Висока школа струковних студија за васпитачеК р у ш е в а ц

Народне бајкеАнализа народних бајки „Аждаја и царев син“,

„Међедовић“ и „Биберче“

(семинарски рад из Књижевности за децу)

Ментори: Студент:Милентије Ђорђевић Владан МатићАна Maрковић 1-001/07

Крушевац2008.

Садржај :

1. Увод...............................................3

2. Порекло бајки................................3

3. Српске народне бајке....................4

4. Аждаја и царев син........................7

5. Међедовић......................................10

6. Биберче...........................................13

7. Литература......................................11

2

Увод

Бајка представља најлепши облик усмене прозне књижевности. По постанку је веома стара, настала је у најраније доба човековог постанка, али касније се није угасила, већ се још више развила и обогатила. У бајкама има много фантастике, много је сцена и ликова које је створила слободна и разиграна човекова машта.

Притиснути различитим природним, елементарним непогодама, а касније и друштвеним невољама, људи су маштали о срећном животу и те снове прекрили уметничким велом бајке(1). Такву тежњу изражавају и чаробни штап, и летећи ћилим, и Аладинова лампа, и чизме од седам миља, као и ликови сиромашних младића, који седају на царски престо, и мудрих, вредних сиротица, које постају царице…

Порекло бајки

Неке бајке чувају елементе дубоке прошлости и трагове паганског друштва и паганских схватања и обичаја, још из прехришћанског времена, док неке бајке познају мотиве из ближе прошлости. У многим бајкама присутни су мотиви и фантастична бића и симболи из праисторије ( змајеви, виле, канибализам, животиње које говоре...), у неким бајкама су старогрчки мотиви ( оковани херој, демони, ватра као знак божанске моћи...), док код других срећемо хришћанске симболе: крст, вера у бога, црква, литургија. Све ово указује на различиту старост, на различито време настанка настанка појединих бајки, односно стварања или преузимања појединих митова који се јављају у нашим и у свим бајкама света.

Вук Караџић, као и велики број лингвиста, истицали су да су поједине српске бајке старе и више хиљада година.

(1)Љиљана Ћук, Дух народа-живо врело фантазије и мудрости, интернет издање

3

Српске народне бајке

У српској народној књижевности, приказани су друштвени односи, животна мудрост, колективно искуство народа, породични живот... Српску усмену књижевност уопште карактерише велики утицај разних култура: словенска предања, панононско наслеђе, старобалканске културе, елементи хришћанства, ислама и приморске културе. Бајке и приче преносиле су се усмено са колена на колено, из генерације на генерацију. Тек са Вуком Караџићем почиње систематско скупљање и објављивање народне усмене књижевности.

1821. године, у Бечу, Вук Караџић је објавио књигу „Народне српске приповијетке“. Књига је садржала дванаест приповетака.1853. Вук, такође у Бечу, издаје књигу са великим бројем бајки, прича легенди и анегдота, под називом „Српске народне приповијетке“, са посветом „славноме нијемцу“ Јакову Гриму. Ова збирка сврстала је српску народну књижевност раме уз раме са великанима светске књижевности(2).

Вук Караџић је записивао бајке онако како их је чуо у народу, готово да није правио никакве интервенције, чак је и језик, који је понекад у њима био потпуно народски, остао онакав каквог га је чуо код приповедача, уз сву опширност казивања и сложену композицију коју је дао народни приповедач(3).

4

(2,3)Вук Церовић, Српске народне приповјетке, интернет издање

Српске народне бајке у редакцији Вука Караџића спадају у изворне народне бајке, док су остали сакупљачи углавном у својим редакцијама пропустили текст народне приче кроз уметничку визуру и осавременили их. Између осталих тако су поступали и браћа Грим (Вукови савременици), Шарл Перо, Пушкин ...

Српска народна бајка познаје и чува класичну композицију бајке, у њој је увек главни јунак младић или девојка, царев син или чешће човек из народа, који мора да реши неки тежак задатак који нису могли да реше његови претходници. Јунак бајке је најчешће „оспоравана личност“ тј. лице од кога се не очекује извршење подвига, или то лице треба да оствари велики подвиг како би уверило средину из које потиче да је способно, храбро или довитљиво.(4)

Да би решио задатак који му је постављен јунак мора да савлада фантастична бића која се јављају у бајкама као активни јунаци, а која поседују натприродне моћи и чудотворна знања. То су најчешће виле, вештице, чаробњаци, дивови, патуљци, мудри старци ... Нека од ових бића су симболи добра, нека су симболи зла. Савлађивањем фантастичних бића главни јунак не постиже циљ, он на крају мора савладати непријатељски расположене људе из реалног света, који незаслужено желе да се домогну награде.

Народни приповедач у бајци препознаје добро и зло као и у реалном животу. Јунак помоћ добрих ликова мора да заслужи својом храброшћу, добротом и мудрошћу, док га зле силе ометају без разлога јер су зле.

5

(4)Јован Деретић, „Кратка историја српске књижевности“, БИГЗ, Београд, 1990., стр.51.

Фантастични помагачи и противници, који се ангажују на страни јунака, или против њега, углавном постоје у свим бајкама света(5).

Фантастични помагачи, добра бића у српским народним бајкама су: добре виле, добре бабе, мудри старци, лепе девојке, чаробне животиње – лисице, рибе, вукови, крилати коњи, чаробно оружје, анђели, свеци...

Фантастичне зле силе и средства су: змајеви, демони, аждаје, чаробне животиње, змије, вештице, вампири, вукодлаци, зле бабе, зле свекрве, ђаволи, зачарано пиће...

6

(5)Вук Церовић, Српске народне приповјетке, интернет издање

Аждаја и царев син(6)

Ову бајку Вук Караџић је објавио у својој књизи „Српске народне приповетке“, 1853. године у Бечу.

Бајка садржи класични мотив борбе против зла које је оличено у лику аждаје. Постоји и мотив отмице и заробљавања.

Бајка почиње тако што два царева сина нестају, тј. отима их аждаја, а трећи син креће да их тражи. Ту можемо уочити и функцију удаљавања, када се један од чланова породице удаљава од куће. Царевићи су кренули у лов, што је реална ситуација, док јурење зеца може да представља јурење среће. Претварање зеца у аждају представља лошу срећу, тј. не треба без размишљања јурити за срећом, као што су то урадила два царева сина док су јурили зеца.

Најмлађи син поседује највећу мудрост, јер он није лакомо јурио зеца. Увидео је немогућност његовог хватања, односно немогућност решавања проблема, он проблем оставља за касније решавање. Може се рећи и народном пословицом „Јутро је паметније од вечери“. У овом делу бајке налази се и функција наношење штете члану породице, односно нестанак царевићеве браће и одатле почиње заплет.

Добра баба представља добри фантастични лик у бајци. Она царевићу помаже да победи аждају. Баба као фантастични лик може да комуницира и са аждајом и са најмлађим принцом и њена је улога да царевићу да информацију како може да победи аждају, што баба и успева да учини.

Царевић се облачи у пастирско одело и узима пастирски штап, да би постао пастир и кренуо у свет. Овде можемо препознати хришћанске елементе, јер пастир представља доброту, а са добротом најлакше се може отиснути у непознате земље. „Добро чини, доброме се надај“. Запажамо и функцију просторног премештања.

(6) Народна књижевност, Нолит, Београд, 1976. стр.191.

7

Он стиже у друго царство и цар му нуди да буде његов пастир, али га очински упозорава да сви пастири који покрај језера чувају овце нестају.

Млади принц прерушен у пастира, сутрадан одведе овце на пашу, али водећи се упутствима бабе спреми се за борбу против аждаје и за касније догађаје. Овде запажамо да је млади принц поред своје мудрости представљен и као добар организатор.

Царевић улази у воду и дозива аждају: „О аждајо, о аждајо! Та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси.“ Овде је приказана царевићева храброст. Овде можемо закључити да ако се добро припремимо, можемо се суочити са највећим изазовима у животу. Дозивање аждаје и упоређивање са женом карактеристично је за средњи век и доба витезова, јер је кодекс части забрањивао да витезови насрћу на жене, а упућено је у погрдном смислу.

Аждаја излази из језера и почиње борба са царевићем. Функција борбе приказана је још два пута. Аждаја прети царевићу да би га бацила у небеса када би се мало охладила у језеру, цааревић јој одговара да би он и веће чудо учинио када би га пољубила царева ћерка. Уочавамо да је народни казивач унео у бајку традицију свога времена, јер у средњем веку, а и у 19. веку (Вук је бајку записао у 19. веку), велика је срећа била добро се оженити, а поготово ћерком богаташа. Јер сам пољубац који царевић очекује је уствари брачна понуда за цареву кћер. Аждаја кад је чула чиме царевић прети одмах је побегла. Овде се опет примећује колико је важно било у казивачево време добро се оженити, јер „чак и аждаја се плаши“ царевићеве среће.

Други дан радња се понавља, али цар је послао два коњаника да посматрају шта ће се десити и да му јаве.

Трећег дана цар шаље своју кћер да буде са чобанином, тј прерушеним царевићем. Она је негодовала, али цар је ставио општи интерес испред живота своје кћери, јер први пут је поверовао да неко може убити аждају. „Ја се уздам у бога да он може ту аждају савладати, само иди сутра с њиме, еда би нас опростио те напасти што толики свет помори.“ Овде је приметан и верски елемент где цар призива бога.

Царевић опет улази у борбу са аждајом, али овог пута уз помоћ цареве кћери. У одсудном моменту царева кћер га љуби и он разбија аждају

8

на комаде. Вепар који излази из аждаје, зец, голуб и врабац, само су проблеми који се нижу, али које царевић спремно дочекује и решава их истога момента када их уочи. Функција победе је очигледна. Врабац царевићу открива тајну где су заробљена његова браћа, али и тајну да тамо има много људи. То се односи на причу са почетка да је много људи попут његове браће кренуло да тражи срећу и да је никада није нашло. Карактеристично је да је принц без размишљања задавио врапца, иако га је овај молио да га поштеди. Вероватно је за казивача било нормално да се непријатељ увек немилосрдно убије.

Цар је гледао пастирово јунаштво и одлучио да му да своју кћер за жену. Тада је било нормало да се жене дају мужевима, брак је био ствар договора две породице. Венчање је било у цркви где се уочава хришћански елеменат у бајци, као и функција свадбе.

Царевић тек тада каже да је и он из царске породице, па се цар још више обрадује, јер је он мислио да удаје кћер за пастира. Значи да цару није било свеједно што удаје кћер за пастира, али пошто је он заштитио општи интерес његовог царства он је ипак дао своју кћер простоме пастиру. Ово може да се подведе под функцију прображења, јер у неку руку наш јунак добија нови изглед (додуше у очима друге царевине).

Повратак кући доноси и расплет. Царевић долази до места где су заробљена његова браћа и ослобађа их, као и све људе који су били тамо „у подруму“. Ово се може протумачити као вековна тежња српскога народа за ослобођење из турског ропства. Казивач казује да долази млади принц и ослобађа своју браћу, али и све људе који су са његовом браћом и даје им слободу. У време ропства оваква прича мора да је надахњивала људе који су је слушали и давала им наду у ослобођење. Функција повратка, јунак се враћа кући.

„А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.“

Карактеристично је да се у бајци стално понавља број три. Имамо три царева сина, баба три пута пита аждају, царевић три пута води бој са аждајом, девојка га љуби три пута, и на крају три шибљике.

9

Закључак

Бајка „Аждаја и царев син“ једна је од ређих бајки где јунак сам, без помоћи фантастичних бића успева да победи сопственом снагом, упорношћу, мудрошћу и храброшћу. Због тога ова бајка има велику едукативну функцију, помоћу које можемо закључити да не треба јурити без размишљања за срећом, већ треба најпре размислити, организовати се, припремити се, а срећа ће доћи сама – уз љубав, треба је само препознати.

Међедовић(7)

Вук Караџић је ову бајку записао од Тешана Подруговића и објавио је у издању Српске народне приповетке, 1853.године. Тешан Подруговић је иначе био веома талентован казивач и приповедач, поседовао је изузетну машту и духовитост. Вук Караџић је доста његових казивања забележио.

Бајка „Међедовић“ разликује се од других бајки по великој хиперболи.

Заступљен је прастари мотив приче о дивовима, као и мотив отмице жене, који је иначе веома чест у бајкама.

Бајка почиње отмицом жене од стране медведа, чест мотив у свим бајкама света. Жена роди медведу дете, које представља неку врсту „кентаурског бића“ као у античким митовима. Првом приликом жена побегне од медведа остављајући му дете.

Дете је у међувремену порасло и затражило од оца да иде у свет. Отац је био против његовог одласка, али после неког времена када је увидео да га не може одвратити медвед му поставља задатак: може у свет ако ишчупа букву. То представља својеврсни дидактички задатак: симболички може у свет ако је довољно јак, ако је одрастао.

(7)Народна књижевност, Нолит, Београд, 1976,стр.221.

10

Када је Међедовић ишчупао букву, није више постојала препрека за његов одлазак, већ му отац саветује да окреше гране букве и да је носи као кијачу! Овде бајка почиње са хиперболом која се како бајка одмиче увећава да би на крају достигла врхунац.

Међедовић наилази на стотине ратара који ору њиве. Међедовић их је питао има ли шта за јело, на шта му ратари одговарају да ће ускоро стићи ручак да причека. Овде наилазимо на врлину народа коју је казивач представио, а то је помоћ путнику намернику. Ручак је био намењен за све људе, а Међедовић се опкладио у своју кијачу да ће он све сам појести и добио је опкладу. За узврат тражио је све што је гвоздено на плуговима.

Са гвожђем отишао је Међедовић код ковача да му направи буздован и постави га на кијачу. Међутим ковач је представљен као преварант и скрива половину гвожђа. Иначе ковач се углавном предствља као преварант у бајкама, чак и као сарадник ђавола. Међедовић открива превару и убија ковача, што је представљенно као најнормалнија ствар. Други ковач је чуо шта се десило са његовим претходником, па је ствар схватио озбиљно и направио буздован по мери Међедовића. Међедовић испробава ваљаност буздована тако што га баца у небеса и дочека га на леђа, па ако се не разбије значи да је добар! Постоје и велике сличности између Међедовића и ковача.

Јунак бајке даље наилази на човека који оре и њега пита има ли шта за јело. Човек му одговара да ће поделити његов ручак који очекује. Међедовић сумња да ће ручак бити довољан за обојицу, јер је он појео ручак за стотину људи. Када је ћерка поставила ручак Међедовић крену руком да узме храну, али му човек не даде да једе док се не прекрсти. И онда им је ручак био потаман „и још им претече“. Уочавамо хришћански мотив да се пре јела прекрсти и захвали Богу.Повезаност са Христовим храњењем хиљаде људи са два хлеба.

Међедовић пита човека да му да кћер за жену, али он му сопштава да ју је обећао Брки. Међедовић самоуверено сматра да је најачи на свету, али после Бркиног појављивања схвата да је Брко јачи и крије се. Брка се појављује, а брк му се појављује као брдо и у њему триста шездест пет птичијих гнезда . Казивач је хтео да представи величину Брке, да су му бркови велики као година.

Љубоморан на Брку, Међедовић га удара три пута док је он лежао девојци у крилу, али пошто је Брко јак човек није ништа осетио, заправо осетио је то као ујед буве. Када му је девојка рекла да га то Међедовић удара он крену у потеру за њим. Порука је да од јаког увек јаче постоји.

11

Међедовић стиже на реку и тамо среће људе који га лопатом бацају преко ње! Брко је већ био довољно велики да сам прескочи реку.У бегу Међедовић стиже на брдо где неки човек сеје њиву и помаже му тако што га ставља у своју торбу са семеном. Пошто је одвратио Брка, човек заборавља на Међедовића и са семеном га ставља у уста, али на срећу Међедовић се сакрије у његовом зубу. Касније код куће човек узима два велика гвоздена ражња и користи их као чачкалице и Међедовић успева да се спасе из његових уста.

И онда следи прича о шупљем зубу коју домаћин прича Међедовићу. Ово је класичан додатак причи – apendix.

Ишао је караван за Дубровник да донесе со, али они сретну девојку која им из своје плетиваче да довољно соли да се не муче до Дубровника! У повратку кући ухвати их мећава и они се склоне у пећину за коју се ујутру испостави да је нечија глава, коју пударци ставе у праћку и баце је као камен да плаше птице у винограду, када је пао домаћин је поломио зуб! Овде је хипербола доживела свој врхунац. Казивач није више могао да измишља и причу нагло завршава „и на част вам лаж“.

Закључак

Међедовић је пример приче о јунаку глупаку. Ово није класична бајка, већ је ово бајка која има за циљ да одушеви својом хиперболом и невероватношћу. Међедовић се рађа као суперјунак, кентаурско биће, које то показује једењем стотине оброка, да би се кроз причу појављивали све већи и већи ликови у односу на њих Међедовић изгледа мало да би на крају стао у зуб једног од њих, а тај исти човек на крају стаје у нечију главу која некоме користи као камен за праћку. Заиста велика хипербола.

12

Биберче(8)

Ову бајку издала је удовица Вука Караџића, Ана, са називом Српске народне приповијетке, 1870. године.

Бајка почиње тако што је жена нероткиња молила бога да јој подари дете макар било велико као биберово зрно. Тако је и било родила је жена дете велико као биберово зрно. Уочавамо религијски моменат, ако се молимо богу да нам услиши жеље – жеље ће нам се остварити.

Међутим, како то обично бива у животу, жена постаје незадовољна са оним што има, па почне сваки дан да оплакује дете зато што је мало. У сну јој се казало да ће јој син порасти и да не брине. Магијски елемемент – веровање у снове. Мајка је веровала у сан, али није се сложила са тиме да Биберче верује у свој сан и да оде од куће. Дете жели да иде у свет, али мајка брине зато што је још увек мало. Овде се јавља неколико функција. Забрана – Мати је била против његовог одласка, што можемо закључити зато што је остала плачући. Удаљавање – Биберче одлучује да иде тамо где је сањао. Кршење забране – Биберче је ипак отишло.

Ишавши тако по свету Биберче наиђе на царски двор и затече цареву кћер како плаче. Он јој назове „помоз бог“, што је поновљени религијски елеменат у бајци, и питао ју је зашто плаче, а она му је одговорила да јој је ала украла три златне јабуке које је чувала по очевој наредби и сада не сме да му каже. Овде се јавља број три који је тако карактеристичан за све бајке света. Појављују се и две функције: Наношење штете – Ала је царевој кћери украла три златне јабуке.Несрећа се саопштава – Царева кћер саопштава Биберчету своју несрећу.

Биберче одлучује да помогне несрећној девојци само јој тражи две слуге за помоћ. Биберче је имало план да узме од але златне јабуке. Ала је живела дубоко у језеру, што је потекло од старих митова да змајеви и аждаје живе на језерима. Просторно премештање је кад Биберче иде код але. Спушта се у језеро и успева да украде јабуке и врати их принцези. Биберче користи своју мудрост и алину прождрљивост да јој отме златне јабуке. Функција почетак супротстављања је када Биберче пристаје да се супротстави али.

(8)Народна књижевност, Нолит, Београд, 1976,стр.218.

13

Златне јабуке је вратио принцези, а као знак захвалности добио је прстен. Стицање чаробног средства - Улога дародавца припада принцези која је Биберчету дала прстен, по коме ће га касније препознати. Биберчетово велико дело је у томе, што је помогао принцези у невољи и због тога касније постаје велики човек, што може да се подведе под функцију добијање чаробног средства.

Ала је у знак одмазде почела да излази стално из језера и јела по једну девојку. Овде је уочљив мотив отмице жена. Када је дошао ред на принцезу она је поред језера молила бога да јој пошаље Биберче. Поновљени религијски мотив молитве богу и испуњење жеље. Биберче се појављује маскиран у граду. Повратак инкогнито – Биберче се враћа у град одевен у црно да га не препознају.

Биберче тражи руку цареве кћери ако успе да је спаси од але и она пристаје. Она га није препознала јер је Биберче у међувремену порасло и постало велики човек. Велики човек је постао управо због помоћи у невољи. Прстен који му је дала у знак захвалности сада је посведочио да је баш то Биберче.

Када је ала са девет глава изашла из језера биберче је храбро и без одступања кренуло у битку са њом и изашло као победник – исекао јој је свих девет глава. Овде уочавамо још две функције: Борба када се Биберче се бори са алом и Победа када Биберче убија алу. Биберче узима свих девет језика из аждајиних глава и каже принцези да до даљњег не прича ником ко ју је избавио, већ ће он то урадити када буде време. Може се окарактерисати као мотив судбине, венчање ће се десити када буде суђено. Функција Обележавања је када Биберче узима девет алиних језика као доказ да је он убио алу, а функцијаСпасавања је спасавање цареве кћери.

Девојку у повратку кући среће њен младожења и под претњом смрћу обавезује да слаже како ју је он спасио од але. Девојка уплашена и сећајући се Биберчетових речи пристане на уцену. Младожења понесе као доказ свих девет одсечених глава. Функција Неоснованог захтева је лаж цареве кћери у корист њеног младожење јер јој је он запретио убиством.

Биберче се појављује и изјављује да је он спасао цареву кћер од але. Цар је наредио да суд одлучи ко је у праву, али обојица ривала износе чврст доказе – Биберче језике, а младожења главе. Младожења у два маха лаже пред судом, што је изгледа и у време стварања бјке било честа појава у народу који се суди.

Цар решава да ствар реши судбина и Бог. Тешки задатак – да пред Богом докажу ко је спасао цареву кћер. Ко први стигне на

14

молитву у цркву добиће његову кћер за жену. Биберче показује своју смерност тако што није хтело да ступи у црку пре него што звона зазвоне, а младожења из своје охолости и гордости гине. Јак хришћански мотив у бајци – смерност и скромност се награђују, док се смртни греси гордост и охолост кажњавају смрћу. Задатак се решава – Биберчетова смерност и самоувереност показују његову исправност. Функција Кажњавања - вереник принцезе бива кажњен због показаног и учињеног зла.

Биберче оде по своју невесту када су зазвонила црквена звона, а цар увидевши да је Биберче прави херој дозволи венчање. Свадба – Венчање Биберчета и принцезе.

Биберче се враћа кући да види колико је он велики. Овде се потенцира да је он велики, а не на пример да је порастао. Јер је он постао велики својим искреним, часним и храбрим делима. Функција повратка.

Закључак

Бајка „Биберче“ једна је од бајки где јунак сам, без помоћи фантастичних бића успева да победи најпре мудрошћу, а затим и храброшћу фантастично биће, у овом случају алу. И ова бајка има велику едукативну функцију, и неколико порука: добро чини доброме се надај, ко лоше чини лоше ће и проћи...

15

Литература:

1. Вук Стефановић Караџић – Српске народне приповијетке, 1853. Беч

2. Народна књижевност – Нолит, београд, 1976.

3. Вук Церовић – Српске народне приповјетке, интернет издање

4. Љиљана Ћук – Дух народа – живо врело фантазије и мудрости, интернет издање

5. Јован Деретић – Кратка историја српске књижевности, II Видови усменог стварања, интернет издање

6. Пројекат Растко, www.projekatrastko.com

16