U raspravi O naivnoj i sentimentalnoj knjizevnosti, naivnost je uslov , i sadrzaj svakog pravog genija. Bez naivnosti nema prave genijalnosti. Naivan mora biti svaki istinski genije- to je osnovna postavka o tipu naivnog pesnika Priroda se poistovecuje sa tako svacenom naivnoscu jer: pesnik ili je sam priroda ili trazi prirodu. Ako jeste onda je to naivan pesnik, a ako je trazi, onda je on tip sentimentalnog pesnika. Naivni su bili stari, anticki pesnici. I Gete je takav. Sentimentalni su moderni pesnici. Takav je Siler. Naivni pesnici nas diraju prirodom, materijalnom istinom, zivom stvarnoscu, a sentimentalni nas diraju idejama. Prvi su veci, znacajniji, poetskiji, jer su, rekli bismo, iskonski.Pod onim sto Siler podrazumeva kao iskonsko, prvobitno, pod covekom kao bicem prirode- to je u pismima o estetskom vaspitanju, videli smo, covek cula i nagona. U raspravi o naivnoj i sentimentalnoj knjizevnosti- to je prirodan covek u smislu harmonican, celovit, nerastrzan, koji taj odnos harmonicnosti i nerstrzanosti ima i u odnosu na stvarnost i na prirodu koja ga okruzuje, i u takvom celovitom dozivljaju ih i prenosi u umetnost. Na tom stupnju se nalazio helenski covek, veliko dete svoje vrste, harmonican covek. Taj mir, ta harmonija nema kod Silera statican karakter; naprotiv ta harmonija je dinamicna, nastaje kretanjem, bez cega nema ni punog poetskog utiska. Trazenje lepe duse je ravno trazenju harmonicne duse. Tu lepotu harmonicne dinamicnosti Siler slikovito opisuje poredjenjem s izrazitom lepotom dubokog mora u gibanju, s izrazitom lepotom bistrog potoka u proticanju.Naivno je estetska realnost; sentimentalno je trazenje te realnosti. Uporedjujuci stare i moderne pesnike, Siler zapaza mesanje ta dva osnovna tipa umetnika: ima naivnih dela i kod najnovijih, bilo je i sentimentalnih dela kod starih pisaca, a mesaju se ti element i u jednom istom delu. Takav je Verter. Iako Siler uzima, od novih, Getea kao primer naivnog pesnika, mozda bi se tip sentimentalnog lika najadekvatnije formulisao upravo recima Geteovog Fausta: o dvema dusama u njegovim grudima. Sentimentalni pesnik je sav u refleksijama o predmetu.Sklon da misli u naglasenim antitezama, Siler je preterivao u suprotstavljanju pojmova naivan i sentimentalan. Gete je u pismima Ekermanu, rekao da je Siler to napisao da bi pravdao svoju knjizevnu egzistenciju i opravdao postojanje sentimentalnog pesnika poput njega, u odnosu na naivnog i prirodnog genija

]Rasprava je znacajna i za teoriju romantizma i realizma. Moderan pesnik preovladjuju ideje, kod naivnog priroda. Termin naivna knjizevnost upotrebljava i Gete , primenjujuci ga na narodnu knjizevnost, u kojoj vidi pocetke realizma, za razliku od Silera, koji za narodnu knjizevnost nije mario. Sentimentalan pesnik za razliku od naivnog, ne saopstava svoja osecanja, nego svoje misli o njima, sto znaci da se oni distanciraju od svojih osecanja da bi razmisljali o njima. Iako je prenaglasio zamisljene suprotnosti, on njihov razvitak usmerava prema sintezi oba knjizevna metoda.

Siler O geniju

Svaki istinski genije mora da bude naivan, ili nije genije. Jedino ga njegova naivnost cini genijem, a ono sto je on na intelektualnom i estetskom polju, ne moze se skriti ni na moralnom. Neupoznat sa pravilima, tim stakama slabosti i nadzornicima posuvracenosti, vodjen samo od prirode ili instinkta, svog andjela cuvara, ide on mirno i sigurno kroz sve zamke rdjavog ukusa u koji neizostavno zapada negenije, ako nije toliko mudar da ga vec izdaleka izbegava. Najslozenije zadatke mora genije resavati skromnom jednostavnoscu i lakocom. Genije prostotom trijumfuje nad slozenom vestinom. On ne postupa po priznatim principima, nego po domisljanjima i osecanjima; ali njegova domisljanja su nadahnuca jednog boga (bozansko je sve sto cini zdrava priroda), njegova osecanja su zakoni za sva vremena i za sva ljudska pokoljenja.

Deciji karakter, koji genije odrzava u svojim delima, ispoljava on i u svom privatnom zivotu i u svojim naravima. On je stidljiv, jer je priroda uvek takva; ali on nije decentan, jer je samo pokvarenost decentna. On je razumljiv, jer priroda nikada ne moze biti nesto suprotno; ali on nije prepreden , jer to moze da bude samo vestina. On je svome karakteru i svojim sklonostima veran. On je skroman, cak glupo, jer genije samom sebi ostaje tajna, ali on nije plasljiv, jer ne poznaje opasnosti puta kojim ide.

( Sofokle, Ariosto, Dante, Taso, Rafaelo, Direr, Servantes , Sekspir, Filding, Stern...)

Ovom naivnom ljupkoscu izrazava genije svoje najuzvisenije i najdublje misli; to su bozanske izreke iz usta jednog deteta. Jezik izbija iz misli kao po kakvoj unutarnjoj nuznosti, stapajuci se s njom toliko da se cak i pod telesnim omotacem duh javlja kao razgolicen. Slobodno i prirodno, kao genije u svojim umotvorinama, izrazava se nevinost srca u zivom opstenju.Dok smo bili prava deca prirode, bili smo srecni i savrseni; postali smo slobodni i izgubili smo oboje. Stare Grke je okruzivala lepa priroda. Ziveci sa slobodnom prirodom njegov nacin zazmisljanja, nacin osecanja, moral bio je mnogo blize jednostavnoj prirodi, a veran odraz ovih stvari predstavljaju njegova pesnicka dela. Skoro da nema tragova sentimentalnoj zainteresovanosti. Grk je tacan, veran, opsiran u opisivanju istih, ali je isti taka vi u opisivanju npr. odela, stita, bojne opreme. U svojoj ljubavi prema objektu kao da ne pravi nikakve razlike izmedju onog sto postoji po sebi i onoga sto postoji kao plod vestine i ljudske volje. Personifikujuci prirodu i obozavajuci je u njenim pojedinim pojavama, i predstavljajuci njena dejstva kao radnje slobodnih bica, on u njoj potire mirnu nuznost kojom je ona za nas upravo tako privlacna. Njegova nestrpljiva fantazija vodi ga preko nje do drame ljudskog zivota. Njega zadovoljava samo ono sto je zivo i slobodno, samo karakteri, radnje, sudbine i naravi.

Priroda je nestala iz ljudi (zato joj se klanjamo) i nalazimo je samo izvan njih . Nase detinjstvo je jedina neokrnjena priroda koju jos nalazimo u kultivisanom coveku; otuda nije cudno ako nas svaki trag prirode izvan nas vraca nasem detinstvu.

Mnogo je drugacije stajala stvar sa starim Grcima. Kod njih se kultura nije izopacila da bi zbog toga bila napustena priroda. Sama njihova mitologija bila je nadahnuce jednog naivnog osecanja, porod vesele maste, ne mudrijaskog uma, kao sto je vera crkve novijih nacija; posto, dakle, Grk prirodu nije izgubio u coveku to ga je ona, izvan njega, nije mogla iznenadjivati. Oni su osecali prirodno, mi osecamo ono sto je prirodno. Mi tezimo za prirodom kao sto bolesnik tezi za zdravljem. Kako je iz ljudskog zivota postepeno pocela da iscezava priroda kao iskustvo i kao subjekt (koji dela i oseca), tako vidimo kako se ona javlja u svetu pesnika kao ideja i kao predmet. Ona nacija koja je istovremeno najdalje doterala u izopacenosti i refleksiji, morala je najpre da bude taknuta fenomenom naivnog, i da mu da ime. Ta nacija bili su Francuzi.

Ova promena u nacinu osecanja vec je upadljiva kod Euripida, ako se ovaj uporedi sa svojim prethodnicima, osobito sa Eshilom, pa ipak je taj pesnik bio ljubimac svoga doba Horacija, pesnika jednog prosvecenog i pokvarenog veka mozemo nazvati stvarnim osnivacem ove sentimentalne pesnicke vrste, kao sto on u njoj i jeste jos nenadmaseni uzor. Pa zatim Propercije, Vergilije, Ovidije manje.

Pesnici su svuda, vec po svom shvatanju, cuvari prirode. Gde oni to vise ne mogu u potpunosti da budu i gde vec sami u sebi saznaju razoran uticaj samovoljnih i vestackih formi ili su pak imali da se bore protiv njih, tamo ce oni nastupati kao svedoci i kao osvetnici prirode. Oni ce, dakle, ili biti priroda, ili ce traziti izgubljenu prirodu. Otuda proizilaze dve sasvim razlicite vrste pesnistva, kojima je iscrpena i obuhvacena celokupna oblast poezije. Svi pesnici, koji su zaista pesnici spadace ili u naivne ili u sentimentalne.

Naivni pesnik ( i onaj koji mu je u vekovima vestacke kulture najblizi) je hladan, ravnodusan, zatvoren, bez ikakve prisnosti, strog i krut, bezi od srca koje ga trazi, od zudnje koja hoce da ga obuzme. Suva istina kojom obradjuje predmet javlja se neretko kao neosetljivost. Objekt ga potpuno drzi u vlasti. On je delo i delo je on.Takav je bio Homer medju starima i Sekspir medju novima- dve razlicite prirode, odvojene neizmernim odstojanjem vekova, ali potpuno iste u toj crti karaktera. Sekspir se sali u najvecem patosu, pojave koje srce paraju u Hamletu, Kralju Liru, Magbetu remeti ludilom.

Siler sad poredi Homera i Ariosta, kao naivnog i sentimentalnog pesnika. U Ilijadi u VI knjizi Glauk i Diomed se u boju prepoznaju kao prijatelji, pa izmenjaju poklone. Dirljiva slika gde se i za vreme rata pazi na zakone gostoprimstva. Slicnu situaciju imamo kod Ariosta kada dva suparnika, Ferau i Rinald ( hriscanin i Saracen u Besnom Orlandu) posle zestoke borbe se mire, uzjahuju istog konja da bi stigli Angeliku koja je pobegla. Obe slike- pobeda naravi nad strascu i diraju nas naivnoscu misljenja. Ali sasvim razlicito postupaju pesnici pri opisivanju ovih slicnih radnji Ariosto ne moze da pripovedajuci ovo ne iznese sopstveno divljenje i svoju ganutost, pa napusta sliku i pojavljuje se licno. Homer to ne cini. On kao da prica nesto svakidasnje, kao da sam nema srca u grudima.Pesnici naivne vrste jedva da su u veku izvestacenosti moguci.

Sentimentalni pesnici

Pesnik ili je priroda, ili trazi prirodu. U prvom slucaju pesnik je naivan, u drugom sentimentalan.Ako se covek slobodom svoje fantazije i svog razuma udalji od jednostavnosti, istine i nuznosti prirode, njega neutoljiv nagon neprestano goni natrag ka njoj, a poetska sposobnost stoji u najuzen srodstvu sa tim nagonom. Priroda je u izvestacenom stanju kulture, ono sto pesnicki duh cini snaznim, samo on sada stoji u sasvim drugom odnosu prema njoj.Dok je covek deluje kao nepodeljeno culno jedinstvo i harmonicna celina. Cula i um se jos nisu razdvojili. Ako se covek kulturno uzdigao i ako je umetnost stavila svoju ruku na njega, tada je prestala ta culna harmonija u njemu, a on moze da se manifestuje samo jos kao moralno jedinstvo tj. tezeci za jedinstvom. Sklad izmedju njegovog osecanja i misljenja koji je zaista postojao u prvom stanju, egzistira samo idealno.Kad na oba ta stanja primenimo pojam Poezije (koji ne znaci nista drugo nego davanje coveku njegovog sto je moguce potpunijeg izraza) sledi da:- u prvom slucaju gde covek dela svojim snagama kao harmonicno jedinstvo i gde se stoga celina njegove prirode potpuno izrazava u stvarnosti, pesnika mora da sacinjava sto je moguce potpunije podrazavanje prirode;- u drugom slucaju, u kulturi, gde je harmonicno sadejstvo celokupne njegove prirode samo ideja, pesnika mora sacinjavati, uzdizanje stvarnosti do ideala tj. predstavljanje idealaTo su jedina dva nacina na koje se pesnicki genije moze uopste ispoljiti. To je i razlika izmedju starih i modernih pesnika. Prvi nas diraju prirodom, culnom istinom, zivom prisutnoscu, drugi nas diraju idejama.( Ali i u novije vreme ima naivnih pesnickih dela, kao sto i medju grckim pesnicima ima sentimentalnih. Ne samo u istom pesniku, vec i u istom delu mozemo naci obe vrste, kao u Verteru.)Put modernih pesnika ( put kojim je prosao covek uopste) je:

- priroda ga izjednacava sa sobom- umetnost ga deli i dovodi u sukob sa samim sobom- preko ideja on se vraca jedinstvu

Kome pripada prvenstvo? Sentimentalni pesnik bi po savrsenstvu beskrajno zaostao za naivnim, jer nikad ne doseze ideal. Ali naivan doseze ogranicenu velicinu, dok se drugi priblizava neogranicenoj velicini.

Sentimentalne ne treba omalovazavati u odnosu na naivne. Naivan je veliki zbog umetnosti ogranicavanja, ovaj drugi zbog umetnosti beskrajnog.

Individualnost je karakter starog, a idealnost snaga modernog. Stari pesnici pobedjuju prostotom oblika i onim sto se culno moze predstaviti i sto je telesno, dok moderni pobedjuju u onom sto se ne moze predstaviti ni izgovoriti, onim sto se u umetnickom delu naziva duhom. Vrhunac umetnosti bi bio u spoju starog pesnickog karaktera sa modernim. To je zadatak poezije: da idealno individualizuje, a individualno idealizuje.Posto naivni pesnik ide samo za prostom prirodom i za osecanjem, i ogranicava se samo na podrazavanju stvarnosti, moze on imati prema svom predmetu samo jedan, jedini odnos, i u tom smislu nema za njega nikakvog izbora obrade.Utisak koji ostavljaju naivna pesnicka dela (ako se odbaci sadrzaj i posmatra samo pesnicka obrada) pociva cisto samo na razlicitom stepenu jednog i istog nacina osecanja, bez obzira da li je forma lirska, epska, dramska...Nase osecanje sastoji se iz jednog elementa.Sasvim je drugi slucaj sa sentimentalnim pesnikom. Ovaj razmislja o utisku koji na njega ostavljaju predmeti i samo se na tom razmisljanju zasniva ganuce u koje dovodi samog sebe i nas. Predmet se ovde dovodi u vezu sa nekom idejom, i samo na tom odnosu pociva njegova pesnicka snaga. Sentimentalni pesnik ima otuda stalno posla sa dve suprotne predstave i osecanja, sa stvarnoscu kao granicom i sa svojom idejom kao beskonacnim, a pomesano osecanje koje on izaziva uvek ce svedociti o ovom dvostrukom izvoru.( utisak koja ostavljaju naivna pesnicka dela je uvek veseo, cist i miran, cak i kod veoma pateticnih predmeta, jer kod naivnih prikazivanja uvek uzivamo istini, u zivom prisustvu objekta u nasoj masti i ne trazimo nista vise od ovih stvari; kod sentimentalnih utisak je uvek nesto ozbiljan i napregnut- jer imamo da spajamo predstavu maste sa idejom uma, te se kolebamo izmedju ta dva razlicita stanja)

Kod sentimentalnih pesnika moze prevagnuti jedno od ta dva pa je moguca i raznolikost u obradi. Da li se treba baviti vise stvarnoscu ili idealom, da li hoce da prikaze stvarnost kao predmet odvratnosti ili ideal kao predmet naklonosti. Njegovo prikazivanje bice ili satiricno ili elegicno. Jedno od ove dve vrste osecanja drzace se svaki sentimentalni pesnik.

1. Vratimo se Sileru. Dosli smo do dela kako Siler deli knjizevnost. Ali treba imati na umu da Siler pojmovesatira, elegija, idilaupotrebljava u sirem znacenju nego sto je to uobicajeno. On gleda samo nacin osecanja koji vlada u ovim knjizevnim vrstama. Izvrseni pokusaj podele pociva na razlici u osecanju, ali uopste nista ne treba da odredjuje u podeli samih pesama i odredjivanju poetskih vrsta. Posto pesnik ni u istom delu nikako nije vezan za isti nacin osecanja, to se ova podela ne moze izvrsiti po nacinu osecanja, nego po formi prikazivanja. I dramski i epski pesnik mogu nas uzbuditi na elegican nacin. Idilu ubraja Siler u elegicnu vrstu, ali rec je samo o onoj idili koja je vrsta sentimentalne poezije, u ciju sustinu spada suprotstavljanje prirode umetnosti i ideala stvarnosti. Znacitri vrste sentimentalne poezijenemaju nista zajednicko sa ove posebne tri vrste pesama. Sentimentalna poezija, razlikuje se od naivne time sto ona idejama dovodi u vezu stvarno stanje kod koga ostaje ova druga, a ideje primenjuje na stvarnost. Zato ona ima posla sa dva objekta koja su uvek u sukobu, sa idealom i iskustvom medju kojima se mogu zamisliti ni manje ni vise nego ova tri odnosa. Ili je protivrecnost stvarnoga stanja ili sklad s njim ono sto u prvom redu zanima dusu, ili je ova podeljena izmedju obojega. U prvom slucaju zadovoljava se ona snagom unutrasnje borbe, energicnim pokretom, u drugom slucaju harmonijom unutrasnjeg zivota , energicnim mirom, u trecem slucaju smenjuju se sukob i harmonija, mir i kretanje. Iz ovog trostrukog stanja osecanja nastaju tri razlicite vrste poezije, kojima potpuno odgovaraju tri uobicajena nazivasatira, idila, elegija, cim se samo podsetimo na raspolozenje u kakvo ove vrste pesama prenose dusu. Epopeja, roman, tragedija mogu sadrzavati i vise od jednog nacina osecanja, pa i spadati u vise vrsta poezije koje je Siler izlozio.

Satiricna poezijaPesnik je satirican ako za svoj predmet uzima udaljavanje od prirode i suprotnost izmedju stvarnosti i ideala. Ali on to moze uciniti i ozbiljno i afektivno, i saljivo i vedro- vec prema tome da li ostaje u oblasti volje ili u oblasti razuma. Prvo se postize satirom koja prekoreva, ili pateticnom satirom a drugo saljivom.Satira koja prekoreva postize poetsku slobodu prelazeci u uzviseno; satira koja se smeje dobija poetski sadrzaj time sto lepo tretira kao svoj predmet U satiri se stvarnost kao nesavrsenstvo uporedjuje sa idealom kao sa najvecom realnoscu. Stvarnost je, dakle, ovde nuzan objekt nenaklonosti. Pateticna satira mora proisticati iz osecanja koje je zivo prozeto idealom . Juvenal, Lukijan, Dante, Svift, Jung, Ruso, Haler, ziveli su u izopacenim vremenima i imali pred sobom uzasno iskustvo moralne pokvarenosti, ili im je sopstvena sudbina posejala gorcinu u njihove duse. A vatreni nagon za idealom je jedini pravi poziv i za satiricnog i za sentimentalnog pesnika uopste.Ako pateticna satira pristaje samo uzvisenim dusama, podrugljiva satira moze poci za rukom samo lepom srcu. Jer, prva je svojim ozbiljnim predmetom osigurana od frivolnosti. Ali, samo je lepom srcu dato da, nezavisno od predmeta svoga uticaja, u svakoj svojoj manifestaciji predstavi potpunu sliku samog sebe. U lepoj dusi ideal deluje kao priroda.Cesto se vodila rasprava oko toga sta ima prednost: tragedija ili komedija. Ako se time samo pita koja od njih dve obradjuje vazniji predmet; prva bez sumnje ima prednost; ali ako hocemo da znamo koja od njih dveju trazi vazniji subjekt, presuda mora odlucno pasti u korist druge. U tragediji vec mnogo stoji vec do predmeta; u komediji do predmeta ne stoji nista, a sve do pesnika. Tragicara nosi njegov objekt, a pesnik komedije mora svojim subjektom odrzati objekt na estetskoj visini. Izazivati i pothranjivati u nama ovu slobodu duha lep je zadatak komedije, kao sto je i tragedija odredjena da pomogne da se estetskim putem ponovo uspostavi sloboda duha, ako je afektom nasilno unistena. U tragediji se zato mora na umetnicki nacin i kao eksperiment vestacki potirati sloboda duha, jer kada ova u njoj postoji, dokazuje svoju poetsku snagu; u komediji, medjutim, mora se pazitida nikada ne dodje do potiranja slobode duha. Zato pisac tragedije svoj predmet uvek obradjuje prakticno, pisac komedije svoj uvek teorijski. Tragicar se mora dobro cuvati mirnog rezonovanja i mora uvek zanimati srce; komicar se mora cuvati patosa i mora uvek zabavljati razum. Prvi pokazuje svoju vestinu stalnim uzbudjivanjem, drugi stalnim odbijanjem strasti. Ako tragedija ima vazniju polaznu tacku, na drugoj strain se mora priznati da komedija ide ka vaznijem cilju i ona bi, kad bi ga dostigla, svu tragediju ucinila suvisnom i nemogucom. Njen cilj je identican sa najvisim za sta covek ima da se bori: da bude slobodan od strasti, uvek jasan, uvek mirno da gleda oko sebe i u sebe, svuda da nalazi vise slucaj nego sudbinu i vise da se smeje ludoriji nego sto se ljuti ili da place zbog zlobe.( pesnici Lukijan, Volter- kao pesnik nas ne uzbudjuje, on nas zabavlja, svuda susrecemo njegov razum, a ne i osecanje; kod njega se ne pokazuje ideal; raznovrsnost forme, a nijedna u kojoj bi se iskazalo srce; u tom bogatom geniju samo siromastvo srca ga je opredelilo za satiru.) Elegicna poezija

Pesnik koji prirodu suprotstavi umetnosti i ideal suprotstavi stvarnosti tako da prikaz prvog preovlada i uzivanje u ovome postane nadmocno osecanje- takvog pesnika nazivamo elegicnim. Vise se bavi idealom. I ovaj rod, kao satira, ima dve vrste. Ili su priroda i ideal predmet zaljenja, ako se prva pokazuje kao izgubljena, a drugi kao nedostizan, ili su oboje predmet radosti, ako se predstavljaju kao stvarni. Prvo dajeelegiju u uzem, drugo idilu unajsirem smislu.

I kod elegije seta sme da izvire samo iz nadahnuca koje je podstakao ideal. Samo time elegija dobija poetski sadrzaj. Zalost za izgubljenim prijateljima, za zlatnim dobom koje je nestalo sa sveta, za prohujalom srecom mladosti, ljubavi itd. moze samo onda postati predmet elegicne poezije. Sadrzina je uvek samo unutrasnji idealizovani predmet, cak i ako ona oplakuje neki gubitak u stvarnosti, mora ona taj predmet prvo idealizovati. U toj redukciji ogranicenog na beskrajno sastoji se zapravo poetska obrada. Zbog toga je spoljni predmet sam po sebi uvek sporedan, posto ga poezija nikada ne moze upotrebiti onakvog kakvog ga nalazi, nego mu poetsko dostojanstvo daje time sto ona sama od njega napravi. Pesnik elegije trazi prirodu, ali kao neku ideju i u nekom savrsenstvu u kome nikada nije postojala, pa ma je oplakivao kao nesto sto je postojalo i sada je izgubljeno.POEZIJA IMA SAMO DVA POLJA: ONA SE MORA ZADRZAVATI ILI U CULNOM SVETU ILI U SVETU IDEJA, POSTO ONA U CARSTVU POJMOVA ILI U SVETU RAZUMA PROSTO NAPROSTO NE MOZE DA USPEVAPoetski prikaz nevinih i srecnih ljudi. Posto su nevinost i sreca izgledali nespojivi sa izvestacenim odnosima viseg drustva i sa izvesnim stepenima obrazovanja i profinjenja, pesnici su premestili pozornicu iz verve gradjanskog zivota u prosti pastirski stalez i odredili njeno mesto u doba pre pocetka kulture, u detinje doba ljudskog roda.. Sama svrha je svuda samo da coveka predstavi cednog tj. u stanju harmonije i mira sa samim sobom i spoljnim svetom. Ali takvo stanje postoji ne samo pre pocetka kulture, nego za njim tezi i kultura.Ali postoji jedan nedostatak koji umanjuje estetsku vrednost ovakvih spevova. Preneseni u doba pre pocetka kulture, iskljucuju se i sve prednosti kulture i po svojoj sustini nalaze se u sukobu sa njom. Oni iza nas postavljaju cilj i zato mogu kod nas da izazivaju tuzno osecanje gubitka, a ne veselo osecanje nade. Cilj postizu uklanjanjem svake umetnosti i samo uproscavanjem ljudske prirode i pored sadrzaja za srce, malo pruzaju duhu. Volecemo ih i traziti samo kad nam treba mir, a ne kad nase snage traze teze za pokretom i aktivnoscu. Oni bolesnu dusu mogu leciti, a ne hraniti zdravu. Mogu ublazavati, ne i ozivljavati. Ova zamerka pastirskoj idili vazi samo za sentimentalnu, ne naivnu (tamo je sadrzina u formi, pa joj nikad ne nedostaje sadrzaj), jer ona ne zadovoljava potpuno ni srce ni dusu, stvoren je neki ideal, a ipak zadrzale uski oskudni pastirski svet- ili bi trebalo da biraju ili za ideal neki drugi svet, ili za pastirski svet neki drugi prikaz. One zapravo toliko idealizuju da prikaz time gubi od individualne istine, a toliko su opet individualne da od toga trpi idejna sadrzina.Najlepsa idila sentimentalne vrste je Miltonov prikaz prvog para ljudi i cednog stanja u raju. Pesnik se mora jednom za svagda opredeliti izmedju individualnosti i idealnosti.Mir bi bio opsti utisak ove poetske vrste, ali mir savrsenstva, ne tromost, mir koji potice od ravnoteze, ne od mirovanja snaga, od obilja, ne od praznine, a prati ga osecanje beskrajne snage. Teze je ovde nego u prethodne 2 poetske vrste izazvati kretanje bez kojeg nema poetskog utiska.