Prekoračenje policijskih ovlašćenja

Uvod

U ovom radu ću se baviti pojavom i problemom prekoračenja i zloupotrebe policijskih

ovlašćenja. Iz same činjenice da je ova pojava krivično delo, proizilazi to da joj možemo

pristupiti iz kriminalističkog ugla. Prekoračenje i zloupotreba policijskog položaja je složen

problem, postoji više faktora koji određuju, i definišu ovaj pojam, tako da se jedino može izučiti

multi-faktorskim pristupom, odnosno izučavanjem više različitih faktora na različitim nivoima

koji definišu sam pojam. Kompleksnost ovog problema proizilazi iz mogućnosti diskrecione

ocene kod policajaca dok obavljaju svoje dužnosti, tako da se stvaraju povoljne okolnosti da krše

propise, i donose odluke koje nisu legitimne. Nije isključeno da posao policije zahteva određeni

nivo slobode odlučivanja, čak i u rukama običnih policajaca, jer taj posao podrazumeva

rešavanje različitih problema u raznovrsnim okolnostima na terenu, a često način za njihovo

rešavanje nije egzaktno utvrđen. Naime iz toga sledi da ne postoji univerzalni način rešavanja

problema, sto podrazumeva prilagođavanje načina postupanja u zavisnosti od konkretnog

slučaja.

Iako nije jedina institucija koja u društvu primenjuje prinudu, policija to čini češće od

drugih organizacija. Na raspolaganju joj u odnosu na druge stoji veči broj sredstava prinude, to

su kod nas upotreba fizičke snage, službene palice, posebna vozila itd. Delatnost policije je u

celini prožeta stalnim ukazivanjem na mogućnost da do primene sile dodje. U svim slučajevima

primena prinude je selektivna i ograničena dvostruko: sa jedne strane društvenim normama, a sa

druge strane zakonskim odredbama i pravilima službe policijske organizacije. U svim pravnim

sistemina odrađuje se u kojim situacijama je dozvoljena upotreba sredstava prinude, a za

upotrebu vatrenog oružja vaze posebno stroga ograničenja u svim zemljama.

Pojavna obeležja i faktori prekoračenja i zloupotrebe policijskih oblašćenja

Prekoračenje ovlašćenja, odnosno prekomerna upotreba sredstava prinude ispoljava se u

različitim prilikama i specifičnim oblicima. Neopravdana primena nasilja može biti uperena

protiv pojedinca ili protiv mase, a njen intenzitet varira od verbalnog napada, preko fizičkog

zloostavljanja, do lišavanja života. Prema momentu u kome je došlo do prekoračenja ovlašćenja

mogu se razlikovati dve situacije. U prvoj, od trenutka započinjanja operativnih delatnosti

pređene su granice u kojima je proimena sredstava prinude dozvoljena. U drugoj koja je u preksi

mnogo češća, do ekcesa u primeni ovih sredstava je došlo u toku zakonito započete akcije.

Prema mišljenju Đorđa Ignjatovića1 možemo utvrditi nekoliko kategorija zašto dolazi do ovakvih

prekoračenja. Prva od tih kategorija je pogrešna procena situacije zbog neiskustva, nestručnosti,

straha, ali i okolnosti kao što su slaba vidljivost, izuzetna vrednost dobra ili objekta koji štiti,

kratko vreme za donošenje odluke. Potom potreba da upotrebom sile povrati autoritet policajca,

emocionalni ili preciznije lični odnos policajca prema delu ili učiniocu i nastojanje nosilaca

drustvene moći da policiju instumentalizuje radi zaštite svojih interesa.

Posledice prekoračenja ovlašćenja za upotrebu prinude su višestruke. One se pre svega

tiču odnosa policije sa gradjanima koji se počinju plašiti organa reda umesto da ih doživljavaju

kao svoje zaštitnike. Postoje teži i lakši oblici vidova prekoračenja ovlašćenja. Lakši oblici ne

ostavljaju teške posledice ali takođe snazno utiču na eroziju poverenja građana u ove organe.

Radi se o raznim oblicima neovlašćenog zadiranja u privatni zivot, prisluškivanja, povrede

tajnosti pošte, i drugih vidova komuniciranja, ne dozvoljenom elektronskom nadziranju i

sličnikm postupcima. Najveći deo aktivnosti o kojima se ovde govori regulisan je normama

ustavnog i krivičnog prava.

Naravno, prekoračenje ovlašćenja se može učiniti sa određenom namerom, ili bez nje,

usled specifičnih situacionih okolnosti ali u svakom slučaju to predstavlja krivično delo. Postoje

istraživanja čiji rezultati upućuju da različiti profili ljudi odnosno ljudi različite rase, različite

starosti, različitog pola drugačije reaguju u sličnim okolnostima. Naime, ljudi koji pripadaju

određenoj etničkoj grupi će delovati agresivnije, na primer prilikom hapšenja, što važi isto i za

mlađe ljude koji bi se našli u takvoj okolnosti. Takođe prema tom istraživanju muškarci

agresivnije deluju od žena u sličnim situacijama. Michael Josephson je razvio šemu kriterijuma

kako bi odredio da li je neki policajac zloupotrebio svoj autoritet, deleći ih u dve grupe. To su

podesni i nepodesni kriterijumi. Podesni kriterijumi su: ozbiljnost ponašanja, mentalno zdravlje,

upotreba oružja, nasilja i pretnja nasiljem, prestupnik koji se ponavlja i velika verovatnoća da se

ponašanje nastavi ako se ne preduzme afirmativna akcija. Nepodesni kriterijumi su rasa, etničko

poreklo ili pol osumnjičenog, bogatstvo, marka vozila, politički razlozi, ramišljanje da cilj

opravdava sredstva. Ovakva zapažanja sugerišu na zaključak da policajci treba svoje postupke i

odluke da baziraju na podesnim kriterijumima. Prema Zoranu Kesiću postoji više faktora za

određivanje diskrecionog odučivanja i krajnje postupke policijskog odlucivanja. To su:

1 Izvor – publikacija i br. strane

-spoljni (situacioni) – skup cinilaca koji se stvaraju u interakciji između aktera događaja

kao plod specifičnog radnog okruženja i konkretne problemske situacije.

- organizacioni- formalna i neformalna delovanja policije

- Lični (individualni) – lična svojstva aktera događaja (policajaca ili osumnjičene osobe) 2

Spoljni faktori se odnose na okolnosti u kojima se policajci nalaze kada donose svoje

odluke. Kesić smatra da ti spoljni faktori znatno utiču na njihovo ponašanje. Neki spoljnih

faktora su ozbiljnost delikta, postojanje dokaza o deliktu, položaj i traženje žrtve, odnos između

osumnjičenog i žrtve, karakteristike okruženja u kojima se policijska akcija odvija.

Organizacioni faktori su formalni i neformalni. U formalne spadaju priroda uprave i izmena

područja rada. Uprave imaju tendenciju da ističu kažnjavanje, što može dovesti do snižavanja

inteziteta rada policajaca iz straha da ne budu kažnjeni. A sa druge strane što su češće promene

lokacije rada to je veće udaljavanje lica od zajednice, i i dolazi do manje mogućnosti za bolje

razumevanje problema zajednice. U neformalne faktore spadaju norme ponašanja koje se

formiraju unutar takozvane policijske potkulture. U liče ili individualne faktore spadaju pol, rasa,

starost. Ako dovedemo policajca razlišitih inividualnih karakteristika u slične okolnosti,

primetićemo raliku u njihovim postupanjima.

Kada se govori o napravilnosti u radu policijskih organa potrebno je razlikovati situacije

prekoračenja i zloupotrebe ovlašćenja. Kod prekoračenja odrađena sredstva i postupci nisu

upotrebljeni u skladu sa pravilima kojima je regulisana njihova primena, dok se kod zloupotrebe

ta sredstva koriste u svrhe postizanja ciljeva koji nisu uopšte povezane sa sluzbom. Kada se

govori o slučajevima prekoračenja ovlašćenja to se najviše odnosi na upotrebu sredstva prinude.

Sredstva prinude koje primenjuju policijski organi česta je tema u javnosti, a povod su skoro

uvek slučajevi brutalnog delovanja koje nije bilo neophodno za ostvarivanje cilja policijske

intervencije. To je vrlo kompleksna tema pa čak i sama javnost je po nekada selektivna u

određivanju da li je došlo do prekoračenja ovlašćenja ili ne. Tu selektivnost možemo uočiti u

slučajevima kada javnost podržava korišćenje prinude na određena lica, na primer kriminalce,

dok u nekim drugim slučajevima ne.

Percepcija od strane građana

2 Kesić Zoran, Bezbenost 2/2011

Rađena su dva istraživanja u kojima su učestvovali građani Srbije.3 Teme ovih

istraživanja su bile: -Šta najviše zamerate policiji i – Negativne pojave policije. U oba slučaja je

pomenuta prekomerna upotreba sile.

Veći procenat građana, skoro polovina (47%) je bila spremna da iskaže svoje zamerke.

Najveći procenat zamera korupciju (14%). Ovo je dodatno potkrepljeno kada su upitani da li

policija prima mito.. Jedna trećina populacije (34%), uglavnom imućniji i studenti veruju da

policija uvek, ili često uzima mito, a 27% veruje da to rade ponekad. Skoro svaki deseti

građanin veruje da je policija neefikasna što je tri puta vise od onih koji veruju u suprotno. U

negative asocijacije svrstani su još preterana upotreba sile, bahatost, nedostupnost i nedovoljnost,

nejednako postupanje prema svima, zatim nezainteresovanost za posao kojim se bave.

Kad su direktno upitani o negativnim pojavama u policiji , najviše građana smatra da

policija ponekad upotrebljava prekomernu silu. Skoro četiri petine građana smatra da treba

povećati kontrolu nad radom policije.

3 Београдски центар за безбедносну политику., Прелиминарни резултати истраживања јавног мњења, Београд., 2011.

Više od trećine građana smatra da policija ponekad prekomerno upotrebljava silu.

Ohrabrujuće je to što više njih smatra da je to nikada ili retko. Ipak policija bi trebalo da reaguje

reformama i informisanjem građana o merama koje se preventivno preuzimaju kako bi se

smanjio udeo onih koji smatraju da policija uvek i često prekoračuje ovlašćenja i prekomerno

upotrebljava silu.

Zaključni osvrt

Pre primene policijskog ovlašćenja, ovlašćeno službeno lice dužno je da se uveri da su

ispunjeni svi zakonski uslovi za primenu ovlašćenja i odgovorno je za tu odluku.4 Problem su

situacije kada ovlašćeno lice nema dovoljno vremena za procenu situacije. Neće postojati tortura

ili prekomerna upotreba sile ako su bol ili patnja nastupili usled primene zakonitih sankcija.

Tako npr. u određenim, zakonom predviđenim situacijama policija ima ovlašćenje da primeni

sredstva prinude koji mogu izazvati bol ili patnju (fizička snaga, vezivanje lisicama, upotreba

gumene palice itd.) ali samo ako je primena tih sredstava odmerena, srazmerna opasnosti koja

preti i u skladu sa zakonom. Mogu postojati situacije slične torturi koje ne spadaju u torturu jer

nisu ispunjeni uslovi u pogledu namere da se prouzrokuje bol ili patanja ili su bol i patnja

slabijeg intenziteta ili je cilj takvog postupanja bio drugačiji. Tada postupanje službenih lica

najčešće neće biti tortura, ali može biti neko drugo kažnjivo delo – nanošenje lakih ili teških

telesnih povreda, protivpravno lišavanje slobode, diskriminacija, iznuđivanje iskaza, zloupotreba

službenog položaja. Tako da osobenost diskrecione vlasti, koja se ogleda u njenom značaju i

neophodnoosti za rad policije, ali i u brojnim mogućnostima njene zloupotrebe čini je jednim od

najkontraveznijih pitanja u delovanju policije.5

4 Članu 32, stav 2 zakona o policiji.5 Zoran Kesić, Bezbednost 2, 2011.

Ali, jedno je sigurno: policajcima ne treba biti dopuštena prevelika elastičnost u

postupanju, već da njihov rad mora biti precizno određen, naravno, u meri u kojoj je to moguće i

optimalno, odnosno regulisan pravnim i etičkim normama. Na taj način oni će postupati u

javnom interesu i za dobrobit društva i zajednice, ali i same policije.