kao i razlika u govoru između ljudi sa sela i onih iz grada. Osnovna razlika je

u tome što se služe drugačijom leksikom. Injac navodi da se rečima poput OK, fensi, novi brend

ili rejv parti uglavnom služe mlađe generacije i da upotreba takvih anglicizama u govoru

predstavlja znak „sociokulturnog raslojavanja“ (Injac 2002: 79). Sa ovime se slaže i Biljana

Radić Bojanić (2007: 59) koja navodi da je upravo omladinski žargon odlika jezika mladih i

odražava želju da se ovaj način izražavanja razlikuje od standardnog jezika. Sonja Filipović-

Kovačević navodi i da je poznavanje engleskog jezika aktuelno, odnosno „in“ (2011: 248) i ovo

9 | P a g e

može predstavljati još jedan od razloga zbog kojih često možemo čuti rečenicu poput Kako ti je

fensi suknja!, gde je pozajmljenica fensi upotrebljena sa značenjem nečega elegantnog,

modernog, ili ukrašenog1. Haspelmat naglašava i mogući faktor prestiža jezika davaoca sa kojim

govornik želi da se poistoveti ili se radi o poistovećivanju sa određenim društvenim identitetom

(Haspelmath 2003: 48). Prestiž jezika, međutim za svakog pojedinca može imati drugo značenje

i, kako kaže Skoton-Majers, zavisi od doba o kome se govori, kao i od parova samih jezika. Kao

ilustraciju ovome, ona navodi primer Francuske koja je u 11 veku imala političku i društvenu

nadmoć nad Engleskom, pa skoro polovina engleskih reči zapravo potiče iz francuskog ili je u

engleski jezik ušla preko francuskog, iz latinskog (Scotton-Myers 2006: 226). Guanaratne navodi

i to da je Drajden svojevremeno engleski nazivao „varvarskim“ jezikom, dok je francuski bio

jezik elegancije (Gunaratne 2003: 10). Dakle, čak i kada u srpskom jeziku postoje odomaćeni

termini za određene pojmove, mlađi govornici često pribegavaju korišćenju pozajmljenica kako

bi svoju ideju iskazali na drugačiji način od uobičajenog, često u želji da samim načinom govora

sebe poistovete sa određenom grupom ljudi ili staležom.

Sa druge strane, pažnju bi trebalo posvetiti i anglosrpskom jeziku. Prćić i drugi (2001: 7)

anglosrpski opisuju kao „nasumičnu i proizvoljnu mešavinu“ jezika koji nije sasvim srpska, a

nije ni engleska. Možda bi najpribližnije bilo reći da se u ovakvim primerima prepoznaje srpska

struktura u engleskim rečima. Reč je zapravo o pozajmljenicama iz engleskog jezika koje su

često nedovoljno ili pogrešno prilagođene srpskom jeziku. Ovo se najbolje ilustruje kroz primer

rečenice „Downloadovao sam onaj fajl, pa ću ti ga poslati e-mailom kao atačment“ (Prćić i dr.

2001: 7). U rečenici se jasno vidi upotreba engleskih reči download, file, e-mail i attachment, s

tim što što se same ove pozajmljenice razlikuju po nivou prilagođenosti normama srpskog jezika.

Prethodnu rečenicu bi razumeo svako ko poznaje rad na računaru, tako da ne možemo reći da je

upotreba pozajmljenica u ovom primeru uslovljena pomodarstvom ili da se vezuje isključivo za

mlađu generaciju govornika. U pitanju je terminologija koja nije namenjena uskostručnoj

publici, već bi sa njenim značenjem bio upoznat veći deo javnosti. Kod svakog bilingvalnog

govornika se ponekad dešava da se reči iz dva jezika pomešaju u glavi i da često upotrebljavamo

onaj izraz koji nam prvi padne na um. Ako uzmemo u obzir činjenicu da je za snalaženje na

internetu i pristup internet stranicama neophodan engleski jezik i da su prozori za razmenu

elektronske pošte na engleskom, dolazimo do zaključka da je zapravo termin download na

1 Značenje reči fancy preuzeto iz četvrtog izdanja rečnika Cambridge Advanced Learner's Dictionary iz 2013. godine

10 | P a g e

primer prisutniji od srpske varijante preuzeti (Prćić i dr. 2001: 62). U ovome se može pronaći

odgovor na pitanje iz kog razloga je upotrebljena pomenuta pozajmljenica. Možemo zaključiti da

se zapravo radi o boljem poznavanju engleskog termina, u smislu da je prisutniji od srpskog.

Haspelmat (Haspelmath 2003: 47) naglašava da kada je određeni pojam poznatiji pod jednim

terminom u odnosu na neki drugi termin, pa makar i poznatija varijanta bila iz drugog jezika,

govornici često koriste upravo tu poznatiju varijantu. Iz ovoga se jasno vidi da se često engleski

termini češće upotrebljavaju u odnosu na svoje srpske ekvivalente, upravo zbog toga što na

engleski termin češće nailazimo nego na srpski, pa se može reći da je „aktiviniji“ od srpskog

ekvivalenta.

Na samom kraju poglavlja, trebalo bi se posvetiti i Haspelmatovom terapeutskom

pozajmljivanju, koje podrazumeva upotrebu pozajmljenica umesto tabu reči u maternjem jeziku

govornika ili radi izbegavanja homonimije kada dve reči u jeziku zvučne slično i mogu zbuniti

sagovornika (Haspelmath 2003: 50). Hofer takođe govori i o upotrebi pozajmljenica koje bi

koristile kao eufemizmi za postojeće reči u jeziku primaocu (Hoffer 2002: 19).

Kada govorimo o razlozima za pizajmljivanje reči, vidimo da faktori koji na ovo utiču

mogu biti raznoliki. Među njima su kulturološki razlozi koji podrazumevaju usvajanje novih

proizvoda i ideja, ali i njihovih imena, te ovakve promene utiču kako na kulturu, tako i na jezik.

Pored kulturoloških, tu su i profesionalni faktori gde se reči usvajaju kako bi pratile inovacije u

stručnim oblastima. Pored ovoga, govorili smo i o jeziku mlađe generacije i eventualnom

pomodarstvu pri korišćenju engleskih reči u svakodnevnom govoru, čak i kada za njih postoje

srpski ekvivalenti. Kao jedan od razloga naveli smo i korišćenje određenih anglicizama kao

frekventnijih reči u odnosu na srpske termine, a na samom kraju smo se kratko osvrnuli i na

teoriju pozajmljivanja reči radi zamenjivanja tabu reči, stvaranja eufemizama i izbegavanja

homonimije.

11 | P a g e

Opravdanost pozajmljenica

Kao što smo videli, česta je upotreba stranih reči u srpskom jeziku čak i kada za njih

postoje prevodni ekvivalenti. Za ovu pojavu su data i neka objašnjenja, a sada se treba posvetiti i

opravdanosti upotrebe pozajmljenica. U okviru ovog poglavlja će se konkretnije rasvetliti stavovi

za i protiv korišćenja pozajmljenica, kratko će biti reči i o pojmu jezičkog purizma i bliže će se

objasniti problematika određivanja opravdanosti pozajmljenica.

Profesor Prćić navodi nekoliko stepena opravdanosti anglicizama (2005: 130) po kojima

se može zaključiti da li je anglicizam u srspkom jeziku neophodan ili pak suvišan. On pre svega

navodi da je anglicizam sasvim neopravdan ukoliko naspram njega već postoji neka domaća ili

odomaćena reč. Kao primer ovoga Prćić navodi reč fan za koju u srpskom jeziku postoji

prevodni ekvivalent - obožavalac. Dalje, anglicizam je neopravdan ako se može prevesti

posredstvom produktivnih sredstava srpskog jezika, kakav je upravo slučaj sa parom printer -

štampač. Anglicizam je uslovno opravdan ukoliko je kraći ili ekonomičniji od postojećeg izraza

u srpskom, za šta kao primer može da posluži anglicizam afteršejv, koji se u srpskom jeziku

prevodi kao losion posle brijanja. Dalje, Prćić navodi da je anglicizam opravdan ukoliko

predstavlja novu nijansu značenjau srpskom jeziku, što se na primer vidi iz reči đus, odnosno

sok. Na kraju, anglicizam može biti sasvim opravdan ukoliko služi za popunjavanje jezičkih

praznina, odnosno za pojmove koji takođe predstavljaju inovaciju u srpskom jeziku, što je na

primer slučaj sa rečima milkšejk, softver ili skener. Prema tome, možemo zaključiti da upotreba

anglicizama može biti i opravdana i neopravdana, kao i to da ovo zavisi isključivo od svrhe u

koje se anglicizam koristi.

Prćić takođe upotrebu pozajmljenica predstavlja u dve kategorije. Prvu kategoriju

predstavlja strukovna upotreba, pri čemu se navodi verovanje stručnjaka da je jedino strani

termin dovoljno precizan da uputi na određeni pojam, što zapravo predstavlja subjektivnu, a

nikako objektivnu potrebu za upotrebom anglicizma. Prćić ovo ilustruje primerima menadžmenta

umesto rukovodstva, tribunala umesto suda i slično (Prćić 2005: 156). On dalje navodi i statusnu

upotrebu anglicizama, koja je takođe subjektivnog karaktera, a koju karakteriše verovanje da

upotreba engleskog jezika u srpskom deluje modernije, elegantnije i otmenije (Prćić 2005: 157).

Obe podele ilustruju prethodno navedene razloge za pozajmljivanjem anglicizama u pisanju i

12 | P a g e

govoru. Međutim, kao što se da primetiti, nije moguće jasno razgraničiti subjektivnu i objektivnu

upotrebu anglicizama, te je i suđenje o njihovoj opravdanosti utoliko teži proces.

Na posletku, trebalo bi se kratko osvrnuti i na pojam jezičkog purizma koji Haspelmat

definiše kao kulturološku odbojnost prema pozajmljenicama (Haspelmath 2003: 47), odnosno

težnju jezika da ostane „čist“, bez stranog uticaja. Ali, Bugarski navodi kako „potpuno čistih

jezika u modernom svetu nema, a tzv. strane reči...pouzdan su znak civilizacije i bez njih se

naprosto ne bi moglo“ (Bugarski 2009: 99). Svoj stav prema nekada neopravdanom purizmu

Bugarski opravdava i rečima da „generalnim odbacivanjem svega novog i stranog jezik ne bi bio

sačuvan i očišćen nego, naprotiv osakaćen i sputan“ (Bugarski 2009: 100). Međutim, on takođe

strogo osuđuje i „neumerene i neznalačke“ upotrebe stranih reči i navodi da je to ono čega se

treba čuvati. Klajn takođe kaže da se purizam ogleda i u rezervisanom stavu prema stranim

rečima, ali i u inovacijama i konzervatizmu (Klajn 2008: 153). Kao ilustraciju staha prema novoj

tehnologiji i komunikaciji, Dejvid Kristal navodi i to da je i u XV veku Gutenbergova štamparija

posmatrana kao satanistička mašina koja će svet dovesti do propasti, iz čega se zaklučuje da ovaj

strah ne predstavlja nikakvu novinu (Crystal 2004: 2). U zaključku možemo navesti da je jezički

purizam nemoguć i škodljiv razvoju jednog jezika, ali i da zatrpanost jezika stranim rečima

predstavlja drugu krajnost koja šteti očuvanju jednog jezika.

Dakle, kada sudimo o opravdanosti upotrebe pozajmljenica, neophodno je da u obzir

uzmemo nekoliko faktora. Prvi od faktora jeste kulturološka uslovljenost, odnosno treba

ustanoviti da li novi strani termin prati novi strani proizvod ili ideju koja nije svojstvena srpskoj

kulturi. Zatim, treba se osvrnuti na polje upotrebe, što znači da treba utvrditi da li se radi o

stručnoj terminologiji ili ne. Nakon ovoga, potrebno je proveriti i da li pozajmljenica pripada

nekom obeleženom stilu komunikacije, kao što je to bio slučaj sa žargonom, odnosno govorom

mladih. Svi ovi faktori mogu uticati na naš sud o tome da li je upotreba pozajmljenice opravdana

ili je njena upotreba neadekvatna govoru.

13 | P a g e

Smenjivanje kodova

Nakon poglavlja o pozajmljivanju reči, trebalo bi pomenuti i smenjivanje, odnosno

preključivanje kodova (code-switching) i napraviti razliku između ova dva procesa. U ovom

poglavlju će biti definisan pojam smenjivanja kodova uz predstavljanje stavova o ovom procesu i

pružanja primera smenjivanja kodova.

Da bismo razgraničili pozajmljivanje od smenjivanja kodova, neophodno je prethodno

definisati oba termina. Pozajmljenice, šire gledano, predstavljaju reči preuzete iz nekog drugog

jezika. Međutim, neophodno je pomenuti da se pozajmljenice razlikuju od smenjivanja kodova

po jednom bitnom faktoru, a to je nivo adaptacije. Naime, Haspelmat napominje da je kod

pozajmljenica evidentan određeni tip adaptacije, bilo fonološke bilo morfološke, dok se kod

smenjivanja kodova ne primećuje prilagođenost jeziku primaocu (Haspelmath 2003: 41). Sa

ovim se slaže i Filipović (1986: 38) koji navodi da je „prebacivanje (switching) pojava kad

bilingvalni govornik alternativno upotrebljava dva jezika, pa u svoj govor uvede iz drugog jezika

potpuno neasimiliranu (neadaptiranu) riječ”.Kao još jedan vid raspoznavanja Haspelmat navodi i

to da se pozajmljenice tretiraju kao utvrđene i usvojene reči, dok se kod smenjivanja kodova radi

o jednokratnoj upotrebi stranih reči i da se one ne mogu posmatrati kao pozajmljenice, ali takođe

navodi i to da se preključivanje kodova ne može posmatrati kao jezički uslovljena promena, već

se radi o jezičkom „ponašanju“ govornika (Haspelmath 2003: 40). Poplak i Sankof dalje

predstavljaju zaključak da je prilagođavanje tuđice dug proces, i da reč tokom perioda

prilagođavanja prolazi kroz različite stadijume, te da je iz tog razloga teško napraviti razliku

između pozajmljenice i smenjivanja kodova, ali navode i to da prilagođavanje reči ima veze i sa

drugim faktorima, a ne samo sa lingvističkim (Poplack & Sankoff 1984: 100-101). Kao neke od

faktora navode i prihvaćenost tuđice od strane zajednice, kao i frekventnost upotrebe, na primer

(Poplack & Sankoff 1984: 103-104). Oni dalje govore i o tome da često lingvistička

prilagođenost može biti i prividna, pri čemu kao razloge navode, primera radi, fonološku sličnost

između jezika davaoca i jezika primaoca, ali i nedostatak kompetencije u jeziku davaocu od

strane gocornika jezika primaoca. Iz tog razloga je neophodno u obzir uzeti i ostale parametre

kada se govori o prihvaćenosti i usvojenosti pozajmljenice (Poplack & Sankoff 1984: 104). U

prilog ovome Barbara Štebih (2008: 243) navodi i da učestalom upotrebom tuđica kao i

14 | P a g e

prihvatanjem tuđica od strane monolingvalnih govornika dolazi do fonološke, morfološke,

sintaktiče i semantičke adaptacije reči.

Odeljak o smenjivanju (ili preključivanju) kodova ovde je dodat sa ciljem razgraničenja i

razlikovanja ovog pojma od pojma pozajmljivanja. Grubo gledano, osnovna razlika između ova

dva procesa predstavlja nivo lingvističke adaptaacije tuđice, ali je bilo i reči o sociopsihološkim

faktorima koji pre svega podrazumevaju prihvaćenost određene strane reči od strane govornika

jezika primaoca. Pre svega je navedeno da kod menjivanja kodova ne postoji lingvistička

adaptacija anglicizama, pa se oni koriste u svom neadaptiranom obliku. Kao primer

neadaptiranih reči možemo uzeti i pomenute primere Tvrtka Prćića check-point i soap opera

(2002: 96), kod kojih je jasno uočljiva struktura koja je neadekvatna srpskom jeziku. Nasuprot

ovih, možemo se poslužiti primerima Gorana Injca kao što su OK, fensi, novi brend i rejv parti

(2002: 79), gde reči zapravo izgledaju kao da su deo srpskog osnovnog vokabulara, a zapravo

dolaze iz drugog, u ovom slučaju engleskog jezika. Iz ovoga se može zaključiti upravo da je

osnovna razlika u sličnosti sa srpskim jezikom i to u smislu lingvističke prilagođenosti. Iz ovoga

se jasno može zaključiti da smenjivanje kodova vremenom, čestom upotrebom, prilagođavanjem

i prihvatanjem od strane govornika, dovodi do nastajanja pozajmljennica u pomenutom smislu.

Kao što Hajne i Kuteva naglašavaju, upotreba tuđice se prvenstveno odvija nesvesno, kod

bilingvalnih govornika, ali nikako ne utiče na prihvatanje reči od strane zajednice. Tek kada reč

bude prihvaćena i redovna u upotrebi kod drugih govornika, može se reći da postaje deo jezičkog

šablona i postaje prava pozajmljenica (Heine & Kuteva 2008: 58).

15 | P a g e

Lingvističko prilagođavanje

Potrebe za prilagođavanjem stranih reči su prvenstveno praktične prirode. kako

Haspelmat navodi, jezik davalac često ima različtie lingvističke karakteristike u odnosu na jezik

primalac, pa je određeni nivo adaptacije neophodan da bi reč mogla da uđe u stalnu upotrebu

(Haspelmath 2003: 42). U ovom odeljku će biti reči konkretno o principima prilagođavanja

stranih reči sistemu i normama srpskog jezika. Kratko će biti predstavljeni procesi fonološkog,

morfološkog i semantičkog prilagođavanja pozajmljenica iz engleskog jezika. Pažnja će biti

posvećena i stepenu adaptacije pri analizi svakog od pomenutih nivoa. Svaki od procesa će biti

objašnjen i podržan primerima iz novije leksike.

Fonološko prilagođavanje

Fonološko prilagođavanje stranih reči u obzir uzima način zapisa i izgovora ovih reči u

stranom, u ovom slučaju engleskom jeziku. U odnosu na to kako su reči zapisane u engleskom

jeziku vršiće se i njihovo prilagođavanje srpskim pravopisnim načelima. Prćić naglašava značaj

fonološkog prilagođavanja time što kaže da je „pogrešno pisati anglicizme u engleskom

originalu, kako u tekstovima na latinici (kojoj je engleski original prilično blizak), tako i u

tekstovima na ćirilici (kojoj engleski original uopšte nije blizak)“ (Prćić 2005: 45). Kako Goran

Injac navodi i to da su određene reči nekad „po izgovoru i grafijskom obliku jednake u srpskom i

engleskom jeziku, ili su po grafijskom obliku jednake, ali se po izgovoru neznatno razlikuju”

(Injac 2002: 83). S obzirom na to da se u engleskoj abecedi nalaze grafeme nesvojstvene

srpskom latiničnom pismu i da se izgovor takvih reči odvija drugačije nego u srpskom jeziku,

one se mogu prilagoditi našem jeziku na osnovu tri parametra.

Prvi parametar se bazira na analizi izgovora ovih reči u engleskom jeziku, pa se zatim

traže grafeme u srpskom jeziku koje bi odgovarale takvom izgovoru. Ovaj proces se naziva

transfonemizacija, jer predstavlja zamenu fonoloških elemenata iz jednog jezika fonološkim

elementima drugog jezika (Filipović 1986: 65). Međutim, kao što savetuje dr Boris Hlebec, „reči

čiji se izgovor (pa samim tim i pisanje) u srpskom ustalio na nekim principima ili čak pogrešno,

ne bi trebalo da se podvrgavaju ovim pravilima jer bi to lako dovelo do zabune u

sporazumevanju“ (Hlebec 2009: 9).

16 | P a g e

Drugi način podrazumeva analizu zapisa ovih reči u engleskom jeziku, pri čemu se u

obzir uzimaju samo grafeme kojima su ove reči zapisane i traže se njihovi ekvivalenti u srpskoj

abecedi. Ovaj proces nazivamo trnasliteracija (Hlebec 2009: 10). Pod transliteracijom

podrazumevamo prosto zamenjivanje slova reči jednog jezika slovima koja se koriste u drugom

jeziku, a da pri tome u obzir ne uzimamo izgovor izvorne ili adaptirane reči (Hlebec 2009:10).

Treći način predstavlja kombinaciju ova dva načina, što znači da se kombinuju i pisanje i

izgovor, kako bismo dobili što približniji ekvivalent ovih reči u srpskom jeziku. To podrazumeva

da se zapisuje izgovor već adaptirane reči. Ovaj proces nazivamo transkripcijom (Hlebec 2009:

9). Autor navodi da kada govorimo o transkripciji, govorimo o adaptaciji reči po principu

izgovora, a da pri tome ne zanemarujemo ni zapisani oblik reči (Hlebec 2009: 9). Razlog tome je

to što često može doći do problema jer neke glasove ne možemo adekvatno preneti ukoliko se

oslanjamo samo na izgovor, pa moramo da se oslonimo i na zapis tih glasova u originalu.

Morfološko prilagođavanje

Morfološka adaptacija pozajmljenica prema Rudolfu Filipoviću (1986: 119)

podrazumeva tri različita nivoa adaptacije. Tako možemo razlikovati reči koje su usvojene bez

morfološke adaptacije, odnosno one koje su usvojene u originalu, a pored njih i reči koje su

prilagođene srpskom jeziku na fonološkom nivou, ali su njihovi afiksi ostali u originalu, odnosno

oni ne pripadaju srpskom jeziku. Poslednju kategoriju čine reči koje su prilagođene srpskim

morfološkim pravilima. Shodno tome, u ovom delu rada će kratko biti prikazane adaptacija

nultog, prvod i drugog stepena, odnosno nulta, primarna, odnosno kompromisna i sekundarna,

odnosno potpuna transmorfemizaciju (Filipović 1986: 119).

Pod nultom transmorfemizacijom podrazumevamo da nad pozajmljenicama iz engleskog

jezika nisu vršene morfološke izmene, te da su one ostale u svom izvornom obliku. Takve

pozajmljenice predstavljaju nezavisne, slobodne morfeme, pa zbog toga nema potrebe za

morfološkom adaptacijom osnovnog oblika (Štebih 2008: 244-245). U okviru nulte

transmorfemizacije Rudolf Filipović (1986: 119) navodi primere imenica bridž i ragbi, pa zatim i

prideve i priloge fer i grogi. Kao što se iz primera vidi, ove reči nisu prošle nivo morfološke

adaptacije i u srpskom jeziku su prihvaćene u obliku u kome su preuzete. Ovo se, naravno, ne

17 | P a g e

odnosi na fonološku adaptaciju, gde je evidentno da je zapis reči promenjen u odnosu na engleski

jezik, kako bi odgovarao srpskom (npr. bridge, rugby, fair, groggy).

Kada govori o kompromisnoj adaptaciji, Filipović podrazumeva prilagođavanje

pozajmljenica koje su zadržale svoje strane afikse koji su ponekad adaptirani fonološki, ali ne i

morfološki (Filipović 1986: 121-122). Odsustvo morfološke adaptacije ovih afiksa znači da oni

nisu zamenjeni srpskim afiskima sa istim značenjem, već da su sačuvani u obliku u kome su

pozajmljeni. Kao primere za ovaj vid transmorfemizacije, Filipović (1986: 122) navodi primere

poput bokser, farmer i dribler, pri čemu se jasno vidi da je uz slobodnu morfemu preuzet i sufiks

-er. Prema tome, može se zaključiti da se ove reči nalaze u procesu prilagođavanja, jer je

evidentan početak procesa, ali se vidi i da reči nisu u potpunosti adaptirane, pa ih i sam Filipović

naziva „prelaznim oblicima” (1986: 123).

Prema Filipoviću (1986: 123) o potpunoj transmorfemizaciji govorimo onda kada se

vezivna morfema jezika davaoca zameni odgovarajućom vezivnom morfemom jezika primaoca.

On takođe navodi i da je rezultat ovog procesa prilagođavanja zapravo replika koja je u

potpunosti integrisana u jezik primalac. Takođe navodi i da je svaka rezultujuća replika prošla

dva procesa prilagođavanja, od trenutka kada se pojavila u jeziku primaocu, preko procesa

kompromisne transfonemizacije i na kraju do integrisane replike.

Nataša Bugarski je detaljnije objasnila adaptaciju glagola pozajmljenih iz engleskog

jezika i taj proces kod ispitanih glagola podelila na primarnu i sekundarnu adaptaciju. Pri analizi

podataka je uočila i da u procesu primarne adaptacije glagoli dobijaju odlike lica, vremena i

načina, kao i gramatičke kategorije roda i broja, ali i semantičke kategorije glagolskog roda i

vida (Bugarski 2002: 73).

Semantičko prilagođavanje

Semantički nivo prilagođavanja stranih reči podrazumeva prilagođavanje njihovih

značenja. Čim postoji potreba za prilagođavanjem, znači da značenje pozajmljenica nije uvek

istovetno originalu, već da pri pozajmljivanju dolazi do manjih ili većih odstupanja. U narednom

delu rada će biti prikazani načini adaptacije značenja reči iz engleskog u srpski jezik.

Filipović (1986: 155) navodi da na semantičkom nivou prilagođavanja pozajmljenica

dolazi do adaptacije njihovog značenja. Autor navodi i da ovaj nivo adaptacije predstavlja kao

18 | P a g e

„analizu promjene značenja” i to kroz uzroke promene, prirodu promene i posledice (Filipović

1986: 158). Dalje navodi da je promena značenja obično zasnovana ili na sličnosti ili na

povezanosti starog i novog značenja a time uvodi i podelu na četiri tipa semantičkih promena, a

to su metafora (sičnost po značenju), metonimija (povezanost po značenju), etimologija (sličnost

po obliku) i elipsa (povezanost po obliku). Za razliku od ovog mišljenja, Jelisaveta Milojević

(2000: 8-9) navodi da se semantička analiza anglicizama odvija na tri nivoa. Prvi nivo adaptacije

predstavlja situaciju u kome je reč iz engleskog jezika preuzeta sa istim značenjem koje ima i u

engleskom jeziku, što zapravo predstavlja nultu adaptaciju. Za ovaj nivo adaptacije autorka

navodi reč minibus, koja i u jeziku primaocu i u jeziku davaocu ima jednako značenje malog

autobusa. Značenje preuzete reči u srpskom se može razlikovati od značenja koje reč ima u

engleskom jeziku, i to u dva aspekta. Prvi aspekt predstavlja sužavanje značenja, pri čemu

pozajmljenica ima samo jedno značenje, dok engleska reč ima zapravo nekoliko značenja. Takav

je slučaj na primer sa reči sheriiff. Drugi aspekt predstavlja proširenje značenja, odnosno

situaciju u kojoj je reč pri preuzimanju dobila jedno značenje više u odnsou na engleski jezik.

Kao ilustraciju za ovaj aspekt prilagođavanja može poslužiti reč bar, koja u engleskom jeziku

podrazumeva dva značenja; šank ili prostoriju u kojoj se nalazi šank. Međutim, u srpskom jeziku

se ova imenica često koristi i da označi pojam noćnog kluba (Milojević 2000 : 9). Poslednji

primer proširenja značenja Haspelmat svrstava takođe pod strukturalno pozajmljivanje i navodi

da je ovo veoma čest, ali isto tako često i neprimetan proces (Haspelmath 2003: 39).

Kao zaključak možemo navesti da pri preuzimanju reči iz stranog jezika pored njihove

fonološke i morfološke adaptacije, dolazi i do semantičkog prilagođavanja reči koje se često vrši

prema sličnosti ili povezanosti. Takođe, reč svoje značenje može promeniti tako što će preuzeti

još jedno, novo značenje, ili tako što će jedno ili više njih u procesu izgubiti. Kao što se vidi, reči

uglavnom imaju više od jednog značenja i pri njihovovj adaptaciji u jeziku primaocu, često

dolazi do promena.

19 | P a g e

Adaptacija prevođenjem

Kako svaki od pomenutih tipova adaptacije vodi ka sve većoj prilagođenosti i

prihvaćenosti pozajmljenice, tako se i adaptacija prevođenjem uzima kao još jedan od načina za

postizanje što veće prilagođenosti normama srpskog jezika. Kako svaka reč zapravo teži

ovakvom prilagođavanju, i dalje je otvoreno pitanje kako postoji toliko reči koje su

neprilagođene normama srpskog jezika, kao što je recimo bilo sa Prćićevim primerima

anglosrpskog. Sonja Filipović-Kovačević (2011: 248) naglašava kako je ovo „prevagnunlo nad

korišćenjem fonološkog i morfološkog potencijala“ srpskog jezika, a Prćić naglašava da je

adaptacija prevođenjem zapravo „osnovni“ postupak adaptacije, dok pozajmljivanje reči uz

njihvou fonološku, morfološku i ortografsku adaptaciju smatra najlakšim (Prćić 2002: 96). On

dalje navodi i razloge praktičnosti prevođenja, među kojima nabraja i delimično zaustavljanje

prodora loše adaptiranih ili nepotrebnih pozajmljenica, kao i izbegavanje upotrebe nemotivisanih

pozajmljenica. Međutim, kako svaki proces nailazi na prepreke, tako će se i ovo poglavlje baviti

problemima koji se mogu susresti pri adaptaciji reči prevođenjem.

Pre svega, treba definisati koje se to reči mogu prevesti, a koje ne. Za ovo, Prćić navodi

primere prethodno pomenutih kulturološki obojenih reči poput haggis i ceilidh. Kao ilustraciju

ove grupe, Prćić navodi nove reči poput DVD ili camcorder, kao i stručnu terminologiju i to u

cilju „unifikacije terminologije“ (Prćić 2002: 96-97). Kao jedan od problema pri prevođenju,

Injac (2002: 92) naglašava i višeznačnost mogućih srpskih prevoda, pri čemu navodi

pozajmljenicu folder za koju kaže da se ne bi mogla prevesti kao koverta, a da pri tome ne

asocira na kovertu za slanje pošte u srpskom jeziku, što se ne odnosi na kompjuterski pojam.

Injac navodi i tri tipa pozajmljenica koje spadaju u ovu kategoriju (2002: 93). Prvu kategoriju

predstavljaju „anglicizmi koji nemaju adekvatnu zamenu“, a takvi su na primer modem ili

risiver. Drugu kategoriju predstavljaju „engleske reči i izrazi iz opšteg i specijalnog fonda

kompjuterskih termina“, gde se u nastavku navode anglicizmi poput dial-up, cover ili e-

commerce. Treću i poslednju kategoriju Injac karakteriše kao „komande ili nazive delova

programa“. U ovu treću kategoriju spadaju na primer anglicizmi desktop, window ili tool bar.

Dalje razlažući teoriju adaptacije prevođenjem, Prćić predstavlja i srpske tvorbene potencijale

kojima bi se ovaj proces olakšao. Među ovim procesima on naglašava upotrebu fraznih leksema,

prefiksaciju i sufiksaciju, akronimiju, konflaciju, kao i upotrebu polusloženica i složenica pri

20 | P a g e

prevođenju (Prćić 2002: 97). Za ove postupke Prćić kaže da su produktivni u srpskom jeziku, ali

takođe naglašava i da se teorija često razlikuje od prakse, te da se ne može sa sigurnošću tvrditi

da su svi anglicizmi prevodivi korišćenjem ovih postupaka (Prćić 2002: 97-98). Dalje navodi i

prevodne postupke koji bi bili produtivni u praksi, a među kojima predstavlja direktno

prevođenje, kojim je dobijen miš u zamenu engleskog termina mouse da označi kompjuterski

kursor. Kao naredni prevodni postupak, on navodi i kalkiranje, odnosno „doslovno prevođenje

elemenata reči“. Kao primere za ovaj postupak navodi reč štampač nastalu od engleske reči

printer, kao i izručak prema engleskom handout (Prćić 2002: 98-99). Dalje, delimičnim

preslikavanjem on naziva pozajmljenice kod kojih je jedan element preveden srpskim

ekvivalentom, a drugi pozajmljen. Kao primer za delimično preslikavanje, Prćić navodi reč

radoholik, koja je nastala po modelu engleske reči workaholic, a pri čemu se vidi da je prvi deo

pozajmljenice (work-) preveden, dok je drugi „preslikan“. Na samom kraju Prćić navodi i

„funkcijsku aproksimaciju“, kao jedan od najčešćih prevodnih posttpaka. Ovaj proces

podrazumeva predstavljanje leksičkog materijala stranog jezika i to tako što će se najbliže

objasniti funkcija modela. Kao primer, Prćić navodi reklamni pano, koji odgovara engleskom

billboard (Prćić 2002: 99).

Nakon predloženih procesa za adaptaciju prevođenjem, Prćić navodi da je neophodna i

„leksikografska kodifikacija“, odnosno da se prevedene varijante zabeleže u rečnicima

anglicizama, čime će se možda smanjiti broj netačnih i nepotrebnih prevoda. Kao ilustraciju

ovoga Prćić daje primere bežičnog telefona umesto bezgajtanskog telefona (eng. cordless

phone), kao i vazdušnog jastuka namesto vazdušne vreće (eng. air-bag) i drugih primera

nepreciznog prevoda (Prćić 2002: 99).

Dakle, može se zaključiti da je prevođenje anglicizama veoma složen proces koji se pre

svega sastoji od procene mogućnosti prevoda, a zatim i načina prevoda. Ukoliko bi se neke reči

prevele, one bi postale zbunjujuće i njihova veza sa pojmom na koji upućuju bi postala

neprozirna. Sa druge strane, do sada je bilo i dosta nepreciznih prevoda, što je još jedan od

faktora koji treba ima na umu pri prevođenju. Kao moguće rešenje ovog problema stoji predlog

da se odredi mogućnost prevoda, da se prevod što preciznije prevede ili u odnosu na samu reč ili

po sličnosti sa pojmom na koji reč upućuje, a da se zatim prevodni ekvivalent dokumentuje kako

bi se izbeglo pojavljivanje nekoliko različitih prevodnih varijanata.

21 | P a g e

Kalkiranje

Kalkiranje je još jedan proces prilagođavanja pozajmljenica koji je umnogome sličan

prevođenju, jer se i sam zapravo sastoji od bukvalnog prevoda morfema neke strane reči.

Naredni deo rada baviće se procesom kalkiranja i predstavljanjem razlike između kalkova i

leksičkih pozajmljenica.

Haspelmat za kalkiranje zato kaže da je zapravo vid strukturalnog pozajmljivanja

(Haspelmath 2003: 39) i navodi da se kalkiraju jedino složeni leksički elementi kod kojih postoji

više od jedne morfeme. Sa ovim se slaže i Tvrtko Prćić koji navodi da je kalkiranje „primenljivo

samo na polimorfemske reči“ (Prćić 2002: 98). Majers-Skoton navodi da se pozajmljivanje

razlikuje od kalkiranja u dva osnovna aspekta. Prvi aspekt je u tome što se kalkovi često sastoje

od više od jedne reči, a drugi aspekt je u tome što se zapravo ne radi o pozajmljivanju forme reči,

već njenog značenja koje se kreira u skladu sa normama jezika primaoca (Myers-Scotton 2006:

233). Autorka takođe navodi i to da se razliku od pozajmljivanja, mogu kalkirati i cele fraze

nekog jezika, odnosno može se preneti njihovo jedinstveno značenje (Myers-Scotton 2006: 259).

Ivan Klajn kaže da su kalkovi u srpski jezik nekada uneti i „greškom loših prevodilaca“, tako da

u srpskom jeziku trenutno postoje reči definitivno prema engleskom definitely, kratka priča

prema short story, noćna mora prema nightmare, ili O, moj Bože! prema engleskom Oh, my

God! (Klajn 2008: 162). Prćić u vezi sa kalkiranjem složenica kaže da se one uglavnom prenose

kao „frazne lekseme“, pri čemu se dobijaju primeri poput korisničko ime (eng. user name) i

poslovna klasa prema engleskom business class (Prćić 2002: 99).

Kao zaključak se može izvesti ideja da je kalkiranje zapravo proces u kome dolazi do

mešanja prevođenja reči i pozajmljivanja značenja reči. Kao što smo videli, ovaj proces se sve

češće koristi u prilagođavanju anglicizama, sa tim da nekada dobijeni rezultat ume da bude i

nezadovoljavajući.

22 | P a g e

Zaključak

Kao ključni segmenti ovog rada poslužili su pre svega čovek, i njegov nagon i razlozi za

upotrebom jezika. Takođe, ljudi neprestano imaju potrebu za tom vrstom deljenja, što

predstavlja i osnovu međuljudskih odnosa. Iako se deo prenosa informacija može odigrati i

neverbalnim putem, jasno da jezik predstavlja veoma značajno sredstvo za deljenje emocija i

mišljenja među ljudima. Kako je svet mozaik različitih rasa, kultura i naroda, tako on zapravo

predstavlja i jedan mozaik jezika u kome ljudi u kontaktu sa sobom nose i svoje običaje, kulturu,

pa i jezik i nesvesno ih dele sa drugim ljudima različitog porekla. Kroz ove kontakte dolazi do

mešanja dve ili više kultura, ali i jezika. Svaki od ovih kontakata rezultuje u promenama

određene vrste, kako kulturološkim, tako i lingvističkim. Kulturološke promene mogu da se

odnose na usvajanje novih ideja od strane jedne grupe ljudi po ugledu na ideje koje postoje kod

neke druge grupe. Tako se dešavaju i promene u jeziku, gde se često jezik menja po uzoru na

neki drugi jezik. Lingvističke promene se mogu ogledati u pozajmljivanju reči, prilagođavanju

stranih reči, prevođenju, kalkiranju, i slično. U ovom radu su bile objašnjene ove promene i

stavovi prema ovim promenama. Nekada su ove izmene dobrodošle i srdačno prihvaćene od

strane jedne zajednice, dok se nekada radi i o promenama koje su suvišne i nepotrebne. Sve ovo

čini proces sazrevanja jednog jezika i predstavlja bitne korake u njegovoj daljoj budućnosti. Što

se engleskog jezika tiče, može se reći da je njegov uticaj na srpski jezik intenzivniji u skorije

vreme, pa se pretpostavlja da će i u budućnosti biti sve više anglicizama u srpskom jeziku. MI,

kao izvorni govornici srpskog jezika, možemo da posmatramo i dokumentujemo ove promene ili

da budemo aktivni učesnici u njima, jer su zapravo govornici ti koji menjaju jezik. Ono što

možemo da uradimo da bismo srpski jezik ogradili od nepotrebnih pozajmljenica i suvišnih

izraza i fraza, jeste da na vreme reagujemo na promene koje zapažamo u jeziku i da radimo na

prilagođavanju svih pristiglih termina kako bi i oni jednog dana postali punopravni članovi

srpskog jezika.

23 | P a g e

Literatura

1. Bugarski, N. (2002). Morfološka adaptacija glagola pozajmljenih iz engleskog jezika. Prilozi

proučavanju jezika, br. 33, str. 58-77.

2. Bugarski, R. (2005). Jezik i Kultura. Beograd: Biblioteka XX vek.

3. Bugarski, R. (2009). Uvod u opštu lingvistiku. Beograd: Čigoja štampa.

4. Bugarski, R. (2010). Jezici. Beograd: Čigoja štampa.

5. Crystal, D. (2006). Language and the Internet. Cambridge: Cambridge University Press.

6. Filipović-Kovačević, S. (2011). Anglicizmi kao međujezički pojmovni amalgami. Zbornik

Matice srpske za filologiju i lingvistiku, br. LIV/2, str. 247-263.

7. Filipović, R. (1986). Teorija jezika u kontaktu. Uvod u lingvistiku jezičnih dodira. Zagreb:

Jugoslovenska akademija znanosti i umjetnosti.

8. Francuski, B. (2012). Anglicizmi u informatičkoj i medijskoj lekciji u srpskom, Komunikacija

i kultura online, br. III/3, str. 201-220.

9. Gunarantne, S. (2003) Proto-Indo-European expansion, rise of English, and the international

language order : a humanocentric analysis, Journal of Sociolinguistics 164, 1-32;

10. Haspelmath, M. (2003). Loanword Typology : Steps toward a systematic cross-linguistic

study of lexical borrowability. In: Thomas Stolz, Dik Bakker & Rosa Salas Palomo (eds.) 2008.

Aspects of language contact: New theoretical, methodological and empirical findings with

special focus on Romancisation processes. Berlin: Mouton de Gruyter, 43-62.

11. Heine, B. & Kuteva, T. (2008). Constraints on contact-induced linguistic change. Journal of

language contact, 2/1, str. 57-90.

12. Hlebec, B. (2009). Prevodilačke tehnike i postupci. Beograd: EBG.

13. Hoffer, B. (2002). Language Borrowing and Language Diffusion. An Overview.

Intercultural Communication Studies, XI/4, str. 1-37.

14. Injac, G. (2002). Engleski jezik u com_medi@ : Prilog proučavanju srpske kompjuterske

tehnologije. Prilozi proučavanju jezika, br. 33, str. 125-135.

24 | P a g e

15. Klajn, I. (2008). Purizam i antipurizam u današnjem srpskom jeziku. Južnoslovenski filolog,

LXIV, str. 153-176.

16. Milojević, J. (2000) Word and words of English : English Morphology A-Z. Beograd:

Papirus.

17. Myers-Scotton, C. (2006). Multiple Voices. An Introduction to Bilingualism. Oxford:

Blackwell Publishing.

18. Prćić, T. i dr. (2001). Du yu speak anglosrpski? : Rečnik novijih anglicizama. Novi Sad:

Zmaj.

19. Prćić, T. (2002). Adaptacija novih reči iz engleskog jezika prevođenjem. Primenjena

lingvistika, Novi Sad, br. 3: str. 95-101.

20. Prćić, T. (2005) Engleski u srpskom. Zmaj. Novi Sad.

21. Radić-Bojanić, B. (2007). Neko za chat? Diskurs elektronskih ćaskaonica na engleskom i

srpskom jeziku, Novi Sad : Filozofski fakultet : Futura publikacije.

22. Poplack, S. & Sankoff, D. (1984). Borrowing: the synchrony of integration, Linguistics, 22,

str. 99-135.

23. Poplack, S. & Meechan, M. (1998). How Languages Fit Together in Codemixing.

International Journal of Bilingualism 2, 2, str. 127-138.

24. Poplack, S. (2001). Code-switching (linguistic). In International encyclopedia of the social

and behavioral sciences, ed. by Smelser, N. & Baltes, P., 2062-2065. Elsevier Science Ltd.

25 Sankoff, G. (2001). Linguistic outcomes of language contacts, In Peter Trudgill, J. Chambers

& N. Schilling-Estes, eds., Handbook of Sociolinguistics. Oxford: Basil Blackwell, 2001, pp.

638-668.

26. Sapir, E. (1921) Language. An Introduction to the Study of Speech. New York: Harcourt,

Brace and company.

27. Siemund, P. (2008). Language Contact. Constraints and common paths of contact-induced

language change. In: Siemund, Peter and Kintana, Noemi.(eds.)Language contact and contact

languages. Amsterdam: John Benjamins, 3-11.

28. Štebih, B. (2008). Morfološka adaptacija posuđenica. Savremena lingvistika, br. 66/1, str.

243-259.

29. Thomason, S. (2001). Language Contact. Edinburgh: Edinburgh University Press.

25 | P a g e

30. Vlajković, I. (2010). Uticaji engleskog jezika na srpski na planu pravopisa, leksike i

gramatike u komunikaciji na Fejsbuku. Komunikacija i kultura online, br. 1, str. 183-196.

26 | P a g e