1

Predgovor drugom izdanju

Ova knjiga je uvod u politikološko istraživanje transformacije. Pod pojmom istraživanja transformacije shvatam temeljnu promenu političkih režima, društvenih poredaka i privrednih sistema. Predmet knjige je, dakle, prelaz iz jednoga poretka u načelno drukčiji poredak: prelaz iz diktatura u demokratije, iz planske i komandne u tržišnu privredu, menjanje zatvorenih u otvorena društva. U ovoj knjizi analitička perspektiva usmerena je na političko. Kako se kod promena političkih režima većinom temeljno menjaju i privredni i socijalni sistemi – bilo kao pretpostavka, bilo kao rezultat političke transformacije – naša teorijska razmatranja i empirijske analize uključuju i promene odnosa u parcijalnim političkim, društvenim i ekonomskim sistemima. Bez te međuzavisnosti ne može se razumeti ni transformacija politike ni transformacija privrede ili društva.

Knjiga je, ipak, više od uvoda u istraživanje transformacije, i to u trostrukom smislu. Prvo, ona ne uvodi samo u istraživanje transformacije, nego i odražava pre svega stanje u politikološkom istraživanju promena sistema, to jest state of the art. Drugo, u prvom delu knjige su definisani i međusobno razgraničeni temeljni pojmovi nauke o vladavini, kao što su sistem, režim, država, demokratija, autokratija, autoritarizam i totalitarizam. Veliki delovi knjige stoga se mogu čitati i kao prilog komparativnoj nauci o sistemima. Na kraju, u najopsežnijem delu knjige izložene su samostalne empirijske analize procesâ demokratizacije u četiri velike svetske regije: u Južnoj Evropi, Latinskoj Americi, Istočnoj Aziji, i Srednjoj i Istočnoj Evropi. U odnosu na prvo izdanje, ovomi zdanju dodato je opsežno poglavlje o Latinskoj Americi. Taj deo napisao sam sa svojim kolegom Peterom Thieryjem.

Knjiga je napisana za širu publiku. Ona se obraća studentima i nastavnicima političkih nauka, ali i sociologije, istorije i ekonomskih nauka. Od njenog čitanja mogu, osim toga, imati koristi elite koje politički odlučuju i predstavnici zahtevnog novinarstva. Knjiga je profitirala od brojnih rasprava u kojima sam od početka devedesetih godina stalno tematski izlagao pojedine analize i teze i raspravljao o njima. Na prvom mestu navodim studente u mojim seminarima na univerzitetima u Mainzu, Heidelbergu, Berlinu i Madridu. Profitirao sam, i to u meri koju je teško preceniti, i od svojih koleginica i kolega u radnom kružoku “Promena sistema” unutar Nemačkog udruženja za političku nauke (DVPW), u istraživačkoj grupi “Bertelsmannov indeks transformacije” (BTI), od svojih “saboraca” u istraživačkoj grupi “Defektne demokratije” Hansa-Jürgena Puhlea, Claudije Eicher, Petera Thieryja i Aurela Croissanta, od svojih kolega i saradnika u odseku “Istraživanje demokratije” u Naučnom centru za socijalno istraživanje u Berlinu (WZB). Svojoj saradnici Gudrun Mouna želim se zahvaliti na uredničkom radu. S Aurelom Croissantom napisao sam poglavlje o transformaciji sistema u Istočnoj Aziji, a s Peterom Thieryjem poglavlje o Latinskoj Americi. Zahvalan sam im, iznad svega, na dragocenim uputima i konstruktivnoj kritici cele knjige.

Posebno se želim zahvaliti svom učitelju Klausu von Beymeu, čija su ličnost i delo, pre svega, probudili i hranili moj interes i moju strast prema političkoj nauci. Ovu knjigu posvećujem njemu.

Uvod

Ako se 20. vek posmatra s gledišta prelaza iz autoritarnih u liberalnodemokratske političke sisteme, raspoznaju se tri velika talasa. Prvi, dugi talas, kome su koreni u Francuskoj i Američkoj revoluciji i koji se,

2

polako jačajući, protegao kroz ceo 19. vek, dostigao je vrhunac neposredno posle Prvoga svetskog rata. Do početka dvadesetih godina prošlog veka taj talas je pomoću opštih, jednakih i slobodnih izbora uspostavio proceduralni minimum (Dahl, 1971) demokratskih sistema u, kao što je izračunao Samuel Huntington (1991, 17), tridesetak zemalja. Prvi, dugi trend demokratizacije evropske i američke istorije prekinut je “autoritarnim protivtalasom” koji je počeo Musolinijevim Maršem na Rim 1922. godine. On je omogućio nastanak niza fašističkih, autoritarno-korporativističkih, populističkih ili vojno-diktatorskih režima u Evropi i Latinskoj Americi.

Kao i 1918, kraj svetskog rata opet je pokrenuo kratak zamah demokratizacije u drugom talasu posle 1945. Pod nadzorom pobedničkih savezničkih sila dekretirana je demokratizacija političkih sistema Zapadne Nemačke, Austrije, Italije i Japana. U Latinskoj Americi šest zemalja je ušlo u kratku fazu demokratske promene, pre negošto su je početkom pedesetih i šezdesetih godina, opet u jednom protivtalasu, otplavile vojne diktature.

Treći talas demokratizacije počeo je, paradoksalno, vojnim pučem u Portugaliji 1974, pa je iste godine zahvatio Grčku, a nedugo zatim i Španiju (1975). Nastavio se početkom osamdesetih godina u Latinskoj Americi, kad su slomljeni mnogi vojni režimi ili su reformističke vojske započele proces liberalizacije i demokratizacije svoje zemlje. Sledeći, takoreći, mehaniku “regionalnog domino-učinka”, ustrajni treći talas demokratizacije zahvatio je i Istočnu Aziju. Počeo se menjati jednostranački režim na Tajvanu, na Filipinima je srušen diktator Marcos koji je vladao sultanistički, a u Južnoj Koreji i Tajlandu vojske su se opet povukle u kasarne. Sve četiri zemlje uputile su se mučnom stazom demokratizacije. No the third wave (Huntington, 1991) nedvosmisleno je dostignuo vrhunac u slomu komunističkih režima Istočne Evrope. Tim epohalnim lomom 1989-1991. preobražaj autoritarnih i totalitarnih političkih sistema nije postao samo dominantan problem političke agende mnogih zemalja transformacije, nego je i jedna od dominantnih tema na području ekonomskog, sociološkog i politološkog istraživanja. Politička nauka se, pre ekonomije i sociologije, mora osetiti izazvanom da razloži uzroke i procese promene političkih sistema i analizira izglede i probleme konsolidovanja mladih demokratija koje nastaju. To se odnosi i za propast promene sistema ili čudnu otpornost celih regija, kao što su arapsko-islamske zemlje, na tendencije demokratizacije širom sveta.

Knjiga je raščlanjena na četiri dela. Prvi se bavi temeljnim pojmovima, konceptima i “teorijama” istraživanja transformacije. Daje se tipologija poredaka političke vladavine koja treba da omogući jasan uvid u strukture i postupke koji određuju identitet nekoga političkog sistema. Naime, o promeni sistema može se govoriti tek kad se načelno promene konstitutivni strukturni i proceduralni elementi političkog sistema. Slede kratko objašnjenje i razgraničenje temeljnih pojmova istraživanja transformacije, kao što su menjanje režima, promena režima, menjanje sistema, promena sistema, tranzicija i transformacija. Politički režimi i sistemi ne kolabiraju i ne nastaju bez delovanja političkih aktera. Bez teorijske refleksije ne može se shvatiti kakvo značenje u procesima transformacije može pripisati “strukturama” ili respektivnim “akterima”. Pregled ponude najvažnijih teorija u društvenim naukama treba da pokaže da analize transformacije odavno nisu više osuđene na puko opisivanje, nego da se ona mogu analizirati na teorijski zahevan način. Premda se demokratizacija političkih režima najviše hrani iz unutrašnjih izvora i premda je podstiču domaći akteri, u promenama sistema često učestvuju i spoljni akteri. To se može dogoditi na miran način kao “podsticanje demokratije” ili nasilno kroz rat. Toj tematici u novom izdanju posvećeno je posebno poglavlje. Potom se iscrpno obrađuju pitanja u kojim se etapama politički sistemi transformišu u demokratiju, kakvi posebni problemi nastaju u pojedinim fazama, i koji politički akteri, zbog kojih razloga, u jednoj fazi imaju uticajnu ulogu, a u sledećoj fazi dramatično gube važnost. Važnost i uticaj političkih aktera ne zavise pre svega od njihovih strategija i od toka promene sistema na koji utiču. Pritom su posebno važni konkretni oblici interakcije između elita i masa. Za istrajnost procesa demokratizacije važna je i kontekstualna primerenost političkog delovanja.

Na podlozi pojmovnih objašnjenja i teorijskih promišljanja u prvom delu, u drugom delu knjige prikazani su posebni procesi, problemi, uspesi i neuspesi najpre drugog (posle 1945), a potom i trećeg talasa demokratizacije (1974-1995). Posebno se sistemski rasvetljavauju one strukture, akteri, delovanja,

3

unutrašnji i spoljni faktori uticaja koji su u procesima transformacije posle Drugoga svetskog rata uzrokovali nastanak stabilnih demokratija u Saveznoj Republici Nemačkoj, Austriji, Italiji i Japanu. Podrobno je analiziran i “slučaj” poslednjih desnih diktatura u “Zapadnoj Evropi” - u Portugaliji (1974), Grčkoj (1974) i Španiji (1975). Razlažu se, razlozi sloma poslednjih zapadnoevropskih diktatura i neočekivano brze i uspešne demokratske transformacije. U nastavku su prikazane posebnosti promena režima u Latinskoj Americi i Istočnoj Aziji. Te analize ne služe samo tome da se odgovori na pitanje kako su specifični politički i kulturni konteksti tih dvaju regija uticali – i utiču – na uspeh ili propast procesa demokratizacije.

Među empirijskim analizama širok prostor zauzimaju procesi transformacije u Istočnoj Evropi. Prema vladajućem mišljenju u međunarodnom istraživanju transformacije (Huntington, 1991; Przeworski, 1991; Merkel, 1994; Linz i Stepan, 1996; Diamond i dr., 1997), oni se, doduše, ubrajaju u treći talas demokratizacije, ali posebnost promena sistema od zatvorenih komunističkih diktatura u većinom otvorene demokratske sisteme opravdava njihovu obradu u posebnom poglavlju. Stoga se posle uzročne analize sloma komunističkih sistema razmatra posebna “ problematika transformacije” u Istočnoj Evropi, koja je proizašla iz karaktera prethodnih autoritarnih odnosno totalitarnih sistema. Sledi diferencirana analiza različitih puteva transformacije i institucionalnih oblika novih “demokratija”. Glavni cilj objašnjenja u tom delu je da se iz posebnog tereta nasleđa, započetog puta transformacije, konteksta primerenog ili neprimerenog institucionalizovanja demokratije i socijalno-ekonomskih činilaca uticaja objasni uspeh ili propast procesa demokratizacije. Zanemare li se Rusija (defektna demokratija) i Belorusija (autoritarni režim), nove demokratije u Srednjoj i Istočnoj Evropi, uprkos svakoj teoriji, iznenađujuće brzo su se konsolidovale. I to treba objasniti. Ova knjiga o “transformaciji sistema” treba uvesti u:

· pojmovlje istraživanja transformacije;· periodizaciju transformacija sistema;· procesne oblike transformacija sistema;· najvažnije teorije u istraživanju transformacije;· spoljašnje podsticanje demokratije;· empirijsko istraživanje režima transformacije;· ogledne analize odabranih zemalja transformacije;· uzroke uspešnih i propalih procesa demokratizacije;· rizike deformisanja mladih demokratija u hibridne režime.

Prvi put se predstavlja knjiga koja je i uvod i udžbenik o politikološkom istraživanju transformacije, a koja sažima sve osnovne pojmove i teorijske pristupe toj tematici i primenjuje ih na primerima brojnih analiza zemalja Zapadne, Južne i Istočne Evrope, Latinske Amerike i Istočne Azije.

I. Teorija

Tipologija političkih sistema

Politički sistem je “funkcionalno specijalizovan” parcijalni sistemsa sa ciljem da osigura preživljavanje celog društva posredstvom društveno “obavezujuće raspodele vrednosti i dobara” (Easton, 1965). Da bi ispunio tu funkciju, potrebna su mu posebna sredstva državne sile i sankcija, koja nemaju ostali parcijalni sistemi poput privrede, nauke ili prava. Max Weber (1972, 822) je govorio o “monopolu legitimnog fizičkog nasilja” koji pripada samo državi kao unutrašnjem organizacionom jezgru političkog sistema. Politički sistemi nisu, dakle, samo funkcionalno specijalizovani, nego su i manifestacije političke

4

vladavine, a legitimisani su različitim oblicima (Waschkuhn, 1995, 237). U skladu sa vrstom i načinom svoje legitimacije, politički sistemi izgrađuju određene strukture i mehanizme pristupa političkoj vlasti i osiguranja političke vlasti. Te strukture i mehanizmi mogu se shvatiti kao unutrašnja normativna i institucionalna oprema političkog sistema. Pri tome važi pravilo: norme na kojima se temelje respektivni politički sistemi određuju pretenziju na opseg vlasti i posebnu konfiguraciju institucija državne vlasti. One utiču na oblike, postupke i organizacije pristupa vlasti, strukture vlasti i načine vladanja.

Klasificikacija oblika države i vladavine prema određenim obeležjima unutrašnje organizacije vlasti ubraja se u osnovne zadatke nauke o politici. Nastaje u 5. veku pre n.e. s Herodotovim razgovorom s Perzijcima, a prvi vrhunac dostiže u grčkoj antici u Platonovoj i Aristotelovoj trodeobi u nauci o tipovima vlasti. Aristotel (384-323. P p.n.e) je u svojoj akademiji prikupio ukupno 158 ustava i sistematizovao ih prema brojčanom (koliko ih vlada?) i kvalitativnom kriterijumu (kako se vlada u odnosu prema opšem dobru?) (Politika 1278 b 6-1279 b 10). Pomoću ta dva kriterijuma Aristotel raščlanjuje tri oblika vlasti u kojima su tri dobra oblika suprotstavljena trima izopačenima: u samovladavini, to je monarhija nasuprot tiraniji; u vladavini malobrojnih, aristokratija nasuprot oligarhiji; u vladavini mnogih, politiea nasuprot demokratiji.

Na početku novog veka Machiavelli (1469-1527) svodi mnoštvo pojavnih oblika države na dva temeljna tipa: republiku i kneževinu (monarhiju). Pri tome ne daje odgovar na to koji on tip načelno preferira. U svom epohalnom spisu O duhu zakona Montesquieu (1689-1755) opet razlikuje tri oblika vlasti (1965, 104): republiku (u aristokratskom ili demokratskom obliku), monarhiju i despotiju. Nije teško uvideti kako se tu mešaju kvantitativni i kvalitativni kriterijumi. Popis značajnih teoretičara države, koji su sa stanovišta dva spomenuta obeležja sistema ili kompleksnijeg rastera kriterijuma pokušali razviti sistemsku nauku o vladavini, nastavlja se značajnim imenima 19. i 20. veka. Navodimo samo Opšte nauke o državi Roberta von Mohla (1799-1875), J. K. Bluntschlija (1808-1881) i Georga Jellineka (1851-1911). U 20. veku na obuhvatnim tipologijama raznovrsnih pojavnih oblika političke vladavine radili su , među ostalima, Britanac Samuel Finer, Amerikanac MacIver, Carl Joachim Friedrich i Karl Loewenstein, nemački politikolozi koji su emigrirali u Sjedinjene Države. Ovde se ne mogu sažeti, pa čak ni ocrtati, njihovi rezultati (o tome ukratko u: Brunner, 1979, 22-77).

Za našu svrhu dovoljno je napraviti kratku temeljnu tipologiju političkih sistema, sistematiku koja je razumljiva. Naime, samo ako su pojedini tipovi vladavine tačno definisani i međusobno razgraničeni, uopšteno možemo odlučiti da li je posredi transformacija nekoga političkog sistema, dakle stvarna promena sistema, ili nije. Osim toga, tipološki potkrepljena analiza pojedinih sistema omogućuje oštriji uvid u posebnost i dinamičnost različitih promena sistema. Tako se u promeni sistema od komunističkih režima u demokratiju pojavljuju drukčiji problemi nego u demokratskoj transformaciji desnih diktatura u Južnoj Evropi posle 1974.

Tipološkoj podeli političkih sistema pristupam deduktivno. Deduktivno znači da konstruišem idealne tipove u smislu Maksa Vebera (1968, 234. i d.). Haotično mnoštvo različitih realnih sistema treba svrstati u neki “idealni” sklop, i to tako da se misaono-logički uvažu bitna obeležja koja karakterišu poretke političke vladavine. Najpre se pozivam samo na kriterijum “političke vlasti”. U razvoju svojih kriterijuma podele - pri čemu se oslanjam na Hanu Arendt (1955, 703), Levenštajna (1969, 14. i d.) i Brunera (1979, 62. i d.) - predstavljam šest kriterijuma klasifikacije, koje povezujem s načelnim pitanjima, a koji se odnose isključivo na središnje aspekte vlasti u nekom političkom sistemu:

· legitimacija vlasti· pristup vlasti· monopol na vlast· struktura vlasti· pretenzija na opseg vlasti· način vladanja.

5

Legitimacija vlasti: Kako se i u kom opsegu vlast legitimiše? Događa li se to na načelu narodne suverenosti, korištenjem različitih mentaliteta kao što su nacionalizam, patriotizam, sigurnost i red ili zatvorenog svetonazora koji pretenduje na aspolutnu istinu?

Pristup vlasti: Kako je uređen pristup vlasti? To dotiče pitanje o izboru onih koji vladaju. Postoji li univerzalno, jednako, slobodno, opšte i tajno biračko pravo svih odraslih građana ili biračko pravo podleže nekim ograničenjima koja su motivisana političkom vlašću, svetonazorom, rasom, etničnošću, rodom ili nečim drugim? Da li su adresati vlasti potpuno isključeni iz izbora nosilaca vlasti?

Monopol na vlast: Ko donosi politički obavezujuće odluke? Jesu li to samo demokratski legitimne i ustavno predviđene instancije, jesu li to samoimenovani despoti ili se demokratski nelegitimnim akterima (vojsci) ustupaju vanustavni domeni odlučivanja?

Struktura vlasti: da li je državna vlast podeljena na više nosilaca vlasti ili je objedinjena u rukama jednog jedinog nosioca vlasti? “Jedini nosilac vlasti” može biti pojedinačna osoba, jedna grupa, hunta, stranka ili komitet. Pitanje o strukturi vlasti dotiče tradicionalno pitanje, koga su postavili već Loki i Monteskje, o podeli, ograničenju i kontroli vlasti.

Pretenzija na opseg vlasti: da li je pretenzija države da vlada nad svojim građanima jasno ograničena ili tendenciono neograničena? To pitanje se odnosi na dubinu regulacije i intervencije koje zahtevaju nosioci državne vlasti u odnosu prema društvu i njegovim članovima.

Način vladanja: Da li se državna vlast obavlja u skladu s načelima pravne države ili je protivna njima, represivna, samovoljna ili čak teroristička? To dotiče pitanje obavezujućeg normiranja državne sile pomoću legitimnih zakonskih normi.

U demokratijama pristup vlasti je otvoren, struktura vlasti je pluralistička, pretenzija na opseg vlasti je ograničena, vlast se obavlja u skladu s pravnom državom, a pravo na vlast temelji se na načelu narodne suverenosti. Monopol na vlast imaju samo demokratski i ustavno legitimne institucije. U defektnim varijantama demokratskih sistema ograničen je način funkcionisanja koji je u skladu s demokratijom i pravnom državom jednog ili više kriterijuma vlasti. Celokupna logika vlasti ipak više sledi demokratske nego autokratske oblike vladavine (pogl. 1.1.3). U autoritarnoj varijanti autokratskih sistema pristup vlasti podleže znatnim ograničenjima, pluralistička struktura vlasti vidljivo je ograničena, vlast pretenduje zalaženju u individualnu sferu, način vladanja nije normiran u skladu s pravnom državom, a vlast se legitimiše upotrebom određenih mentaliteta. Monopol na vlast imaju vođe, oligarsi ili hunte, koji uopšte nisu demokratski legitimsani ili su nedovljno demokratski legitimisani. U totalitarnim podsistemima autokratskih sistema pristup vlasti je zatvoren, struktura vlasti je monistička, tj. usmerena na jedno jedino središte vlasti, pretenduje se na totalan opseg vlasti, način vladanja je represivan, teroristički i nadkriljen sveobuhvatnim svetonazorom koji pretenduje na aspolutnu istinu.

Drukčije formulisano: dok su u defektnim demokratijama neki od šest kriterijuma demokratske vladavine samo narušeni, ali nije dokinuta logika demokratskih izbora, u autoritarnim režimima kriterijumi demokratske vladavine narušeni su tako da se logika demokratske interakcije potiskuje i zamenjue autoritarnim oblikom vladavine, koji suspenduje institut opštih, slobodnih i jednakih izbora. Razdelnica između vrlo defektnih demokratija i “mekih” autoritarnih režima može biti vrlo tanka i uočljiva je samo u konkretnim kontekstima i slučajevima. U totalitarnim režimima svaki od šest kriterijuma demokratske vladavine je zamenjen potpuno suprotnom logikom vladavine (Merkel, 2004). Dva temeljna tipa političkih sistema i njihovi podtipovi prikazani su u tablici 1. Tu je vidljivo da je razdelnica između demokratija i autoritarnih režima oštrija nego razdelnica unutar temeljnih demokratskih i autokratskih tipova.

To je u skladu sa sistematikom Hansa Kelsena (1881-1973), koji takođe pominje samo dva osnovna tipa političke vladavine: demokratiju i autokratiju (Kelsen, 1925, 320. i d.). Prema njemu, ta dva tipa vladavine načelno se razlikuju po tome što u demokratskim sistemima zakone “prave” oni na koje se oni primenjuju (autonomne norme), dok se u autokratskim sistemima razlikuju zakonodavci i adresati

6

zakona (heteronomne norme). Kelsen je svoju Opštu nauku o državi napisao pre 1925, dakle u trenutku kad ni staljinizam ni nacionalsocijalizam nisu istakli pretenziju za totalitarnom vladavinom, a da se ne govori o tome da je nisu bili ostvarili. Znatne razlike koje postoje između meke autoritarne vlasti u ustavnoj monarhiji Nemačke Carevine i pretenzije za totalnom vlašću u staljinističkom Sovjetskom Savezu i nacionalsocijalističkoj Nemačkoj, a s obzirom na šest kriterijuma koje sam odabrao, omogućavali su ustavnim pravnicima, politikolozima i istoričarima da govore o totalitarnom sistemu sui generis. Iz deskriptivne perspektive to je i razumljivo, ali potkopava preciznu sistematičnost Hansa Kelsena. U ustavnoj sistematici, totalitarne režime treba shvatiti kao podtip autokratskog poretka vladavine.

Tablica 1: Obeležja demokratskih i autokratskih sistema

Tipologiju političkih sistema treba još jednom pojasniti grafički. Čak ni između dva temeljna tipa granice se ne mogu povući potpuno hermetično. Defektne demokratije, u kojima se stvarno narušavaju načela pravne države i izvršna vlast delimično zaobilazi kontrolu vlasti, zalaze u “sivu zonu” mekih autoritarnih režima. I obrnuto, u poluautoritarnim režima već se mogu oblikovati neki važni elementi pravne države i demokratije. Još su propusnija preklapanja podtipova demokratije i autokratije. Ne može se kategorijalno sama rasvetliti ni siva zona između predtotalitarnih i posttotalitarnih, potpuno razvijenih totalitarnih sistema. Prelazi iz autoritarnih u totalitarne sisteme katkad se zbivaju samo kao intenzivnije izražavanje pojedinih obeležja. Međutim, tek njihov zbir proizvodi “totalitarni sindrom” koji opravdava konceptualizaciju posebnog podtipa.

Da bi se realni politički sistemi svrstali, kontinuum od idealnih demokratija do potpunog totalitarizma može se povezati s vremenskom osom. Politički režimi pojedinih zemalja na toj osi mogu se kretati tamo-amo. Tako se Nemačka Carevina 1913. može svrstati u poluautoritarne sisteme, a Vajmarska Republika dvadesetih godina na područje poliarhija. Na početku tridesetih godina Republika se kreće u sivoj zoni defektne demokratije i poluautoritarnog režima. Posle 1933. nacionalsocijalistički Treći Reich brzo “prelazi” autoritarnu zonu i posle 1938. svrstava se u tip totalitarnog sistema. Stupanjem na snagu Osnovnog zakona i prvim slobodnim izborima 1949. godine politički režim Savezne Republike Nemačke opet se smestio u demokratsku zonu, te se tokom sledeće decenije u njoj konsolidovao kao poliarhija (pogl. II.2).

Povezivanjem kontinuuma sistema i vremenske ose jasno se može prikazati kako politički sistemi mogu brzo promeniti karakter svog režima. Jednom dostignuto stanje režima može se opet potpuno promeniti ako se dramatično promene kontekstualni činioci. U sledećem poglavlju pokazaćemo kako različiti tipovi režima mogu izgraditi različite potencijale stabilnosti i otpornosti na podlozi posebnih unutrašnjih konfiguracija.

Slika 1. Tipologija političkih sistema

Demokratski sistemi

Demokratija nije izum modernog doba. To se odnosi i za teoriju demokracije i za različite pokušaje da se ona ostvari tokom više od dva hiljade godina ljudske istorije (Held, 1987; Schmidt, 2006; i dr.). Teorija i stvarnost stekli su toliko različitih normativnih temelja i poprimili toliko konkretnih oblika da je najpre nužno pojmovno objasniti izraz demokratija. Reč demokratia sastoji se od dve sastavnice - demos (narod) i kratein (vladati) i postoji od sredine 5. veka pre n.e. Demos je tada značio i “svi” (tj. narod, narodna skupština), i “mnogi” (tj. široka masa, odnosno većina u narodnoj skupštini). Pojam demos određuje narod politički, a ne etnički (ethnos). Zbog političke definicije, do 20. veka stalno se različito odgovaralo na pitanje ko se ubraja u narod. U atinskoj demokratiji to su bili samo punoletni muški građani, tokom 18. i 19. veka u nekim

7

naprednim industrijskim zemljama samo muški građani koji su ispunjavali određeni cenzus, a tek su tokom 20. veka u demos malo-pomalo ubrajane i žene: u Nemačkoj 1918, u Velikoj Britaniji 1928, u Francuskoj 1946. i u Švicarskoj 1971.

U grčkoj antici demokratia je korištena kao sinonim za isonomiai (otprilike, jednakosti pred zakonom) (Meier i dr., 1972, 823). U atičkoj demokratiji smatralo se da se pravna jednakost najbolje štiti pomoću većine. Polazilo se od toga da se jednakost pred zakonom najdelotvornije osigurava pomoću političke jednakosti, tj. pomoću vladavine naroda. To je istorijski i logički spoj između isonomiae i demokratiae. Demokratija, dakle, nije bila zamisliva bez uređenja jednakopravnosti državljana. Narodna skupština trebala je biti institucionalno jemstvo i isonomiae i demokratiae.

U grčkoj antici vladavinski poredak “demokratije” odnosio se na prostorno mali, pregledni “grad-državu”, koji je nedvosmisleno bio više grad nego država (Sartori, 1992, 274). Atička demokratija bila je, osim toga, vrlo “ekskluzivna”. Iz učešća u demokratiji isključivala je robove, meteke i žene. Samo su punoletni muški građani imali pravo da politički učestvuju u zajednici. Kako je antička demokratija bila ekskluzivna i kako je bila ostvarena samo u malim gradskim demokratijama, mogla je poprimiti oblik direktne demokratije u kojoj političko učešće i političko odlučivanje nisu bili razdvojeni posredničkim predstavničkim instancama i institucijama. Zakonodavna i izvršna vlast poklapale su se u narodnoj skupštini koja je bila pristupačna svim punoletnim građanima (Meier i dr., 1972, 832; Held, 1987, 21). “Demokratija” je postepeno gubila na svojoj isključivosti tek političkim razvojem u 19. i 20. veku sve većim širenjem biračkog prava. Još se gettysburški govor Abrahama Lincolna, od 1863, koji demokratiju prikazuje kao “vladavinu naroda, od strane naroda i za narod”, temeljio na ekskluzivnom pojmu naroda koji je, doduše, uključivao muško crnačko stanovništvo, ali je još isključivao žene i neplatiše poreza. U mnogim zapadnim industrijskim državama biračko pravo je postalo opšte tek nedugo pre Prvoga svetskog rata, a posebno posle 1918. (Schmidt, 2006, 392). Tek od tada se može govoriti o modernim, inkluzivnim demokratijama prema prethodno navedenim kriterijumima. U velikim državama, demokratije su odavno izgubile direktni karakter i pretvorile se u predstavničke sisteme liberalne demokratije.

Na ovom mestu ne može se opisati ni istorijsko ostvarenje demokratije u Severnoj Americi i u Evropi (Dunn, 1992; Schmidt, 2006), ni njen teorijski razvoj od Loka preko Rusoa, Monteskjea, Tokvila, Mila, Šumpetera, Dala ili Habermasa (up. npr. Held, 1987). Ali ovaj kratki niz istaknutih teoretičara demokratije upućuje na lepezu različitih koncepata i modela u kojima se shvata pojam demokratije. I zaista, neprestano se spori o normativnim osnovama važenja i o ostvarivosti jakih i slabih, direktnih i indirektnih, elitnih i participativnih, proceduralnih ili supstancijalnih modela demokratije. Ta rasprava koja se dosad vodila u teoriji demokratije gotovo i nije uticala na istraživanje transformacije (Merkel, 1996b, 33). Poslednjih godina nova debata o „kvalitetu demokratije“ raširila se unutar komparativnog istraživanja demokratije i transformacije (Merkel, Puhle i dr., 2003; Merkel, Puhle i dr., 2006; Lauth, 2004; Bertelsmann Stiftung, 2004; Morlino, 2004). Ipak, već od sedamdesetih godina 20. veka postoje manje ili više uspešna merenja demokratskog kvaliteta političkih režima, poput Freedom Housea, Polity I-IV i Bertelsmanovog indeksa transformacije (BTI) (Freedom House od 1972; Vanhanen, 1989; Gurr i dr., 1990; Jaggers i Gurr, 1995; Bertelsmann Stiftung 2004; sažetak u: Lauth, 2004, 297; Schmidt, 2006, 389. i d.).

1.1.1. Poliarhije

Premda su različiti sadržaji i oblici demokratije iznad svega važni za socijalno-kulturnu primerenost, izglede i domet demokratizacije u sklopu transformacije sistema, najpre treba poći od minimalne definicije demokratije. Ona konkretizuje naših šest kriterijuma koji su prethodno navedeni, ali ostaje prilično selektivna da bi se razlikovali autokratski i demokratski sistemi. Iz te minimalističke perspektive, američki istraživač demokratije Robert Dal navodi dva elementarna, međusobno povezana, definišuća obeležja demokratije: mora se zajamčiti otvoreno takmičenje za političke dužnosti i vlast i, istovremeno, dovoljan prostor za političku participaciju svih građana. Dal (1971, 5) jezgrovito to naziva “public contestation and the right to participate“ (javnim osporavanjem i pravom na participaciju). Kako bi se u nekoj demokratskoj

8

zajednici zajamčio nužan stepen odgovornosti vlasti prema preferencijama jednakih građana, moraju im prema Dahlu (1971, 2) biti otvorene i tri sledeće mogućnosti:

-mogućnost da oni oblikuju svoje preferencije,-mogućnost da svoje preferencije pojasne sugrađanima i vlasti pojedinačnim i kolektivnim

delovanjem,-dužnost vlasti da jednako vrednuje sve preferencije, nezavisno od njihovog sadržaja i podrekla.

To su, kako ističe i sam Robert Dal, samo “nužni”, ali ne i “dovoljni” uslovi demokratije. Stoga ih mora osigurati osam institucionalnih jemstava: sloboda udruživanja i koalicija; pravo na slobodno iskazivanje mišljenja; pravo da se bira (aktivno biračko pravo); pravo da se bude biran na javne dužnosti (pasivno biračko pravo); pravo političkih elita da se takmiče za glasove i podršku birača; postojanje alternativnih, pluralističkih izvora informisanja (sloboda informisanja); slobodni i pošteni izbori; institucije koje politiku vlasti čine zavisnom od glasova birača i ostalim oblicima izražavanja preferencija građana.

Proizlazi da iz Dahlovih minimalnih kriterijuma nije eksplicitno očita podela vlasti, koju je Lok (1689, O vladavini, pogl. XII) prvi put tematizovao, a Monteskje izdiferencirao (1748, O duhu zakona, knj. 11, pogl. 5). Ona je samo implicitno istaknuta u osmoj tački. U svom kasnijem, blago modifikovanom, modelu poliarhije Dal (1989) briše tu osmu točku bez zamene. U svom drugom kriterijuumu o “strukturi vladavine” istakao sam tačku o podeli vlasti, a posebno o kontroli i ograničenju vlasti, kao važnu razdelnicu između autokratsko-monističkih i demokratsko-pluralističkih sistema. Time ne tvrdim da u svakoj demokratiji zakonodavna i izvršna vlast moraju biti potpuno odvojene. U savremenim demokratijama takvu klasičnu podelu vlasti nalazimo, približno, samo u predsedničkim sistemima vlasti u SAD-u (Steffani, 1979) i (delom i) u Latinskoj Americi. U parlamentarnim sistemima vlasti (Beyme, 1970, 1999), poput onih u Velikoj Britaniji i SR Nemačkoj ili čak u konkordancionoj demokratiji u Švajcarskoj (Lijphart, 1999, 31. i d.), granice između izvršne i zakonodavne vlasti de facto su vrlo nejasne. Institutom referenduma i radikalnom federalizacijom, posebno u Švajcarskoj, institucionalizovane su jasne instance neposredne demokratije (referendum) i vertikalne instance (federalizam) međusobnog ograničavanja i kontrole vlasti. Što se tiče sudija i sudova, sudska vlast u svim demokratskim sistemima značajno je nezavisna od izvršne i zakonodavne vlasti. Kontrola vlasti postoji, prema tome, i u parlamentarnim sistemima vlasti.

Imamo, dakle, posla s modernim sistemima liberalne demokratije s različitim institucionalnim aranžmanima koji se tiču horizontalne i vertikalne podele vlasti, kao i s mešovitim odnosom između direktnih demokratskih i predstavničkih postupaka odlučivanja. Razdelnica u odnosu prema autokratskim sistemima – osim malobrojnih “mešovitih sistema” - može se povući pomoću šest kriterijuma razlikovanja koje sam prethodno naveo i pomoću osam Dahlovih minimalnih institucionalnih jemstava. Samo ako su oni zajamčeni, politički sistemi ispunjavaju opšte obeležje demokratija: naime, načelnu neizvesnost rezultata političkih odluka. Američki politikolog Adam Przeworski (1991, 13) dosledno definiše demokratiju kao “a system of ruled open-endedness, or organized uncertainty”. Demokratija se, dakle, mora shvatiti kao institucionalizovani sistem pravila o preradi društvenih sukoba u kome jedna vlast, jedna institucija ili jedan akter ne sme određivati ili kontrolisati rezultate političkih odluka. Rezultati političkih odluka u demokratijama nisu, kao u autoritarnim i totalitarnim sistemima, određeni ex ante, nego nastaju kao rezultanta delovanja konkurentskih političkih snaga. Politička delovanja se ograničavaju i donekle kanališu pomoću a priori (većinom u ustavu) utvrđenih i demokratski legitimisanih proceduralnih pravila i institucija.

Ako se politički sistemi smeste na kontinuum koji se proteže od idealne demokratije do potpunog totalitarizma, na njega se ne mogu uneti samo dva temeljna tipa: demokratija i autokratija. Na toj osi se i demokratija i autokratija opet mogu podeliti na podtipove: autokratija na autoritarne i totalitarne režime, s jedne, a demokratija na poliarhiju i defektnu demokratiju, s druge strane. Idealna demokratija pri tome ostaje utopijski idealni tip, kao uostalom i potpuni totalitarizam. Poliarhija, doslovce “vladavina mnogih”, označava, prema Robertu Dahlu (1971), njenom pojmovnom začetniku u modernoj teoriji demokratije, prosečan tip demokracija koje stvarno postoje. Ona je udaljena od “idealne demokratije”, ali ne ukazuje na

9

rastuće defekte, budući da je u njoj ostvareno osam institucionalnih jamstava pluralističke vladavine mnogih, koja je isfiltrirao Dahl (Merkel, Puhle i dr., 2003; Croissant i Merkel, 2004).

Dahlov koncept poliarhije postao je referentni model u istraživanju transformacije. Ali, deset godina posle vrhunca trećeg talasa demokratizacije (1995) postalo je jasno da su se mnoge nove demokratije mogle, doduše, označiti kao Dalove poliarhije, ali da su izražavale sve veće normativne i funkcionalne nedostatke. Analitička slabost Dalovog modela poliarhije sastoji se u tome što su iz njega koncepcijski isključene jamstvene dimenzije horizontalne kontrole vlasti i pravne države koje su za demokratiju životno važne. Prema Dahlovim kriterijumima, Rusija, Turska ili Venezuela morale bi se 2006. godine označiti kao poliarhije. Tako bi se našle u istoj grupi režima kao i Švedska, Francuska ili Švajcarska. Proliferacijom hibridnih režima i defektnih demokratija na tragu trećeg talasa demokratizacije, Dahlov koncept je izgubio mnogo empirijsko-analitičkog sadržaja. Sledeći model “usidrene demokracije” nastoji nadoknaditi taj analitički nedostatak.

Usidrena demokratija (embedded democracy)

Koncept “usidrene demokratije” sledi zamisao da su stabilne demokratije u pravnoj državi dvostruko usidrene: iznutra, budući da pojedini parcijalni režimi u demokratiji osiguravaju svoje normativno i funkcionalno postojanje pomoću međusobne zavisnosti i samostalnosti; spolja, budući da su parcijalni režimi u demokratiji usidreni pomoću niza uslova koji omogućuju demokratiju i štite je od spoljnih i unutrašnjih šokova i tendencija destabilizacije.

Parcijalni režimi demokratije

Demokratiju u pravnoj državi definiše pet parcijalnih režima: demokratski izborni režim (A), režim prava na političku participaciju (B), parcijalni režim građanskih prava na slobodu (C), institucionalno osiguranje kontrole podele vlasti (horizontal accountability) (D), i jemstvo da je, de jure i de facto, osigurano “delotvorno vladanje vlasti” demokratski izabranih predstavnika (E).

Tim raščlanjenjem postaje jasno da pojam usidrene demokratije nadilazi Downsa (1968), Huntingtona (1991), Przeworskoga (1991), ali i Dahlovo (1971) shvatanje poliarhije. On je ipak "realističan" jer se odnosi isključivo na institucionalnu arhitekturu, na output-dimenziju pozeljmh policies ili čak rezultate politike ne shvata kao određujuće obeležje demokratije u pravnoj državi. Naše shvatanje demokratije nalazi se, dakle, između shvatanja Josepha Schumpetera i Hermanna Hellera. Socijalna država, fairness u raspodeli privrednih dobara ili čak "društvena pravednost" mogu biti poželjni politički rezultati u demokratskim procesima odlučivanja, ali nisu njeni konstitutivni, određujući elementi. Usidrena demokratija nadilazi jednostavni demokratski elektoralizam, jer tek četiri dodatna parcijalna režima osiguravaju da ne bude zajamčen samo postupak, nego i ciljevi demokratskih izbora. Nije dovoljan samo demokratski pošten proces izbora onih koji vladaju. Mora se i institucionalno zajamčiti da demokratski izabrani predstavnici vladaju izmedu izbora prema načelima demokratije i pravne države. To nipošto nije samo normativni nego, pre svega, logički tesnac zagovornika uskog pojma "izborne" demokratije. Oni demokratiju svode na korektan postupak demokratskih izbora, ali njihova definicija demokratije ne predviđa zadovoljavajuća institucionalna jamstva koja osiguravaju da izbori budu democratically menaingful (Beetham), tj. da se demokratski vlada na ustavnom temelju načela pravne države.

(A) Izborni re žim

Izborni režim u demokratiji ima funkciju povezivanja pristupa osnovnim položajima u državnoj vlasti s

10

otvorenim takmičenjem za glasove građana. Među parcijalnim režimima usidrene demokratije on zauzima glavno mesto jer su izbori najočitiji izraz suverenosti naroda. Osim toga, zbog otvorene pluralističke konkurencije za osnovne položaje u vlasti, izborni režim predstavlja i kardinalnu razliku u odnosu prema autokratiji. Kako bi se trajno etablirao delotvoran demokratski izborni režim – periodični, slobodni, opšti, jednaki i pošteni izbori – jednaka prava na učestvovanje u politici (parcijalni režim B) nisu minimalni uslovi koji se mogu izigrati (Hadenius, 1992). Oba parcijalna režima koja su usko upućena jedan na drugog institucionalizuju bit vertikalne legitimacije vlasti u demokratiji.

Prema Robertu Dalu (1989, 221), demokratski izborni režim obuhvata četiri nosiva elementa: univerzalno aktivno biračko pravo, univerzalno pasivno biračko pravo, slobodne i poštene izbore, izabrane nosioce mandata. S gledišta načela kontrole vlasti, izbori su mehanizam sankcionisanja koji ih može pretvoriti u posledično bogat, premda vremenski punktualan, postupak vertikalne odgovornosti. Ali to ne jamči ni demokratsko vladanje, ni vladanje koje je vezano za pravnu državu, kao što pokazuju mnogi primeri mladih izbornih demokratija u trećem talasu demokratizacije (Merkel, Puhle i dr., 2003). Demokratski izborni režim je, dakle, nužan, ali odavno nije i dovoljan uslov demokratskog vladanja.

(B) Prava na političku participaciju

Prava na političku participaciju, koja prethode izborima i nadilaze izbore, upotpunjuju vertikalnu dimenziju demokratije. Ona konstituišu arenu javnosti kao samostalnu sferu političkog delovanja u kojoj se razvija organizaciona i komunikativna moć. U njoj kolektivni procesi mišljenja i oblikovanja volje određuju i pojačavaju konkurenciju za položaje u političkoj vlasti. Njena prva funkcija je da omogući demokratske izbore u kojima se nadovezuje na organizovane i neorganizovane pluralističke interese kompleksnih društava. Oni, konkretno, sadrže neograničeno važenje prava na slobodu mišljenja i govora, pravo na udruživanje, proteste i peticije. Uz javne medije, vrlo su važni i privatni mediji. Ni širenje ni dobijanje informacija i vesti ne smeju podlezati nikakvim, politički motivisanim, ograničenjima.Ta prava konstituišu samostalnu sferu demokratije i mogu biti “kičma” vlastitog parcijalnog režima (Beetham, 1994; Bollen, 1993, 6. i d.). S toga gledišta, parcijalni režimi A i B osiguravaju funkcionalnu logiku demokratskih izbora samo ako su međusobno povezani. Zajedničkim delovanjem podstiču responzivnu vlast, jer “tvrdu” periodičnu kontrolu pomoću izbora dopunjuju “mekom”, ali stalnom kontrolom javnosti između izbora.

(C) Građanska prava na slobodu

Parcijalne režime A i B treba dopuniti građanskim pravima na slobodu i zaštitu. I pre institucionalizacije međusobne kontrole vlasti, ona čine središnji kamen temeljac pravne države u usidrenoj demokratiji. Kao “negativna” prava na slobodu u odnosu prema državi, građanska prava na slobodu dotiču pitanje dometa vlasti, odnosno pretenzije na opseg vlasti. To su prava koja su u demokratijama pravne države izuzeta iz odluka većine. Kad ne bi bilo tako, većinske demokratije brzo bi se pretvorile u tiranije većine (Tocqueville, 1835). Izvršnoj i zakonodavnoj vlasti moraju se postaviti prepreke koje sprečavaju da se pomoću ovlašćenja vlasti demokratske većine potčinjavaju pojedinci, grupe ili politička opozicija. Prava na slobodu tako štite elementarni, temeljni uslov života državljana uopšte (Jelin, 1995; Linz i Stepan, 1996, 10). Pojedinačna prava na zaštitu jamče pravnu zaštitu života, slobode i vlasništva, ona jamče zaštitu od nepravednog hapšenja, egzila, terora, progona ili nedopuštenog mešanja u privatni život. To implicira da su jednak pristup pravu i jednak postupak pred zakonom shvaćeni kao osnovno građansko pravo. Osnovna građanska prava ograničavaju cirkularne tokove moći u većinskoj demokratiji i tako, prividno paradoksalno, doprinose “demokratizaciji demokratije” (Offe, 2003).

(D) Podela vlasti i horizontalna odgovornost

Kao četvrti konstitutivni parcijalni režim demokratije u pravnoj državi razmatramo podelu vlasti i “horizon-talnu odgovornost” koja je institucionalizovana posredstvom nje. Pod horizontalnom odgovornošću mislimo,

11

poput O’Donnella (1994, 61), na to da se izabrani kontrolišu preko mreže samostalnih institucija i da u njenoj ustavno definisanoj sferi utemeljuju svoje zakonito delovanje. Institucionalizacija horizontalne odgov-ornosti državnih vlasti uklanja osnovni kontrolni nedostatak koga ostali parcijalni režimi ostavljaju otvorenim u temeljnoj konstrukciji demokratije. Horizontalna odgovornost vlasti tiče se pitanja strukture vladavine i izražava zakonitost delovanja vlasti i njeno preispitivanje posredstvom kontrole vlasti u smislu uravnotežene međusobne zavisnosti i samostalnosti zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Na taj način se responzivnost i odgovornost vlasti ne osiguravaju samo trenutno izborima, nego i stalno, posredstvom ustavnih vlasti koje se međusobno kontrolišu i ograničavaju, čime se posebno ograničava obavljanje izvršne vlasti (Maus, 1994; Beetham i Boyle, 1995, 66. i d.). To pretpostavlja, pre svega, nezavisnu i funkcionalno sposobnu sudsku vlast, koja omogućuje pravnu kontrolu (judical review) akata izvršne i/ili zakonodavne vlasti (Reitz, 1997, 113. i d.). Američko, britansko i nemačko shvatanje prava saglasno je u tome da je taj aspekt podele vlasti neizostavan element demokratije u pravnoj državi.

(E) Učinovito “ vladanje vlasti”

Peti parcijalni režim naglašava nužnost da izabrani predstavnici zaista budu oni koji vladaju. Kriterijum učinkovitog vladanja vlasti zadobija pridev koji se u etabliranim, ali ne i u novim, demokratijama smatrao razumljivim samim po sebi (Karl i Schmitter, 1991, 81; Collier i Levitsky, 1997, 442. i d.). Akteri, kao što je vojska ili ostali moćni akteri koji nisu podređeni demokratskoj odgovornosti, nemaju (poslednju) vlast raspola-ganja određenim područjima politike ili područjima unutar države. To se tiče tzv. rezervisanih domena poli-tike nad kojima vlada, odnosno zakonodavna vlast, ne raspolaže sa dovoljno ovlašćenja u odlučivanju, ali i posebne problematike nezadovoljavajuće civilne kontrole nad vojskom i policijom (Valenzuela, 1992; Love-man, 1994; Morlino, 1998, 71. i d.). Učinkovito vladanje vlasti demokratskih autoriteta nužna je implikacija usidrene demokratije. To je jasno u mnogim mladim demokratijama u Latinskoj Americi, Istočnoj, Južnoj i Jugoistočnoj Aziji, gde vojska još ima delom samostalne domene u spoljnoj i unutrašnjoj politici koje nisu spojive sa “smislenim” demokratskim izborima. Tablica 2. još jednom prikazuje pet parcijalnih režima i naj -važnije unutrašnje elemente koji ih konstituišu. Radi empirijskih analiza ovi poslednji se mogu respektivno stanje konkretne demokracije.

Tablica 2: Dimenzije, parcijalni režimi i kriteriji usidrene demokratije

I.Vertikalna dimenzija legitimacije i kontrole vlasti

A. Izborni režimAktivno biračko pravoPasivno biračko pravoSlobodni i pošteni izboriIzabrani nosioci mandata

B. Prava na političku participacijuSloboda mišljenja,štampe i informiranjaSloboda udraživanjaGrađansko draštvo

II.

Dimenzija liberalne pravne i ustavne države

C. Građanska prava na sloboduPojedinačna prava na zaštitu od državnih i privatnih akteraJednako postupanje pred zakonom

12

Slobodan i jednak pristup sudovima

D.Horizontalna odgovornostKontrola vlastiHorizontalna odgovornost

III. Dimenzija kontrole agende

E. Učinkovito vladanje vlastiIzabrani nosioci mandata sa stvarnom moći oblikovanjaNepostojanje “rezervisanih domena”Nepostojanje protivustavnih veto sila

Unutrašnja usidrenost

Opisani parcijalni sistemi mogu potpuno razviti svoj uticaj na demokratiju samo ako su međusobno “usi -dreni”. Međusobna usidrenost znači obavljanje komplementarno nužnih “dostavnih usluga” za neki drugi parcijalni režim, kao što parcijalni režimi B (prava na političku participaciju) i C (građanska prava na slo -bodu) čine za parcijalni režim A (demokratski izbori) ili kao što druge parcijalne režime sprečavaju da uzurpirajuće presegnu u granične sfere, kao što to, među ostalim, jamče parcijalni režimi C, D i E.

Demokratiju stoga ne treba shvatati kao jedinstven režim, nego kao sklop parcijalnih režima (Schmitter, 1997, 243). Demokratija se, doduše, može dezagrerirati na spomenute parcijalne režime, ali oni su u među-sobnom odnosu i svaki podleže funkcionalnim imperativima ostalih parcijalnih režima. Navlastita logika jednoga parcijalnog režima ne ukida se, istina, tim usidrenjem, ali se sprečavaju uzurpirajuća presezanja koja štete demokratiji. Posredi je, dakle, uzajamno usidrenje pojedinih demokratskih institucija u ukupni splet institucionalnih parcijalnih režima što demokratiju čini funcionalnom i otpornom. Raščlanjenje parcijalnih režima jasno pokazuje da usidrena demokratija pravne države normativno nadilazi izbornu demokratiju, ali i Dahlovu poliarhiju. Diferenciranje parcijalnih režima ima i znatnu analitičku prednost. Prvo, ono omogućuje preciznije lociranje defekata u konkretnoj demokratiji. Drugo, omogućuje da se poredjenjem zemalja uoče specifična gomilanja defekata unutar određenih parcijalnih režima u demokratiji. Treće, omogućuje da se sistemski prati kako defekti u jednom parcijalnom režimu inficiraju druge parcijalne režime, što potkopava demokratsku logiku i uzrokuje puzajuću autokratizaciju, uprkos periodičnom održavanju pluralističkih izbora.

Spoljna usidrenost

Svaka demokratija kao celoukupni režim usidrena je u okolinu. Ona okružuje, omogućuje i stabilizuje demokratiju, odnosno sprečava je ili destabilizuje. Njeno oštećenje ili nedovoljna razvijenost često povlači za sobom defekte i destabilizacije same demokratije. Te usidrujuće karike su okolina predstavničke demokratije. One su uslovi mogućnosti ili nemogućnosti, one poboljšavaju ili pogoršavaju kvalitet demokratija u pravnoj državi, ali nisu određujuće sastavnice same demokratije. Najvažnije spoljašnje karike usidrenja su: društveno-ekonomski kontekst, civilno društvo, međunarodna i regionalna integrisanost (uporediti sliku 2).

Društveno-ekonomski kontekst

Lipset (1959; 1981, 31) je pregnantno definisao locus classicus veze između stuepena društveno-ekonom-skog razvoja i sposobnosti nekoga društva za demokratiju: “The more well-to-do a nation, the greater the chances that it will sustain democracy”. Veza između privrednog razvoja i sposobnosti za demokratiju uvek se statistički ispitivala, i pokazalase naročito stabilnom (uporediti, među ostalim, Cutright, 1963; Dahl, 1971; Vanhanen, 1984, 1990; Lipset i dr., 1993; Moore, 1995; Welzel, 1996; Przeworski i dr. 2000). Premda su grubi merni pokazatelji (društveni bruto proizvod po glavi stanovnika; izborna demokratija) povremeno s

13

pravom kritikovani (Lauth, 2004), dobro razvijena i prosperitetna privreda neosporno je važna za demokratiju. O odnosu demokratije i tržišta posebno je pisao Robert Dal u svom delu O demorkatiji.

Razvijena privreda koja sprečava krajnju bedu, pluralizuje društvenu strukturu, i doprinosi tome da se ma-terijalni i kognitivni resursi društva ne raspodeljuju eklatantno nejednako i nepravedno jest zaštitnik demokratije i obično doprinosii kvalitetu pravne države i participacije u demokratskoj zajednici. Važi i obratno: nedovoljna razvijena privreda i krajnje nejednaka raspodela materijalnih i kognitivnih resursa štete stabilnosti i kvalitetu demokracija u pravnoj državi.

Civilno društvo

Uverenje da razvijeno civilno društvo omogućuje snagu demokratije ima dugu tradiciju. Oslanja se na važne argumente što su u političkoj filozofiji ranog novog veka razvijani od loka preko Monteskjea, Tokvila do Ralfa Darendorfa, Roberta Putnama i Jürgena Habermasa. Na ovom mestu treba samo navesti pet naj-važnijih središnjih argumenata koji istovremeno označavaju središnje funkcije teorije demokratije:11

-zaštita od samovolje države (Lockeova funkcija),-ravnoteža između autoriteta države i civilnog društva (Montesquieuova funkcija),-škola demokratije (Tocquevilleova funkcija),-proizvodnja socijalnog kapitala (Putnamova funkcija),-javnost i kritika (Habermasova funkcija).

Međunarodna i regionalna integriranost

Uklopljenost u međunarodne, multilateralne, privredne ili demokratske političke integracione sklopove vrlo je važna za stabilnost i kvalitet demokratije. Vojni savezi ili spoljnopolitičke bezbednostne strukture nemaju jednak demokratski učinak, čak i kad njima dominiraju većinom demokratske države, kao u NATO-u. Primeri Portugalije do 1974. ili Turske pokazuju kako u takvim savezima mogu preživeti autoritarni i defektni demokratski režimi koji narušavaju ljudska i građanska prava, jer su njihove unutrašnje političke strukture podređene respektivnome sigurnosnom cilju u spoljnoj politici.

Istorijski najuspešnijim međunarodnim, odnosno regionalnim usidrenjem demokratija pokazala se Evropska Unija (EU), odnosno Evropska zajednica za ugalj i čelik (EZUČ), Evropska ekonomska zajednica (EEZ) i Evropska Zajednica (EZ) kao njene prethodne organizacije. Rana integracija SR Nemačke i Italije 1951. godine u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, i primanje postautoritarnih režima Grčke, Španije i Portugala u Evropsku zajednicu osamdesetih godina stabilizovali su mlade demokratije, kao što su posle 1989. potstakli punu demokratizaciju istočnoevropskih država pristupnica. Kombinacija interesne zajednice tržišne privrede i demokratske vrednosne zajednice čini Evropsku Uniju dosad jedinstvenim modelom u celom svetu. Ni ASEAN, ni MERCOSUR, ni NATO nemaju uporediv učinak, budući da se nisu obavezali – ili to nisu učinili na jednak način – načelu demokratskih vrednosti. Uključenost u OUN i njene podorganizacije dosad se pokazala umnogome nevažnom za uspostavljanje i stabilizaciju pravne države i demokratije. Usidrenost u međunarodne i regionalne organizacije posebno je podsticajna za demokratiju onda kada nadilazi čiste ekonomske ili sigurnosno-političke interese i članstvo vezuje za načela demokratije i pravne države. Nijedna važna međunarodna organizacija nije to učinila na jednak način kao Evropska Unija (Kneuer, 2006).

Što su gušća, konsolidovanija i otpornija “spoljna” usidrenja središnjih režima demokratije, to su unutrašnji parcijalni režimi demokratije manje dohvatljiviji pretnjama. Što je međuzavisnost parcijalnih režima bolje institucionalizovana, što je jača saradnja među akterima tih režima i što su veći prihvaćenost i uvažavanje te međuzavisnosti, to je demokratskiji ceo politički režim. Važi i obratan zaključak: što su spoljna usidrenja slabija, što su manji uvažavanje i saradnja među akterima parcijalnih režima, to više imamo posla s defektnim demokratijama s one stranu autokratskih režima.

14

Defektne demokratije

Ako je neki parcijalni režim usidrene demokratije toliko oštećen da menja celokupnu logiku demokratije u pravnoj državi, ne može se više govoriti o intaktnoj demokratiji pravne države. Zavisno od toga koji je parci -jalni režim demokratije u pravnoj državi narušen, imamo posla s određenim tipom defektne demokratije. Iz te perspektive su defektne demokratije one demokracije u kojima je razorena uzajamna usidrenost parcijal-nih režima i poremećena cela logika demokratije u pravnoj državi. Defektne demokratije definišu se kao “sistemi vladavine koje odlikuje postojanje uveliko funkcionalnog demokratskoga izbornog režima koji reg-ulše pristup vlasti, ali su zbog poremećaja u funkcionalnoj logici jednoga ili više ostalih parcijalnih režima izgubljeni komplementarni oslonci koji su u funkcionalnoj demokratiji nužni kako bi se osigurali sloboda, jednakost i kontrola (Merkel, Puhle i dr., 2003, 66, sv. 1).

Oblici defektnih demokratija

Razlikujemo četiri oblika defektnih demokratija: ekskluzivnu, enklavnu, neliberalnu i delegativnu demokratiju (Merkel, Puhle i dr., 2003, 239).

E kskluzivna demokratija . Budući da je temeljno načelo demokratije suverenost naroda, ono mora biti za-jamčeno univerzalnim biračkim pravom i njegovom poštenom primenom. To ne postoji ako je jedan ili više važnih segmenata odraslih građana isključeno iz državljanskog prava na univerzalne izbore. S druge strane, ako je iz biračkog prava isključeno pet do deset posto stalnog stanovništva neke zemlje, ne može se, nezavisno od okolnosti, zaključiti da je sistem autokratski (Merkel, Puhle i dr., 2003, 239. i d.).

Enklavna demokratija. Ako “veto sile” – vojska, gerila, milicija,preduzetnici ili veleposjednici, multina-cionalni koncerni – izvukuodređene političke domene iz dohvata demokratski legitimiranihpred -stavnika, nastaje poseban sindrom iskrivljenog stvaranja tvorbe vlasti. Enklavna demokratijaje regionalno specifičan tip Latinske Amerike iJugoistočne Azije, jer vojska preuzima veto ulogu u politici. U Istočno-jEvropi ili Srednjoj Aziji to je redak tip (249. i d.).

Neliberalna demokratija. U nepotpunoj ustavnoj i narušenoj pravnojdržavi neliberalne demokratije ograničena je kontrola izvršne i zakonodavnevlasti od strane treće vlasti. Slab je obavezujući učinak us-tavnih normi nadelovanje vlade i na zakonodavstvo. Prava pojedinca na građansku slobodu izaštitu delom su suspendovana ili još nisu etablirani. Neliberalne demokratijeobeležavaju narušavanja dimenzije pravne države, koja pogađaju navlastitu sržliberalnog samorazumevanja, naime jednaku slobodu svih poje-dinaca.Neliberalna demokratija je najčešći tip defektne demokratije. Susreće se u svimregijama sveta (261. i d.).

Delegativna demokratija. U delegativnoj demokratiji kontrola izvršne vlasti od strane zakonodavne i treće vlasti je ograničena. Slab je obavezujući učinak ustavnih normi na delovanje vlade. Narušene su kontrole podeljenih vlasti, koje su funkcionalnim demokratijama potrebne kako bi održale uravnoteženim lanac poli-tičkog predstavništva. Vlade, koje većinom vode harizmatični predsednici, zaobilaze parlament, utiču na pravosuđe, narušavaju načelo legalnosti, potkopavaju kontrolu vlasti i jednostrano pomeraju odmerenu ravnotežu vlasti u korist (predsedničke) izvršne vlasti.

Uzroci

Ne može se izdvojiti jedan premoćan činilac koji bi slovio kao primarni uzrok nastanka sve većih defekata u mladim demokratijama (Merkel, Puhle i dr., 2003, 187. i d.). Uglavnom su postojale posebne kombinacije

15

više uzroka koji su određenim akterima pružali posebne mogućnosti da uzurpiraju vlast, suspenduju norme ili da zaobiđu kontrole koje ograničuju vlast. Ovde se ne može prikazati ta posebna veza između struktura i delovanja aktera (Merkel, Puhle i dr., 2003, 2006). Stoga rezultate naših istraživanja treba hipotetski sažeti za svaki od najvažnijih skupova uzroka. U obzir su uzeti: put i nivo modernizacije, privredna konjunktura, socijalni kapital i civilno društvo, stvaranje države i nacije, tip prethodnog autoritarnog režima, vrsta tranzi-cionog modusa, političke institucije i okvirni međunarodni uslovi.

Put modernizacije. Verovatnost nastanka demokratskih defekata veća jeako društveno-ekonomska modernizacija neke zemlje sledi polumoderni put koji proizvodi eklatantne neravnoteže u moći i posedničke klase koje demokratiju shvataju kao pretnju svojim privrednim i političkim interesima.

Stepen modernizacije. Veće je verovatnost nastanka defektne demokratije što je nižistepen-društveno-ekonomskog razvoja i što je nejednakija raspodela društvenih resursa. Asimetrična raspodela ekonomskih, kulturnih i kognitivnih resursa podstiče eklatantno nejednaku raspodelu resursa političkog de-lovanja i moći među političkim akterima i otežava ostvarenje standarda pravne države i demokratije.15

Privredna konjunktura. Ekonomske krize nude sistuacione podsticaje za institucionalizaciju de-fekata u nekonsolidovanim demokratijama. One su često razdoblja posebnih ovlašćenja i uredbi iz nužde, posebno u predsedničkim i polupredsedničkim sistemimavlasti,16 koje često prelaze ustavne granice i učvršćuju se i van akutnog vanrednog stanja.

Socijalni kapital. Verovatnost nastanka defektnih demokratija povezana je s vrstom i opsegom soci-jalnog kapitala što je istorijski akumuliran u nekom društvu. Socijalni kapital koji se pojavljuje u etnički ili verski segmentiranom obliku pogoduje nastanku demokratskih defekata. Socijalni kapital u “Tokvilovoj ili Putnamovoj varijanti”, koja premošćuje etnička i verska segmentiranja u nekom društvu, suprotstavlja se ekskluzivnim ili neliberalnim tendencijama.

Civilno društvo. Slabo poverenje među osobama otežava izgradnju dobro institucionalizovanog sistema političkih stranaka, udruženja i asocijacija civilnog društva. Tako nedostaju važni posrednički oslonci za priznavanje političkih i osiguranje građanskih prava. U okolini takve političke kulture nastanak harizmatično-populističkih obrazaca odlučivanja u izvršnoj vlasti u defektnim demokratijama vrlo je obećava-jući put ka alternativnom stvaranju saglasnosti.

Stvaranje nacije i države. Uslovi za razvoj liberalne demokrattije bez opterećujućih defekata posebno su loši ako je transformacija opterećena nerešenim krizama identiteta ili državnosti političke zajed-nice. Secesionističke težnje ili diskriminacije manjina narušavaju nužne standarde prava građana na slo-bodu i političku participaciju.

Tip prethodnog autoritarnog režima. Što su totalitarni, posttotalitarni, sultanistički ili novopatrimoni-jalni režimi bili duže institucionalizovani i/ili što su duže obeležavali političke kulture društva, to su verovatniji defekti u demokratiji koja ih nasleđuje. Takva društva streme tome da izvršna vlast zaobilazi kontrole vlasti i da se primena “delegativnih” praksi vlasti nagrađuje premijama u izbornoj areni.

Modus tranzicije. Što je inkluzivniji konstitutivni kompromis elita (elite settlement) neposredno posle promene sistema (o tome u pogl. 5.1), to važni akteri jače prihvataju i štite nova demokratska pravila igre. Što elite više poštuju nove demokratske institucije, to im brže raste podrške stanovništva kojom se legitim-iše sistem.

Političke institucije. Što je obrazac interakcije elita i stanovništva jače obeležen klijentelizmom, patrimonijalizmom i korupcijom, to nove “formalne” institucije teže razvijaju važeću i normativnu snagu. Ne-formalne institucije prete da slome, preoblikuju i potisnu funkcionalne kodove formalnih, demokratski legit-imisanih institucija. Na bitnim područjima odlučivanja demokratija onda funkcioniše u skladu s nelegitimnim, neformalnim institucijama i pravilima koja protivreče nosivim načelima demokratske pravne države.

Međunarodna i regionalna uključenost. Tamo gde nema regionalnih mehanizama (na primer,

16

Evropske Unije, Veća Europe) za zaštitu institucija liberalne demokratije ili tamo gde su oni slabi, širi je pros-tor za delovanje vlada koje ih narušavaju, jer su oportunitetni troškovi takvog delovanja znatno niži.

Defektne demokratije nipošto nisu nužno prelazni režimi. One mogu uspostaviti stabilan odnos sa svojom okolinom, a znatni delovi stanovništva mogu na njih gledati kao na prikladan odgovor na krajnje gomilanje problema u postautokratskim demokratijama. To se,pre svega, događa u društvima s niskim nivoom obrazovanja, i s klijentelističkim i patrimonijalnim strukturama.

Autokratski sistemi

Već sam obrazložio zašto se autoritarni i totalitarni sistemi mogu međusobno razlikovati kao podtipovi autokratije. Polazeći od toga prvo ću izložiti neka zajednička obeležja autoritarnih i totalitarnih poredaka vladavine, da bih potom još jedanom označio razlike između autoritarnih i totalitarnih sistema vladavine.

Oslanjajući se na Opštu nauku o pravu (1925) Hansa Kelsena, svi nedemokratski politički sistemi mogu se nazvati autokratijama. Zbog pojmovne jasnoće pojam autokratija pretpostavljam, kao i Kelsen, izrazu “diktatura”. U republikanskom Rimu diktatura je bila vremenski ograničeno, ali stvarno neograničeno vanredno stanje (Merkel, 2007a). U toj ustavnoj diktaturi, diktator nije mogao sam ni proglasiti ni produžiti vanredno stanje. Taj republikanski ustavni institut na kraju su razorili Sulla i Cezar. Carl Schmitt (1920, 1964) pravno precizno razlikuje “komesarsku” i “suverenu” diktaturu još u 20. veku. I kasnije je postojala “diktatura”, u anglosaksonskoj upotrebi kao dictatorship, opšti pojam za gotovo sve nedemokratske oblike vladavine. Time je tipološki pojam “diktatura” izgubio analitičku oštrinu. U tipologiji vladavina pojmu dikata-ture treba pretpostaviti obuhvatniji, ali ipak preciznije definisan pojam autokraije. U autokratijama su rezultati političkog odlučivanja manje otvoreni nego u demokratijama, a pravila odlučivanja često nisu a priori utvrđe-na. Autokratije su takve zato što im nedostaje demokratska legitimacija. Autokratski politički sistemi nisu time, svakako, nipošto zadovoljavajuće definisani, a kamoli da su tipološki određeni različiti oblici njihovog pojavljivanja. Stoga želim još jednom, a na temelju šest kriterijuma što sam ih uvodno prikazao u pogl. 1.1. o demokratskim sistemima, precizno pojasniti kad se politički sistemimogu nazvati autokratskima.

Legitimacija vlasti. O autokratskim sistemima može se govoriti kad se politička vlast ne temelji na načelu narodne suverenosti nego zahteva poslušnost i sledbeništvo, pozivajući se na opšte mentalitete ili “objektivno istinite svetonazore”.

Pristup vlasti. O punoj demokratiji ne može se govoriti ako je zbog etničkih, verskih, rodnih motiva i/ili motiva političke vlasti ograničeno ili čak ukinuto aktivno ili pasivno biračko pravo za političke dužnosti. To važi i ako se odlukom izvršne vlasti određene stranke isključe iz kandidature.

Monopol vlasti. O autokratskim režimima se govori kad monopol državne vlasti nije pod kontrolom demokratski legitimiranih institucija i kad akteri koji nisu demokratski legitimisani prisvajaju monopol nad državnom vlašću i silom.

Struktura vlasti. O autokratskim režimima moramo govoriti kad nema ograničenja vlasti i uzajamne kontrola vlasti, i kad su vlasti monistički koncentrisane u izvršnoj vlasti. To naročito važi onda kada nezav -isni sudovi (najpre upravni sud, eventualno i ustavni sud) ne mogu preuzeti kontrolu nad državnom pri -menom normi, pa su sudovi prisiljeni izricati političke presude. Ograničenje i kontrola vlasti “autokratski” su ukinuti i onda kada je zakonodavnoj vlasti, de iure ili de facto, uskraćen odlučujući uticaj na zakonodavstvo.

Pretenzija na opseg vlasti. O autokratskom sistemu vlasti može se govoriti kad su povređena ili čak stavljena van snage ljudska odnosno temeljna građanska prava, i kad su ona stavljena na raspolaganje državnoj izvršnoj vlasti kako bi svoj zahtev da vlada uveliko proširila i na svakidašnji život građana. Što je pretenzija da se vlada, u smislu kontrole nad društvom i individualnom sferom, opsežnija, to politički sistem više stremi ka polarnom tipu totalitarizma (slika 1).

17

Način vladanja. O autokratskoj vladavini mora se govoriti kad stvaranje i primena pravnih normi ne poštuju načela koja su primerena ustavu i pravnoj državi, i kad oni koji vladaju ostvaruju svoje pretenzije za vlašću nad onima kojima vladaju samovoljno, nezakonito, represivno ili čak teroristički.

Uzimajući u obzir navedenu problematiku, u nastavku želim razviti tipologiju autoritarnih sistema. Posle toga ću, iz kritičkog pregleda rasprave o totalitarizmu, ponuditi predlog tipologije totalitarnih režima koji se reflektira u društvenim sistemima.

1.2.1. Autoritarni sistemi

Najuticajniju definiciju autoritarnih sistema u političkoj sistema dao je Juan Linz (1975, 1985, 2000). Prema njemu, autoritarne sistema razlikuju od demokratskih i totalitarnih sistema tri obeležja (1985, 62):

-u autoritarnim sistemima politički pluralizam je ograničen nasuprot načelno neograničenom plural-izmu u demokratijama i monizmu u totalitarnoj vladavini.

-ne legitimišu se svetonazorom koji obuhvata sva područja života, kao totalitarni sistemi, nego posezanjem za pojedinačnim vrednostima i “mentalitetima”, kao što su patriotizam, nacionalizam, un-utrašnja i spoljna “nacionalna bezbednost” ili društveno-ekonomska modernizacija.

-politička participacija je ograničena, a društvo demobilizovano (osim u početnoj fazi autoritarne vladavine); nasuprot tome, totalitarne sisteme obeležava trajna, odozgo inscenirana, kontrolisana i ritualizo-vana mobilizacija.

Linzovo razgraničenje autoritarnih i totalitarnih sistemaposebno je uticajno, istorijski informativno, ali nije politološki dovoljno dosledno sistematizovano. Ono, naime, ne navodi precizne kriterijume za to kad pluralizam nije samo ograničen nego je i stvorio mesto monizmu, kad društvo slovi kao demobilizovano, a kad-kad kao mobilizovano. Ali tri Linzova obeležja najpre ne nude sistemska merila prema kojima bi se mogli definisati pojedini podtipovi autoritarnih sistema. Linzova tipologija autoritarnih režima pokazuje da je, doduše, sastavljena na temelju velikog znanja o autoritarnim oblicima vladavine u istorijii, ali ne dokazuje strogu sistematičnost. Linz tako razlikuje:

-birokratsko-vojne režime (kriterijumi: nosiocii vlasti, struktura vlasti),-korporativističko-autoritarne režime (struktura vlasti, način vladanja), -mobilizatorske autoritarne režime (način vladanja), -postkolonijalne autoritarne režime (nasleđe vladavine), -rasne i etničke “demokratije” (isključenost iz vlasti, nosioci vlasti),-nepotpune totalitarne i predtotalitarne režime (razvoj vladavine), -posttotalitarne autoritarne režime (razvoj vladavine).

Koliko god da su plauzibilno opisani,određeni tipovi “realnih” sistemakoje je odredio Juan Linz, toli-ko se pokazuju nesistematičnim kao “idealni tipovi”. Preveliki broj implicitnih kriterijuma klasifikacije, što sam ih stavio u zagrade (šest kriterijuma uz sedam tipova), narušava potrebni minimalizam u izboru kriterijuma klasifikacije. U nastavku se ograničavam na jedan jedini, primarni definišući kriterijum, naime na ideološki zahtev za legitimisanjem vlasti. I tu sledim Maxa Webera, koji ukazuje na to da su društveno delovanje i društveni odnosi usmereni na predstavuo legitimnom poretku. “... Prema tome, svrhovito je razlikovati vrste vladavine prema njihovom tipičnom zahtevu za legitimacijom” (Weber, 1972, pogl. 3, 122). Posmatrajući istorijsku stvarnost 20. veka, uzimam u obzir sledeće tipične oblike legitimacije autoritarne vladavine: komu-nizam, fašizam, “militarizam”, korporativizam, rasizam, modernizaciju, religiju, dinastiju. Ti oblici legitimacije nipošto se međusobno ne isključuju. Autoritarni vlastodršci su obično koristili neku kombinaciju tih oblika. I komunističke i vojne diktature mogu uneti u katalog obrazloženja svog zahteva za vlašću modernizaciju društva. To se odnosi i za korporativističko-autoritarne režime, koji svojoj primarnoj legitimaciji vlasti veći -

18

nom dodaju i umerene fašističke ideologeme. Za terminološko označavanje tipova autoritarnih režima u nastavku ću ipak koristiti samo jednu, i to dominantnu, legitimacijsku ideologiju. Tako dolazim do devet te-meljnih tipova autoritarne vladavine u 20. veku:komunistički autoritarni partijski režimi;fašistički autoritarni režimi;vojni režimi;korporativistički autoritarni režimi;rasistički autoritarni režimi;modernizacijski autoritarni režimi;teokratski autoritarni režimi;dinastijski autoritarni režimi;sultanistički autoritarni režimi.

Unutar tih temeljnih oblika mogu se opet promišljati i pronaći različite varijante. Ali, da se ne bi za-palo u deskriptivnu samovolju u stvaranju tipova, uvodim jedan jedini dodatni kriterijum kako bih preciznije kategorizovao autoritarne podtipove: kriterijum nosilaca vlasti. Pritom uzimam u obzir nosioce vlasti kao što su: vođa, stranka, vojska, kler, monarh. Odatle proizlaze sledeći podtipovi autoritarne vladavine, koje ilus-truu istorijski primeri.

Komunistički autoritarni partijski režimi. Komunistički režimi istorijski su se pojavili prvo u dve vari-jante: kao komunistička partijska diktatura ili kao komunistička diktatura vođe. Kao autoritarni režimi u obzir dolaze komunističke partijske diktature, dok su komunističke diktature vođa većinom obuhvaćene totalitar-nim tipom. Na podlozi lenjinističke teorije partije i države, komunistička partija fungira kao avangarda rad-ničke klase i jedino legitimno središte državne vlasti. Osim nje, po pravilu nema drugih stranaka. Ako ih i ima, postoje samo u liku zavisnih satelitskih stranaka, kakve su bile blokovske stranke u bivšoj DR Nemač-koj ili u komunističkoj Poljskoj. Centralna vlast obično je mali politbiro na partijskom vrhu. Taj najuži krug vodstva donosi političke odluke u mnogome nezavisno od partijske baze kojom se upravlja centralistički. Značajno je, ipak, da vlast drži kolektivni vodstveni gremij, da se prihvata minimalni pluralizam i da pretenzi -ja da se vlada ne obuhvata sve uglove svakidašnjeg života. Istorijski primeri bili su, među ostalima, Sovjets-ki Savez 1924-1929, 1953-1956, 1985-1991. ili komunistički sistemi Poljske i Mađarske. Narodna Republika Kina transformirsala se devedesetih godina iz totalitarnog u autoritarni komunistički partijski režim. Titova snažno personalizirana vladavina u Jugoslaviji (1945-1980) ostala je jedini primer autoritarne komunističke diktature vođe.

Fašistički autoritarni režimi. Nasuprot komunističkim režimima, fašistički oblik vladavine postoji samo kao fašistička diktatura vođe. To znači da “fašistički pokret”, “fašistička stranka” ili fašistički državni aparat mogu, doduše, biti sasvim relevantni činioci vlasti, ali su uvek podređeni neospornom “vođi”“pokre-ta”, “stranke”, države i naroda. U poslednjoj instanciji, on drži autoritarnu ili totalitarnu političku vlast u svojim rukama. Prema Ernstu Nolteu (1966, 64. i d.), o fašističkoj diktaturi može govoriti se onda kada postoji “fašistički minimum” sledećih obeležja: antisocijalizam,antiliberalizam, načelo vođe, korporativistička ideolo-gija i organizacijske strukture, stranačka vojska, reakcionarni cilj kombinovan s modernim sredstvima ma-sovne mobilizacije, ipodupiranje kapitalističkog privrednog poretka uz istovremeno zadržavanje zahteva za totalnošću u političkim pitanjima (Puhle, 1995a, 194). Istorijskiprototip fašizma uspostavio je Mussolini u Italiji od 1922. (Marš na Rim) odnosno od 1926. (isključenje političke opozicije) do 1943. odnosno 1945. Uprkos razlikama u odnosu prema italijanskom fašizmu, i nemački nacionalsocijalizam slovi kao klasičan slučaj fašističke diktature vođe. Njegova pretenzija za opsegom vlasti i njegovo ostvarivanje vlasti od počet-ka su bili obuhvatniji. U svojm istorijskom razvoju nacionalsocijalistički Treći Reich može se označiti kao totalitarni sistem verovatno od 1938. (od isključenja starogvrha Wehrmachta),17 a najkasnije od 1941. Fašis-tički režimi često se pokušavajuideološki legitimisati pozivanjem na mitske, predmoderne obrasce poretka, kaošto je mit o germanstvu ili mit o romanstvu. S time je povezan pokušaj da se proces emancipacije i pros-vetiteljstva, koji je otpočeo s novim vekom, spreči “najmodernijim socijalno-tehničkim sredstvima represije i manipulacije u okviru harizmatske vladavine” (Saage, 1995, 23).Istorijski manje važne varijante fašističke države vođe su: ustaška “Nezavisne Država Hrvatska” (1941-1945) pod zaštitom nemačkog Wehrmachta, fašistički režim Antonescua u Rumuniji (1940-1944) ili klerikalni fašizam monsinjora Tise s Hitlerovom mi-lošću otcepljenoj krnjoj državi Slovačkoj (1938-1945).

Vojni režimi . “Militarizam” kao oblik legitimacije vlasti shvaćen je kao zbirni pojam za nacionalne vrednosti i tradicionalne mentalitete na koje se narodne vojske često pozivaju. Najvažniji su patriotizam, nacionalna sigurnost, mir i red. Neretko se tradicionalni mentaliteti nadopunjuju ciljem modernizacije pri-

19

vrede i uprave. Vojske nastoje da se legitimišu kao jamci tih vrednosti, što im većinom uspeva samo kratko-ročno. Kad se te vrednosti i ciljevi osiguraju i ostvare vojnom silom, događa se da se vojske opet povuku u kasarne, budući da se gase temelji legitimacije koji su otpočetka bili slabi. Vojna diktatura pojavljuje se u nizu varijanti. Ovde se navode tri najvažnije.

a Birokratsko-vojni režimi: Birokratsko-vojne režime većinom vodi hunta neharizmatičnih vojnih oficira. Unutar birokratsko-vojnog autoritarizma oni se više usmeravaju na ideološki siromašan pragmatizam koji se orijentiše na vrednosti nacionalne sigurnosti, modernizacije i law and order. Često nasleđuju liberalne demokratije u kojima su se političke stranke pokazale nesposobe da ostvare te tri vrednosti i stvore dovoljnu saglasnost u stanovništvu koje je spremno participirati (O’Donnell, 1973). Na taj tip režima, koji je na svojim zastavama zapisao ostvarenje društvenog tradicionalizma i ekonomske modernizacije vojnom represijom, nailazilo se najpre u Latinskoj Americi šezdesetih i sedamdesetih godina, u Grčkoj 1967-1974, od kasnih tridesetih godina do 1988. u Tajlandu i od 1961. do 1988. u Južnoj Koreji.

b Vojni režimi vođa: Njima ne vlada hunta neharizmatičnih vojnih oficira nego jedan, najčešće hariz-matski vojni vođa. Posle osvajanja vlasti on se često odvaja od preuske povezanosti s “vojskom kao institu-cijom” i pokušava proširiti osnovicu svoje vlasti nekom vrstom posebnog plebiscitarnog odnosa s narodom. Istorijski primeri su režimi admirala Horthyja u Mađarskoj (1920-1944), “meka diktatura” poljskog generala Pilsudskoga (1926-1935) ili Paragvaj pod vojnim diktatorom Alfredom Stroessnerom (1954-1989).

c Vojni režimi gangstera i gospodara rata (warlords) suposebna varijanta vojnih diktatura vođa voj-nih režima koji stalno nastaju pre svega u Africi. Često ih treba posmatrati kao čiste represivne režime bez vrednosno orijentisanih ciljeva, koji su gotovo isključivo zainteresovani za puku uzurpaciju vlasti i bogaćenje gospodara rata. Takvi vojni gangsterski režimi često su uzrok ili rezultat raspadajuće odnosno propale državnosti. Gospodari rata ispunjavaju državni vakuum privatizacijom vojne sile, koja se često prepleće s privatnim poslovnim interesima. Ti režimi su neizvesni i uglavnom kratkotrajni. Bili su očiti u završnoj fazi Mobutovogrežima (1965-1997) u Kongu, u Avganistanu (1990-1995), u Liberiji pod Charlesom Taylorom (1997-2003), u Somaliji od devedesetih godina i sve više u Myanmaru.

Korporativistički autoritarni režimi. Od dvadesetih godina prošlog veka autoritarni korporativizam satzv. “organskom demokratijom” homogenog narodnog bića predstavljao se kao alternativa i izlaz iz plural-ističkih i vrlo konfliktnih klasnih društava parlamentarnih demokratija. Autoritarne korporativističke režime obeležava sistem rešavanja društvenih sukoba koga je država prisilno institucionalizovala. Krupni privredni i društveni interesi obuhvaćeni su u “privrednim” i “profesionalnim staležima” odnosno “korporacijama” koje kontroliše država, pa su pod državnim nadzorom prisiljeni da se nekonfliktno pogađaju o svojim interesima. Institucionalno mesto za to stalno prisilno poravnavanje u “zajedničkom nacionalnom interesu” većinom je drugi dom parlamenta koji postoji formalno. Primeri tog tipa režima Estado Novo (Nova država) pod dikta-torima Salazarom i Caetanom u Portugalu (1926-1974), Dollfußov režim u Austriji (1934-1938), povremeno i delimično Francov režim u Španiji i Musolinijev u Italiji u ranoj fazi njegove autoritarne vladavine. Iz per-spektive 21. veka, taj tip režima pojavljuje se kao istorijski preživeli oblik političke vladavine.

Rasistički autoritarni režimi. Te režime karakteriše isključenost neke rasno ili etnički definisane grupe iz učešća u demokratskim procesima i građanskim pravima, kao što je bilo u ranijoj Južnoj Africi ili u nekadašnjoj Rodeziji, gde je bela manjina, koja je vladala sama, isključila obojenu većinu stanovništva iz izbora, opšteg učešća u politici i priznavanja građanskih prava. Unutar bele manjine vladalo se prema demokratskim normama i postupcima, što je Juana Linza (1975, 1985) podstaklo da govori o “etničkim demokratijama”.18 Osim Južne Afrike i Rodezije, kao primer rasističkog autoritarnog režima mogu se oz-načiti i Sjedinjene Američke Države do građanskog rata (1861-1865). Premda se taj tip može smatrati istori-jski prevazidjen, još su preostali živi oblici formalnih i neformalnih etničkih diskriminacija u brojnim autori-tarnim režimima i defektnim demokratijama u Istočnoj Evropi, Srednjoj Aziji, Istočnoj Aziji i Africi.

Autoritarni režimi modernizacije. Taj tip se pojavljuje kao vojni režimi u Latinskoj Americi i Is-točnoj Aziji (u Južnoj Koreji), kao jednostranački režimi u Istočnoj Aziji (Tajvan) ili kao režimi vođa ili jednos-

20

tranački režimi najpre u poslekolonijalnoj Africi. Nastanak tih režima, posebno u poslekolonijalnoj Africi pedesetih i šezdesetih godina (među ostalim, u Alžiru, Libiji, Tanzaniji), može se svesti na nedostatak, odnosno na fragmentaciju tradicionalnog autoriteta vlasti, i na nerazumevanje kompleksnosti legalne vla-davine. Postkolonijalna državna vodstva, koja su često dolazilaiz oslobodilačkih pokreta, neretko su verovala da se autoritarnim modernizacijskim režimom može podstaći zakasneli proces stvaranja nacije i društveno-ekonomske modernizacije (prevladavanje etničkih, plemenskih suparništava, slabljenje društveno-ekonomskog jaza između centra i periferije, uspostavljanje moderne birokratije). Na čelu tih režima često su bile figure harizmatskih vođa. Primeri su Atatürkova Turska (1920-1938), populistički režimi modernizacije Juana Dominga Peróna u Argentini (1946-1955), Egipat Gamala Abdela Nasera (1954-1970), Alžir Ben Belle (1963-1965), ali i vojni režimi modernizacije generala Augusta Pinocheta u Čileu (1973-1990).

Teokratski autoritarni režimi. Teokratski autoritarni režimi (teokratija = božja vladavina) imaju, kao i komunistički režimi, svetonazor koji je obavezan za sva područja života. Ne odnose se, svakako, na neku racionalistično-sekularnu ideologiju, nego na obavezujuće propise nekog verskog učenja o spasenju. Kao takvi, teokratski autoritarni režimi ili fundamentalistički verski pokreti (najpe islamski) integralno streme ka totalitarizmu, kao i komunistički režimi (Tibi, 1995, 313). Teokratski autoritarni režimi dosad nisu imali etatističko-birokratske organizacione strukture za totalno vladanje svojim podanicima. To važi čak i za fun-damentalističku islamsku vladavinu mula u šerijatskom Iranu osamdesetih godina, a pogotovo za pokušaje fundamentalističkih islamskih milicija i talibanskog pokreta da uspostave “teokratsku državnost” u ra-zorenom Avganistanu. Šijitski kler u Iranu je prvi uspeo učvrstiti trajnu teokratsku autoritarnu vladavinu. Posle 25 godina očit je jaz između teokratskih režimskih klerika i potrošački usmerenog mladog naraštaja. I Tibetom pod vladavinom Dalaj Lame od 1911. do 1950. (do pripojenja NR Kini) vladalo se autoritarno teokratski. Posle islamske revolucije u Iranu (1979), sledećih decenije došlo je do sve većega uzajamnog prepletanja svetovnih diktatura (primer, Sadama Huseina u Iraku devedesetih godina, u Siriji pod Hafizom al-Asadom, u Egiptu pod Hosnijem Mubarakom), vojske (Pakistan pod Muhamedom Zia ul-Haqom 1977-1988. i Pervezom Mušarafom od 1999) i monarhijskih despota (Saudijska Arabija, Maroko), pri čemu su svetovni vladari uspešno zadržavali formalnu moć vladanja uprkos ustupcima verskim i versko- fundamen-talističkim snagama. Poseban slučaj je Saudijska Arabija, u kojoj tradicionalistički fundamentalistički va-habizam u znatnoj meri kao državna doktrina određuje unutrašnji način vladanja Sauda. Čini se da je tu religija jače instrumentalizovala politiku nego obratno.

Dinastički autoritarni režimi. Pristup vlasti na vrhu države nije uređen biračkim pravom demosa nego dinastičkim načelom. Dinastčki odnosno monarhijski režimi postoje u najmanje dve različite varijante. Prva je oblik ustavne monarhije u kojoj vlast monarha ograničava ustav i uglavnom neka vrsta poludemo-kratski nastalog parlamenta. Za taj poluautoritarni tip režima značajne su ustavne monarhije u Engleskoj od 17. do 20. veka i na evropskom kontinentu od 19. do 20. veka na svom dugom evolutivnom putu do pune demokratije. Druga autoritarna varijanta su neustavne monarhije. Kralj je istovremeno vrhovna izvršna i zakonodavna vlast. Nema pravih ovlašćenja parlamenta ili jasnih ograničenja monarhijske vlasti od strane pravne države. Primeri tog tipa režima sukraljevine Maroko i Jordan ili kraljevske diktature u Istočnoj Evropi u međuratnom dobu.

Sultanistički autoritarni režimi. Oni su srodni dinastijskim režimima, koji se nipošto ne poklapaju sa sultanističkim oblicima vladavine. Ako se pomešajusa krajnje personalistički stil vladanja, strukture i meha-nizmi vladavine porodičnog klana s elementima autoritarnih ili totalitarnih sistema, možemo – poput Linza i Stepana (1996, 346), a vraćajući se Maxu Weberu – govoriti o sultanističkom režimu. On je zamisliv i ostva-riv u autoritarnom ili totalitarnom obliku. Kao totalitarna varijanta tog tipa režima može se označiti kasni Čaušeskuov režim u Rumuniji. Autoritarne varijante19 tog tipa bili bi šeikati u zalivskoj regiji i sultanat Brunej.

Premda je ova tipologija autoritarnih režima konstruisana sistematičnije od tipologije Juana Linza, ni ona nipošto nije savršena. Ne može se svaki postojeći oblik autoritarne vladavine neproblematično i ned-vosmisleno podvesti pod samo jedan tip. U stvarnosti nisu retki mešoviti tipovi. Ali, ako se sledi pravilo svrs-

21

tavanja prema prevladavajućoj legitimacijskoj ideologiji, to je podvođenje izvedivo, osim malobrojnih dvos-mislenih slučajeva.

Na kontinuumu između idealne demokratije i potpunog totalitarizma autoritarni režimi se mogu smestiti u srednju zonu (slika 1). U toj zoni devet navedenih realnih autoritarnih tipova nipošto se ne mogu bas jasno plasirati. Zavisno od toga kako su organizovali pristup vlasti, strukturu vlasti, pretenziju na opseg vlasti i način vladanja, mogu se označiti kao poluautoritarni, autoritarni ili predtotalitarni režimi. Dva podtipa, poluautoritarni ili predtotalitarni režimi, većinom se nalaze u prelaznom stadijumu ka demokratiji ili ka totali-tarizmu. Prelazna stadija može, ustvari, obuhvatiti duže razdoblje, tj. ti režimi mogu se čvrsto etablirati a da se u dogledno vreme ne pretvore u demokratiju ili u totalitarni režim.

Totalitarni sistemi

Pojam “totalitaran” potiče iz italijanskog jezika. Prvi put ga je upotrebio 1923. liberalni opozicioni političarĐovani Amendola kad je o Musolinijevoj Italiji govorio kao o sistema totalitario (Petersen, 1995, 104). Musolini je preuzeo pojam i pridao mu pozitivno značenje, označuavajući fašističku državu kao stato totalita-rio, što je bilo primerenije njegovim željama i ciljevima nego italijanskoj stvarnosti između 1926. i 1943.

Samorazumevanje italijanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma posebno su obeležavala dva osnovna protivpluralističkog oblika vladavine; drugo, akcioniaspekt, tj. tendencionii iracionalni radikali-zam neograničenog, militantnog vladanja vođe u sklopu etatističkog oblika vladavine (Schlangen, 1976, 19). Iz te dvostruke etatističke i akcione perspektive totalitarizam se može definisati kao načelo onoga oblika političke vladavine koji zahteva neograničeno vodstvo nad onima kojima vlada: nad njihovom političkom egzistencijom, nad svetom njihove svakidašnjice i nad svešću svakog pojedinca. Hannah Arendt, koja je filozofski utemeljila teorije totalitarizma posle Drugog svetskog rata, razlikovala je autoritarne sisteme od totalitarnih prema različitom uništavanju lične slobode: autoritarna vladavina, pisala je 1955, ograničuje slobodu, a totalitarna vladavina je ukida. Teorijska srž pojma je, dakle, neograničeni dispozicioni zahtev vlastodržaca kao dominantno načelo vladavine. Prvenstveni nosilac vlasti nije država. Štaviše, vladavinu ideološki legitimišu (“besklasno društvo”, “superiornost vlastite rase i vlastitog naroda”, “jedinstvo vere i poli-tike”) i proglašavaju obavezujućimza sve pojedince totalitarna svetonazorska stranka ili njen vođa.

Državni aparat stvara samo deo sredstava vladavine kojima se ostvaruje totalna kontrola nad društ-vom. Naime, totalitarnu vladavinu definiše upravo komplementarno delovanje van državnih institucija, dakle politička vlast koja nije vezana za norme.20 U poslednjoj instanci ona je usmerena na potpuni prodor u društvo i političku kontrolu nad njim (Fraenkel, 1974, 814. i d.). Lav Trocki, boljševik i bivši Lenjinov ratni drug, koji sigurno nije bio demokrata, vrlo je primereno opisao tu pretenziju na opseg vlasti na primeru staljinizma: “Staljin može s pravom kazati... ‛la société c’est moi’” (nav. u: Sartori, 1992, 201).

“Bit” totalitarnog režima čini totalna vladavina režima nad svakidašnjim životom građana, kontrola njihovog delovanja, mišljenja i zamisli. Ipak, u istorijskoj stvarnosti totalitarni režimi nipošto se ne mogu zadovoljavajuće i nedvosmisleno identifikovali pomoću kriterijuma političko-ideološkog prodora vlasti u društvo. Jer, kada je ostvaren totalitarni prodor u društvo? Mogu li postojati društvene "niše", poput onih u okružju crkava (Katoličke crkve u fašističkoj Italiji ili u komunističkoj Poljskoj, Evangeličke crkve u DR Ne-mačkoj) ili privatnih preduzetnika (u Trećem Reichu)? Je li dovoljno da stanovništvo ne oponira režimu i povuče se u pojedinačnu “unutrašnju emigraciju”? Ili totalitarni režim mora ovladati i svešću, mislima i moz-govima ljudi? Kako se sve to može shvatiti metodama društvenih i političkihnauka? I zaista, taj problem nije sasvim zadovoljavajuće rešen. Tako, izraz “totalitarizam” neprestanoje bivao sporan tokom svoje pojmovne istorije, pa je njegov teorijski razvoj dosad poprimio različit značenjski sadržaj i značenjski opseg. Kako pojam “totalitarizam” nije nezadovoljavajuće definisan, ideološki opterećen i “politički” upotrebljavan samo u publicistici ili u političkom sučeljavanju nego i u nekim naučnim raspravama, u nastavku treba vrlo kratko ocrtati razvoj teorijskog koncepta totalitarizma. U tom razvoju se raspoznaje pet faza (Ballestrem, 1995; Jesse, 1995).

22

1922-1930: Poreklo koncepta datira iz dvadesetih godina i potiče od nekih ranih italijanskih i nemačkih kritičara fašizma, većinom liberala, socijalista i socijaldemokrata, kao što su Giorgio Amendola (1923), Lelio Basso (1925) i Hermann Heller (1929). Oni su posebnu dinamiku vladavine u fašizmu uočili pre svega u vezi između njegove upadljivo široke socijalne osnovice, zahteva za totalnom vlašću i mili -tantnog karaktera “protivdemokratizma” koji se ponašao revolucionarno. Nastojali su pojmovno uobličiti ono što je “tipično u tom novom i u njihovim očima opasnom obliku vladavine” (Ballestrem, 1995, 238), pa su ga nazvali “totalitarnim”.

1930-1945: U drugoj fazi bilo je prvih pokušaja da se uporedjivanjem fašističkoga odnosno na-cionalsocijalističkog sistema vladavine s boljševičkim iznađe ono što je strukturno i funkcionalno zajedničko totalitarnim diktaturama. Dve najpoznatije studije u društvenim naukama su studija The Totalitarian Enemy (1940) Franza Borkenaua i Permanent Revolution. Totalitarianism in the Age of Civil War (1942) Sigmunda Neumanna. Kasnije je postala još poznatija literarna obrada novoga totalitarnog fenomena od strane ra-zočaranih levih socijalista Arthura Koestlera, Ignazija Silonea i, pre svih, Georgea Orwella (Životinjska farma i 1984).

1950-1965: Vrhunac filozofijske i politikološke teorije totalitarizma nedvosmisleno su bile pedesete i šezdesete godine i značajne radoveHane Arent (The Origins of Totalitarianism, 1951), Carla. J. Friedricha (1954, 1957), Karla J. Fridrica i Zbignieva Brzezinskog (1968), Karla Dietricha Brachera (1955). Za tu su fazu značajna su tri temeljna uvida: totalitarizam je istorijski nov oblik vladavine, tipičan za masovno doba 20.veka;Uprkos različitim ciljevima i vlastitim ocenama, nacionalsocijalizam i staljinizam imaju bitna zajednička svojstva; mase se mobilišu pomoću ideologije napetka i utopijskih ciljeva.

Kraj šezdesetih i sedamdesete godine: Christian Peter Ludz i drugi politički naučnici, koji su se bavili konkretnim “empirijskim” analizama komunističkih sistema, posumnjali su u naučnu plod -nost koncepta totalitarizma i uputili su mu sledeće kritičke prigovore: to je bio politički borbeni pojam iz Hladnoga rata; ogrešio se o “temeljno metodičko načelo”21 da se pođe od samorazumevanjasistema; ima statični način gledanja i stoga ne može shvatiti poststaljinistički razvojIstočne Evrope.

Od 1989. nadalje: Slomom komunističkih sistema u Istočnoj Evropi renesansu je više doživio izraz “totalitarizam” nego njegovo dalje teorijsko utemeljenje. Posebno su istočnoevropski disidenti, kao leve tako i desne provenijencije, primenjivali taj pojam ne razlikujući Husakovu staljinističku Čehoslovačku, kao i delimično liberalizovanu Kádárovu Mađarsku, odnosno dogmatski krutu Honeckerovu DR Nemačku, kao i na komunistički režim Poljske koga je izazivala Solidarnost. Pojam, koji se još pedesetih godina nastojao naučno utemeljiti, u politici i publicistici se srozao na difuzni svakidašnji i borbeni pojam.

U političkoj nauci su ostali najuticajniji pokušaji Carla Joachima Friedricha da tipološki precizira pojam; on je kasnije, u saradnji s Zbigniewom Brzezinskim, svoj koncept i proširio. Da bi se diktature mogle nazvati totalitarnim, moraju, prema Friedrichu i Brzezinskome (1968, 610. i d.), ispuniti najmanje šest sledećih kriterijuma: Ideologija koja nadkriljuje ceo sistem: ona obuhvata sve životno važne aspekteljudskog postojanja. Ideologija ima telos, obično neku vrstu idealnogkonačnog stanja. Ostvarenje tog cilja legitimiše radikalno odbacivanjepluralistički izdiferenciranog društva, s jedne strane, i izbor sredstava zaizgradnju novog homogenog društva, s druge strane. Jedna jedina masovna stranka: njome obično upravlja jedan vođa i po pravilu jeorganizovana kao centralističko-hijerarhijska zapovedna struktura. Čestoje van, odnosno iznad državnog aparata sa kojim je ipak uveliko isprepletena. Sistem terora: izgradile su ga i kon-trolišu ga stranka i tajna služba. Medijski monopol: režim ima potpuni monopol nad svim medijima masovnogkomuniciranja. Monopol nad oružanim snagama: samo režim ima monopol nad borbenimoruž-jem. Centralno upravljanje privredom: režim kontroliše celu privredu i upravlja njome.

Friedrich i Brzezinski naglašavaju da se tih šest značajnih obeležja ne sme posmatrati izolovano jedne od drugih. Naime, oni se upravo svojim prepletanjem i uzajamnim podupiranjem pojačavaju do sin-drom totalitarne vladavine. Koliko uverljivo zvučipostavka o uzajamnom pojačavanju do nastanka totali-

23

tarnog sindroma, toliko su neprecizne pojedine “komponente sindroma” kao obeležja u totalitarizam raz-likuju u odnosi na autoritarne sisteme. Unutrašnji teror, kontrola koju sprovode tajne službe i strah koga proizvode država postoje i u autoritarnim vojnim diktaturama ili u sultanističkim režimima. Državni monopol nad naoružanjem poznaje i većina demokratija. Nejasno je i šta dvojica autora podrazumevaju pod “central-nim upravljanjem i kontrolom cele privrede”. Ako se na primer uzme taj kriterijum ozbiljno, onda se nacional -socijalistička Nemačka do 1938. ne može označiti kao totalitarni sistem. To još više vredi za italijanski fašizam, koji je morao prihvatiti da su, uz njega, delimično nezavisni nosioci moći bili crkva, kralj i kapital. Ako se ti kriterijumi strogo primene na stvarne političke sisteme, fašistička Italija i nacionalsocijalistička Nemačka do 1938. ispadaju iz rubrike totalitarnih sistema. U njoj je ostao samo niz komunističkih režima. Ustvari, u istom tipu sistema našli bi se Sovjetski Savez iz visoke faze staljinizma (1929-1953), režim Cr -venih Khmera masovnog ubice Pola Pota u Kambodži sedamdesetih godina ili hermetično zatvorena Sev-erna Koreja,onda Kádárov režim u Mađarskoj, koji je od 1968. delom liberalizovan, ili s Poljskom kasnog komunizma osamdesetih godina u kojoj je Solidarnost već bila slomila monopol vlasti komunističke partije.

Vrlo uticajnom tipološkom konstruktu Friedricha i Brzezinskoga osim problematičnog prenošenja šest obeležja idealnog tipa na istorijski realne političke sisteme šteti i njegova analitička statika. Naime, pomoću neoperacionalizovanih kriterijuma teško se može shvatiti menjanje (varijacije) nekoga totalitarnog sistema tokom vremena. Ne može se reći ništa o tome “koliko je totalitaran” ili “koliko je autoritaran” neki politički sistem bio i jeste u trenutku t1 ili t2. Tako se zamračuje pogled na moguće pomicanje težišta među pojedinim komponentama “totalitarnog sindroma”. Time se jako smanjuje sposobnost politikološke analize da predvidi sposobnost preživljavanja ili opasnost od kolapsa nekoga “totalitarnog” sistema. Zapravo, jedna od osnovnih slabosti “teorije” totalitarizma – koju ona deli s velikim delom teorija u društvenim naukama – bilo je to što ne samo da nije predvidela iznutra uzrokovan slom komunističkih sistema Istočne Evrope, nego ga na temelju vlastite logike uopšte nije ni mogla predvideti. Naime, ako je neki sistem savršeno zat-voren, ako sva fizička, psihička, kognitivna i ideološka sredstva vlasti u nekom društvenopolitičkom sistemu-kontrolirše jedna stranka kojom se upravlja centralistički ili kojom upravlja njen vođa, onda nije jasno kada su i zašto opozicioni akteri odjednom postali tako moćni da su mogli uspešno postaviti pitanje vlasti. Ni postojanje Solidarnosti u Poljskoj osamdesetihih godina, ni širenje moći demonstranata u DR Nemačkoj 1989. ili uspeh opozicije za građanska prava u Čehoslovačkoj, ni slom navodno totalitarnih komunističkih režima uopšteno se ne mogu objasniti pomoću tradicionalnog koncepta totalitarizma (Beyme, 1994a, 17).

Jedna od velikih slabosti teorije totalitarizma i njihove primene bilo je nezadovoljavajuće razdva-janje konstrukcije idealnog tipa22 “totalitarnog sistema” i realnih pojavnih oblika komunističkih i fašističkih diktatura. Budući da su staljinistički Sovjetski Savez i nacionalsocijalistička Nemačka definisani kao totalitar-ni sistemi, svi postojeći fašistički i komunistički režimi bez izuzetka podvedeni su pod tip “totalitarne vlada-vine”. Pretenzija režima za opsegom vlasti zamenjena je sa stvarnom vlašću.

Tipovi totalitarnih sistema

Unutar idealnog tipa mogu se razlikovati tri podtipa totalitarne vladavine: komunistički, fašistički i teokratski totalitarni sistemi.

Komunistički totalitarni ssistemi. U totalitarnim komunističkim sistemima pristup vlasti potpuno je zatvoren. Komunistička partija ima, prema ustavu, isključivu vodeću ulogu. Pristup vlasti de facto kontroliše politbiro komunističke partije, odnosno njegov generalni sekretar uz pomoć partije. Vlast je strukturirana monistički i nema začetaka političkog, društvenog ili privrednog pluralizma. Pretenduje se na potpunu vlast koja seže do svesti podanika vlasti. Pretenzija na takav opseg vlasti ostvaruje se pomoću načina vladanja koji svaku opoziciju i odstupanje uništava represivno i teroristički, sve do masovnoga fizičkog uništenja. U najređim slučajevima to se može organizovati u obliku komunističke partijske diktature. Stoga je oblik totali-tarne komunističke vladavine diktatura vođe, koja uz pomoć partije i obuhvatnog marksističko-lenjinističkog svetonazora ostvaruje svoju pretenziju za totalnom vlašću.

24

Neretko su se početne partijske komunističke diktature, potpomognute centralističkim ustrojstvom države i partije, pretvarale u komunističke diktature vođa. Ne menjajući ustav države ili statut partije, gene-ralni sekretar komunističke partije često je napuštao ulogu primusa inter pares u politbirou, pa je u svojim rukama koncentrisao svu vlast u partiji i državi. Komunističkim režimom tada de facto nije više upravljao kolektiv, nego jedan jedini harizmatični vođa. Tipični primeri su Staljinov Sovjetski Savez (1929-1953), NR Kina pod Mao Cetungom (1949-1976), Kambodža pod Polom Potom (1975-1979), Severna Koreja pod Kim Il Sungom i njegovim sinom odnosno unukom kao naslednikom na vlasti (od 1948. do danas), Albanija pod Enver Hodzom (1946-1985.) ili Rumuija pod vladavinom Čaušeskua (1974-1990).23 Dok se prema jačini prodora i kontrole društva od strane aparata komunističke države komunističke partijske diktature mogu zamisliti i mogu istorijski postojati kao autoritarne (Poljska, Mađarska) i totalitarne varijante vladavine (Če-hoslovačka, DR Nemačka), komunističke diktature vođa gotovo se uvek mogu obuhvatiti tipom totalitarnih sistema. U određenim fazama, kao u Čaušeskovoj Rumunijiposle 1974. ili u Severnoj Koreji pod Kim Il Sun-gom, one mogu poprimiti i sultanističko-totalitarne crte.

Fašistički totalitarni režimi. Pristup vlasti mora biti potpuno zatvoren, vlast je strukturirana monis-tički,pretenduje se na totalan opseg vlasti, a način vladanja je teroristički. Za njih inače važe svi karakteris-tični elementi koji su navedeni uz tip fašističkog autoritarnog sistema(pogl. 1.2.1). Jedini istorijski primer je nacionalsocijalistička Nemačka od 1938. do 1945.

Teokratski totalitarni režimi. S obzirom na svoju pretenziju na opseg vlasti, teokratski režimi, posebno u islamskoj varijanti, mogu se svrstati u totalitarne sistemi. Da bi osigurali političku vlast nisu im dovoljne samo teokratska legitimacija i fizička represija, nego pretenduju na to da reglementiraju i kontrolišu društveni život sve do intimne sfere pojedinih građana. Religija se, kao u islamističkom fundamentalizmu, instrumentalizuje u sveobuhvatnu ideologiju političke legitimacije. Zahvaljujući mulama, islamistički funda-mentalizam raspolaže kapilarno organizovanim sistemom koji se može posmatrati kao funkcionalni ekviva-lent komunističkih i fašističkih partijskih organizacija u kontroli oblika života i svesti podanika vlasti. Islamska teokratijajedva da ustvari dira kapitalističku organizaciju privrede. Time odustaje od kontrole važnog parci-jalnog područja društva. Teokratski totalitarni sistem stoga je, doduše, idealan tip totalitarne vladavine, ali u istorijskoj stvarnosti nikad još nije bio ostvaren.

Budući da je razlika između autoritarnih i totalitarnih sistema manje oštra od razlike između au-tokratskih i demokratskih, potreban je diferenciran metodički instrumentarijum koji nadilazi idealne tipove, kako bi se odlučilo o tome da li je konkretni istorijski sistem po karakteru autoritaran ili totalitaran. Politikolog Giovanni Sartori (1995) predložio je da se pomoću tzv. kontrolnog popisa, koji nominalnim skaliranjem meri različita središnja obeležja totalitarnih sistema u različitim trenucima, prvo, obuhvate promene oblika i inten-ziteta vladavine u totalitarnim i autoritarnim sistemimai, drugo, omogući diferencirana komparacija različitih totalitarnih sistema. Kontrolni popis, koji sam modifikovao radi istraživanja totalitarnih i autoritarnih sistema, izgleda ovako:

Tablica 3: Kontrolni popis elemenata totalitarnih sistema (u određenim

Pomoću kontrolnog popisa Sartori izbegava neke analitičke slabosti koje su pokazivali realni tipovi totalitarnih sistemaFriedricha i Brzezinskoga. Promenivši idealni tip Maxa Webera, Sartori označava “totali-tarni sistem” kao polarni tip. Kao takav, on čini logičan kraj kontinuuma (“pol”), čiji suprotni kraj čini “idealna demokratija”, koja je takođe koncipirana kao polarni tip. “Tako gledajući, najpotpuniji totalitarizam postoji u svim svojstvima izrabljivačkim režimima. (...) To znači da se ni od jednog konkretnog sistema ne očekuje da bude ‘čisto’ totalitaran, kao što se ne očekuje ni to da se u nekoj demokratiji otkrije čista demokratija. Samo se pretpostavlja da se u stvarnom svetu totalitarizmi – jednako kao i stvarne demokratije – više ili manje približavaju svojim polarnim uzorima” (Sartori, 1995, 203). Sartori tako ublažava kritiku prema kojoj kate-gorija “totalitarni sistem” pati od statičnog načina posmatranja. U različitim trenucima konkretni politički sis-temise mogu smestiti na neki kontinuum i pokazati da se politički sistemi mogu kretati u “zoni” totalitarizma i

25

izlaziti iz nje. Sartori je usput donekle rešio još jedan problem teorije totalitarizma: u temeljne aksiome kon-cepata totalitarizma, posebno u “trećoj fazi” pedesetihih i šezdesetih godina, ubrajalo se to da slom ili radikalne promene totalitarnih sistema mogu doći samo spolja. Nisu se smatrale zamislivim ni duboke re-forme, poput perestrojke u Sovjetskom Savezu, ni implozija komunističkih totalitarnih režima, kao u Če-hoslovačkoj 1989.

Sartorijev fleksibilniji kontrolni popis otvara pak pogled na oba scenarija razvoja. Ona omogućuje da se analitički obuhvate promene u ideologiji vlasti, u pristupu vlasti s obzirom na monopol vlasti, u strukturi vlasti, u pretenziji na opseg vlasti, u sredstvima vlasti, budući da zahvata intenzitete prodora totalitarnih ili autoritarnih vlasti koji se menjaju tokom vremena. Sartori (1995, 551) ima pravo “da ‘dobri’ sistemi klasi-fikacije” moraju “ukazati na tendencije sistemai omogućiti predviđanja”. Tradicionalni teorijski koncepti u istraživanju totalitarizma nisu ispunili taj zahtev. Sartorijeva teorijska inovacija omogućuje da se tokom određenih protoka vremena prate trendovi, procesi i promene više autoritarnih ili totalitarnih sistema. Ali ni Sartori nije mogao na svom kontinuumu smisleno odrediti crtu razdvajanja između autoritarnih i totalitarnih sistema. Logična je posledica to da se pojam “totalitarni sistem”, doduše, i dalje koristi kao idealan tip (ili “polaran tip”), ali da se odustalo od njega kao jasno označenog temeljnog tipa političke vladavine, i da se on poima samo kao ekstremni podtip autokratskih sistema koga nije moguće tačno razgraničiti.

Stabilnost političkih sistema

Demokratiju i autokratsku vladavinu prikazao sam kao dva temeljna tipa političkih sistema. Osim malobrojnih izuzetaka, sve varijante istorijskog i savremenih poredaka vladavine mogu se svrstati u jedan od ta dva temeljna tipa. To se odnsi i za tzv. “hibridne sisteme” ili “režime u sivim zonama” (Bendel i dr., 2002). Koncept “defektnih demokratija”, koliko god to bilo teško u svakoj pojedinosti, pruža ciste, jasne kri-terijume koji realne “defektne demokratije” može svrstati u temeljni tip demokratija i razgraničiti ih od polu-autoritarnih režima. Diskriminantu čini poremećena (u defekntoj demokrattiji) odnosno razorena (u autori-tarnim režimima) logika “demokratske igre” između parcijalnih režima celokupnog političkog sistema (pogl. 1.1.3).

Kada se, zbog kojih uzroka i u kojim okolnostima autokratski sistemi menjaju u demokratske poretke vladavine i vice versa? Da bismo objasnili to pitanje, moramo pobliže razmotriti ključan pojam promene sistema, a to je stabilnost političkih sistema. Pitanje na koje u istraživanju transformacije treba odgovoriti glasi: Koliko su zapravo stabilni autokratski i demokratski sistemi zahvaljujući svojim posebnim strukturama i postupcima? Kada i zašto gube stabilnost? Može li se na ta pitanja uopšte odgovoriti na opšti-joj ravni ili se precizan odgovor može dati samo za konkretan slučaj? Ipak, nipošto nije nužno da naučna uopštavanje kapitulira pred pojedinačnim istoriografskim studijama slučaja i analizama zemalja. Naime, sasavim uopšteni iskazi o stabilnosti i nestabilnosti političkih sistema mogući su iz povezivanja strukturnih (institucije) i proceduralnih (postupci) komponenata koje su specifične za neki sistem.

Politički sistemi apstraktno se mogu shvatiti kao celina struktura (institucija) i pravila (postu-paka), koja političke i društvene aktere (stranke, udruženja, organizacije, pojedince) dovodi u međusobne, pravilima određene, interakcione odnose. Da bi politički sistem bio stabilan, unutrašnja konstrukcija raznovrsnih uzajamnih odnosa između struktura i aktera mora biti postavljena tako da bude sposoban rešiti zadatke koje sistemu postavlja “okolina” (privreda, društvo, međunarodni svet država itd.). Kako se “okolina” političkog sistema stalno menja, i od njega se traže znatne sposobnosti prilagodjavanja, menjanja i inovi-ranja.

Sposobnost delovanja, a time i “sposobnost preživljavanja”, političkog sistema zavisi, naime, od toga kako savladava pet bitnih izazova (Almond, 1979, 216. i d.; Sandschneider, 1995, 121): političku i društvenu integraciju (kapacitet integracije), mobilizaciju resursa (kapacitet mobilizacije), održa-

26

vanje mirno uređenih odnosa s drugim državama (kapacitet za međunarodog prilagodjavanja), učešće stanovništva u procesu političkog odlučivanja (kapacitet participacije), raspodelu društvenog proizvoda pomoću vantržišnih mera privredne i socijalne politike (kapacitet distribucije).

Da bi se mogao suočiti s tim izazovima, politički sistem mora razviti kapacitete za rešavanje prob-lema na stepenu koja je održiva za sistem. To se može predočiti pomoću modela sistema Davida Eastona (1965) i njegovog razvoja od strane Almonda i Powela (1988).

Da bi “preživeo”, političkom sistemuje potreban zadovoljavajući input za aktivnu i pasivnu podršku, tj. onaj stepen lojalnosti masa koji podržava njegovo postojanje. Te je sistem podrške građana (supports), neizostavni resursi koji su političkom sistemu potrebni da bi zahteve (demands) koji dolaze iz “okoline” pretvorio u političke odluke i primenio ih (outputs). Proces pretvaranja i sprovedjenja u politikološkoj teoriji sistema obuhvata četiri osnovne “procesne funkcije”: artikulaciju interesa, agregaciju interesa, oblikovanje politike (policy making) i primenu politike, i moguću kontrolu normi od strane ustavnog suda ili preispitivanje državnih mera od strane upravnog suda. Procesne funkcije su nadsvođene “funkcijama sistema”: socijal-izacijom, regrutacijom elita i društvenom komunikacijom. One znatno utiču na učinkovitost, razvidnost (javnost, transparentnost) i legitimnost političkog sistema.

Slika 3. Politički sistem

Iz procesnih funkcija političkog sistema proizlazi output. On se sastoji od provedenih političkih od-luka kao što su zakoni, naredbe i propisi. Te sadržajno raznovrsne odluke mogu se povezati s tri temeljnepolicy funkcije: extraction, regulation i distribution. Extraction se odnosi, u prvom redu, na sposob-nost političkog sistema da iz društva “izvuče” nužne poreze koji su mu neophodni da bi obavio svoje za-datke. Regulation znači uređenje ponašanja i odnosa građana jednih s drugima i s političkim institucijama. S distribution Almond i Powell (1988, 27) označuju raspodelu materijalnih dobara, usluga, statusa i životnih šansi u društvu. Output odnosno outcome (materijalni rezultati politike) i input povezani su povratnim meha-nizmom. Ako nastane output/outcome koji ne zadovoljava široke delove stanovništva, a koji je izazvan funkcionalnim krizama određenih delova političkog sistema, smanjuju se input aktivne podrške koje stabi-lizuju sistem i pasivna lojalnost prema političkom sistema. Pri tome razlikuju se difuzna i specifična podrške (Easton, 1965, 267. i d.). Specifična (utilitaristička) podrška reaguje na rezultate delovanja političkog sis-tema koje je stanovništvo uočilo i i nosioce vlasti u njemu. To znači da se ona najpre ravna prema tome u kojoj meri građani smatraju da su osigurani njihovo materijalno blagostanje i sigurnost. Difuzna (i afektivna) podrškatiče se samih temelja političkog poretka, njegovog načelnog priznavanja i legitimnosti. Izvori difuzne i specifične legitimnosti mogu privremeno nadoknađivaiti međusobne slabosti.

U određenim okolnostima smanjena delotvornost sistema (specifična podrška) može se nadoknaditi time što građani načelno prihvataju njegove norme, strukture i postupke (difuzna podrška). I obratno, ne-dostatak difuzne podrške privremeno se može nadoknaditi dobrim bilansom delovanja političkog sistema. Ali, ako političkom sistemu dugoročno nedostaje dovoljna i specifična i difuzna podrška, on ne može zado-voljavajuće ispunjavati svoje funkcije i postaje nestabilan. Izlaz za one koji vladaju bio bi da nedovoljnu podršku nadomeste sve većim stepenom represije. Ali, kao što ću pokazati, osim funkcije privremene stabi-lizacije vlasti, represija ne proizvodi i željene učinke koji deluju stabilizujuće.

Načelna postavka proizašla iz razmatranja teorije sistema glasi: zbog svoje unutrašnje konstrukcije i veće sposobnosti procesuiranja informacija koje su važne za sistem, kao i zbog mobilizacije podrške stanovništva, demokratije su dugoročno stabilnije od autokratija. U nastavku to treba pobliže izvesti.

Unutrašnja stabilnost demokratskih sistema

Nasuprot autokratskim sistemima, demokratije imaju jednu izrazitu prednost: pomoću opštih i slo-bodnih izbora one su institucionalizovale mehanizam feedbacka (pristup vlasti) koji ih, u velikoj meri, prisil-

27

java na stalan proces učenja. Ako demokratski izabrane vlasti zakažu u proizvodnji dovoljne količne “do-bara” koju zahtevaju birači – poput unutrašnje i spoljne sigurnosti, privrednog napretka, socijalne sigurnosti ili društvene integracije – nastaje opasnost da budu opozvane. Službene vlade to prisiljava da se neprestano prilagođavauju promenjenim “uslovima u okolini” i da razvijaju nove, delotvornije pristupe rešenju. Ako ne uspeju u tome i ako opozicija ponudi privlačnije predloge rešenja društvenih pitanja koja su važna za život i budućnost društva, službene vlade će biti opozvane. Pomoću izbora u politički sistemje ugrađen mehanizam konkurencije koji prisiljava na fleksibilnost, prilagodjavanje i inovativnost. Institucija izbora je posebno osetljiv sistem ranog upozorenja onih koji vladaju da se njihova politika ne sme previše udaljiti od želja onih kojima se vlada.

Osim pristupa vlasti koji je uređen slobodnim izborima i time institucionalizovane prisile učenja, demokratski sistemi imaju i tu prednost što samoograničavaju pretenziju na opseg vlasti. Kako ne pre-tenduju na to da urede i kontrolišu sva područja života, daju više prostora pojedinim parcijalnim društvenim sistemimaa – kao što su privreda, kultura, pravo i nauka – da upravljaju sami sobom pomoću pravila i ko-munikacijskih kodova koji su specifični za te parcijalne sisteme. Politika ne pokušava da suspenduje zbog političke moći te komunikacijske kodove koji su prilagođeni internoj učinkovitosti (Luhmann, 1984). Demokratski sistemi stoga su prisiljeni stalno održavati institucionalnu ravnotežu između regulacijskih za-hteva države i mogućnosti političke participacije. Nasuprot institucionalno osiguranima mogućnostima delo-vanja vlasti, i oni kojima se vlada imaju institucionalno osigurane prilike da učestvuju u politici. Zbog prilika da učestvuju u politici među građanima se stvara opšti pristanak na demokratski sistem, premda ne moraju biti zadovoljni svim političkim odlukama i političkim rezultatima. Ali, upravo zahvaljujući što birači mogu uskraćivanjem svojih glasova izraziti nezadovoljstvo vlašću, u demokratski sistemje ugrađen stalan podsti-caj da se uči (Welzel, 1996, 64).

Te komparativne prednosti demokratskih sistema nipošto zapravo ne proizvode automatski njihovu stabilnost. I demokratijama su za to obično potrebne povoljne pretpostavke. Najvažnije od njih su određeni stepen društveno-ekonomskog razvoja, kulturna integracija i načelni konsenzus ili kompromis političkih elita o temeljnim pravilima igre u demokratiji i pravnoj državi (Burton i dr., 1992, 13). Ako toga nema, demokratije su od početka nestabilne ili čak ugrožene. Polarizacija političkih elita, odnosno postojanje nelojalnih ili polu -lojalnih elita sprečava kontinuirano povećanje legitimnosti sistema. Pojave li se, uz to, privredni, socijalni ili spoljnopolitički potresi, otpornost demokratije na krize može se pokazati kao preslaba da bi preživela autori -tarne napade. Ta opasnost objašnjava kraj demokratija u Nemačkoj (1918-1933), u Austriji (1919-1934), u Španiji (1931-1936) i u Čileu24 (1932/1970-1973) (Linz i Stepan, 1978). Ako se stvori pak načelni kompromis među relevantnim političkim i društvenim elitama – kao u SR Nemačkoj posle 1949, posleratnoj Austriji ili postfranovoj Španiji – mlade demokratije postižu brze uspehe u konsolidaciji čak i u teškim uslovima. Taj nalaz i empirijski potvrđuje jedna, statistički široko usmerena, komparativna studija o uspesima demokratija i autokratija u 20. veku u pogledu stabilizacije (Welzel, 1996, 54. i d.): ako demokracije prežive prvih 15 godina, čini se da dostižu prag prekoračenja koga je krajnje neverovatno da će se srušiti (prag sabilizacije je dakle 15 godina). Vrlo retki suprotni primeri Brazila 1964, Čilea 1973. i Urugvaja 1973. teško da ograniča-vuju valjanost te empirijski potvrđene postavke. U diktaturama se pak ne uočava uporediv prag stabilizacije (Welzel, 1996, 56). Treba se saglasiti s istraživačem demokratije Juanom Linzom (1978, 11) da je demokra-tija jedini vladavinski poredak koji ne mora menjati svoj načelni oblik ni onda kada se u sferi privrede, društ -va i kulture događaju važne promene. Procesi promene stalna su pretnja celokupnome političkom postojan-ju autokratskih sistema.

Unutarnja nestabilnost autokratskih sistema

U poredjenju s demokratijama, autokratski sistemisu neprijateljski prema participaciji, zatvoreni, nefleksibilni, adaptaciono i inovaciono tromi. To smanjuje sposobnost političkog sistema da deluje i mogućnost da pribavi legitimnost. Ta dva svojstva međusobno se prepleću i pojačavaju sve dok ne nastane

28

znatan unutrašnji destabilizacioni potencijal, koji se u razvijenijim društvima može kompenzirati samo ograničeno, i to povećanom represijom. Destabilizacioni potencijal u autokratskim sistemima stalno se iznova stvara, prvenstveno na normativnom i delatnomnivou legitimacije.

Normativni nivo legitimacije: Antiliberalizam, antiindividualizam, antiparlamentarizam, rasizam, evokacije anahronističkih poredaka, ali i marksističko-lenjinistički nacrti budućnosti besklasnog društva svakako su mogli kratkoročno i srednjoročno mobilisati ograničeni pristanak građana. Dugoročno, ti oprav-davajući nacrti ne mogu proizvesti veru u legitimnost koja je nužna da bi se politički sistem stabilizovao (Weber). U onoj meri u kojoj su leve ili desne autokratije pretvarale ukidanje ljudskih i građanskih prava pojedinaca u temelj svoga vladavinskog poretka, u toj meri su isušivale društvene, kulturne i političke izvore legitimnosti koja je osiguravala njihovu vladavinu (Saage, 1995, 25). To se odnosi i za marksističko-lenjinis-tičku ideologiju, koja je u prve dve decenije Sovjetskog Saveza i u prvoj posleratnoj fazi komunističkih režima u Istočnoj Evropi privremeno mogla proizvesti legitimnii učinak za nove režime. Naime, “politički moral” marksizma-lenjinizma, koji je obećavao oslobođenje od klasne vladavine, krizne “iracionalnosti tržišta” i izrabljivanja čoveka od strane čoveka, bio je najpre usmeren na budućnost. Od pojedinaca je tražio da u sadašnjosti uvek budu pripravni da čak i odustanu od mnoštva neposrednih interesa i motivacija kako bi “istorijski-objektivno ispravnim putem” došli u buduće “carstvo slobode” (Marx). Što je taj put postajao duži, što materijalne poboljšice nisu bile na vidiku ili su daleko zaostajale za “iracionalnim tržišnim društvima”, a pojedinačna odstupanja od kolektivno obavezjućeg puta istovremenosu se kažnjavala gvoz-denom represijom, marksističko-lenjinistička legitimacija pretvarala se u “altruističnu etiku”. U sadašnjosti je zahtevala odricanje i potčinjavanje, a obećavala je slobodu i blagostanje u sve neizvesnijoj budućnosti. Takva etika stoji na glinenim nogama kad se u sadašnjosti ne uočavaju vidljivi delimični uspesi (Merkel, 1991, 37). U onoj meri u kojoj se to događalo, presušivao je i ideološki izvor legitimnosti. Upravo se to do -godilo tokom vremena u svim komunističkim diktaturama.

Ni desne diktature ne izmiču zamci ideološke legitimacije koju su same postavile. One često obeća-vaju sigurnost, red, blagostanje i razvoj. Ako privredno blagostanje i razvoj izostanu, punoletni privredni građani zahtevaju okončanje svoje političke nepunoletnosti, a time i kraj autoritarne vladavine. To pokazuju primeri Španije 1975, Tajvana, Južne Koreje i Čilea osamdesetih godina. Te autoritarne razvojne diktature su, doduše, privremeno bile stvorile važan izvor legitimacije uspesima u modernizaciji, ali su istovremeno “proizvele” samosvesne srednje slojeve i radnike koji su zahtevali da, osim u privredi, učestvuju i u politici. Dok dobri društveno-ekonomski bilansi delovanja uvek stabilizuju demokratske sisteme, u autokratskim vladavinskim porecima uspesi u privrednoj modernizaciji proizveli su podeljeni učinak: prvbitno stabilizira-jući, a dugoročno enormno destabilizirajući.

U demokratiji odnos između pretenzije države da vlada i prava građana na zaštitu i participaciju mukotrpno je uravnoteživan. Suprotno tome, u autokratijama postoji gruba asimetričnost između obaveza i prava građana. Nasuprot znatnim ili čak obuhvatnim pretenzijama države da vlada stoje minimalne, rituali-ziovne i kontrolirane mogućnosti participacije u politici. Spoznaja mnogih građana o “nama dolje” i “njima gore”, koja je često problematična i u demokratiji, u autokratskim sistemimase pretvara u nepremostiv jaz između onih koji vladaju i onih kojima se vlada. Tamo gde građani ne mogu saoblikovati res publicu, teško će dugoročno razviti afektivne veze s političkim poretkom. Stoga se diffuse support, koju je David Easton (1965) smatrao osnovom preživljavanja političkih sistema, u njima teško može dugoročno razviti.

Delatni nivo legitimacije: Zbog suspendovanja odnosno neuvođenja slobodnih izbora autokratski sistemi su sami u sebe ugradili “strukturnu slabost učenja”. Kako nemaju nikakve učinkovite mehanizme povratne povezanosti s društvom, izgubili su sposobnost da uopšte prepoznaju kad politički sistem ugroža-

29

va sam sebe. Tajne službe, koliko god bile monstruozno izgrađene, ne mogu nadomestiti “dojavni sistem slobodnih izbora”. Nasuprot izborima, informacije tajnih službi ne uzrokuju eventualno kažnjavanje onih koji vladaju (opoziv), nego uvek kažnjavaju one kojima se vlada. Ako se izbori ukinu, a poslednji ostaci opozicije sistemu likvidiraju ili ućutkaju, kao u Sovjetskom Savezu Josifa Staljina posle 1929. ili u nacionalsocijalistič-koj Nemačkoj posle uvođenja “apsolutizma vođe” 1934, tromost sistema u učenju pretvara se u nesposob-nost da se uči. I tu, dakle, važi: što su autokratije bliže polu potpunih totalitarnih sistema, to su dugoročno nesposobnije učiti.

Autokratskim sistemima ne fali samo institut slobodnih izbora kao integrativni mehanizam učenja. Zamrznuta je ili unazađena i funkcionalna diferencijacija društva na specijalizovane parcijalne sisteme nastala u procesu modernizacije. Politički sistemje represivnim sredstvima uzdignut na položaj domi-nantnog, nadređenog zapovednog sistema, pa duboko preseže u parcijalna područja privrede, prava, nauke ili kulture, koja funkcionišu prema svojim unutranjim logikama. Šta na kontinuumu od idealne demokratije do potpunog totalitarizma politički režimi streme više ka totalitarnom polu, to su ta presezanja dublja. Posledično se parcijalnim društvenim sistemima privrede, prava i nauke, koji su svoje mehanizme komu-nikacije i eficijencije izgradili u procesu funkcionalne diferencijacije, postavljaju manji politički imperativi da budu učinkoviti. To vredi više za “leve diktature”, koje najpre žele politički zapovedati i u privredi, nego za desne diktature, koje neretko uporedno postoje s tržišnim privredama. Posledice funkcionalne dediferenci-jacije društva, koje su disfunkcionalne za autokratske vladavinske poretke, treba ukratko objasniti na primeru komunističkih režima.

Komunističke diktature su privređivanje, nauku, pravo i strukovnu kompetentnost uveliko podredile prevlasti binarnog kontrolnog kriterijuma “socijalističko v.s. nesocijalističkom”. U privredi se ne odlučuje prema tome šta je “eficijentno ili neeficijentno”, a u pravnom sistemu prema tome što je “pravedno ili nepravedno”, nego prema političkom codu “socijalističko ili nesocijalističko”. Privredna eficijentnost i praved-nost žrtvuju se uvek kad se presudi da su “nesocijalističke”. S gledišta sociologije organizacije, politbiroi komunističkih partija postavili su sami sebe na čelo svojih društava i odatle samostalno odlučuju o kodovima, programima i osoblju u pojedinim parcijalnim društvenim sistemima (up. Pollack, 1990, o primeru DR Nemačke). Pri tome podležu velikoj iluziji da komunistički aparat može zadovoljavajuće obraditi infor-maciju i dovoljno kompleksno planirati kako bi spolja mogao diktirati optimalne načine delovanja parcijalnih sistema. Verovali su da mogu fleksibilno reagovati na izazove modernizacije okoline koja se stalno menja. Nadali su se, povrh toga, da obuhvatnim upravljanjem mogu isključiti sve slučajnosti u razvoju društva. To je moralo propasti već i zato što je funkcionalna diferencijacija u parcijalnim područjima društva “brža, di-namičnija i preokretljivija” nego “na području državne administracije” (Willke, 1988, 286).

Nasilnim instaliranjem države kao svenadležnog vrha društva, koje je anahronistično u modernim društvima, parcijalni sistemisu postali preusko vezani za politiku. Funkcionalne krize u parcijalnim društvenim sistemima (na primer u privredi), a koje su uglavnom bile politički proizvedene, stoga su se di -rektno probijale do političkog sistema. One su, prvo, smanjivale sposobnost privrede da deluje tako da građane obezbedi dovoljnim materijalnim dobrima i, drugo, političko vodstvo, koje je samo sebe proglasilo svenadležnim za sve, postalo je odgovorno za sve krize. Rezultat je bio daljnje iscrpljivanje postojeće, tanke legitimacijske osnove sistema političke vladavine. To se, doduše, privremeno moglo – i može se – nadokna-diti povećanom represijom i/ili usavršavanjem političke kontrole nad društvom (stranačke organizacije, prisilna udruženja, pogonski kolektivi, tajne službe). Ali, represija ima, kao i modernizacija, neželjene us-putne posledice: kratkoročno i srednjoročno stabilizovanje političke vlasti isključenjem nastojanja opozicije plaća se dugoročnom posledicom u obliku stalne erozije ideoloških temelja legitimacije i odbacivanjem sis-

30

tema. Nestaje vera podanika vlasti u legitimnost koja je, prema Maxu Weberu, od osnovne važnosti za sta-bilnost političke vladavine. Politički sistem u kojem se funkcije vlasti i nosilaca vlasti oslanjaju gotovo isključivo na represiju je neeficijentan, nelegitiman i nestabilan.

I statistika potvrđuje da su demokratije mnogo stabilnije od diktatura (Welzel, 1996, 56). Pretežna većina privredno razvijenih demokratija pokazala se stabilno (izuzeci su Nemačka 1918-1933, Austrija 1919-1934, Urugvaj 1942-1973). Nasuprot tome, teško da je nekoj diktaturi, koja se prema standardima društveno-ekonomskog razvoja približila industrijskim zemljama, uspelo sprečiti nicanje društvenog pritiska da se demokratizuje. Sve do danas je izuzetakgrad-država Singapur. Istraživačka grupa oko američkog istraživača transformacije Adama Przeworskoga statističkim analizama je potvrdila visoku stabilnost sis-tema u razvijenim demokratijama. Središnji rezultat svoje studije saželi su jasno: “Zaista, otkrili smo da je samo u zemlji koja je dovoljna bogata, u kojoj je godišnji dohodak po glavi stanovnika veći od šest hiljada dolara, sigurno da će demokratija opstati, šta god se dogodilo” (Przeworski i dr., 1996, 49). Diktaturama ta veza preti obratnim posledicama.

Pojmovi transformacije

Na početku trećeg talasa demokratizacije sredinom sedamdesetih godina, pojačanog slomom ko-munističkih režima u Istočnoj Evropi, u društvenim naukamaje došlo do poplave analiza transformacije. S konkretnim istraživanjima procesa transformacije u Južnoj Evropi, Latinskoj Americi, Istočnoj Aziji i Istočnoj Evropi izdiferencirao se i pojmovni instrumentarijum te prosperirajuće istraživačke grane. Pojmovi kao što su tranzicija, transformacija, revolucija, slom, modernizacija, liberalizacija, demokratizacija, konsolidacija, men-janje režima ili promena sistema ubrzo su postali terminološko oružje istraživača transformacije. Ali, različiti pojmovi su retko zadovoljavajuće objašnjavani, pa su se katkad koristili i kao sinonim za opis jednih te istih istorijskih događaja i procesa. Ako se dopune nemački pojmovi engleskima i španskim jezičkim kovanicama kao što su transformation, replacement, transplacement (Huntington, 1991), transaction, breakdown, extri-cation (Share i Mainwaring, 1984) ili reforma, ruptura, ruptforma, koje su upotrebljavali Juan Linz i Alfred Stepan (1978, 1996), povećava se opasnost od pojmovne zbrke. Ona se može izbeći ako u nastavku definišemo i razgraničimo najkorišćenije pojmove.

U istraživanju procesa društvene, privredne i političke transformacije moraju se primereno uvažiti i tačno pojmovno shvatiti dve međusobno isprepletene dimenzije. Prvo, reč je o preciziranju predmeta anal-ize, tj. o odgovoru na pitanje štase transformiše. Da li je reč o vladi, sistemu vlasti, političkom režimu, državi ili čak o celom društveno-političkom sistemu? Drugo pitanje koje iziskuje odgovor glasi: kako se transforma-cija događa, tj, u kom obliku, kojom brzinom i u kojim etapama, koji politički i društveni akteri učestvuju u njoj i kakav je njihov uticaj na nju? Na to se nadovezuje još jedno pitanje na koje treba odgovoriti: možemo li govoriti o reformi, menjanju ili moramo govoriti o revoluciji ili promeni?

3.1. Vlada, režim, država, sistem

Američki politički naučnik Robert Fishman (1990) među prvima je upozorio na to da u analizi konkretne transformacije moramo oštro pojmovno razlučiti da li setransformiševlada, režim ili država. Zav-isno od toga koja je jedinica pogođena menjanjem ili promenom, pojavljuju se različiti problemi transforma-cije, koji su za respektivni entitet često i specifični.

31

Vlada. Najmanje je problematična promena vlade. To je konstitutivni deo političke normalnosti eta-bliranih demokratija. U mladim demokratijama prva promena političkih pravaca u vladi poučan je ispit u napredovanju konsolidacije novog sistema. Ako protekne bez nemira, doprinosistabilizaciji demokratije. Istraživači transformacije, kao što je Samuel Huntington (1991, 266. i d.), pripisuju prvoj promeni vlade veliko simbolično značenje. Medjutim druga promena vlade, koja rezultira drukčijom stranačko-političkom konste-lacijom između vlade i opozicije, posebno je značajan dokaz konsolidacije mladog demokratskog sistema. “Druga promena vlasti pokazuje dve strane. Prvo, dve glavne grupe političkih vođa u društvu dovoljno su verni demokratiji da predaju dužnost i vlast posele izgubljenih izbora. Drugo, kako elite, tako i javnost deluju unutar demokratskog sistema; kad stvari pođu loše, menjaju se vladajući, a ne režim. Dve promene vlasti su robustan ispit demokratije”(Huntington, 1991, 267).

Vlade se mogu promeniti i u autoritarnim i totalitarnim sistemima, kad diktator ili vladajuća stranka, hunta ili klika promeni šefa vlade kako bi razrešila neku istrošenu i nepopularnu vladu. Sa time, doduše, nije povezana prava promena vlasti, ali zamena vlada može signalizovati promenu pravca u politici. Tako je bilo kad je španski diktator Francisco Franco 1959. pozvao u vladu tehnokrate katoličkog laičkog reda kako bi smanjili ekonomsku izolovanost zemlje i započeli modernizirati privredu. Uopšteno, promene vlada u diktatu-rama ne znače temeljne promene vlasti. A ipak su katkad opasne za ceo režim. Mogu biti izraz unutrašnje krize sistema (na primer u Poljskoj 1956, 1970, 1981, u Mađarskoj 1956, u Čehoslovačkoj 1968) ili same proizvode krize. Upravo je u komunističkim režimima promena političkog vodstva često bila praćena borba-ma suparničkih klika u vlasti za političku vlast. Primeri su Sovjetski Savez posle Staljinove smrti (1953-1956) i u trenutku razvlašćenja Hruščova 1964. I potresi u NR Kini posle smrti Mao Zedonga 1976. imali su karakter krize. Spomenute promene vlada bile su, doduše, praćene privremenom destabilizacijom režima, ali nisu promenile temeljne strukture vlasti u političkom poretku. Ako upredimo sa režimom, državom ili sistemom, vlade su najmanje trajni oblici organizacije političke vladavine.

Režim. Režimi označavajuju formalnu i neformalnu organizaciju centarapolitičke vladavine, s jedne strane, i njegove posebno oblikovane odnose scelokupnim društvom, s druge strane. Režim određuje pris-tupe političkojvlasti, odnose moći među vladajućim elitama, odnos nosilaca vlastiprema onima koji su potčinjeni vlasti. Oba odnosa moći – onaj unutarvladajućih režimskih elita i onaj između režimskih elita i stanovništva – uodređenoj meri moraju biti institucionalizovani. To znači da moraju bitiprihvaćeni, praktiko-vani i, i iznad svega, da moraju normirati ponašanjenosilaca vlasti. Uspešno institucionalizovati neki režim znači, dakle, dati mu određenu trajnost. Demokratije, autoritarni i totalitarni političkisistemi međusob-no se razlikuju prema posebnom karakteru njihovihrežima (unutrašnjoj organizaciji vlasti, odnosu između nosilaca i podanikavlasti) (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986, 73; Fishman, 1990,428). Promene ma-kar samo jedne od dve dimenzije režima uzrokujudestabilizaciju režima i mogu biti početak promene reži -ma. Na taj načindemokratije mogu preći u autoritarne ili totalitarne režime i vice versa. Promena je izvršena kad se temeljno promene pristup vlasti, strukturavlasti, pretenzija na opseg vlasti i način vladanja (tablica 1 i slika 1).Režimi su trajniji oblici organizacije političke vladavine nego što su toodređene vlade, ali obično postoje kraće od države (Fishman, 1990, 428).

Država. Država je trajna struktura vladavine koja u svoje jezgro uključujelegitimna ili nelegitimna sredstva prisile koja su nužna da bi vladala društvom i iznjega izvlačila resurse (poreze, pristanak, podršku) koji su nužni za vladanje. Kadse promeni režim, manje se sam organizacioni oblik države oddefinicije onoga što je legitimna ili nelegitimna primena sredstava državneprisile. To ne pogađa državu kao organizaciju, nego oblik režima koji njomdiriguje. “A state may remain in place even when regimes come and go”26.

“Država ostaje i kad režimi dolaze i odlaze” Fishman, 1990, 428). Režimi utelovljuju norme, načela i pos-

32

tupke političkeorganizacije države, a vlast se može dovesti u položaj da vlada pomoću državnogmonopola i instrumentarija vlasti. Dok se u procesu političke transformacijemenjaju norme i načela koja su konstitutivna za režim, formalne strukturedržave često bivaju pošteđene od uporedivih procesa promene. Koliko god tou-vek bilo uznemirujuće iz normativno-demokratske perspektive, državni aparati,koji se strukturno jedva raz-likuju, mogu jednako dobro služiti demokratskomsistemu kao što su pre služili autoritarnom režimu.27 To se ne odnosi samo zaorganizacionu strukturu države, nego i za državne službenike. Tako se poslepromene režima osoblje državne uprave, a katkad i stare političke elite “drugogreda”, često opet nađu na starim po-dručjima svoga delovanja. To dokazuju vrlorazličita iskustva transformacije u istoriji, kao što su promene režima uNemačkoj posle 1918. (političke elite, pravosuđe, uprava) ili 1945. (pravosuđe,uprava), u Italiji (pravosuđe, uprava) i Japanu (pravosuđe, uprava) posle1945, uŠpaniji posle1975. (političke elite, pravo-suđe, uprava), i u Istočnoj Evropi posle 1989. Godine (političke elite, uprava).

Sistem. “Politički sistem” je najobuhvatniji od sva četiri pojma (up. sliku 2). Obuhvata vladu, režim i državu. Slomom komunističkih režima opet je znatno porasla važnost pojma sistem u istraživanju transfor-macije u političkoj nauci (Merkel, 1994b; Sandschneider, 1995; Welzel, 1996). Doduše, i procesi transfor -macije u Južnoj Evropi i Latinskoj Americi, kao i oni u Istočnoj Evropi, imali su zajednički cilj – uspostavl -janje pluralističke demokratije. Ali, njihovo ishodišno stanje, problemi i opseg menjanja znatno su se razliko-vali od dotad poznatih procesa transformacije (Beyme, 1994a, 47. i d.). Dok je u Južnoj Evropi i Latinskoj Americi transformacija u bitnom zahvatila samo politički režim, u Istočnoj Evropi morali su, i još moraju, dubokom menjanju biti podvrgnuti i društveni mentaliteti i privredne strukture. Za analizu tih istodvremenih procesa transformacije čini se plodonosniji pojam sisrem. Prvo, on je obuhvatniji od pojmova “države” i “režima”, pa područje analize može obuhvatiti i raznovrsne međuzavisne procese transformacije parcijalnih političkih, privrednih, socijalnih i kulturnih sisrema. Drugo, on je i specifičniji zato što je primenjiv na svaki pojedini, funkcionalno razgraničiv, parcijalni sistem (na politiku, privredu, pravo, kulturu itd.).

Pojam sistemstoga skriva u sebi poseban heuristični potencijal za istraživanje transformacije jer je najuže povezan s pitanjem legitimnosti i stabilnosti političkih poredaka. Pomoću njega, mogu se spoznavati veze između disfunkcija pojedinih parcijalnih područja i ravnoteže koja je važna za “preživljavanje” celog sustava. Razlikovanje difuzne i specifične podrške, koje je utvrdio David Easton (1965), dakle između opštih posledica podrške koje su usmerene na temeljne norme, pravila i postupke sistema i supports koje su us-merene na materijalne rezultate politike, daje važne uputnice o tome kako i zašto neki sistem može proizvesti ili ne proizvesti nužni dotok legitimnosti. Ako se smanjikoličina oba izvora legitimnosti (difuzne i specifične podrške) ispod nivoa koji osigurava opstanak, politički sistem postaje nestabilan i izlaže se pri-tisku da se transformiše.

Menjanje režima, promena režima, tranzicija i transformacija

U istraživanju transformacije treba razlikovati i to kako, na koji način neki režim prelazi u drugitip režima.

Menjanje režima. O menjanju režima govori se onda kada se počnu menjati temeljni načini funkcio-nisanja i strukture poretka vladavine. Proces menjanja teče evolutivano, tj. postepeno, a ne iznenadno i brzo. Otvoreno je pitanje da li to vodi menjanju u drugi tip režima. Ako je tako, o izvršenoj promeni režima možemo govoriti ex post, onda kada su temeljno promenjeni pristup vlasti, struktura vlasti, pretenzija na opseg vlasti i način vladanja. Primeri uspešnog menjanja režima, koje se dogodilo kao promena autoritar -nog u demokratski režim tokom više godina, bili su procesi demokratizacije dogovoreni između vojnih i civil-

33

nih elita u Španiji (1975-1978), Brazilu (1978-1985), Urugvaju (1980-1985), Tajvanu (1986-1994) i u Južnoj Koreji (1985-1987).

Ako se odstrane spoljnašnji i unutrašnji činioci poremećaja, proces menjanja može se opet svesti na prosečno stabilnu ravnotežu istog tipa režima. U tom slučaju menjanje režima ne uzrokuje promenu režima. Primeri koji to potvrđuju su vojnom silom zaustavljeni procesi reforme u komunističkim sistemima Mađarske (1956) i Čehoslovačke (1968). Ako procesi menjanja ne obuhvate samo strukture političke vlasti nego i društveno-ekonomske odnose, govorimo o promeni sistema.

Promena režima i sistema. Dok je u menjanju (zameni) režima i sistema ishod načelno otvoren, pojam promene režima odnosi se na procese transformacije koji definitivno dovode do drukčijeg tipa sistema (Beyme i Nohlen, 1995). Vesnici promene režima i sistema mogu biti tendencije evolucijskog ili reformski indukovanog menjanja. U pretežnom delu literature o transformaciji pod promenom režima i sistema misli se na “vremenski dramatične” prelaze iz jednoga režima ili sistemau drugi. Da bi se pojmovno razlikovala od menjanja režima, presudno je da se o promeni režima govori samo onda kada su načelno promenjeni pristup vlasti, struktura vlasti, pretenzija na opseg vlasti i način vladanja u nekom režimu. Hibridni režimi i vrlo defektne demokratije nisu se potpuno promenili u novi tip režima demokratske pravne države. Tu se može govoriti o zaustavljenoj ili nepotpunoj promeni režima.

Tranzicija. Pojam “tranzicije” postao je važan u političkoj nauci zahvaljujući međunarodnom istraži-vačkom projektu “Transition to democracy” iz sredine osamdesetih godina. Pod naučnim vodstvom Guiller-ma O’Donnella, Philippea Schmittera i Lawrenca Whiteheada (1986) razvijen je teorijski i komparativni kon-cept tranzicije, koji se posebno primenjivao na procese demokratizacije u Latinskoj Americi i Južnoj Evropi. Transition odnosno transición, doslovce prevedeno, znači “prelaz”. Pojam se gotovo isključivo koristi da označi prelaz iz autokratskih u demokratske sisteme. “Tranzicija”, dakle, semantički znači “prelaz u demo-kratiju” (Sandschneider, 1995, 36). Tzv.istraživanje tranzicije nastalo je u sklopu politikološkog istraživanja procesa demokratizacije u Južnoj Evropi i Latinskoj Americi, a predmet istraživanja odnosio se pretpos-tavke, uzroke i proceseobrazce demokratizacije političkih sistema(Nohlen, 1988, 4). Njegova velika zasluga i posebna snaga sastoje seod dve činjenice: prvo, ono posvećuje posebnu pažnju ulozi aktera u prelazu u demokratiju; drugo, ono prvi put razvija sistemsku periodizaciju procesa tranzicije. Na promenu komunis-tičkih istema u Istočnoj Evropi i Aziji primenjivo je samo ograničeno (Beyme, 1994a; Bunce, 2003; Carothers, 2004).

Transformacija. Radi potpunosti, zaključno se navodi i pojam transformacije sistema. On nema posebno značenje nego je, kao što signalizira i naslov knjige, viši pojam za sve oblike, vremenske strukture i aspekte menjanja sistema i promene sistema (Sandschneider, 1995, 38). Uključuje, dakle, menjanje reži-ma, promenu režima, menjanje sistema i promenu sistema ili tranziciju.

4. Teorije transformacije

Premda pojmovi – čak i kad se diferencirano odnose na društvene i političke sisteme, strukture i aktere – kondenziraju različite konkretne činjenice u uopštavajuće konstrukte, oni sami ne mogu usmeravati empirijska istraživanja. Pojmovi moraju biti međusobno povezani i dovedeni u uzajamni odnos. Tek kad su na sistematičan način međusobno umreženi, možemo govoriti o teorijama. Premda je upravo treći veliki talas demokratizacije uzrokovao pojačanu teorijsku raspravu u društvenim naukama, transformacija se

34

počela teorijski usmereno istraživati već pedesetih i šezdesetih godina. U te dve decenijestvaranje teorije posebno su obeležili funkcionalistički i strukturalistički makrosociološki koncepti Parsonsa (1951, 1969a, 1969b), Lipseta (1959), Barringtona Moorea (1969) i Huntingtona (1968). Tokom osamdesetih i na početku devedesetih godina u prvi plan sve više su se probijala mikropolitikološka razmatranja teorije aktera. Teori-jske standarde su postavili, pre svih, radovi Schmittera (1985), O’Donnella, Schmittera i Whiteheada(1986) i Przeworskoga (1986, 1991, 1992), koji su postali dominantna konceptualna referenca u empirijskom istraži-vanju transformacije. Tokom devedesetih godina opet je došlo do uravnoteženijeg uporednog postojanja sistemskih, strukturnih i akterskih paradigmi. U sledećem razdoblju prvo su se pojavile komparativne teori-jske analize koje su bile obeležene odmerenijim uvažavanjem funkcionalističkih, strukturalističkih, kulturalis-tičkih razmatranja, kao i razmatranja u teorijama delovanja (Karl i Schmitter, 1991; Huntington, 1991; Beyme, 1994a; Merkel, 1994a; Offe, 1994; Linz i Stepan, 1996; Morlino, 1998; Merkel, Puhle i dr. 2003, 2006).

U teoriji i istraživanju transformacije prepoznaju se četiri velika pravca: teorije sistema, strukturne i kulturne teorije i teorije aktera. Ti različiti pristupi tragaju za uzrocima, uspesima i neuspesima demokratskih promena sistema u različitim parcijalnim sistemima društva: na sistem usmereni teoretičari modernizacije traže ih pre svega u privredi i društvu, strukturalisti u državi i društvenim klasama, “kulturalisti” u religiji i kulturi i iz njih proizašlim odnosima društvene interakcije, a teoretičari aktera u političkoj sferi delovanja. U nastavku treba prikazati teorijsku bit tih četiri pravaca. Iz kratke analize snage i slabosti tih teorijskih konce-pata treba izraditi nosivi, sintetični analitički koncept.

4.1. Teorije sistema

S obzirom na teorije transformacije, teorija sistema može se raščlaniti na tri različita pravca: ranu sociološku teoriju sistema u Parsonsovoj tradiciji, Luhmannov “autopoietički obrat“ i teoriju modernizacije. Pristupi teorija sistema posebno osvetljavaju vezu između funkcionalnih zahteva društveno-ekonomskih sis-tema i izgradnje društvenih i političkih struktura koje te zahteve ispunjavaju. Posebnu eksplanatornu snagu razvijaju kad obrađuju disfunkcije starog (autokratskog) sistema koje su uzrokovale transformaciju, i društ -veno-ekonomske i političko-legitimacijske uslove koji omogućuju novi (demokratski) sistem.

Parsonsova teorija sistema

Moderna sociološka teorija sistema počinje s Talcottom Parsonsom koji je uveo teoriju o funkcional-noj diferencijaciji. Razvoj koji ide od tradicionalnih do modernih društava može se opisati kao diferencijaci-ja parcijalnih društvenih sistema: polazeći od industrijske revolucije, u zapadnim društvima sprovodila se diferencijacija ekonomije i političke vlasti, političkog sistema i civilnog društva, kao i odvajanje društvenih normi od verskih obrazloženja. U tom procesu diferencijacije izgrađena je osnovna struktura modernih druš-tava.

Oslanjajući se na Durkheima i Webera, Parsonsov put u modernost vodi preko diferencijacije četiri centralna funkcionalna sistema: privrede (prilagodjavanje), politike (ostvarenje cilja), društvene zajednice (integracija) i kulture (održanje vrednosnih obrazaca). Parsonsov put je normativno i istorijski utvrđen i stoga je univerzalnog karaktera. Samo ako društva izgrade određene “evolutivne univerzalije“, argumentuje Par-sons, mogu dugoročno osigurati nivo kapaciteta prilagodjavanja okolini, a time i svoje postojanje. U najvaž-nije univerzalije koje su nužne za postojanje modernih, funkcionalno izdiferenciranih društava Parsons (1969b, 57) ubraja birokratiju, organizaciju tržišta, univerzalne norme u pravnom sistemu, pravo na demo-kratsko udruživanje i opšte slobodne izbore. Ako nema tih osnovnih evolutivnih univerzalija, politički sistem ne može više obavljati nužnu selekciju u redukciji sve veće kompleksnosti okoline, čime potkopava

35

svoju legitimnost i postaje nestabilan. U procesu modernizacije kompleksna društva ne mogu se više inte-grisati autoritarnim oktroisanjem društvenih normi. Obrazac moderne integracije ne temelji se primarno na prisili, nego na reflektovanom priznavanju vrednosti i njihove internalizacije od strane članova društva. Men-janje struktura Parsons dosledno određuje i kao menjanje normativne kulture. Demokratske strukture i pos-tupci neizostavno su univerzalije da bi se to menjanje razvilo do stepena višeg, tj. modernijeg stepena društ-va. Naime, što je društvo funkcionalno diferenciranije, “to je važnija učinkovita politička organizacija, i to ne samo u pogledu kapaciteta uprave, nego,pre svega, i u pogledu podrške univerzalističkom pravnom poretku”. Iz te perspektive, “poseban učinak demokratskih institucija” nije opšte “legitimisanje vlasti i vladavine, nego posredovanje konsenzusa o obavljanju vlasti. Nijedna institucija koja se temeljno razlikuje od demokratskih institucija nije sposobna proizvesti takav učinak” (Parsons, 1969b, 70).

Parsons tematizuje oba odlučujuća aspekta stabilnosti političkih sistema:

-funkcionalnu diferencijaciju društva i -zadovoljavajuću legitimaciju oblika političke vladavine od strane društva.

Vladajuće komunističke elite u istočnoevropskim društvima uskraćivale su, sprečavale ili revidirale funkcionalnu diferencijaciju parcijalnih društvenih sistema, a moderno “reflektovano priznavanje vrednosti” zamenjivale su predmodernim oblikom prisile i propisanom ideologijom koja nije imala konkurencije. Privre-da, kultura i društvena zajednica bile su podređene diktatu politike, jer je njihov samostalan razvoj vodio ka decentralizaciji izvora informacija i moći, a dugoročno i do gubitka političke kontrole i vlasti. Što autokratski oblici vladavine jače ostvaruju “totalitarno” prodiranje politike u društvo, to snažnije sprečavaju funkcionalnu diferencijaciju parcijalnih društvenih sistema. Doduše, totalitarno prodiranje u društvo olakšava i upotpunjuje kontrolu vlasti na neko vreme, a potom, ako se ona i delimično izgubi, uzrokuje temeljniji slom autokratskog sistema. Tu vezu posebno osvetljava teorijsko pojmovlje novije autopoietične teorije sistema.

4.1.2. Lumannova autopoietična teorija sistema

Već je Parsons prognozirao “da će se komunistička formacija društva pokazati nestabilnom, i da će se prilagoditi demokratiji biračkih prava i pluralističkog stranačkog sistema ili da će regredirati u nerazvije-nije i politički neučinkovitije oblike organizacije” (1969b, 70). Lumann radikalizuje Parsonsovu teoriju o funk-cionalnoj diferencijaciji. On smatra da su Parsonsove predstave o hijerarhijskom položaju političkog sistema iznad ostalih parcijalnih društvenih sistema iluzija. Teorije, tvrdi Luhmann (1986, 203), “koje još uvek polaze od nekog vrha ili središta” ne shvataju činjenicu da je s prelazom od stratifikacijske na funkcionalnu diferenci-jaciju postala opsolentnom i mogućnost jedne upravljačke instancije koja je nadređena parcijalnim društve-nim sistemima. Za Luhmanna važi: “Nijedan funkcionalni sistem ne može nadomestiti neki drugi, nijedan ne može zameniti ili samo rasteretiti nekoga drugog” (207). To se odnosi i za politiku u odnosu prema parcijal -nim sistemima privrede, religije i prava. Prema Luhmannu (1984, 81), parcijalni sistemi izgrađuju temeljne komunikacijske kôdove koji se načelno međusobno razlikuju. To deluje poput nekoga “prirodnog osiguranja samostalnosti”, koje ga makar delimično štiti od presezanja drugih kôdova (na primer, kôda političkog siste-ma) koji umanjuju njegovu učinkovitost. Ako su ta, politički ili verski motivisana, presezanja masivna i repre-sivna, kao u komunističkim sistemima, u šerijatskom Iranu i u talibanskom Avganistanu, ti pokušaji zamene moraju se platiti “dediferencijacijom, tj. odustajanjem od prednosti funkcionalne diferencijacije” (81).

Ako se Luhmannova argumentacija primeni na kontinuum gore predočenih oblikâ političkih sistema, može se formulisati sledeća postavka: što politički režimi na kontinuumu od idealne demokratije do potpu-nog totalitarizma više teže ka totalitarnom polu, to su funkcionalni imperativi politike nadmoćniji kôdovima

36

parcijalnih sistema, sprečavaju njihovo prevođenje u programe i tako koče dalju funkcionalnu diferencijaciju parcijalnih društvenih sistema, poput privrednog, pravnog i naučnog sistema, koja je nužna za porast efici-jentnosti. Protegne li se to političko oktroisanje na duže razdoblje, naročito nad parcijalnim privrednim siste-mom, ono uzrokuje smanjenje eficijentnosti, regresiju razvoja ekonomskog blagostanja, a time i nove gu-bitke legitimnosti autoritarnih političkih sistema. Pojam autopoiesis u teoriji sistema znači da je narušen kod koji počiva na plaćanjima i koji sam jamči ekonomsku racionalnost u rukovanju s oskudnim dobrima, kao i to da mu je nadređen politički kôd koji je obavezan zaštititi vlast i komunistički model društva. To je uverljivo pokazao istočnonemački sociolog Detlef Pollack (1990) u svojoj analizi društvenog prevrata u DR Nemačkoj iz perspektive teorije sistema.

Struktura te argumentacije može se odnositi i na sve ostale sisteme negdašnjeg realnog socijaliz -ma. U njima su privređivanje, nauka, zakonitost, strukovna kompetentnost bili podređeni dominaciji svepri-sutnog političkog kôda socijalističko-nesocijalističko, koliko god je to administrativno i represivno bilo nužno i moguće. Velika je iluzija vladajućih komunističkih elita bila vera da komunistički Levijatan, koga su one kon-trolisale, može prikupiti dovoljno informacija, preraditi ih i dovoljno kompleksno planirati kako bi parcijalnim društvenim sistemima bilo politički propisano, spolja i odozgo, optimalno selekcionisano delovanje. Ta iluzija se razbila već na tome što je funkcionalna diferencijacija na parcijalnim područjima društva “brža, dinamični-ja i prevratničkija” nego “na području državne uprave” (Willke, 1988, 286). Veštačkim i nasilnim instaliranjem države kao svenadležnog vrha društva parcijalni sistemi su bili preusko vezani za politiku. Stoga su se gubici u eficijentnosti i funkcionalne krize u parcijalnim sistemima, posebno u privredi, direktno probijali u politički sistem. Nakon gubitka slobode, nestalo je i jamstvo da će materijalno obezbedjenje biti dovoljno i da će se povećavati. Kako je stagnacija postajala sve očitijom, smanjivala se i pripravnost stanovništva da se prilagođava komunističkom sistemu vladavine. “Sistem su, dakle, oslabile one protivrečnosti instituciona-lizacije kojih je on decenijama stabilizovao. Stoga je upravo stabilizacija u sebe zatvorenog sistema uzroko-vala njegovu destabilizaciju, neku vrstu unutarnjeg iscrpljivanja” (Pollack, 1990, 296).

Prema tome, osnovni argument teorije sistema glasi: ako se funkcionalna diferencijacija parcijalnih društvenih sistema blokira i spreči, to dugoročno uzrokuje krize eficijentnosti i legitimnosti koje potkopavaju stabilnost sistema. Ako vladajuće autokratske elite dopuste ili čak podstaknu funkcionalnu diferencijaciju, i odatle proizlazi razvoj koji destabilizuje sistem. Nijedan koncept nije to bolje razradio od teorije moderniza-cije koja je nastala šezdesetih godina.

Teorija modernizacije

Oslanjajući se na Talcotta Parsonsa, Seymour Martin Lipset (1959) formulisao je locus classicus is-traživanja transformacije koje je orijentisano na teoriju modernizacije i označio temeljni uslov uspeha demo-kratizacije:“Što je nacija bogatija, veći su izgledi da će održavati demokratiju. Od Aristotela do danas argu-mentovalo se da je samo u bogatom društvu, u kojem relativno malo građana živi na nivou stvarnog siro -maštva, moguća situacija u kojoj masa stanovništva inteligentno učestvuje u politici i razvija samoogra-ničenje a da se nužno ne podlegne pozivima neodgovornih demagoga” (Lipset, 1981, 31)..

Najvažniji uslov uspeha demokratizacije je, dakle, privredni razvoj i prevladavanje bede i siromašt-va. Lipset najpre formuliše jasan međuodnos između stepena društveno-ekonomskog razvoja i sposobnosti nekog društva za demokratiju. U nastavku klasične formulacije ta korelacija stalno se statistički proverava na ekonomskom indikatoru društvenog bruto proizvoda po glavi stanovnika i na nizu minimalistički definisa-nih demokratija, te se tokom više od četiri decenije pokazala kao posebno robusna (Cutright, 1963; Dahl, 1971; Vanhanen, 1984, 1989; Lipset i dr., 1993; Moore, 1995; Welzel, 1996, Przeworski i dr. 2000; itd.). Na

37

podlozi statističkih dokaza ne može se više zanemarivati uska povezanost privrednog razvoja i sposobnosti društva za demokratiju. Brojne studije jasno pokazuju da se nivo privrednog razvoja, meren društvenim bruto proizvodom po glavi stanovnika, mora posmatrati kao najvažnija pojedinačna varijabla koja objašnjava stepen demokratizacije neke zemlje ili razliku između demokratije i diktature na globalnomnivou. To znači: što je neka zemlja privredno razvijenija, manja je verovatnost da u njoj postoji diktatura ili da ona u njoj može dugoročno opstati.29 I obratno: što je neka zemlja bogatija, verovatnije je da je politički sistem demokratski i da će demokratija opstati (Schmidt, 2006, 438. i d.).

Statističke korelacije između ekonomskog razvoja, merena indikatorom društvenog bruto proizvoda po glavi stanovnika, i zrelosti neke zemlje za demokratiju još ne otkrivaju diferencirane činjenice ili čak uzročnosti. Eksplanatornu snagu teze o demokratizaciji u teoriji modernizacije stoga treba pobliže ispitati pomoću odgovora na tri pitanja:

1. Kakve se društvene činjenice skrivaju iza ekonomskog indikatora društvenog bruto proizvoda po glavi stanovnika?

2. Koje su činjenice “rekviziti”, dakle nužne pretpostavke nastanka i opstanka demokratije?

3. Postoji li uzročni odnos između ekonomskog razvoja i demokratije?

ad 1. “Činjenice”. Sam Lipset (1981, 64. i d.) navodi sledeće društvene i političke komponente koje, prema svim pravilima, stoje iza društvenog bruto proizvoda po glavi stanovnika kao agregatnog ekonom-skog pokazatelja:

· srazmerno visoknivodruštveno-ekonomskog razvoja, merenodabranim pokazateljima kao što su opšti obrazovna nivo, urbanizacije, tehnička sredstva informisanja i komuniciranja;

· velika vertikalna mobilnost, tj. propusna klasna struktura koja nudi raznovrsne izglede za društveni uspon;

· brojan srednji sloj ili makar srednji sloj koji brzo raste, radnička klasa i donji sloj koji nije ugrožen egzistencijalnom nesigurnošću;

· zadovoljavajuće obrazovno stanje, mereno, na primer, prosečnim trajanjem školovanja; sistem srazmerno egalitarnih vrednosti;

· visokstepen organizacije i participacije u društvenim klubovima, savezima, udruženjima.

U novije doba kao pretpostavka sposobnosti za demokraciju navodi se i raspodela dohotka koja ne sme podeliti društvo na krajnje siromašne i bogate skupine (Przeworski, 1991).

ad 2. “Rekviziti”. Za Lipseta i klasičnu teoriju modernizacije ti društveno-ekonomski činioci nipošto nisu ni nužne ni dovoljne pretpostavke demokratizacije i sposobnosti demokratije da preživi. Lipsetov modernizci-jski pristup stoga nikako ne znači da i društva koja nemaju te ekonomske prideve modernosti ne bi mogla uvesti središnje demokratske institucije i procese poput jednakih i slobodnih izbora. Ali, posebno u slabi izgledi da te demokratske institucije prežive i podstaknu dalju demokratizaciju države i društva.30 Premda Lipset pretpostavlja mekši pojam “rekviziti” (zahtevi) jačem izrazu “prerekviziti” (preduslovi) nema dvouml-jenja da su napreci u društveno-ekonomskoj modernizaciji temelji koji obećavaju najveći uspeh u uvođenju i konsolidaciji demokratije.

ad 3. “Uzročnost”. Uzročni odnos između ekonomskoga i demokratskog razvoja ukratko se može prikazati u sledećoj sekvenci: privredni razvoj uzrokuje porast nivoa obrazovanja i demokratičniju političku kulturu, tj. građani razvijaju snošljivije i umerenije stavove, načine ponašanja i vrednosti, koji uzrokuju racionalniji i suzdržaniji politički stil onih koji vladaju prema opozicionim tendencijama. Zato je višinivo obrazovanja nužan, ali ne i dovoljan uslov procesa uspešne demokratizacije. U studiji o povezanosti obrazovnognivoa i

38

stepen demokratizacije Henry Rowen (1995, 57) je otkrio da na “lestvici slobode i demokratije”, koja ima sto bodova, samo godinu duža školska sprema donosi nekoj zemlji 6,6 bodova.

Tendenciju političke umerenosti, koja se povećava porastom obrazovanosti, ojačava i menjanje klasne i socijalne strukture izazvano ekonomskom modernizacijom. Viši prihod širokih delova stanovništva i proširenje privredne egzistencijalne sigurnosti ublažavaju klasnu borbu i sukob oko ekonomske raspodele. Ako “mase” jače razviju gradualističko dugoročno shvatanje politike, menja se i stav viših slojeva prema širokom stanovništvu na koga sve manje gledaju kao na nekog ko je nesposoban “razumno” učestvovati u politici (Lipset, 1981, 39-51). Uopšteno formulisano, veće privredno blagostanje smanjuje krajnju ekonomsku nejednakost, oslabljuje staleške, klasne i statusne razlike, ublažava politički ekstremizam i donjih i gornjih slojeva, jača srednje slojeve koji zahtevaju demokratsko pravo reči. Kao usputni proizvod uspešnog privrednog razvoja Lipset vidi, u Tokvilovom smislu, povećanje sklonosti građana da se angažiraju u nezav-isnim civilnim udruženjima koja povećavaju političku participaciju, jačaju demokratske vrednosti i političke sposobnosti, sprečavaju državu ili druge dominirajuće snage da monopolizuju političke resurse i ograniče građanske i političke slobode.

Zbog plauzibilnih razloga i uverljive statističke evidencije, na privredni rast i stanje u društveno-ekonomskom razvoju gleda se, dakle, kao na jedan uzrok, a u globalnom proseku čak kao na najvažniji uzrok, uspešne demokratizacije. Obrnut zaključak – da je društveno siromaštvo osnovna prepreka na putu u demokratiju – nije samo logički dopustiv, nego i sasvim dovoljno empirijski utemeljen. Taj uzročni odnos između ekonomije i politike Huntington (1991, 311) je jasno formulisao: “Siromaštvo je velika, čak verovatno najveća prepreka razvoju demokratije. Budućnost demokratije zavisi od budućnosti ekonomskog razvoja. Prepreke ekonomskom razvoju su prepreke širenju demokratije” To mišljenje dele mnogi istraživači demokratije, pa i Larry Diamond (1993, 486): “Za demokratske izglede, važnost jednoga aspekta ekonom-skog razvoja – redukcija nivoa potpunog siromaštva i ljudske deprivacije – nadmašuje sve ostale”.

Uzročni odnos je jasan: društveno blagostanje je jedan od najvažnijihuzroka uspešnih procesa demokratizacije, kao što je društveno siromaštvo jednaod najvećih prepreka na putu u konsolidovanu demokratiju. Odnos izmeđuekonomske modernizacije i demokratije jeuzročan, ali nije jednouzročan. Toz-nači da ekonomska modernizacija nije dovoljna, pa čak nije u svakomekonkretnom slučaju ni nužna da se neki politički sistem demokratizuje. Ali, u“skupu rekvizita” za demokratiju ona je ona temeljna pretpostavka koja stvaradruštvene uslove i društvene aktere, i uslove za delovanje koji izazivajuautokratski režim i jačaju aktere koji žele demokratizaciju.

Zaključimo: pristupi teorije modernizacije nude dobre uzročne argumente i uverljive rezultate empir-ijsko-statističkih ispitivanja prema kojima je modernizacija tržišne privrede, a s njome i društva, dugoročno temeljna pretpostavka razvoja demokratije. Prema razmatranjima teorije modernizacije, društveno-ekonom-ska modernizacija ima, dakle, sledeće učinke na demokratizaciju:

· Ona uvodi zemlju u ekonomsku “tranzicionu zonu” (Huntington, 1991) u kojoj se autokratski režim destabilizuje, a provociraju se procesi demokratizacije.

· Kad neka zemlja uđe u fazu tranzicije, nivo privredne modernizacije snažno utiče na izglede demokratije da se konsoliduje.

· Jačajući srednje slojeve, modernizacija jača onu društvenu klasu koja ublažava klasnu suprotnost i koja je zbog svog obrazovanja i privrednog položaja sve zainteresovanija za političku participaciju.

· Privredni rast uvek legitimše demokratije. U autokratskim režimima, posebno onima koji se kreću u društveno-ekonomskoj “zoni tranzicije”, on proizvodi gotovo bezizlaznu dilemu. Naime, ako je privredni bilans autokratskih režima loš, oni gube legitimnost, kao i demokratije. Ako je pak bilans privrede i rasta dobar, bude se društveni akteri i zahtevi za političkim pravom glasa i participacijom,

39

koji se mogu ispuniti samo ako režimi odustanu od vlastitog autokratskog života.

Nasuprot tim važnim uvidima, postoje i nedostaci i slepa mesta klasične teorije modernizacije:32

· Teorija modernizacije nedovoljno je utvrdila stepen modernizacije na kojem vrlo verovatno počinje prelaz u demokratiju. Raspon od hiljadu do šest hiljada američkih dolara prihoda po glavi stanovnika prevelik je, i jasno ukazuje na granice jednouzročnih objašnjenja.

· Teorija modernizacije nije mogla objasniti početak i uzroke procesa demokratizacije u slabije razvi-jenim društvima.

· Teorija modernizacije ne objašnjava slom demokratskih sistema u vrlo razvijenim društvima (u Ne-mačkoj i Austriji u međuratnom razdoblju, onda u Argentini, Čileu i Urugvaju sedamdesetih godina).

· Teorija modernizacije ne može, napokon, dati ni utemeljene podatke o kulturnim i verskim kontek-stima koji podstiču ili sprečavaju demokratizaciju.34

· Teorija modernizacije navodi samo dugoročne i globalne prosečne trendove, i ne može odrediti vremensku tačku na kojoj počinje demokratizacija.

· Te nedostatke uzrokuje to što su pristupi teorije modernizacije– osim aristotelovskog fiksiranja na umerene srednje slojeve koji su spremni participirati – ćute o konstelacijama aktera i stanjima za delovanje koji su povoljni i nepovoljni zaizglede da se demokratizacija ostvari. Osim toga, ona ne-govori ni o političko-institucionalnimaranžmanima koji podstiču i koče demokratiju.

Stepen verovatnosti da će početi demokratska transformacije sistema, i to kada se i u kojim okol-nostima demokratija može uspostaviti i održati treba objasniti argumentima van čiste teorije modernizacije, a da se pritom ne izgube dragoceni saznajni potencijali teorija modernizacije. Posebno se moraju ispitati teorije koje premošćuju otvorene praznine izmedju društveno-ekonomskih pretpostavki i političkog delo-vanja. Prvi važan element daju strukturalističke teorije transformacije.

Strukturalističke teorije

Novomarksistički strukturalizam

Strukturalističko istraživanje transformacije (Moore, B., 1969; Rueschemeyer i dr., 1992) ističu “značaj socijalnih struktura i struktura moći” (Giddens, 1993) kojima podležu procesi transformacije. Na uspeh ili neuspeh procesa demokratizacije i konsolidacije gleda se kao na rezultat dugoročnih pomeranja u strukturama moći u društvu. Strukturalistički usmereni istraživači pokušavaju istorijsko-kvalitativnim pored-jenjem (Moore, B., 1969, 9) istaći činioce koji utiču na put nekoga društva u diktaturu ili u demokratiju. Na-suprot postavkama klasične sociološke teorije modernizacije Talcotta Parsonsa, ističe se da postoji više puteva u modernizaciju društva.Barrington Moore (1969, 13. i d.) naznačava tri moguća puta društvenog razvoja od predindustrijskog u moderni svet: (1) građansku revoluciju (Engleska, SAD, Francuska) koja uzrokuje nastanak kapitalističke demokratije; (2) odozgo iniciranu revoluciju koja je uzrokovala reakcionarni kapitalizam, fašizam i militarizam, kao u Nemačkoj i Japanu; (3) destruktivnu seljačku revoluciju, koja je odvela u komunizam (Rusija, Kina).

Demokratija se ne pojavljuje kao prisilni nego kao mogući rezultat promena odnosa među društvenim klasama i ostvarenja njihovih interesa. Iz strukturalističke perspektive uspostavljanje demokratije zavisi pre svega od pet sledećih činilaca (Moore, B., 1969, 495):

· raspodeli moći unutar elita,

40

· ekonomskoj osnovici gornjeg agrarnog sloja,· konstelaciji klasnih koalicija,· raspodeli moći među društvenim klasama,· samostalnosti države u odnosu prema dominantnim klasama.

Pokretačku društvenu snagu demokratskog razvoja Barrington Moore vidi u privrednom građanstvu. Njegov položaj kao snažne, nezavisne klase nužna je pretpostavka demokratije. Moore to poantira u postavci da “bez buržoazije nema demokratije” (Moore, 1969, 481). Buržoazija deluje tako da podstiče demokratiju, obično zapravo samo onda kada je dovoljno (privredno) samostalna u odnosu prema zemljišnoj aristokratiji, i nije gurnuta u klasni savez s njom protiv uspinjujućeg radništva, sitnih seljaka i zemljoradnika (495).

Iz kritike nekih premisa Barringtona Moorea, Rueschemeyer i dr. (1992, 47) došlo je do modifikacija i razvoja njihovih strukturalističkih razmatranja. Oni smatraju da su za izglede neke države da se demokra-tizuje presudni oblikovanje odnosa moći između države i društvenih klasa, među samim klasama, i nadna-cionalni uticaj na te odnose. Iz proširene strukturalističke perespektive, na izglede da se demokratija us-postavi i konsoliduje utiču dve varijable:

1. Klasne strukture i klasne koalicije. U klasi zemljišnih veleposednika autori vide najveću prepreku, a u radničkoj klasi istinski motor demokratskog razvoja (Rueschemeyer i dr., 1992, 6). Kapitalistički razvoj pod-stiče demokratiju, budući da uzrokuje nastanak i porast radništva i srednjih slojeva. Demokratija je moguća samo onda kada klasa zemljišnih veleposednika nije više politički i ekonomski dominantna snaga, ne kon-troliše državni aparat, a privredno nije više upućena na stalni prilivjeftine radne snage. Ako klasnu strukturu obeležava slabo radništvo, koje nije sposobno nastupiti kao relevantna snaga koja podstiče demokratiju, onda tu funkciju mogu preuzeti srednji slojevi i sitno građanstvo. Medjutim, njihovi stavovi prema demokratiji i demokratizaciji su podvojeni. Naime, sitno građanstvo i srednji slojevi zauzimaju se za demokratiju samo ako zahteve radništva za učešćem u politici i ekonomiji ne doživljavaju kao pretnju vlastitom statusu. Rueschemeyer i drugi gledaju na radništvo kao na najvažnijeg aktera demokratizacije poredaka političke vladavine koji je, u najmanju ruku, dorastao buržoaziji ili srednjim slojevima;

2. Odnos moći između države i civilnog društva. Što državne elite kontrolišu više resursa nezavisno od privrednih elita i što moćnije predstavljaju ideološki jedinstven i hijerarhijski integriran državni aparat, to su jači samostalnost i vlastiti interesi države, pa je takoi verovatnija izgradnja autoritarnog režima. Posebno je važna unutarnja organizacija državnog monopola sile. Posebno se postavlja pitanje da li bezbednosna tela podležu (vojska, policija, tajne službe) civilnom nadzoru ili deluju kao “država u državi”. U poslednjem slučaju oni su moćni veto akteri u odnosu prema demokratiji. Ako su u civilnom društvu nastale samostalne organizacije poput stranaka i udruženja, one čine protivtežu državi (isto, 275. i d.) i tako povećavaju izglede da se politički sistem uspešno demokratizuje. Nastaje, dakle, stanovita ravnoteža moći između države i civilnog društva.

4.2.2. Teorema o disperziji moći

Strukturalistička teorija koja je fiksirana na državu i teoriju društvenih klasa može se dopuniti kvanti-tativno orijentisanim “pristupom izvora moći”, odnosno “pristupom disperzije moći” što ga je razvio Finac Tatu Vanhanen (1989, 1992, 1994). Vanhanen prihvata načelno razmatranje teorije modernizacije o plural-izaciji i diferencijaciji društveno-ekonomskih struktura i dopunjuje ga dalekosežnim razmatranjima o raspodeli moći. Nasuprot Mooreu, Rueschemeyeru i drugima, on raspodelu moći u društvu nastoji shvatiti

41

preciznije nego što je to učinjeno u teoriji klasa i države. Njegova pažnja u vezi izgleda da se razvije demokratija usmerena je na raspršivanje izvora moći u privredi i društvu. Izvodeći osnovnu misao koncepta poliarhije Roberta Dahla, Vanhanen razvija sledeću postavku: Što su izvori moći u društvu raspršeniji, viši je stepen njegove demokratizacije. Drukčije formulisano: Što je moć u društvu koncentrisanija, veće su prepreke na putu u demokratiju. U pozadini te postavke je načelna zamisao da procesi demokratizacije u nekom društvu obećavaju uspeh samo ako su izvori društvene moći široko raspršeni, tako da nijedna skupina nije više sposobna potčiniti svoje društvene konkurente ili druge skupine, i održati svoju društvenu i političku hegemoniju. Vanhanenova postavka (1992, 21) je da demokratija nastaje kao racionalni kompro-mis među elitama i skupinama u nekom društvu. Što su društveni izvori moći raspodeljeni manje asimetrično, verovatniji je osnovni demokratski kompromis.

Da bi empirijski zahvatio raspršenost izvora moći u društvu i učinio uporedivim velik broj slučajeva istraživanih zemalja, Vanhanen je izradio “indeks izvora moći” (Index of Power Resources, IPR). Indeks se sastoji od tri komponenti koje mere disperziju privrednih, kognitivnih i profesionalnih resursa u nekom društvu na podlozi stepena njegove urbanizovanosti, raspodele resursa znanja i obrazovanja, raspodele zemljišnog poseda i drugih ekonomskih resursa.Da bi izradio svoj indeks izvora moći Vanhanen (1992, 23) je posegao za šest Rokkanovih (1973) varijabli: (1) udeo gradskog stanovništva u ukupnom stanovništvu; (2) udeo onih koji ne rade u poljoprivredi u ukupnom stanovništvu; (3) broj studenata na 100.000 stanovnika; (4) stopa nepismenosti ukupnog stanovništva; (5) površinski udeo seljačkih imanja u porodičnom posedu u celokupnome zemljišnom posedu; (6) stepen decentralizacije neagrarnih privrednih resursa.

Tri glavna pokazatelja operacionalizovana su u šest varijabli i na kraju su spojena pomoću multip-likacije. Minimalni IPR je 0, a maksimalni 100. U etabliranim zapadnim demokratijama indeks je, na primer, varirao između 52,2 (SAD), 44,3 (SR Nemačka) i 33,9 (Austrija). Autoritarni režimi varirali su između 22 (Južna Koreja), 12,1 (Meksiko), 10,1 (Poljska) i 6,2 (Tajland). Totalitarno zatvoreni režimi, poput NR Kine, dosezali su samo 0,1 (Vanhanen, 1992, 33. i d.).

Premda pokazatelji koji se izračunavaju do decimala sugerišu preciznost koja ne izražava uvek stvarne datosti i statističke probleme, rezultati Vahanenovih korelacija i regresija vrlo su značajni: što su resursi moći raspršeniji, veći je stepen demokratizacije neke zemlje i vice versa. Nasuprot analizama teorije modernizacije, koje većinom koriste pokazatelj društvenog bruto proizvoda po glavi stanovnika, a koji ne omogućuje da se bilo šta kaže o pitanju raspodele, Vanhanenov indeks resursa moći može dati diferencira-nije iskaze.

U celini se može sažeti da su strukturalistički koncepti korisni zbog isticanja da demokratiju uslovlja-va i struktura moći. Tako modifikuju ekonomski determinisan demokratski optimizam teorija modernizacije. Kako strukturalistički koncepti ne ističu samo jedan sloj kao posebnog nosioca demokratizacije – u teoriji modernizacije to su srednji slojevi – nego posebno upućuju na odnose moći među društvenim klasama i na njihov odnos prema državi (Moore, B.; Rueschemeyer i dr.) ili zahvataju opštu raspodelu izvora moći u društvu (Vanhanen), mogu tačnije objasniti društvene i političke konstelacije moći s obzirom na izglede demokratizacije. Najpovoljniju konstelaciju za demokratiju vide u snažnom radništvu, snažnim modernim srednjim slojevima, modernoj, tj. neoligarhijskoj buržoaziji, slabom sloju zemljišnih veleposednika i vrlo ras-pršenoj raspodeli izvora moći. Država mora biti dovoljno samostalna i snažna da zaštiti svoju nezavisnost od dominantnih klasa, ali istovremeno mora biti dovoljno slaba da ne može podstčiniti prodemokratske društvene snage. Najnepovoljniju konstelaciju čine snažan sloj zemljišnih veleposednika, potčinjeni zemljo-radnici, slabi srednji slojevi podređeni državi kojom dominira zemljišna aristokratija, i krajnje nejednaka ras-podela izvora moći.

42

Uprkos tim uvidima u strukture državne i društvene moći, strukturalistički pristupi su potcenili kom-pleksnost interesnih položaja velikih društvenih klasa. Društvene klase nisu, naime, kolektivni akteri koji automatski deluju jedinstveno, kao što to prikazuju neki strukturalistički autori. Nisu uvek sposobne ni da sekolektivno organizuju, ni da stalno jedinstveno deluju. Strukturalistički pristupi nisu zadovoljavajuće shvatili ni strateško delovanje elita tokom procesa transformacije. Jednako su malo uzeli u obzir i religijsko-kulturnu usidrenost klasnih odnosa, delovanja države i raspodele moći. Oba aspekta, versko-kulturni sklo-povi i strateško političko delovanje, takođe određuju izglede da se pokrenu procesi demokratizacije.

4.3. Kulturne teorije

Religijsko-kulturni čininioci i njihov uticaj na razvoj kapitalizma i ustave određenih država već su na početku 20. veka stalno isticani u sociologiji religije Maxa Webera. Na kraju 20. veka pitanje kulturnih i civili -zacijskih pretpostavki demokratije iznova je privuklo veliku pažnj zahvaljujući eseju Sukob civilizacija (1993) Samuela Huntingtona. U analizi pretpostavki i prepreka uspešne demokratizacije važne su duboko ukoren-jene religijsko-kulturne tradicije zato što one – za razliku od političkih institucija (institutional engineering) i društvenih struktura (social engineering) – izmiču kratkoročno usmerenim promenama.

“Kulturnim činiocima koji nastaju iz različitih istorija posebno je teško manipulisati. Lakše je menjati političke institucije, uključujući izborne sisteme i ustavne aranžmane”. (Lipset i dr., 1993, 137).

Ako postoje dovoljni razlozi da se određene verske kulture ocene kao prepreke demokratiji, treba poći od toga da se one mogu razgraditi - ako se uopšte mogu razgraditi – samo dugoročno. I onda se to, po pravilu, neće dogoditi u smislu nekoga strateškog uticaja, nego neusmeravano evolutivno.

Sledeći “kulturni” aspekt – onaj s one strane verskog obeležja kulture – koji utiče na sposobnost nekog društva za demokratiju je u njemu nagomilani “socijalni kapital” (Putnam, 1993). Stoga treba ispitati u kojoj su meri religijsko-kulturni tip civilizacije i “socijalni kapital” pretpostavke ili prepreke uspešne demokra-tizacije.

4.3.1. Religijsko-kulturni tipovi civilizacije

Prevladavajuća postavka glasi: fundamentalistička religijska kultura sprečava širenje normi i načina ponašanja u društvu koji podupiru demokratiju. Demokratskim institucijama oduzima demokratsku legitim-nost i tako opterećuje demokratizaciju države i društva (Merkel, Puhle i dr., 1999, 49). “Kulturalistička hipo-teza” može se formulisati na dva načina: u restriktivnoj i u umerenoj verziji. Restriktivna postavka postulira da je samo “zapadna kultura” podsticajna osnovica demokratije, a da je (liberalna) demokratije neprikladna nezapadnim društvima.38 Iako istorijski razvoj “zapadnih demokratija” delom podupire tu postavku, obratan zaključak, prema kome demokratija protivareči kulturnim normama nezapadnih društava, in toto nije održiv i pobijaju ga “azijske demokratije” (Japan, Južna Koreja, Tajvan), većinska hinduistička (Indija) ili pravoslavno-hršćanska društva (Grčka, Bugarska) koja su se demokratski ustrojila.

Manje restriktivna varijanta kulturalističke hipoteze glasi: ne postoji samo jedna (zapadna) civi-lizacija koja je prikladna osnovica demokratije, nego ima nekoliko verskih kultura koje se odnose pozitivno prema demokratiji, dok su ostale izrazito skeptične, pa čak i “neprijateljske” prema njoj (Huntington, 1991, 300). Ta postavka čini nam se plauzibilnom i analitički plodnom za pitanje o uslovima uspeha i preprekama demokratizaciji. U nastavku je stoga treba ispitati. Ako se podje od osam tipova civilizacije Samuela Hunting-tona (1993), u pogledu njihove sklonosti ka demokratiji niže se sledeći redosled:

43

1. zapadna kultura (liberalizam, protestantizam),2. latinskoamerička kultura (katoličanstvo)3. japanska kultura4. slovensko-pravoslavna kultura5. hinduistička kultura6. afrička kultura7. konfucijanska kultura8. islamska kultura.

Prema Huntingtonu, prva tri tipa religijske kulture, uz stepenovane razlike, sasvim su kompatibilna s oblicima zapadne demokratije. Slavensko-pravoslavna, hinduistička i afrička kultura ne smatraju se, do-duše, posebno podsticajnima za demokratiju, ali nisu ni načelno neprijateljske prema demokratiji.39 Konfuci-janske i islamske kulture često se pak smatraju nespojivima s liberalnom demokratijom. Pojedini tipovi re-ligijskih kultura znatno se u sebi razlikuju, bile to zapadne hršćanske, afričke ili islamske kulture. Ipak, uz izuzetak afričke kulture, postoji zajedničko kulturno jezgro na koga misle Huntington i ostali.

Konfucijanske culture

Samuel Huntington (1991, 6) formuliše postavku da su konfucijanska društva ili društva pod uticajem konfucijanstva “inhospitable” (negostoljubive) prema demokratiji. Huntington je kategoričan: “’Konfucijanska demokratija’ je očito kontradiktoran izraz”. Američki politički naučnik iznosi sledeće argumente u prilog tome: klasično kinesko konfucijanstvo i njegovi ogranci u Koreji, Vijetnamu, Singapuru i na Tajvanu stavljaju zajednicu i grupu iznad pojedinca, autoritet iznad slobode, tradicionalne odgovornosti iznad prava zapisanih u pravnoj državi, harmoniju iznad konfliktnog nadmetanja. Konfucijanska društva nemaju tradiciju prava pojedinaca u odnosu prema državi. U određenim okolnostima i konfliktno nadmetanje među idejama, skupinama i strankama smatra se štetnim za zajednicu ili čak nelegitimnim. Huntington, istina, ima pravo da protivindividualistička vera u autoritet i harmonična odbojnost prema sukobu i nadmetanju protivtrče određenim temeljnim načelima liberalne demokratije. Ali, Huntington ne izvodi taj zaključak zato što je pot-puno prevideo kompatibilne elemente konfucijanstva i demokratije, ili zato što ih je neodgovorno potcenio. U svom odgovoru Huntingtonu, Fukuyama (1995) navodi četiri komponente konfucijanstva koje podstiču demokratiju:

1. Posebno isticanje obrazovanja, na koje se ne gleda kao na kardinalne pokretačke snage uspešne demokratizacije samo u teoriji modernizacije. Uska povezanost obrazovanja i demokracije govori u prilog izgledima za demokratiju i u konfucijanstvom obeleženim društvima, kao što se može argu-mentirati u teoriji modernizacije.40

2. Konfucijanstvo je prosečno tolerantno. U tom pogledu ima manje okrutniistorijski bilans od islama, hinduizma ili kršćanstva.

Konfucijanstvo je prosečno egalitarno, što je sasvim podsticajno za demokratiju u smislu Vahanenovog indeksa disperzije moći.41

1. U kineskom konfucijanstvu najviša vrednost nije autoritet države nego porodica. Ona može delovati kao “zaštitni bedem” od autoritarnog državnog presezanja u privatnu sferu.

Političko konfucijanstvo, kakvo opisuje Huntington, uostalom bolje odražava etatističko japansko nego porodično snažno obeleženo kinesko konfucijanstvo. A u Japanu demokratija postoji više od pedeset godina (Fukuyama, 1995, 27).

Uprkos argumenta koje su izložili Fukuyama i Rowen, treba uzeti u obzir i spomenute aspekte koji

44

sprečavaju demokratiju. Ako se odmere suprotni argumenti, konfucijanstvom obeležena društva nisu, do-duše, na jednak način otvorena prema demokratiji kao protestantizmom obeležene kulturne tradicije Severozapadne Evrope i Severne Amerike. Ipak, konfucijanska demokratija sigurno nije “kontradiktoran izraz”, kao što tvrdi Huntington. Osim toga, tokom vremena i u procesu društveno-ekonomske modern-izacije menjaju se i obrasci religijskih kultura. To pokazuje razvoj katoličanstva (među ostalim, u Italiji, Španiji, Portugaliji), koje je još početkom prošlog veka bilo neprijateljsko prema demokratiji, kao i najnovije promene u konfucijanstvom obeleženim društvima Japana, Južne Koreje, Tajvana, Tajlanda i Filipina.42

Islamske kulture

Nasuprot konfucijanstvu očito je da islamizam,43 kao fundamentalistički zaoštrena varijanta islama, protivreči demokratiji. U onoj meri u kojoj se politička legitimnost temelji na verskim načelima, konkretna politika ne zavisi od demokratski promenjivih preferencija nego od nadvremenski važećih dogmi koje kon-trolišu islamski duhovnici, nema mogućnosti pomirenja s demokratijom u kojoj je politika podređena kontin-gentnosti periodično održavanih izbora. Ta teorijski nerešiva protivrečnost potvrđena je i empirijski. Nijedna savremena zemlja arapsko-islamskog sveta nije demokratska, premda je društveno-ekonomski razvoj mnoge od njih odavno odveo u “zonu tranzicije” koju su privredno definisali Huntington i drugi. Na lestvi-cama političkih prava i građanskih sloboda Freedom Housea ili na Bertelsmannovom indeksu transforma-cije, arapsko-islamske države, uz NR Kinu i Severnu Koreju, imaju najviše negativne vrednosti (Freedom House, 1995, 678. i d.; Bertelsmann Stiftung, 2004, 2005; Merkel, 2003b, 103).

U islamskom svetu Prednjeg Orijenta samo je Turska u stanovitom razdoblju uspostavila prosečno demokratski politički sistem (Huntington, 1991). On se zasnivao upravo na sekularnoj zapadnoj ideji na-cionalne države Mustafe Kemala Atatürka i dogodio se tako da su eksplicitno odbačeni islamistički koncepti društva. Konsenzusna demokratija u Libanu kolabirala je upravo u trenutku kad su se muslimani fundamen-talizovali i uz sirijsku podršku odbacili konsenzus. I van arapskog sveta i Prednjeg Orijenta islam ima nega-tivni demokratski bilans. U Pakistanu islamistički pripadnici oružanih snaga prekidali su pokušaje da se moderna demokratija čvrsto etablira. Ali, i u islamu se politički i društveni zahtev menja. Umerene varijante islama u Maliju ili Indoneziji pokazuju da je moguće pomiriti islamsku veru i demokratiju.44 Ideji i praksi demokracije islam ne protivreči uopšteno, ali im ipak dijametralno protivreči savremeni fundamentalistički islam u svojoj trenutno dominantnoj varijanti.

S obzirom na uticaj religijsko-kulturnih činilaca treba tvrditi da oni deluju kao prepreke demokrati -zaciji društva onda kada se reklamira prednost tobožnjeg Božjeg prava nad demokratski konstituisanim porecima pravne države, što se pre svega događa u islamizmu. Fundamentalističke interpretacije islama dodeljuju ženama ulogu u državi i društvu koja je nespojiva s demokratskim načelom o političkoj jednakosti. Nejednakost žena može se protezati od sprečavanja da participiraju u politici preko delimičnog uskraćivanja građanskih prava do narušavanja opštih ljudskih prava.

Potpuno razdvajanje države i religije nije, doduše, bezuslovna pretpostavka funkcionalne demokratije. Ali, što nosioci religije više veruju da protiv odluka usvojenih u demokratiji i u pravnoj državi mogu reklamirati verski utemeljeno pravo na opoziciju i otpor, to se više moraju označavati kao činioci koji ometaju demokratiju. Uopšteno, to znači: što se religije manje mire sa svojom ulogom u sekulariziranim društvima i što više teže ulozi višeg sudije u odnosu prema demokratski donesenim odlukama, to su veća prepreka za demokratizaciju države i društva. Sekularizacija društva, kao i razdvajanje crkve i države, su povoljne pretpostavke demokratije.

45

4.3.2. Socijalni kapital

Osim religijskih kultura, važnu ulogu imaju društvene vrednosti, socijalne tradicije i istorijska iskustva zajednice i saradnje, na koje opet utiču religijske kulture. Veruje se da su same formalne političke institucije nestabilne i da nisu dovoljno “institucionalizovane” ako nemaju primerenu društvenu podršku civilne kulture koja je sklona demokratiji. Jasan problem s kojim se sučeljavaju nastajuće i mlade demokratije je: dok se ustavi, političke institucije, stranke i udruženja mogu konstrusrati, osnovati i organizo-vati u kratkim rokovima, društvene vrednosti i načini ponašanja koji podržavaju demokratiju ne mogu se planirati na nacrtanoj dasci socijalnih inženjera. Štaviše, oni se moraju naučiti, habilitovati i istorijski aku-mulirati kao “socijalni kapital” dugoročnim angažmanom u civilnom društvu (Putnam, 1993). Ako su nefor-malne norme recipročnosti i uzajamnog poverenja u zajednici, građanski angažman i civilna samoorgani-zacija obeležile društvenu komunikaciju, takvo društvo sa svoje strane civilizuje ne samo oblike državne vladavine, nego i komplementarno stabilizuje demokratske političke institucije i čini ih delotvornim.

Socijalni kapital pomaže da se “hobsov ekvilibrijum” (Putnam, 1993, 181) između nepoverenja i ver-tikalne društvene zavisnosti, koji postoji u mnogim mladim demokratijama, reši bez pretećeg posezanja za autoritarnim “Levijatanom”. “Moralni resursi” (Hirschmann), poput poverenja i saradnje u zajednici, ne iscr-pljuju se upotrebom, nego se upravo njome stalno povećavaju. Što je veće društveno poverenje, verovatnija je društvena saradnja; saradnja, sa svoje strane, stvara sve veće poverenje među učesnicima. Dva su, dakle, moguća izvora društvenog poverenja koja se međusobno jačaju: norme uzajamnosti i mreže kooper-ativnog civilnog angažmana. Kao što te društvene institucije jačaju demokratske političke institucije, mogu pomoći i da se one izgrade. Dok je prvo kratkoročan proces, kod izgradnje institucija mora se računati na duže razdoblje.

U demokratskim porecima istorijski akumuliran socijalni kapital u načelu povećava stabilnost, de-lotvornost i kvalitet demokratije. Drukčije formulirano: što je u nekom društvu skupljeno više socijalnog kapi-tala, može se, ceteris paribus, očekivati da autokratski sistemi neće preživeti i da će se demokratski poreci konsolidovati.45

4.4. Teorije aktera

Vremenska i političko-kontekstualna neodređenost modernizacijskih, kulturalističkih i strukturalis-tičkih teorija u pogledu na konkretne izglede da se demokratija ostvari upućuje na značajne dodatne sazna-jne potencijale koje nam otvaraju teorije aktera i delovanja. Čak bi se moglo argumentirati ovako: ako pos-toji nužan minimum ekonomskih, kulturnih i strukturnih pretpostavki, onda političke strategije, savezi i delo-vanja postaju tim važnijim što su nužni uslovi udaljeniji od dovoljnih uslova uspešne demokratizacije.

Nasuprot teorijama modernizacije, kulturalistima i strukturalistima, teorije aktera postavljaju delatne aktere na mikro i makro nivou. Time probijaju dotad statično posmatranje strukturnih pretpostavki i prepreka uspešne demokratizacije. Nipošto ne poriču njihove spoznaje, nego ih posmatraju kao strukture koje oz-načavuju okvire delovanja aktera koji žele demokratizaciju i njihovih oponenata.

Nasuprot ekonomskom, kulturnom i socijalnostrukturnom determinizmu, teorije aktera naglašavaju neodređenost političkog delovanja s obzirom na tok i ishod promene sistema. One smatraju da je odluka za ili protiv demokratije, na kraju, rezultat situaciono određenog, stalno novog definisanja uočenih preferencije, strategija i mogućnosti delovanja relevantnih aktera (Przeworski, 1986, 1991). Iz perspektive teorije delo-vanja, ishod procesa transformacije manje zavisi od objektivnih okolnosti (strukturama) ili konstelacijama moći nego od subjektivnih procena, strategija i delovanja relevantnih aktera. Oni određuju odluke, promen-

46

jive saveze, procese i procesne obrasce transformacije (Karl i Schmitter, 1991, 270). Delovanje aktera pritom se primarno shvata kao delovanje elita: učešće masa samo je kratkoročna, prolazna pojava na početku tranzicije. Dominantni akteri su elite. Društveno-ekonomske strukture, političke institucije, međunar-odni uticaji i istorijskaiskustva čine samo koridor za delovanje unutar koga demokratski i autokratski nastro-jene elite slede svoje političke ciljeve.

Teorije aktera međusobno se razlikuju prema polaznim premisama i značenju što ga pripisuju poje-dinačnim računicama troškova i dobiti delatnih aktera. Raspoznaju se dve glavne struje, a svaka omogućuje nove uvide u učinak delovanja elita na demokratizaciju:

· deskriptivno-empirijska struja (O’Donnell, Schmitter i Whitehead,1986; DiPalma, 1990; i dr.);

· deskriptivni pristup racionalnog izbora (Przeworski, 1986, 1991; Elster,1990; Colomer, 1995a).

Deskriptivno-empirijske teorije aktera

Kakav poseban analitički potencijal skrivaju deskriptivno-empirijske teorije aktera u istraživanju demokratske promene sistema? Njihova prva posebna zasluga je to što su našu pažnjuusmerile na promenjive konstelacije aktera u pojedinim fazama transformacije i između njih. Naime, obično je već liber-alizacija autoritarnog režima proizvod višeslojnih promena u vladajućem bloku. Tokom nje se u društvenim slojevima koji podupiru režim smanjuju percepcije opasnosti od opozicionihgrupa. Popuštanje režima i nje-gova privola da otpočne demokratizacija pre svega su rezultat racionalnih računica troškova starih režim-skih elita. Autokratske režimske elite odlučuju se za demokratizaciju – ako nisu direktno prisiljene na to – kad misle da će očekivani društveni ipolitički troškovi represije što bi nastali pri novom autoritarnom zat-varanju režima biti veći od pretpostavljenih troškova gubitka vlasti zbog demokratizacije (Dahl, 1971, 15. i d.).

U nastavku procesa demokratizacije obično dolazi do promene aktera na strani opozicije. Mobi-liziranje masa većinom zamenjuju pregovori kojima dominiraju elite, organizacije civilnog društva ili čak stranke, i institucionalizacija demokratskih postupaka (Schmitter, 1985, 21. i d.). Režimske elite koje su pripravne na reformu i vođe opozicije koji su voljni pregovarati određuju početnu fazu “paktovske tranzicije” (Schmitter).

Faze tranzicije su trenuci velike političke neizvesnosti: politički akteri ne znaju kakvi su tačno odnosi moći, a stalno se menanju politička pravila (rules of the game), izvori moći i strategije. Demokratizacija stoga znači pretvaranje tih političko-institucionalnih “neizvesnosti” u “izvesnosti”, jer relevantni akteri često, eksplicitno ili implicitno, sklapaju konstitutivne paktove koji definišu sadržaje i granice demokratizacije (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986; Kraus, 1990, 191). Oslanjajući se na Dahla (1971, 5. i d.), oni obuhvataju dve dimenzije: utvrđivanje opštih građanskih prava i sloboda, i proširenje političke participacije na relevantna područja i institucije. Procesi demokratizacije mogu, svakako, uspešno teći i bez paktova. To se događaja ponajpe onda kada stari vlastodršci naglo izgube osnovicu vlasti u svojoj autokratskoj vla-davini, kao u Grčkoj 1974, u Argentini 1982. ili u Čehoslovačkoj 1989. Akteri opozicije tada praktično gube kontrahenta s kojim bi se isplatilo zapečatiti privremenu podelu vlasti paktom.

Sklapanje političkih, društvenih i privrednih paktova između starih režimskih elita i demokratske

47

opozicije ograničuje nesigurnosti od sukoba što bi štetili demokratizaciji u ranoj fazi transformacije. Paktovi su najverovatniji ako ni autoritarne ni opozicione elite nemaju resurse pomoću kojih mogu jednostrano ost-variti svoje interese. Uprkos njihovu često nedemokratskom karakteru, u istraživanju transformacije koje je usmereno na teorije aktera oni se smatraju poželjnim, jer ograničavanjem političkih sukoba povećavaju izglede konsolidacije (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986, 38. i d.). U svakom slučaju, na nastavak procesa demokratizacije u toj fazi jače utiče situaciono određeno delovanje ili nedelovanje relevantnih ak-tera nego dugoročni učinci procesa društveno-ekonomske modernizacije.

U argumentaciji tog pravca teorija aktera, uspešna demokratizacija je moguća samo ako se, skladno računicama troškova i koristi relevantnih aktera, racionalno odluči za demokratsku alternativu sis-temu. Ako se formuliše bit razmatranja teorija aktera u kondicionalnim rečenicama, onda uspešan tok prvih faza liberalizacije i demokratizacije zavisi od sledećih konstelacija aktera i interesa:

· ako unutar autokratskog režima nastane rascep na hardliners i softliners;

· ako softliners steknu političku prevlast ili uvere hardliners da strategija liberalizacije ima izgleda za uspeh;

· ako ograničeno otvaranje autoritarnog režima što ga je započela reformskarežimska frakcija društvo uoči i iskoristi za oblikovanje opozicionih potencijala;

· ako reformske snage starog režima i umereni opozicionari sklope liberalističku i/ili demokratičnu koaliciju, i demokracija postane stvarnom alternativom sistemu;

· ako su reformske elite starog režima sposobne neutralizisati vetovski potencijal režimskih snaga koje su ostale ortodoksne;

· ako u opozicionom spektru nastanu snage s umerenim stavovima;

· ako se demokratska opozicija i umerene autoritarne režimske elite ujedine oko ustavnog i političkog pakta, što posebno pogoduje institucionalizaciji demokratije.

Premda se rezultati deskriptivno-empirijskih teorija aktera u istraživanju transformacije mogu obuh-vatiti u “iskazima ako-onda”, u postupku analize one više opisuju konstelacije aktera i politička delovanja nego što ih analiziraju u formalizovanim modelima u, ceteris paribus, uslovima njihovog međusobnog odnosa. Analitičku jasnocu slede samo istraživači transformacije koji su usmereni na teorijsku paradigmu racionalnog izbora.

Pristupi racionalnog izbora

Pristup racionalnog izbora odbacuje opis aktera samo prema njihovim interesima i strategijama kao nedovoljan (Przeworski, 1986, 52. i d.). Iz perspektive racionalnog izbora u teoriji aktera, na liberalizaciju autokratskog sistema gleda se kao na niz promenjivih strateških situacija (Przeworski, 1992, 106) koje se mogu rešiti u teoriji igara. Svaka situacija je određena konfiguracijom određenih političkih snaga s različitim interesima, koji deluju u uslovima koji su opet rezultati prethodnih akcija i spoljnog pritiska. Promene jedne situacije u drugu rezultat su delovanja aktera, koje se može okončati demokratijom kao kontingentnim rezul-tatom političkih sukoba (Przeworski, 1988, 60. i d.; 1992, 106). Konkretno, ta razmatranja mogu dati sledeće odgovore na pitanje o povoljnim konstelacijama aktera:

· Iz perspektive teorije aktera, uspešna transformacija je rezultat aktera kojideluju racionalno, a koji

48

ustvari katkad podležu pogrešnim ocenama vlastitih izgleda da steknu vlast i da pristupe vlasti te time protiv volje započinju procese tranzicije.

· Demokratizacija često, iako ne uvek (Nemačka, Italija i Japan 1945, Grčka 1974, Argentina 1982, Rumunija 1989), počinje fazom liberalizacije. Za tu fazu vredi važan teorem istraživanja transforma-cije koje je usmereno na racionalni izbor: do liberalizacijeautokratskog sistema, a time i do početka demokratske promene sistema, dolazi samo onda kada snage u propadajućem autokratskom režimu koje imaju umerene stavove podlegnu pogrešnim računicama da je transformacija projekt koji se može kontrolisati odozgo, a koji se pre svog kon-ačnog rezultata (demokratije) može zaustaviti bez znatnihpolitičkih troškova ako interesi (ili čak postojanje) starih režimskih elita budu bitno ugroženi.

· Ako i vladajuće elite starog režima, i akteri demokratske opozicije raspolažu važnim izvorima moći, uspešna demokratizacija često pretpostavlja da se umerene grupe aktera starog režima i umerene snage demokratske opozicije ujedine oko ustavnih i političkih paktovakoji ograničavaju neizvesnost razvoja transformacije i tako ublažuju rizičnufazu tranzicije. Mladu nastajuću demokratiju, paradoksalno, omogućuju demokratski dvosmisle-nasredstva - naime paktovi i dogovori elita van demokratskih institucija, a koje većinom nisu zado-voljavajuće demokratski legitimisane.

· Prednost razmatranja u teorijama aktera je u njihovompotencijalu da modeliraju mogućnosti uspeha i opasnosti u promenjivimetapama procesa demokratizacije, kao i onda kada se konstelacije aktera često menjaju. Pomoću modela teorije igara mogu se katkad razboritije izraditi i objasniti racionalne računice, saradnje, koalicije, ali i sukobisudelujućih aktera, nego što bi to bilo moguće samo pomoću “gustog opisa” (Geertz) istorijskih događaja. Stoga teorije aktera koje su vezane za paradigmu racionalnog izbora nemaju samo eks-planacioni, nego i poopšten prognostički potencijal (Przeworski, 1986; Colomer, 1991).

4.5. Teorijska sinteza

Nema sumlje da su velike paradigme sistema i aktera u stvaranju teorije u društvenim naukama znatno uticale i na istraživanje transformacije. Ali one nisu dovoljne za obuhvatne analize transformacije, pa moraju biti dopunjene drugim teorijskim konceptima koji se mogu nadovezati jedni na druge. Teorije sistema i delo -vanja ne konkurišu više paradigmatski jedne drugima ako se pomoću teorijskih koncepata struktura, kultura i institucija umreže u sintetski pristup. Iz kratkog prikaza različitih teorija i koncepata transformacije izvodimo sledeće zaključke:

1. Teorije sistema i teorije aktera ne mogu same zadovoljavajuće objasniti ni početak, ni tok, ni rezul-tat promena sistema.

2. Teorije sistema i teorije aktera imaju delimično različite objekte analize i, prema tome, različite anal-itičke snage.

3. Teorijama sistema i aktera potrebni su određeni povezujući koncepti koji se međusobno mogu nadovezivati i služiti kao teorijski most između makrosocioloških i mikropolitoških pristupa.

4. Povezujući koncepti mogu se naći u teorijskim razmatranjima kultura, struktura i institucija.

5. Politički naučnici imaju prednosti u analizi procesa promene sistema ako socijalno-ekonomske, kulturne i institucionalne oportunitne strukture shvate kao koridor delovanja unutar koga merodavni akteri donose odluke koje su važne za transformaciju.

49

Opredeljenje za perspektivu teorije aktera nipošto ne znači prihvatiti da akteri uvek imaju najvažniju ulogu u svim fazama promene sistema. Osimpromene sistema (uporediti pogl. 6). O pitanju imaju li naj-važniju ulogu strukture, kulture ili akteri ne može se, dakle, odlučiti nezavisno od (1) kontekstaa priori, nego to varira od jednog slučaja transformacije do drugog, (2) unutar određene promene sistema može se promeniti značenje spomenutih činioca uticaja, kao što ćemo pokazati u analizama konkretnih transforma-cija (pogl. II, III, IV, V, VI).

Pristupima u teorijama aktera potrebna je iscrpna analiza ograničenja (constraints), jer oni utvrđuju koridor i prostor delovanja aktera. Zavisno od situacije, oni mogu biti uski ili široki, tj. akterima su otvoreni različiti stepeni slobode i mogućnosti oblikovanja što utiču na to kako će teći proces transformacije. Da bi se taj prostor oblikovanja odredio tačnije, nužne su teorije sistema, strukturne i kulturne teorije, koje su u biti prethodno ukratko izložene. Samo precizna analiza okvirnih uslova iz različitih teorijskih uglova gledanja omogućuje zadovoljavajući prikaz mogućnosti delovanja u istraživanim procesima transformacije. Ali, anali-tičar transformacije ne sudi o toku i rezultatu deterministički, iz pritisaka sistema, struktura i kultura, gotovo bez subjekta, nego konkretne odluke, delovanja i interakcije važnih aktera transformacije moraju biti vezani za analitička ograničenja.

Teorije delovanja odnosno teorije aktera vode od opštegnivoa ekonomskih, strukturnih i kulturnih pretpostavki demokratske promene sistemana konkretnu situaciju političkih aktera.46 Bez nje se ne mogu objasniti uspešni ili propali procesi transformacije. Modeliranje strateških igara između (autokratskog) režima i (demokratske) opozicije, s jedne strane, kao i metaigara unutar režimskih elita i opozicije, s druge strane, posmatraču može osigurati uvid u racionalni, kognitivni proces oblikovanja strateških preferencija i političkih delovanja. Osim toga, racionalne teorije aktera izoštravaju naš pogled za interaktivne uzroke i posledice političkog delovanja. Skreću nam pažnju na to da strateški izbor delovanja ključnih aktera uvek zavisi od njihove spoznaje strateških namera drugih aktera.

Teorije aktera odnosno teorije delovanja tako popunjavaju analitičku prazninu koju za sobom nužno ostavlja determinizam puristički primenjenih teorija sistema, strukturnih i kulturnih teorija. Istovremeno upućuju na to da je neodređenost ishoda konkretnih procesa promene sistema istaknuto obeležje transfor-macijskih situacija u kojima privremeno “rastapanje” institucija i normi u određenim okolnostima snažno proširuje mogućnosti strateškog delovanja. Ustvari, obeleženost teorija aktera teorijama igara može biti samo komplementarno heuristično sredstvo. Ono ne zamenjuje analizu konkretnog delovanja. Teorije racio-nalnog izbora mogu se stoga uvesti u konkretne analize samo kao heuristična dopuna. Od njih se ne može odustati, jer samo one omogućuju genuino povezivanje analiza konkretnih ograničenja i delovanja. No, u takvoj sintetskoj povezanosti mogu se “dokinuti” analitički potencijali obaju teorijskih pristupa u hegelovs-kom smislu: u međusobnom ukidanju nedostataka što su im svojstveni na višem teorijskom stepenu one omogućuju obuhvatniji i oštriji pogled na procese demokratske promene sistema.

Mase i elite u transformaciji

Uloga masa i elita u literaturi o transformaciji

Nije veliko iznenađenje to što funkcionalistički i strukturalistički inspirisani pristupi, kao i pristupi inspirisani teorijama aktera u istraživanju transformacije pridaju različitu važnost akterima tokom promene sistema. Kad se u istraživanju transformacije posebna uloga pripisuje akterima, jasno prevladava mišljenje da su elite nadmoćni akteri, a mase uglavnom zavisna društvena kategorija koju elite mobilišu ili demobilišu

50

zavisno od problemskog sklopa, vrste režima, kontekstu moći i fazi transformacije.

U teorijama modernizacije šezdesetih godina, koje su se vezivale za postavku Martina Seymoura Lipseta (1959, 1981) o “društvenim pretpostavkama demokratije”, akterima, bile to elite ili mase, pridaje se mala važnost u stvaranju sposobnosti političkog sistema za demokratiju. Elite su samo implicitno generatori modernizacije koju proizvodi ekonomski nivo društva što je nužna za demokratiju. “Mase” se obično spo-minju samo kao novonastali srednji slojevi koji imaju stavove sklone demokratiji. Za izglede demokratizacije inače je odlučanstepen ekonomskog razvoja.

Prvi odgovor na zapostavljanje delatnih aktera u teorijama modernizacije bio je novomarksistički pristup Barringtona Moorea (1969) fiksiran na društvene klase. Prema njemu, o tome hoće li se neka zemlja uputiti u Modernu preko diktature ili preko demokratije odlučuju pre svega trenutak industrijalizacije, u njoj nastale društvene klase, njihovi međusobni odnosi moći, kao i uticaj na delovanje države (1969, 475. i d.). Elite i mase Moore ne razlikuje sistemski, nego određenim društvenim klasama pripisuje preferisanje demo-kratskih (buržoazija, gradske klase) ili autoritarnih oblika vladavine (zemljišni veleposednici, zemljoradnici). Svojim načinom gledanja Moore izbegava društveno-ekonomska pojednostavnjenja teorije modernizacije. Međutim, on se ne može potpuno osloboditi klasno fiksiranog determinizma, jer na podlozi njihovog društve-no-ekonomskog interesnog položaja društvenim klasama pripisuje čvrsta preferisanja demokratije ili dikta-ture. Time potcenjuje istorijsku kontigentnost u strateškim odlukama skupina elita, koje su katkad suprotne shematskom svrstavanju klasnog interesa uz oblik države.

Dankwart Rustow je, pre svih, u svojem uticajnom članku iz 1970. istakao nadmoćnu ulogu stavova i ponašanja elita u uspostavljanju, stabilizaciji i destabilizaciji demokratija. Četiri su faze: (1) nacionalno jedinstvo kao neophodan preduslov; (2) polarizujući sukob među klasama ili skupinama oko središnjih eko-nomskih i političkih pitanja; (3) svesno uspostavljanje demokratskih pravila igre od strane političkih vođa; (4) uvežbavanje i habitacija demokratskih pravila igre od strane političkih elita i njihovih birača (Rustow, 1970, 355). U svom četverofaznom modelu istorijskih procesa demokratizacije Rustow (1970, 355) je pridao elita-ma odlučujuću ulogu u, posebno, važnoj trećoj fazi (institucionaliziranja demokratije): demokratska pravila igre svesno mogu uspostaviti samo “političke vođe”.

I u četvrtoj fazi transformacije, uvežbavanju i habitaciji demokratskih pravila igre, elite još imaju primernu inicijativu koju, u slučaju pozitivnog razvoja, široki slojevi birača slede sa stanovitim vremenskim odmakom.

Juan Linz i Alfred Stepan (1978) takođe su pridavali elitama osnovno značenje u promenama sis-tema. U pionirskim studijama o “slomu demokratija” sedamdesetih godina njihova saznajna perspektiva bila je usmerena na ponašanje elita u pogledu na razaranje demokratije. I kolaps međuratnih demokratija u Evropi, i slom posleratnih demokratija u Latinskoj Americi oni posebno svode na duboke razlike i oštro po-larizovanje unutar političkih elita. Elite često, po potrebi, mobilizišu, demobilizišu, odnosno instrumentaliuju masovne pokrete radi ciljeva svoje političke vlasti.

U uticajnim studijama o “tranziciji u demokratiju” iz sredine osamdesetih godina Guillermo O’Don-nell, Philippe Schmitter i Laurence Whitehead (1986) još su jače istakli središnju ulogu elita. Nisu ostavili sumnje u to da uspešne promene sistema zavise od dispozicija, računica i paktova elita. Na primeru liberal -izacije autoritarnih sistema tačnije su odredili šta znači dinamika “procesa otvaranja” što su ga započele elite za civilno društvo i otvarajuće mogućnosti delovanja širokih slojeva stanovništva (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986, 48).

Istaknutu ulogu elita tokom transformacije nekog sistema nedavno su najjasnije naglasili sever-noamerički istraživači transformacije i elita Burton, Gunther i Higley (1992, 1. i d.). Ponašanje elita je, prema

51

njima, “ključna varijabla” za objašnjenje uspeha i neuspeha procesa demokratizacije. Naglašavaju temeljno značenje elite settlementa i elite convergence u procesima transformacije. Njihova središnja postavka glasi: mlade demokratije mogu se uspešno konsolidovati samo ako nastane načelni kompromis elita o temeljnim demokratskim pravilima igre. Kompromis elita mora se odnositi, u najmanju ruku, na proceduralnistepen-političke interakcije. Za konsolidaciju demokratije još je povoljnije ako se istovremeno oblikuje i načelni, temeljni konsenzus o vrednostima na kojima se procedure zasnivaju. Ako se, osim toga, stvori i programski konsenzus (Rüb, 1996b, 54) o najhitnijim reformama, na nivou elita nastaju optimalne pretpostavke za kon-solidaciju demokratije.

Načelni kompromisi elita (elite settlements) obično se sklapaju brzo i, pod dominacijom malobrojnih iskusnih političkih vođa, umnogome tajno, tj. što je moguće samostalnije od skupina, pokreta i masa koje ih podržavaju (Burton i dr., 1992, 16; O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986, 37. i d.). Mase se pojavljuju samo kao deo konteksta delovanja na koji elite moraju računati, ali ga one znatno mogu oblikovati i instru-mentalno uključiti u svoje strategije.

Iz te perspektive paktovi i sporazumi elita su istinski temeljni čin demokratije. Nastanu li, dobri su izgledi da se demokratija ostvari. Ali, ako noseći kompromisi elita propadnu ili uopšte ne nastanu, akutna je opasnost od povratka u autoritarne oblike vladavine ili preti stvaranje hibridnih oblika sistema, koje je Schmitter (1986) nazvao democradurom, O’Donnell (1986) delegative democracies, a ja defektnim demo-kratijama (Merkel, 1999a; Merkel, Puhle i dr., 2003; Croissant i Merkel, 2004).

Uloga masa i elita u fazama transformacije

Ako se posmatraju procesi transformacije u trećemu talasu demokratizacije od 1974. do danas najpre nezavisno od posebnog modusa tranzicije, može se utvrditi opšta tendencija da su mobilizacija masa i značenje društvenih pokreta najjači u početnoj fazi promene sistema. Prema mojoj podeli na faze, to znači da kolektivne mobilizacije obično dostižu vrhunac u poslednjoj fazi autoritarnog režima i/ili na početku insti-tucionalizovanja demokratije. U toj fazi mobilizacije masa uglavnom značajno proširuju ili sužavaju opcije delovanja različitih skupina elita. Ako su mase snažno mobilisane kao društveni pokreti, u ranom razdoblju promene sistema privremeno mogu uveliko uticati čak i na agendu transformacije. Tu postavku potvrđuju različiti slučajevi poput Portugalijeposle 1974, Brazila posle 1984/85, Koreje posle 1986, Poljske posle 1988 i DR Nmačke posle 1989.

Vrhunac društvene mobilizacije završava na kraju faze demokratizacije, po pravilu ustavnim etabli-ranjem demokratskih institucija. Već pregovoranje o ustavu uglavnom se zbiva kao na elite usmeren i uveli -ko ekskluzivan proces. Tri su nadregionalna i nadkulturna razloga slabljenja masovnih pokreta i aktivnosti civilnog društva u toj fazi promene sistema:

1. Usvajanjem novih ustavnih normi, uspostavljanjem demokratskih institucija i konstitutivnim de-mokratskim izborima popunjava se vakuum vlasti i institucija što je nastao na početku transfor-macije. Pomoću novih demokratskih institucija normiraju se, kanalizuju, a time i iznova sužava-ju mogućnosti delovanja društvenih pokreta, udruženja civilnog društva i stanovništva uopšte

2. Konstitutišu se i konsoliduju novi politički akteri (stranke, parlamenti, vlade) koji raspolažu prav-nim, upravnim i privrednim resursima i povlasticama. Na vrhu tih institucija kristalizuju se nove elite – katkad su to i “preobraćene” stare elite – koje donose usmeravajuće političke odluke.

3. Istovremeno se kod građana pojavljuju otrežnjujući učinci o spoznatim granicama uticaja društ-

52

vene mobilizacije (Plasser i dr., 1997, 38. i d., 113. i d.). Na mikronivou pojedinaca to često uzrokuje povlačenje građana iz res publicae u res privatae (o tome: Hirschmann, 1988, 101. i d.).

Slika 4: Transformacija s nagodobom elita i bez nje (elite settlements)

Nasuprot očekivanjima euforičnih istraživača pokreta, u prelazu iz demokratizacije u konsolidaciju “prozor prigoda civilnog društva” opet se brzo zatvara, a ostaje samo mali otvor. Iz procesa konsolidacije postautoritarnih demokratcija u Južnoj Evropi, Latinskoj Americi, Aziji i Istočnoj Evropi znamo da se otrežn-jujući učinci mobilisanog stanovništva obično održavaju duža razdoblja. Ako u “pozitivnom” slučaju time opet započinje revitalizacija civilnog društva nakon faze razočaranja (desencanto), kao u Portugaliji, Španiji, Češkoj, civil society većinom se pojavljuje u drugom obliku. Ako je na početku demokratizacije prevladavala mobilizacija društvenih pokreta, oblike društvenopolitičke participacije sada sve više određuju trajno orga-nizirane asocijacije i interesna udruženja (Croissant i dr., 2000, 33. i d.).

Empirijski rezultati istraživanja transformacije u drugom i trećem talasu demokratizacije navode na zaključak da stepenučešća masa u procesu transformacije ništa ne govori o izgledima demokratije da se konsoliduje. Stoga nije empirijski održiva teorijski plauzibilna postavka prema kojoj se stabilna demokratija uspostavlja to brže što su građani jače aktivno učestvovali u procesu transformacije. U posleratnim demokratijama u Nemačkoj, Austriji i Japanu široke mase stanovništva nisu bile važne u uklanjanju dik-tature. U institucionalizaciji demokratije koja je usledila potom više su bile posmatrači savezničkih i na-cionalnih elita koje su delovale nego samostalna pokretačka snaga. A ipak, upravo se u tim zemljama demokratija stabilizovala iznenađujuće uspešno. U Italiji, gde su mobilisani delovi širokog stanovništva imali vidljivo aktivniju ulogu i u uklanjanju fašističke diktature i u prvoj fazi demokratizacije, razvila se, kompara-tivno gledano, manje stabilna demokratija. U Španiji demokracija se, nastala iz procesa transformacije kojim su upravljale elite, konsolidovala posle 1975. ništa manje uspešno nego u Portugaliji, gde su uspešnom “revolucijom karanfila” mobilizovane mase od 1974. do 1976. znatno obeležile prve korake u demokratiju. Tajvan je danas više napredovao na putu u konsolidaciju demokratije od Južne Koreje u kojoj su mobilisani građani od početka imali važniju ulogu u promeni sistema (Croissant, 2002). Premda su promenom sistema u Mađarskoj uveliko upravljale umerene autoritarne i opozicione elite, mađarska demokratija danas nipošto nije manje konsolidovana od demokratske Poljske, iako je dugi proces transformacije u Poljskoj bio obeležen upravo intenzivnom i istrajnom mobilizacijom društva (usp. Bertelsmann Stiftung, 2004).

Rezultati drugog i trećeg talasa demokratizacije mogu se sažeti ovako: mase izlaze iz senke po-dređenosti elitama – ako uopšte izađu odatle – u procesu uspešne promene sistema u demokratiju samo između agonije autokratskog režima i institucionalizacije demokratije. Obično bi posle usledila radikalna demobilizacija, koju bi tek kasnije, u uznapredovaloj fazi demokratske konsolidacije, zamenila šira, aktivna

53

politička participacija (Merkel, 2000). Ako se zaista dogodi, ona doprinosi produbljenju demokratije inten-zivnom participacijom građana. Na taj način može pomoći da se smanji opasnost od elitnog ukrućivanja struktura političkog odlučivanja, da se proširi politička participacija i da se postautoritarna demokratija “oslo-bodi” iz Schumpeterove sfere elitnog modela. Demos – kome demokratija zahvaljuje svoje ime – opet dobija veću političku važnost. To se zapravo dosad dogodilo u vrlo malo mladih demokratija “trećeg talasa”. Istoč-noevropske države koje su nove članice Evropske Unije u tom pogledu su pre izuzetak.

6. Faze transformacije

Faze promene sistema od autokratije u demokratiju najjasnije su izložili Guillermo O’Donnell i posebno Philippe Schmitter. Svoj fazni model ustvari su uveliko orijentisali na procese tranzicije u Južnoj Evropi i Latinskoj Americi, a koje su često počinjale elite starog režima (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986, 6. i d.). Kako u transformacijama sistema nipošto nije uvek tako, jer autoritarni i totalitarni sistemi okončavaju i revolucijama odozdo ili, kao u nekim delovima Istočne Evrope, iznenadnom implozijom, model O’Donnella i Schmittera potrebno je malo modifikovati da bi se mogao primeniti i na promenu sistema u Istočnoj Evropi i Istočnoj Aziji. Promena autokratskog sistema u demokratiju idealtipski se može skicirati kao na slici 5.

Promena sistema uopšteno se može definisati kao interval između starog i novog političkog sis-tema. Sadrži raspad stare i izgradnju nove strukture političke vlasti. Menjaju se temeljne strukture, funkcije i mehanizmi integracije. Promena sistema je, dakle, prvenstveno, povezana sa zamašnom dediferencijacijom (“razgradnjom”) starih institucija i potom s rediferencijacijom (“izgradnjom”) novih. U procesu nove diferenci-jacije grade se nove političke strukture koje su usklađene s načelima i normama demokratije i pravne države i koje su mnogo otvorenije prema društvenoj okolini.

Promena autokratije u demokratiju razgraničena je s dve strana. Prvo razgraničenje obeležava početak raspadanja staroga autoritarnog odnosno totalitarnog režima. Drugo razgraničenje obeleženo je novouspostavljenim demokratskim sistemom. Između autokratskog sistemaa i konsolidovane demokratije nalaze se tri faze prave promene sistema: (1) kraj autokratskog režima, (2) institucionalizacija demokratije, (3) konsolidacija demokratije.

Te tri faze svesno su preuzete uoopšteno tako da mogu obuhvatiti istorijsku raznovrsnost svih us-pešnih prelaza od autokratskih u demokratske sisteme. Svakako, tri faze su razdvojene zbog analitičkih razloga. U stvarnosti se ti delovi često preklapaju. Tako se parcijalnim područjima političkog sistema još može vladati autoritarno, a na drugim područjima već se reglementira pomoću demokratskih institucija i normi (Merkel, 1998, 36). To se može dogoditi kad stari vojni vlastodršci oklevaju staviti vojnu vlast pod civilnu kontrolu. Primer za to je Čile posle 1990, gde je i posle uvođenja demokratije bivši diktator, general Pinochet, zahtevao vanustavne nadležnosti, pa ih je i dobio (Thiery, 2000). Još je teže tačno razdvojiti insti -tucionalizaciju i konsolidaciju demokratije. I tu može konsolidacija odnosa u sistemu vlasti – dakle između vlade, parlamenta, predsednika države i sudstva – već početi, dok se ostala područja, kao što su stranački sistem i sistem udruženja, još nalaze u fazi institucionalizacije. O svršetku faze institucionalizacije uopšteno se može govoriti kad su obrasci političkog ponašanja koji su nastali ad hoc u prelazu režima prevedeni u zakonski osigurane norme i strukture i kad se pristup vlasti i proces političkog odlučivanja de facto odvijaju prema a priori utvrđenim i legitimnim postupcima (Schmitter, 1985; Merkel, 1996b, 36). To se obično do-gađa posle usvajanja novoga ustava, odnosno posle važeće revizije starog ustava.

54

Na slici 5, početku promene sistema (kraj autokratskog sistema) priključena su još dva dodatna razdoblja: faza “predautokratskih iskustava s demokratijom” i faza “autokratskog sistema”. One se, doduše, ne ubrajaju u samu promenu sistema, ali u određenim okolnostima imaju važan uticaj na izglede, probleme i vremenski tok celokupnog procesa demokratizacije. Može biti važno -mogu li nove demokratije posegnuti za demokratskim iskustvima vlastite zemlje. Ako se pre autokratske vladavine u zemlji već vladalo demokrats-ki, nova demokratcija može posegnuti za starim demokratskim elitama, institucionalnim iskustvima ili čak kulturama civilnog društva. U Nemačkoj i Italiji, na primer, na čelu novih demokratija posle 1945. dugo su bili Adenauer i De Gasperi, dvojica političara iz predfašističkoga demokratskog sistema. Medjutim, dok je Osnovni zakon SR Nemačke oblikovan tako da se svesno razgraniči sa “slabostima” weimarskog ustava, druge su demokratije, poput Argentine 1983. i Urugvaja 1985, jednostavno opet osnažile “očuvane” predau-toritarne demokratske ustave. Slično vredi za Letoniju u kojoj je 1993, nakon obnove nezavisnosti posle raspada Sovjetskog Saveza, umnogome opet stupio na snagu ustav iz 1922. godine (Schmidt, 2004, 114).

Na početku analize transformacije mora se takođe odrediti karakter konkretnog autokratskog reži-ma. Naime, na fazu institucionalizacije, a posebno konsolidacije demokratije mogu uticati posebna obeležja autoritarnog ili totalitarnog režima, kao i njihovo vremensko trajanje.

Teret nasleđa totalitarnog komunističkog sistema, u kome su gotovo svi pluralistički pristupi politici, privredi i društvu bili uništeni ili zaprečeni, teži je od tereta nasleđa autoritarnog sistema koji je tolerisao polu-pluralističke strukture. Ne smu se zanemariti ni uspesi komunističkih režima u modernizaciji, kao što su obrazovanje, mala nejednakost u prihodima ili modernizovan poljoprivredni sektor (osim Poljske) (uporediti pogl. VI).

To se zapravo ne sme pogrešno interpretirati kao gvozdeni zakon. Brza konsolidacija postkomu-nističkih režima u Istočnoj Evropi posle prevrata 1990. pokazuje da se u povoljnim savremenim uslovima brzo mogu prevladati i tereti totalitarno nasleđa (uporediti pogl. VI). Ipak, iz specifičnih osobina i trajnosti postojanja prethodnog autokratskog režima uopšteno se mogu izvesti precizniji zaključci o posebnoj proble-matici demokratizacije umesto da se analiza prošlosti iscrpi samo u nepreciznom etiketiranju nečega kao “totalitarnog” ili “autoritarnog”.

Slika 5: Promena sistema od autokratskog sistema do demokratije

Kraj autokratskog sistema

U istoriji autokracija je prelazila u demokratiju na različite načine. To se odnosi i za početak trans-formacija sistema, tj. za završnu fazu autoritarnih ili totalitarnih sistema. Pritom treba razlikovati (a) uzroke i (b) procesne oblike kraja autokratskih sistema.

Uzročni kompleksi

55

Uzroci promene nekog sistema mogu se istražiti samo u konkretnoj analizi transformacije svakog sistema. Samo takvo istraživanje omogućuje da se analizom specifičnih prepletanja, povezivanja, pojača-vanja ili neutralizisanja različitih činilaca što se odnose na dati slučaj shvati njihovo delovanje na kraj au-tokratskog sistema i početak demokratizacije. Dosad su zapravo istražene tako brojne različite transforma-cije u svim velikim regijama na zemlji da se mogu izreći i opšti iskazi o “skupovima uzroka” i tipičnim obrascima povezivanja uzroka. Iz tih uopštenih iskaza opet se mogu postaviti smislene hipoteze koje up-ućuju na teorijski usmerene analize konkretnog slučaja.

Neretko se strukturne promene i strukturni problemi u privrednim, socijalnim i političkim parcijalnim sistemima zgušnjavaju u krize koje ugrožavaju postojanje autoritarnih ili totalitarnih sistema vladavine. Ipak, često omiljeno nabrajanje “ekonomskih”, “socijalnih” i “političkih” uzroka promena sistema jeanalitički “prekratko”. Skupovi činilaca ne smu se jednostavno zbirno popisati, nego se moraju obuhvatiti u specifičnoj uzajamnoj isprepletenosti (interdependenciji) u određenom trenutku. Nijedan politički sistemse ne slama automatski samo zato što su se nagomilali “strukturni uzroci” koji ugrožavaju sistem. Za to su uvek potrebna i određena delovanja različitih aktera, kao što su režimske elite, opozicija ili široko stanovništvo. Prvo, ta delovanja su reakcije na promene u privrednoj, socijalnoj i političkoj sfeti. Drugo, i strukturne promene, sa svoje strane, često su rezultat određenih delovanja, odnosno propuštenih delovanja elita autokratskih reži-ma (Karl i Schmitter, 1991, 271).

Posebne kombinacije strukturnih uzroka koji izazivaju slom autokratskog sistema menjaju se, kao i broj, vrsta i važnost aktera koji učestvuju i njihova delovanja. Stoga je uvek potrebna konkretna analiza povezanosti strukturnih promena i političkih delovanja kako bi se objasnio slom nekoga političkog sistema. Na ovom mestu ne mogu se navesti mogući obrasci interakcije u opštem obliku. Oni su konkretno opisani u regionalnim analizama u pogl. II-VI.

“Strukture” i “delovanja” su, dakle, dve temeljne dimenzije koje u analizama sloma autokratskih sistema, kao i promene celoga sistema, uvek moraju biti međusobno povezane. Strukture definišu “koridor delovanja” kroz koji različiti akteri pokušavaju ostvariti svoje interese pomoću vlastitih strategija delovanja. Uspešne akcije sasvimsu sposobne proširiti “koridor delovanja” i omogućiti dodatne opcije delovanja. “Strukture” nisu samo ograničenja delovanja, nego su u stanovitim okolnostima i izvori delovanja (Giddens, 1992, 77. i d.). Kao takve, one stvaraju okvir, “oportunitetnu strukturu” delovanja svih aktera koji učestvuju u promeni sistema.

Možemo razlikovati unutrašnje i spoljne činioce sistema koji izazivaju određene reakcije u autokrats-kim elitama i u opoziciji režimu, a koje mogu uzrokovati kraj autokratskog sistema.

Uzroci unutar sistema

Kriza legitimnosti zbog ekonomske neeficijentnosti

Zbog pretenzija vladajućih elita na sveobuhvatnu vlast, isključivanja velikih delova stanovništva iz vlasti i represivnog načina vladanja, su autokratski sistemi opterećeni stalnim, sistemski uslovljenim nedo-statkom legitimnosti. Kako bi nadoknadili nedostatak političke legitimnosti, mnogim autoritarnim odnosno totalitarnim sistemimase čini kako je privredna modernizacija, komparativno gledano, put s malo rizika da se stanovništvo materijalno “obešteti” zbog političkog tutorstva. Ali, ako privredna modernizacija propadne, “dik-tature u razvoju bez razvoja” dospevaju u opasnu krizu legitimnosti. To se događa onda kada se počne

56

oblikovati masovni politički protest, a vladajuće elite se podele oko pitanja treba li tom protestu prići s po -jačanom ili s opreznom političkom liberalizacijom. Svaka reakcija režima je povezana s nepredvidim rizicima za sigurnost autokratske vlasti (Przeworski, 1991, 62; Merkel, 1996, 314. i d.). To vredi za “strategiju libera-lizacije”, kao što pokazuju primeri Mađarske krajem šezdesetih godina, Poljske i Rusije osamdesetih godi -na, Brazila i Urugvaja krajem sedamdesetih godina. To vredi i za “strategiju represije”, kao što pokazuju primeri DR Nemačke, Čehoslovačke i Rumunijee 1989. godine, gde su komunistički režimi reagovali po-jačanim nadzorom, kontrolom i potčinjavanjem.

Kriza legitimnosti zbog ekonomske eficijentnosti

Teorija modernizacije (Lipset, 1981, 469. i d.), ali i istraživanje Latinske Amerike (Nohlen, 1986, 10), ukazali su na posebnu podvojenost procesa modernizacije u autokratskim sistemima. Krizu i kraj auto-ritarne ili totalitarne vlasti ne mora uzrokovati samo propast, nego pre svega uspeh društveno-ekonomske modernizacije. Teorijski plauzibilna i empirijski često potvrđivana argumentacija u teoriji modernizacije glasi ovako: ako strategija modernizacije uspe, tj. ako privreda raste, povećava se nivo obrazovanja i potrošnje, a sektorska struktura privrede pomiče se od poljoprivrednog ka industrijskome i uslužnom sektoru, što uzro -kuje znatne promene društvene strukture. Slabi uticaj reakcionarnih zemljišnih veleposednika (Moore, B., 1969; Rueschemeyer i dr., 1992, 23). Veliki delovi politički pasivnog seoskog stanovništva, vezani uz parohi-jalnu političku kulturu, koji se tradicionalno ubrajaju među društvene oslonce autoritarnih režima, postupno “nestaju usled modernizacije”. Istovremeno, snažno raste gradski industrijski proletarijat i stvaraju se novi, obrazovani, samosvesni srednji slojevi. Obe društvene klase zahtevaju više političkih prava, poboljšanje izgleda za društveni uspon i pravedniju raspodelu prihoda narodne privrede. Predmoderna,pasivna i rezigni-rana lojalnost prema autoritarnom režimu, koja obeležava agrarna društva, ustupa pred zahtevima za učešćem u politici i privredi. Nastaje društvena i politička opozicija. Ti neželjeni učinci modernizacije, koji su prvobitno trebali samo ojačati izvore legitimnosti autokratskog sistema, mogu ubrzati njegov kraj. Primeri su Španija sedamdesetih, Tajvan i Južna Koreja osamdesetih, Tajland i Indonezija devedesetih godina.

Kriza legitimnosti zbog ključnih političkih događaja

I propali i uspešni procesi modernizacije društva i privrede razvijaju posebnu razornu snagu ako se poklope s određenim ključnim političkim događajima. To, recimo, može biti smrt diktatora (kao npr. Franca 1975) ili sukobi elita unutar režima (Južna Koreja osamdesetih godina). Gomilanje skandala i korupcija, kao u završnoj fazi Marcosova režima na Filipinima, obznanjivanje flagrantnih povreda ljudskih prava u Argentini početkom osamdesetih ili u Namibiji i Južnoj Africi krajem devedesetih godina mogu uzrokovati rast un-utrašnjih protesta pokreta i jačanje izolacije u spoljnoj politici.

Ključni politički događaji proizvode dramatične učinke ako se poklope sa sve većim latentnim prob-lemima legitimnosti, bilo da su izazvani ekonomskom eficijentnošću, bilo neeficijentnošću. Spajanje dvaju učinaka, kratkoročnog i dugoročnog, neretko znači početak kraja autokratskog režima.

6.1.3. Uzroci van sistema

Poraz u ratu

Kraj autokratskog sistema mogu proizvesti i spoljašnji uzroci. Nedvosmisleno, to je najčešće poraz u

57

nekome vojnom sukobu. Alfred Stepan (1986, 66. i d.), istraživač transformacije i specijalista za Latinsku Ameriku, razlikuje dve varijante, kojima bi se mogla dodati i treća varijanta.

· U prvom slučaju slom autokratskog režima zbiva se kao posledica njegovog poraza u vojnom sukobu s demokratskim državama. Pobedničke demokratske sile često potom uvode i nadziru početke (re)demokratizacije. Istaknuti primeri za to u drugom talasu demokratizacije su kraj nacionalsocija-lističke vladavine u Nemačkoj i nacionalističkog vojnog režima u Japanu 1945. Slom fašističke vla-davine u Italiji bio je, doduše, bitno uzrokovan porazom u ratu, ali je, makar u Severnoj Italiji, post-ojao i aktivni pokret otpora, resistenza, borba koja je doprinela propasti ostataka Mussolinijeva reži-ma u Severnoj Italiji (Republika Saló) (Lill, 1988, 366. i d.). Primeri kraja autoritarne vladavine u trećem talasu demokratizacije su porazi grčke (1974) i argentinske (1983) vojne hunte poslenjihovih vojnih pustolovina na Kipru i Falklandskim otocima. Ali, proces redemokratizacije što je usledio u tim zemljama nisu nadzirale druge demokratske države.

· Od druge polovine devedesetih godina oblikovana je nova varijanta: humanitarne intervencije koali-cija država kao napadački ratovi protiv autokratskih režima. Humanitarne intervencije imaju implicit -ni (Srbija/Kosovu 1999) ili implicitni cilj (Avganistan 2001, Irak 2003) da, osim nužnih humanitarnih pomoći, uvedu demokratiju. “Humanitarne intervencije” pretaču se u “demokratske intervencije” (uporediti pogl.VII. 3). Sva tri slučaja pokazuju da uklanjanje diktature nipošto ne vodi automatski u demokratiju. U bližoj budućnosti to bi se najpre moglo dogoditi u Srbiji. Avganistan i Irak su (2008. godine) hibridni režimi kojijoš nisu uspostavili monopol sile, i bez međunarodne pomoći ne bi moglipreživeti ni kao poludemokratski režimi.

· U trećem slučaju porazi autokratskih okupacionih režima oslobađaju putza redemokratizaciju okupi-rane zemlje. To važi, na primer, za Norvešku iHolandiju posle1945, gde monarhijski vrh države i bivša demokratska vlada nisu bili upleteni u nikakvu kolaboraciju s nacionalsocijalističkom okupa-cionom silom (Stepan, 1986, 66). Ali, tovaži i za Austriju gde je većina elita i stanovništva oduševljenokolaborirala s nacionalsocijalističkim okupatorima.

Izostanak spoljašne podrške

Osnovni uzrok i nužan uslov kraja nekog autokratskog sistema može biti i izostanak važne podrškes-polja. To je bilo posebno očito u slomu komunističkih režima u Istočnoj Evropi. Najpre ga je omogućilo odustajanje od načela “socijalističkog internacionalizma” i “Brežnjevljeve doktrine”, što se dogodilo u Sovjets-kom Savezu pod Gorbačovim od 1987. do 1989. godine. Promenu sistema u Istočnoj Evropije omogućio tek izostanak opasnosti od intervencije Sovjetskog Saveza i snaga Varšavskog ugovora (Beyme, 1994a, 54).

Premda nema jednako značenje, promena spoljne politike SAD-a posle 1976. bila je važna za procese demokratizacije u “trećem talasu”. Pošto su SAD, koje su još 1973. podržale rušenje demokratskog Aljen-deovog režima u Čileu, usmerile svoju spoljnu politiku prema autokratskim državama na podrškuljudskim pravima i demokratiji, vojne diktature u Latinskoj Americi izgubile su važnu spoljnu osnovicu podrške (Hun-tington, 1991, 45. i d.). Stoga nije slučajno što su krajem sedamdesetih godina mnogi autoritarni režimi u Južnoj Americi doživjeli kraj. Istraživanja daju empirijska uporišta za to da uskraćivanje podrške elitama autokratske vlasti može biti važnije od direktne podrške demokratskim opozicionim skupinama (Hartmann, C., 1999, 60).

Učinak domina

I kraj desnih diktatura u Južnoj Evropi sredinom sedamdesetih godina, i povlačenje vojnih režima u

58

Latinskoj Americi krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, i slom komunističkih sistema posle 1989. tekli su u vremenski koncentrisanim regionalnim talasima. Ako “zarazni učinci” (Huntington, 1991, 46) i nisu bili primarni uzroci kraja autokratskih poredaka vladavine, u razdoblju intenzivne međunarodne komu-nikacije delovali su kao pravi “pojačavajući učinci”. To je bilo najočitije u Istočnoj Evropi, gde su privredno, politički i vojno usko isprepleteni komunistički režimi posle 1989, a uz intenzivno televizijsko praćenje, pada-li poput domino kockica.Uzroci koji izazivaju slom nekoga autokratskog sustava vlasti u znatnoj meri obe-ležuju i procesne oblike smene starog režima i početak faze demokratizacije. U nastavku će to biti prikaza-no pobliže.

Procesni oblici

Unutar tri talasa demokratizacije u 19. i 20. veku raspoznaje se šest idealtipskih oblika procesa smene auto-kratskih sistema:

· dugotrajna evolucija· promena sistema kojom su upravljale elite starog režima· odozdo iznuđena promena sistema· pogodbena promena sistema· kolaps režima· raspad i osnivanje novih država.

Dugotrajna evolucija. Za taj tip transformacije značajno je da se demokracija ostvaruje evolutivno u dugom razdoblju, a ne zbog dramatične istorijske prelomnice. Tokom 19. veka u zemljama Evrope, Okea-nije i Amerike, kao i u Australiji i Novom Zelandu, kojima se već delimično upravljalo parlamentarno i u skla -du s pravnom državom, biračko pravo je polako gubilo ekskluzivni cenzus, ukinuto je biračko pravo s više glasova povlaštenih skupina osoba, uvedeni su tajni izbori, a premijer i vlada podređeni su odgovornosti parlamenta (Huntington, 1991, 16. i d.; Rueschemeyer i dr., 1992, 83. i d.). Zemlje koje su uspostavile de-mokratiju evolutivnim putem, odnosno koje su joj se vrlo približile već pre Prvoga svetskog rata, bile su: Novi Zeland, Australija, Finska, Norveška, SAD (žene su dobile biračko pravo tek od 1920), Velika Britanija (žene su dobile biračko pravo tek od 1928) i Švajcarska (žene su dobile biračko pravo tek od 1971) (Schmidt, 2006, 392). Taj procesni oblik promene sistema ograničio se na prvi talas demokratizacije. U drugom i trećem talasu nema uporedivih slučajeva dugotrajne, evolutivne demokratizacije.

Promena sistema kojom su upravljale elite starog režima. Promenu sistema podstiču elite starog auto-kratskog režima i uveliko kontrolišu nastavak tog procesa. Stare elite ne određuju, dakle, samo na koji će način autokratski režim biti zamenjen nego, u znatnoj meri, određuju i strukture novog demokratskog siste-ma. Stoga elite bivšega autokratskog režima mogu delimično, makar u kratkom razdoblju, svoju političku vlast “poneti sa sobom” izautokratskog u novi demokratski sistem. To pretpostavlja da se te elite nisu pre-više diskreditovale svojom autokratskom vladavinom, da još uvek raspolažu znatnim izvorima političke moći, i da je opozicija režimu, komparativno gledano, bespomoćna. Primeri iz trećeg talasa demokratizacije (1974-1995) su: Španija, Brazil, Paragvaj, Tajvan, Meksiko, Bugarska i Rumunija. Ako u starom režimu vlast nisu imali vojnici, onda u tom obliku promene sistema bivše autokratske elite imaju veliku šansu da se i u novoj demokratiji etabliraju kao političke elite, kao što su to pokazali primeri Paragvaja, Tajvana, Ru-muije, Poljske i drugih istočnoevropskih zemalja devedesetih godina.

Odozdo iznuđena promena sistema. Odozdo iznuđene promene sistema, koje se ne pretaču u prego-vore režimskih i opozicionih elita, gotovo uvek obeležava brza smena autokratskih vlastodržaca. Promene

59

sistema mogu biti uvedene “odozdo” ako mobilisana javnost svoj protest protiv autokratskog režima mani-festuje tako moćno da suzbijanje opozicije represivnom silom obećava malo uspeha autokratskim elitama. Po svim pravilima, iz tog oblika promene sistema ne sledi podela vlasti, nego nosioci stare vlasti bivaju poli -tički potpuno razvlašteni. Tako je bilo u Portugalijiposle vojnog puča 1974, kad su radikalizovani vojnici srednjeg ranga i vrlo mobilizisano stanovništvo iznudili dalekosežne političke, ekonomske i socijalne re-forme. Filipini su “mešovit slučaj”, budući da su mobilisirani građani iznudili odstupanje diktatora Marcosa i njegovog klana, ali je “100 moćnih porodica” koje su stajale iza Marcosa (Thompson, 1995; Croissant, 2002a) nastavilo određivati političku i privrednu sudbinu zemlje.

Pogodbena promena sistema. Ako se između režimskih elita i opozicije režimu iskristalisalo pat stanje, pa nijedna strana nema moć da jednostrano definiše modalitete buduće političke vlasti, a uz pretpostavku da obe strane deluju “racionalno”, dolazi do pregovora o novom obliku političke vlasti. U nizu sklopljenih kompromisa i paktova iznova se definišu pristup vlasti, struktura vlasti, pretenzija na opseg vlasti i način vladanja. Pritome nipošto nije od početka jasno hoće li opozicija režimu moći postupno ostvariti svoj “demo-kratski projekt”. Moguće je da hardliners (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986) iznova suzbiju delove elita staroga režima koji su pripravni za pregovore (softliners) i represijom zaustave liberalizaciju i demokra-tizaciju političkog sistema. Ta mogućnost postoji i u ostalim oblicima promene sistema, osim transformacije zbog kolapsa. Zapravo, opasnost u pogodbenoj promeni sistemaje izraženija nego u drugačijim “prelazima”, budući da stare autokratske elite na vlasti još raspolažu znatnim izvorima političke moći. Ako se pogodbena promena sistema stvarno okonča demokratijom, rezultat dogovorene podele vlasti neretko se odražava i u posebnoj konfiguraciji novih političkih institucija (Rüb, 1996b). Procesi pregovora obavijeni su posebnom podvojenošću sa stanovišta teorije demokratije. S jedne strane, pregovori i paktovi između elita starog reži -ma i demokratske opozicije u stanju koje obveležava pat u političkoj moći doprinose mirnoj promeni siste-ma. S druge strane, kompromisi i sporazumi nastaju na upitan i nedemokratski način. Naime, stare au -tokratske elite nemaju više legitimnost – ili je nikad nisu ni imale – a demokratska opozicija često još nije stekla pregovarački mandat u demokratskom izbornom postupku. Ako semere demokratskim normama, kompromisi elita koji pomažu demokratiji nastaju upitnim postupcima. To je u sa stanovišta teorije demokratije paradoks pogodbene promene sistema.Primeri pogodbenih promena sistema u trećem talasu demokratizacije su Urugvaj (1985), Južna Koreja (1986), Poljska (1988), Mađarska (1989), Tajland (1992) i Južna Afrika (1994).

Kolaps režima. O kolapsu režima govorimo kad nastupi nagli slom autokratskog sistema. Nasuprot revoluciji, za smenu autoritarne ili totalitarne vlasti nisu odgovorni “unutrašnji akteri”, bile to elite ili mobil-isane mase. Naprotiv, česti su spoljni uzroci potpunog gubitka legitimnosti i moći vladajućih autokratskih elita, poput izgubljenih ratova. Stari vlastodršci neretko se pogubljuju (Nemačka i Japan posle1945), os-uđuju na visoke zatvorske kazne (Grčka posle kiparskog rata 1974, Argentina posle falklandskog rata 1983) ili potpuno nestaju s političke pozornice. Iuzetak je Nemačka posle 1918, kad je monarhija doduše odstupila, ali su pruska vojna aristokratija i birokratija prenele znatan deo svoje političke moći u prvu ne-mačku demokratiju. Primeri kolapsa režima zbog rata u drugom talasu demokratizacije su, među ostalima, Italija (1943-1945), Nemačka (1945), Austrija (1945), Japan (1945), a u trećem talasu demokratizacije Grčka (1974) i Argentina (1983).

Autokratski sistem može kolabirati i bez direktnog uticaja spolja. To se događa onda kada zbog prom-ena konstelacija u spoljnoj politici postanu manifestne dotad latentne krize legitimnosti. Ako je režim karak-terom bio kvazitotalitaran i stoga nije dopuštao ni formiranje reformskih elita unutar vladajućeg bloka, ni delatno sposobnih aktera na strani opozicije, stari sistem se obično slama potpuno i brzo. Primeri za to s

60

područja komunističke vlasti u Srednjoj Evropi su Čehoslovačka i, u nekom smislu, DR Nemačka 1989. godine.

Raspad države i osnivanje novih država. Autokratski režimi katkad nestaju i zbog raspada autoritarnog ili totalitarnog imperijuma. Nastaju nove države, koje u osnivanju države vide i priliku za novi demokratski početak. To se posebno događalo u prvom i trećem talasu demokratizacije. Raspadom Habsburškog Carstva 1918, zapečaćena pariskim mirovnim sporazumima u St. Germainu (1919) i Trianonu (1920), nas-tao je niz suverenih država, od kojih su demokratski ustav imale Austrija (1918-1934) i Čehoslovačka (1918-1938). Na vrhuncu trećeg talasa demokratizacije raspali su se Sovjetski Savez i Jugoslavija kao višena-cionalne države. Od devet novoosnovanih država koje su proizašle iz raspada posle 1990, demokratijama s pravnom državom mogle su se 2005. godine smatrati Slovenija, Estonija, Litva i Letonija. Kao defektne demokratije slovile su 2005. godine Rusija, Srbija, Ukrajina i Makedonija. Hrvatska je 2007. bila na putu da se konsoliduje kao demokratija s pravnom državom (Bertelsmann Stiftung, 2005).

Šest prikazanih mogućnosti smene autokratskih režima takođe su idealtipska uopštavanja. U stvarnosti ti oblici često se mešaju. Tako se oblici kolapsa i osnivanja novih država mogu povezati s revolucionarnim mobilizacijama (odozdo iznuđenom promenom sistema). To se dogodilo u DR Nemačkoj i u Čehoslovačkoj 1989. (kolaps i odozdo ubrzana promena sistema) ili u Sloveniji,Estoniji, Letoniji i Litvaniji (1990/91), gde je tek revolucionarna mobilizacija nacionalnih elita i delova stanovništva omogućila novo osnivanje tih država.

Mešanje spoljašnih i unutrašnjih činilaca posebno je uzrokovalo kraj komunističkih režima u Istočnoj Evropi. Spoljašnji povod sloma satelitskih režima u Istočnoj Evropi bilo je odustajanje od Brežnjevljeve doktrine o ograničenoj suverenosti socijalističkih država kao jamstvu opstanka komunističkih poredaka vla-davine koji su zavisili od Sovjetskog Saveza. Kad je šef sovjetske partije Mihail Gorbačov 1987-1988. odus-tao od jamstva opstanka, komunistički režimi u Istočnoj Evropi implodirali su u nekoj vrsti domino učinka. Klaus von Beyme (1994a, 91) tačno piše da socijalističke države nisu, doduše, izgubile “vrući” rat, ali su izgubile hladni rat. Legitimnost njihovih političkih sistema odavno je bila potrošena. Čista represija bez sov-jetskog jamstva opstanka nije više bila strategija koja je obećavala uspeh u osiguranju vlasti nacionalnih elita komunističkih vlasti.

Tablica 4: Oblici smene autokratskih režima u trećem talasu demokratizacije u Južnoj Evropi, Istočnoj Evropi, Latinskoj Americi i Istočnoj Aziji

Kratak prikaz mešovitih oblika promena sistema treba izoštriti uvid u to da se stvarni tok konkretnih istorijskih procesa transformacije retko potpuno poklapao s konstruisanom unutrašnjom strukturom opštih idealnih tipova. Prethodna svrstavanja istorijskih primera u idealne tipove stoga se temelje na dominant-nom obrascu procesa.

Demokratizacija

Guillermo O’Donnell, Philippe Schmitter i Laurence Whitehead (1986, 7. i d.) podelili su promenu sistema na tri faze: liberalizaciju, demokratizaciju i konsolidaciju. Neki istraživači transformacije sledili su ih u tome (Przeworski, 1991, 51. i d.; Bos, 1996a, 85; Rüb, 1996a, 112). Ta podela na faze nije, međutim, dovoljno opšta da bi bila primenjiva na sve promene sistema u trećem talasu demokratizacije (Bunce, 2003;

61

Carothers, 2004, 185. i d.). Naime, demokratizaciji nije uvek nužno prethodila liberalizacija autokratskog sistema. To je jednoznačno tačno samo za tri od šest mogućih oblika smene autokratskog sistema što sam ih naveo: za dugotrajnu evolutivnu demokratizaciju tokom 19. i početkom 20. veka, za procese transforma-cije kojima upravljaju elite staroga režima i za promenu sistema dogovorenu između režima i opozicije. Dosad su se, ali ne uvek, mogle raspoznati kratke faze liberalizacije i u odozdo iznuđenima promenama sistema i u osnivanju novih država. U promenama sistema zbog kolapsa liberalizacija i demokratizacija većinom su tekle potpuno sinhrono ili je liberalizacija političkog života velikim delom bila tek posledica prvih procesa demokratizacije. Razdvajanje faze liberalizacije i demokratizacijeu raskoraku je s istorijskom stvarnošću brojnih promena sistema drugog (u Nemačkoj, Italiji, Austriji i Japanu) i trećeg talasa demokrati-zacije (u Grčkoj, Portugalu, Argentini, Rumuniji).

6.2.1. Institucionalizacija demokratije

Stoga, sledim opštiju periodizaciju promena sistema u tri faze: smena starog režima, institucional-izacija i konsolidacija demokratije. Unutar te periodizacije liberalizacija se proteže od poslednje faze au-tokratskog režima do početka demokratske konsolidacije. Demokratizacija je pak definisana kao proces“u kojemu se neograničena, nekontrolisana i beskompromisna političkavlast jedne društvene skupine ili osobe premešta u institucionalizovanepostupke koji izvršnu vlast ograničavauju, stalno kontrolišu, čine propis-noodgovornom i omogućuju kontingentne rezultate” (Rüb, 1996a, 114).Presudan korak ka demokratiji je, dakle, prelaz političke vlasti s jedneosobe ili skupine osoba na “niz” institucionalnih pravila koja moraju priz-nati svi ikoja moraju jednako važitii za sve, tj. za one koji vladaju i one kojima se vlada(uporediti i Prze-worski, 1991, 14). Faza demokratizacije počinje kad se kontrolapolitičkih odluka oduzme elitama stare autokratske vlasti i prenese nademokratske postupke, supstancijalni rezultati kojih nisu odredivi a priori (Rüb,1996a, 114). Faza institucionalizacije završava kad se usvoji novi demokratskiustav i kad on obavezu-juće normira političko takmičenje i postupke političkogodlučivanja.

Ako se tako shvati, onda je faza institucionalizacije demokratije onaj deo promene sistema u kome se uspostavljaju nove demokratske institucije. To znači da u razdoblju demokratizacije imamo posla s etapom u kojoj stare norme i institucije više ne važe ili važe još samo delimično, dok nova pravila i instituci -jejoš nisu uspostavljeni ili su uspostavljeni samo delimično. Politički akteri stoga imaju mnogo veći prostor za delovanje nego u konsolidovanim demokratijama u kojima manevarski prostor političkih elita znatno ograničavaju obavezujuće norme, etablirane institucije i društveno ukorenjeni interesi. Medjutim, kako norme, institucije i interesi još nisu dovedeni u prihvatljivu ravnotežu i kako stoga političke odluke jednako i ograničavaju i legitimišu, faza demokratizacije još je suočena sa znatnim rizikom od propasti.

Posebno je problematično to što u procesu institucionalizacije politički akteri stvaraju pravila prema kojima direktno i sami potom moraju agitovati. Ta se pravila trebaju etablirati kao norme koje bi postale opšteprihvaćeni postupci za buduće političke snage, naraštaje i sukobe. Napetost između vlastitih partiku-larnih i opštih interesa u uspešnoj demokratizaciji mora se rešiti tako da se pronađe ravnoteža između moćnih parcijalnih interesa i “opšteg dobra”. Jer, ako se posebni interesi moćnih političkih aktera ignorišu, oni mogu kao veto sile dovesti u pitanje i time ugroziti demokratizaciju. Ako, opet, ne vode dovoljno računa o opštem interesu i problemima koje treba svladati, neće imati široku legitimnost stanovništva. Ostaće nestabilni, skliznuće u defektnu demokratiju (Merkel, 1999a; Merkel, Puhle i dr., 2003, 2006), ili u hibridni režim (Rüb, 2002), ili čak u autokratiju.

U promenama sistema institucionalne poretke mogu stvoriti i politički akteri koji slede vlastite in-

62

terese i imaju normativne predstave o optimalnim institucijama demokratske zajednice koje međusobno odstupaju. Demokratski institucionalni poreci su stoga i rezultati sukoba oko političke vlasti, i ekonomskih i normativnih sukoba (Przeworski, 1988, 76). Zašto se u određenim kontekstima neki politički akteri probijaju sa svojim ustavnim projektima, a drugi ne? Kako objasniti konstituisanje različitih institucionalnih poredaka? Zašto u nekim novim demokratijama nastaju parlamentarni, u drugima predsednički ili polupredsednički sis-temi vlasti, i kad se uspostavlja većinska, a kada konsenzusna demokratija?

Geneza demokratskih sistema vlasti

Demokratski sistemi vlasti razlikuju se na temelju odnosa između zakonodavne i izvršne vlasti (Sartori, 1994a, 83. i d.). Stepen podele, ograničenja i dominacije dve vlasti odlučuje o tome da li se radi o parlamen-tarnom ili predsedničkom sistemu. U stvarnosti ima i raznovrsnih sistema vlasti koji imaju elemente oba tipa i koji se ne mogu svrstati u neki “čisti tip”. Nužno je, dakle, konstruisati dodatne tipove kako bi se vodilo računa o stvarnoj raznovrsnosti demokratskih institucionalnih poredaka. U komparativnojnauci o vladavini postoji mnoštvo različitih kataloga kriterijuma za konstrukciju tipova sistema vlasti (Fraenkel, 1957; Loewen-stein, 1969; Beyme, 1970; Steffani, 1979; Duverger, 1980; Sartori, 1994b). Najuverljiviju izdiferenciranu tipologiju ponudili su Shugart i Carey (1992) te Shugart (1993). Osim kriterijuma prava parlamenta da opo-zove vladu, odnosno pitanja da li vlada zavisi od poverenja parlamenta (uporediti Steffani, 1979), koji se često naziva središnjim, Shugart je u svoju nauku o tipovima uneo i sledeća obeležja: pravo parlamenta da kontroliševladu, pravo predsednika države da raspusti parlament, pravo državnog poglavara da smeni vladu, zakonodavna prava veta i političke domene državnog poglavara u spoljnoj, sigurnosnoj i unutrašnjoj politici. Pomoću tih kriterijuma, Shugart dolazi do četiri tipa sistema vlasti.

1. Predsednički sistemii vlasti. Predsednika kao šefa vlade direktno biraju građani. On nominuje ili imenuje članove kabineta. Ne postoji ni glasanje o nepoverenju parlamenta vladi, ni mogućnost da vlada raspusti parlament.

2. Predsedničko-parlamentarni sistemi vlasti. Predsedničko-parlamentarni sistem vlasti ima dvoglavu izvršnu vlast u kojoj predsednika države direktno bira narod, a premera nominuje predsednik i (indi-rektno) bira parlament. Predsednik ima prava opozvati pojedine ministre ili ceo kabinet i protiv volje parlamentarne većine. Parlament ima, istina, nadležnost da glasa o nepoverenju vladinom kabine-tu, ali predsednik može uložiti veto na glasanje parlamenta o nepoverenju, odnosno u poslednjoj instanci može raspustiti parlament.

3. Parlamentarno-predsednički sistemi vlasti. Parlamentarno-predsednički sistem vlasti takođe ima dvoglavu izvršnu vlast. Nasuprot predsjedničko-parlamentarnom sistemu, predsednik ne može otpustiti vladu ili šefa vlade protiv volje parlamentarne većine.

4. Parlamentarni sistemi vlasti. Parlament je suveren kako u izboru ili opozivu vlade, tako i u zakono-davstvu. Državni poglavar (direktno ili indirektno izabrani predsednik ili monarh – nema samostalnih ovlašćenja da interveniše u stvaranje vlade ili da raspusti parlament. Nema ni nezavisnih ovlašćen-ja da interveniše u zakonodavni proces u parlamentu.

Ako se sistemi vlasti nastali u trećem talasu demokratizacije sistematizuju u četvornu tipologiju predsedničkih, predsedničko-parlamentarnih, parlamentarno-predsedničkih i parlamentarnih sistema vlasti, dobija se sledeća slika u tablici 5.

63

Tablica 5: Tipovi demokratskih sistema vlasti u trećem talasu demokratizacije u Južnoj Evropi, Istočnoj Evropi, Latinskoj Americi i Istočnoj Aziji (2005)

U dve regije obrasci su jasni. U Južnoj Evropi nametnuli su se isključivo parlamentarni, a u Latinskoj Americi samo predsednički sistemi vlasti. U Istočnoj Aziji i Istočnoj Evropi nisu uočljivi uporedivi homogeni obrasci. Zašto su u Južnoj Americi nastali samo predsednički, a u Južnoj Evropi samo parlamentarni susta-vi vlasti? Zašto su u Istočnoj Aziji i Istočnoj Evropi uočljive različite strukturne tvorevine u sistemima vlasti? Da bi se odgovorilo na to pitanje, u ustavnoj nauci i u institucionalno usmerenom istraživanju transforma-cije razmatraju se četiri eksplanatorna pristupa (Merkel, 1996c, 80. i d.):

1. Istorijsko-ustavna objašnjenja. Vrsta i oblik ustava tumače se kao rezultat konkretnih istorijsko-us-tavnih iskustava u nekoj zemlji, normativnih uverenja ustavotvoraca i posebnosti u društvenoj struk-turi neke zemlje (Loewenstein, 1969).

2. Procesno orijentisana objašnjenja. Utvrđuje se povezanost procesa promene sistema s konkretnim oblikom nastajućeg sistema vlasti (Glaeßner, 1994, 217).

3. Perspektiva teorije aktera. Ustav i oblik sistema vlasti tumače se kao rezultanta racionalnih strategi-ja i delovanja racionalnih aktera koji su zainteresovani za vlastitu korist (Elster, 1988; Przeworski, 1991; Offe, 1994; Colomer, 1995a).

4. Objašnjenje o uvozu. Ustav i sistem vlasti oblikuju se prema obrascu "uspešnih" uzornih demokrati-ja (Brunner, 1991).

Ta četiri eksplanatorna pristupa nipošto se uzajamno ne isključuju. Staviše, oni obično samo delimično objašnjavaju nastanak određenih ustava i vrstu sistemavlasti. Zato ih treba primenjivati komplementarno, jer se različite kombinacije i značenja pokazuju poučniji u konkretnim analizama od primene svakoga pristupa zasebno.

Istorijsko-ustavna objašnjenja predsedničkih sistema vlasti u Latinskoj Americi najpoučnija su kad se povežu s objašnjenjem o uvozu. U procesu redemokratizacije zemalja tog podkontinenta, u kojima su predsedničke demokratije postojale i pre autoritarnih vojnih režima, stari ustavi su često, malo izmenjeni, opet stupali na snagu. "Uvezena tradicija" prezidencijalizma iz Severne Amerike, u Latinskoj Americi se pokazala kao oblik vlasti što ga elite i stanovništvo preferiraju ne zato što je u skladu s tradicionalnim obras-cima političke kulture, poput kazikizma (caciquismo), klijentelizma i personalizacije oblika vladavine (ekspla-nacijski pristup 1 i 4).

Polupredsednički sistemi vlasti, kako u predsedničko-parlamentarnoj tako i u parlamentarno-pred-sedničkoj varijanti, mogu se posmatrati kao tipični rezultati pat stanja u političkoj moći u kome ni elite starog režima ni demokratske reformske snage ne mogu same odredivati ustavotvornu agendu. U takvom stanju, bivši autokratski vlastodršci misle da će svoje interese najpre zaštititi pomoću jakog predsednika, dok de-mokratska opozicija ustrajava na jakom parlamentu i od poverenju od koga zavisi vlada (Lijphart, 1992; Riib, 1994, 263). Tipični primeri za to su postautokratski sistemi vlasti u Poljskoj, Rumuiji, Litvaniji i Rusiji 50

(eksplanatorni pristupi 2 i 3).

Medutim, iz pogodbenih promena sistema mogu proizaći i parlamentarni sistemi vlasti, što dokazuju primeri Mađarske (1989-1990) i Spanije (1975-1977). Parlamentarni sistemi vlasti nastali su u trećem talasu demokratizacije kao posljedica osnivanja novih država (Estonija, Ceška, Letonija, Makedonija, Slovačka, Slovenija), u kojima je dominantnu ulogu imala demokratska opozicija. I drugi činioci, poput parlamentarne ustavne tradicije u istoriji Južne Evrope, pogodovali su obnovljenoj izgradnji parlamentarnih sistema vlasti.

64

Parlamentarni sistemi vlasti najslabije se mogu objasniti tipičnom kombinacijom eksplanatornih pristupa.

Donošenjem ustava završava se faza demokratizacije. Demokratcija time nipošto nije osigurana, a njena regresija u oblike autokratske vladavine nije isključena. Prošlo je vreme najveće nesigurnosti. Proces konsolidacije koji sledi može se osloniti na srazmernu sigurnost institucionalnog sklopa koga je prihvatila većina i koji se štiti sankcijama. Strateške opcije političkih aktera stoga su opet znatno ograničene, a njiho-va delovanja su uzajamno proračunljivija. Koridor delovanja, koji se tokom procesa demokratizacije proširio, opet se sužava. U fazi demokratske konsolidacije demokratske institucije moraju steći unutrašnju stabilnost kako bi slale važne konsolidacijske impulse celom političkom sistemu i njegovim akterima.

6. 3. Konsolidacija

Demokratija može početi konsolidaciju na pojedinim parcijalnim područjima političkog sistema i pre nego što se važne demokratske institucije etabliraju pomoću ustava ili jednostavnih zakona. U literaturi o transformaciji početkom demokratske konsolidacije često se nazivaju prvi slobodni izbori, tzv. konstitutivni izbori (founding elections) (O’Donnell, Schmitter i Whitehead, 1986). Čini se smislenije da se kao početak demokratske konsolidacije uzme donošenje ustava ili demokratska revizija starog ustava. Tada se normiraju najvažnija pravila političke igre i uspostavljaju centralne političke institucije kao što su parlament, vlada, predsednik države i sudstvo. Okončava se stanje “fluidnih” struktura i nenormiranosti odnosno normativne nesigurnosti. Najvažniji akteri u političkom sistemu počinju prilagođavati svoje strategije, ponašanje i odluke institucionalno osiguranim demokratskim normama. Ograničene su opcije delovanja, a politika opet počinje biti predvidiva.

Od pitanja o početku demokratske konsolidacije u istraživanju transformacije još je spornije pitanje o tome kad je neka demokratija konsolidovana. Da bi se taj trenutak tačnije odredio, najpre moramo razjas -niti: (a) Šta se shvata pod demokratijom. (b) Šta znači konsolidacija?

Pojam demokratije odredili smo u poglavlju 1.1. O demokratiji se može govoriti onda kada je uspos-tavljeno osam institucionalnih i proceduralnih minimalnih kriterijuma Roberta Dahla. Ako govorimo o funk-cionalnoj demokratiji pravne države, treba uputiti na zahtevniji koncept usidrene demokracije (pogl. 1.1.2). U nastavku treba razviti analitički plodan pojam konsolidacije koji se može operacionalizovati (Merkel, 1996c).

Slika 6: Višestepeni model demokratske konsolidacije

U istraživanju transformacije sporan je pojam demokratske konsolidacije. Minimalističke postavke (DiPalma, 1990, 138. i d.; Przeworski, 1991, 26) nadmeću se sa zahtevnijim konceptima (Pridham, 1995; Gunther i dr., 1995). Istraživači transformacije nisu saglasni su o tome koje političke i društvene institucije moraju biti stabilizovane da bi se moglo govoriti o konsolidovanoj demokratiji. Razlika postoji i u pogledu na širinu vremenskog horizonta, i u pogledu na put koji najbrže vodi do konsolidacije. Engleski politički naučnik Geoffrey Pridham (1995, 168) razlikuje “negativnu” i “pozitivnu” konsolidaciju. Demokratije su, po njemu, konsolidovane “negativno” kad nijedan važan politički ili društveni akter ne traži svoje interese i ciljeve van demokratskih institucija, jer u tom trenutku ne postoji nikakva privlačna sistemska alternativa demokratiji. Po-litički sistemje “pozitivno” konsolidovan ne samo onda kada je ceo sistem legitiman i kad nema alternative u očima elita, nego i kada obrasci stavova, vrednosti i ponašanja građana održavaju stabilnu veru u legitim-

65

nost demokratije. Taj koncept konsolidacije računa na mnogo duži vremenski horizont za stabiliziranje pos-tautoritarne demokratije od koncepta negativne demokratske konsolidacije koji se tiče samo elita.

Prihvatam koncept pozitivne konsolidacije i diferenciram ga na četiri analitičke ravni na kojima se odlučuje o izgledima da se ceo politički sistem konsoliduje.52 Četiri analitičkastepena istovremeno se repro-duciraju i kao često uočljiv vremenski sled sstepena demokratske konsolidacije, jer se prva stepen, po pra-vilu, konsoliduje najranije, dok demokratska konsolidacija četvrtog stepena po pravilu traje najduže.

Prvi stepen: ustavna konsolidacija. Odnosi se na centralne ustavne političke institucije kao što su predsednik, vlada, parlament, sudstvo i izborni sistem (makronivo: strukture).Od navedena četiri stepena ustavna konsolidacija biva po pravilu najranije dovršena, i deluje kroz sankcionisane i prihvaćene norme i utiče na drugi, treći i četvrtistepen time što strukturira i ograničava delovanje.

Drugistepen: predstavnička konsolidacija. Tiče se teritorijalnog i funkcionalnog predstavljanja inter-esa, najpre stranaka i interesnih udruženja (mezonivo: akteri).Konstelacije i delovanja aktera na drugomste-penu odlučuju, s jedne strane, o tome kako se konsoliduju norme i strukture na prvomnivoui, s druge strane, utiče li konfiguracija prvog i drugeognivoa pozitivno ili negativno na ponašanje aktera na trećem nivou s obzirom na demokratsku konsolidaciju.

Treći stepen: konsolidacija ponašanja. Na trećem stepenu deluju “neformalni”, tj. potencijalni politič-ki akteri kao što su vojska, zemljišni veleposednici, financijski kapital, preduzetnici, radikalni pokreti i sku-pine (mezoniovo: neformalni politički akteri).Uspesi u konsolidaciji prvog i drugog stepena vrlo su važni za to hoće li tzv. “neformalni” politički akteri ostvarivati svoje interese unutar demokratskih institucija ili van njih, odnosno nasuprot demokratskim normama. Ako su prva tri nivoa konsolidirane, s njih dobijaju odlučujući poticaji da se izgradi građansko društvo koje stabilizuje demokratiju.

Četvrti stepan: konsolidacija građanskog društva (civic culture i civil society). Ovde se završava konsolidacija demokratskoga političkog sistema izgradnjom građanske kulture kao socijalno-kulturnog temelja demokratije. Može, kao što znamo iz istraživanja političke kulture drugog talasa demokratizacije (Italije, SR Nemačke, Austrije i Japana posle 1945), trajati decenijama i biti zapečaćena smenom naraštaja (Almond i Verba, 1963, 1980) (mikronivo: građani).

Iz konsolidovane demokratske civilne kulture proizlaze imunizirajući uticaji na prvu, drugu i treću ravan, ako su njihova stabilnost (prva i druga ravan) ili integracija (treća ravan) ugrožene spoljašnjim (privrednim, spoljnopolitičkim i dr.) krizama. Tek kad se sva četiri stepena konsoliduju, može se govoriti o demokratiji koja je uveliko otporna na krize.

Nasuprot minimalističkom shvatanju demokratske konsolidacije, koje se u mnogome ograničava na prvi i treći stepen, uključivanjem drugogstepema (političkih aktera: stranaka i udruženja) i četvrtog (građanske kulture i civilnog društva) dolazim do maksimalističkog pojma demokratske konsolidacije. Medju-tim, čak i tako “maksimalno” konsolidovan demokratski sistem nije potpuno imun na tendencije potencijalne dekonsolidacije. Zapravo, konsolidovana demokratija skriva na sva četiri stepena velike rezerve otpora spoljašnjim destabilizirajućim šokovima koji mogu nastati u dramatičnim ekonomskim i spoljnopolitičkim krizama. Proces dekonsolidacije morao bi se protegnuti na duža razdoblja i obuhvatiti sva četiri stepena pre nego što bi autokratske tendencije mogle potkopati ili čak razoriti demokratski karakter sistema.

6.3.1. Ustavna konsolidacija

Ustav se vremenski donosi na početku procesa konsolidacije i stoga u znatnoj meri određuje iz-

66

glede sledećih nivoa i narednih faza konsolidacije. Ustav zauzima hijerarhijski nadređen položaj, jer prvi put tokom procesa transformacije uzrokuje drastično redukovanje kontingentnosti u ponašanju. Ustav jamči utvrđivanje postupka u procesima odlučivanja (Merkel i dr., 1996, 18). U delu o državnom pravu on uređuje kako se i u kojoj instituciji stvaraju opšte i posebne norme pravnog poretka. U određenim granicama može čak uticati i na njihove materijalno-političke i socijalno-političke sadržaje. Pomoću obavezujućih ustavnih normi i institucija koje ih utelovljuju može vezati strateška delovanja političkih aktera za temeljni konsenzus, i tako smanjiti prekomerno međusobno nepoverenje i nepredvidivost. Iz empirijskog istraživanja demokrati-zacije znamo da je ponašanje elita posebno važno za demokratsku konsolidaciju (Higley i Gunther, 1992). Naime, ako među elitama nastane minimalni konsenzus o temeljnim demokratskim pravilima igre, demokratija ima dobre izglede da se konsoliduje na sva četiri nivoa. To pretpostavlja da političke i društvene elite ostvaruju svoje interese i da se sukobljavaju unutar ustavnih institucija. Ustavni poreci tako stiču moć da upravljaju ponašanjem, ali karakterom moraju bitipošteni i inkluzivni prema važnim društvenim skupinama i istovremeno stvoriti primerene potencijale za rešavanje predstojećih društvenih sukoba i poli-tičkih problema. Postautokratski ustavi trebaju, dakle, dati legitimnost i stabilnost mladim demokratskim porecima.

Kako mladi ustavi postaju nužno obavezujući? U državnopravnoj i politokološkoj raspravi o tome postoje dva odgovora: prvo, ustavi stiču stabilnost pomoću državnopravno obaveznih postupaka izrade i usvajanja (“formalna legitimnost”) i, drugo, posebno pomoću svoje sposobnosti da pošteno i učinkovito reše društvene sukobe i probleme (“empirijska legitimnost”).

Formalna legitimacija ustava. U državnom pravu legitimnost i stabilnost demokratskog ustava pri-marno se izvodi iz postupka njegovog postavljanja, tj. izrade i usvajanja. Dva pitanja na koja moramo odgovoriti u našem kontekstu glase: kako se ustavu može pripisati formalna legitimnost? Kakvo je značenje te “formalne pretpostavke” za stvarnu veru građana u legitimnost tog ustava?

Na pitanje o demokratskoj legitimnosti postupka kojim se donosi ustav može se odgovoriti na tri nivoa (Elster, 1994, 43):

· legitimacija odozgo: ustav može pretendovati da bude demokratski legitiman ako je ustavotvorna skupština nastala demokratski legitimno;

· interna legitimacija ustava: postupak u ustavotvornoj skupštini mora poštovati demokratska načela;

· legitimacija odozdo: nacrt ustava daje se na referendum kako bi ga ratifikovao narod.

Nadovezujući se na Böckenfördea (1994, 67. i d.) i na praksu ustavotvorstva demokratskih država (Beyme, 1968, 1971), ta tri načela legitimacije u stvaranju ustava mogu se realizovati pomoću četiri tipa legitimacije ustava (Merkel, 1996c, 92). Redosled četiri tipa ustavotvorstva hijerarhijski teče odozgo prema dole, i seže od “vrlo demokratskih” (prvi tip) do postupaka “dvoumljivih sa stajališta teorije demokratije” (četvrti tip):

1. Narod bira skupštinu (konvent) koja, nezavisno od službenog parlamenta, stvara ustav. Ona iz-rađuje nacrt ustava, usvaja ga i podnosi na glasanje naroda (pouvoir constituant) na referendumu. Primer je trostepeno legitimiranje Ustava Četvrte Republike u Francuskoj 1946.

2. Ustavotvorna skupština (konstituanta) bira se demokratski. Ona izrađuje ustav, odlučuje i usvaja ga sama. Ustav se ne podnosi na glasanje narodu u smislu državljana s biračkim pravom. Primer druge varijante dvostepenog legitimiranja jeUstav Weimarske Republike.

67

3. Određeno državno telo (parlament, vlada) izrađuje nacrt ustava koga – obično, ali ne uvek – usvaja parlament. Ne bira se skupština nezavisna od postojećeg saziva parlamenta i vladie koja treba izraditi nacrt ustava. Održava se referendum o nacrtu ustava. Primer te varijante dvostepene legiti -macije jeUstav Pete Republike u Francuskoj 1958.

4. Određeno državno telo izrađuje nacrt ustava – odnosno revidira stari ustav – a usvaja ga parla -ment. Ne sprovodi se referendum o ustavu.Primeri su jednostepene legitimacije revidiranih ustava Mađarske i Poljske 1989. godine.

U tablici 6. prikazano je kako je u tu četvornu tipologiju svrstano ustavotvorstvo u četiri velike regije u trećem talasu demokratizacije. Nijedna mlada demokratija iz “trećeg talasa” nije izabrala demokratski uzo-ran put stvaranaja ustava (prvi tip). To ukazuje na vremensku stisku koja vlada posebno u dramatičnim promenama sistema (kolapsi režima). Ustavotvorci su vagali između prednosti demokratski uzornih proce-dura i duže, možda rizične, međufaze bez demokratskog ustava ili bržeg postupka donošenja ustava s nekim proceduralnim i sadržajnim nedostacima. Primedba Klausa von Beymea (1994a, 236) da su istočno-evropske elite koje su želele demokratizaciju obično morale rešiti “hitnije probleme” i da “nisu imale vre-mena za dvostruko učešće naroda" u stvaranju ustava očito je uopšteno tačna za stvaranje ustava u sklopu promena režima.

Referendum o ustavu, “legitimnost odozdo”, često se precenjuje kao nešto što ima utemeljujući kvalitet za demokratiju. To se posebno odnosi za postautoritarna i posttotalitarna stanja u kojima se ustav stvara pod vremenskim pritiskom i u uslovima nedovoljno razvijenog civilnog društva. Ako nije moguća sadržajna rasprava o ustavu, plebisciti o ustavu imaju malo značenje i uveliko karakter aklamacije. Ako se održe u neprosvećenim, nasilnim i izmanipulisanim kontekstima, kao u Rumuniji (1991), u Rusiji (1993) ili u Iraku (2005), mora im se osporiti svaka funkcija demokratske legitimacije.

Tablica 6: Postupci donošenja ustava u Južnoj Evropi, Istočnoj Evropi, Južnoj i Srednjoj Americi i u Istočnoj Aziji

“Empirijska legitimacija”. Empirijska legitimacija znači da ustav stiče dovoljnu “veru u legitimnost” (Max Weber), odnosno “specifičnu i difuznu podršku” (David Easton), posredstvom svoga uticaja na stvarnu politiku i društvene odnose. Izgledi za to posebno su dobri ako su u ustav snažno ugrađena tri načela:

· društvena i politička inkluzivnost: ne sme biti većih strukturnih manjina (rasnih, etničkih, verskih), kao ni političkih i društvenih skupina koje su grubo oštećene u institucionalnom pristupu političkoj vlasti;

· institucionalna eficijentnost: političke institucije moraju omogućiti neometana odlučivanja i imple-mentacije;

· politička učinkovitost: političke odluke moraju vidljivo doprinositi rešavanju društvenih problema (ekonomskih, socijalnopolitičkih, problema unutrašnje i spoljne sigurnosti i dr.).

O problemu inkluzivnosti, eficijentnosti i učinkovitosti u istraživanju transformacije od kraja devedesetih

68

godina raspravlja se na dve ravni:

· na ravni sistema vlasti: rasprava se kreće oko pitanja jesu li za konsolidaciju mladih demokratija najprikladniji parlamentarni, predsednički ili polupredsedniki sistemi vlasti;

· na nivou vrste političkog predstavništva i oblika odlučivanja: pita se o tome ispunjavaju li potrebe za konsolidacijom najbolje većinske ili konsenzusne demokratije.

Posebno se široko raspravljalo o pitanju prikladnog sistema vlasti, što ćemo samo kurzivno prikazati (uporediti Merkel i dr., 1996, 25. i d.). Pozicije koje parlamentarne sisteme vlasti načelno smatraju najprik -ladnijim (Linz, 1990; Lijphart, 1992; Stepan i Skach, 1993) suprotstavile su se zagovornicima prezidencijal-izma (Horowitz, 1993). Naposletku se pojavio i zagovornik polupredsedničkog sistema vlasti u liku Giovan-nija Sartorija (1994b).

Pomenuti autori stalno su navodili različite kombinacije četiri osnovna argumenta kako bi poduprli svoju postavku (uporediti, među ostalima, Stepan i Skach, 1993, 6. i d.).

·U parlamentarnim sistemima vlasti obično ima više stranaka nego u predsedničkim sistemima. To omogućuje inkluzivnije i fleksibilnije stvaranje koalicija u društvima s kompleksnom strukturom etničkih, ekonomskih i ideoloških sukoba.

·Vlade u parlamentarnim sistemima češće raspolažu sa stabilnim parlamentarnim većinama za svoje programe reformi nego predsedničke izvršne vlasti. Ako predsednik u predsedničkom sistemu nema većinu u parlamentu, suočen je s velikim iskušenjima i mogućnostima da na rubuustava vlada dekretima ili da u dvostranoj trgovini poslanika i parlamenta potraži nužne ad hoc većine. Obe strategije su neprimerene za važne programe reformi u razdobljima transformacije i za konsolidaciju još krhkih ustavnih struktura.

·Uska medjuzavisnost zakonodavne i izvršne vlasti u parlamentarnim sistemima – naime, pravo vlade da raspusti parlament i mogućnost parlamenta da smeni vladu glasanjem o nepoverenju – sadrži ustavne postupke kojima se mogu prevladati paralizujuće uzajamne blokade. Na taj način krize vlasti mogu biti rešene pre nego što se pretvore u krize režima.

·Predsednički sistemi, naprotiv, podstiču političku polarizaciju i sadrže opasnost blokirajućih sukoba i blokada odlučivanja uvek kad izvršna i zakonodavna vlast imaju većine s različitim stranačkopolitičkim preferencijama.

·Juan Linz (1990) je sažeo prednosti parlamentarnog sistema vlasti u pojmu “fleksibilnosti”, koju suprotstavlja “rigidnosti” prezidencijalizma. Fleksibilnost znači da parlamentarni sistemi više jamče društveno- političku inkluzivnost i eficijentnost vlasti kao imperative konsolidacije.

Kritičari poput Nohlena (1992, 2003) i Thibauta (1996) prigovarali su Linzu da apstraktna argu-mentacija zanemaruje institucionalne i socijalno-kulturne okoline u kojima moraju delovati velika ustavna tela u sistemu vlasti. Štaviše, za demokratsku konsolidaciju presudan je način na koji su centralne političke institucije usklađene s izbornim i stranačkim sistemom, sistemom udruženja, državnom upravom, regrutaci-jom elita i političkom kulturom. To je neizbežna opomena koja ukazuje na značenje konkretnih institucional-nih i kulturnih konteksta, kao i konstelacija aktera. Samo se tako mogu objasniti odstupajući slučajevi. Ali, s gledišta statistike (Stepan i Skach, 1993) i argumentacije iz interne logike institucija, više toga govori u prilog Linzovoj argumentaciji, koja bi doduše trebala biti institucionalno izdiferencirana u onom smislu u kojem na to misle njegovi kritičari. Kao što pokazuju novije empirijske studije (Przeworski i dr., 2000, 129. i d.; Cheibub i Limongi, 2002, 151), kritika nipošto ne pogađa temeljni Linzov iskaz. Przeworski i drugi (2000, 137) zaključili su na temelju statistike da su: “manje je verovatno da će predsedničke demokratije preživeti u

69

svim okolnostima koje smo posmatrali nego one parlamentarne.“

Za konsolidaciju demokratije još nepovoljnije pokazale su se različite varijante semiprezidencijal-izma (Rüb, 1994; Merkel, 1996c, 104). Njegova unutašrnja konstrukcija omogućuje da se, zavisno od kon-teksta, kaže da on nudi posebno nepovoljne institucionalne aranžmane za mlade nekonsolidirane demokratije. Institucionalna konkurencija između predsednika države i šefa vlade unutar izvršne vlasti, i retko dovoljno diferencirana ovlašćenja između izvršne vlasti predsednika i zakonodavne vlasti parlamenta ometaju sposobnost odlučivanja kad većine pripadaju različitim političkim strankama. Odgađaju se hitna rešenja problema, a zamenjuju ih problematični postupci u političkoj vlasti. U stanovništvu to može vrlo brzo izazvati gubitak “specifične podrške” (Easton, 1965). Primeri su Južna Koreja od 1988. do 1999, Poljska posle 1990. i Rusija posle 1993. Unutrašnja konkurencija u izvršnoj vlasti ukida se ako predsednik države i parlamentarna većina pripadaju istoj stranci, kao što je to devedesetih godina povremeno bilo u Hrvatskoj, Rumuiji, Južnoj Koreji (od 1990), Litvaniji (od 1994) i Poljskoj ali, predsednik države onda ima takvu moć – primer je Rusija pod Putinom posle 2003. – kakvu obično nemaju ni premijeri u parlamentarnim sistemima ni predsednici država u predsedničkim sistemima. Nema važnih checks and balances koji nekonsolidovane demokratije štite od degenerisanja u defektnu demokratiju u kojoj izabrani predsednik, koga ustavne kont-role jedva ograničavauju, vlada na plebiscitarno-autoritaran način (Merkel, Puhle i dr., 2003).

Ipak, u vrednovanju sposobnosti i učinkovitosti predsedničkih, polupredsedničkih i parlamentarnih sistema vlasti mora se prosuditi - mogu li konkretni stranački sistemi i sistemi udruženja ukinuti konstelaciju ustavnih vlasti. Štaviše, moraju se analitički povezati prethodno skiciran prvi stepen konsolidacije (ustavne institucije, sistem vlasti) i drugi nivo konsolidacije (institucije intermedijarnog posredovanja interesa), uzima-jući u obzir ulogu političkih elita i političke kulture. Tek se uzajamnim prepletanjem ta dva stepena mogu raspoznati konture odnosa u vlasti i komunikacijskih odnosa međuzavisnih institucija i aktera. Arend Lijphart (1984, 1999) je to makar pokušao s posebnog aspekta koncentracije vlasti, podele vlasti i inkluzije preko idelanih tipova većinske i konsenzusne demokratije, budući da je u analizu institucija uključio stranački sis-tem, oblike koalicija u stvaranju vlade i proceduralne oblike političkog odlučivanja.

6.3.2. Predstavnička konsolidacija

Konfiguracija i otvorenost državnih institucija, vrsta izbornog sistema i zakonsko normiranje interes-nih udruženja imaju prvi formativni uticaj na nastajući oblik intermedijarnih struktura. Oblici intermedijarnog posredovanja interesa između društva i državnih instancija odlučivanja razlikuju se prema svojoj teritorijal -noj i funkcionalnoj dimenziji. Prvu ostvaruju političke stranke, a drugu interesna udruženja.

Stranački sistemi. U postautoritarnim društvima transformacije, stranački sistemi se oblikuju pod tri uticaja: (1) kroz transformacioni sukob između autoritarnog režima i demokratske opozicije (Kitschelt, 1992); (2) kroz strukturu društvenih rascepa (Lipset i Rokkan, 1967; Sartori, 1976); treće, kroz izborni sis -tem (Nohlen, 2004).

Osnovni transformacioni sukob između autoritarnog režima i demokratske opzicije ima formativnu snagu samo prelazno, u ranoj fazi promene sistema. Kako demokratska konsolidacija napreduje, tako se “forumske stranke” kao bivša opozicija režimu, raspadaju uzduž ideoloških, socijalnih i ličnih crta polar -izacije (Beyme, 1994a, 296), kao što pokazuju primeri poljske Solidarnosti, litavskog Sajudisa, mađarskog Demokratskog foruma i češkoga Građanskog foruma. Posle nestanka zajedničkog neprijatelja, starog au-tokratskog režima, strukturu dinamike nadmetanja u stranačkom sistemu dugoročno obeležavaju socijalne i, u manjoj meri, lične crte sukoba. Izborni sistemi mogu pak znatno doprineti tome da se stranački sistemi “racionalizuju” tako da grubo ne narušavaju imperativ o socijalnoj inkluzivnosti, ali i da podstiču formiranje stabilnih vladinih većina.

70

Izborni sistemi. Zbog prvog pomenutog razloga, demokratsku konsolidaciju mogu podsticati izborni sistemii relativne i apsolutne većine, a zbog drugog razloga čisti srazmerni izborni sistemi bez prohibitivne klauzule. Većinski izborni sistemi često diskriminišu veće društvene i političke skupine u pristupu političkoj vlasti (na primer, u Makedoniji, Ukrajini i Belorusiji). One se stoga mogu otuđiti od demokratije ili čak postati njeni odlučni protivnici. Nasuprot tome, čisti srazmerni sistemi izbora otežavaju formiranje stabilnih vladinih većina, kao što pokazuju primeri Weimarske Republike (1919-1933), Italije (posle 1948) i Poljske (1990-1993).

Spektar izbornih sistema koji podstiču demokratiju proteže se od srazmernih izbornih sistema s pro-hibitivnom klauzulom do rovovskih odnosno kompenzacijskih izbornih sistema koji, približno uravnoteženo, kombinuju elemente srazmernih i većinskih izbornih sistema (Kasapović i Nohlen, 1996). Poslednji pogo-duju stabilnim vladinim većinama, u sebi obično ne skrivaju eklatantne diskriminacije manjih stranaka i pod-stiču smene u odgovornosti za vladu. Primeri Španije posle 1975. s pojačanim srazmernim izbornim siste -mom i Mađarske posle 1990. s kompenzacijskim rovovskim sistemom pokazuju da su izborni sistemi koji podstiču demokratiju više smešteni na sredini između čistih tipova većinskih i srazmernih izbora. Čisti srazmerni sistemi izbora koče konsolidaciju. Tako je čisti srazmerni sistem izbora bez prohibitivne klauzule, koji je važio u Poljskoj od 1990. do 1993, propustio u parlament (Sejm) 29 grupacija koje su nalikovale na stranke. Posledica su bili neprozirni odnosi u glasanju u Sejmu, heterogene vladine koalicije i kratkovečni kabineti (Merkel, 1996c). Mogućnost vladanja zemljom osiguravala se mukotrpno. Zbog pogrešnih institu-cionalnih odluka, kao što su semiprezidencijalizam i srazmerni izborni sistem u višemandatnim izbornim okruzima, konsolidacija nove demokratije u Poljskoj izgubila je dragoceno vreme. Istina, nejasni odnosi u razgraničenju između parlamenta i izvršne vlasti predsednika, i snažni srazmerni učinci proporcionalnog izbornog sistema nisu prouzrokovali, nego su samo pojačali i produbili fragmentaciju elita i polarizaciju poli -tičke kulture.

Koji stranački sistemi potiču odnosno ugrožavaju demokratsku konsolidaciju? Uvažavajući kriteri-jume široke društvene inkluzivnosti i stabilnostivlade, demokratsku konsolidaciju potiču varijante umerenih višestranačkih sistema koji se nalaze između dvostranačkog sitema i ekstremnog polarizovanog pluralizma (Beyme, 1982, 312). To znači da stranački sistemi deluju podsticajno na demokratsku konsolidaciju ako imaju određena svojstva s obzirom na tri kriterijuma: fragmentaciju, polarizaciju i volatilnost (neto fluktuaciju birača).

Fragmentacija. U istraživanju stabilnosti političkih sistema vrlo fragmentisani stranački sistemi slove kao opasni za stabilnost celoga političkog sistema. To je često slučaj onda kada se snažna fragmentacija poveže s ideološkom polarizacijom, slabim i heterogenim koalicionim vladama i čestim smenama vlada (Sartori, 1976). Primeri su Weimarska Republika, Četvrta Republika u Francuskoj, Italijanska Republika pre i posle 1994, Poljska od 1990. do 1993. i Slovačka od 1993. do 1998.. Jedan od činioca koji je uzrokovao brzu konsolidaciju postautoritarnih demokratija u Grčkoj, Portugalijii Španiji sedamdesetih i osamdesetih godina bio je nizak stepen fragmentacije stranačkih sistema (Merkel, 1990, 6; Morlino, 1995, 324). Osim za Mađarske to ne vredi ni za jednu drugu zemlju među postkomunističkim demokratijama u Istočnoj Evropi.

Polarizacija i antisistemske stranke. Stranački sistemi u kojima je mala distanca između važnih stranaka na levome i desnom krilu i u kojima nema antisistemska stranaka imaju prednosti u konsolidaciji. Dok je u Južnoj Evropi samo portugalsku demokratiju kratkotrajno (1974-1976) destabilizovala antisistem-ska komunistička partija i dok novim demokratijama u Istočnoj Aziji ne preti opasnost od antisistemskih stranaka, demokratsku konsolidaciju u Istočnoj Evropi, posebno u Rusiji, Letoniji i Slovačkoj, otežavalo je postojanje dve antisistemske komunističke stranake (Beyme, 1994, 301. i d.). Uopšteno, konsolidaciju

71

demokratije u trećem talasu, kao i u prvome, manje sprečavaju antisistemske stranke nego činjenica da su mnoge stranke u Africi, Istočnoj Aziji i Istočnoj Evropi jedva ukorenjene u društvu.

Fluktuacija birača (volatilnost). Stranački sistemi u kojima je fluktuacija birača niska ili srednja deluju podsticajno na konsolidaciju celog političkog sistema. Smanjivanje fluktuacije birača ukazuje na to da se stvara stabilizirajući element stranačke identifikacije. On pokazuje da stranke kao intermedijarne struk-ture stvaraju nužne korene u društvu, a da pri tome ne onemogućuju interesno posredovanje između države i društva. Osim toga, opadanjem fluktuacije birača postaju neverovatni i nemiri pri promeni vlada i radikalni obrati u politici vlada. Komparativno visoka fluktuacija birača bila je, i još je, tvrdokoran problem konsoli -dacije u gotovo svim postautokratskim demokratijama trećeg talasa. Taj problem se pojavio u većem obliku u Africi, Aziji i Istočnoj Evropi, nego u posleratnim demokratijama u Nemačkoj i Austriji i u postautoritarnim sistemima u Južnoj Evropi 1974. i 1975. (Beyme, 1997, 47).

Tablica 7: Stupanj fragmentiranosti stranačkih sustava Istočne Europe na

Sistem udruženja. Same stranke ne mogu zajamčiti posredovanje interesa između društva i države. Teritorijalno predstavništvo mora biti dopunjeno funkcionalnim posredovanjem interesa od strane udruženja. A upravo je tajnivo intermedijarnih struktura kronično nedovoljno razvijena u postautoritarnim društvima. Fiksiranost većine autoritarnih sistema na državu ostavlja za sobom slabo civilno društvo. U autoritarnim režimima jedva da postoji - ili postoji samo u nadziranim nišama - sfera društva koja je za-štićena od države, a u kojoj se organizuju i artikulišju privredni interesi, društvene skupine i kulturne struje. To nije ostavilo za sobom samo znatan teret nasleđa u postkomunističkim demokratijama Istočne Evrope (Offe, 1994, 121), nego je opterećivalo i postautoritarna društva u Africi ili mlade demokratije u Istočnoj Aziji (Merkel, 2000; Croissant, 2003). Diferencijacija i pluralizacija društva, koje su počele s promenom sistema, nipošto automatski ne rešavaju demokratski i funkcionalni problem posredovanja društvenih interesa un-utar društva i nasuprot državi. “Društvo”, piše Jacek Kuroń (1991), jedan od istaknutih aktera transformacije u Poljskoj, može biti neverovatno diferencirano; problem je u tome je li i organizovano, jer je samo onda i integrisano”. Tek uzajmano prihvatanje i organiovranje socijalnih i privrednih interesa osposobljava neko društvo da kolektivno deluje nasuprot konkurentskim interesima i državi. To delovanje postaje trajnim po-moću udruženja, pa se tako jamči minimalna sigurnost recipročnih očekivanja privrednih, socijalnih i državnih aktera (Kraus, 1999, 29. i d.). Iz perspektive teorije demokratije, samoorganizovanje udruženja u društvu osigurava prostore za samostalno učinkovito delovanje nasuprot državi. Po svim pravilima, ono znači i upravljačko rasterećenje države, a time i sticanje racionalnosti u privrednoj politici. Bez sistema funkcionalnih interesa nad mladim se državnim institucijama i političkim strankama nadvio “Damoklov mač” preterane zahtevnosti u odnosu prema sistem(Wiesenthal, 1993, 15).

U uvslovima političke nesigurnosti i porasta partikularnih interesa, što su tipični za transformacijska društva u kojima ne bi bilo ni zamislivo a ni poželjnookretanje ka premoćnoj državi ili čistom tržišnom društvu, reprezentativna interesna udruženja čine znatan potencijal poretka u smanjivanju nesigurnosti u političkom upravljanju. Osim toga, oblikovanje “intermedijarnih organizacija i organiziranih mreža između društva i države ne čini se samo kao reakcija na propuste u upravljanju, nego i kao poslednji oproštaj od

72

autokratskog shvatanja države” (Wiesenthal, 1993, 16).

Koje vrste sistema udruženja podstiču, a koje koče demokratsku konsolidaciju? I tu vrede kriterijumi prethodno navedeni za ustavne institucije: sistemi udruženja trebali bi biti inkluzivni i eficijentni. Inkluzivni su ako su reprezentativni; eficijentni su ako, pre svega, deluju kooperativno. Ako su velika udruženja rada i kapitala reprezentativna, njihove interesne računice manje konfligiraju s opštim interesom društva (Olson, 1968). Što se respektivni društveni interesi organizuju više i obuhvatnije, to su pripravniji za kooperativno delovanje sa svojim interesnopolitičkim protivigračima i državom. Kooperacija opet znači eficijentnost u procesima odlučivanja i provedjenja privredne politike. Izraženo Eastonovim pojmovljem, udruženja mogu pridonositi i specifičnoj i difuznoj legitimnosti nekog sistema (Croissant i dr., 1998, 329. i d.).

Mlada udruženja u nekonsolidovanim demokratijama retko su organizovana i centralizovana do onoga stepena koji je nužan za usklađeno delovanje, i koji ih osposobljava da se samoobavezuju u odnosu prema članovima vlastite organizacije. A to je opet nužna pretpostavka saradnje s ostalim udruženjima i državom. Stoga nije čudno što u ranim fazama demokratske konsolidacije interesna udruženja obično imaju sekundarnu ulogu (Schmitter, 1999, 46. i d.).

Napredovanjem procesa konsolidacije raste i demokratsko, ekonomsko i socijalno značenje organi-zovanih interesnih udruženja, jer bez izdiferenciranog i reprezentativnog sistema udruženja društva nisu, čak ni u demokratijama, sigurna ni od etatističke prevlasti, ni od socijalnodarvinističkih posledica čistih tržišnih privreda.

Ako je sistem udruženja slab, nedovoljna struktura posredovanja funkcionalnih interesa može uzrokovati overparlamentarization i overpartitization političkog sistema (Ágh, 1995, 251) i sprečavati proces konsolidacije demokratije. Zbog toga se može preopteretiti sistem teritorijalnog predstavništva, i uzrokovati problematičan gubitak legitimnosti parlamenta i stranaka koji same nose teret svih nepopularnih odluka (Ágh, 1995, 252; Montero i Morlino, 1995, 259). To pokazuje da učvršćenje asimetričnih struktura in-teresnog posredovanja skriva latentni potencijal dekonsolidacije pojedinih parcijalnih područja, kao i celog političkog sistema.

6.3.3. Konsolidacija ponašanja neformalnih političkih aktera

U istraživanju uzroka sloma demokratija uopšteno (Linz, 1978a), kao i demokratskih sistema u Latinskoj Americi i Južnoj Evropi posebno (Rueschemeyer i dr., 1992), opravdano se ističe važna uloga potencijalnih “veto sila”. U sklopu promene sistema veto sile se shvataju kao moćni društveni i državni akteri koji nemaju ustavni mandat da politički deluju. Najvažniji “neformalni politički akteri”, odnosno “političke veto sile” koje utiču na uspeh ili neuspeh procesa demokratizacije su: vojska, paravojna udruženja, predstavnici finansijskoga i industrijskog kapitala, krupni zemljoposednici, radikalni sindikati ili terorističke grupacije. Nji-hovo delovanje, njihove privredne transakcije ili društvene mobilizacije izuzetno su važni za konsolidaciju, dekonsolidaciju ili slom demokratija. Njihovi motivi i prostori delovanja, koji određuju oblik političke vladavine van ustava, posebno rastu u stanjima privrednih, socijalnih i političkih kriza.

Promenjiva istorija demokratija u Latinskoj Americi nudi raznovrsne primere za to (Nohlen, 1986). Ako je u percepciji vojske ugrožena teritorijalna celovitost države ili njena untrašarnja sigurnost – kao u Brazilu 1964, Argentini 1966, Peruu 1968. i Urugvaju 1974. – oružane snage neretko se pretvaraju od virtu-alne u stvarnu veto silu. Ako radikalne privredne i socijalne reforme ugroze tradicionalne klasne, posedničke i statusne odnose – kao u Čileu od 1970. do 1973. – mogu nastati aktivne veto koalicije vojske, krupnih zemljoposednika, industrijskog i financijskog kapitala, te SAD-a.

73

Uopšteno se može kazati: što je slabije poverenje neformalnih aktera u službene političke institucije (na prvom stepenu), i u stranke, udruženja i političke elite (na drugom stepenu), što svoje vitalne interese smatraju ugroženijim njihovim odlukama ili propustima, to je veća opasnost od akcija koje ugrožavaju demokratiju na trećem stepenu. U takvoj worst-case-situation može doći do toga da vojska interveniše, da krupni zemljoposednici konspirišu, da poreduzetnici prestanu investirati, da banke organizuju beg kapitala, da se sindikati mobilizšu, da paravojne skupine marširaju i da gerile terorišu..

Drukčije rečeno: što je prvi i drugi stepen konsolidiranije, to navedene grupe političkih i društvenih elita više gube motiv za veto i potencijal za intervenciju protiv novih demokratija. Ako prema svojim stavovima i vrednosnim obrascima i nisu uvereni demokrati, konsolidovani politički kontekst ih prisiljava da se ponašaju konformno u odnosu prema demokratiji, jer stabilni okvirni politički i institucionalni uslovi ne obećavaju uspeh sistema koji je alternativa demokratiji. Uostalom, kad se političko-institucionalni kontekst postojano stabilizuje, vrlo je verovatno da će se racionalno-instrumentalno ponašanje dugoročno pretvoriti u vrednosno zasnovani pristanak na demokratiju.

Mladim demokratijama u Južnoj i Srednjoj Evropi u međuratnom vremenu ili u Latinskoj Americi od dvadesetih godina nedostajali su taj stabilni institucionalni kontekst i minimalni konsenzus političkih elita o prihvatanju načelnih pravila političke igre. Smrtni udarac još nestabilnim demokratijama većinom su za-davale kombinacije i koalicije različitih formalnih i neformalnih političkih aktera u kriznim socijalno-ekonom-skim stanjima. U tim neformalnim antidemokratskim koalicijama uvek su učestvovali i službeni politički pred-stavnici i ustavna tela, poput predsednika Reicha na kraju Weimarske Republike (1933), monarhijskih državnih poglavara u Italiji (1922-1926) i Grčkoj (1936; 1965-1967) ili šefova vlada u Portugaliji (1932) i Aus-triji (1936), koji bi sepotom, poput Salazara u Portugaliji ili Dollfußa u Austriji, i sami uzdigli u diktatore.

U pet zemalja Srednjoistočne Evrope – u Poljskoj, Češkoj, Slovačkoj, Mađarskoj i Sloveniji – ni vojska ni drugi potencijalni veto akteri nisu bili pretnja demokratiji posle 1989. Na daljem Istoku Evrope položaj je bitno neprozirniji. Tamo bi, pre svih, militantne etničke i nacionalističke skupine mogle nedemokratski aktivi -rati vojsku kao veto silu koja je neprijateljska prema demokratiji. To je moguće onda kada, kao u Čečeniji, žive na teritorijalno zatvorenim područjima i raspolažu oružanim potencijalima i gerilskom vojskom koja je spremna za borbu. Njihova je pretnja secesijom pridonijela jačanju novih autokratskih tendencija u Rusiji, jer je predsednička izvršna vlast, pomoću vojske i mimo kontrole parlamenta, suzbila težnje za autonomijom oružanom silom.

Silu, koju takođe ne treba potceniti, čini i organizovani kriminal. Ako sfera njegovog uticaja seže daleko u vojsku, upravu, privredu i vlast, preti učvršćivanje nepravnih prostora u postkomunističkim društvima, koji stoje na putu konsolidaciji pravne države i civilne demokratije. Time su posebno ugrožene Rusija, Kavkaz, ali i neke zemlje Latinske Amerike.

6.3.4. Konsolidacija građanskog društva

Ako su konsolidovana tri prva tri stepena na kojima dominiraju elite, a ne široko stanovništvo, kao tvorbeni i uticajni akteri, demokratija je sposobna preživeti. Paradoksalno, do određenog stepena konsoli -dacije demokratije potreban je nizak stepen aktivnog učešćademosa, premda se demokratija imenuje po njemu. Ipak, demokratija ne slovi stvarno konsolidovanom bez pristanka velikih delova stanovništva. Nji-hova stalna i stabilna podrška može se zasnovati samo u solidnoj građanskoj kulturi, koja demokratski sis-temv znatnim delom podupire i stabilizujenezavisno od bilansaa privrednih i političkih učinaka. Aleksis de Tokvil (1985 [1835], 183) je već 1835. u svojoj poznatoj knjizi O demokratiji u Americi pisao: “U Sjedinjenim

74

Državama zakoni više služe nego fizičke okolnosti, a običaji više nego zakoni održanja demokratske države”.

Građanska kultura, pojmljena kao temelji demokratije, može se podeliti na dve, međusobno ispre-pletene, dimenzije: civic culture i civil society.

Civic culture. U svojoj pionirskoj studiji o političkoj kulturi Almond i Verba (1963) su na pitanje o tome koji kognitivni, vrednostni i afektivni stavovi i koje vrednosti stabilizuju demokratiju odgovorili mešovitim tipom političke kulture što su ga nazvali civic culture. Sažeto, tu idealnu građansku (odnosno državljansku) kulturu obeležava trostruka ravnoteža:

· ravnoteža među ideološkim podkulturama nekog društva;

· ravnoteža između tri idealnih političkih kultura u društvu: parohijalnih, integrativno-pasivnih i demokratsko-participacijskih podkultura;

· ravnoteža između parohijalnih, integrativno-pasivnih i demokratsko-participacijskih stavova i vrednosti u svesti svakoga pojedinca.

Nisu sasvim neopravdani prigovori u kasnijoj kritici te političke kulture, koja je navodno idealna za demokratiju, da je obojena jednostrano anglosaksonski. Posebno je potcenjena vrednost participativne strane. Ta kritika je uverljiva za konsolidirane demokratije razvijenih industrijskih društava. Ali, u kontekstu demokratija koje se još nalaze u procesu konsolidacije i koje su slabije društveno-ekonomski razvijene mešoviti tip civic culture opet je zapravo uverljivo plauzibilan. Participativna strana mora i tu postati najvaž-niji činilac političke kulture. Ali, lokalistički ograničen način posmatranja političkog (parohijalno) i određena doza podaničke kulture (pasivno-integrativno) mogu štititi od preterane mobilizacije. Naime, “pregrana” sklo-nost državljana da participiraju može uzrokovati društvene polarizacije, najpre u višeetničkim i všereligijskim društvima, blokirati važne reformske mere vlasti, uzdrmati još krhke demokratske institucije, i “neformalne” veto aktere učiniti nesigurnim i mobilizisati ih u akcije protiv demokratije. Što je neka demokratija konsolido-vanija, parohijalni i pasivni stavovi podanika mogu i trebaju iščezavati i stvarati mesto širokoj participaciji državljana. Mešavina triju čistih tipova – parochial, subject and participatory political culture – unutar poli-tičke kulture nekog društva objašnjava stoga dokle će napredovati poslednja faza demokratske konsolida-cije.

Civil society. Dok se pojam civic culture odnosi na stavove i vrednosti građana, teorijski konstrukt civil society mnogo jače označava aspekt delovanja građana u društvu i prema državi.

Duga je tradicija ideje da razvijeno civilno društvo pridonosi jačanju demokracije. Može se osloniti na važne argumente: od Johna Lockea preko Alexisa de Tocquevillea do Ralfa Dahrendorfa i Jürgena Ha-bermasa. Ukratko ćemo navesti četiri najvažnija obrazloženja.

1. Zamisao o nezavisnoj sferi društva i kontroli države posebno je izvedena u liberalnoj tradiciji koja se vraća na Johna Lockea (1974, 1689¹). Prava pojedinaca treba zaštititi od moguće samovolje države. Središnja funkcija civil societyja je autonomija pojedinca,osiguranje vlas-ništva i sfera društva zaštićenih od države. Prema tom shvatanju, civilno društvo ima negativnu funkciju: osiguranje slobode i vlasništva od intervencija države. Služi tome da se ograniče pre-tenzija i opseg vlasti države. U toj teorijskoj tradiciji gotovo se i ne tematizira posredovanje između civilne i državne sfere.

2. Teoretičari pluralizma (Truman, 1951; Lipset i Rokkan, 1967) obrazlažu da gusta i međusobno

75

isprepletena komunikacona mreža, kao i preklapajuća članstva u društvenim organizacijama, pridonose slabljenju društvenih sukoba. Organizacije civilnog društva stvaraju, osim toga, po-tencijal za regrutovanje političkih elita i rasterećuju državu preuzimanjem usluga na sebe (soli -darne zajednice, pomoć u javnim poslovima i dr.). Odstupajući od lokovske tradicije, iz perspek-tive teorija pluralizma civilno društvo se najpre pita o svojim funkcionalnim doprinosima održanju predstavničke demokratije na temelju tržišne privrede (Sandschneider, 1995, 745). Ona ga, dakle, postavlja upravo kao poveznicu civilnog društva i državne vlasti.

3. Alexis de Tocqueville (1985, 1835) je pre više od sto godina otišao korak dalje. Njegov središnji argument glasi: organizacije i udruženja civilnog društva su “škole demokratije” u kojima se demokratsko mišljenje i ponašanje uvežbava u svakodenvnoj praksi. Prema tome, one služe ukorenjivanju građanskih vrlina poput snošljivosti, uzajamnog prihvatanja, pripravnosti i sposobnosti za kompromis, poverenja, časnosti i pouzdanosti. Civilno društvo tako stavlja na raspolagnje demokratiji normativni, participativni i lični potencijal koji služi imunizaciji demokratije od autoritarnih napada i nastojanja. U Tokvilovoj tradiciji (među ostalima, Putnam, 1993, 1995) istaknute su pozitivne funkcije civilnog društva za demokratiju i povezane su s participativnom komponentom.

Normativni korak dalje idu koncepti civilnog društva na koje je uticala kritička teorija (Keane, 1988; Rödel i dr., 1989; Cohen i Arato, 1992; Habermas, 1992). Strukture civilnog društva proširuju područje ar -tikulacije i agregacije interesa izgradnjom “predpolitičke” pluralističke interesne mreže u kojoj se i interesne skupine koje je teško organizovati ili su zapostavljene mogu obratiti javnosti odnosno uspostaviti javnost. Mogućnost agenda-settinga i javnog tematizovanja društvenih sukoba trebali bi imati određujući uticaj na in-put-stranu političkog sistema. Svako, uistinu demokratsko, oblikovanje mišljenja i volje u udruženjima, strankama i parlamentima upravo je upućeno na “dotok neformalnih javnih mišljenja” koja se oblikuju samo van “struktura političke javnosti koje nisu pod kontrolom vlasti” (Habermas, 1992, 375). Participativniaspekt mimo tradicionalnih institucija političkog predstavništva naglašeno je izrađen i zgusnut do ključnog pojma emancipativno shvatene koncepcije demokratije. U toj perspektivi stapaju se civilno društvo i demokratija. U sve četiri teorijske tradicije, ali iz potpuno različite perspektive,naglašene su pozitivne funkcije vitalnih civil-nih društava u odnosu prema demokratiji. U odnosu prema posebnom stanju demokratske konsolidacije, može se argumentovati da ga druga i treća pozicija (teorija pluralizma i Tocqueville) potpuno pozitivno vred-nuju, dok je civilno društvo prema obrascu prve (Locke) i četvrte pozicije (Habermas i drugi) opterećeno stanovitim rizicima (Merkel i Lauth, 1998). U Lokovoj tradiciji previše je jednostrano naglašeno raz-graničenje u odnosu prema (sada demokratskoj) državi. U sistemima u kojima se vlada autokratski to je razgraničenje sigurno bilo nužno. Ali, u demokratskim sistemima moglo bi se zadržati nepoverenje prema državi i ne bi se zadovoljavajuće razvilo u liberalnu kontrolu države. U idealtipskoj kritičkoj teoriji (četvrta pozicija) civilno društvo skriva problematiku, koja je već skicirana uz civic culture, prerane političke partici-pacije, neprimereno snažne za stabilizacije mlade demokratije, van demokratskih predstavničkih institucija, a katkad i protiv njih. To može uzrokovati konfliktna stanja u kojima socijalni pokreti civilnog društva bloki -raju demokratske institucije ili demokratski donesene odluke. Medjutim, kako je legitimacijska osnova akcija civilnog društva, po pravilu, partikularna i stoga slabija od legitimacijske osnove odlučivačkih telapred-

76

stavničke demokratije, uspostavljenih pomoću univerzalnog biračkog prava, postoje valjani normativni razlozi zbog kojih bi u takvim konfliktnim stanjima akteri civilnog društva trebali ograničavati sami sebe. Konfliktne akcije civilnog društva gube svoj potencijalno destabilizacioni karakter tek u daljem toku demokratske kon-solidacije. Srazmerno nerizična dvostruka strategija komplementarne demokratizacije države i društva tek tada može ojačati ne samo legitimacijsku osnovu demokratije, nego i dovesti do delotvornijeg političkog upravljanja uz učešće društvenih aktera. To, ustvari, uspeva samo onda kada su političko i civilno društvo, uzajamno ograničujući same sebe, uvek pripravni za saradnju. Ako se uspostavi taj oblik reflektirane sarad-nje, može se pretpostaviti da je konsolidovan i četvrti stepen demokratije. Tek onda imamo posla s demokratijom koja je uveliko otporna na krize, i njeno postojanje ne ugrožavaju kratkoročne ekonomske, socijalne i političke krize.

Talasi demokratizacije u 20. veku

Demokratija nije, kako je izloženo već u prvom poglavlju, izum modernog doba. Do 19. veka pred-stave o demokratiji uvek su se ostvarivale - koliko god to bilo ograničeno - na malim prostorima i unutar ekskluzivno određenog kruga osoba, kao što su antički gradovi-države, gradske republike u renesansnoj Italiji ili plemićke republike u Litvaniji i Poljskoj. Samuel Huntington piše (1991, 14. i d.): „In 1750 no demo -cratic institutions at the national level existed in the Western World. In 1900 such institutions existed in many countries. By the late twentieth century many more countries possessed democratic institutions. These institutions emerged in waves of democratization.""U zapadnom svetu 1750. nije bilo demokratskih institucija na nacionalnom nivou. Godine 1900. takve s institucijeu postojale u mnogim zemljama. Krajem 20. veka takve institucije imalo je mnogo vise zemalja. Te institucije nastale su u talalsima demokratizacije."

Huntington navodi razdoblja koja se mogu ograničiti, a u kojima su se autokratski sistemi pojačano menjali u demokratije. Ta statistički obuhvatna razdoblja naziva talasima demokratizacije. Talase demokra-tizacije definiše kao"...skupinu prelaza iz nedemokratskih u demokratske režime koji su se dogodili u speci-fičnom razdoblju i koji su brojčano znatno nadmašili prelaze u suprotnom pravcu u istom tom razdoblju".

Huntington raspoznaje tri velika talasa demokratizacije, pri čemu je nakon prva dva talasa usledio autoritarni protivtalas u kome su se mnoge demokratije slomile, pa su opet morale ustuknuti pred autori-tarnim i totalitarnim režimima. Huntington još nije mogao prepoznati očiti autoritarni protivtalas posle trećeg razdoblja demokratizacije. Zapravo, "treći talas"57 se sredinom devedesetih godina iscrpeo (Diamond, 1996, 2001; Merkel i Puhle, 1999, 16. i d.), a mnoge nove "izborne" demokratije degenerisale su se u defektne demokratije (Merkel, Puhle i dr., 2003). Huntington periodizira velike valove demokratizacije i autokratizacije ovako:

• prvi dugi tals demokratizacije: 1828-1922/1926,• prvi autokratski protivtalas: 1922/1926-1942,• drugi kratki talas demokratizacije: 1943-1962,• drugi autokratski protivtalas: 1958/1962-1974,• treći talas demokratizacije: 1974-1995.

Slika 7 pojašnjava epohu porasta “izbornih” demokratija od 1974. do 1995. Ona pokazuje i to da je demokratizacija autokratskih zemalja posle 1995. stagnirala, tj. da se treći talas demokratizacije iscr-peo.

Slika 7: “Izborne” demokracije od 1880. do 2004.godine

77

Izvor: Freedom House, 2003; Diamond, 1997; vlastiti proračuni.

Prvi talas demokratizacije: nastanak demokratija

Prvi talas demokratizacije dobio je duhovne i političke pokretačke impulse od američke i francuske revolucije. Prolazio je razdoblja stagnacije i regresije (od Napoleona do faze restauracije koja se nadovezala na Bečki kongres 1815), povremeno i uzlete (evropske građanske revolucije 1848) tokom celog 19. veka, te je dostigao vrhunac neposredno posle Prvoga svetskog rata. Huntington smešta početak prvog talasa demokratizacije u 1828, jer je u Sjedinjenim Američkim Državama u tom trenutku prvi put više od 50 posto beloga muškog stanovništva imalo biračko pravo, gde je vlast postavljana neposrednim izborima što su se održavali periodično ili je morala imati poverenje većine u parlamentu da bi bila inaugurisana (Hunt -ington, 1991, 16). Premda prema našim strogim kriterijumima definicije moderne demokratije to nije do-voljno, Huntingtonovo datiranje početka prvog talasa demokratizacije može se obrazložiti ondašnjim istori-jskim uslovima.

Tablica 8: Demokratski talasi i protivtalasi (izbor: 1828-2004)

Prvi autokratski privtalas: slom demokratija

Prvi autoritarni talas protiv novih demokratija započeo je Musolinijevim Maršom na Rim 1922, posledica kojega je bila kapitulacija krizama potresane, krhke italijanske demokratije gotovo bez reakcije. Do sredine tridesetih godina raspale su se mnoge demokratije koje su na kraju Prvog svetskog rata poprim-ile oblik demokratske države. U Estoniji, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj, Mađarskoj, Portugaliji, Grčkoj, Španiji i Japanu demokratije su razorene vojnim pučevima ili mešanjem oružanih snaga, bilo postepeno (Mađarska, Poljska), odjednom (Portugal, Japan) ili u dužem građanskom ratu (Španija). Početkom tridesetihgodina vojni udari su zapečatili privremeni kraj mladih demokratija u Brazilu, Argentini i Urugvaju. Nacionalsocijal-istička radnička stranka Nemačke (NSDAP) postala je1932.godine s 33,1 posto glasova najjača stranka u Nemačkoj (up. npr. Falter, 1991). Zahvaljujući reakcionarnom nacionalističkom savezu s Nemačkom na-cionalnom pučkom strankom (DNVP) i podršci znatnih delova rajnske teške industrije, predsednik Carstva Hindenburg pozvao je 30. siječnja 1933. Hitlera da dođe na čelo predsedničkog kabineta. Hitler i NSDAP su osvojili vlast legalno, u okviru važećeg demokratskog ustava (up. npr. Bracher, 1955; Lepsius, 1978). Posle samo nekoliko meseci demokratske institucije i organizacije uklonjene su na ilegalan način, pa je započeo marš u totalitarni sistem(Bracher, 1969; Bracher i dr., 1986).

Nakon kratkog građanskog rata 1934. u Austriji je instaliran Dollfußov autoritarno-korporativistički režim (Maderthaner, 1995), koji je posle četiri godine okupacijom od strane nemačke vojske priključen Ne-mačkoj i zamenjen otvorenim nacionalsocijalističkim režimom. Nacionalsocijalisti su iste godine razorili sta-bilnu demokratiju u Čehoslovačkoj, aČešku i Moravsku uključili u “Nemačko Carstvo”. U Slovačkoj je pod zaštitom nemačke vojske uspostavljen marionetski klerikalno-fašistički režima pod monsinjorom Tisom.

Godine 1938, dakle pre nego što su Hitler i nemačka vojska napali evropske zemlje i u njima us-

78

postavili okupacijske režime, 16 od 28 demokratija iz 1920. godine bilo je zamenjeno diktaturama. Godine 1938. u Evropi je bilo 16 demokratija i 16 diktatura. Još osam od preostalih demokratija palo je 1940. kao žrtva nacionalsocijalističke agresije. Demokratski se vladalo samo još u Velikoj Britaniji, Irskoj, Islandu, Fin-skoj, Švedskoj i Švajcarskoj (Mann, 1993, 2). Od 16 demokratija iz 1938. godine 12 je bilo smešteno na severu i zapadu Evrope, dok su se diktature nalazile u Južnoj, Srednjoj i Istočnoj Evropi. Godine 1939. osim Francuske i Belgije, sve demokratije većinomsu bile protestantske, dok su, osim Nemačke, svi autoritarni režimi većinom bili katoličke ili pravoslavne vere (Mann, 1993). Ne treba pretpostavljati jednouzročnu vezu između religije i oblika režima, nego ukazati na geografsku i religijsko-kulturnu homogenost “demokratskih” i “autoritarnih” regija u Evropi u međuratnom vremenu. Ipak, istorijski se jasno pokazalo da je protestantska regija na severu i zapadu očito imala duža iskustva s parlamentarnim ili (polu)demokratskim institucijama, postupcima i tradicijama od katoličkih i pravoslavnih zemalja u Južnoj, Srednjoj i Istočnoj Evropi (Mann, 1993). Prema tome, geografsko-religijska razdelnica između “demokratske” i “autoritarne” Evrope postojala je još u međuratnom vremenu.

Istovremeno, zemlje sverozapadne “demokratske” Evrope u proseku su društveno-ekonomski bile razvijenije od zemalja na jugu i istoku Evrope. Ali, taj argument teorije modernizacije o opštoj sposobnosti za demokratiju (Lipset, 1981, 469. i d.), koji ne treba potcenjivati, nije se odnosio na Nemačku i Austriju u međuratnom vremenu. Dvadesetih i tridesetih godina obe su se ubrajale u privredno najrazvijenije zemlje, dok su skandinavske države, koje su u međuratnom vremenu bile nerazvijenije od njih i u kojima je prevla-davala poljoprivreda, oblikovale stabilne demokratije. Od verskog, pa čak i od argumenta o ekonomskoj modernizaciji, jači je činilac da su se u međuratnomvremenu raspale one demokratije koje su bile nastale nedavno, posle 1918, ili koje su stekle državnost kao posledicu pariskih mirovnih sporazuma 1919-1920. To se može objasniti slabom “legitimacijskom podlogom” tih mladih država i demokratija. Naime, “difuzna legit -imnost” (Easton, 1965) koja je nosiva za sistem ili, kako je formulisao Max Weber (1972), “vera u legitim -nost” većine stanovništva s obzirom na određeni vladavinski poredak nastaje i ukorenjuje se, po pravilu, dugoročno, a ne kratkoročno. To je mladim demokratijama, koje su odmah na početku kad su uspostavljene bile izložene velikim spoljnim ekonomskim šokovima, spoljno političkim problemima i unutranjim institu-cionalnim, ideološkim i kulturnopolitičkim sukobima, stvorilo znatne probleme. Vredilo je to i za demokratije prvog, kao i drugog talasa. Ni na kraju 20. veka nipošto nije nestao ovaj tipični rizik za opstanak demokratija trećeg talasa.

Osvajanje vlasti od strane autoritarnih elita u prvom protivtalasu karakterisralo je to što se nekon-solidovane mlade demokratije još nisu bile obračunale sa središnjim političkim problemima (privrednom krizom, raspadom unutrašnjeg poretka, iredentizmom,59spoljnopolitičkom pretnjom). Stoga su nove demokratske institucije brzo gubile podršku građana. Istovremeno su se radikalizirale i dobivale snažan zamah protiovdemokratske grupacije. U stanovništvu su se širili “polulojalni stavovi” prema demokratiji (Linz, 1978). Uvereni demokrati neretko su postajali manjina. U takvim kriznim stanjima suzio se prostor delovanja demokratskih vlasti. Dogovori o koalicijama, savezima i politici sve su se više premeštali iz legi-timnih političkih institucija u neformalne krugove osoba. Tako je i formulisanje obavezujućih političkih odlu-ka, makar delimično, bilo deinstitucionalizovano. Vrednosni stavovi delatnih elita dobili su mnogo veću ulo-gu nego što ih imaju u “normalnim” vremenima zbog normativnog ograničenja intaktnih institucija (Lepsius, 1978, 173). U mnogim mladim demokratijama upravo su stavovi i vrednosti relevantnih elita (vojske, aristo-kratije, teške industrije) često bili oblikovani u skladu s autoritarnim obrascima. Zanemare li se konkretne, različite okolnosti slomova demokratija, u međuratnom je vremenu uočljivo nešto poput tipičnog ciklusa kriza i sloma:

· politika je zakazala u rešavanju presudnih privrednih, socijalnih i političkih problema;

79

· to uzrokuje smanjenje prihvaćenosti novoga demokratskog sistemaa među građanima;

· posledično se gubi specifična legitimnost (Easton, 1965), što se brzoproširuje u krizu koja ugrožava opstanak još nekonsolidovane demokratije,budući da se još nije mogla izgraditi “podloga” difuzne legitimnosti;

· u takvom stanju često dolazi do hiperpolitizacije i porasta politički organizovanoga i anomijskog nasilja;

· antidemokratska opozicija pripravna je iskoristiti krizno stanje za svoje autoritarne ciljeve;

· parlament je većinom oslabljen ili čak suspendovan, dok je istovremeno ojačala izvršna vlast;

· u takvu stanju bitne političke odluke često se premeštaju s institucija na osobe, većinom na jake vojne ličnosti ili harizmatične vođe;

· nasuprot odlukama koje su vezane za institucije, političke odluke postaju neproračunljive i zavisne o kontigentnoj vrednosnoj lojalnosti delatnihelita;

· u većini demokratija što su se raspale elite većinom nisu bile demokratske(pre svih, zemljoposed-ničko plemstvo, vojska, vlasnici teške industrijete su u krizi delovale protiv nestabilnoga demokratskog poretka;

· posledica je slom demokratije i preuzimanje vlasti od strane vojske ili (polu)fašističkih stranaka i njihovih vođa.

Donekle “ispod” toga opšteg ciklusa kriza Juan Linz (1978a, 81. i d.) je uočio različite obrasce prema kojima su propale demokratije u međuratnom dobu. Ukratko ćemo prikazati četiri najvažnija od njih:

1. Protivustavno zbacivanje demokratski izabrane vlasti od strane neke skupine što je pripravna upotrebiti nasilje (većinom vojni oficiri), kojoj pristup vlasti često olakšavaju mere koje su pred-viđene za vanredna stanja unutar demokratskog sistema. Uglavnom je postojala namera da se nakon stanovite “faze sređivanja”, a uz određene “popravke” (na primer, zabranu levih stranaka, cenzuru, posebna prava vojske), opet instaliraju demokratije. Taj obrazac bio je posebno uočljiv u vojnim pučevima u Portugaliji i Španiji, kao i u Latinskoj Americi dvadesetih i tridesetih godina.

2. Vlast se preuzima kombinacijom vansistemskih koraka, pri čemu se delovi političke klase staroga, delimično demokratskog, režima kooptiraju u novi, autoritarni poredak vladavine. Osim toga, nema zapravo bitnih strukturnih promena u društvu. Taj tip autoritarne vladavine bio je tipičan za kral-jevske diktature u Istočnoj Evropi (u Rumuiji, Jugoslaviji i Bugarskoj), ali i za šovinistički vojni režim u Japanu od 1932. do 1945.

3. Vlast se osvaja pomoću dobro organizirane antisistemske opozicije koja je mobilisala masovnu društvenu osnovicu. Uspostavljaju se nove institucije političke vlasti i teži se novome društvenom poretku. Osim u kratkoj prelaznoj fazi, bivši demokratski političari isključuju se iz političke vlasti. Rezultat je nastanak autoritarnog sistema koji tokom vremena nastoji svoju vladavinu osigurati totalitarno. Primeri su fašistička Italija i nacionalsocijalistička Nemačka.

4. Uprkos oslabljenom demokratskom sistemu, autoritarne snage ne uspevaju preuzeti vlast polulegal-nim pučem u širokome ustavnom okviru, nego to moraju postići dugotrajnim građanskim ratom. Pri-mer je Francovo osvajanje vlasti nakon građanskog rata (1936-1939) koga je on izazvao.

Ako se zemlje koje su u Evropi preživele kao demokratije do 1938. sučele s demokratskim sistemi-

80

ma koji su u međuratnom vremenu propali, uočavaju se važni činioci koji stabilizuju i destabilizuju demokra-tije. U kvalitativnoj komparativnoj analizi demokratija između 1920. i 1938. Berg-Schlosser i De Meur (1996) su izdvojili sledeće zajedničke varijable preživljavanja međuratnih demokratija:

· visok stupanj društveno-ekonomskog razvoja, meren bruto društvenim proizvodom po glavi stanov-nika i nivo obrazovanja;

· komparativno snažni srednji slojevi;

· politička kultura obeležena tolerancijom, sekularnošću i visokom participacijom; i obratno, slabo su bili izraženi nasilje, obrasci parohijalnih stavova i “podanička kultura”;60

· vojska se suzdržava od mešanja u unuarašnju politiku, a ne postoje ni značajne paravojne grupe,

· izvršna vlast u državi poštuje politička i civilna prava građana;

· često su postojala parlamentarna i demokratska iskustva pre Prvog svetskog rata.

Rezultati empirijske studije Berg-Schlossera i de Meura potvrđuju konvencionalnu postavku teorije modernizacije, kao i istraživanja političke kulture (up. npr. Almond i Verba, 1963; Lipset, 1981; Dahl, 1971, 1989). Sažme li se zajedničko obeležje propalih demokratija u međuratnom vremenu, pokazuje se da su bili gotovo izokrenuti pozadinski uslovi koji su obeležavali “preživele” demokratije u međuratnom dobu. To su:

komparativno nisaknivo društveno-ekonomskog razvoja;

· ekstremne klasne i socijalne razlike;

· slaba tolerancija, visoka pripravnost na upotrebu nasilja, niska politička participacija i prošireni obrasci parohijalnih stavova u političkoj kulturi;

· mešanje vojske u unutrašnju politiku i postojanje paramilitarnih političkihmilicija;

· zanemarivi uticaji pragmatične, parlamentarne i demokratske anglo- saksonske političke kulture:

· fragmentirani i polarizovani stranački krajolici;

· visoka nestabilnost vlada.

To su zapravo dva skupa kontekstualnih varijabli i uslova koji omogućuju diktature i demokratije. Oni ne određuju oblik političke vladavine automatski. Premda ti uslovi znače neku vrstu strukturne “predod-luke” o obliku vladavine, “odluku” na kraju donose relevantni politički i društveni akteri odnosno, po pravilu, “elite” (Przeworski, 1986; Higley i Gunther, 1996; Merkel, 1997). To se posebno pokazuje na odstupajućem slučaju Nemačke.

Nemačka je u međuratnom vremenu ispunjavala gotovo sve pretpostavke društveno-ekonomske modernizacije da bi demokratija funkcionisala. Ali,posledice svetske privredne krize, politička i privredna opterećenja iz Versajskog ugovora o kontribucijama, stavovi društvenih i političkih elita koje su bile nelojalne ili samo polulojalne prema demokratiji, slaba demokratska iskustva – sve to osnaženo izraženom podaničkom kulturom – uzrokovali su radikalizaciju političkih snaga. Polarizacija i radikalizacija stranačkog krajolika omogućile su da se pred kraj Weimarske Republike stranke koje su podupirale demokratiju svedu na manjinu. U takvom su stanju koalicije i igre u vlasti reakcionarnih društvenih (plem-stvo, delovi teške industrije) i radikalnih političkih snaga (Čelična kaciga, Nemačka nacionalna pučka

81

stranka, Nacionalsocijalistička radnička stranka Nemačke), kao i Hindenburga i njegovih uticajnih savetnika, bili usmereni na potkopavanje i zaobilaženje “mrskih” demokratskih institucija. “Ukroćivanje” nacionalsocijal-ista “uvlačenjem” Hitlera u tu reakcionarnu koaliciju nije uspelo. Prošlo je samo nekoliko meseci dok se Hitler nije oslobodio “stremena” (up. npr. Bracher, 1955; Funke, 1988). Primer Nemačke pokazuje da o pitanju vodi li put u modernost bez zaobilaznica u demokratiju ili diktaturu nikako ne odlučuju samo struk-turni uslovi. U metaforičnom smislu, oni su “samo” “koridor delovanja” (Elster, 1979, 112. i d.). U “poslednjoj instanci”, uspostavljanje autoritarnih ili demokratskih struktura sistema uzrokuju većinom oblici socijalnih i političkih koalicija, strategija i delovanja elita (Moore, B., 1969; Rueschemeyer i dr., 1992; i dr.).

Pored svih razlika u strukturama vladavine što su ih oblikovali autokratski režimi između 1922. i 1938. u Evropi, postoje najmanje četiri zajednička obeležja sistema, od kojih prva dva pomažu da se objasni uspon, a druga dva propast diktatura (Mann, 1993, 6. i d.):

1. Tokom prvog autoritarnog protivtalasa nastale sudesne diktature. Nova fašistička ili stara konzerva-tivno-reakcionarna desnica tražila je uz podršku deklasiranog sitnog građanstvaspas u desnim autoritarnim državnim porecima.

Bile su to etatističke diktature, širile su moć izvršne vlasti na računparlamenta, koji je često bio prokazi-van kao “brbljaonica”.61 Eksplicitno su odbacivale demokratiju i federalnu podelu državne vlasti. Njihove su vrednosti bile red, disciplina i nejednakost političkih, građanskih i socijalno-ekonomskih prava. Čuvar tih autoritarnih vrednosti trebala je biti jaka centralistička država.

2. Bilo je diktatura koje su uglavnom bile uspostavljene kao vladavina jednog čoveka. To vaaži i onda kada se ti režimi shvataju kao diktature vojske, pokreta ili stranke. Način vlasti često je bio obeležen institu-cionalnim haosom, tj. konkurencijom institucija, moćnih skupina i osoba koje su često izigravali jedni druge prema načelu divide et impera. Ta strategija, koja je trebala jačati položaj diktatora, istovremeno je bila i sistemska slabost diktatura.

Sve su diktature bile nacionalističke. Jedan od njihovih političkih ciljeva i istaknuti obrazac legitimi-sanja bio je postulat o vlastitoj superiornosti u odnosu prema ostalim nacijama, a neretko i potčinjavanje etničkih i verskih manjina u vlastitoj zemlji. Iz te nacionalističke inspiracije često su se razvijale agresije u spoljnoj politici, kao što se posebno jasno isticalo u fašističkoj Italiji i nacionalsocijalističkoj Nemačkoj.

Premda evociranje predstava o istorijskim porecima (na primer u Horthyjevoj Mađarskoj, Pilsudski-jevoj Poljskoj, Dollfußovoj Austriji) nije odvelo daleko, premda su agresivno-šovinistički obrasci legitimacije (u Italiji, Nemačkoj) skrivali znatan potencijal samorazaranja, i premda su ukidanjem, ograničavanjem ili manipulisanjem izborima autokratski režimi dvadesetih i tridesetih godina sami u sebe ugradili nesposob-nost učenja, ti sistemi nisu implodirali zbog svoje legitimacijske slabosti. Udarac je došao “spolja”, u obliku Drugoga svetskog rata koga su izazvali nemački nacionalsocijalisti, a koji je razorio autokratske sisteme, s izuzetkom Portugalijei Španijei nekih latinskoameričkih diktatura, i oslobodio put pokušaju obnove demokra-tizacije.

Drugi talas demokratizacije: posleratne demokratije u Nemačkoj, Italiji i Japanu

Kao i u prvome dugom talasu demokratizacije (1828-1922) ubrzo posle Prvog svetskog rata, vrhu-nac drugog kratkog talasa demokratizacije (1943-1962) bio je neposredno posle Drugog svetskog rata.

82

Direktna posledica ratnog poraza fašističkih i vojnih režima u Italiji, Nemačkoj, Austriji i Japanu bila je oku-pacija tih zemalja od strane pobedničkih savezničkih sila, i dekretiranje, iniciranje i nadgledanje demokrati-zacije pod posebnim nadzorom SAD-a. Zemlje Severne i Zapadne Evrope (Danska, Norveška, Holandija, Belgija i Francuska), koje je bila okupirala nacionalsocijalistička Nemačka, uspešno su počele obnavljati svoje demokratije. Zemljama Istočne Evrope nije bila zajamčena uporediva prilika da se demokratizuju. U skladu s konferencijama pobednika u Teheranu, na Jalti i u Potsdamu one su pripale području sovjetske vlasti. A nakon što je izbio Hladni rat 1947-1948, to je značilo kraj svih pokušaja demokratizacije. To je vre-dilo za zonu Istočne Nemačke koju su okupirali Sovjeti, kao i za srazmerno stabilnu međuratnu demokratiju u Čehoslovačkoj, gde je početak demokratizacije uništen savezom jakih čehoslovačkih komunista sa Sov-jetskim Savezom kao bratskom silom (Seton Watson, 1986, 186. i d.).

U Aziji i Africi pedesetih je godina počeo proces dekolonizacije, tokom koga su nastale nove države. I dok u Africi gotovo i nisu preduzeti ozbiljni pokušaji demokratizacije ili oni uopšte nisu bili uspešni, u Indiji, Indoneziji i Sri Lanki uspostavljene su demokratske institucije. U Indoneziji i Sri Lanki one su opet kolabirale posle nešto više od jedne decenije, ali višeetničke,fragmentarne i ugrožene države Indi -ja62 i Izrael63 uspele su trajno uspostaviti demokratiju.

U Latinskoj Americi Urugvaj je prešao u demokratiju još tokom rata, a Kostarika i Brazil na njegovom -kraju četrdesetih godina. U Argentini, Kolumbiji, Peruu i Venezueli 1945. i 1946. održani su umnogome otvoreni, pluralistički i demokratski izbori. Ali, demokratski izabrane vlasti srušene su već početkom pedesetih godina i zamenjene diktaturama (Huntington, 1991, 18. i d.; Thibaut, 1996, 80. i d.). U Latinskoj Americi je, posebno šezdesetih i sedamdesetih godina, režimsko klatno opet prevagnulo u pravcu au-tokratskih sistema vladavine, većinom u obliku vojnih diktatura. U istraživanju o breakdown of democracy (Linz i Stepan, 1978) i u studijama o političkom razvoju (Pye, 1966; Binder, 1971; Almond, 1979) iskristal -isalo se, pre svega, pet uzroka novog sloma demokratskih sistema u Latinskoj Americi i delimično u Africi, ako su u njoj demokratije uopšte i nastale:

· propala odnosno blokirana privredna modernizacija

· blokirane socijalne promene

· nerešeni problemi stvaranje nacije i države (posebno u postkolonijalnim državama Afrike)

· mali kapital civilnog društva i visoka pripravnost da seupotrebi nasilje

· geostrateška instrumentalizacija pitanja demokratije od strane SAD-a u sklopu sukoba Istoka i Za-pada.

Tablica 9. Demokracije drugog vala (1943-1962)a

Ako se sažmu kompleksi uzroka sloma novih demokratija u drugom talasu, i one se mogu obuh-vatiti tzv. “dilemom istovremenosti” u Istočnoj Evropi, o kojoj su kasnije raspravljali, među ostalima, Jon Elster i Claus Offe (1991), naime, konsolidacija mladih demokratija ne ugrožava samo zbir socijalnih, privrednih i političkih problema, nego i istodvremenost elementarnih problema, kao što su stvaranje nacije i države, privredna modernizacija i menjanje društva.

83

Prema mojim istraživanjima, u razdoblju drugog talasa demokratizacije (1943-1962) u demokratiju je prešlo 25 zemalja (tablica 9). Do 2000. samo je osam od njih bilo pošteđeno povrataka u autoritarnost: Austrija, Kipar (od 1974. grčki deo), Italija i Nemačka, Izrael, Japan, Jamajka i Kostarika. Tome treba do -dati i predratne demokratije koje su bili okupirali nemački nacionalsocijalisti: Belgiju, Dansku, Francusku Holandiju i Norvešku. U svim ostalim zemljama iznova su bili uspostavljeni autoritarni režimi, većinom do trećeg talasa demokratizacije.

Kako bih prikazao uspešne procese demokratske konsolidacije u drugom talasu, u nastavku ću se usredsrediti na procese demokratizacije ratnih gubitnika – Italije, Nemačke i Japana. Za istraživanje trans-formacije oni su posebno poučni,jer su u tim trima zemljama bili institucionalizovani posebno izraženi au-tokratski režimi, koje je većina stanovništva prihvatila i dugo podupirala i u ratu. Ipak, nakon najviše dve decenije moglo se utvrditi da je proces demokratizacije u svim trima zemljama završio izrazitom pričom o uspehu.

Te procese demokratske konsolidacije analiziram oslanjajući se na model sekvencija Philippea Schmittera, uzimajući pritom u obzir i “unutrašnje” i “spoljne” činioci.

3.1. Spoljjašni činioci uticaja

Američki istraživač transformacije Philippe Schmitter (1985, 64) navodi četiri skupa spoljnih činilaca koji saodređuju napredak, uspeh ili neuspeh prelaza iz autokratskih u demokratske sisteme: timing, events, trends i cycles. Pod timingom shvata norme koje vladaju u međunarodnoj zajednici, spoljašnje podrške i mreže, kao i istovremene regionalne procese u zemljama koje su susedi državi koja se transformiše. Events obuhvataju inostrane intervencije i okupaciju, vojne urote i beg kapitala. S trends Schmitter označava ste-pen i budući razvoj društveno-ekonomske modernizacije, integraciju u svetsko tržište i intenzitet društvenih sukoba. Cycles se odnose na razvoj međunarodne privredne konjunkture, razvoj spoljne trgovine, kao i razvoj nacionalne zaposlenosti i proizvodnje. U nastavku ću timing i events obuhvatiti u zajedničkoj tački o ideološkoj i materijalnoj podršci i demokratizaciji spolja, a trends i cycles sažet ću u zajednički naziv privredni razvoj u razdoblju demokratizacije.

Uopšteno se može primetiti da su se spoljni kontekstualni činioci, koji su u velikoj meri delovali neg-ativno na sposobnost preživljavanja međuratnih demokratija u Evropi, pokazali posebno povoljni u konso-lidisanju mladih demokratija drugog talasaposle 1945.

3.1.1. Spoljašnja podrška demokratizaciji

Demokratizacija triju zemalja dogodila se u povoljnom razdoblju: to vredi s obzirom na vladajuće ide-ologije, dominirajuće političke norme, međunarodne odnose, inostrane podrške i privredni razvoj u zapad-nom kapitalističkom svetu. Najvažniji pozitivni kontekstualni uslovi za razvoj demokratije u Nemačkoj, Italiji i Japanu bili su:

· diskreditovanje fašističkih i militarističkih ideologija vladavine;

· kažnjavanje ratnih zločinaca (u Nemačkoj i Japanu) od strane saveznika;

· u sklopu Hladnog rata i ideološko-političke konkurencije sistema SAD su, kao hegemona sila, posebno podržavale zapadne demokratije kao model suprotan komunističkoj diktaturi;

· okupacija od strane saveznika; “demokratske kampanje” (obrazovanje, mediji);

84

· Maršalov plan kao učinkovita i ciljana materijalna pomoć za izgradnju stabilnih struktura sistema tržišne privrede i demokratije posle 1947;

· uključivanje u međunarodne privredne kooperacije i zapadne vojne saveze;

· irelevantnost odnosno nepostojanje vojske, koja je u sve tri zemlje nosila autokratski režim (u Japanu) ili je s njime kolaborirala (u Nemačkoj i Italiji), zbog demilitarizovane politike okupacionih sila u prvoj poratnom deceniji.

Ti činioci su delovali stabilizirajuće na sve tri mlade demokratije. Razlikovali su se samo konkretni oblik i snaga delovanja. Fašizam i šovinistički militarizam u japanskom slučaju bili su međunarodno diskreditovani zbog svoje političke, privredne i moralne propasti. Fašizam više nije bio, kao u međuratnom dobu, privlačna vladavinska alternativa demokratskom sistemu. Realistične režimske opcije bile su svedene na dvojstvo demokratije s tržišnom privredom i komunizma s planskom privredom. Totalitarni razvoj DR Nemačke posle1948. ubrzao je potpuno odbacivanje alternative komunističkog sistema u Zapadnoj Nemačkoj. U Ja-panu su neposredan pogled na Korejski rat i susedstvo s komunističkom NR Kinom i Sovjetskim Savezom uzrokovali potpuno društveno odbacivanje autokratskog realnog socijalizma. Samo su u Italiji reformisana komunistička ideologija i stranka stekle primetnu privlačnost. Aktivno učestvovanje u izradi demokratskog ustava i prihvatanje ustava od strane Komunističke partije (PCI) omogućili su joj da se ni na vrhuncu Hladnog rata ne pretvori u protivnika italijanske demokratije (Pasquino, 1986, 57).

Najvažnije jamstvo uspešnog okretanja ka demokratiji u prvoj fazi bila je prisutnost zapadnih savezničkih okupacionih sila, pre svih SAD-a. To posebno vredi za Zapadnu Nemačku i Japan. Saveznici su nadzirali i podupirali izradu demokratskog ustava. Dok su japanski ustav direktno izradile američke vlasti i oktroisale ga Japancima (Halliday, 1989, 114. i d.; Pohl, 1994a, 72), zapadni saveznici su kontrolisali donošenje Osnovnih zakona u SR Nemačkoj samo pomoću malobrojnih supstantivnih preferencija (na primer, federalizam). Ipak, ako se oceni ukupno delovanje SAD-a, Engleske i Francuske – denacifikacija, kontrola izgradnje uprave, dopuštanje političkih stranaka, logistička podrška, privredna pomoć itd. – i za Zapadnu Nemačku vredi da je demokratizacija počela “pod protektoratom okupacijskih sila” (Sontheimer, 1989, 21).

Osnivanjem Savezne Republike Nemačke i sve većim povlačenjem Amerikanaca iz direktnog mešanja u unutrašnju politiku zemlje, spoljna “kontrolnu funkciju” preuzelo je jasno vezivanje demokratije SR Nemačke za Zapad, koga je ostvario Adenauer. Integracija Zapadne Nemačke u proces evropskog ujedinjenja od 1951. (Loth, 1990, 48. i d.), primanje u atlantski odbrambeni savez 1955. godine i sve veća privredna isprepletenost tačno su izraženi konceptom “vezivanja vlasti” posredstvom međunarodnog uključi-vanja (Katzenstein, 1991, 70). Zapadna Nemačka čak se može označiti kao uzoran primer penetrated sys-tem, budući da su “ponovno naoružavanje Zapadne Nemačke, članstvo u zapadnom savezu, proces inte-gracije Zapadne Evrope usidrili Zapadnu Nemačku mnogo dublje u međunarodni posleratni sistem nego pre 1945. i nego što je to bilo karakteristično za druge evropske države poput Engleske, Francuske i Italije” (Katzenstein, 1991, 70. i d.). Međunarodna isprepletenost i čvrsto vezivanje za Zapad od početka su sprečavali “nacionalističku politiku moći koja je bila toliko kobna” u novijoj nemačkojistoriji (Bracher, 1989, 33) i u velikoj meri su stabilizovali mladu demokratiju u Zapadnoj Nemačkoj.

U Japanu je izravno mešanje SAD-a kao okupacione sile prvobitno bilo još izraženije nego u Za-padnoj Nemačkoj. Pod nadzorom Supreme Commander of the Allied Powers (SCAP), generala McArthura, razbijen je vojnoindustrijski kompleks, pa je u posleratnom Japanu postala opsolentnom opcija militarističke

85

restauracije. Dvostrani sporazum o sigurnosti sa SAD-om, uska vezanost za zapadnu supersilu u spoljnoj politici i dalekosežna američka jamstva sigurnosti čvrsto su vezali Japan za zapadni demokratski svet (Arase, 1994, 81. i d.). Osim toga, Japan je – kao i Nemačka do 1955. – upravo u početnoj fazi demokrati-zacije bio rasterećen od izdataka za naoružanje. Tako je mogao veća državna sredstva ciljano upotreblja-vati za obnovu privrede, što je, sa svoje strane, jačalo legitimnost novog demokratskog sistema s gledišta građana.

Novi je demokratski ustav izrađen prema preciznim američkim smernicama, a japanski političari su ga prihvatili 1947. tek pod “krajnjim pritiskom vrhovnog zapovednika saveznika” (Halliday, 1989, 115). Do proglašenja suverenosti države 1952. mirovnim ugovorom iz San Franciska, američka okupaciona vlast delovala je direktnije i obuhvatnije na strukture i mehanizme nove japanske demokratije nego u Nemačkoj.

U Italiji je uticaj saveznika – najpre Engleza, a potom Amerikanaca – bio mnogo manji. Oni su, do-duše, najpre u južnoj Italiji (1943), a nakon 1945. i u celoj Italiji, osigurali da se stare fašističke snage drže dalje od političke vlasti. Ali, nisu znatno uticali ni na referendum o pitanju monarhije ili republike 1946. (54 posto glasalo je za republiku), ni na izradu ustava koji je stupio na snagu 1948. (Beyme, 1970; Scoppola, 1980). U Italiji nije postojao okupacioni režim saveznika kao u Nemačkoj i Japanu. Gledano iz perspektive demokratije, to je bilo i najmanje nužno. Nasuprot drugim dvema zemljama, u Italiji se 1943. s resistenza stvorila široka politička i društveni front+ otpora, iz čijeg jezgra su potekli mnogi demokratski političari u prvo vreme. Ni u Nemačkoj, ni u Japanu nakon rata nije postojao uporediv protivfašistički i protiv-militaristički demokratski konsenzus.

Sve tri zemlje su dobile izdašne kredite i pomoć u kapitalu iz SAD-a. Sredstva iz European Recov-ery Programa (ERP), tzv. Marshalovog plana, značila su pravi početak privrednog čuda u Nemačkoj i Italiji. Između 1945. i 1956. Nemačka je iz ERP-a i drugih američkih programa pomoći dobila 15,5 milijardi ne-mačkih maraka. Od toga je više od 10 milijardi poklonjeno, a ostatak je trebalo vratiti u dugom razdoblju (Leptin, 1980, 58). Za zemlju poput Nemačke, koja je imala dobro obrazovanu radnu snagu koja je bila spremna raditi i u kojoj je postojala enormna, gotovo nezasita potražnja, “poklonjeno ili kreditno dostavljanje takvih investicionih sredstava moralo je doneti sa sobom uzlet proizvodnje” (Leptin, 1980, 58), što se pedesetih godina doista i dogodilo kao “privredno čudo”.

U celini, logistička, finansijska, politička i reedukaciona pomoć SAD-a, brzo uključivanje Nemačke u integraciju Zapadne Evrope64, susedstvo stabilnihdemokratija na Zapadu, modelsko razgraničenje od komu-nističkih diktatura u Istočnoj Nemačkoj i Istočnoj Evropi koje je podsticalo legitimnost, uključenost u zapadni odbrambeni savez NATO 1955. konačno su zaprečili posebni nemački put između Istoka i Zapada i stabili-zovali demokraciju. Arnold Heidenheimer (1991, 34) je u kratkoj retrospektivi govorio o “staroj SR Ne-mačkoj” kao idealnome ideological space za prvo trajno etabliranje demokratije u Nemačkoj. Sažmu li se svi kontekstualni uslovi u kojima je etablirana demokratija u Zapadnoj Nemačkoj, mora se govoriti o gotovo idealnom ideološkom, privrednom i političkom prostoru koji je od kraja četrdesetih godina i tokom najmanje dve decenije stvorio krajnje povoljne spoljašnje pretpostavke za unutrašnju konsolidaciju demokratije u SR Nemačkoj. U bipolarnom svetu Hladnoga rata taj pogodni prostor zbog geostrateškog stanja sigurno je bio najpovoljniji za demokratiju u Zapadnoj Nemačkoj. Uz neka ograničenja, on se otvorio i za mlade demokratije u Italiji i Japanu.

3.1.2. Privredni razvoj i demokratizacija

Konsolidaciju posleratnih demokratija u SR Nemačkoj, Italiji i Japanu posle završetka rata pratile

86

su posebno povoljne privredne okolnosti. Ni demokratijama prvoga, kao ni onima trećeg talasa nije pogodovao, komparativno gledano, tako pozitivan ekonomski razvoj. Krajem četrdesetih godina počeo je dugi, postojani talas ekonomskog rasta, nezavisno od manjih konjunkturnih kolebanja, koji je okončan tek s naftnom krizom 1974. Gotovo tri decenije istorijski jedinstvenoga privrednog rasta u kapitalističkom svetu spolja su podupirala fazu konsolidacije tri nove demokratija. Japan, SR Nemačka i Italija profitirali su, osim toga, od tipičnih unutrašnjih učinaka obnove i potražnje. To je stvorilo, posebno u SR Nemačkoj i Japanu, ali i u severnoj Italiji, zalihu krajnje modernog kapitala i u međunarodnoj komparaciji. Nastala je važna os-nova koja je do kasnih šezdesetih godina trima zemljama omogućavala jače privredno širenje nego ostatku kapitalističkog sveta. U prvom redu to se odnosi i za Japan u kome je međunarodno besprimeran rast privrede od 1950. do 1974. bio dva i po puta veći nego u SAD-u (Hadley, 1989, 301). I Nemačka i Italija doživele su svoje “privredno čudo”. Prosečna godišnja stopa rasta bruto domaćeg proizvoda od 1950. do 1960. u Japanu je iznosila 14 posto, u SR Nemačkoj 10,9 posto, a u Italiji 8,7 posto.

Tri zemlje vodile su izvoznu strategiju rasta koja je preko poreznih zahvata države (oporezivanja, amortizacije, pristupa kreditima, subvencija itd.) uspešno ciljala na prioritetno podsticanje akumulacije in-dustrijskog kapitala (Hine, 1993, 37; Hadley, 1989; Kleßmann, 1986, 226; Abelshauser, 1983). To je, do-duše, vrlo brzo uzrokovalo sve veću razliku između prihoda od kapitala i prihoda od rada, ali su stope rasta bile tako visoke da je i nivo plata i potrošnje širokih slojeva stanovništa umereno, ali stalno rasla. Ni u Japanu, ni u SR Nemačkoj nije došlo do oštrih sukoba oko raspodele, koji bi mlade demokratske institucije podvrgnuli ranom testu opterećenja.

U sve tri zemlje do kraja četrdesetih godina bio je savladan i problem inflacije: u SR Nemačkoj re-formom valute, a u Japanu štedljivom konzervativnim fiskalnim Dodge Lineom.65 Kad je s Korejskim ratom (1950-1953) izazvan bum potražnje širom sveta, narodne privrede Japana i Nemačke profitirale su od goleme potražnje za industrijskim dobrima, a da pritom nisu dospele pod pritisak inflacije. Započeti burni privredni rast ni u jednoj od tri zemlje nisu pratile stope inflacije koje su brzo rasle, a što bi u određenim okolnostima iziskivalo kočenje strategije rasta. I to pokazuje da je, uprkos politici asimetrične raspodele, izvozna strategija, koja je preferirala akumulaciju kapitala i umereni rast plata, srednjoročno delovala po-voljno na povećanje blagostanja, a time i na konsolidaciju demokratije. Ako se primene makijavelijevi (1972) pojmovi na demokratsku konsolidaciju, to znači da su virtú političara u privrednoj politici i fortuna ko-rejskim ratom izazvanog privrednog buma bili vrlo podsticajni za stabilizaciju mladih demokratija. Primer pokazuje da se kao činioci uticaja moraju uvažiti i kontingentni “spoljašnji” događaji u svetskoj politici na koje se ne može uticati i globalni ekonomski trendovi, povezani s političkim delovanjem “unutrašnjih” elita, da bi se objasnili uspesi ili neuspesi procesa demokratske transformacije.

Privredni rast svih triju zemalja profitirao je, osim od sve šire međunarodne potražnje, i od gotovo neiscrpne nacionalne ponude radne snage. U Japanu i Italiji potražnja za jeftinom industrijskom radnom snagom zadovoljavala se iz poljoprivrednog sektora. U Japanu je udeo poljoprivrede u zaposlenosti pao s 48,5 (1950) na 13,9 posto (1975) (Hadley, 1989, 304). Ta strukturna promena od slabije produktivnog poljoprivrednog sektora u visoko razvijeni industrijski sektor osvetljava enormni modernizacijski skok japanske narodne privrede za dve i podecenije. U SR Nemačkoj su pedesetih godina ekspandirajuću indus-triju opskrbljivali pre svega prognanici i izbeglice iz DR Nemačke kao jeftina, vrlo motivisana i dovoljno obra-zovana radna snaga (Abelshauser, 1983). I dok je SR Nemačka do kraja pedesetih godina iscrpila tržište rada, a u Japanu nezaposlenost nikad nije bila privredni ili socijalni problem,66 u Italiji se pedesetih godina kvota nezaposlenosti gotovo i nije smanjivala. To je sigurno rezultat dualističnog privrednog razvoja, koji je na Severu uzrokovao brzu industrijalizaciju i modernizaciju, dok je na Jugu zemlja ostala nedovoljno razvi-

87

jena (Alf, 1977, 252; Hine, 1993, 35). Tek je masovni uvoz radne snage u zemlje Evropske ekonomske zajednice i severne Evrope od kraja pedesetih godina osetno rasteretio tržište rada. Međutim, ni u Itali-jiproblem nezaposlenosti nije skrivao snažan socijalni eksploziv, jer su rastući socijalni transferi i nedirnute obiteljske mreže uvelike apsorbirali konfliktni potencijal.

Posmatra li se privredni razvoj u celini, on je bez ograničenja učvrstio konsolidaciju demokratije u SR Nemačkoj i Japanu. Uprkos određenim izvedbenim i strukturnim slabostima, i italijanski miracolo eco-nomico sa stalnim povećanjem blagostanja približio je demokraciju tržišne privrede građanima. Kad je sredi-nom sedamdesetih godina počela prva gravirajuća međunarodna privredna kriza, demokratije u tim trima zemljama već su bile dovoljne konsolidovane.

3. 2. Unutrašnji činioci uticaja

Opisani spoljni uticaji su međunarodni i privredni kontekstualni uslovi unutar kojih su se odvijali procesi demokratizacije. Oni podstiču ili koče uspešnu promenu sistema u demokratiju, ali je ne određuju. Uprkosposebno povoljnoj konstelaciji posle 1945, oni nisu sami osigurali uspešnu konsolidaciju demokratija u Nemačkoj, Italiji i Japanu, nego su joj samo pogodovali. Pravi proces demokratizacije zbiva se i odlučuje u političkom sistemu koji je, istina, usko isprepleten s privredom i društvom. Pomoću faznog toka promjoene sistema, koji je prikazan na slici 5, u nastavku treba komparativno prikazati uticaj različitih etapa na uspeh demokratizacije u Nemačkoj, Italiji i Japanu. Ukratko ću skicirati pet sledećih faza: (1) predautokratska demokratska iskustva, (2) vrstu autokratskog režima, (3) kraj autokratskog režima, (4) institucionalizaciju demokratije i (5) konsolidaciju demokratije.

3.2.1. Predautokratska iskustva s demokratijom

Sve su tri zemlje 1945. mogle posegnuti samo za kratkim fazama iskustava s demokratskim siste-mom. S 14 godina Weimarske Republike (1919-1933) Nemačka je imala najduže razdoblje demokratije. Japan je s “taisho demokracijom” (1918-1932, odnosno 1925-1932) doživo 13 odnosno 7 godina nepot-punih demokratskih institucija i postupaka, dok se Italijom vladalo demokratski samo četiri godine (1918-1922). Osim toga, na Japan i Italiju pojam demokratije primenjuje se velikodušno, budući da su te dve zemlje uvele samo opšte, jednako i slobodno biračko pravo muškaraca (Italija 1918, Japan 1925). U važećem japanskom ustavu iz 1889. bila je, uz to, utvrđena i velika moć tennoa, biračko pravo do 1925. bilo je podvrgnuto strogom cenzusu, a ustav je davao posebna ovlašćenja vojsci koja nije bila pod civilnom kon-trolom (Hartmann, J., 1983, 53. i d.). U Japanu, dakle, nije bila posredi intaktna poliarhija nego, u biti, us-tavno osiguranje, modernizacija i uređenje oligarhijskog režima s demokratskom fasadom.

Nisu samo bila izrazito kratka iskustva s demokratskim sistemom. Sve tri zemlje su imale posla i s nestabilnim demokratijama koje su potresale krize, i u kojima društvene i političke elite nisu dovoljno prih-vatile upravo središnje demokratske institucije i organizacije (opšte biračko pravo, parlament, stanke, sindikate). Dominantne političke elite u Nemačkoj, Italiji i Japanu ostale su plemićke i vojne oligarhije, krupni zemljoposednici i reakcionarni preduzetnici uteškoj industriji. Kako su se privredne i političke krize zaoš-travale, oni su se povezivali u neformalne protivdemokratske saveze, pa su se najpre prikriveno, a kako je kriza napredovala i sve otvorenije mešali u poslove unutašrnje politike. U tom stanju se pokazalo da je bio

88

slabo razvijen i civilno-kulturni temelj političke kulture koja je sklona demokratiji. Oznaka Weimarske Repub-like kao “demokratije bez demokrata” opisuje smrtnu slabost ne samo nemačke, nego i italijanske i japanske međuratne demokratije.

Ukorenjivanje demokratskih vrednosti i stavova kočila je i funkcionalna slabost važnih institucija. U sve tri zemlje vlade su bile krajnje nestabilne. U Weimarskoj Republici 22 vladina kabineta prosečno su ostala na dužnosti jedva osam mjseci (Bracher i dr., 1986, 632. i d.). U Italiji su vlade ostajale na položaju samo devet meseci (Michels, 1930, 379. i d.). Stranački sistemi su bili ideološki jako polarizovani (u Italiji), polupluralistički sa strankama koje su bile usko isprepletene s velikim koncernima (u Japanu) ili su, kao u slučaju Weimarske Republike, bili snažno fragmentisani i krajnje polarizovani, i obeleženi sve većom centri -fugalnom dinamikom u nadmetanju. Nijedan od tih stranačkih sistema nije mogao istovremeno ispunjavati dve funkcije koje stabilizuju demokratiju: društvenu uključenost (predstavljanje društvenih interesa) i politič-ku učinkovitost (stvaranje stabilnih vlada sposobnih koje su sposobne da deluju).

U sve je tri zemlje iskustvo s demokratijom bilo prekratko, prejako obeležno krizama i po svojim učincima preslabo da bi se demokratske institucije i postupci pozitivno upisali u kolektivnu svest društva i u upravnu strukturu države. Nedostajale su, i to ne samo u Nemačkoj, snažne liberalne tradicije koje bi mlade demokratije zaštitile od presezanja jake države. U uslovima sve većih socijalnih i privrednih problema, uz istovremeno slabu političku legitimnost demokratskih institucija, teško se mogla oblikovati racionalno inspiri-rana i afektivno osnažena politička kultura koja bi “nosila” demokratiju. Osim toga, u sve tri zemlje ustavna struktura je otvarala institucionalne putove autoritarnim političkim snagama da “legalno preuzmu vlast”. Iz kratkih i kriznih iskustava demokratije nasleđeni su slabo značenje pozitivne ostavštine tek stečene suvere-nosti naroda (opšte biračko pravo) i na njoj izgrađenih demokratskih institucija. Nakon 1945. mnogo bilo je prisutnije negativno iskustvo da samo uspostavljanje demokratskih institucija nije dovoljno da neka mlada demokratija bude dovoljno otporna na spoljašnje šokove (svetska privredna kriza, spoljnopolitičke krize) i unutrašnje pretnje (nelojalne elite, radikalne skupine), ako te institucije ne nose prodemokratske elite i ako ih sve više ne podupire demokratska civilna kultura građana.

3.2.2. Iskustva s autokratskim režimima

Autokratski režimi u Nemačkoj i Japanu, koji su vladali 12 odnosno 13 godina, bili su vidno kraći od Musolinijeve fašističke diktature u Italiji, koja je trajala 21 godinu. Na kontinuumu političkih sistema, koji je ograničen polovima “idealne demokratije” i “potpunog totalitarizma” (slika 1), nacionalsocijalistički režim Nemačke rangiran je najdalje na totalitarnom kraju, dok su autoritarna intervencija i kontrola društva od strane japanskoga vojnog režima biliintenzivniji nego u Italiji (Rutkowski, 1994, 64). U Italiji su s monarhi-jom savojske dinastije, a posebno s vojskom koja je ostala lojalna kralju, i s crkvom, ostala važna središta moći koja nikad nisu bila potpuno podređena fašističkom sistemu (Lill, 1986, 302; Pasquino, 1986, 46). Fašizam nije mogao osigurati nespornu ideološku hegemoniju čak ni u društvu. Uvek su opstajali ostaci ograničenog pluralizma u državi i društvu. U fašističkoj Italiji nikad nije ostvareno prinudno izjednačavanje kao u nemačkom nacionalsocijalizmu posle 1934. Italijanski fašizam pokazao se neuspešnim i u stvaranju institucija. Delotvorno se nisu mogli institucionalizovati ni fašistička stranka PNV, ni korporativne “staleške komore”, ni fašistički sindikati. U fašistički sustav nije se mogao jednoznačno uključiti čak ni monarhističko-autoritarni državni i upravni aparat. Mussolinijev san o stato totalitario ostao je neispunjenom željom, kojem je posle 1934. odnosno 1938. mnogo bliže bila nacionalsocijalistička Nemačka. Italijanskom fašizmu nije pošlo za rukom totalitarno prožimanje privrede, države, društva i svesti, kao ni institucionalno osiguranje vlastite vladavine:“Italian fascism can thus be characterized as a failed totalitarianexperiment” (Pasqui-

89

no, 1986, 46).“Ialijanski fašizam može se okarakterisati kao propali totalitarni eksperiment”

U Nemačkoj je prožimanje države i društva totalitarnom vlašću bilo mnogo uspešnije. Nakon “pre-puštanja vlasti” (Tyrell, 1986, 52) odnosno “predaje vlasti” (Lepsius, 1978) 1933, koja je pogrešno označa-vana kao preuzimanje vlasti, usledila je godina i po “osvajanja vlasti”, tokom koje su politički protivnici iskl-jučeni, demokratske institucije razorene, pluralističke organizacije razbijene, a instancije pravne države ukinute. Ali, posle razbijanja demokratskih struktura i kolektivnih pluralističkih aktera nije usledila, kompara-tivno gledano, dosledno uspostavljanje jasnih struktura totalitarne vlasti. Stoga se ni u nacionalsocijalističkoj Nemačkoj ne sme preceniti snaga oblikovanja delotvornih institucija. Ernst Fraenkel, politički naučnik koji je emigrirao u SAD, već je sredinom rata (1941) nacionalsocijalistički sistem vlasti tačno okarakterisao kao “dvostruku državu” u kojoj je “normativna država” supostojala s “uredbovnom državom”. Normativna država, koja je po pravilu poštovala zakone, služila je legitimaciji, dok je “uredbovna država” omalovažavala zakone kako bi nacionalsocijalističku vlast zaštitila od stvarnih ili navodnih unutrašnjih političkih protivnika (Fraenkel, 1974, 13). Ni unutar te dvostruke strukture nije bio jasno i hijerahijski izgrađen aparat vlasti i državni aparat. Diferencirana istorijska istraživanja revidirala su sliku racionalno konstruisane i savršeno organizovane strukture vlasti. Ona su pokazala da je struktura vlasti u nacionalsocijalističkoj diktaturi bila obeležena ka-rakterističnom podvojenošću između monokratskih i polikratskih elemenata. ”Besprimerna institucionalna anarhija” (Mommsen, 1971, 702) bila je dokinuta samo u osobi “vođe” (Broszat, 1969). Nacionalsocijalistički sistem vlasti obeležavala je “diskrepancija između pretenzije da se vlada monolitno i dualističkih ili polikrats-kih struktura vlasti, određenih ‘upravljanim haosom’ tipičnim za anarhistički nered u ovlašćenjima” (Bracher, 1976, 64).

Institucionalno nasleđe nacionalsocijalističke diktature teško se može smatrati hipotekom za demo-kratsku SR Nemačku. “Teret nasleđa” činile su, naprotiv, mnoge inkriminisane srednje elite nacionalsocijalis-tičke države koje su i posle 1945. opet preuzele važne funkcije u državi, pravosuđu i privredi. Još je više opterećivala trasirana podanička svest, koja se dugo konzervirala u političkoj kulturi SR Nemačke (Almond i Verba, 1963; Reichel, 1981). “Teret nasleđa” pogađao je sve tri države, dok se trasirana podanička svest odnosilo pre svega na Japan i SR Nemačku.

3.2.3. Kraj autokratskog režima

Sve su tri diktature okončane porazom u ratu, nakon što su i same presudno pridonijele izbijanju Drugoga svetskog rata. Nakon vojnog poraza usledio je kolaps režima. Potom su, Nemačka i Japan poseb-no, krenule putem demokratizacije, kojega Alfred Stepan (1986, 71) idealtipski opisuje kao “spolja nadzira-nu (re)demokratizaciju”. Demokratizaciju i donošenje ustava u Japanu nadgledale su SAD, a u Zapadnoj Nemačkoj zapadne pobedničke sile pod vodstvom Amerikanaca. Italija je bila međuslučaj koji se nalazi između “spolja nadzirane (re)demokratizacije” i tranzicije putem “unutrašnje redemokratizacije, pošto je okupaciona vlast pobeđena pomoću spoljne sile” (Stepan, 1986, 67).

U Italiji se ne može, kao u Nemačkoj,68 utvrditi precizan datum kraja fašističke vladavine. Kolaps se zbivao u dve etape. Prva etapa počela je iskrcavanjem saveznika na Siciliju 1943. Kako je ratni poraz pos -tao očitim, “fašističko Veliko veće” smenilo je diktatora Mussolinija većinom od 19 naprema 9 glasova (Lill, 1986, 360). Mussolinija je potom otpustio kralj i on je bio uhapšen. Italija je promenila ratni front. To je značilo kraj fašističke vladavine u celoj Italiji.

Hitlerovom milošću fašizam je preživio još gotovo dvadeset meseci kao krnja socijalnofašistička država Repubblica Sociale Italiano. Istovremeno, u drugoj fazi sloma italijanski pokret otpora (resistenza) ujedinio se u široki pokret u kome su se protiv nacionalsocijalističkih okupatora i ostataka italijanskog fašiz -

90

ma zajedno oružano borili katolici, laicisti, liberali, socijalisti i komunisti.

Presudna je razlika u odnosu prema Nemačkoj i Japanu bilo to što su diktaturu okončali sami Italija-ni i što su od 1942. počeli formirati širok pokret otpora fašizmu. I ponovno uspostavljanje ustava, pravne države i demokratije u Italiji u mnogo većoj meri bila je političko delo samih Italijana. U Italiji stoga nije bilo vakuuma u suverenosti i legitimnosti između kraja fašizma i stupanja na snagu ustava, koji bi bio uporediv s onim u Nemačkoj i Japanu. Na novom demokratskom početku pristanak na demokratiju i aktivna podrška demokratiji u Italiji bili su izraženiji nego u Nemačkoj i Japanu. Premda je u posleratnom dobu značenje pokreta otpora predimenzionirano do nacionalnog mita, on je potaknuo i novi demokratski početak, i konso-lidaciju posleratne demokratije u Italiji (Pasquino, 1986, 59).

Ni Nemačka ni Japan nisu mogli ili se nisu hteli osloboditi svojih diktatura. Kraj autoritarnih sistema vladavine bio je isključivo delo saveznika.

Uz blage ograde, to vredi i za prve korake u demokratizaciji. “Put demokratizacije kojega spolja nadzire” neka okupaciona sila, kao u Nemačkoj i Japanu nakon 1945, nosi u sebi podjednako i rizike i prednosti. Umereni rizik čini “legitimacijski vakuum”. Naime, ako stanovništvo doživi novi demokratski pore-dak kao dar stranih sila, ono prvobitno može i demokratski ustav doživeti kao nešto strano i nametnuto. I afektivna “difuzna podrška” građana novom ustavu teško da nastaje već u samom procesu donošenja usta-va, nego se može stvoriti tek kasnije, preko utilitaristički orijentisane “specifične podrške”, i to zbog dobrog materijalnog bilansa učinka novog sistema. Prednost je demokratizacije pod stranim nadzorom brzo, neri -zično i dugoročno delotvorno političko razvlašćivanje preostalih vladajućih elita staroga autokratskog siste-ma pomoću nadmoćne vojne i političke sile okupacione vlasti.69

U slučaju Zapadne Nemačke i Japana prevagnule su prednosti savezničke okupacije. U obe zemlje većina stanovništva je prihvatala stare režime i u kasnoj fazi rata. U Nemačkoj i Japanu uvereni demokrati bili su manjina (Beyme, 1993, 62; Watanuki, 1977, 119. i d.). Fašistički, nacionalistički i protivdemokratski po-tencijal bio je znatan. Kako su saveznici licencirali stranke i zabranili nacionalističke stranke naslednice, bila je sprečena politička reorganizacija političkih ostataka starog režima. U prihvatanju i konsolidaciji nove demokratije problematičnima su se pokazale mere denacifikacije koje su provodili, pre svih, Amerikanci. Apstrahuju li se nürnberški procesi protiv glavnih ratnih zločinaca, “arbitražni sudovi” u kojima su sedili Nemci smatraju se “protivrečnim postupkom” (Sontheimer, 1989, 24). Ti sudovi nisu mogli istražiti stvarni udeo onih pristaša nacionalsocijalističke stranke koji su pojedinačno učestvovali u zločinima nacionalsocijal-ističkog režima, kao što nisu mogli preispitati ni optužbe u postupcima skladnim pravnoj državi. Tzv “isprava o čistoći” u oslobađajućoj presudi pomagala je, osim toga, da se u Adenauerovoj eri potisne moralno i poli-tičko suočavanje sa zločinima nacionalsocijalista:

“Proces denacifikacije subjektivno je sprečio mnoge Nemce daspoznaju kako su objektivno, više ili manje, bili važan deo mašinerijetotalitarne nacističke države bez kojega Treći Reich nikad ne bi mo-gaonastati” (Sontheimer, 1989, 25).

U Japanu je posle kratkog vremena obustavljen obuhvatan program čišćenja politike, privrede i uprave kakav je bio planiran na početku. “Očišćeni političari” već su se 1950. opet mogli vratiti u politički život. Opterećenim političarima vojnog režima osobito je, u velikoj meri, bila prožeta Liberalnodemokratska stranka (LDS) koja je vladala stalno od 1955. do 1993. Pozitivna strana toga normativno uznemirujućeg razvoja bilo je uključivanje i kooptacija starih autokratskih elita u nove demokratske organizacije i strukture (Pohl, 1994a, 80).

Nemački i, na sličan način, japanski način postupanja s elitama starog režima ukazuje na čest pro -blem postautokratskog razvoja demokratije: kako postupati s političkim vođama, elitama, pomagačima i

91

saputnicima starog režima, a da se izvrši pravda na način pravne države, s jedne strane, te da se ne ugrozi demokratizacija i da se ojača konsolidacija demokratije, s druge strane? Taj je problem Samuel Huntington (1991, 211) jezgrovito sveo na alternativu: “prosecute and punish versus forgive and forget” “Procesuiranje i kažnjavanje nasuprot oproštaju i zaboravu”. Premda okupacijske sile ne bi ugrozile demokratiju kad bi kaznile zločince, u Zapadnoj Nemačkoj osuđeni su apsolutni vodeći vrhovi režima (nürnberški procesi), malobrojne privredne vođe, a kasnije i neke neposredne ubojice iz koncentracijskih logora. S obzirom na gnusne zločine, to zbog moralnih razloga može biti vredno žaljenja. Ali, upitno je bi li zamašnije sudsko osuđivanje mnogih voljnih pomagača režima sredstvima pravne države uopšte bilo provodivo.

Premda u prilog sudske obrade zločina režima govore valjani normativni razlozi, ona često nailazi na organizacijske granice i granice pravne države.71 Zbog isključivanja većih delova stanovništva, masovne osude mogu, osim toga, ugroziti društvenu integraciju i stabilizaciju demokratije. Ono što je, dakle, u određenim okolnostima teorijski i normativno poželjno, može biti zaprekom uspešnoj demokratizaciji i kon-solidaciji demokratije. Najvažnije aspekte te problematike Max Weber je označio pojmovima “etika uverenja” i “etika odgovornosti”. Samuel Huntington (1991, 213. i d.) je suprotstavio argumente “oproštaja i zaborava” argumentima “procesuiranja i kažnjavanja”.72 Najvažniji argumenti koji govore u prilog kažnjavanju jesu:

· nasledni demokratski režim ima moralnu obavezu kazniti zločine protiv čovečnosti; to ponajpre vredi u odnosu prema žrtvama režima;

· kažnjavanje je nužno kako bi se odvratilo od budućih povreda ljudskih prava;

· kažnjavanje treba pokazati da je demokratija dovoljno moćna da ne poklekne pred pretnjama elita starog režima i da demonstrira nadmoć pravne države i demokratije.

Protiv kažnjavanja mogu govoriti sledeći razlozi:

· demokratija se mora temeljiti na pomirenju i ne sme iznova stvarati jazove u društvu;

· krhki proces demokratizacije traži jemstvo da neće biti odmazde prema zločinima ranijeg režima kako se ne bi stvorili veto potencijali protiv mlade demokratije;

· kako su često u povredama ljudskih prava učestvovale, u različitoj meri, mnoge skupine I pojedinci, amnestija stvara povoljniju polazišnu osnovu za demokratiju od mogućeg arbitrarnog kažnjavanja nosilaca starog režima;

· kažnjavanje može ugroziti konsolidaciju demokratije. Stabilizacija savremene demokratije je više dobro od kažnjavanja prošlih zločina.

Huntington (1991, 231) ne ostaje samo na pukom nabrajanju i suprotstavljanju argumenata, nego ih formuliše u rečenicama “ako-onda”, koje su primenjive na konkretna postautokratska stanja.

1. Ako tranformacija započne pregovorima između elita starog režima i opozicije režimu, onda se može zanemariti kažnjavanje delova autokratskih elita, budući da politički troškovi pretežu nad mo-ralnim dobitima.

2. Ako se sistem promeni kolapsom ili naglim prekidom sa starim režimom i ako je očita opšta moralna i politička želja za kažnjavanjem, onda vodeće elite, i to odmah, prve godine, trebaju biti kažnjene. Ali, odmah se mora jasno objasniti da srednji i donji rangovi neće biti kažnjeni.

U prekarnoj, neposrednoj postautokratskoj fazi Huntington optira za amnestiju umesto progona i kažnjavanja. Temelj tome je kriterijum etike odgovornosti da se ne ugrozi proces demokratizacije i tako ne

92

rizikuje nastanak novih žrtava. Od tri države tu je smernicu posle 1945. potpuno sledila samo Italija. U Za-padnoj Nemačkoj su vodeći ratni i režimski zločinci kažnjeni, odnosno provedeni su postupci denacifikacije, kao u zapadnim zonama. U Japanu je čišćenje pogodilo gotovo isključivo vojsku i samo malobrojne političke vrhove, izuzimajući Теппб. U sve tri države premoćna većina pomagača bivšeg režima opet se vratila u državnu, sudsku i univerzitetsku službu (Sontheimer, 1989, 25; Pasquiono, 1986, 56; Halliday, 1989, 118). To, doduše, nije ugrozilo nove demokratije, ali je tokom prva dve decenije a posle rata pretvorilo državne i pravosudne aparate u utvrdjenjneliberalnih i poluautoritarnih shvatanja društva.

Institucionalizacija demokratije

Presudan je korak u prelazu iz autokratije u demokratiju prenošenje političke vlasti s neke skupine osoba na “set” institucionaliziranih pravila (Przeworski, 1991, 14). Novouspostavljene norme i institucije određuju dopuštene političke postupke kojima se obrađuju i rešavaju društveni i politički sukobi. To su “meta-pravila” (Beyme, 1994b, 233) novoga demokratskog sistema i ona merodavno odlučuju o izgledima za vlast, uticaj i raspodelu u državi, privredi i društvu. Ipak, u “institucionalizaciji demokratije” imamo posla s fazom kojoj nisu jasno određeni početak i kraj u svim promenama sistema. Posebno njen kraj u velikoj meri zavisi o vrsti promene sistema. Kraj autokratske vladavine može se shvatiti kao deinstitucionalizacija, a početak de-mokratije kao reinstitucionalizacija nekoga političkog poretka. Uopšteno se može tvrditi da institucionalizacija demokratije počinje (1) kad su pravila autokratske vladavine potpuno ili delimično suspendovana i (2) kad su stare vladajuće elite izgubile vlast ili je moraju deliti s novim demokratskim elitama.

U istraživanju toka institucionalizacije demokratije posebno se mora odgovoriti na tri sledeća pitan-ja:

1.Koji su akteri presudno uticali na institucionalizaciju demokratije?2.Kojim je postupcima demokratija institucionaliovrana?3.Kakva institucionalna konfiguracija upućuje na novi, demokratski sistem vlasti?

adl. Akteri

Akteri koji učestvuju sistemski se mogu podeliti na “spoljne” i “unutrašnje”. U drugom talasu demo-kratizacije spoljni akteri su bile savezničke pobedničke sile. Pod unutršnjim akterima misli se na nove demo-kratske snage koje su u tri zemlje bile uključene u proces institucionalizacije na različite načine. Najjačiji uticaj pobedničke sile, SAD-a, bio je u Japanu. Uticaji savezničkih zapadnih sila na osnivanje SR Nemačke na početku su, doduše, bili presudni, ali su tokom institucionalizacije demokratije sve više slabili. “Spolja” se najmanje uticalo na novo utemeljenje italijanske demokratije.

Nasuprot Nemačkoj, u Japanu zemlja nije bila podeljena na različite okupacione zone, uprkos počet-nim željama Sovjetskog Saveza, kao što nije bilo ni zajedničke uprave pobedničkih sila. Štaviše, okupacio-na politika je pripala samo Supreme Commander of the Allied Powers (SCAP) koji je, uprkos svojoj formal-noj vezanosti za sve savezničke nadzorne vlasti, bio zavisan samo o uputama vlade SAD-a u Washingtonu i samo je njoj polagao račune. Dok su okvirni politički uslove demokratizacije bili oblikovani u Washingtonu, SCAP je donosio svakodnevne političke odluke na licu mestu. Prema tome, SAD su u biti određivale tok i rezultat institucionalizacije demokratije u Japanu. Pritom su okupacijske vlasti samo posredno snosile odgo-vornost za vladu. Japanska vlada koju su kontrolisale SAD ostajala je u međuvremenu na dužnosti i bila je odgovorna za provođenje direktiva SCAP-a pomoću japanske ministarske birokratije. U demokratizaciji Japana raspoznaju se, dakle, tri relevantna aktera:

93

• američke vojne vlasti (“spoljni demokratizatori”),

• japanska vladina birokratija, u kojoj su od predstavnika autoritarnog režima bili očišćeni samo vodeći položaji u vojsci, politici i privredi (spolja nadzirana “unutrašnja demokratizacija”),

• američki ustavni pravnici (spolja ovlašteni civilni stručnjaci).

Okupacione vlasti uveliko su odustale od svoje politike čišćenja već tokom 1946. godine. U novome političkom uređenju zemlje usko su sarađivali s jedva promenjenom, starom japanskom državnom birokrati-jom koja je, nakon isključenja vojske i znatne oslabljenosti civilnih političkih elita, ostala jedina državna insti-tucija koja je dobro funkcionisala. Osim što je sprovodila odluke SCAP-a, japanskoj birokraciji je ostao i širok prostor za samostalno delovanje koji je ona koristila za očuvanje svojih ovvlašćenja u planiranju i up-ravljanju koje su se povećale u ozračju ratne privrede.

Izrada novog ustava, za što je bila nadležna grupa američkih pravnika, bila je glavno sredstvo insti -tucionalizovanja demokratije. Ključna područja koja su američki stručnjaci izradili, a koja je japanski parla-ment usvojio 1947, bila su:

svođenje uloge tennōa na čisto simbolične funkcije, bez ikakvih političkih ovlašćenja; ukidanje vojske i zabrana uspostavljanja oružanih snaga (čl. 9); znatno očuvanje centralističkog uređenja države; preuzimanje parlamentarnog sistema vlasti s asimetričnim dvodomnim sistemima i kabinetom koji

je odgovoran samo Donjem domu.

SCAP je, osim toga, legalizovao prethodno zabranjene političke stranke, i decentraliovao obrazovni sistem kako bi se odgajali demokratski i punoletni građani. Decentralizovana je i policija i ojačane su lokalne uprave. Kult shinto, koji je autoritarnom režimu služio kao ideološki instrument, ukinut je kao službena državna religija.

Promena u američkom ponašanju može se utvrditi već početkom 1947. godine kad su zbog po-goršanog privrednog stanja izbili masovni protesta. SCAP je nastojao depolitizovati stanovništvo. Opozvana je decentralizacija policijskih i obrazovnih ustanova. Pod dojmom početka sukoba između Istoka i Zapada u američkoj upravi sve se više probijalo gledište da SAD trebaju biti primarno zainteresirane za stabilnoga i pouzdanog saveznika, i je stoga oživljavanju ekonomije dana prednost pred demokratizacijom (Eccleston, 1993, 18). Zbog premoći imperativa sukoba između Istoka i Zapada u spoljnoj politici, SAD su se sukcesiv-no povlačile iz aktivne demokratizacije zemlje posle što su u Japanu usađene temeljne crte kapitalističke demokratije. “Unutrašnji demokratizatori” provodili su potom projekt demokratije, što su ga postakli i prvobit-no snažno kontrolirali Amerikanci, manje angažovano i u pravcu konzervativno interpretirane “elitne demo-kratije” (u Schumpeterovom smislu) u kojoj je participacija slaba, ali demokratija funkcioniše.

Politika je u posleratnoj Nemačkoj počela posle 1945. “pod protektoratom okupacionih sila” (Son-theimer, 1989, 21). Saveznici su decentralizovali nemačku upravu. Politička i upravna obnova počela je s najnižeg, komunalnog nivoa. Pritom su zapadni saveznici u svojim okupacijskim zonama posegli ponajpre za demokratskim političarima Weimarske Republike, odnosno za ličnostima koje nisu bile opterećene na-cionalsocijalizmom. Kako su Britanci i Francuzi hteli sprečiti oživljavanje jake središnje vlasti, najvažnije nacionalne političke jedinice vrlo su brzo, posle komuna, postale pokrajine, koje su delimično iznova stvorene. Političku legitimnost da deluju dali su im demokratski ustavi (Pfetsch, 1990), pa su one oblikovale federalnu teritorijalnu strukturu kasnije Zapadne Nemačke. I ostale političke institucije Zapadne Nemačke izgrađivane su takođe pod kontrolom savezničkih vojnih guvernera, posebno u američko-britanskoj zoni

94

(Sontheimer, 1989, 29).

Vodeći političari u tim institucijama, koji su često bili članovi demokratskih stranaka u Weimarskoj Republici, postali su prvi naraštaj političkih vođa Bonnske Republike.73 Pravi konstitucionalni “znak za start” SR Nemačke dat je na konferenciji šest sila u Londonu kad su premijeri pokrajina ovlašteni da sazovu us-tavotvornu skupštinu (Kleßmann, 1986, 193). Uputi zapadnih saveznika, koje su zapisane u “frankfurtskim dokumentima”, u biti su se ograničavale na osiguranje temeljnih prava i federalizaciju SR Nemačke. Premda su se okupacione sile samo dva puta decidirano umešale u većanje o Osnovnom zakonu, pa su Parlamen-tarnom veću uveliko dale slobodne ruke u izradi “ustava”, otpočetka su dale do znanja da će Osnovni zakon najpre morati odobriti one. Stoga se treba saglasiti sa Sontheimerovom (1989, 37) tvrdnjom da je posredi bilo “nadzirano donošenje ustava”, premda u blagom obliku. Nemački političari prvog naraštaja nedvosmis-leno su bili najvažniji konstruktori ustava, ali su ih stalno nadzirali saveznici, koji su utvrdili njegov (široki) okvir.

Engleski i američki saveznici određivali su samo vrlo kratku fazu institucionalizacije demokratije u Italiji. Prvobitno su, od jeseni 1943. do proleća 1945, postojale “dve Italije”, koje su bile u međusobnom ratnom stanju: fašistička Repubblica Sociale Italiano (RSI) na severu Italije pod Musolinijem i zahvaljujući milosti Nemačke i Kraljevina Italija pod nadzorom engleskih i američkih saveznika. U demokratizaciji se mogu uočiti tri važna aktera:

· Saveznici, Velika Britanija i SAD, pri čemu su SAD brzo postale odlučujuća snaga.

· Monarh Vittorio Emanuele i maršal Badoglio, koji su doduše objavili rat Musolinijevoj RSI, ali su se i sami diskreditovali kolaboracijom s fašizmom od 1923. do 1943.

· Comitati di Liberazione Nazionale (CLN), koji su proizašli iz resistenze I koji su se sastojali od ko-munista, socijalista, radikalnih republikanaca, umerenih liberala, hršćanskih demokrata i katolika. Uprkos znatnim unutrašnjim svjtonazorskim i političkim razlikama, nacionalni oslobodilački odbori i političke stranke što su kasnije proizašle iz njih uveliko su usklađeno delovali u stilu nacionalne koalicije za vanrednostanje sve do izbijanja Hladnog rata 1947.

Saveznici su imali važnu ulogu samo od 1943. do 1944. Posle poraza Nemačke i sloma RSI-a Amerikanci su preneli gotovo sve ovlasti na privremenu italijansku vladu. Već 1946. potpuno je raspušteno savezničko kontrolno poverenstvo. Amerikanci su intervenisali u italijansku politiku samo još da bi poduprli umerene građanske snage protiv komunista, potakli kapitalističku rekonstrukciju Italije, vezali financijsku pomoć 1947. za isključenje komunista iz privremene svestranačke vlade i, posle izbijanja Hladnog rata, jako ubrzali integraciju Italije u Zapad. Ali nema sumnje da su s krajem rata odlučujuću ulogu u demokratizaciji zemlje imali italijanski političari (Alf, 1977, 57. i d.; Scoppola, 1980, 17. i d.; Pasquino, 1986, 59; Lill, 1988, 381). Uprkos političkoj mitologizaciji resistenze u unutrašnjoj politici Italije u prvim decenijama posle rata, mora se utvrditi da je pokret otpora bio jezgro i pokretačka snaga demokratizacije Italije. Po tome se institu-cionalizacija demokratije u Italiji razlikuje od one u Japanu i Zapadnoj Nemačkoj, gde su njenu genezu i strukturu mnogo jače obeležile pobedničke savezničke sile, tj. “spoljni akteri”.

ad 2. Postupci

Postupci institucionalizacije demokracije veoma su se razlikovali. Ako se na ustavnu konsolidaciju primene prikazani kriterijumi formalne legitimacije kao osnova za ocenu (Elster, 1994), prema postupku izrade i usvajanja najsolidnije je bio legitimisan italijanski ustav, dok je ustav SR Nemačke ispunio – ako ga je uopšte ispunio – samo podnošljivi minimum demokratskih standarda. Modus nastanka japanskog ustava mora se označiti kao “nedemokratski”.

95

U slučaju donošenja italijanskog ustava jednoznačno su bili ostvareni legitimacija odozgo i unu-trašnji postupak legitimacije, ali ne i legitimacija odozdo. Ustavotvorna skupština nastala je prema demo-kratskim načelima. To se dogodilo u dva odvojena postupka, 1946: referendumom je utvrđen republikanski oblik države, s jedne strane, i narodnim izborima je uspostavljena Konstituanta, s druge strane. Ona je po-tom izradila nacrt ustava i usvojila ga s 455 glasova za i 55 glasova protiv. Nije bilo dodatne legitimacije ustavnim referendumom (Beyme, 1970, 26).

U SR Nemačkoj je merodavan predlog za Osnovni zakon izradila grupa stručnjaka koju su sastavili premijeri pokrajina (“konferencija na Herrenchiemseeu”), potom se o njemu raspravljalo u Parlamentarnom veću, gde je i usvojen s 53 glasa za i 12 glasova protiv. Nakon toga s Osnovnim zakonom su se saglasili svi pokrajinski parlamenti, osim bavarskog. Nasuprot italijanskoj Konstituanti, Parlamentarno veće nije bilo ustavotvorna skupština nastala narodnim izborima. Ustavotvorci su se potpuno svesno odrekli referenduma o ustavu, jer je Osnovni zakon bio shvaćen samo kao privremeni ustav zapadnog dela njemačke države (Mußgnug, 1987; Pfetsch, 1990; Storost, 1990).

Dok je u SR Nemačkoj legitimacija odozgo bila uvažena samo delimično, unutrašnja proceduralna legitimacija potpuno, a legitimacija odozdo uopšte nije bila uvažena, donošenje japanskog ustava odmah je povredilo sva tri zahteva za legitimnošću u donošenju demokratskih ustava. Nacrt Ustava nije izradila i o njemu nije raspravljala ustavotvorna skupština, nego grupa američkih pravnika koju je za to ovlastio Supreme Commander for the Allied Powers, general McArthur. U toj skupini nije bilo Japanaca. Prvi nacrt Ustava japanski parlament je odbacio. Pod pritiskom američke okupacione vlasti japanski parlament nešto kasnije je prihvatio samo malo promenjeni nacrt bez ikakvih izmena. Nije održan referendum o Ustavu (Hal-liday, 1989; Hartmann, J., 1992).

Od tri postupka samo je, dakle, proces donošenja ustava u Italiji potpuno udovoljio standardima demokratske legitimacije. Paradoksalno, upravo se italijanski ustav pokazao najslabijim i u vlastitoj zemlji sve sprornijim ustavom. Nasuprot tome, privremeni Osnovni zakon u SR Nemačkoj, koji je formalnodemo-kratski bio nezadovoljavajuće legitimiran, pokazao se važnim stubom konsolidacije demokratije. Svojim faktičnim političkim dokazivanjem on je, kako je to formulirao Josef Isensee (1992, 37), izrastao u “posredni, stalni referendum o ustavu”. Od kako je Osnovni zakon nastao, stalno su se, uprkos “porođajnoj mani”, povećavali njegova nova “legitimnost..., normativna snaga i stabilnost” (Isensee, 1992, 37). Čak je i Ustav Japana, koji su u velikoj meri odredili stranci, sticao prihvaćenost i saglasnost, a time i legitimnost, kako se povećavalo trajanje njegova važenja (Nakamura, 1994, 76.

Istorija delovanja tri ustava, pren svega empirijski, upućuje na to da je korektnost demokratskih postupaka u donošenju ustava očito od marginalne važnosti za dokazivanje demokratije i za empirijski uočl-jivu konsolidaciju demokratskog sistema vlasti. Taj nalaz je potvrdila i analiza procesa demokratizacije u “trećem talasu”.

ad3. Institucije

Zbog “istorijskog kompleksa tiranina” iz totalitarnih i autoritarnih iskustava s fašizmom i militarizmom, u tri posleratne demokracije nije bilo izgleda da se ostvare zamisli ni o predsedničkome niti o polupredsedničkom sistemu.74 Stoga su se tvorci ustava u sve tri zemlje odlučili za parlamentarne sisteme vlasti.

Državni poglavari - tennō u Japanu, savezni predsednik u SR Nemačkoj i predsednik države u Italiji - dobili su malapolitička ovlašćenja. Svesno su ograničene njihove mogućnosti da intervenišju u politiku vlade tako da je oblikuju. Mala ovlašćenja državnih poglavara sprečavaju nastanak problematičnih, neprozir-nih i po legitimnost štetnih sukoba oko vlasti i blokada odlučivanja između šefa vlade i predsednika države,

96

a što je ustavom ugrađeno u predsedničke i polupredsedničke sisteme vlasti. I stvarno, takvi sukobi nisu se pojavili ni u jednoj od tri zemlje otkako su nastale.

Vlade u tri poslijeratne demokratije birali su parlamenti i one su zavisile od njihovog poverenja (Beyme, 1970, 1999). Zato je vladama ustavom bila data mogućnost da - u dogovoru s predsednikom države i pod strogo određenim uslovima - raspuste parlament. Time su u sve tri zemlje utvrđeni ustavni postupci ko-jima se razrešavaju međusobne blokade u odlučivanju koje Linz (1990), Stepan i Skach (1993) smatraju velikom opasnošću za destabilizaciju mladih, još nekonsolidovanih demokratija. Dok je u Italiji opoziv razmer-no lak jednostavnim glasonjem o nepoverenju, Osnovni zakon SR Nemačke svojim konstruktivnim glason-jem o nepoverenju postavio je visok prag za smenu vlade. Jednostavno glasovanje o poverenju u Italiji je olakšalo vrlo česte smene vlada u parlamentu,75 kao što je konstruktivno glasanje o nepoverenju u SR Ne-mačkoj institucionalno sprečilo takvu praksu. U konstruktivnom glasanju o nepoverenju sustav vlasti SR Nemačke otpočetka je imao ustavno zajamčen postupak koji je doprinosio stabilnosti vlade, a da se to nije plaćalo opasnim blokadama odlučivanja delatno nesposobnih vlada.

Sve tri zemlje imaju dvodomne parlamente, premda s različitom predstavničkom osnovicom i s raz-ličitim ovlašćenjima. Najasimetričniji je japanski parlament. U procesu odlučivanja u japanskom parlamentu jednoznačno dominira Predstavnički dom (Donji dom). Vlada zavisi samo od glasanja o poverenju u Pred-stavničkom domu. “Dom savetnika”, Gornji dom, ima, doduše, obavezu da se u zakonodavstvu saglasi sa zakonom o budzetu i međunarodnim ugovorima, ali njegovo glasanje može nadglasati Predstavnički dom (Pohl, 1994, 73). Premda ni u SR Nemačkoj nije nastao simetričan dvodomni sistem, Savezno veće (Bun-desrat) ipak dobija znatno pravo glasa u saveznom zakonodavstvu onda kada u Bundestagu i u Bundesratu većine imaju različite političke stranke. U tom smislu, Bundesrat ne deluje primarno kao pokrajinska kontrol-na instanca, nego – i to uglavnom preko odbora za posredovanje – kao institucija koju su instrumentalizo-vale političke stranke, koja u SR Nemačkoj prisiljava na kompromise ili dopušta da zakonski nacrti propad-nu. Samo je u Italiji nastao simetričan dvodomni sistem. Predstavnički dom i Senat od početka su imali jed-naka ovlašćenja i – zbog gotovo jednakog izbornog sistema i jednakih zakonodavnih razdoblja – gotovo ogledalo predstavništva. Da bi preuzela dužnost, italijanskoj vladi je potrebno poverenje oba doma. Dvo-domni sistem u Italiji, u kome nema nikakvog odbora za posredovanje, u zakonodavnom procesu pokazao se vrlo sporim, a zbog sličnih većinskih odnosa nije se razvio u pravu demokratsku instanciju međusobne kontrole.

Ustavi svih triju zemalja predvideli su ustavne sudove kao važnu kontrolnu instancu zaštite mladih demokratija od prekoračenja granica zakonodavca (parlamenta), presezanja izvršne vlasti ili organskih spo-rova ustavnih institucija. Na osnovu svojih ovlašćenja (odlučivanje o federalnim sporovima, o sporovima državnih tela, kontrola normi, ustavne žalbe) Savezni ustavni sud razvio je “najintenzivnije ustavno sudstvo u nekoj demokratskoj državi” u zapadnom svetu (Sontheimer, 1989, 286; Kneip, 2006). Kao “čuvar ustava”, on se dokazao kao važan element podele vlasti u demokratiji SR Nemačke, a da se to nije pretvorilo u pro-blematičnu juridifikaciju politike. U Italiji je, uprkos odredbi Ustava koja to nalaže, Ustavni sud, Corte Consti-tuzionale, osnovan tek 1956. Kako ima manja prava, nije mogao dostići ni uticaj ni ugled Ustavnog suda SR Nemačke. Zato nije ni imao važnu ulogu u stabilizaciji demokratije s podelom vlasti u Italiji. Premda se zbog jakih formalnih ovlašćenja Vrhovni sud u Japanu povremeno označava kao “čuvar Ustava”, ni on nije imao značajnu ulogu u konsolidaciji demokratije. Nikad se nije bavio apstraktnom kontrolom normi – koja je u raspravi o ustavnom pravu u Japanu sporna – a uvek se suzdržavao i u kontroli državnih tela (Kevenhörs-ter, 1969, 61). Najviši japanski sud uvek se isticao“samoograničavanjem sudija” u odnosu prema ustavnim pitanjima.

Sažmimo: zbog centralističkog ustrojstva države, ograničenih ovlašćenja drugog doma (Gornjeg doma), većinskog izbornog sistemau višemandatnim izbornim okruzima (do 1993), i slabog značenja ustav-nog suda, ustavni poredak japanskog sistema vlasti snažnije je usmeren na strukture odlučivanja većinske

97

nego konsenzusne demokratije (Lijphart, 1984). Učinkovito delovanje pretpostavlja se uvažavanju manjins-kih pozicija, demokratskih checks and balances i socijalne i političke participacije. Ako se posmatra samo “slovo ustava”, u sistem vlasti Italije i SR Nemačke mnogo su više ugrađena kontrolna ustavna tela i poli-tičke institucije koje sile na stvaranje kompromisa i konsenzusno usmerenih obrazaca odlučivanja. To se posebno odnosi na Italiju. Njen politički sistem je mnogo manje usmeren na učinkovito političko odlučivanje nego što se brine za srazmerno predstavljanje (srazmerno izborno pravo bez prohibitivne klauzule), ako je moguće, svih društvenih interesa i političkih grupacija. Moć i ovlašćenja premijera podređene su zaštiti demokratskogpredstavljanja i najmanjih političkih struja i društvenih manjina. U tome institucional-nom aranžmanu zakonodavna vlast je avanzovala u dominantnu političku instituciju (Merkel, 1993b, 31). To bitno nisu promenile ni izmene Ustava 1992. (Trautmann, 1999, 519). U skladu sa Osnovnim zakonom, u sistem vlasti SR Nemačke, čisto formalno, ugrađeni su jači checks and balances. Federalizam, Savezno veće kao drugi dom i moćni Savezni ustavni sud stoje nasuprot saveznoj vladi i njenoj parlamentarnoj većini kao značajne veto sile.

3.2.5. Konsolidacija demokratije

Unutršnji uzroci brze konsolidacije posleratnih demokratija u drugom talasu biće još jednom sažeti u komparativnom završnom poglavlju. Varijable poredjenja su:

· centralne institucije sustava vlasti.· stabilnost vlada,· izborni sistem,· struktura stranačkog sistema,· struktura industrijskih odnosa,· razvoj civilne kulture i civilnog društva,· privredna postignuća,· spoljna podrška.

Demokratska konsolidacija Savezne Republike Nemačke

Od triju zemalja samo se među građanima Savezne Republike Nemačke trajno razvio ustavni patrioti-zam (Sternberger, 1990; Habermas, 1990). Patriotizam u Nemačkoj prvi put nije više bio šovinistički usme-ren na imperijalističku politiku velike sile, kao u Carevini, ili na narodnosno definisanu naciju, kao u razdoblju nacionalsocijalističke vladavine, nego na norme i institucije demokratske zajednice. Nove demokratske institucije prvobitno nisu bile primarno poštovane zbog mogućnosti političke participacije, nego, pre svega, zbog reda što su ga obezbedile sistemu vlasti. Najvažnije su:

·Stabilnost vlade: Do 1972. zakonodavno razdoblje nijedanput nije okončano pre vremena i nije bilo nijednih prevremenih izbora. Samo je1963. izvršena planirana smena kancelara, a 1966. promena koalicija između termina izbora.

·Autoritet vlade: Istaknuti položaj saveznog kancelara (mogućnost da daje smernice), koji je do 1963. verodostojno obavljao i gradio KonradAdenauer, simbolizovao je autoritet vlade. To je odgovaralo izraženoj “podaničkoj kulturi” koja je još postojala kod mnogih građana (Almond and Verba,1963; Sonthei -mer, 1989, 133). Zbog svoje stabilnosti, autoriteta i učinkovitog delovanja, kancelarska demokratija je bila povoljan institucionalni kontekst u kojem se stanovništvo, koje jevećinom bilo autoritarno socijalizovano i koje je samo pre nekoliko godina oduševljeno podupiralo Hitlera, moglo polako učiti demokratiji, prihvatati je i afektivno podupirati.

98

· Izborni i stranački sistem: Stabilnost, autoritet i eficijentnost vlade podupirao je izborni system koji je, posle nekoliko modifikacija 1953. i 1956, znatno podsticao tendencije koncentracije u stranačkom siste-mu. Delimično personaliziran srazmerni izborni sistem s petpostotnom prohibitivnom klauzulom omoguća-vao je smanjenje početno visoke fragmentacije stranačkog krajolika (1949. je u Bundestagu bilo devet stra-naka) na trostranački sistem76 (u Bundestagu su 1957. bile četiri, a 1961. tri stranke), a da nije ukinuta sraz-mernost kao odlučujući element izbornog sistema (Nohlen, 1990, 192). Koncentraciji i deideologizaciji stra-načkog sistema dodatno je doprineo Savezni ustavni sud zabranom antiustavne Stranke Nemačkog Carst-va (1952) i Komunističke partije Nemačke (1956). Osim toga, privredno čudo, koje je počelo brzo, dalo je važnu temeljnu pretpostavku za umerenost stranačkog krajolika u SR Nemačkoj. Uspostavio se umereno pluralistički stranački sistem koji je bio sposoban proizvesti stabilne i delatno sposobne vlade (stabilnost), ne iskrivljujući volju birača u raspodjeli mandata i ne sprečavajući uključivanje u predstavništvo društvenih interesa i političkih struja (inkluzivnost).

U SR Nemačkoj nije se povoljno razvijalo samo predstavljanje teritorijalnih interesa (stranke), nego i predstavljanje funkcionalnih interesa posredstvom udruženja. To se odnosi na odnos između kapitala i rada. Ustavotvorci su se već u Osnovnom zakonu saglasili o temeljnim pravilima rešavanja sukoba na po-dručju radnih odnosa, uključivši slobodu koaliranja, negativnu slobodu koaliranja i pravo na štrajk. Zakon o saodlučivanju u teškoj industriji iz 1951, Zakon o ustrojstvu poduzeća iz 1952. i Sporazum o modelu reša-vanja sukoba između Nemačkoga saveza sindikata i Saveza nemačkih udruženja preduzetnika iz 1954. čine prelomne datume u gustoj juridifikaciji industrijskih odnosa, koje je u razdoblju što je sledilo i nastavlje -no (Beyme, 1993, 211; Armingeon, 1994, 182. i d.; Weßels, 2003). Spoj velike organizacione koncentracije i reprezentativnosti sindikata i udruženja preduzetnika, reformističke orijentacije sindikata, njihova prihvatanja od strane poslodavaca kao pregovaračkog partnera i stabilizujućeg pravnog okvira u SR Nemačkoj je već pedesetih godina rezultirao razvojem kooperativnih radnih odnosa. Nikad, doduše, nisu dostigli intenzivnost neokorporativističke isprepletenosti Švedske ili Austrije, ali su ipak uzrokovali brzo snižavanje stopa sukoba, veću pripravnost na saradnju, a time i stabilnu “proizvodnu snagu” za privredu i demokratiju. U SR Nemač -koj sukob rada i kapitala ni u jednom trenutku nije bio opterećenje u konsolidaciji mlade demokratije.

Pozitivni ekonomski razvoj, brzo smanjivanje nezaposlenosti i dobra bilans privredne politike bili su istaknuti činioci brze konsolidacije demokratije u SR Nemačkoj. Oni su pridoneli deideologizaciji stranačkog sistema, pružili materijalnu osnovicu za deradikalizaciju industrijskih odnosa, ublažili sukob oko raspodele i pomogli da se milijoni prognanika ekonomski i politički integririu u zapadnonemački deo države. Neočekiva-ni ekonomski prosperitet podupirao je i nove demokratske institucije u političkom sistemu, koje su opet da-vale stabilan okvir u obliku političkog poretka za povećanje privrednih učinaka. Tako je iz motiva koji su prvobitno bili orijentisani primarno utilitaristički izrastala “specifična podrška” demokratiji tržišne privrede. Pedesetih godina “specifična” podrška pretvarala se u “difuznu” podršku, i to najpre sporo.

Izgradnja demokratske političke kulture u SR Nemačkoj trajala je duže nego što u to želi poverovati savremeno istorijsko istraživanje ex post. Istoričar Hans-Peter Schwarz (1981, 287. i d.) sasvim tačno oz-načava 1955-1957. kao razdoblje “konsolidacije” s obzirom na stabilizaciju institucija, izgradnju samostalne spoljne politike i određene reforme u socijalnoj politici. Ako bi se pak konsolidacija trebala uopšteno odnositi na celu demokratiju u SR Nemačkoj, reč je o institucionalistički “skraćenom” shvatanju politike. Ono pot-puno ispušta iz vida da je konsolidovanoj demokrariji potreban i razvoj građanskog društva koje podupire demokrariju. Upravo ono nije bilo izgrađeno do kraja pedesetih godina, kao što su to dokazali Gabriel Al -mond i Sidney Verba (1963) u svojoj pionirskoj studiji Civic Culture.77 U poredjenju pet nacija, “civilna kultura”

99

SR Nemačke jasno je rangirana iza stabilnih anglosaksonskih demokratija u SAD-u i Velikoj Britaniji, ali ipak ispred Italije i Meksika. Prema Almondu i Verbi (1963, 1980), političku kulturu SR Nemačke krajem pedesetih godina obeležavale su sledeće značajke:

· građani SR Nemačke dobro su poznavali kako deluju političke institucije (kognitivni element), ali su pre svega bili zainteresovani za politički output (evaluativni element);78

· ključnim institucijama parlamentarne demokratije, kao što su izbori, stranke i parlament, građani su izražavali slabu afektivnu podršku (afektivni element);

· stepen aktivne političke komunikacije i participacije bila je, komparativno gledano, niska (participaci-jski element);

· u znatnom delu građana SR Nemačke prvu demokratsku deceniju preživeli su podanički nazor, podložnost vlasti i klerikalno-tradicionalni vrednosni stavovi;

· uprkos dobro razvijenom članstvu u društvenim organizacijama, građani su pokazivali tek nizak stepen međusobnog poverenja i slabu sklonost ka saradnji u društvenim pitanjima koja se nisu ticala zastupanja vlastitih privrednih interesa.

Gabriel Almond i Sidney Verba (1980, 219), dvojica pionira uistraživanju političke kulture, jez-grovito su saželi nalaze o SR Nemačkoj krajem pedesetih godina:“Premda su u Nemačkoj uspostavljene demokratske ustavne institucije, a postoji dobro razvijena infrastruktura političkih stranaka i interesnih skupina, nedostaju oni politički stavovi koji omogućuju da se izrazi demokratski način delovanja tih institu-cija”. Posle dve decenije Almond (1987, 34. i d.) priznaje SR Nemačkojpunu sposobnost da bude demokratija. Obrazložio je da su se promenili temeljnistavovi, što je sveo na tri činioca:

1. Duboka lična istorijska iskustva, poput vojnog sloma, okupacije, podele i međunarodnog “ponižen-ja”, uzrokovali su veliku distancu prema nacionalsocijalističkoj diktaturi i autoritarnim oblicima vlada-vine uopšte. (Taj je argument važio, ustvari, i za stanovništvo SR Nemačke pedesetih godina.).

2. Tokom prvih dvadeset godina od nastanka SR Nemačke umešno ustavotvorstvo (federalizam, kon-struktivno glasanje o nepoverenju, izborni sistem koji potiče stabilnost, Savezni ustavni sud) delo-valo je sve pozitivnije. Političke institucije tada su uvažavane i poštovane i nezavisno od svog out-putu. To vredi čak i za stranački pluralizam, koji je 1950. preferiralo samo 53 posto stanovništva, dok je 25 posto građana još smatralo poželjnom jednostranačku državu. Ta je skupina 1968. spala na 7 posto, dok je 81 posto građana optiralo samo za višestranački system (Beyme, 1993, 64).

3. Generacijska smena proizvela je “učinak kohorte” u političkoj kulturi. Mladi građani, koji nisu bili politički socijalizovani ni u Carstvu, ni u Weimarskoj Republici, ni u Trećem Carstvu nego u SR Ne -mačkoj činili su sve veći deo stanovništva i sve su više dolazili na socijalizacijske i kulturne multipli -katorske položaje poput škole, visokog školstva i medija. Razvoj političke kulture koja je stabilizova-la demokratiju tako je, s jedne strane, sveden na kolektivni društveni proces učenja, dok je, s druge strane, pripisan “biološkom učinku” smene generacija.

Almondovi argumenti su uverljivi, paih nemačka istraživanja političke kulture uveliko dele, ali i do-punjuju (Barnes, Kaase i dr., 1979; Reichel, 1981; Gabriel, 1992). Dopunuju ih, među ostalim, i sledećim elementima:

· studentskim pokretom 1968. i promenom u politici, društvu i kulturi koju je on izazvao;

100

· promenom vrednosti, koju je Ronald Inglehart (1977) utvrdio u svim naprednim industrijskim državama, s pomicanjem preferencija s materijalnih na postmaterijalističke vrednosti, što je sedamdesetih godina posebno zahvatilo mladu posleratnu generaciju u SR Nemačkoj;

· pojavom građanskih inicijativa i novih društvenih pokreta sedamdesetihgodina .

Ti činiocu su uticali na duboku promenu stavova i kulture većine stanovništva SR Nemačke. Ali, dominantan uzrok izgradnje civic culture koja podupire demokraciju (a, prema nekima, i prethodno spomenute činioce) bila je respektabilna pozitivna politički i,pre svega, privredni bilancsc delovanja SR Ne-mačke. U nacionalnom, kao i u međunarodnom istraživanju kulture SR Nemačka slovi kao primer zemlje u kojoj je ekonomsko-politička učinkovitost povukla za sobom i sukcesivno legitimisanje demokratskih institu-cija i postupaka (Almond i Verba, 1963; Gabriel, 1992, 113; Greifenhagen i Greifenhagen, 1993, 116).

Konsolidacija demokratije u SR Nemačkoj nije, dakle, nipošto bila završena krajem pedesetih god-ina. I dok se već u prvoj polovini pedesetih godina može govoriti o konsolidaciji velikih ustavnih institucija, dok je konsolidacija stranaka bila završena početkom šezdesetih godina (1961), dok nije bilo ozbiljnih veto aktera protivnih demokratiji, prošlo su više od dve decenije dok politička kultura nije počela “civilno” podupi-rati demokratske institucije i političke organizacije. Tek se tada Schönwetterdemokratie79(Gabriel, 1992, 113) pretvorila u stabilan demokratski poredak.

Demokratska konsolidacija Republike Italije

Na konsolidaciju demokratije u Italiji uticali su drugi uzroci i konstelacije problema od onih u SR Nemačkoj. Dvema je zemljama bila zajednička uključenost u evropske privredne integracije i severnoat-lantski savez (NATO), kao i Wirtschaftswunder odnosno miracolo economico. Ustvari, italijanska varijanta privrednog čuda imala je jedan opterećujući nedostatak: nije uzrokovala punu zaposlenost kao u Zapadnoj Nemačkoj i Japanu. Politički i privredno-politički bilans demokratskih, državnih i ekonomskih institucija poka-zala se očito lošijom. U Italiji se nikad nije razvio ustavni i privredni patriotizam kao u SR Nemačkoj. U Italiji je stoga uveliko bio zaprečen nemački put od utilitaristički motivisane podrške, specific support, do afektiv-nog prihvatanja novoga demokratskog sistema, diffuse support.

Središnje institucije političkog sistema udovoljavale su, doduše, demokratskom imperativu o društ-venoj i političkoj inkluzivnosti, ali ne dovoljno i imperativu političke stabilnosti i eficijentnosti (eficijentnosti u odlučivanju i implementaciji). S prosečnim životnim vekom od 11 meseci, vladini kabineti u Italiji bili su, uz one u Četvrtoj Republici u Francuskoj, najkratkovečniji među zapadnim demokratijama posle 1945. Ali, same smene vlada manje su uzrokovale nedovoljnu eficijentnost u odlučivanju u italijanskoj politici. Vladale su de facto stalno iste stranke (Pasquino, 1995, 272). Vladinim kabinetima od 1946. do 1992. dominirali su demokršćani (Democrazia Cristiana, DC) u promenljivim koalicionim obrascima (centar-desnica, centar-levi-ca). Isti su političari bili premijeri zemlje više puta: De Gasperi osam, Andreotti sedam, Fanfani šest, Moro i Rumor po pet puta, opet zauzimajući i pre i posle toga najvažnije ministarske položaje u zemlji (Braun, 1994, 183. i d.). U stanovitom smislu manji problem bilo je često smenjivanje kabineta nego izostanak smene političkih stranaka u vladi. Faktična suspenzija smene vlade i opozicije uzrokovala je stagnaciju, reformsku slabost i nedovoljnu kontrolu “trajne vlade” od strane funkcionalno “prepolovljene” opozicije. Pos-ledice su bile korupcija, državni klijentelizam, posebno pokroviteljstvo i stranački motivisana kolonijalizacija državnog aparata i podržavljenog sektora privrede (Alf, 1977; Pasquino, 1980). Iz te perspektive, izvršna vlast u zemlji bila je manje nestabilna nego što je bila nesklona inovacijama i nedovoljno demokratski kon-trolisana. U prvooj deceniji demokratske konsolidacije taj nedostatak je – izostanak smene – pojačavao stabilnost političkog sistema. Promena u pravcu neke vlade Narodnog fronta komunista i socijalista izazvala

101

bi znatne nacionalne, kao i međunarodne turbulencije. Blokiranje promene političkog pravca vlade doprineo je stabilizaciji italijanske demokratije do početka šezdesetih godina. Tek se u decenijama koje su sledile trajna vladavina DC, koja je mutirala u državnu stranku, i njenih satelitskih stranaka učvrstila u opterećujući nedostatak. Stabilnost se pretvorila u političku stagnaciju. Blokiranje igre smene između vlade i opozicije raspalo se tek početkom devedesetih godina zbog krizne, privremene dekonsolidacije političkog sistema (Morlino, 1995, 375. i d.).

Srazmerno izborno pravo bez prohibitivne klauzule omogućilo je oblikovanje polariziranog mnogos-tranačkog sistema. U parlamentu je uglavnom imalo zastupnike više od deset stranaka. Od 1948. antisis-temski novofašistički Movimento Sociale Italiano (MSI) zaposeo je desni pol stranačkog sistema, dok je na levom polu moćan položaj imala najjača Komunistička partija u Zapadnoj Evropi, Partito Comunista Italiano (PCI). Dok se MSI do 1994. jednoznačno mogao označavati kao nedemokratska antisistemska stranka, donošenjem Ustava 1947-1948. počela je lagana integracija PCI u italijansku demokratiju (Farneti, 1983; Merkel, 1984, 228. i d.). Premda se od šezdesetih godina može govoriti o stanovitoj depolarizaciji italijans-koga stranačkog sistema, nikad se, kao u stranačkom krajoliku SR Nemačke, nije smanjila krajnja fragmen-tiranost stranačkog sistema i samih stranaka. Ali problem nije bila, kao u Weimarskoj Republici, sve veća centrifugalnost stranačkog nadmetanja koja bi polako potkopavala politički centar koji je nosio sistem. Naime, sve do 1992. čvrsto je opstajala dominantna Demokršćanska stranka sa svojim koalicijskim partneri-ma.80 Pravi je problem bilo to što su neofašisti i komunisti, dve relevantne stranke, neformalnim sporazu-mom ostalih stranaka (takozvana conventio ad excludendum) a priori bile isključene iz svakoga formalnog učešća u vladi gotovo pet decenija (Pasquino, 1982; Hine, 1993, 96. i d.). Zahvaljujući tom mehanizmu, do 1994. bila je sprečena smena političke vlasti. Smenu u vladi sprečavali su, dakle, struktura stranačkog sis-tema i neformalni pakt građanskih stranaka sa socijalistima.

U Italiji i industrijski odnosi razvijali su se nepovoljnije za konsolidaciju demokratije nego u SR Ne-mačkoj. Ako se sledi vladajuće mišljenje u istraživanju korporativizma (usp. npr. Schmitter, 1974; Schmitter i Lembruch, 1979; Lehmbruch i Schmitter, 1982), za dobru saradnju kapitala i rada i, eventualno, države, uglavnom su važne tri dimenzije: reprezentativnost i centralizovanost interesnih udruženja, i obavezujući mehanizmi usklađivanja između interesnih udruženja i države. U prvoj decenije konsolidacije Italija se mogla meriti sa SR Nemačkom samo po reprezentativnosti, tj. po stepenu organizovanosti sindikata i udruženja preduzetnika (Schmitter, 1995b, 293). Ali, ni centralizacija udruženja, ni njihova pripravnost na saradnju u Italiji nikad nisu bili na nemačkom nivou. Sindikati su bili podeljeni na konkurentska komunis-tička, socijalističko-socijaldemokratska, demokršćanska i neofašistička udruženja. Sposobnost usklađenog strateškog delovanja ideološki rascepljenih sindikalnih tabora u prve dve decenije posle rata bila je izrazito slaba (Kreile, 1985). To je posljedovalo radnim odnosima obeleženim snažnim sukobima i visokom stopom štrajkova. Industrijski odnosi u posleratnoj Italiji stoga se ne mogu označiti kao “privredna proizvodna snaga”, a nisu davali ni pozitivan doprinos konsolidaciji italijanske demokratije.

Društveni naučnici su političku kulturu interpretirali više kao teret nego kao oslonac italijanske demokratije. U svojoj studiji pet nacija Almond i Verba (1963, 402) su ocenili:“The picture of Italian political culture that has emerged from our data isone of relatively unrelieved political alienation and of social isola-tion anddistrust”. “Sliku italijanske političke kulture koja proizlazi iz naših podataka obeležavaju relativno intenzivna politička alijenacija i socijalna izolacija i nepoverenje. ”

U političkoj kulturi Italije nije bilo ni specifičnog zadovoljstva političkim outputom, ni difuzne podrške demokratskim institucijama (Almond i Verba, 1963, 496). Tom ocenom Almond i Verba ostaju zapravo pre-više zarobljeni u bihavioralističkom začaranome krugu svojih podataka i konvencionalnog anglosaksonskog ideala demokratije.82 Naime, postojali su i poverenje i komunikacija, ali unutar odvojenih političkih kultura: “bele” katoličke i “crvene” komunističke potkulture, kao i laičkog tabora (Caciagli, 1988; Sowaidnig, 1996, 130. i d.). Parcijalne političke kulture bile su, doduše, uveliko izolovane jedna od druge, ali su unutar nji -hovih kulturnih granica vladali participacija, politička komunikacija, poverenje i saradnja (Fritsche, 1987,

102

152. i d.). Italijanska varijanta segmentirane integracije nije, istina, proizvela anglosaksonski ideal civic cul-ture, ali nije ni destabilizovala mladu italijansku demokratiju. Stvaranje kulturnih tabora, individualistička skeptičnost prema državi, familijalizam i klijentelizam imali su dvostruki karakter s obzirom na konsolidaciju italijanske demokratije: s jedne strane mogu se protumačiti kao defekti u civilnoj kulturi, a s druge strane delovali su kao učinkovite prepreke tendencijama ka autoritarno-etatističkom sistemu i takvim predstavama države.

U posledice demokratskog sistema u posleratnoj Italiji nedvosmisleno se ubrajaju ublažavanje po-tencijala društvenih sukoba i centrifugalnih tendencija u društvu koje je bilo podeljeno na potkulturno učvršćene, komunikacijski otuđene i međusobno suprotstavljene svetove života katolika, komunista i laika. U stanovitom smislu to je doprinelo i naknadnoj integraciji velike komunističke levice u demokratski sistem. Naime, uz negativnu integraciju komunističkih pristaša u svoju izolovanu potkulturu, komunisti su sve više zaposedali važne položaje u komunama, gradovima i regijama,83 pa su se tako i pozitivno integrisali u poli-tički sistem. Od šezdesetih godina komunisti su se postepeno konstruktivno uključivali u parlamentarno zakonodavstvo (DiPalma, 1977). Komunisti su sve više shvatali italijansku republiku kao svoj politički sis-tem, pa su umnogome sarađivali na njegovom ustrojstvu. Stoga su postajali sve manja opasnost za demokratiju, a sve više važna, premda ne i dovoljna, kontrolna instanca nasuprot hegemoniji demokršćana u posleratnoj italijanskoj demokratiji.

Poseban italijanski put konsolidacije demokratije pokazuje da nema uzornog puta ka konsolidaciji mladih demokratija, nego da pogled moramo usmeriti na funkcionalne ekvivalente koji u različitim kontek-stima mogu proizvesti jednake učinke konsolidacije. Na paradoksalan način to se pokazalo i u kriznom razvoju u prvoj polovini devedesetih godina. Uprkos smeni gotovo cele političke klase, uprkos potpunom raspadu starog “državnog aparata” Democraziae Cristianae i uprkos uspesima medijskog populista Berlus-conija i njegovih desnih populističkih koalicionih partnera Lega Nord i Alleanza Nazionale, legitimacijski temelj demokratije u Italiji bio je dovoljno velik da se politički sistem ponovo konsoliduje (Morlino, 1998).84

Premda se Italija označava i kao “republic without government” (Allum, 1973), italijanska demokratija preživela je i bez jake vlade (DiPalma, 1977; LaPalombara, 1988). Osim prethodno navedenih funkcionalnih ekvivalenata za vladu koja je sposobna delovati, postoji i dublji, temeljni razlog za to. Ni u jednom trenutku nije bilo alternative demokratiji koja bi dobila podršku u elitama i većini stanovništvu zemlje.

Demokratska konsolidacija Japana

Uprkos znatnim razlikama u ishodišnim uslovima, konsolidacija posleratne demokratije u Japanu vrlo je slična konsolidaciji demokratije u SR Nemačkoj. Premda se do kraja Drugoga svetskog rata civilno društvo gotovo nije ni počelo razvijati, premda su demokratska iskustva bila slaba i premda nisu postojali spoljni mehanizmi podrške koji bi bili uporedivi sa zapadnoevropskim privrednim sistemom, ipak su delim-ično bili slični učinci poretka tržišne privrede i demokratije koji su poticali prihvatanje demokratskih institucija u japanskom stanovništvu.

Središnje institucije političkog sistema jednako su ispunjavale demokratske imperative političke sta-bilnosti i eficijentnosti, i društvene i političke integracije. S prosečnim trajanjem vlada od 20 meseci Japan zauzima srednju poziciju između SR Nemačke i Italije. Za stabilnost i eficijentnost demokratskog sis-temaipak je bilo značajnije to što je od 1955. – kad je osnovana Liberalnodemokratska stranka (LDS) – pa do 1993. ta stranka neprestano bila odgovorna za vladu. Istina, to je podstaknulo, slično kao i u Italiji, oli -garhizaciju, okoštavanje i korupciju u političkom sistemu, jer je parlamentarna opozicija (socijalisti, komu-nisti) nezadovoljavajuće obavljala kontrolnu funkciju kao potencijalna vlada. S druge strane, snažno frak-cionirani LDS85 nastojao je mnoštvo različitih društvenih interesa objediniti pod jednim organizacionim krovom, i pomoću uravnoteženog sistema unutršnje podele moći očuvati vlastitu političku fleksibilnost i vi-

103

soku sposobnost prilagodjavanja zahtevima najrazličitijih socijalnih slojeva. Česte smene vlada i s njima povezani novi izbori za Donji dom manje su izražavali unutrašnju političku nestabilnost, a više su bili sredstvo rotacija na vlasti različitih grupacija unutar LDS-a (Cheng i Womack, 1996, 322. i d.). I premda nije bilo efek-tivne promene političkih pravaca u odgovornosti za vladu, koja bi bila u skladu s anglosaksonskim obrascem demokratije, socijalna i politička heterogenost vladajuće stranke ipak je jamčila delimični pluralizam u nadčmetanju za mesta u vlasti, koji je funkcionisao makar ograničeno.

Predominantni status LDS-a86 temeljio se na izbornom sistemu koji mu je pogodovao,87 snažnoj ukorenjenosti frakcijski vezanih nosilaca mandata u stanovništvu, i na uskoj povezanosti stranke s državnom birokratijom. Status quo u političkoj vlasti osiguravala joj je uska povezanost s interesnim udruženjima poreduzetnika i poljoprivrednih proizvođača (Dolan i Worden, 1992, 320. i d., 343. i d.). Hege-moni položaj “liberalnodemokratskog industrijskog kompleksa” na vlasti narušio se tek sa sve većom istrošenošću mehanizama za regulisanje sukoba unutar stranke i porastom javnog nezadovoljstva i kritike vrha LDS-a, koji se krajem osamdesetih godina sve dublje zapletao u korupcijske skandale.

Dok su, dakle, interesi političkih i privrednih elita starog autoritarnog režima bili zaštićeni i u uslovima novog demokratskog sistema, što je uveliko apsorbovalo njihov veto potencijal protiv nove demokratije, predstavljanje opozicionih stranaka u oba doma parlamenta sprečavalo je puzajući povratak u autokratiju (Dolan i Worden, 1992, 308, 357). Opozicija, koja je imala veto potencijal na području ustavnih promena, takođe je bila čvrsto uključena u demokratski sistem. Doduše, i socijalisti i komunisti često su se u javnom političkom sučeljavanju služili političkim stilom koji je bio radikalno kritičan prema sistemu, ali posredi je bila, makar u većoj socijalističkoj stranci, “tribunistička” retorika koja je imala malo šta zajed-ničkog sa stvarnom uključenošću stranke u demokratski sistem. Uprkos otklonu od protestnog ponašanja krajem pedesetih godina, odnosno od prokineske orijentacije početkom sedamdesetih godina, Komunistička partija (KP) mora se u prva tri decenije posle rata označiti kao “antisistemska stranka” (Dolan i Worden, 1992, 361). Ustvari, KPJ nikad nije uspela osigurati dovoljan oslonac u biračkom telu na nacionalnom nivou da bi se uspela do relevantnog političkog aktera koji je protivnik demokratskog sistema.

Razvoj je tekao podsticajno za konsolidaciju demokratije i na nivou predstavljanja funkcionalnih interesa. Nezavisno od ideološko-organizacione fragmentacije velikih, krovnih sindikalnih udruženja na socijalističke, socijaldemokratske do 1989, i na komunističke sindikate (Dolan i Worden, 1992, 339. i d.), industrijski odnosi na nivou preduzeća pokazivali su izrazito nisak nivo konfliktnog potencijala (Seifert, 1994). Saradnja fabričkih sindikata kao relevantnih predstavnika radnika u tarifnoj politici i preduzetnika bila je, posebno na području krupne industrije, obieležana velikom pripravnošću za konsenzus u okviru “benevo-lentnog paternalizma” preduzetnika (Haley, 1995, 103; Sato, 1989, 107). Odustajanje od mera radničke borbe manje je proizlazilo iz miroljubive “konfucijanske radne etike”, a više je bilo reakcija na spoznaju vlastite bespomoćnosti. Zbog kooperativnih radnih odnosa na nivou preduzeća, sukob rada i kapitala svakako nije opterećivao konsolidaciju demokratije. Istovremeno je formalna i neformalna isprepletenost udruženja preduzetnika i kapitala, planske birokratije i vlade u okviru “korporativizma bez sindikata” (Pem-pel, 1979) bila jedna od ključnih varijabli japanskog “privrednog čuda”. Ekonomski posebno uspešna vari -janta usklađenog delovanja znatno je doprinela utilitaristički motivisanoj podršci građana i, Eastonovim poj-movljem izraženo, intenziviranju specifične podrške.

Slično kao u SR Nemačkoj, pozitivni ekonomski razvoj bio je posebno važan za stabilnost i konsoli-dovanje japanske demokratije. Japansko “privredno čudo”, koje je u znatnoj meri bilo potaknuto Korejskim ratom, s niskom nezaposlenošću, koja je do devedesetih godina bila bez konkurencije, i s najvišim stopama rasta među državama OECD-a, stvorilo je ekonomske pretpostavke za ublažavanje suprotnosti između rada i kapitala, industrije i poljoprivrede, pa je pomoglo da se integrišu oni koji su 1945. bili prognani iz Kine, Koreje i s poluostrva Sahalina. U Nemačkoj i Japanu posle 1950. uspesi tržišne privrede uveliko su delovali

104

stabilizirajuće na demokratiju.

Uprkos pozitivnm bilansu delovanja političkog sistema, na području političke kulture sve do sedamdesetih godina mogli su se utvrditi znatni demokratski i participativnii nedostaci, koji su različite au-tore podstakli na preteranu interpretaciju da je Japan samo “delimično demokratizovan” (Richardson, 1975, 245). Najvažniji su sledeći nedostaci:

· izražena usmerenost političkih vezanosti i orijentacija na osobe, pre svega među seoskim stanovništvom; posledice su bile personalizam, pokroviteljstvo i klijentelizam kao elementi poli-tičkog sistema koji se materijalno reprodukovaju;

· politički “formalizam”, koga obeležava, među ostalim, i to da većina birača shvata glasanje na izborima manje kao mogućnost učestvovanja u democratic choice, a više kao “obavezu” prema državnoj vlasti;

· parohijalne političke orijentacije i interesi koji se uglavnom tiču neposrednih područja vlasti-tog života, a kojima je komplementaran element nezainteresovanosti za nacionalnu politiku.

Političku kulturu Japana pedesetih i šezdesetih godina karakterisali su prevlast parohijalnih ori-jentacija i podaničkih mentaliteta, s jedne strane, i napetost između pasivne output-orijentacije pretežno u seoskom stanovništvu i aktivne input-orijentacije mlađih, urbanih i bolje obrazovanih slojeva stanovništva. Od početka sedamdesetih godina rastao je demokratski “proces sazrevanja” (Watanuki, 1977). Proširenje stavova koji su podupirali demokratiju u svim slojevima stanovništva i proliferacija mnoštva organizacija civilnog društva i novih društvenih pokreta na područjima zaštite okoline, potrošača ili manjina i prava žena (Dolan i Worden, 1992, 341) bili su izraz civilnog društva koje se emancipovalo. Oni su istovremeno ukazi-vali i na sve veće difuzno prihvatanje demokratskog sistema. Uprkos participativnih nedostacima, politička kultura i društvene tradicije Japana nipošto se ne mogu paušalno oceniti kao prepreka konsolidaciji demokratije. Štaviše, visok stepen usmerenosti na zajednicu i tradicionalni obrasci odlučivanja koji su us-mereni na iznalaženje konsenzusa doprineli su ublažavanju društvenih sukoba i političkog disidenstva, pa su time društveno stabilizovali japansku demokratiju (Haley, 1995, 107. i d.). Japanski put u konsolidovanu demokratiju pokazuje da se u azijskim društvima može etablirati liberalna demokratija kao poredak političke vladavine. Monopol vlasti LDS-a, koji je decenijama bio državna stranka, raspao se devedesetih godina, ne ugrožavajući ozbiljno stabilnost japanske demokratije. Uticaji na uspešnu konsolidaciju posleratnih demokratija u SR Nemačkoj, Italiji i Japanu zaključno se mogu sažeti u tabelarnom pregledu.

Tablica 10: Uticaji politike, privrede i građanske kulture na konsolidaciju demokratije u drugom talasu demokratizacije

105

III. Treći talas demokratizacije: Južna Evropa

1. Demokratizacija u Južnoj Evropi

Treći talas demokratizacije u 20. veku potekao je iz Južne Evrope. Kad su sredinom sedamdesetih godina Portugalija, Grčka i Španija počeli zbacivati svoje autoritarne sisteme vladavine, bio je to početak dugog talasa demokratizacije koji je iz Južne Evrope zapljusnuo Latinsku Ameriku, dosegnuo pacifičku Is-točnu Aziju i dotaknuo Afriku,i kulminirao u Istočnoj Evropi annus mirabilis 1989. Tokom tog talasa od 1974. do 1995. diktatorske oblike vladavine zamenilo je demokratskima ništa manje no 78 država (Huntington, 1991, 26; Diamond, 1996, 28). I dok mnoge od tih demokratija ni posle 2000. godine nisu konsolidovane (Diamond, 1997, 33) ili su defektne (Merkel, Puhle i dr., 2003; Merkel, Puhle i dr., 2006), u međunarodnom istraživanju transformacije postoji saglasnost o tome da su se južnoevropske zemlje brzo konsolidovale i dovoljno imunizirale u odnosu prema mogućim tendencijama destabilizacije ili autoritarnih pokušaja (up., među ostalima, O'Donnell i dr., 1986; Kraus, 1990; Huntington, 1991; Gunther i dr., 1995; Linz i Stepan, 1996; Diamandouros, 1997; Morlino, 1998). Premda su promene režima od 1974/75. do 1981/82. protekle neobično sinhrono, u konsolidovanu demokratiju su vodili vrlo različiti putevi, koji će se ocrtati kroz sledeće četiri etape: (1) tip starog autoritarnog režima; (2) proces prelaza jednoga režima u drugi; (3) institucional-izaciju; (4) konsolidaciju demokratije.

1.1. Tipovi autoritarnih režima

Pre uspostavljanja autoritarnih režima Grčka, Portugalija i Španija imale su slaba vlastita iskustva s demokratijom. U slučaju Portugala i Španije ona su poticala iz davne prošlosti i bila obeležena sukobima i nestabilnošću prvih demokratskih sistema. I grčki pokušaji s krhkim liberalnim, parlamentarnim i demokratskim oblicima poretka sve do šezdesetih godina 20. veka stalno su bili prekidani razdobljima au-toritarne vladavine, unutrašnjim političkim potresima i destabilizacijama.

1.1.1. Portugalija: korporativistička Estado Novo

Demokratska iskustva Portugalije ležala su najdalje u prošlosti. Portugal je od 1910. do 1926. for-malno bio ustavna poludemokratska parlamentarna republika, u kojoj je 1911. bilo uvedeno opšte biračko pravo muškaraca. U tih šesnaest godina republika je doživela jednu vojnu diktaturu (1917-1918), 20 pokušaja puča i pobuna, 8 predsednika države, 42 vladina kabineta, 158 velikih štrajkova i 325 bombaških napada (Bieber, 1975, 66). Kolektivno istorijsko pamćenje zemlje nisu obeležila pozitivna iskustva s demokracijom, nego desordem, politički haos koji se iz tog razdoblja preneo u portugalsku istoriju 20. veka. Kao suprotnost haotičnim neredima u jednoj mobilizovanoj, polarizovanoj i nasilnoj političkoj kulturi nastao je autoritarni režim Antónija de OliveireSalazara. Finansijski naučnik Salazar, koji je došao na vlast 1932. posle šest godina različitih vojnih diktatura, uveliko je uspeo isključiti građane zemlje iz učešća u politici, demoblizovati društvo i s Ustavom Estado Novo dati stabilnu institucionalnu osnovu autoritarnom korpora-tivističkom režimu. To je omogućilo pretvaranje Portugalije u najtrajniju, četrdesetosmogodišnju, desnu dik-taturu u Evropi u 20. veku.

106

Salazarova Estado Novo (nova država) bila je država bez stranaka. Portugalci nisu bili punoletni državljani, nego samo pasivni promatrači. Politička opozicija je bila slabo izražena i, kad bi i istupila, brzo bi bila progonjena i delotvorno suzbijena (Puhle, 1995a, 203). Trebalo je održati tradicionalnu, stalešku i pre-dindustrijsku strukturu društva, time što su društveni sukobi suzbijani pomoću prisilnog korporativizma i stavljeni pod autoritarni nadzor države (Pinto, 1992, 91). U politikološkoj literaturi salazarismo se često oz-načuje kao “korporativni autoritarizam” (Linz, 1991), a katkad čak i kao fašizam ili “fašizam bez stranke” (Lucena, 1976). Preciznije je pak o Estado Novo govoriti kao o korporativnoj državi bez korporacija. Naime, u revidiranom starom republikanskom ustavu iz 1933. prisilni korporativizam uveliko je ostao puko slovo ustava. U korporacije je stvarno bila organizirana samo manjina stanovništva. Za stabilnost autoritarnog sistema važnijom se pokazala politička demobilizacija građana od njihovog uključivanja u korporacije. Por-tugalski autoritarizam razlikovao se od fašizma po nepostojanju kulta vođe i veličanja nasilja, demobilizaciji društva i nepostojanju dvostruke strukture stranačkog režima i državnog aparata (Bruneau i MacLeod, 1986, 1; Puhle, 1995a, 203). Estado Novo mora se stoga opisati kao personalistički autoritarni režim uko-renjen u antiliberalnom, antimodernističkome i autoritarno-korporativističkom misaonom blagu katoličkog integralizma (Pinto, 1992, 127).

Autoritarno-korporativistički režim nadživio je svoga utemeljivača Salazara samo šest godina (1968-1974). U tih šest godina režim je nastavio poboljevati pod Marcellom Caetanom, a tek je nakratko bio preki-nut bezvoljnom fazom liberalizacije. Nije bio modernizovan ni privredno, ni društveno. Rat u afričkim koloni-jama sve je više uništavao državne financije. Stanovništvo je ostalo uveliko demobilizovano. Početkom sedamdesetih godina režim je, doduše, postao anahronističan i morbidan, ali ga politički apatično i parohi-jalno stanovništvo nije ugrožavalo. Stoga nije čudno što su režim srušili “spolja” vojnici koji su u ratu u portu-galskim kolonijama u Africi izgubili i poslednje iluzije o starom režimu. Zbog političke demobilizacije, slabe ideologizacije i anahronističnih državnih struktura stari režim nije ostavio za sobom teško političko nasleđe demokratizaciji, ali je ostavio težak socijalno-ekonomski teret.

1.1.2. Grčka: “nehijerarhijski” vojni režim

I Grčka je u prvoj polovini 20. veka prikupila tek ograničena iskustva s demokratijom. Od nacionalne katastrofe 1922. godine, kad je nakon grčko-turskog rata (1919-1922) iz Male Azije proterano milion i po Grka, do 1940. zemljom su naizmence vladale vojne i kraljevske diktature ili slabi, nestabilni,liberalni, polu-demokratski kabineti.88 U Drugom svetskom ratu Grčku su okupirale sile osovine – Nemačka i Italija. Godinu dana posle svršetka rata u Grčkoj je izbio građanski rat (1946-1949) između desno orijentisanih snaga i komunista, koji je uzrokovao desetke hiljada mrtvih i masovna hapšenja. Stotine hiljada ljudi oterano je u egzil. Traumatska iskustva građanskog rata obeležavala su politiku, društvo i kulturu zemlje do sedamdese-tih godina i podelila su zemlju na dva tabora: na jednoj strani bio kartel je vlasti političke desnice, vojske, krune, i povremeno i liberalne Unije centra; na drugoj strani bila je socijalistička i komunistička levica, koja je bila zabranjivana, progonjena i masovno uhođena. Uskraćivana su joj legalna prava na učestvovanje u politici (Ganslandt, 1990, 50. i d.).

Grčka je između 1949. i puča pukovnika 1967. godine bila, doduše, formalna demokratija. Ali zbog diskriminacije, zabrane i progona levice ona je de iure bila ograničena na nedemokratski način. Osim toga, “paradržavna središta vlasti”, dvor i vojska, de facto su stalno intervenisali u civilnu politiku, stvorivši tako vansistemske enklave. Zabranama stranaka, dekretima nacionalno-konzervativne izvršne vlasti i antidemo-kratskim odlukama sudova u Grčkoj je posle 1949. uspostavljen uticajni “uporedni ustav” (Diamondouros, 1986, 143). On bi suspendovao službeni demokratski ustav iz 1952. uvek kad se činilo da se to tiče područ -

107

ja krajnje široko tumačene “nacionalne sigurnosti”. To je uzrokovalo znatno ograničavanje jamstava pravne države i prava na političku participaciju. Stoga se to prvo kontinuirano demokratsko razdoblje u modernoj istoriji Grčke opravdano označava kao “restriktivna”, “ekskluzivna”, “upravljana” ili “kontrolisana” demokratija (Diamondouros, 1986; Ganslandt, 1990, 35). Sukobi između Unije centra oko Georgiosa Papandreua, koja je šezdesetih godina ojačala, i radikalne socijalističke levice oko njegog sina Andreasa Papandreua s nacio-nalno-konzervativnim taborom i krunom uzrokovali su posle 1965. unutrašnje političke krize i nemire. Politič-ko trojstvo parlamenta, monarhije i vojske zapalo je u međusobnu blokadu, koja je jednostrano rešena pučem pukovnika 1967. godine (Mouzelis, 1978, 115. i d.). Nedemokratski “uporedni ustav”, koji je znatno uticao na posleratno razdoblje u Grčkoj, postao je službenim oblikom vlasti vojne diktature od 1967. do 1973.

Pukovnički režim otpočetka je bio suočen s pet problema koji su sprečavali njegovu legitimaciju, institu -cionalizaciju i konsolidaciju (Diamondouros, 1986, 146. i d.; Linz i Stepan, 1996, 130. id.):

1. Raspadom unutrašnje kohezije konzervativnog saveza: kruna se distancirala od državnog udara pukovnika i oponirala je vojnom režimu. Tradicionalna antikomunistička desnica rascepila se na zagovornike parlamenta i zagovornike režima.

2. Podelom vojske: kao tradicionalistički rojalisti, značajni delovi zračnih snaga i mornarice uskratili su podršku pučistima u vojsci; visoki generali, koji su smatrali da su pukovnici narušili zapovednu hijer-arhiju u oružanim snagama i da su oružane snage “počistili” od njih, pretvorili su se u protivnike vojne hunte.

3. Propašću ideološke legitimacije: pokušaj pukovnika oko Papadopoulosa da svoju autoritarnu vlast ideološki legitimišu oživljavanjem militantnog antikomunizma i antiparlamentarizma, ali i helenis-tičkim mitom, ostao je bez oeka. Režim nije uspeo stvoriti ideologiju koja bi legitimisala vlast.

4. Privrednim rastom: forsirani napredak socijalno-ekonomske modernizacije uzrokovao je širi porast industrijskog radništva i novih srednjih slojeva. Pretežna većina i jednih i drugih bila je protiv režima.

5. Međunarodnim izopštavanjem: pukovnički režim nastao je u fazi kad diktatorski režimi u Evropi nisu više nailazili na političku, ideološku i kulturnu podršku, kao što je to bio slučaj dvadesetih i tridesetih godina s Portugalijom i Španijom. Evropska zajednica je zamrznula svoje sporazume o pridruži-vanju s Grčkom.

Iz tih pet točaka jasno je da je režim imao usku vlastitu osnovicu vlasti, da nije imao uverljivu ide-ologiju vladavine i da je bio suočen s moćnim političkim i društvenim protivnicima. Propali su pokušaji da se režim institucionalizuje i legalizuje pomoću dva ustava (1968, 1973). U poredjenju s autoritarnim režimima u Portugalu i Španiji, vojna diktatura grčkih pukovnika ni u jednom trenutku nije se mogla osloniti na upore-divu institucionalnu, političku i ideološku infrastrukturu. Osim toga, vojni vlastodršci nikad nisu uspeli politički demobilizovati stanovništvo, kao što je to pošlo za rukom Salazaru u Portugalu. Mobilni i moćni protivnici pukovničke diktature ostali su stalni izazov režimu. Ako se posmatra iz perspektive teorije vladavine, kratak život grčke vojne diktature gotovo je nužno proizašao iz uske društvene i političke osnovice podrške.

1.1.3. Španija: Francov institucionalizovani režim vođe

Istoriju 19. veka u Španiji obeležio je sukob liberalnih konstitucionalista i monarhističkih tradiciona-lista. Politički razvoj zemlje u tom razdoblju određivali su reforma i antireforma, revolucija i vojni puč. I kon-

108

zervativni Ustav iz 1876. što su ga doneli Bourboni omogućio je samo privremenu stabilizaciju španske države i društva. On je, istina, omogućio smenu konzervativnih i liberalnih stranaka u odgovornosti za vladu; ali i ona se, kao i parlamentarni sistem, temeljila na izborima koji su bili određeni cenzusom, isključenošću žena i golemom manipulacijom (Nohlen i Hildenbrand, 1992, 268). U metežima privrednih, političkih i vojnih kriza tokom prve dve decenije 20. veka, restaurativna faza ustavne monarhije okončana je 1923. pučem Miquela Prima de Rivere, generalnog kapetana Katalonije. Ali u španskom društvu društvu koje se raspada-lo nije se mogao “primiti” ni koncept države Prima de Rivere. Izgradnja autoritarne staleške države s fašis-tičkim elementima propala je već u začecima. Krhki autoritarni sistem Prima de Rivere raspao se pod sve većom opozicijom radnika, sindikata, intelektualaca i, na kraju, čak i znatnih delova vojske.

Godine 1931. utemeljena je Druga Republika u Španiji (1931-1936/1939). Prelaz u demokratiju protekao je mirno. Temeljio se na izbornim uspesima republikanskih stranaka, a njime su kooperativno up-ravljale konzervativne, liberalne i socijalističke elite (Linz, 1978a, 143). Nasuprot tome, šest godina prve španske demokratije, posebno posle 1933, nije bilo obeleženo saradnjom, nego svetonazorskim sukobima, nepremostivo oprečnim političkim interesima i proliferacijom političkog nasilja. Duboke crte sukoba delile su crkvu i laicizam, anarhosindikalistički organizovane radnike i antireformske kapitaliste, poljoprivrednike i krupne zemljoposednike, nacionalističke zagovornike središnje države i regionalističke secesioniste, i poli-tički organizovane stranke levice i desnice (Linz, 1978a, 145. i d.). Uprkos mnoštvu sukoba, kratka faza demokratskih reformi u pozitivnom smislu je jače obeležila svest mnogih građana nego što su to učinila iskustava s demokratijom među grčkim i portugalskim stanovništvom.

Druga Republika u Španiji propala je zbog krajnjeg gomilanja problema i jake polarizacije i mobi-lizacije političkih i društvenih organizacija, klasa i skupina. Istina, oni nisu uzrokovali slom demokratije, ali su motivisali značajne delove vojske pod generalom Franciskom Francom na oružani napad na republiku, koji se pretvorio u dugi građanski rat (1936-1939) s desetine hiljada žrtava (Broué i Témine, 1975). Žrtve tog rata, koga je Franco shvatio kao cruzadu (krstaški rat) “dobre” protiv “zle” Španije, obeležavale su i delile zemlju do sedamdesetih godina. One su bile traumatski doživljaj Španije u 20. veku.

Frankistički revolt prvobitno je, u biti, bio vojni. Podupirao ga je široki savez tradicionalne, monarhis-tičke, konzervativne i katoličke Španije (Puhle, 1995, 195). Nakon tri godine građanskog rata Franco je 1939. jednostavnim zakonom uspostavio diktaturu. Stepen njene institucionalizacije i kasnije je ostao niži od pretpostavljene autoritarno-korporativističke pretenzije. Istoričar i politikolog Hans-Jürgen Puhle (1995, 197. i d.) ovako je sažeo srž frankističkog režima:

“Franco je shvatao samoga sebe kao ‘caudillo por la gracia de dios’, koji je odgovoran samo istori -ji.... Frankistička vladavina bila je katolička, vojna, polufašistička – ali ne i klerikalno-fašistička – autoritarna diktatura u kojoj su se tokom vremena povećavali monarhijski elementi, a kasnije i elementi upravljane dikta-ture”.

Režim je bio skrojen prema Francovoj ličnosti. Ali koalicija vojske, policije, veleposednika, reakcio-narnog industrijskog kapitala, Katoličke crkve i konzervativnog državnoga aparata koja je podupirala režim ostala je političko i kulturno opterećenje za svaku demokratizaciju i posel Francove smrti. Osim toga, nesav-ladana trauma građanskog rata i potlačena levica, uz latentnu opasnost od obnavljanja polarizacije, činili su svaku demokratsku promenu režima potencijalno vrlo rizičnom. Kako je stari Francov režim uživao mnogo veću podršku stanovništva od autoritarnih režima Portugala i Grčke, ostavio je za sobom, u poredjenju s drugedve zemlje, najteže političko nasleđe za uspostavljanje demokratije.

1.2. Prelazi iz jednog režima u drugi

109

Istorijsko poklapanje kraja poslednjih autoritarnih režima u Zapadnoj i Južnoj Evropi 1974-1975. i konsolidacija mladih demokratija 1981-1982. godine provociraju poredjenje (Pridham, 1984; Schmitter i dr., 1986; Kraus, 1990; Gunther i dr., 1995). U tom poredjenju, ispod površine istovremenog razvoja, vrlo brzo pokazuju različiti procesi, sukobi, akteri, pregovori, obrasci rešavanja i rezultati prelaza iz jednoga režima u drugi.

Međunarodni kontekst sredinom sedamdesetih godina nedvosmisleno je pogodovao menjanju reži-ma i demokratizaciji u Južnoj Evropi. Grčka, Portugalija i Španija u to vreme bile su okružene isključivo konsolidovanim zapadnoevropskim demokratijama. Evropska zajednica (EZ) jednoznačno je uspostavljanje demokracije postavila kao preduslov pristupa tri zemalje. Članstvo u Evropskoj zajednici zagovarali su dina-mični delovi preduzetništva. I SAD, koje su u južnoameričkom kontekstu do kasnih sedamdesetih godina prema diktaturama često zauzimale podvojen stav, podređen vlastitim spoljnopolitičkim interesima, izasnile su se za demokratske odnose u Južnoj Evropi.

Od spljnih okvirnih uslova za kraj poslednjih diktatura u Zapadnoj Evropi značajniji su bili procesi unutrašnje društveno-ekonomske modernizacije. Od kraja pedesetih godina oni su potkopavali temelje legi-timnosti i socijalnu osnovicu autoritarnih režima, posebno u Španiji, a malo kasnije i u Grčkoj i Portugaliji. Autoritarne političke režime nisu, dakle, ugrozili privredno-politički neuspesi nego, naprotiv, uspesi u moder-nizaciji. Narodne privrede triju zemalja imale su između 1960. i 1973. vidljivo više stope rasta od ostale Zapadne Evrope (Williams, 1984). Dok su u Španiji već krajem pedesetih godina privredu počeli otvarati i modernizovati tehnokrati Opusa Dei koje je pozvao Franco, reformski tehnokrati u Portugaliji sprovodili su otvaranje privrede prema spolja (pristup EFTA-i 1960), oprezno su liberalizovali prava na sindikalno zastu-panje i počeli modernizovati Salazarovu Estado Novo (Dauerstädt, 1988). Ali, procesi modernizacije koje su želele i forsirale reformama otvorenije režimske snage kako bi stabilizovale i legitimirale svoju političku vlast na kraju su proizveli neželjene učinke koji su uzrokovali destabilizaciju autoritarne vladavine. Prvo, interna-cionalizacija kapitala i proizvodnje, širenje “zapadnih” potrošačkih navika i moderni oblici života što su uve-zeni kroz turizam i preko radnika emigranata učinili su očitim funkcionalni rascep između ekonomije koja se otvarala i zatvorenih struktura političke vlasti. Drugo, ubrzanim strukturnim promenama od poljoprivrede ka područjima industrije i usluga nastajali su rastući industrijski proletarijat i novi gradski srednji slojevi. Seosko stanovništvo okovano parohijalnom političkom kulturom, koje se ubrajalo u socijalne oslonce autoritarnih režima posebno u Portugalij i Španiji, sukcesivno je “otpadalo od modernizacije”. Ekspandirajući novi srednji slojevi i industrijsko radništvo zahtevali su pak veće učešće u politici i pravednije učešće u privrednom bla-gostanju. Pasivno-rezignirana lojalnost prema autoritarnom režimu šezdesetih godina sve više je uzmicala pred zahtevima za političkom i privrednom participacijom. Ipak, nenameravani popratni socijalni učinci pri-vredne modernizacije razvili su svoj puni uticaj na destabilizaciju sistema tekonda kada je u privrednoj krizi 1973. prekinuta duga faza prosperiteta i kad se materijalna očekivanja i karijerne nade probuđene u bumu nisu više zadovoljavajuće ispunjavale.

Dugoročni procesi socijalno-ekonomske modernizacije bili su važni materijalni i socijalni temelji promene režima. Ipak, ona se ne može objasniti samo njima. Upravo se na tri južnoevropske zemlje može pokazati kako akteri mogu imati važnu ulogu u konkretnom prelazu u demokratiju.

1.2.1. Portugalija: vojni puč i ruptura

U Portugaliji elite starog režima pokazale su se nesposobne da same počnu menjanje režima i tako zadržati uticaj na tok procesa demokratizacije. Podsticaj za promenu nije došao iz režima, nego od vojnih činovnika srednjeg ranga. Profesionalno nezadovoljni i vojno deziluzionirani pradstavnici portugalske vojske

110

u afričkim kolonijama 1983. su osnovali opozicioni “Pokret oružanih snaga”. Najkasnije do kraja iste godine zajedno su se obavezali da će srušiti nesposobni Caetanov režim (Maxwell, 1986, 114). Posle pet meseci, 1974, režim je srušen vojnim pučem. Brz pad režima omogućilo je više činilaca:

· eklatantna slabost u delovanju starog režima, dok su konspirativne skupine u vojsci raspolagale strukturom za eficijentno delovanje i golemom odlučnošću da deluju;

· Caetanov režim mogao se čak i u državnom aparatu osloniti samo na delove sigurnosne policije;

· režim nije imao oslonca u društvu. Masovni štrajkovi od 1973, najpre uindustriji, a potom i na području usluga, ukazivali su na sve veći aktivni protest protiv režima;

· u podzemlju su bile dobro organizovane Komunistička partija injene sindikalne organizacije (Inter-sindical). One su bile pripravne podupreti pad režima aktivnom mobilizacijom odozdo.

Tako je 1974. nastalo paradoksalno stanje u kojem su režimu izmicala sva sredstva vlasti, koja su se koncentrisala na strani opozicije režimu. To stanje tačno je sažeo Kenneth Maxwell (1986,115): “Portu-galska revolucija dogodila se, dakle, kako zbog kolapsa staroga političkog sistema, tako i zbog jakosti sna-ga promene”.

Ubrzo pošto su vojni predstavnici preuzeli vlast raspalo se jedinstvo u delovanju oružanih snaga. Sukob u oružanim snagama izbio je oko pitanja dekolonizacije Angole, Gvineje Bissau i Mozambika. Dok je levo usmereni pokret oružanih snaga (MFA) zahtevao trenutnu nezavisnost, to je odbio privremeni predsed-nik države general Spinola. Kad su obe strane mobilisale svoje pristalice, pokazalo se da je MFA u nefor -malnom savezu s komunističkim organizacijama već stvorio vlastito središte moći u zemlji. U 1974. Spinola je bio prisiljen odstupiti. Kasnije uključivanje generala u pripeme za puč MFA je iskoristio da vodstvo države i vladu očisti od umerenih oficira .Oživljeno je “Revolucionarno veće” kao najviša vodstvena instancija, koju je kontrolisao MFA (Maxwell, 1986, 121).

U prolece 1974. u zemlji je došlo do eksplozivne socijalne i socijalnorevolucionarne mobilizacije. Revolucionarna pobuna mogla se objasniti vakuumom u vodstvu države što je nastao u drugoj polovini 1974. Vojska nije bila sposobna jedinstveno delovati. To je otvorilo društvene i političke prostore za socijal -norevolucionarne mobilizacije (Fishman, 1990, 433). To, kao i povezanost pojedinih delova oružanih snaga s ortodoksnim komunistima i skupinama krajnje levice, uzrokovali su “revolucionarnu” mobilizaciju širokih delova stanovništva koja je potrajala 18 meseci. Dok su se u Španiji reformski usmereni evrokomunisti pod Santiagom Carillom u političkim i socijalnim paktovima dokazali kao mirotvorni i na konsenzus pripravan partner u prekarnim fazama prelaza u demokratiju, Partido Comunista Portugues (PCP) u revolucionarnoj mobilizacji je igrala ulogu koja je ugrožavala demokratiju u ranom političkom, socijalnom i ekonomskom menjanju režima u Portugaliji. To se svodilo na trenutno isključenje elita starog režima i konstelaciju levih vojnih oficira Komunističke partije koja je samu sebe shvatala revolucionarno, pa mobilizaciju masa kako bi se uporedno s političkom demokratizacijom – a za razliku od Španije i Grčke – provele privredne reforme kao što su kolektivizacija latifundija (najpre u južnome Alentejou), nacionalizacija banaka i industrije. Nasu-prot procesima demokratizacije u Španiji koje su podstakle frankističke elite, u Portugalu su široki delovi državnog aparata i tajne policije (PIDE) očišćeni od pristaša starog režima.

U Portugalu smena starog režima dogodila se kao radikalan lom (ruptura), koji je počeo vojnim državnim udarom, a nastavilo ga je revolucionarno mobilizisano stanovništvo. Stari državni aparat je dezin-tegrisan u najkraćem vremenu. Toj posebnoj političkoj konstelaciji treba pripisati što promena režima u Por-tugalu nije zahvatila samo političku nego i privrednu sferu.

111

1.2.2. Grčka: kolaps zbog vojnog poraza

Grčki pukovnički režim opisali smo, kao i Diamondouros (1986), Linz i Stepan (1996), kao “nehijera-rhijski vojni režim”, dakle vojnu diktaturu koja je delimicno stavila van snage tradicionalnu zapojednu hijera-hiju u vojsci. Taj posebni karakter pukovničke diktature u Grčkoj pokazao se kao slabost režima kad je on zapao u tešku krizu koja je počela u leto 1973. Jaki čovek režima, Georgios Papadoulos, pokušao je svojoj vlasti pribaviti preko potrebnu legitimnost ustavnim uvođenjem predsedničkog sistema. Predsednik je trebao imati široka ovlašćenja, ali bi ipak bio postavljan opštim demokratskim izborima na sedam godina. Kako bi tim planovima podario političku verodostojnost, amnestirao je političke zatvorenike, opet de iure uspostavio građanske slobode, uveo civilni kabinet pod konzervativnim Markezinisom, učnio izglednimaslobodne parla-mentarne izbore u roku od godinu dana (Diamandouros, 1986, 152). Kao i u mnogim drugim slučajevima – na Filipinima 1986, na Tajvanu i u Južnoj Koreji osamdesetih godina, u Mađarskoj 1988, Poljskoj 1989. ili u Sovjetskom Savezupod Gorbačovim – i u Grčkoj se stvaranje novih izvora legitimnosti pokazalo rizičnim za autoritarni režim: prvo, grčki vojni režim pokušao se legitimirati prekasno; drugo, otvorio je nove prostore širenja za aktivnosti opozicije; treće, uzrokovao je novu podjelu u vladajućoj vojsci. Studenti Politehničke škole u Ateni iskoristili su mjere liberalizacije kako bi zaposjeli sveučilište i, uz simpatiju širokih dijelova sta-novništva, zahtijevali da se demokracija obnovi odmah. Studentska je pobuna ugušena u krvi, ali je uzroko-vala puč unutar hunte kojim su isključeni softliners i na vlast dovedeni hardliners oko brigadnog generala i šefa vojne sigurnosne policije Ionnadesa. I sam je vrh vojske opet podvrgnut čistkama. U oružanim su se snagama produbile podjele, koje su još jače naglasile “nehijerahijsku osnovu” vojnog režima (Linz i Stepan, 1996, 131). Zemlja je opet podvrgnuta pooštrenoj represiji. Propao je prvi pokušaj vojnih časnika da režimu pribave minimalnu legitimnost.

Još se rizičnijim pokazao drugi pokušaj da se režimu pribavi legitimnost. On je izravno uzrokovao kraj vojne diktature. Upravo klasičnom manirom, vojni su vlastodršci pokušali nedostatak unutarnje legitim-nosti nadoknaditi uspjesima u vanjskoj politici.89 Tajne spletke vojne hunte o stavljanju cijelog Cipra pod grčku kontrolu propale su zbog turske invazije na otok. Zbog vojne katastrofe i prijeteće dezintegracije “vo-jska kao institucija” suprotstavila se “vojsci kao vlasti” (Stepan, 1986, 72. i d.). Kako bi se izbjegla ratna opasnost, generalni stožer opet je uspostavio hijerarhijski zapovjedni lanac u oružanim snagama, smijenio Ioannidisa i postavio generala Ghizikisa kao privremenog predsjednika. Tako su se vrhovi grčke vojske distancirali od režima koji se raspadao kako ne bi bio ugrožen integritet vojske kao institucije (Diaman-douros, 1986, 157). No, cijela je vojska bila previše diskreditirana i uživala je preslabu političku i društvenu potporu da bi izvela zemlju iz tako prekarna stanja. Vodstvo vojske stoga je pozvalo bivšega konzervativnog premijera Karamanlisa da se vrati iz egzila. Njegov entuzijastični prijem u grčkom stanovništvu i očito za-kazivanje vojske u odnosu prema turskoj prijetnji ratom oduzeli su vojsci svaki budući neposredni utjecaj na tranziciju u demokraciju koja je uslijedila (Linz i Stepan, 1986, 132). Vojska se vratila u vojarne i nestala kao veto akter iz grčke politike.

Ubrzani kraj pukovničke diktature bio je posljedica pogrešne strateške računice koja nije netipična za autoritarni režim. Kako bi smanjili nedostatak legitimnosti, vlastodršci su se upustili u djelomičnu liberal-izaciju režima. Oprezno liberaliziranje razvilo je dinamiku na čiji su neželjeni utjecaj koji je destabilizirao sustav pukovnici odgovorili pojačanom represijom. Zaoštrio se problem legitimnosti. Novo rizično nastojanje da se on ublaži vanjskopolitičkim pokušajem aneksije pokazao se kao kobna pogrešna procjena koja je izravno uzrokovala kolaps pukovničkog režima.

1.2.3. Španjolska: reforma pactada upravljana odozgo

I prije Francove smrti u studenome 1975. osnovica vlasti autoritarnog režima postala je krhka. Crkva je povukla svoju aktivnu potporu Francovu režimu, nova industryska elita gledala je na diktaturu kao

112

na prepreku daljnjoj privrednoj ekspanziji, državne su institucije sve vise gubile potporu stanovništva, a tradicionalne vrijednosti katoličke i autoritarne Spanjolske sve su manje korespondirale s modernošću uve-like sekulariziranog društva (Maraval i Santamaria, 1986, 80). No, faktični monopol nad državni aparatom sile (vojskom, policy'om, sigurnosnim službama, političkim sudstvom i upravom) još je bio u rukama elita frankističkog režima. Pogodbeni karakter promjene režima u Spanjolskoj ponajprije se može objasniti iz te nestabilne ravnoteže između državne i društvene moći.

Pod golemim djelovanjem vanjskih utjecaja i zbog potpunog zakazivanja vodećih režimskih elita kraj autoritarnih režima u Portugalu i Grčkoj zbio se kao nagli slom {ruptura). Smrt diktatora Franciska Franca u Spanjolskoj nije pak donijela sa sobom i nagli kraj autoritarnog poretka. Ali, sredinom sedamdesetih godina teško je bio zamisliv neprekinuti kontinuitet frankističkog sustava vladavine bez caudilla ili nekoga kariz-matičnog nasljednika. U tim okolnostima proces prijelaza u Spanjolskoj nije protekao kao brza promjena režima, nego kao sporo mijenjanje režima (Maraval i Santamaria, 1986; Tezanos i dr., 1989; Kraus, 1990; Linz i Stepan, 1986, 88). Režimske elite nisu odmah smijenjene, uhićene ili protjerane u egzil, nego su pr-votno ostale na vlasti. I dok su elite stare frankističke vlasti prvotno željele oblikovati prijelaz kao reformu ko-jom se isključivo upravlja odozgo, opozicija režimu preferirala je jednoznačno i brzo napuštanje autorita -rizma. Softliners staroga režima stoga nisu mogli jednostrano odozgo upravljati mijenjanjem režima, nego su morali stupiti u dijalog s najjačim snagama opozicije (Maraval i Santamaria, 1986, 83. i d.). Kao rezultat natezanja između reformističkih frankista i opozicije naposljetku je nastao kompromis: transition pactada - pogodbena tranzicija. U politološkom istraživanju transformacije promjena režima u Spanjolskoj ubrzo se pretvorila u paradigmatičan slučaj "paktovske tranzicije"90 (Maraval i Santamaria, 1986, 85. i d.; Linz i Stepan, 1996, 90) u kojoj je "pritisak odozdo" suodređivao i ubrzavao pravac transformacije kojom se upravl-jalo "odozgo".

Još za života Franco je izabrao princa Juana Carlosa da stane na monarhijski vrh države kao nje-gov nasljednik. Kralj ustvari nije trebao imati obilje moći caudilla, nego su ga trebale podupirati i činiti vjernim režimu institucije vlasti starog režima (primjerice Consejo del Reino i Cortes91). Na početku tranzi-cije nije, dakle, još bilo jasno hoće li se novi kralj jače okrenuti demokraciji ili monarhij sko-autoritarnom ob-liku vladavine. U prilog potonjemu govorili su postavljanje staroga frankista Ariasa Navarra za premijera i prevlast opozicije režimu i kralja. Različite opozicijske skupine u međuvremenu su iskoristile liberalizaciju starog režima i ujedinile se u Coordinación Democrática (CD). Pod tim organizacijskim krovom uspjele su se uskladiti opozicijske aktivnosti kršćanskih demokrata, liberala, socijaldemokrata, socijalista, komunista, maoista i ilegalnih sindikata, te spriječiti restauracijska politika Ariasa Navarra štrajkovima i socijalnom mo-bilizacijom. Kad je postalo jasno da Navarrova vlada nije željela prihvatiti nastavak pregovora s opozicijom, poraz frankističkih hardliners (takozvanih bunkers) u glasovanju u parlamentu i pritisak kralja potaknuli su Ariasa Navarra da odstupi. Imenovanjem Adolfa Suáreza92 novim premijerom kralj je usmjerio buduću demokratizaciju. Nakon Francove smrti time je bilo zakoračeno u drugu važnu etapu smjene starog režima.

Treću fazu od lipnja 1976. do prosinca 1978. odredili su pregovori između reformski usmjerenih postfrankističkih elita, s jedne, i opozicije režimu, s druge strane. U pregovorima nije više bilo samo govora o pitanju demokracija ili autokracija, nego o konkretnim oblicima i tempu procesa prijelaza te o obliku demokratske vlasti. Dogovoreni su temeljni “Zakon o političkoj reformi” (1976), modus prvih slobodnih par-lamentarnih izbora (1977) i sadržaj demokratskog Ustava (1978). Počela je institucionalizacija demokracije.

Tablica 11. Institucionalni karakter autoritarnih režima u Južnoj Europi i njihova smjena

113

Institucionalizacija demokratija

Način smene starog režima do određenog stepena je odredio trajanje, modus i sadržaj institucional-izacije demokratije. U Grčkoj je proces institucionalizacije, od jula do decembra 1974, trajao kraće nego u dvema iberijskim zemljama, budući da su ga sprovodili samo civili bez učešća starog režima. U Španiji re-formski usmerene elite starog režima i opozicija režimu morali su pregovarati od novembra 1975. do de-cembra 1978. o prekarnom procesu demokratizacije etapu po etapu, pa je i trajao znatno duže. U Portugaliji se prvobitno činilo da radikalni prekid s prošlošću režima u revoluciji karanfila 25. aprila 1975. obećava brzu institucionalizaciju demokratije. Ali, aktivistička uloga vojske u politici dugo je odgađala završetak institu-cionalizacije demokratije. Stoga se u slučaju Portugala opravdano govori (Linz i Stepan, 1996, 120) o istodovremenom završetku tranzicije i demokratske konsolidacije u avgustu 1982, kad su promenom Ustava uklonjene poslednje vojne enklave u civilnoj politici.

1.3.1. Portugalija: dug proces institucionalizacije

Institucionalizacija demokratije u Portugaliji počela je izborima za Ustavotvornu skupštinu 25. aprila 1975, a završila je prvom revizijom Ustava u avgusta 1982. kad je raspušteno Revolucionarno veće koje su zaposeli vojni predstavnici i kad su oružane snage podređene civilnoj kontroli (Merkel i Stiehl, 1997, 592). Osmogodišnje razdoblje institucionalizacije demokratije može se podeliti u dve faze: (1) od izbora za Us-tavotvornu skupštinu 25. aprila 1975. do stupanja na snagu Ustava 25. novembra 1976; (2) od stupanja na snagu Ustava u novembru 1976. do revizije Ustava 1982.

Prva faza. Izbori za Ustavotvornu skupštinu u travnju 1975. mogu se označiti kao pravi demokratski konstitutivni izbori u Portugalu. Bili su značajni za budući proces demokratizacije u Portugalu u trostrukom smislu.

Prvo, opštim, slobodnim i poštenim izborima kao osnovnim postupkom liberalne demokratije godinu dana posle rupture 1974. stvorena je demokratski legitimisana parlamentarna skupština, a time i ključna institucija sistema parlamentarne demokratije. Uz MFA i Revolucionarno veće, koji su svoju političko-revolu-cionarnu legitimnost izvodili iz rušenja autoritarnog režima, prvi put se pojavila demokratska institucija koja je bila uspostavljena i legitimisana demokratskim postupkom. Od tog trenutka u Portugaliji se počela us-postavljati “podeljena legitimnost” između izabranih političkih stranaka i revolucionarnoga MFA (Maxwell, 1996, 124), koja je obeležavala ustavnu stvarnost zemlje do 1982.

Drugo, prvi demokratski izbori delovali su kao katalizator u konsolidaciji demokratskih političkih aktera. Nastootvoreni politički prostor ispunili su strankama koje su zavisile od podrške građana i koje su stoga bile odgovorne njima.

Treće značenje izbora proizlazilo je iz njihovog rezultata. U trenutku kad su u MFA-u prevlast stekle radikalne snage i kad je socijalna mobilizacija komunista dostigla vrhunac, na izborima su uverljivo pobedili socijaldemokratski usmereni socijalisti Márija Soaresa s 37,9 posto glasova. Komunisti su s 12,5 posto glasova postali tek treća stranka u zemlji. Sa 7,6 posto glasova birača jednako je nemoćan ostao i reak-cionarni Centro Democrático Social (CDS) u kome su bili organizovani zaostali ostaci salazarizma. Četvrta stranka, novoliberalna Socijaldemokratska stranka (Partido Social-Democrata), dobila je 26,4 posto glasova birača. Tako su dve jednoznačno demokratske stranke, PS i PSD, zajedno objedinile dve trećine svih

114

glasova birača, dok su PCP i CDS, stranke koje su bile polulojalne prema demokratiji, dobile samo 20 posto porške birača (Merkel i Stiehl, 1997, 603). Takvim rezultatom portugalsko biračko telo je optiralo za demokratski sistem prema zapadnoevropskom standardu.

Druga faza. Rezultat izbora za Ustavotvornu skupštinu u aprilu 1975. i isključenjem antinarodnih levoradikalnih vojnih predstavnika u novembru 1975. učinili su neverovatnim komunizam ili neki napredni vojni režim kao alternativa sistemu. Ustav iz aprila 1976. u Portugaliji je uspostavio demokratski model. Ustvari, u njemu je bio vidljiv i rukopis komunista i naprednih vojnih časnika. Asimetrični kompromis između stranaka centra s najjačim uticajem, s jedne, i PCP-a i MFA-i, s druge strane, bio je vidljiv u supstancijalnim ustavnim propisima koji su duboko zadirali u kapitalistički privredni poredak. Sredstva za proizvodnju trebalo je socijalizovati, sprovesti radikalnu zemljišnu reformu kako bi se približilo proklamovanom cilju “besklasnog društva”. Liberalnodemokratske aspekte Ustava, kao što su slobodarska i građanska prava, politički plural-izam i parlamentarizam, delotvorno su isticali i zapisali u Ustav, pre svih, socijalisti i novoliberalni soci-jaldemokrati. Pod pritiskom komunista, levog krila socijalista i vodećih vojnih predstavnika u Ustav su une-seni i podržavljenje, kolektivizacija i etatističko upravljanje privredom. Zahvaljujući tom kompromisnom obrascu koji je nastao pregovorima, s Ustavom su se mogle identifikovati tri najvažnije stranke i vojska.

Ustavom 1976. prvobitno je nastao parlamentarno-predsednički sistem vlasti. On se može svesti na tri činioca:

· negativna iskustva sa slabom i nestabilnom parlamentarnom republikom od 1910. do 1926; ona su poslužila kao argument protiv čistoga parlamentarnog sistema vlasti;

· krajnje jaka izvršna vlast u Salazarovom režimu; ona je poslužila kao argument protiv predsed-ničkog sistema vlasti koji u sebi krije opasnostod autoritarnog predsedničkog režima;

· kompromis o političkoj vlasti između vojnih predstavnika koji su preferirali prezidencijalizam i demokratskih stranaka političkog centra koje su preferirale parlamentarni sistem vlasti.

Parlamentarno-predsednički sistem u Portugaliji opstao je do 1982. U tom trenutku vojni uticaj na civilnu politiku de facto bio je uveliko potisnut. Istrošila se revolucionarna legitimnost vojske. Posle stvarnog pomicanja u moći usledila je i korektura Ustava. Revizijom Ustava 1982. nije samo raspušteno Revolu-cionarno veće i uspostavljen civilni Ustavni sud, nego su smanjena i ovlašćenja predsednika u korist parla -menta i kabineta vlade. Osam godina posle revolucije karanfila u Portugaliji je bio uspostavljen parlamen-tarni sistem vlasti (Merkel i Stiehl, 1997, 591. i d.).

1.3.2. Grčka: kratak proces institucionalizacije

Grčka tranzicija “strictu senso” (Diamondouros, 1986, 155) protezala se od 20. jula 1974. (povlačenje vojske) do dana prvih demokratskih izbora za parlament (konstitutivnih izbora) 17. novembra 1974. Prošlo je, dakle, 116 dana dok zemljom nije zavladala demokratskim postupkom postavljena vlast. To nije bila jednoznačno najkraća faza samo u Južnoj Evropi, nego i u međunarodnoj komparaciji slovi kao posebno kratka faza unutar celoga trećeg talasa demokratizacije. Razlozi brzog uspeha tranzicije su, pre svega, način sloma starog režima i politička strategija Konstantina Karamanlisa kao istaknute vodeće figure u promeni sistema. Grčka stoga može biti uverljiv primer za to koliko je važna uloga političkog delovanja u procesima transformacije. Zapravo, i Karamanlisu su prostor delovanja ograničavali činioci i događaji na koje grčki državnik nije mogao uticati.

Brzoj promeni režima pogodovala je ponajpe činjenica što je režim bio potpuno diskreditovan jer je

115

zakazao u unutrašnjoj i, pre svega, u spoljnoj politici. Legitimacijska osnova pukovničkog režima, koja je od početka bila slabija nego u ostalim dvema južnoevropskim diktaturama (Linz i Stepan, 1996, 135), istrošila je i poslednje zalihe legitimnosti zbog gušenja studentskih pobuna u novembru 1973. i propale kiparske pustolovine. U stanju otvorene ratne opasnosti činilo se da je spoljnopolitička i vojna sposobnost zemlje da deluje dovedena u pitanje. Sigurnost nacije i sposobnost vojnog delovanja su najviša dobra profesionalnih vojnih oficira. Kako bi se ona obnovila, “vojska kao institucija” bila je prisiljena ukinuti “vojsku kao režim” i vratiti se u kasarne. Činilo se kako je samo na taj način moguće spasiti integritet oružanih snaga (Diamon-douros, 1986, 156). Zbog brzog povlačenja grčke vojske s političke vlasti “demokratizatorima” iz opozicije režimu nedostajao je pravi protivnik i partner za pregovore (Huntington, 1991). Ali, za razliku od Portugalije, i unutar opozicije režimu u tom trenutku su radikalne snage bile mala manjina. Rizik da bi zbog njihove radikalne strategije transformacije na političku pozornicu opet mogla biti pozvana “vojska” kao veto akter bio je manje nego u dvema ostalim južnoevropskim zemljama.

Osim toga, Karamanlis je ublažio “preostali rizik” od vojske, militantne leve opozicije režimu, nemili-tarističke reakcionarne desnice i problem monarhije tako što je prihvatio gradualističku strategiju koja je u sekvencionisanju koraka transformacije uvažavala i, to s upravo makijavelistčkom virtú, vremenski činilac. Ciljevi su bili: brzo iskoristiti situaciono uslovljenu slabost vojske, održati na okupu veliku i heterogenu demokratsku koaliciju, sukcesivno se distancirati od nacionalne i poludemokratske desnice, učiniti umeren-ima radikalne snage u opoziciji, rešiti problem krune koja je u prošlost uglavnom bila polulojalna demokratiji, i kazniti zločine režima, ali bez rizika od destabilizacije (Diamondouros, 1986, 159).

Jedna od prvih Karamanlisovih odluka bilo je privremeno ponovno uvođenje starog Ustava iz 1952, dok legitimna Konstituanta ne izvrši nužne revizije Ustava. Monarhija je suspendovana referendumom o obliku države.

Neposredno su doneseni ustavni dekreti kojima su ukinuti propisi hunte i autokratski ostaci u pravo-suđu, upravi i obrazovnom sistemu. Istodvremeno je objavljena amnestija političkih zatvorenika. Legal-izisane su sve političke stranke, uključujući i Komunističku partiju (KKE).

U još prekarnoj fazi tranzicije konzervativni političar Karamanlis provodio je “strategiju inkluzivne legitimacije” koja je, nasuprot neliberalnosti predautoritarne posleratne demokratije (1949-1967), u novi demokratski sistem trebala uključiti sve važne političke snage. Karamanlis je istodvremeno opet postavio oko 75 posto viših oficira koji su pali kao žrtve čistki pukovničke hunte (Linz i Stepan, 1996, 133). Ta je mera nedvosmisleno doprinela osiguranju odanosti vojske procesu demokratizacije.

Grci su 8. decembru1974. odlučili da ukinu monarhiju i istovremeno da izaberu prvi demokratski parlament bez neliberalnih ograničenja, kao što je bilo pre 1967. Linz i Stepan (1996, 132) smatraju da je najkasnije u tom trenutku (nakon 142 dana) tranzicija bila uspešno završena.

Za razliku od Španije i Portugalije, vrhovi hunte i vojni oficiri i policajci koji su direktno učestvovali u mučenju i u zločinima režima već su 1975. izvedeni pred sud. Trojica vođa puča – Papadopoulos, Pattakos i Makarezos – kažnjeni su tako što su doživotno lišeni slobode. U više od sto sudskih postupaka podignute su optužnice i osuđeni su zločini režima, povrede ljudskih prava i veleizdaja. Grčka je jedna od malobrojnih zemalja iz trećeg talasa demokratizacije koja je, u skladu s pravnom državom i opsežno, osudila i kaznila eklatantne zločine režima. Novi demokratski Ustav Treće Republike u Grčkoj stupio je na snagu 9. juna 1975.93 Najkasnije u tom trenutku uspešno je bio završen proces institucionalizacije demokratije u Grčkoj.

1.3.3. Španija: proces pogodbene institucionalizacije

116

Od tri južnoevropskih zemalje, institucionalizacija demokratije bila je najteža u Španiji. Nasuprot Portugaliji i Grčkoj, ni institucije ni vladajuće elite frankističkoga režima nisu bile odstranjene ili razvlaštene radikalnim lomom. Opozicija je bila preslaba, a vojska kao veto akter previše moćna. Ipak, opozicija režimu bila je jaka, a pukotina u frankovom vladajućem bloku dovoljno duboka da posle Francove smrti dve strane zatrebaju jedna drugu. Sve jasnija svest o međusobnoj upućenosti uzrokovala je razgovore političkih vođa dvaju tabora, koji su ubrzo poprimili karakter pregovora. Rezultat je bio proces institucionalizacije o kome su se dogovorile elite dve strana, a koji je protekao u četiri etape i završio 1978. ustavno potpuno razvijenim sistemom liberalne demokratije (Maravall i Santamaria, 1986, 82. i d.; Arias-Salgado, 1988, 315; Kraus, 1996, 271. i d.; Linz i Stepan, 1996, 92. i d.).

1. Zakon o političkoj reformi. Posto je izabran za premijera, Adolfo Suárez je uspeo nagovoriti vrh Movimienta i Cortes koji su još uvek zaposedali frankisti da pristanu na zakon koji bi sa suverenošću nar -oda, uvođenjem opštega biračkog prava i postupkom ustavne reforme položio temelj institucionalizaciji poli-tičkog sistema (Arias-Salgado, 1988, 318). Zakon je prihvaćen u frankističkom Cortesu sa 426 glasova – 59 bilo je protiv, a 13 uzdržanih – i na referendumu 15. decembra 1975, na kome je učestvovalo 78 posto bi-rača, sa 94 posto glasova (Maravall i Santamaria, 1986, 83). Pomoću Ley para la Reforma Politica Suárez je uspeo očuvati proceduralnu legalnost frankističkog ustava, dobiti pristanak najvećeg dela elita starog režima i jednoznačno krenuti putem demokratije. Visoka podrška građana na referendumu 15. decembra 1975. osigurala je taj put i legitimacijski.

1. Legalizacija Komunističke partije. U aprilu Suárez se odvažio na korak legalizacije Komunističke partije protiv koje su vojska i hardliners iz frankističkog bunkera vodili gotovo krstaški rat i četrdeset godina posle građanskog rata (Arias-Salgado, 1988, 319). Uprkos kritici s njihove strane, nije stavl -jen politički veto. Pripuštanjem Komunističke partije na predstojeće parlamentarne izbore Suárez nije samo uklonio jedno neliberalno ograničenje u demokratskom sistemu, nego je i stvorio pret-postavku da se i komunisti, koji su imali znatnu sposobnost da mobilizišu industrijsko radništvo, uključe u niz dogovora i paktova u projektu institucionalizacije demokratije (Linz i Stepan, 1996, 98).

2. Konstitutivni izbori 1977. U junu 1977. u Španiji su održani prvi slobodni i neograničeno kompetitivni izbori. Građanska Unija centra (UCD) Adolfa Suáreza dobila je relativnu većinu glasova (34,6 posto). Socijalisti (PSOE) su postali druga stranka po jačini (29,4 posto). Desno usmerena Allianza Popular (AP) i Komunistička partija (PCE) s 8,4 odnosno 9,4 posto prošli su vidljivo slabije (Barrios, 1997, 567). Rezultat izbora doneo je sa sobom dva pozitivna učinka za nastavak procesa demokra-tizacije: prvo, dve umerene stranke centra dobile su dve trećine glasova birača i, zahvaljujući po-jačanom razmernome sizbornom sistemu, tri četvrtine mesta u parlamentu (Nohlen, 1990, 218); drugo, između levice i desnice oblikovala su se dva tabora otprilike jednake veličine, koja su sledila centripetalnu logiku nadmetanja.

3. Izrada i usvajanje Ustava. Sve četiri opštešpanske stranke koje su bile zastupljene u parlamentu (AP, UCD, PSOE, PCE), katalonski nacionalisti (CiU) aktivno su učestvovali u radu na demokrats-kom Ustavu, ali su ključne odluke doneli samo vrhovi stranaka (Arias-Salgado, 1988, 320). Ton su davale dve najveće stranke - UCD i PSOE. Kao što su pregovore između režima i opozicije u ranoj fazi institucionalizacije demokratije nosile vodeće političke elite, vođe stranaka odredile su i do-nošenje Ustava. Obema fazama jednoznačno su, dakle, upravljale elite (Kraus, 1996, 272). Dok je vanparlamentarni pritisak štrajkovima, pretnjama štrajkom i demonstracijama jačao pregovarački položaj demokratskih snaga, i puko postojanje vojske stalno delovalo je kao ograničenje i rizik u

117

celokupnom procesu demokratizacije.

Kompromisni i konsenzusni karakter izrade Ustava podupirali su gotovo svi članovi parlamenta. To je postalo jasno kad je nacrt Ustava prihvaćen gotovo jednoglasno u demokratski legitimisanom Cortesu, osim vrlo malo glasova protiv s krajnjeg desnog krila AP-a (Maravall i Santamaria, 1986, 88). Prihvatanje Ustava na referendumu potvrdilo je široku saglasnost španskih građana. Tako je institucionalizacija demo-kratije u Španiji, koja se prvobitno činila prekarnom, uveliko završena u višestepenom postupku. I “Zakon o političkoj reformi” (1976) i Ustav prihvatile su premoćne većine u parlamentu i na referendumu. Od tri nova ustava u Južnoj Evropi, španski constitución nedvosmisleno je proceduralno najdemokratskije legitimisan.

U širem smislu, institucionalizacija demokratije ipak je trajala do 31. oktobra 1979. Tada je privre-menim rešenjem u odnosu prema kasnijem ustavnopravnom uređenju uspostavljen poslednji od 13 režima autonomije u španskim regijama – autonomnim zajednicama (Kraus, 1996). Kako o tom pitanju u Ustavu nije pronađeno kompromisno rešenje između desnice i levice, zagovornika centralizovane države i regional-nih nacionalista, koje bi omogućilo konsenzus, kompromisom o odgađanju rešenja precizno uređenje regio-nalnih autonomija bilo je odgođeno u budućnost. Tako je izbegnut rizik da se pozove vojska kao samoime-novani čuvar teritorijalne celovitosti španske države. Drugo, sprečene su zajedničke destruktivne protestne akcije regionalnih nacionalista, koje bi dodatno podstakle teror baskijske ETA-e. Privremenu “odluku o neo-dlučivanju” (Kraus, 1996, 274) o pitanju autonomije stoga je opravdano shvatiti kao bitnu sastavnicu raste-rećenja tranzicione agende.

“Problem državnosti” (Linz i Stepan, 1996), koji je u Istočnoj Evropi (u Jugoslaviji, Sovjetskom Sa-vezu i na Kavkazu) uzrokovao građanske ratove i koji u njoj stalno ugrožava proces demokratizacije, u Špa-niji je znatno ublažen razumnom politikom timing and sequencing. U politički razumno sekvencionisanje koraka u tranziciji ubraja se i termin izbora. Izbori su promišljeno najpre provedeni na nacionalnom nivou 1977, a potom postupno i u “autonomnim zajednicama”. Tako su političke agende, organizacije, institucije, autorizovana vlast i demokratska legitimnost najpre stvoreni i stabilizovani u celoj španskoj državi (Linz i Stepan, 1996, 100). Tek posle toga su izborima i uspostavljanjem regionalnih tela comunidades autónomas stekle političku vlast i legitimnost. U državama u kojima zbog snažnih regionalističko-nacionalističkih zahte-va za autonomijom postoji virtualni problem državnosti redosled izbora – prvo nacionalni, a potom regionalni – može, dakle, ublažiti opasnost od secesionističke dezintegracije. Linz i Stepan (1996, 106) upozoravaju na obratan redosled izbora u Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu. Tamo je prevremeno održavanje regionalnih izbora uzrokovalo jačanje problematike nacionalizma. To je pak uzrokovalo zaoštravanje secesionističkih težnji za nacionalnom nezavisnošću bivših republika i građanski rat.

Zaključno treba spomenuti i činilac koji je nedvosmisleno bitno doprineo uspehu institucionalizacije demokratije: bili su to ličnost i konkretno političko delovanje kralja Juana Carlosa. Kao monarh, predstavljao je jedinstvo i teritorijalni integritet države. Kako je bio naslednik kojega je imenovao Franco, najpre se činilo da će otelotavoriti kontinuitet starog režima. To dvoje bilo je pretpostavka da ga oružane snage prihvate kao vrhovnog komadanta i da vojska i frankistički bunker gledaju na njega kao na jamca njihovih interesa i vred -nosti. Istovremeno, političke odluke kralja pokazale su da je otvoren za reforme. To što je Juan Carlos iza-brao Adolfa Suáreza za premera mora se posmatrati kao jedna od ključnih ranih odluka u demokratizaciji. Naime, legitimno imenovanje od strane kralja dalo je Suárezu dodatan prostor za delovanje koji nikad ne bi dobio demokratskim izborima nasuprot autoritarnim veto snagama.

Pregled u tablici 12. još jedanput komparativno osvetljuje obeležja institucionalizacije triju demo-kratija.

118

1.4. Uspešna konsolidacija demokracija

Razdvajanje puteva tranzicije u Južnoj Evropi ponajpre se može svesti na različit karakter diktatura. A ipak su početkom osamdesetih godina tri mladedemokracije u Grčkoj, Portugaliji i Španiji nastojale se konsolidovati gotovo istovremeno (Gunther i dr., 1995, 389. i d.; Linz i Stepan, 1996, 87. i d.; Morlino, 1998; itd.).

1.4.1. Ustavna konsolidacija: sistemi vlasti

Od tri ustava, samo je španski od početka propisivao čist parlamentarni sistem vlasti. Španska vlada je odgovorna parlamentu i on je može smeniti konstruktivnim glasanjem o nepoverenju (čl. 113. i čl. 175). Premijer može, u saradnji s poglavarom države i prema precizno utvrđenim pravilima, raspustiti parla-ment (čl. 115). Ovlašćenja između parlamenta i vlade, kao i između poglavara države i kabineta, razgra-ničene su i daju jak položaj vladi i premijeru. Stabilnost kabineta dodatno jača konstruktivni element glasan-ja o nepoverenju. Raspuštanje parlamenta od strane šefa vlade iziskuje manje pretpostavki nego što je to uređeno Osnovnim zakonom SR Nemačke. Oboje jača vladu i naročito premijera koji, prema slovu Ustava, ima važniji položaj od saveznog kancelara u Nemačkoj (Barrios, 1997, 560). Odnos između parlamenta, vlade i kralja u španjolskom slučaju je uređen tako da može optimalno ispuniti imperative konsolidacije o stabilnosti vlade, delotvornosti i kontroli odlučivanja.

U Španiji je nejasnije, prekarnije i konfliktnije uređena vertikalna nego horizontalna podela vlasti (Kraus, 1996a). I dok je nedovoljno preciziranje ustavnih odnosa između središnje države i regija rasteretilo institucionalizaciju demokratije, ono je opteretilo konsolidaciju demokratije. U sukobima centralne države i autonomnih zajednica kao arbitar se zapravo pojavio Ustavni sud. Zanemare li se teroristička ETA i levi nacionalistički Herri Batasuna u Baskiji, politički kontrahenti prihvatili su arbitrarnu ulogu Tribunala Constitu-cional. U Španiji je Ustavni sud imao mnogo važniju ulogu u konsolidaciji institucija nego u Grčkoj i Portuga-liji (Kraus, 1996a, 274).

Tablica 13. Tip i trajanje mandata vlada u Grčkoj 1974-2003.

Odnosi unutar izvršne vlasti, kao i između izvršne i zakonodavne vlasti, u Ustavu Treće Republike u Grčkoj uređeni su nejednoznačnije nego u Španiji. Prema čl. 26 II, predsednik države i vlada zajedno čine dvostruku izvršnu vlast. Čl. 38 II. ovlašćuje predsednika države da u svako doba može raspustiti vladu, čak i protiv volje parlamenta95 (Zervakis, 1988, 398). Vladi je potrebno poverenje i parlamenta i pred-sednika države, ali se parlament ne može raspustiti protiv volje predsednika države. Parlament može pak srušiti vladu apsolutnom većinom, ali ne mora pribaviti konstruktivnu većinu da bi izabrao novog šefa vlade (Zervakis, 1997, 630). Bitni delovi ustavne konstrukcije podsećaju na parlamentarno-predsednički sistem vlasti Pete Republike u Francuskoj i Republike Poljske posle 1989. Ovlašćenja zakonodavne i izvršne vlas -ti, kao i vlast predsednika države i šefa vlade, nisu precizno razgraničene. Sposobnost vlade da sarađuje i odlučuje u velikoj meri zavisi od stranačkopolitičkih konstelacija između predsednika, premijera i parlamen-tarne većine. U Ustav su tako ugrađene pretpostavke za institucionalne sukobe, koji su se u političkoj stvar-nosti Poljske između 1990. i 1993. doista i razvili. Grčka je ostala pošteđena takvih institucionalnih sukoba u fazi konsolidacije od 1975. do 1981. Aktuelnom politikom dominirala je nadmoćna figura premijera Kara-manlisa, dok se predsednik države Konstantin Tsatsos uveliko ograničio na ceremonijalne dužnosti. Kad je Karamanlis 1980. zaseo na položaj predsednika države, povukao se iz dnevne politike. Njegov naslednik na dužnosti premijera, socijalist Anfreas Papandreou, vodio je od 1981. poslove vlade s jednakom hariz-

119

mom i s još jačim autoritetom. Politički sistem Grčke otpočetka je de facto funkcionisao prema pravilima parlamentarnog sistema vlasti. Revizijom Ustava 1986. on je i de iure utvrđen u Ustavu. Mlada grčka demo-kratija bila je pošteđena blokirajućih ustavnih sukoba koji su strukturno ugrađeni u polupredsedničke sis-teme vlasti i koji su se kasnije manifestovali u Poljskoj i Rusiji.

Tablica 14. Tip i trajanje mandata vlada u Portugalu 1976-2005.

Konsolidacija ustavnih vlasti u Portugaliji trajala je znatno duže nego u Španijij i Grčkoj. Zbog pre-thodno navedenih razloga, tranzicione elite u Portugaliji prvobitno su se odlučile za parlamentarno-pred-sednički sistem. Kako je prvi predsednik države od 1976. do 1986. bio António Ramalho Eanes, vojni oficir koga je izabrao narod, pripisivala mu se, makar do revizije Ustava 1982, dvostruka dominirajuća uloga. Do 1982. predsednik države imao je posla sa šest različitih premijera. Neki od njih, kao socijalist Mário Soares (1976-1978), takođe su bili jake vodeće političke ličnosti koje su svoju dužnost šefa vlade interpretirale samosvesno i široko. Posledično, kroz oba mandatna razdoblja Eanesa stalno su se provlačili sukobi oko ovlešćenja između poglavara države i šefa vlade (Bruneau i MacLeod, 1986, 4), koji su posebno optereći -vali konsolidaciju demokratije do promene Ustava 1982. U Portugaliji se i stvarno aktualizovala opasnost koja se latentno nalazi u polupredsedničkim sistemima vlasti: dolazi do sukoba oko ovlašćenja unutar “dvo-glave” izvršne vlasti, kao i između poglavara države i parlamenta, koji su doprinosili neučinkovitosti politič-kih odluka i nestabilnosti vlada do 1983.

Doduše, stabilnost vlade ne zavisi samo od tipa sistema vlasti, nego je posebno određena i struktu-rom stranačkog krajolika i modusom izbornog sistema. Zopšteno, ipak, važi postavka da upravo u mladim postautokratskim demokratijama stabilne vlade jačaju sposobnost za reforme i delovanje, i doprinose legi-timnosti političkih institucija, a time i konsolidaciji demokratije.

Tri decenije posle promene režima vlade u trima novim južnoevropskim demokratijama dostigle su, s blagim razlikama, zapadno-evropske standarde u pogledu trajanja svog mandata (stabilnost). Prosečni mandat španskih vlada od 1977. do 2004. trajao je 35,5 meseci, grčkih 28,1 (1974-2004) i portugalskih 21,2 meseca (1976-2005). Stabilnost vlada u sve tri zemlje bila je veća od zapadnoevropskog proseka. U Portugaliji velika ustavna tela u sistema vlasti konsolidovala su se vidljivo kasnije nego u Grčkoj i Španiji. Dok su se u tim dvema zemljama konsolidacijski podsticaji kretali iz središnjih ustavnih institucija ka ostalim nivoima političkog sistema, u Portugaliji je bilo obratno: podsticaji s nivoa stranačkog sistema i podsticaji nastali nestajanjem vojske kao veto aktera delovali su konsolidirajuće na institucionalni nivo sistema vlasti.

Tablica 15. Tip i trajanje mandata vlada u Španiji1977-2004.

120

1.4.2. Predstavnička konsolidacija: stranački sustavi i udruženja

U istraživanju transformacije u Južnoj Evropi postoji širok konsenzus o tome da je konsolidaciji demokratije bitno doprinela brza konsolidacija stranačkih sistema (Merkel, 1990, 6; Morlino, 1995, 324. i d.; Morlino i Montero, 1995, 257; Puhle, 1997, 151). Ta postavka treba postati eksplicitnom na temelju četiri dimenzije stranačkih sistema koje su posebno važne za konsolidaciju: fragmentacije, polarizacije, volatil-nosti i takozvanih “kritičnih izbora”.

Fragmentacija. Fragmentacija stranačkog sistema nije bila problem ni u jednoj zemlji. Od početka se kretala unutar zapadnoevropskog proseka (Merkel, 1990, 6). U Grčkoj su dominirale dve velike stranke: konzervativna “Nova demokratija” i “Svehelenska socijalistička stranka” (PASOK). Udeo dve stranke u gla-sovima iznosio je već 1974. 68 posto, a posle izbora 1981. uvek je bio viši od 80 posto (Zervakis, 1997, 636). Politička interakcija na nivou parlamenta i u stvaranju vlade stoga je sledila pravila dvostranačkog sistema. U Portugaliji se od prvih parlamentarnih izbora 1975. razvijao četverostranački sisstem u kome su stranke na desnom (CDS) i levom krilu (PCP) bile, doduše, važne, ali je gravitaciono središte stranačkog sistema uvek bilo na dvema strankama levog (PS) i desnog centra (PSD).96 One su poslednjih godina dobi-jale od 60 do 80 posto glasova birača (Merkel i Stiehl, 1997, 621). Slična struktura oblikovala se i u špan-skom stranačkom sistemu. Do 1981. u naklonosti birača dominirale su takođe stranka desnog centra (UCD) i stranka levog centra (PSOE) s oko 65 posto glasova birača. Ostalo je odlazilo komunistima (oko 10 posto) i reakcionarnoj Allianzi Popular, kasnijoj Partido Popular (oko 7 posto). Posle raspada vladajuće stranke UCD, osamdesetih godina je dominirala socijaldemokratska PSOE. Posle reforme PP-a u modernu konzer-vativnu stranku, španski stranački sistem funkcioniše gotovo prema obrascu dvostranačkog sistema. Izborni savez Izquierda Unida, kojim su dominirali komunisti i manje regionalne stranke, dosad je služio kao stvar-alac većine i vladajućim socijalistima (1989-1996, te od 2004), i Pučkoj stranci (1996-2004).

Umerena fragmentacija stranačkih sistema nije bila problem konsolidacije ni za jednu od tri juž-noeuvropske demokratije. To se može opetovano pojasniti i pomoću dvaju pokazatelja fragmentacije koji se primenjuju u istraživanju stranaka. Efektivni broj stranaka (Laakso i Tagepera, 1979) i sedamdesetih i os-amdesetih godina u sve tri zemlje uvek je bio između tri i četiri (Merkel, 1997a, 369). I merenje indeksom fragmentacije (Rae, 1968) pokazuje da su Grčka i Portugalije bile blago ispod, a Španija neznatno iznad zapadnoevropskog proseka (Morlino, 1995, 324).

Polarizacija i antisistemske strane. Polarizacija stranačkog sistema može se meriti kao ideološka distanca između relevantnih stranaka na levom i desnom krilu stranačkog sistema (Sartori, 1976). O tome nema uporedivih istraživačkih podataka za tri južnoevropske zemlje. Stoga se, umesto toga, polarizacija može utvrditi procenom o tome da li se na levome ili desnom rubu etablirale relevantne antisistemske stranke. Krajnja desnica ni u jednoj od tri zemalje nije mogla stvoriti spomena vredne stranke. Podrška bi-rača očito je manja nego u većini etabliranih zapadnoevropskih demokratija (u Francuskoj, Italiji, Austriji, Belgiji i dr.). To se, prvo, može objasniti diskreditacijom upravo prevladanih desnih diktatura i, drugo, desne konzervativne stranke - Nova demokratija u Grčkoj, narodna stranka u Španiji i CDS u Portugaliji –potencijal birača krajnje desnice uspele su gotovo potpuno uključiti u spektar demokratski sistemskih stranaka (Puhle, 1997, 158).

Ni komunistička levica, uz početni izuzetak portugalske Komunističke partije, nije delovala destabi-lizujuće u fazi demokratske konsolidacije. Evrokomunistička partija Španije (PCE), koja je sedamdesetih

121

godina postala umerena, uključila se, posebno posle 1977, u politiku demokratskog konsenzusa (među ostalim, u Moncloa paktove 1977) i tako dala važan aktivan doprinos stabilizaciji španske demokratije (Kraus i Merkel, 1993, 204). Ortodoksne komunističke partije pod starim staljinistima Cunhalom i Florakisom u Portugaliji i Grčkoj osigurale su veći i stabilniji segment biračkog tela svojih zemalja. Za obe stranke važilo je – i još važi – da su nesposobne za koalicije na nacionalnom nivou. Komunistička partija Portugalije bila je jedina komunistička partija u tri južnoevropske zemlje koja je privremeno, u prvih dvadeset meseci posle revolucije karanfila 25. aprila 1974, destabilno uticala na demokratizaciju zemlje. Pošto je 1976. stupio na snagu Ustav, KP je izgubila uticaj, pa je oslabelo njeno nekad negativno delovanje na konsolidaciju demokratije. Od kraja sedamdesetih godina komunisti su zauzeli poziciju više antivladine nego antisis-temske stranke. Osim toga, obavljali su – slično kao Komunistička partija Francuske – važnu tribunsku funkciju, jer su se u službenom političkom procesu pretvorili u glasnogovornika društveno marginalizovanih i politički radikalnih grupa i tako ukrotili njihov destabilizacioni potencijal unutar demokratskog sistema (Bruneau i MacLeod, 1986, 56).

Destabilizacione tendencije koje proizvode antisistemske stranke mogu se primereno shvatiti samo ako se posmatraju u sklopu dinamike nadmetanja u stranačkom sistemu. Ako antisistemske stranke iza-zovu centrifugalnu dinamiku koja, kao u slučaju Weimarske Republike, privlači birače na dva krajnja pola stranačkog spektra, one postaju virulentan rizik za demokratiju. Ako antisistemske stranke ostanu izolovane na krilima, a nadmetanje za birače uveliko se koncentriše na birače političkog centra, onda one gotovo i nisu opasne za konsolidaciju demokratije. I u Španiji i u Portugaliji od početka su se razvile snažne centri-petalne tendencije u nadmetanju (Morlino, 1995, 325). Samo se u Grčkoj pojavila umereno centrifugalna tendencija, koju zapravo nisu izazvale antisistemske stranke, nego dve stranke koje su konkurisale za vlast: konzervativna Nova demokratija i ekspresivno socijalistički PASOK. To je, istina, doprinelo polarizaciji poli-tičke kulture u Grčkoj, ali nije prekoračilo demokratske granice na stranačkom nivou.

Volatilnost. Pomoću koncepta volatility meri se zbir neto dobitaka i neto gubitaka birača relevantnih stranaka od izbora do izbora. Niska fluktuacija birača ukazuje na stepen konsolidacije stranačkog sistema. Prosečna stopavolatilnosti u zapadnoevropskim državama osamdesetih godina je iznosila 9,6 posto97 (Morlino, 1995, 319). Nasuprot tome, u trima južnoevropskim državama od prvih slobodnih izbora sredinom sedamdesetih do devedesetih godina (do1994) fluktuacija birača bila je veća. To se posebno odnosi na Španiju 16,9 posto, ali i za Portugal s 13,3 posto i Grčku s 12,5 posto (Morlino, 1995, 318). Sta-bilna vezanost birača slabije je izražena, posebno u Španiji, od proseka u etabliranim zapadnoevropskim demokratijama, ali razlike nipošto nisu dramatične, a u poslednjoj deceniji su se još i smanjile. Ni razvoj fluktuacije birača u Južnoj Evropi ne pokazuje destabilizirajuće anomalije u odnosu prema etabliranim demokratijama Zapadne Evrope.

Kritični izbori. Prosečne vrednosti volatilnosti, koje se mere više od dve decenije, prikrivaju moguće cezure ili dramatična pomicanja birača u određenim parlamentarnim izborima. Pojave li se znatna pomican-ja, može se govoriti o "kritičnim izborima" (Morlino, 1995, 319). Oni su “kritični” u odnosu prema demokrats -koj konsolidaciji zato što je prvobitno otvoreno - hoće li dekonsolidujući dealigment98preći u konsolidujući realigment obnovljene veze između birača i stranaka. Ako se birači iznova ne vežu za stranke, konfiguracija stranačkog sistema ostaje nestabilna. U nekonsolidovanim demokratijama nestabilan stranački sistem može proizvesti znatne destabilizujuće učinke. To se događa naročito onda kada se birači u brzim razmaci -ma pomiču između “stranačkih tabora” (interbloc volatility), tako se i indukuje nestabilnost vlada i uzrokuju opetovani U-turns u politici vlade. Stoga se ne može održati nužan kontinuitet reformske politike. Umesto toga, postojana volatilnost mogla bi preći u zasićenost strankama, odnosno izraziti zasićenost strankama, što u najgorem slučaju preti pretvaranjem u zasićenost demokratijom. Ako pak posle kritičnih izbora usledi

122

brzi realigment, onda oni možda mogu biti odlučujuća prelomnica između još neučvršćenog, privremenog i stabilnog stranačkog sistema.

Kritični izbori održani su u Grčkoj 1981, a u Španiji 1982 (Morlino, 1995, 318. i d.). U obe zemlje posle tih izbora stranački sistem se opet stabilizovao. Kasnije nije više bilo bitnih strukturnih promena. Stra-nački sistemi, u stanovitom smislu, su “zamrznuti”, kako bi se to reklo pojmovima Lipseta i Rokkana (1967). U Portugaliji su se kritični izbori održali kasnije. Volatilnost je 1987. opet porasla na 23,3 posto (Morlino, 1995, 318), a potom je pala na srednji nivo. Od 1987. i portugalski stranački sistem slovi kao konsolidovan. Dok su u Španiji i Grčkoj rano konsolidovani stranački sistemi dali važan doprinos konsolidaciji mladih de-mokratija, u Portugaliji bi se pre moglo poći od obratnog uzročnog odnosa: u njemu su ostali parcijalni siste-mi konsolidujuće demokratije pomogli stabilizaciji stranačkog sistema.

Kao i u većini zamalja transformacije, tako je i u Portugaliji, Grčkoj i Španiji konsolidacija predstav-ništva funkcionalnih interesa u dva velika udruženja kapitala i rada trajala duže nego brza, prva konsolidaci-ja stranaka i stranačkih sistema (Schmitter, 1995, 287). Oblikovanje stabilnih obrazaca pregovaranja iz-među sindikata i udruženja poslodavaca pokazalo se posebno teško, prožeto raznovrsnim sukobima. Indus-trijski odnosi u tim trima zemljama ne mogu se svrstati ni u sindikalistički, ni u korporativistički tip (Beyme, 1984, 211. i d.). Prema organizacijskoj strukturi, ti odnosi u Španjolskoj i Portugaliji više s u nalik na prvi tip, ali je iznenađujuće što su se prema načinu ponašanja povremeno približavali drugom tipu. Radni odnosi u Grčkoj i pre 1967, kao i posle 1974, bili su obeleženi etatističkim korporativizmom.

Portugal

Od 1978. u Portugaliji su postojala dva sindikalna udruženja koja su oštro konkurisala jedno dru-gome, pri čemu je veći CGTP-ID s 1,15 milijuna članova usko povezan s Komunističkom partijom, UGT s milion članova blizak je socijalistima, a manji njegovi delovi i socijaldemokratima. Dva udruženja nisu jedin-stveno organizirana prema granskom i profesionalnom načelu. Sposobnost delovanja i saradnje sindikata dodatno slabe lokalna i regionalna sindikalna udruženja. Početkom osamdesetih godina u CGTP-IS-u bilo je organizovano 348, a u UGT-u 207 pojedinačnih sindikata (Mathée, 1983, 283). I poslodavci su izdiferenci -rani regionalno (Lisabon, Porto) i sektorski (industrija, trgovina, poljoprivreda), a što se provlači od temeljnih organizacija do krovnih udruženja (Dauerstädt, 1988, 447). Posledica fragmentiranosti krajolika udruženja je i vođenje tarifnih pregovora na različitim nivoima. U Portugaliji je bilo, i još ima, tarifnih sporazuma kako na granskom nivou, tako i na nivou preduzeća i pogona (Pinto, 1990, 255).

Organizaciona rascepkanost udruženja i iz nje proizašla unutrašnja konkurencija među sindikatima i među organizacijama poslodavaca su nepovoljne pretpostavke kooperativnog interesnog pregovaranja. A konfliktni radni odnosi opet su nepovoljni za racionalne opšteprivredne tarifne sporazume. Nepovoljan privredni razvoj može odgoditi stvaranje specifične legitimnosti (Easton, 1965). Sindikalno udruženje (CGTP-IS) kojim su dominirali komunisti nije se od 1974. do 1977. stvarno nikad ustezalo od štrajka ili bio za umerene nadnice, nego je Komunistička partija zaoštravala klasne sukobe u Portugaliji. Radni sukobi i inflacijom podstaknuti sporazumi o visokim tarifama održali su se do početka osamdesetih godina. U kon-tekstu srazmerno konsolidirane demokratije od sredine osamdesetih godina bilo je sve više koncentrisanih akcija između sindikata (CGPT-IS, UGT), udruženja preduzetnika i vlade, tako da su istraživači transforma-cije i sindikata govorili o neokorporativizmu u Portugaliji (Dauerstädt, 1988, 447; Pinto, 1990, 252; Schmit-ter, 1995, 331). Ustvari, ti kooperativni radni odnosi nastali su tek pošto su se konsolidovala važna parci -jalna područja (sistem vlasti, stranački sistem, privreda) portugalske demokratije.

123

Grčka

Interesne skupine i udruženja u Grčkoj uvek su bili organizaciono nedovoljno razvijeni, institu-cionalno slabi i usko usmereni na dualizam političkih stranaka Nove demokratije (ND) i PASOK-a (Zervakis, 1997, 641). To se posebno odnosi na sindikate i udruženja poslodavaca. U Ustav 1975. prvi put su izrekom ugrađeni sindikalno pravo na štrajk i pravo na kolektivni tarifni sporazum. Konzervativna Karamanlisova vlada to je pravo tumačila restriktivno, naročito u fazi konsolidacije od 1975. do 1980, i nastavila staru tradi -ciju etatističke kontrole sindikata od strane vlade. Noveliranjem radnog zakonodavstva socijalistički premijer Papandreou uspostavio je, doduše, “jednakost u oružju” između preduzetnika i sindikata, ali posle 1981. ni sam nije mogao odustati od etatističko-paternalističke kontrole.

Grčki sindikati su organizaciono rascepkani i prožeti sukobima političkih stranaka. Sindikati su, istina, organizovani prema načelu jedinstvenog sindikata, ali to jedinstvo odmah je višekratno narušavano: konkurencijom profesionalno-staleških organizacija i granskih sindikata, od strane oko 4.000 pojedinačnih sindikata, i konkurencijom političkih pravaca unutar najvećeg krovnog sindikalnog udruženja GSEE-a (Kat-sanevas, 1984; Fakiolas, 1987).

Sindikati se suprotstavljaju slabim udruženjima preduzetnika. Do 1985. u vladi se za njih jedva čulo. “Udruženje grčke industrije” (SEV) predstavlja samo trećinu svih industrijskih poslodavaca. Ima slabu spo-sobnost nametanja obaveze svojim članovima, pa zbog toga to udruženje nije bilo privlačan partner za pre-govore ni sindikatima ni vladi. Više od 90 posto svih preduzeća ima samo deset ili manje nameštenika. Nji-hove heterogene interese teško je povezati u zajedničku politiku udruženja (Zervakis, 1997, 642).

Organizaciono fragmentisanje na strani poslodavaca i posloprimaca, zatvorenost udruženja pre-duzetnika za reforme sve do osamdesetih godina i stalni pokušaji vlade da instrumentalizuje sindikate nisu omogućili nastanak kooperativnih radnih odnosa u fazi demokratske konsolidacije u Grčkoj. Posledično, sindikati su često posezali za štrajkom kao sredstvom ostvarenja interesa. Sedamdesetih i osamdesetih godina Grčka se ubrajala u zapadnoevropske zemlje s najvišim stopama štrajkova (Axt, 1994, 89). To, istina, nije ugrozilo konsolidaciju demokratije, ali je s gledišta liberalne demokratije u društvu stvorilo po-dručja koja nisu organizovale društvene snage na vlastitu odgovornost, nego su ih uređivale i kontrolisale grčke vlade prema etatističko-paternalističkom obrascu.

Španija

Kolektivno samoorganizovanje društveno-ekonomskih interesa i njihova sposobnost za delovanje i saradnju na početku demokratizacije sedamdesetih godina uopošteno su bili slabo izgrađeni (Pérez Diaz, 1987, 66). Preduzetnici, koji su pod Francom predstavljanje svojih kolektivnih interesa uveliko prepuštali državi, zbog nepostojanja slobodnih sindikata i zaštite svojih interesa od stranedominantne autoritarne države nisu videli razloge koji bi ih prisiljavali da izgrade jača interesna udruženja. Središnje udruženje pre-duzetnika nastalo je stoga tek u fazi tranzicije 1977. fuzijom triju pojedinačnih udruženja u jednu krovnu or-ganizaciju (Confederatión Española de Organizaciones Empreseriales, CEOE). On se vrlo brzo pretvorio u kvazimonopolističku interesnu organizaciju preduzetnika koja je organizovala gotovo 80 posto preduzetnika (Merkel, 1989, 637). Prvobitno to su bile povoljne organizacione pretpostavke za koncentrisanu privrednu politiku poslodavaca.

Španski sindikati su na početku demokratizacije bili, doduše, srazmerno dobro organizovani, budući da su mogli posegli za jezgrama stabilnih organizacija Comisiones Obreras (CCOO)99 koje su bile tolerisane u završnoj fazi Francovog režima. No u španskom sindikalnom pokretu posle 1975. nikad nije došlo do kon-

124

centracije koja bi bila uporediva s onom na strani poslodavaca. Naime, u Španiji – kao i u celoj Južnoj Evropi – sindikati su bili i jesu podeljeni prema političkim pravcima na komunističke (CCOO), socijalističke (UGT) i regionalističko-autonomističke (ELA-STV i dr.) sindikate. Uz stepen organizovanosti od oko 10 posto (1990),100 njihova reprezentativnost već više od decenija je najniža u celoj Zapadnoj Evropi. Prema tome, od kasnih sedamdesetih godina na strani posloprimaca postojale su nepovoljne organizacione pretpostavke za neokorporativističku saradnju u industrijskim odnosima.

Uprkos lošim početnim uslovima i središnjem teoremu istraživanja neokorporativizma, u odlučnoj fazi tranzicije i konsolidacije demokra6ije u Španiji od 1977. do 1986. sklopljen je niz privrednih i socijalnih paktova između sindikata, CEOE i države. Sadržaji sporazuma ticali su se političkih, privrednih i socijalnih pitanja. Uprkos niskom stepenu reprezentativnosti i organizacione fragmentiranosti, sindikati su se uveliko pridržavali svoje obaveze da budu suzdržani u pogledu nadnica. Ali, niti je udruženje preduzetnika moglo ostvariti svoja investiciona obećanja data klijenteli svoga udruženja, niti su vlade posle 1980. zadovoljava-juće ispunile svoje obaveze u privrednoj i socijalnoj politici. Sindikati su stoga 1986. otkazali socijalnoeko-nomske paktove i nisu ih više produžavali. Došlo je do loma između socijalističke vlade i sindikata, koji nije ugrozio ni, u međuvremenu konsolidovanu, demokratiju, ni privredni polet.

Pravi učinak paktova manje se izražavao u njihovim posledicama na privredno stanje u zemlji. Mno-go važnija posledica sporazuma bilo je stabilizovanje demokratije u ranoj i prekarnoj fazi tranzicije posredst-vom pakta Monsloa iz 1977. (Maravall, 1995, 223). Vlada, političke stranke i sindikati dogovorili su se o važnim merama privredne i političke reforme. Dogovori o reformi su se održali pa su, među ostalim, ostvare-ni i u Ustavu 1978. (Bernecker, 1990, 51). Paktovi su bili značajni zato što su proizveli političku klimu kom-promisa i konsenzusa među najvažnijim političkim i društvenim snagama.

Od svih tri zemalje Južne Evrope samo su u Španiji politički i socijalnoekonomski paktovi između države, stranaka i sindikata odnosno, ređe, između države, sindikata i poslodavaca doprimeli uspešnoj institucionalizaciji i konsolidaciji demokratije. U fazi od 1977. do 1981. tome su posebno dragocen prinos dale leve stranke i sindikati, i to tako što su svoje političke ciljeve i sredstva učinili umerenijim, i tako discipli-novano vodili računa o ranjivosti mlade demokratije (Kraus i Merkel, 1993, 210).

1.4.3. Integracija veto aktera

Razdoblje postautoritarnih lomova karakteriše to da akteri starog režima – grupe elita, organizacije, institucije – koji još raspolažu važnim sredstvima moći zahtevaju za sebe posebnu veto ulogu u odnosu prema demokratskoj civilnoj politici. Vojska je najmoćniji i za konsolidaciju demokratije najopasniji veto ak-ter. Ona je rizična za demokratiju posebno onda kada je usko povezana s prethodnim autoritarnim režimom ili je čak činila jezgro njegove vladavine. Od tri južnoevropskezemalje tako je bilo najpre u Grčkoj i Španiji. Portugalija se razlikovala od tog obrasca po tome što je u njoj sama vojska srušila stari autoritarni režim. Ali, upravo su zbog tog rušenja oružane snage reklamirale kako su one revolucionarno legitimisane da obavlja -ju ulogu čuvara koji štiti tekovine revolucije karanfila od 25. aprila 1974.

U Grčkoj i Španiji desni vojni oficiri morali su zbog vlastitog interesa sprečiti da budu pozvani na odgovornost za zločine starog režima. Istodvremeno su sami sebe shvatali kao čuvara tradicionalnih vred-nosti, kao što su nacija, domovina i teritorijalna celovitost. Levim vojnim oficirima u Portugalu bilo je stalo da osiguraju napredne socijalno-ekonomske reforme iz 1974. i 1975. Samo u Grčkoj vojni oficiri nisu više imali nikakvu ulogu u fazi demokratske konsolidacije. Već su pomenuti razlozi za to, koji su bili u potpunoj diskre -ditaciji vojne hunte.

125

Već je opisana uloga vojske u fazi institucionalizacije demokratije od 1974. do 1982. u Portugalu. Budući da je njen politički položaj legalzovan Ustavom, portugalski vojni oficiri nisu bili klasični veto akter koji svoj poseban uticaj na politiku ostvaruje kao “faktična vlast” van ustavnih normi. U prvih osam godina posle promene režima oružane snage su bile, preko Revolucionarnog veća, ustavno legitiman i instituciona-lizovan politički akter. Njihova uloga, doduše, ograničavala se na demokratski kvalitetiportugalske demokra-tije, a opasnost od puča protiv demokratije postojala je – ako je uopšte postojala – samo u prvom revolucio-narnom razdoblju, tj. 1975. godine. Glasine o puču pojavile su se prvi put kao dubiozna urota konzervativnih oficira kojom je u proleće 1975. na vlast trebao doći general Spinola. Ako su i postojali, pučističke planove onemogućili su levo usmereni vojni oficiri koji su imali vodstvo unutar “Pokreta oružanih snaga” (MFA). Dru -gi pokušaj puča dogodio se nekoliko meseci kasnije, u novembru 1975. Onda su levo usmereni oficiri elitne jedinice COPCON u Lisabonu, koju je vodio Otelo de Cavalho,101 pokušali izvršiti puč protiv umerenih struja u oružanim snagama. Pokušaj puča propao je zbog loše pripreme i nedostatka podrške u vojsci. Posle toga su umerenije snage u vojsci preuzele vojnu kontrolu nad nastavkom portugalske tranzicije i opet su uspostavile hijerarhijski zapovedni lanac u vojsci (Agüero, 1995, 162; Linz i Stepan, 1996, 122. i d.). Istina, time još zadugo nije bila okončana politička uloga vojske, ali nije više bilo opasnosti od revolucionarnog puča. Vojs-ka je od 1976. do revizije Ustava 1982. bila ustavno legitiman akter portugalske politike i poštovala je temelj-na pravila pluralističke demokratije koja su bila utvrđena u Ustavu.

Jednako temeljno razumevanje demokratije nije potvrđeno u španakoj vojsci. Ona je nedvosmisleno bila najopasniji veto akter i istaknuti primer poder factico, dakle faktični veto akter u odnosu prema procesi-ma demokratizacije u trima južnoevropskim zemljama. Francov režim nije, doduše, ni u jednom trenutku, a posebno u svojoj kasnoj fazi, bio prava vojna diktatura (Linz, 1978a; Puhle, 1995). Ali, vojni oficiri su do Francove smrti obavljali značajnu kontrolnu funkciju unutar režima i redovno imali čelne dužnosti u vladi, pravosuđu i upravi. Posle Francove smrti znatni delovi vojnog vodstva signalizirali su kako su nepoverljivi prema reformama. Ostavljali su malo sumnje u to da su pripravni intervenisati protiv dalekosežnih liberalnih, demokratskih i federalističkih reformi. Neki generali često su izražavali svoje nezadovoljstvo time što je Suárezova vlada dopustila legalizaciju Komunističke partije u aprilu 1977. Vojni oficiri bili su još jasniji u pogledu na reformski projekt političke decentralizacije. Nisu se pozivali samo na izdaju Francovog nasleđa, nego i na sankrosantno teritorijalno jedinstvo “španske domovine”. Skeptičnost oružanih snaga prema de-mokratizaciji pojačao je broj vojnih oficira koji su pali kao žrtve terorističkih napada ETA-e, a koji se posle 1975. povećao (Agüero, 1995, 158).

U tim političkim okolnostima nijedna od vlada UCD-a nije uspela nagnati vojsku da bude politički suzdržana. Politika vlade stoga se eksplicitno i implicitno ravnala prema pretnjama vojnom intervencijom. S napretkom demokratskih reformi u doba vlada UCD-a od 1977. do 1982. množili su se i znakovi otvorenog vojnog otpora nastavku procesa reformi. U toj s faziu opet otkriveni pučistički planovi vojske. Oficiri koji su bili upleteni u planove državnog udara do 1981. uvek su mogli računati na blagost vojnih sudova koji su bili nadležni za njih (Morales i Calada, 1981). U februaru stvarno je došlo do otvorenog puča kad su jedinice paravojne Guardia Civil zaposele Cortes, a oklopne jedinice napustile kasarne u Valenciji. Pre svega treba zahvaliti ličnom zauzimanju kralja što u puču nisu učestvovale i druge vojne jedinice i što je on na kraju pro-pao.

Pokušaji vojnog vrha da i ubuduće utiče na politički razvoj Španije izgubili su preteći karakter tek nakon trijumfalne izborne pobede socijalista u jesen 1982. Socijalistička vlada pod Felipeom Gonzálesom sprovela je presudne mere reforme vojske. Posebno se polagalo na modernizaciju i profesionalizaciju oružanih snaga. Ulazak u NATO pomogao je da se unaprede profesionalizacija vojske i njena dužnost pre-

126

ma spoljnoj sigurnosti zemlje. Ali, o uspješnoj integraciji oružanih snaga u novu špansku demokratiju može se govoriti tek pošto što su ključne strateške položaje na nivou komande vojskom zauzelidemokratski oficiri i pošto što su paketom zakona 1984. ukinute korporativne povlastice vojske (Agüero, 1995, 132. i d.). Pro-past vojnog puča 1981, ulazak socijalista u vladu 1982. i reformske mere sprovedene 1984. bili su odluču-jući koraci kojima je ostvareno povlačenje oružanih snaga iz španske politike (Kraus i Merkel, 1998, 56).

Osim oružanih snaga, najvećom pretnjom demokratiji pokazala se teroristička podzemna organiza-cija ETA. “Oružana ruka” baskijskog nacionalizma stalno je pokušavala spektakularnim atentatima destabili-zovati proces demokratizacije i iznuditi nezavisnost Baskije. Premda ETA nije predstavljala poziciju većine Baska, bila je snažno ukorenjena u sredini radikalnog nacionalističkog pokreta Baskije, posebno u prvoj fazi konsolidacije (Waldmann, 1989, 132. i d.). Preko leve nacionalističke stranke Herri Batasuna njen uticaj dosezao je do službenih političkih institucija u Baskiji. Terorističke akcije do 1982. bile su stalni izazov vojs-ci, ali povremeno i demokratskoj liberalnosti pravosuđa i državnog aparata. Predstavnici državnog aparata nisu uvek reagovali merama pravne države. Moralo je zapravo biti sumnjivo što su ETA i društvenopolitička okolina koja ju je podupirala ikad raspolagali izvorima moći pravog veto aktera. Osim toga, anketni podaci pokazuju da su simpatija i podrška ETA-i osamdesetih godina stalno opadali (Linz i Stepan, 1996, 104. i d.). Najkasnije od sredine osamdesetih godina ni špansku demokratiju nisu više ugrožavali veto akteri.

Demokratska legitimnost i građansko društvo

Mlada demokracija je stvarno konsolidovana tek onda kada se u većini društva izgrade demokratski stavovi i vrednosti. Građani moraju podržavati demokratski sistem svojim vrednosnim stavovima i delovan-jem. Ako se to dogodi, demokratija je legitimna i stabilizuje se pomoću solidne civic culture (Almond i Verba, 1963) ili čak aktivnog civil society (Merkel i Lauth, 1998; Merkel, 2000). Stabilna legitimnost je rezerva ot-pornosti koja je demokratijama potrebna kako bi kao poreci vladavine preživele unutrašnje i spoljašnje, privredne i političke krize bez velikih šteta.

Na primeru drugog talasa demokratizacije (pogl. I) obrazložili smo i pojasnili da je za konsolidaciju građanskog društva obično potrebno duže razodblje nego za ustavne institucije, stranke i demokratsku integraciju veto aktera. Morlino i Montero (1995, 232) upozorili su, među ostalim, i na to da sve skupine i pojedinci u nekom društvu nikad ne smatraju da su svi delovi političkog sistema potpuno legitimni. Oni stoga plediraju za “pojam relativne legitimnosti”, koji odražava snagu i kvalitet “vere u legitimnost” (Weber) nekog društva.

Opšti je Morlinov i Monterov nalaz za Južnu Evropu jednoznačan (1995, 259):“... U sve četiri zeml -je102otkrili smo realističnu političku kulturu gde je podška demokratiji visoka, gde nema održivih alternativa demokratija i gde su prema autoritarnoj prošlosti nostalgične samo male manjine... Iz te perspektive, demokratski režimi Južne Evrope bili su legitimisani ikonsolidovani sredinom osamdesetih godina”.

Tu tvrdnju podupiru i druge komparativne ili pojedinačne studije zemalja.103Ona se odnosi i u pored-jenju s ostalim državama članicama evropske zajednice (Morlino i Montero, 1995, 238. i d.; Gabriel, 1992, 104), kao i s obzirom na društvene slojeve i skupine u tri njužnoevropska društva (Morlino i Montero, 1995, 245).

Nastavljajući se na Eastonove (1965), Lipsetove (1981) i Linzove (1988) teorijske konceptualizacije, Morlino i Montero (1995, 237) takođe se usmeravaju na dve načelne dimenzije političke legitimnosti: diffuse legitimacy i perceived efficacy. One uveliko odgovaraju diffuse support i specific support Davida Eastona. Iz te dve dimenzije legitimnosti Morlino i Montero konstruišu četiri idealna tipa građana s obzirom na njihove stavove prema demokratiji. Ta četiri tipa su:

127

· full democrats, “uvereni demokrati” koji bezuslovno priznaju demokratsku legitimnost i demokratije posmatraju kao eficijentne sisteme;

· critics, “kritički demokrati” koji demokratiju pretpostavljaju autokratiji, ali istovremeno vlastiti demokratski sistem smatraju neeficijentnim;

· satisfied, “demokrati u najpovoljnijim okolnostima” koji, doduše, svoj demokratski sistem smatraju eficijentnim, ali bi u određenim okolnostima (kad opada eficijentnost) prihvatili i autoritarni sistem;

· anti-democrats, odbacuju demokratiju kao poredak vladavine.

Tablica 16. Legitimnost i uočena eficijentnost demokratija u Južnoj Evropi (podaci svih ispitanika u pos-tocima)

Iz tablice 16 mogu se steći tri važne spoznaje. Prvo, 1985. godine premoćna većina svih građana svrstavala se u uverene demokrate, a samo vrlo mala manjina u atntidemokrate. Drugo, najdemokratskije vrednosti – kako s obzirom na uverene demokrate, tako i s obzirom na antidemokrate – pokazala je Grčka. Treće, u sve tri nove demokrarije očito ima više uverenih demokrata i manje antidemokrata nego u Italiji, koja je ipak demokratija drugog talasa.

Tri južnoevropske zemlje nemaju samo demokratskije stavove u odnosu prema Italiji, nego i u po-redjenju s prosekom država Evropske zajednice. Na pitanje treba li demokratije pretpostaviti autoritarnim režimima, 90 posto Grka, 83 posto Portugalaca i 78 posto Španaca odgovorilo je potvrdno. Prosek svih građana Evropske zajednice u odnosu prema tom pitanju 1992. godine bio je oko 78 posto (Morlino i Mon-tero, 1995, 238).

Tablica 17. prema autokraziji (difuznademokratije u odnosu podaci u postocima).

Tablica 18. Ocena vlastitih autoritarnih režima u Grčkoj, Španiji i Porugalu

I tu su opet najbolje vrednosti u Grčkoj, koja je 1992. bila na drugom mestu među svim državama članicama Evropske Unije. Morlino i Montero navode dva plauzibilna razloga za to. Prvo, Grčka ima “naj -jače polarizovano društvo” od svih triju zemalja (1995, 251; slično i Dimitras, 1987, 64. i d.; Zervakis, 1997, 643). Grčki građani očito imaju više interesa, strasti, entuzijazma i pozitivnih stavova prema demokratiji uopšte nego stanovništvo Španije i Portugalije. Drugo, s odstojanja se pokazuje da je u Grčkoj najsnažnije odbacivanje diktatura iz vlastite neposredne prošlosti. To se ponajpre može svesti na kratko trajanje vla-davine autoritarnog režima (1967-1974), njegovu slabu društvenu ukorenjenost, krajnje usku vladajuću koaliciju, jedva postojeću institucionalizaciju vojne diktature, njene neuspehe u spoljnoj politici i njen sramotan kraj.

Tablica 19. Podrška demokratiji u Grčkoj, Španiji i Portugalu (1985)

Podaci o odbacivanju autoritarnih ssistema vladavine delimično dopunjuju, potvrđuju i objašnjavaju vrednosti o podršci demokratiji. Premda i tu velika većina građana bez ograda glasa za demokratiju, pos-toje znatne razlike između Grčke i Portugala. Pozitivne vrednosti u Grčkoj velikim delom tumače se iz stro-gog odbacivanja prethodne vojne diktature. Ipak treba objasniti komparativno očito niže vrednosti saglas-

128

nosti s demokratijom u Portugalu. Morlino i Montero (1995, 240) to obrazlažu nižim stepenom društveno-ekonomske modernizacije i snažnim ostacima parohijalne političke kulture koji su povezani s niskim intere-som za informisanjem i učešćem u politici. Uz sve razlike, ne sme se zaboraviti da se vrednosti o saglas-nosti s demokratijom i odbacivanje autoritarnih oblika režima u svim trima južnoevropskima zemljama kreću unutar proseka ostalih zapadnoevropskih zemalja i da su vidljivo više od vrednosti u Istočnoj Evropi (pogl. VI).

Tablica 20. Prosečne vrednosti simpatije prema političkim institucijama i organizacijama (1985)

Ne može se osporiti podrška većine demokratiji u novim demokratijama u smislu difuzne legitim-nosti. Ali, kako je ta podrška raspodeljena na središnje demokratske institucije i organizacije?

Svim je trima zemljama zajedničko to što se prema poverenju političke stranke nalaze na posled-njem mestu. To se prvobitno čini paradoksalnim, jer suupravo stranke imale nadmoćnu ulogu u institu-cionalizaciji i ranoj konsolidaciji demokratije u trima zemljama. Ipak, postoje objašnjenja koja makar delom rešavaju taj paradoks:

·snažni prodor stranaka u sve državne institucije i na mnoga područja društva;·česta uključenost članova stranaka u korupciju, pokroviteljstvo i klijentelizam;·posebna proizvodnja “stranačkih skandala” u masovnim medijima;·negativan doživljaj konfliktnog ponašanja stranaka među građanima;·nedostaci u verodostojnosti između stranačkih programa i politike vlade.

Popis tih tačaka pokazuje da one nisu specifične samo za Južnu Evropu, nego da važe za većinu zapadnih demokratija. Ankete u Zapadnoj i Istočnoj Evropi pokazuju da su u gotovo svim zemljama političke stranke plasirane na kraju lestvice političke simpatije i poverenja građana (Plasser i dr., 1997; itd.).104 Velika podrška demokractiji u trima južnoevropskim društvima uveliko je ravnomerno raspodeljena na sve društvene slojeve i profesionalne skupine. Ali to se ne odnosi na birače i simpatizere različitih stranaka. Morlino i Montero (1995, 248. i d.) utvrdili su sledeće značajne razlike u trima zemljama: birači desnih stranaka pokazuju najmanju podršku u odnosu na difuznu legitimnost i najpovoljnije vrednuju autoritarnu prošlost; birači levih stranaka, posebno komunista, pokazuju značajno više vrednosti podrške demokratiji od birača desnih stranaka.

“…uprkos opozicionom statusu portugalskih, španskih i grčkih komunista, njihove pristalice su snažnije izražavali difuznu legitimaciju nego pristalice socijalista, čija je stranka bila na vlasti samostalno ili kao domi-nantna stranka. Uopšteno, ispitanici na levici značajno su i konzistentno više podupirali demokratiju nego oni na desnici” (Morlino i Montero, 1995, 248 i d.).

To podupire našu postavku da su srazmerno velike komunističke partije u Južnoj Evropi u pored-jenju sa Zapadnom Evropom manje “antisistemske” nego “antirežimske stranke”. To traži da se ispita izjed-načavanje, koje nije nepopularno ni u političkoj nauci, decidirano desnih i levih stranaka i njihovih birača kao jednako neprijateljskih prema demokratiji. Ta postavka u Južnoj Europi svakako je jednoznačno netačna.

Zaključno se uopšteno može tvrditi da su sredinom osamdesetih godina stavovi i vrednosti koji su podupirali demokratiju u trima južnoevropskim zemljama dostigli zapadnoevropske standarde, ako ih nisu i nadmašili. Nezavisno od određenih razlika i slabosti na nekim parcijalnim područjima, od tog razdoblja možemo smatrati da je konsolidacija demokratije u sve tri zemlje bila završena. U Grčkoj, Portugalu i Španiji državljanska kultura koja podupire demokratiju konsolidovala se vidljivo brže u poredjenju s demokratijama drugog talasa (SR Nemačkom, Italijom i Japanom). U odnosu prema demokratijama drugog talasa to je tim važnije što su se demokracije u Južnoj Europi konsolidirale u desetljeću privrednih problema (1974-1985), a

129

ne, kao posle 1945, u fazi prosperiteta širom sveta. Postoje i jasne naznake da se i legitimnost u Južnoj Evropi akumulirala fazno obratnim redosledom: dok se podrška demokratiji u Nemačkoj, Italiji i Japanu pr-vobitno uveliko gradila preko specific support zbog društvenoekonomskih učinaka, u Južnoj Evropi neposredno posle 1974. izgrađena je najpre diffuse support, dok se speficična podrška vremenski otegla i nastala u manjoj meri.

IV. Treći val demokratizacije: Latinska Amerika

Peter Thiery i Wolfgang Merkel

Posle više od četvrt veka od početka „trećeg talasa demokratizacije“ u Latinskoj Americi, koji je započeo u Ekvadoru i uglavnom je dovršen 1990. godine, demokratija je dostigla stabilnost koju pre nitko nije očekivao. Još 1977. godine sve su zemlje osim Kostarike, Venezuele i Kolumbije imale neki oblik au-toritarne vlasti, najčešće vojni. Danas, naprotiv, sve države potkontinenta južno od Río Grandea, bez izuzetka, imaju demokratske vlade. Samo dve karipske države, Haiti i Kuba, plivaju protiv te snažne struje demokratizacije. Latinska Amerika stoga se može smatrati najdemokratskijom transformacijskom regijom nakon Istočne Evrope.105

Za razliku od „novih“ demokratija u Južnoj i Istočnoj Evropi odnosno u Istočnoj Aziji, valja istaći da je Latinska Amerika nedovoljno obuhvaćena etiketom „trećeg talasa“ demokratizacije. Naime, s jedne strane, tri države (Kostarika, Kolumbija i Venezuela) ubrajaju se u demokratije drugog talasa, a Kostariku, uz to, valja označiti i kao demokratiju koja je već dugo konsolidovana. S druge strane, većina zemalja već je imala iskustva s demokratskim vladama koje su trajale duže od kratkog intermezza – kakav je bio onaj u Španiji od 1931. do 1936. To posebno važi za Urugvaj i Čile, koje se mora označiti demokratijama i prvoga i trećeg talasa. Ali i Argentina, Brazil ili Peru mogli su se, uprkos čestim pomacima klatna, u autoritarnom smeru osloniti na stanovite demokratske tradicije (Mainwaring i Hagopian, 2005; Peeler, 1998, 25. i d.).

Uz jedan izuzetak (Venezuela), ovde ćemo se, ipak, u prvom redu baviti demokracijama trećeg talasa. Velik broj demokratija čini nužnim izbor zemalja koji će omogućiti prikaz tipičnih problema demokratije, kao i činilaca koji na nju utiču. U tu svrhu izabrali smo po dve zemlje iz velikih podregija Latinske Amerike, naime iz Cono Sura, andske regije i Srednje Amerike. Te podregije predstavljaju karak-teristične ekonomske, socijalne i kulturne razlike unutar kontinenta, koje utiču i na razvoj demokratije:

Tablica 21: Demokratije i autokratije u Latinskoj Americi (1. januar 2005)

Kao predstavnici najrazvijenije podregije Cono Sur analiziraju se Argentina i Čile, a toj regiji, osim Urugvaja, pripada i zaostaliji Paragvaj. Dok je Argentina uprkos povoljnim preduslovima u poslednjih dvade-set godina opetovano prolazila kroz krize, Čile se posle 15 godina Pinochetove diktature etablirao kao zemlja koja se uprkos prisutnim deficitima može posmatrati kao merilo političkog, privrednoga i socijalnog razvoja u Latinskoj Americi. Argentina i Čile, osim toga, predstavljaju demokratske i socijalne problemske konstelacije (uloga vojske, vladavina dekretima, socijalna nejednakost i sl.) koje su karakteristične i za Brazil, koji se ovde ne obrađuje.

Peru i Venezuela izabrani su iz andskog prostora, kojem pripadaju još Kolumbija, Bolivija i Ekvador.

130

Obeležja andskog prostora su mnogo neujednačeniji razvoj, niži stepen industrijalizacije, veća etnička hterogenost i, na kraju, veće siromaštvo nego u regiji Cono Sur. Pritom, Peru najbolje obuhvata problemske konstelacije andskih zemalja – to jest, osim prethodno navedenog profila i uzgoj koke i trgovinu njome, ger-ilske skupine, slabe političke institucije i veliki uticaj vojske. Kao drugi slučaj obrađuje se Venezuela, demokratija drugog talasa, koja bi među andskim zemljma mogla biti izuzetak, budući da je decenijama bila doduše defektna, ali stabilna demokratija. Venezuelu smo izabrali kako bismo, prvo, ilustrovali proces dekon-solidacije kojim je zemlja od „ogledne“ latinoameričke demokratije postala jedna od uobičajenihdefektnih demokratija i, drugo, kako bismo problematizovali sposobnost latinoameričkih država da se re-formišu.

Nikaragva i Meksiko predstavljaju regiju Srednje Amerike, u koju se ubrajaju i ostale zemlje na pre -vlaci što spaja Severnu i Južnu Ameriku (Kostarika, El Salvador, Gvatemala, Honduras i Panama). Nikaragva je ogledan primer za probleme srednjoameričkih zemalja, kao što su, na primer, arhaične struk-ture vlasti što su se održale sve do kasnih devedesetih godina, društvena zaostalost, građanski ratovi, prekomeran uticaj SAD-a, koji je Srednju Ameriku dugo vremena posmatrao kao svoje „zadnje dvorište“. Nasuprot tome, Meksiko je kao neposredni latinoamerički sused SAD-a zbog svoga relativno moćnog položaja tretiran s mnogo više poštovanja. Tako su SAD decenijama trpele režim koji je peruanski pisac Mario Vargas Llosa još početkom devedesetih godina nazvao „perfektnom diktaturom“. Međutim, autori-tarni, ali civilni, jednostranački režim Meksika kontinuirano je dopuštao slobode koje nisu bile dostupne ni u jednoj drugoj latinoameričkoj diktaturi. Dok su autoritarne države Srednje Amerike osamdesetih godina prošle iznenađujuće brzu transformaciju, meksička tranzicija pokazala se mnogo dugotrajnijom.

1. Tipovi autoritarnih režima

Osim Meksika, svi autoritarni režimi koji su uspostavljeni posle 1978. godine bili su pod vlašću oružanih snaga ili su se na njih oslanjali. Premda Latinska Amerika zbog toga opravdano slovi kao kontinent vojnih diktatura, prikazani režimi predstavljaju širok spektar atoritarnih sistema, koji seže od vrlo represivnog, birokratsko-vojnog režima u Argentini preko personalizovane, sultanističke vladavine Somozinog klana u Nikaragvi do civilnoga jednostranačkog režima u Meksiku (Linz i Stepan, 1996, 149. i d.). Ti režimi ne raz-likuju se vrlo jasno samo po strukturi vlasti, stepenu institucionalizacije, legitimacijskoj osnovici i sposob-nosti preživljavanja, nego i po bilansu svojih učinaka – a to sve su činioci koji su trajno uticali na daljnji demokratski razvoj.

1.1. Argentina: birokratska vojna diktatura nesposobna za reformu (1976-1983)

Počeci demokratskog razvoja u Argentini, koji su se nadovezali na dugotrajnu fazu ustavnih vlada i vezuju se za pobedu liberalne stranke UCR 1916. godine, naglo su prekinuti 1930. godine intervencijom vojske u korist konzervativnih krugova. Time je počeo naizmenični niz vojnih režima i demokratski izabranih civilnih vlada, koji je trajao do 1983. godine (Cavarozzi, 1987). Posle „sramnoe decenije“ tridesetih godina 20. veka sa masivnom korupcijom i stalnim izbornim prevarama, početkom četrdesetih godina s usponom Peróna i peronizma usledio je fenomen koji će sve do danas odlučno oblikovati zemlju. Argentina, koja je 1930. pri-padala najrazvijenijim zemljama sveta, postepeno je krajem četrdesetih godina započela svoj lagani pad, koji su stalno pratile duboke krize. Civilne i vojne vlade nastupale su s pretenzijom da definitivnoreše razvo -jne probleme zemlje, ali su opetovano doživljavale neuspeh (Carreras, 2002).

Pošto je vojska 1955. godine izvršila puč protiv Peróna, koji je ponovo izabran 1952. godine, u Ar-

131

gentini se uspostavila „nemoguća igra“ (O'Donnell, 1973b), koja nije mogla imati pobednika i koja je obeležila sljedeće decenije. Budući da je vojska htela udaljiti peronističke političke snage iz argentinske politike, nije dopustila učestvovanje u politici. Kratkotrajne civilne vlade zbog toga, međutim, nisu bile do-voljno legitimne da bi bile politički sposobne delovati, na primer, da bi sprovele svoj naum protiv ojačalih peronističkih sindikata. To je opetovano provociralo novu intervenciju vojske. Tome valja dodati činjenicu da je politički razvoj od šezdesetih godina obeležila eskalacija nasilja (levi terorizam, odredi smrti, snage sig-urnosti).

Vojna diktatura od 1976. do 1983. bila je dotad poslednja u lancu „vlada de facto“ posle 1930. go-dine. Za razliku od prethodnih faza, na taj put vojska je nastupila s vlastitim političkim projektom što ga je nazvala „procesom nacionalne reorganizacije“ (ukratko: proceso) (Alermo i Novaro, 1996, 50. i d.). Cilj procesa bilo je razbijanje „populističkog političkog društva“, sastavljenog od peronizma, sindikata, stranačke demokratije i etatizma, koji su smatramo odgovornim za dugotrajno propadanje Argentine. Taj program sadržavao je ne samo pokušaj dalekosežne institucionalizacije političkog režima, nego i reformu etatizira-noga privrednog sistema. Međutim, najoštrija mera postalo je praktikovanje državnog terora, kojim je vojska htela ukloniti strukturne temelje pogrešnog razvoja, kako ga je sama definisala. Vlade generalâ (Videle 1976-1981, Viole 1981, Galtierija 1981-1982, Bignonea 1982-1983) s više od 30.000 mrtvih ubrajaju se u najrepresivnije što ih poznaje latinoamerički kontinent.

Uprkos tome, vojsci ni u jednoj fazi nije pošlo za rukom da trajno stabilizuje zemlju. Posle prve faze osiguranja vlasti u koju, osim privrednog oporavka, pada i svetsko fudbalsko prvenstvo na kojem je Ar-gentina pobedila, masivna represija izazvala je rastući protest i odbijanje. Posle 1979. godine postale su vidljive i posledice njene nekoherentne privredne politike (Birle, 1995, 145. i d.). Jer, premda je vojska nas-tupila s tržišno orijentisanom reformskom politikom, njene su reformske mere ostale nedosledne. Opadajuća legitimnost i sposobnost oblikovanja koja je, među ostalim, došla do izražaja u porastu (ilegalnih) štrajkova, na kraju je podstakla vojsku na pustolovinu Folklandskog rata (Guerra de las Malvinas), koji je, doduše, isprva probudio nacionalistički obojeno raspoloženje, ali je na kraju doveo do vojne katastrofe i političkog povlačenja vojske (O'Donnell, 1999, 72. i d.).

1.2. Čile: modernizujuća birokratska vojna diktatura (1973-1990)

Čile je od osnivanja republike 1830. imao samo kratke faze neustavne vlasti (1890, 1924-1932). Premda nije bio potpuno razvijena liberalna demokratija, u Čileu se od tridesetih godina razvijao sve stabil -niji demokratski poredak, unutar koga su konzervativni sektori ipak uspeli osigurati snažne povlastice za sebe (poput, među ostalim, zabrane sindikalnog i političkog organizovanja u sektoru veleposedničkih ha-cienda). Ta igra se, koju su oblikovala tri politička tabora,tokom pedesetih godina počela raspadati, isprva neprimetno, a onda tokom šezdesetih ubrzano (Huneeus, 1981). U skolpu rastućih socioekonomskih prob-lema politički razvoj su obeležile sve veća ideologizacija i erozija etabliranih crta kompromisa. Jedni za drugima sa svojim reformskim projektima nastupili su konzervativci (Alessandri 1958-1964), hršćanski demokrati (Frei 1964-1970) i levica (nakon 1970), a da nisu trajno uspeli smanjiti sve veće političke i društvene deformacije. U svetlu političkog zaoštravanja, podsticana iznutra i spolja, vladi socijalista Sal-vadora Aljendea na kraju više nije polazilo za rukom da za eskalirajuće napetosti pronađe politička rešenja (Tagle, 1992; Thiery, 2000, 64. i d.).

Puč generala Pinočea 11. septembra 1973. za Čile je značio ne samo neobično dug prekid tradicije civilne vlasti, nego i kraj kontinuiranog demokratsko-političkog razvoja. Za razliku od drugih vojnih vlada,

132

Pinoče je najpre uspeo represivno osigurati svoju vlast, zatim je – i uz pomoć civilnih političara – stabilizo-vao pa je Ustavom iz 1981. godine institucionalizovao. Represivno osiguranje režima s više od 3000 mrtvih i nestalih izvršeno je do 1978. godine, što simbolizuje zakon o amnestiji usvojen 1979. godine, kojim su od krivične odgovornosti izuzeti vojnici koji su kršili ljudskih prava. U istom razdoblju Pinoče se nametnuo kao neosporni čelnik hunte, koji je pod svojim zapovedništvom imao lojalnu i strogo hijerarhizovanu vojsku. Kon-solidacija režima bila je do 1981. obelježena procesom izrade ustava, koji je završio – doduše dvosmislenim – referendumom 1980. i stupanjem ustava na snagu 1981. godine (Loveman, 1988; Garretón, 1989; Thierry, 2000, 72. i d.). Osim toga, bila je to i faza „čileanskoga privrednog čuda“, jer su neoliberalne privredne reforme, koje je posle 1976. započela prva generacija Chicago Boys106 do 1981. godine rezultirale kako makroekonomskom stabilnošću, tako i visokim rastom u novim dinamičnim sektorima. Za razliku od Argentine, reforme su strogo i sistemski obuhvatile ključne probleme privrednog i socijalnog poretka (privati-zaciju, liberalizaciju, penzionu reformu, zdravstveni sistem, radno i sindikalno pravo).

Početni uspesi učvrstili su podršku režimu u gornjem sloju i, posebno, u novim i delovima starih srednjih slojeva (Imbusch, 1995).

Mešavinom represije (koja se još uvek praktikovala), uspešne institucionalizacije i ekonomske legiti-macije Pinočetu je pošlo za rukom izdržati najdublju čileansku privrednu krizu posle svetske ekonomske depresije tridesetih godina kao i masovan socijalni protest 1982-1983. U tome je uspio i zato što je opozi-cija, sastavljena od snaga levice i levog centra, nepomirljivo insistirala na maksimalističkom zahtevu da se Pinoče smeni, što je on znao iskoristiti u svojoj strategiji moći (Thierry, 2000, 136. i d.). Vladi je posle 1984. godine pošlo za rukom da pragmatičnom ekonomskom politikom vrati čileansku privredu na dinamičan kurs rasta i tako iznova stabilizuje režim uprkos bolje organizovanoj opoziciji. U toj situaciji umerena opozicija napokon prihvatila je politički red vožnje koji je Pinoče dao utvrditi u Ustavu, a kojim je najpre, 1988. godine, bio predviđen plebiscit o još jednom mandatu diktatora kao čileanskog predsednika (Garretón, 1991).

1.3. Peru: socijalnoreformska vojna diktatura (1968-1980)

Za razliku od desnih, represivnih vojnih diktatura na Cono Sur, peruanski vojni režim mora se pos-matrati kao „meka“, socijalnoreformska vojna diktatura (Stepan, 1978). Ona se raščlanjuje na eru pučis-tičkog generala Velasca Alvarada (do 1975) i eru politički konzervativnijeg generala Moralesa Bermúdeza, koji je konačno inicirao povlačenje vojske u kasarne. Vojno preuzimanje vlasti 1968. godine naglo je okončalo mandat predsednika Fernanda Belaúndea Terryja, izabranog 1963. godine. Uzroke vojnog puča treba, pre svega, videti u političkim i socioekonomskim činiocima (Cotler, 1994, 112. i d.). Pritom se u dublje uzroke ubrajaju procesi socioekonomskog razvoja, koji su doduše sadržavali delimičnu modernizaciju, ali ne i prevladavanje dubokih socijalnih i regionalnih podela Perua. Na političkoj nivou ti defekti na kraju su se pretvarali u dinamiku koju su pokretali akteri i koja je dovela do puča. Predsednik Belaúnde bio je, doduše, nastupio s reformskom agendom, ali njegovi pokušaji reformi ostali su tek u naznakama. Mogućnosti delo-vanja dodatno su mu suzile nepovoljne stranačkopolitičke konstelacije i, pre svega, institucionalne blokade peruanskoga predsedničkog sistema. Uz to je napokon došla i promena uloge peruanske vojske u „stratešku državnu elitu“ (Stepan, 1978, 117. i d.). Nezadovoljstvo vodećih profesionalnih slojeva u vojsci sve snažnijim centrifugalnim tendencijama (gerilske skupine, beg sa sela, socijalne napetosti) nagnalo ih je da razviju samostalan politički reformski projekt, za koji su civilne političare smatrali nesposobnim. Kao ko-vačnica kadrova figurirala je vojna akademija CAEM, u kojoj su recipirana i dela poput onih marksista Joséa Carlosa Mariáteguija – inicijatora KP Perua. Opsežne reforme su bile i u korporativnom interesu vojske, koja je u socijalnim nedaćama videla bitan uzrok nedovoljne nacionalne integracije, što je bio odlučan nedostatak

133

u mogućim vojnim sukobima (s Čileom) (Klein, 1983).

Dolazak vojske na vlast za Peru je značio inovaciju utoliko što vojska taj put nije kao ranije delovala u ulozi pomoćnika oligarhije u cilju jamstva zakona i reda, nego prvi put kao institucija i s vlastitim političkim interesom – među ostalim, s namerom da slomi moć tradicionalne oligarhije (Cotler, 1994, 114. i d.). Velas-cova vlada težila je uspostavljanju autoritarno-korporativističkog modela politike i društva radi modernizacije Perua pa je ispočetka bez oklevanja sprovodila svoju reformsku agendu, ali već se sredinom sedamdesetih godina mogao nazrijeti neuspeh njene razvojne strategije. Dotad je vojna vlada sprovela brojne privredne i socijalne reforme, poput, među ostalim, nacionalizacije ključnih industrija (nafte, bakra) ili obuhvatne zemljišne reforme. Za budući politički razvoj Perua bilo je značajno i to što je vojska u skladu sa svojim kor-porativističkim modelom pokušala, tako reći odozgo, mobilisati društvene slojeve koji su dotada bili neorga-nizovani, pri čemu su svakako imali na umuautonomne organizacije (Stepan, 1978, 190. i d.). Ta pro-tivrečnost između kontrole i mobilizacije izrazilo se kad je došlo do zastoja reformi, uzrokovana i neuspe-hom ekonomske politike u nepovoljnim međunarodnim uslovima (Cotler, 1994, 120. i d.). Posebno je zemljišna reforma zaostala za očekivanjima i nije dovela do stvarno nove strukture poljoprivrede, budući da su sitnim seljacima i zadrugama najčešće nedostajali nužni krediti. Početna legitimacija režima kod velikog dela donjih slojeva, koja nije iskorištena za institucionalizaciju, nestala je s porastom kriznih tendencija. Tako su se zajedno s tradicionalnim segmentima peruanskog društva – srednjim i gornjim slojem – ar-tikulisali sve jači protesti protiv vojne vlade. Neuspeh reformske strategije doveo je 1975. godine do zamene obolelog Velasca Alvarada Moralesom Bermúdezom, koji je opozvao brojne reforme, a onda je pokrenuo postupno povlačenje vojske (Ustav 1979, izbori 1980) S ponovnim stupanjem na dužnost predsednika Be-laúndea Terryja završio je eksperiment koji se ipak, u poredjenju s ostalim vojnim diktaturama na konti-nentu, zadovoljio relativno umerenom represijom (Vásquez, 1996).

1.4. Venezuela: anahronistički vojni režim (1948-1958)

Kao što smo napomenuli, Venezuela se analizira kao poseban slučaj, budući da važi za demokratiju drugog talasa koja je, međutim, stabilnost iz šezdesetih i sedamdesetih godina kasnije sukce-sivno izgubila. Kad su se ostale zemlje Latinske Amerike osamdesetih godina vratile demokratiji, nekadašnja „ogledna demokratija“ Latinske Amerike sve je više klizila u krizu (Sonntag, 2001). Budući da su u prvom planu naše analize ta kriza i njeno „rješenje“ od strane Huga Cháveza, ostale etape tranzicije navode se tek usputno.

I rođenje venezuelanske demokratije drugog talasa odlučno je obeleženo prethodnim vojnim reži-mom (1948-1958), koji je doprineo ujedinjenju ranije zavađenih civilnih tabora (Levine, 1978). Počeci venecuelanske demokratije sežu tridesete i četrdesete godine, nakon što je završila era predsednika Gómeza, koji je bio na vlasti od 1908. godine, i kada je Venezuela – oslanjajući se na prosperirajuću naftnu industriju – prošla fazu ekonomske, društvene, a delimično i političke modernizacije (Hellinger, 1991, 30. i d.). Kasnija faza liberalizacije (1936-1948) bila je obeležena političkom konkurencijom između nacionalne buržoazije i srednjih slojeva u usponu i njihovih stranaka, dok se Venezuela počela razvijati u „tipičnu naftnu zemlju“ sa skokovitim širenjem domaće potrošnje, privrednom strukturom determinisanom prihodima od nafte i precenjenom valutom (Boeckh i Hörmann, 1992, 515). Venecuela je prvi put imala genuino demokratsku vlast u fazi trienio (1945-1948) pod populističkom strankom srednje klase Acción Democrática (AD) koja je, kao tada jedina masovna stranka, ubrzo postala dominantna u političkim zbivanjima pa je os-talim skupinama zapretila marginalizacija. Njen projekt, koji je osim demokratskog Ustava 1947. godine doveo i do izbora predsednika države iz Acción Democrática, onemogućen je 1948. godine intervencijom

134

vojske u korist gornjeg sloja i opozicije. Jakim čovekom vojne hunte postao je general Pérez Jiménez, koji je 1952. preuzeo predsedničku dužnost (Levine, 1989, 252. i d.).

Diktatura Péreza Jiméneza bila je ipak samo kratkoročno održiva. S obzirom na stepen razvoja zemlje bogate nafrom što je u međuvremenu dostignut, njenu diferenciranu društvenu strukturu i stepen organizovanosti društvenih interesnih skupina, praksa vladanja vojne diktature bivala je sve disfunkcionalni-jom za trajan dinamičan ekonomski razvoj (Hillmann, 1994, 36. i d.). Nije imala političku strategiju za vidljive strukturne probleme zemlje zavisne od izvoza nafte. Ciljano je suzbijala političku opoziciju, ali populističke mere, poput širenja državnih građevinskih aktivnosti, ostale su bez učinka. Nekad suprotstavljene društvene i političke opozicione skupine počele su razvijati zajedničku strategiju protiv sve autoritarnijeg, represivnijeg i korumpiranijeg režima. To je napokon u januaru 1958. dovelo do smene Péreza Jiméneza (Levine, 1978).

1.5. Nikaragva: sultanistička Somozina diktatura

Istorija Nikaragve 20. veka, kao i istorija njoj susednih država u Srednjoj Americi, odlučno je obeležena hegemonijalnom ulogom SAD-a, koje su srednjoameričku prevlaku neskriveno smatrale svojim „zadnjim dvorištem“. Bitne spoljnopolitičke i unutarpolitičke odluke često su donošene u američkoj ambasadi dotičnih zemalja, a i dikatature i demokratije imale su samo ograničen radijus odlučivanja. Samo se Costa Rica uspela svojim posebnim demokratskim razvojnim putem donekle osloboditi iz tog kruga (Pearce, 1981).

Demokrazija nikad nije uspela istinski uhvatiti korena u Nikaragvi, najsiromašnijoj zemlji regije. Jedino su između 1928. i 1932. godine pod nadzorom SAD-a održani relativno korektni izbori. Nakon povlačenja američkih trupa 1933. godine počeo je uspon Anastasija Somoze, koji je 1936. konačno preuzeo vlast i sve do ubistva 1956. godine bio stvarni vladar; da bi nakon toga tu funkciju do 1979. obavljali njegovi sinovi. Izbori koji su održani u tom razdoblju služili su pseudolegitimaciji režima i nikad nisu bili demokratske prirode. I veliki broj ustava odnosno temeljnih ustavnih reformi pre su imali svrhu da učvrste vlast nego da modernizuju politički sistem (Bulmer-Thomas, 1990).

Diktarura Somozinog klana stvarno se temeljila na drugim, kako unutrašnjim tako i spoljašnjim čin-iocima (Krennerich, 1992, 207): (1) osiguranju državnog monopola sile putem kontrole i očuvanja lojalnosti nacionalne garde, koja je istovremeno bila vojska, policija i tajna služba; (2) kontroli korumpiranog državnog aparata, uključujući i režimsku stranku; (3) kontroli privrednih sredstava moći koja su, među ostalim, služila održanju široko razgranatog klijentelističkog sistema; (4) učešćem starih domaćih oligarhijskih porodica, koje su profitirale od politike Somoza; (5) i last but not leas i podršci SAD-a, čiju je naklonost Somozin klan uspeo očuvati i u razdobljima krize. Time je porodici Somoza pošlo za rukom da se više od 40 godina održi na vlasti i da na bestidan način opljačka zemlju. Nedostatak supstance te sultanističke vladavine, kojoj nije bilo stalo do institucionalizacije pa je s vremenom prokockala svoje poslednje legitimacijske resurse, bio je - uz povlačenje američke podrške odstrane administracije predsednika Cartera - jedan od glavnih činilaca njene relativno brze propasti krajem sedamdesetih godina (Booth, 1998).

1.6. Meksiko: institucionalizovani jednostranački režim (1917-1997)

U Meksiku je prolongirana tranzicija sa nedoumicom odredjivanja kraja demokratskog režima i početka demokraske ere. Kako ćemo kasnije pobliže objasniti, početak tranzicije datiramo u 1977 godinu, a njen kraj, a time i kraj jednostranačkog režima, u 1997. godinu. Ali, ipak je sigurno da je dugotrajna vla -davina Partido Revolucionario Institucional (PRI) jedinstven slučaj (Mols i Tobler, 1976). Posle konsolidacije

135

režima tridesetih godina, u šestogodišnjem ritmu je (sexenio) biran nov civilni predsednik. Taj predsednički režim bio je civilna autokratija, koji je doduše odozgo organizovao društveno ustrojstvo i participaciju, ali je bio srazmerno široko usidren u društvu i malo je zavisio od pojedinačnih osobna vođa (Lauth i Horn, 1995; Faust, 2001).

Tri činioca su obeležila autoritarni meksički prezidencijalizam, koji po svojim formalnim ustavnim odredbama nije posebno snažno konfigurisan (Weldon, 1997). Prvo, stvarno isključenje delotvorne stranačke konkurentije jamčilo je PRI-u, a time i dotičnom predsedniku, parlamentarnu većinu. Time je bila isključena mogućnost konstelacije divided government sve do ozbiljnih reformi izbornog zakonodavstva krajem osamdesetih i devedesetih godina (Lujambio, 2000). Drugo, već su u ranoj fazi režima (Maximato 1928-1935) stvoreni institucionalni mehanizmi koji su jamčili strogu stranačku disciplinu, poput zabrane neposrednog ponovnog izbora poslanika (1933) i posledične koncentracije politike nominovanja u central-nom veću stranke i time u rukama vladajućeg predsednika. Uz to je za vreme Cárdenasa (1934-1940) usledila sektoralna organizacija stranke i, na kraju, središnja organizacija izbora, što je PRI-u osiguralo hegemoniju (Mols, 1983). Treće, od Cárdenasovog razdoblja bili su objedinjeni položaji predsednika i šefa stranke, što je bitno povećalo regulativne mogućnosti predsednika u pogledu raspodele dužnosti i disci-plinske kontrole. Tako su sveukupno, iz formalno nimalo spektakularnih kompetencija predsednika, nastale metakonstitucionalne nadležnosti koje su toj funkciji dale karakter imperijalnog hiperprezidencijalizma, u kojem podela vlasti nije stvarno imala nikakvu ulogu (Weldon, 1997). I pravosuđe se neminovno prilagodilo toj strukturi moći: ono je, doduše, uspelo očuvati organizacionu nezavisnost, ali su njegovi resursi i ovlašćenja u tvrdim političkim materijama bili ograničeni (López-Ayllón i Fix-Fierro, 2000, 169. i d).

Organizacija i promocija tzv. „sektora PRI-a“ (radništvo, seosko stanovništvo, sector popular),107 koji se počevši od tridesetih godina sprovode odozgo, bili su nesumljivo nacionalni razvojni projekt utemeljen na uzajamnosti, koji su se dodatno moglo podupreti revolucionarnim mitom. Država je postala središnji motor razvoja, i u tome Meksiko je sigurno sledio latinoamerički trend tridesetih godina, uspostavljen zbog svetske privredne krize. Država se nije brinula samo za nacionalni napredak – ipak je meksička privreda između 1940. i 1970. u proseku rasla 6 posto godišnje – nego i za preraspodelu društvenog blagostanja (Lauth, 1991). Iz toga se sledećih decenija razvio korporativističko-klijentelistički sistem vladavine, u kojemu su kon-trola i ideologija bivale sve nužnije kako bi očuvale legitimaciju i u uslovima oskudnih resursa. Klijentelizam i korupcija korišteni su kao neformalne i režimski konformne strukture raspodele u svrhu stabilizacije sistema u kojem su se stranka i država sve više međusobno stapale (Bizberg, 1999).

Drugi središnji sastavni deo korporativističko-klijentelističkog sistema stvorio je specifičan način organizacije i funkcionisanja samoga državnog aparata. Snažan položaj države u procesu razvoja, kao i prema društvu bio je povezan s velikim javnim sektorom, kao i napuhanim državnim aparatom koji je gutao goleme finansijske i personalne resurse (Faust, 2001). Za njegovo funkcioniranje bila je karakteristična koegzistencija, s jedne strane, stabilnih formalnih i neformalnih institucija koje su snažno centralistički bile usmerene na predsednika i, s druge strane, personalizma u političko-administrativnom sistemu, koji se teško moglo kontrolisati odozgo (Morris, 1991, 21. i d).Taj personalizam je obeležio ne samo odnose između elita i stanovništva, nego najpre i obrazac odnosa među elitama, koji se izražavao u nepreglednom mnoštvu krugova, mreža i klika (grupos, camarillas itd). Tako su, doduše, zbog relativno kompleksne struk-ture meksičke države viši položaji bili suuklopljeni u sklop koji je u većoj meri bio formalan, centralistički i autoritarno-korporativan. Međutim, niži nivoi državne birokratije, sve do nivoa pojedinačnih saveznih država i lokalne vlasti, stvorile su u većoj meri decentralizovan splet, koji se slabo mogao kontrolisati, koji je bio obeležen partikularističkim interesima i koji se slabo mogao upotrebiti za stvarnu implementaciju politika.

136

Kohezija tog sistema mogla se osigurati sve dok su postojali sledeći uslovi: (1) bitne odluke o poli-tičkim položajima, sve do nivoa gradonačelnika, donosile su se u predsedničkom uredu; (2) PRI je mogao očuvati svoj hegemoni položaj u politici i državi pa je na taj način služio kao „politički filter“ korumpiranih klijentelističkih odnosa; (3) legtimacijska ideologija opstajala je u svojim osnovnim crtama pa je naročito predsednik imao status nedodirljive institucije; (4) država je raspolagala dovoljnim resursima da opslužuje klijentele. Čvrstoća „meksičke piramide“ počela je popuštati sedamdesetih godina 20. veka, kad su sve veći socijalni i ekonomski poblemi prisilili režim da proširi svoju legitimacijsku osnovu (Weldon, 2002; Lujambio, 2001). Prve temeljne reforme izbornog prava za vreme predsednika Lópeza Portilla 1977. godine, koje su uklasičnom maniru bile mišljene kao kontrolisano otvaranje radi uključivanja, pre svih, levih disidenata, oz-načile su napokon – isprva neprimetan– početak tranzicije (Whitehead, 2001, 74. i d).

2. Prelazi u druge režime

U skladu s prirodom autoritarnih sistema i sa tim povezanim konstelacijama aktera, prelazi iz jednog režima u drugi u Latinskoj Americi bili su vrlo različiti, pa s razlikovalo i njihovo trajanje. Najsnažniji uticaj autoritarnog režima na tok tranzicije imao je nedvosmisleno Pinoče u Čileu, a supotni pol čini revolu-cija u Nikaragvi 1979. godine. Najdugotrajnija tranzicija bila je postupna smena režima PRI-a u Meksiku, dok su se prelazi u Argentini i Čileu108 odvijali srazmerno brzo.

Tablica 22: Prelazi iz jednog režima u drugi u Latinskoj Americi

2.1. Argentina: kolaps vojne diktature (1982-1983)

Argentinska tranzicija obeležena je kolapsom vojne vlasti posle poraza u Folklandskom ratu. Na tok tranzicije uticala je, međutim, i iznova formirana politička opozicija u zemlji (Pion-Berlin, 1985). Početkom osamdesetih godina legitimacijski problemi vojne hunte, zajedno s problemima učinka u središnjim po-dručjima politike, već su doveli do primetnog gubitka sposobnosti za vladavinu. Stabilnost režima dotada se uglavnom oslanjala na činjenicu da je opozicija bila ili pasivna ili je onemogućena represivnim merama. S redovnom zamenom generala Videle generalom Violom unutar vojne hunte u martu 1981. počeli su oprezni koraci u liberalizaciji, koji su sadržali tolerisanje „neformalnh“ stranačkih aktivnosti i obećanje izbora 1984. godine (Cavarozzi, 1987). Stranke su iskoristile slobodan postor za prve dogovore o zajedničkoj političkoj strategiji, dok su sindikati, organizacije civilnog društva i štampa artikulirali sve kritičnije tonove. Već u de-cembru 1981. Violu su srušili zagovornici čvrste ruke (hardliners) unutar režima i zamenili ga generalom Galtierijem, koji je ponovo pokušao suzbiti tendencije liberalizacije (Birle, 1995, 145. i d).

Budući da su se protesti ipak nastavili, uključujući i uspešan opštii štrajk, vojska je odigrala svoju poslednju kartu u nameri da stekne veću legitimnost. U aprilu 1982. argentinska vojska je zauzela Folklan-ska ostrva (Falkland Islands, Islas Malvinas), koji su od 19. veka britanski, kako bi spoljnopolitičkim „uspe-hom“ prikrila unutrašnje teškoće i opet proizvela široku nacionalnu podršku za svoju vladavinu. Isprva joj je to i pošlo za rukom, no već u junu vojska je izgubila rat. Tako je i u vlastitom zanimanju neslavno propala. Nakon poraza usledili su, s jedne strane, razbuktavanje masovnih političkih protesta sa zahtevom za os-tavkom a, s druge strane, podela unutar vojske. Posle toga sama vojska je pod vodstvom generala Bignonea vodila poslove vlade (Linz i Stepan, 1996, 190. i d.).

Bignone je najavio povlačenje vojske i nove izbore 1983. godine, pokušavajući u međuvremenu u

137

pregovorima dogovoriti uslove prelaza. Vojska je, među ostalim, tražila sveobuhvatno nekažnjavanje kako za masivne povrede ljudskih prava, tako i za loše ekonomsko upravljanje, koje je takođe dovelo do ek-splozivnog porasta tereta dugova argentinske države. No za razliku od ranijih decenija, taj put je toliko oslabio položaj vojske da nije mogla nametnuti nijedan od svojih zahteva. Stoga je prelazna faza bila manje određena civilno-vojnim sporovima, a više raspravama o ljudskim pravima, pluralizmu, miru i demokratiji (189). U oktobru 1983. održani su predsednički i parlamentarni izbori, koji su rezultirali pobedom radikalne stranke UCR. Osim slabljenja vojske, to je značilo drugi istorijski rez, jer su – suprotno dugo negovanom mitu – prvi put na demokratskim izborima peronisti doživeli poraz. S preuzimanjem dužnosti predsednika Raúla Alfonsína (UCR) u decembru 1983. završila je kratka argentinska tranzicija (Palermoi Novaro, 1996, 48. i d.).

2.2. Čile: upravljana tranzicija (1988-1990)

Čileanska tranzicija u užem smislu počinje s referendumom u oktobrru 1988. na kojem je trebalo odlučiti o ostanku Pinočea na dužnosti predsednika do 1997. godine. Suprotno namerama vojne vlasti, pobedila je opozicija sa svojom kampanjom za „ne“, što je na kraju rezultiralo konstitutivnim izborima u de-cembru 1989. i – nakon izborne pobede opozicije – stupanjem na dužnost hršćanskodemokratskog predsednika Aylwina u martu 1990. (Huneeus, 1990). Cum grano salis čileanska tranzicija mora se označiti kao upravljana od strane stare režimske elite. U biti je sledila put i postupak koji je zacrtao autoritarni Pinočeov Ustav iz 1981. godine. U njemu je bilo predviđeno da se na kraju – konstitucionalnoga – prvog Pinočeovog mandata (1981-1989) mora održati referendum o mogućem drugom Pinočeovom mandatu odnosno mandatu nekog drugog režimskog kandidata do 1997. godine. Ako bi se na referendumu nega-tivno odgovorili na taj predlog, Ustav je odredio da se moraju održati predsednički i parlamentarni izbori i da Pinoče treba ostati na položaju do stupanja na dužnost novoizabranog predsednika u martu 1990. Tog se reda vožnje svi akteri su držali gotovo do pojedinosti (Krumwiede, 2004).

Tok čileanske tranzicije odražava u krajnjoj konzekvenciji snagu vojne vlasti i, obratno, relativnu slabost opozicije (Thiery, 2000, 136. i d). Nakon prevladavanja privredne krize 1982-1983. i masovnih soci -jalnih protesta što su usledili nakon toga, vlast je ponovo uspela učvrstiti svoj položaj sredinom osamdesetih godina i osigurati podršku širokih segmenata društva i relevantnih moćnih skupina. Dok su radikalnije leve opozicione skupine tokom osamdesetih godina sledile maksimalističku strategiju povlačenja vojske, umer-ena opozicija, sastavljena od hršćanskih demokrata, liberala i umerenihsocijalista, postupno se priklonila strategiji da sledi ustavni red vožnje i da, po mogućnosti, tuče režim njegovim vlastitim sredstvima. Za raz-liku od Argentine, čileanska vojna vlast zbog toga je bila u stanju uglavnom očuvati svoje interese i osigurati veliki broj stečenih pozicija. To da je vojska uopšte izabrala , a onda i poštovala, takvu proceduru, povezano je kako s njenom strategijom legitimacije, tako i s legalističkim držanjem čileanske vojske (Garretón, 1989). Kao što smo prethodno pokazali, odlika čileanske vojne vlasti bilo je njeno relativno uspešno reformističko delovanje, što je za posledicu imalo „novo utemeljenje“ Čilea, koje je doduše bilo sporno, ali koje je u očima vojske i njenih pristalica ipak bilo uspešno. Ustav i njime utemeljene institucije stvorile su, pored uloge vojske kao „spasioca Čilea“, osnovni oslonac njene legitimacije. Sve drugo osim poštovanja vlastitog Ustava potpuno bi diskreditovalo vojnu vlast ne samo unutar desnog tabora, nego i unutar oružanih snaga, a time bi upropastilo „plodove“ njenog vlastitog rada. Takav postupak vojske olakšan time što su računali s pobedom na referendumu. Ali čak je i s tog gledišta bilo strateški uputno da se nakon referenduma ne bude opterećen optužbom da se na njime manipulisalo.

Strategija opozicije bila je, doduše, s više aspekata rizična (Krumwiede, 2004, 255. i d.), ali na kraju

138

je dovela do uspeha. Nakon izgubljenog referenduma režimske elite su nastojale iskoristi slobodan prostor kojim su raspolagale unutar worst case scenario. Spomenuti pregovori između režima i opozicije odnosili su se uglavnom na ublažavanje autoritarnog Ustava, koji je predviđao „zaštićenu“ demokratiju pod tutorstvom vojske. To je dovelo do omekšavanja nekih odredbi ustava (povećanja broja izabranih senatora, ukidanja zabrane Komunističke partije, olakšavanja reforme Ustava i jačanja civilne komponente u Veću nacionalne sigurnosti). Te promene na referendumu u julu 1989. usvojili su čileanski građani. Time je autoritarni Ustav stekao makar delimičnu legitimnost, dok su najuticajnije opozicione stranke, uprkos normativnoj i političkoj kritici, prihvatile Ustav kao osnovu budućeg političkog razvoja (Thiery, 2000, 160. i d.).

Tokom preostalih devet meseci nisu, međutim, održani samo konstitutivni izbori u decembru 1989. godine. Naprotiv, Pinoče je iskoristio ovlašćenja koja je imao, kao i slabe mogućnosti prigovora opozicije, da pomoću provodjenja zakona, statuta i personalnih odluka (leyes de amarre) sprovede u praksu autoritarne enklave zacrtane u ustavu. To je desnom taboru posle njegovog izbornog poraza 1989. sve do kasnih deve-desetih godina osiguralo gustu mrežu faktičkih manjinskih veto-ovlašćenja, koje su demokratskim vladama dopuštale samo ograničenu moć vladanja (Garretón, 1995).

2.3. Peru: pritisak odozdo, upravljana tranzicija i pregovori (1978-1980)

Za razliku od kolapsa u Argentini i čvrsto vođene tranzicije u Čileu, peruanski povratak demokraciji dogodio se mešavinom pritiska odozdo, povlačenjem vojske, pokušajem upravljanja tim procesom odozgo i elementima pregovora (Cotler, 1994, 105. i d.). Sredinom sedamdesetih godina plodovi sveobuhvatne re-formske strategije bili su oskudni pa je došlo do zastoja njene dinamike. Kao nedostatak sepokazala čin-jenica da je vojska propustila stvoriti političku osnovicu i nije osnovala svoju političku stranku (Lynch,. 1999, 109. i d.). Problem je bilo i to što je vojska, doduše, imala relativno jasan temeljni program, ali nije imala strog politički dnevni red niti koherentnu strategiju njegovog sprovodjenja. Tako su vojnici težili restrukturi-ranju novinskog izdavaštva, ali u stvarnosti je to uzrokovalo smanjenje raznolikosti štampe, što zapravo nije bila namera. Protivrečnost između pretenzije na participativnu i socijalnu demokratiju, s jedne strane, i kor-porativističkih predstava organizacije, s druge, samo su još otvorenije došle do izražaja. Uz to slobodni prostori za delovanje bili su dodatno suženi sve većim makroekonomskim problemima, posebno rastućim deficitom javnih financija. Nejasnoće u pogledu buduće političke strategije dovele su postupno do raskola unutar same vojske (Stepan, 1978).

Prvi odlučan rez koji je bio korak ka peruanskoj tranziciji bila je zamena generala Velasca Morale-som Bermúdezom 1975. godine, koja je bila ekvivalent dvorskog puča (Huhle, 1998, 78. i d.). Morales, koji je slovio kao politički umerenjak unutar hunte, poduhvatio se ničega manjeg do preokreta programatike peru-anske revolucije. S obzirom na sve izraženije krizne socijalno-ekonomske tendencije, pokušao je na ortodoksan način stabilizovati privredu, što je, međutim, rezultiralo tek slabim makroekonomskim učincima i negativnim socijalnim posledicama. No, ipak je zadržao snažnu ulogu države u privredi. I zemljišna reforma većim delom ostala je nedirnuta. Zaokret ka ponovnoj demokratizaciji počeo je 1977. godine. Rastući soci-jalni nemiri i protesti, sve do nekoliko opštih štrajkova što su organizovani počevši od 1977. godine, kao i ekstremno snažan pritisak međunarodnih finansijskih institucija, doveli su vlast u nezgodan položaj na dva fronta. Isprva pretežno ekonomski motivisani socijalni prosvedi preokrenuli su se zbog reakcije vojske – hapšenja sindikalista, masovnih otpuštanja – u političke demonstracije. Ta situacija na kraju je je stavila huntu pred izbor između političkog otvaranja uz povlačenje vojske i zaoštravanja represije, kakva je prakti-cikovna u Argentini i Čileu. Suočen sa snažnim unutrašnjim i spoljašnjem pritiskom, Morales je na na-cionalni praznik 1977. godine obznanio povratak demokratiji. Taj povratak trebao je voditi preko izbora za

139

ustavotvornu skupštinu 1978. i usvajanja novog ustava 1979. do „konstitutivnih izbora“ 1980. (Lynch, 1999, 114. i d.).

Otvaranje je značajno promenilo konstelaciju snaga. Bivši predsednik Belaúnde odbio je, doduše, sarađivati s vojskom ili čak učestvovati na izborima za ustavotvornu skupštinu, ali druge dve tradicionalne stranke – umereno levo orijentisana APRA sa svojim harizmatskim vođom Haya de la Torreom i hršćansko-konzervativna PPC – prihvatile su ponudu vojske. Njihov savez je ne samo okončao izolaciju vojne hunte, nego i doveo do tolerisanja politike koju je vojna vlast sprovodila poslednjih meseci (na primer, ortodoksne politike makroekonomskog prilagodjavanja, ali opet i represivnih mera protiv protesta što su ih organizovale pretežno levo-revolucionarne grupe). To je stvorilo uslove u kojima je vojna vlast mogla u relativno stabil -nom položaju do kraja vršiti svoje dužnosti sve do predviđenog prenosa vlasti na novoizabranog predsed-nika.

U toj užoj fazi tranzicije vojna hunta je bila sposobna zadržati uzde u svojim rukama uprkos stalnim protestima i, takođe, uneti interese vojske u budući politički poredak. Naročito je bliska saradnja s vođom APRA-e Haya de la Torreom, koji je bio na čelu ustavotvorne skupštine i koga je vojska favorizovala kao civilnog predsednika, omogućila vojsci da prilikom donošenja ustava nastupi kao implicitan partner u pre-govorima (Cotler, 1994, 125. i d). Morales Bermúdez je u prelaznoj fazi takođe doneo zakon o imunitetu kako bi sprečio postupke protiv vojske zbog povrede ljudskih prava, kao i dekret koji je omogućio mobi-lizaciju vojske u slučaju „unutrašnje subverzije“ (Vásquez, 1996, 351. i d.). Uprkos prethodno krhkom demokratskom iskustvu, u Peruu nisu bili prisutni bitni izvori sukoba koji su opterećivali druge tranzicije. Predsednički izbori 1980. završili su neospornom izbornom pobedom Fernanda Belaúndea, dakle upravo onoga političara koga je vojska 1968. pučem smenila s dužnosti. Povratak demokratije posle 12 godina tako je vratio na vlast stare političke elite. I stranački sistem iz početka se ponovo etablirao sa ranije prisutnim strankama. U međuvremenu proširene mogućnosti političke participacije – po prvi put je važilo univerzalno biračko pravo – naizgled su ojačale njihovu političku ulogu (McClintock, 1989).

2.4. Venezuela: raskid s vojnim kaudiljizmom (1958)

U Venezueli korumpirana praksa vlasti Péreza Jiméneza uzrokovala je sve veće nezadovoljstvo vojnim režimom čak i među predjašnjim zagovornicima puča, uključujući i Katoličku crkvu, koja je postala glasnogovornik sve brojnije opozicije. Progresivna izolacija režima dodatno je podstaknuta kad je Pérez Jiménez najpre najavio izbore za decembar 1957, ali ih je preko noći pretvorio u plebiscit (Levine, 1989, 255). Opozicija, čiji su vodeći političari od sredine pedesetih godina vodili razgovore o budućem oblikovanju zemlje, time je dodatno ujedinjena. Na kraju je i unutar vojske raslo nezadovoljstvo politikom režima, što je doprinelo –konačno neuspešnom – vojnom puču na Novu godinu 1958. Međutim, pod pritiskom stalnih protesta i sve većih nemira režim se u najkraćem vremenu urušio, a Pérez Jiménez je još u januaru 1958. pobegao iz zemlje. Privremena vlada, sastavljena od vojnika i civila, preuzela je vlast do izbora novog predsednika krajem 1958. Prelazno razdoblje bilo je obeleženo nizom paktova među političkim grupacijama kao i relevantnim društvenim skupinama, koji su sledećih decenija imali bitnu ulogu u političkom razvoju Venezuele (Werz, 1983).

2. 5. Nikaragva: “sandinistička” tranzicija (1979-1990)

Nikaragvansku tranziciju, nasuprot pet ostalih zemalja, obeležavaju tri posebnosti. Prvo, kod smene

140

autoritarnog Somozinog režima bila je reč o revoluciji u kojoj je srušen stari poredak i zamenjen novim (Tor-res Rivas, 2001, 100. i d). Drugo, ta revolucija je sa sandinističkom oslobodilačkim frontom (Frente Sandin-ista de Liberación Nacional (FSLN) na vlast dovela levu grupaciju s svebi svojstvenom predstavom o demokratiji, koja nije bila potpuno spojiva s liberalnom demokratijom. Treće, demokratizacija Nikaragve – kao i u ostalim tranzicijama u Srednjoj Americi – bila je obeležena građanskim ratom i njegovim zaoštravan-jem sredinom osamdesetih godina. Građanski rat je pretvorio sandinističku eru još više u tranzicionu fazu u kojoj su međunarodni akteri igrali glavnu ulogu, delimično konstruktivnu (Contadora, Esquipulas, Europa), a delimično destruktivnu (SAD) (Krennerich, 1996).

U slučaju Nikaragve može se sporiti o tome da li je sandinistička era bila faza tranzicije u demokratiju ili autoritarni režim sui generis. Dok su savremene analize i akteri, koji politički nisu simpatisali sandiniste, njihov režim smatrali levom diktaturom, a kako se povećavao vremenski odmak ta faza više se interpretira kao tranziciona faza i posmatra u regionalnom okviru (Torres Rivas, 2001). I mi shvatamo eru sandinista kao tranzicionu fazu, koja počinje padom Somoze i završava „konstitutivnim izborima“ 1990. – i izbornim porazom i silaskom s vlasti sandinista. Jer, uprkos autoritarnim crtama u pojedinim fazama, posebno između 1982. i 1986, sandinistička vlast nije bila zaista sposobna institucionalizovati ili čak konsoli-dovati autoritarni režim. Bitni konstitutivni elementi demokratskog razvoja (zakon o strankama i izborni za-kon, nezavisna izborna vlast, osnivanje stranaka, formiranje opozicije) postavljeni su u njihovoj eri. I Ustav iz 1987. godine u svom jezgru bio je podoban kao osnova nikaragvanske demokratije. Osim toga, neke su represivne mere bile povezane s građanskim ratom koji je podstican spolja. U celini, sandinistička Nikaragva tako se pre može karakterizisati kao hibridni režim, koji je oscilirao između autoritarnih i demokratskih tendencija (Krennerich, 1992, 209).

Nikaragvanska tranzicija može se podeliti u četiri faze: (1) od rušenja Somozine diktature sandinis-tičkom revolucijom 1979. do etabliranja postrevolucionarnog prelaznog poretka 1980. godine (uključujući agrarnu reformu, osnovni statut, državno veće, izgradnju vojske, policije i masovnih organizacija); (2) pokušaj stabilizacije i legitimiranja socijalne, participativne demokratije pod vodstvom FSLN-a, uz istodobno jačanje civilne i vojne opozicije, koji je okončan korektno provedenim, iako ograničeno kompetitivnim, predsedničkim i parlamentarnim izborima 1984; (3) faza izrade novog ustava od strane izabranog parla-menta, koji je stupio na snagu 1987. godine i, uz nekoliko većih reformi, važi i danas; u toj fazi je gerilski rat dostigao vrhunac, ali i mirovna nastojanja u Srednjoj Americi (sporazum iz Esquipulasa 1987); (4) napokon, definitivno otvaranje režima, koje je uz snažnu međunarodnu asistenciju dovelo do izbora 1990. – i do neočekivane izborne pobede opozicije (Bendel i Krennerich, 1996, 316).

Za tok „sandinističke“ tranzicije odlučni su bili kako interni, tako i eksterni pomaci moći. Nakon ras-pada heterogene revolucionarne koalicije i uspona FSLN-a na položaj hegemonijalne sile počelo je formi-ranje unutrašnje opozicije, sastavljene od građanskih snaga i katoličke institucionalne crkve, koja je stalno zahtevala poštovanje temeljnih liberalnih prava. Međunarodni pritisak na vladu FSLN-a takođe je bivao sve snažniji ubrzo posle njihovog preuzimanja vlasti. Dok se predsednik SAD-a Carter još trudio uspostaviti kooperaciju, s revitalizovanjem Hladnog rata (ulazak Sovjetskog Saveza u Avganistan 1979) i stupanjm na dužnost predsednikan SAD-a Ronalda Regana 1981. počela je snažna antisandinistička politika, koja je dovela do ustrojavanja i podsticanja problematike tzv. “kontraških pobunjenika”.

U drugoj polovini osamdesetih godina režim FSLN-a, u uvslovima stalne privredne krize, bio je sve snažnije izložen unutrašnjemu i spoljašnjem pritisku (Herrera Zúniga, 1996, 290. i d.). Uklapanjem u sred-njoamerički mirovni proces uspeo je posle 1987. doduše ublažiti problematiku kontraša, ali je privredni razvoj prisiljavao na drastičnu politiku prilagodjavanja, koja je dodatno podsticala nezadovoljstvo

141

stanovništva. Drugčije nego 1984, ujedinjena opozicija (UNO), uprkos nekim rezervama, nije bojkotirala izbore u februaru 1990. pa je njena kandidatkinja, Violeta Chamorro, neočekivano pobedila. Vlada je priz -nala rezultat izbora, ali je i u prelaznom razdoblju pokazala svoje svetle i tamne strane. Tako je, s jedne strane, sarađivala s opozicijom u pogledu neometanog prenosa vlasti, ali, s druge strane, je agitovala na korumpiran način u Somozinu stilu, prenoseći dekretom u velikim razmerima državno vlasništvo elitama. FSLN-a. Stupanjem na vlast Violete Chamorro u aprilu 1990. „sandinistička“tranzicija bila je okončana (Williams, 1994).

2.6. Meksiko: jako prolongirana tranzicija (upravljanje i pregovori 1977-1997)

Početak prolongirane meksičke tranzicije (Eisenstadt, 2000) u istraživanjima se različito datira kao i njen kraj. Kao najraniji početak navodi se 1968, kad su studenti i skupine urbanih srednjih slojeva došli u otvoreni sukob s režimom, koji je doživeo žalostan vrhunac u masakru u Tlatelolcu, i razotkrio smanjenu integrativnu snagu sistema vlasti. U razdoblju posle toga (1970-1976) pod predsednikom Echeverríom ponovno se pokušala stabilizovati izgubljena snaga nadzora pomoću skupe politike kooptiranja, što je, međutim, negativno uticalo na ekonomsku učinkovitost i dovelo do novih sukoba. Njegov naslednik, López Portillo pokušao je prevladati tu „nestabilnu perzistenciju“ (Cansino, 2000, 87. i d.) ortodoksnim politikama stabilizacije, uz istovremenu političku liberalizaciju. Izborna reforma 1977, koju smatramo pravim početkom tranzicije, imala je za cilj da integriše „neslužbene“ stranke levog spektra u politički sistema, a da se ipak ne ugrozi pretenzija na hegemoniju PRI-a (Nohlen, 1993).

Zajedno s početkom naftnog buma, koji je omogućio povratak na rast zasnovan na intenzivnom korištenju resursa i preraspodeli, sistem se privremeno mogao stabilizovati (Lauth, 1991, 96. i d.). Međutim, posle dužničke krize 1982. društvene suprotnosti su ponovo izbile na videlo, tako da se isprva funkcionalna liberalizacija, koja je stabilizovala vlast, počela pretvarati u disfunkcionalnu, koju je PRI uspevao držati pod kontrolom samo još izbornom manipulacijom. Po prvi put su postale vidljive i jasne pukotine unutar stranke, koje su u dovele do formiranja pokreta levog centra van PRI-a pa su tako – uz već dugo tolerisani desnokonzervativni PAN109 i zahvaljujući daljem „popuštanju“ izbornog zakona 1987. – još više oživele stranačku konkurenciju. Privremeni vrhunac tog razvoja sve do krize autoritarnog sistema bilo je falsifiko-vanje predsedničkih izbora 1988, koje je Carlosu Salinasu otvorilo put do predsedničke dužnosti (Lauth i Wagner, 1993).

Salinas je počeo dva temeljna modernizacijska poduhvata, koji su naizgled do 1993. vodili uspešnoj rekonsolidaciji režima. Pomoću neoliberalno inspirisanih reformi privrednog poretka (otvaranje prema spolja, privatizacija, deregulacija) pokušao je, pomoću ekonomske učinkovitosti, opet ojačati jedan od bitnih stubova legitimacije režima. U nastojanju da osigura svoj projekt reforme Salinas je, drugo, bio naveden napraviti političke ustupke opoziciji – posebno PAN-u. Nameravana rekonsolidacija pokazala se, međutim, početkom 1994. iluzornom. Istovremeno sa stupanjem na snagu ugovora o NAFTA-i, u Chiapasu su zap-atisti proglasili otvorenu pobunu protiv meksičke države, čime se zaljuljao i poslednji stub legitimacije režima – očuvanje socijalnog mira. Politička ubistva tokom iste godine – pre svega, atentat na imenovanog Salinasovog naslednika Colossia – pojačala su utisak da se stabilnost države smanjuje (Mols, 1996a, 256. i d.).

U tim uslovima 1994. održani su dotad najslobodniji i najpošteniji izbori na saveznom nivou. To što ti izbori ipak nisu imali kvalitet demokratskih konstitutivnih izbora uslovljeno je kako instrumentalnim karak-terom koji su PRI i državna elita pridavali procesu demokratizacije, tako i posebnim istorijskim uslovima. Osim nejednakih šansi u izbornoj kampanji110 i manjim, i u praksi još prisutnim metodama izborne prevare i

142

drugim neregularnostima,111 i niz akata političkog nasilja, koji je počeo ubistvom kardinala Posadasa pa je posle izbora spektakularno nastavljen ubistvom generalnog sekretara PRI-a Ruiza Massieua, stvorili su klimu straha, koju je PRI upozoravanjem na dalju nestabilnost usled političke promene znao iskoristiti sebi u prilog (Cansino, 2000, 248. i d.). Ta klima je doprinela i nesigurnosti o tome da li bi i u kojoj meri PRI prihva-tio eventualni izborni poraz sa svim konsekvencama. To se činilo malo verovatnim, budući da je stopljenost stranke i državnog aparata stvorila osnovu resursa moći u golemoj imperiju PRI-a, od kojeg bi se teško odustalo bez borbe, a s druge strane nije raspolagala gotovo nikakvim mogućnostima da sprovede svoju izbornu pobedu. Niti je u tom trenutku savezno izborno telo IFE bilo istinski nezavisno, niti je postojalo nepristrasno izborno sudstvo.

Salinasov naslednik Zedillo ipak je, zbog relativno poštenih izbora, raspolagao znatnom merom legitimnosti, koju je, međutim, brzo opet prokockao neuspešnim menadžmentom devalvacije pesosa krajem 1994. (Faust, 2000). Monetarna i privredna kriza koja je usledila posle toga i rastuće socijalne napetosti bila je, doduše, prouzrokovana nekoherentnom reformskom politikom Salinasa, ali je odgovornost za nju prip-isana celoj novoj vladi i PRI-u. Taj rapidni gubitak legitimnosti je potkopao i dotad središnju političku institu-ciju Meksika - predsednika države (Rubio, 1998). U kontekstu sve samosvesnije stranačke konkurencije, iznuđene demokratizacije izbornog režima kao i erozije metakonstitucionalnih ovlašćenja predsjednika, a time i PRI-a, Zedillu nije preostalo ništa drugo nego da prizna rezultate kongresnih izbora 1997. i time kon -stelaciju divided government, koja je zadala konačni udarac neformalnom političkom poretku Meksika (Car-illo i Lujambio, 1998). Pobeda Vincenta Foxa na predsedničkim izborima 2000. značila je kraj više od sedamdesetogodišnje ere PRI-a.

3. Institucionalizacija

Na pitanje o institucionalizaciji latinskoameričkih demokratija nije lako odgovoriti zato što su sve započele kao defektne demokratije ili su se kao takve razvijale. To, posebno u slučaju Čilea, nameće pitanje da li je institucionalizacija bila završena s ustavnim reformama i posle toga konstitutivnim izborima 1989. ili tek s uklanjanjem autoritarnih enklava 15 godina kasnije. Zbog analitičkih razloga proces institucionalizacije usko se povezuje s tranzicijskim procesom, dakle s fazom smene autoritarnog režima sve do opšteprihvaćenih konstitutivnih izbora, pa se stoga shvata u užem smislu, dok se pitanje „defektne demokratije“ svrstava u fazu konsolidacije. U nastavku teksta to ćemo pobliže objasniti na primjeru Čilea. Uz to značajno ograničenje, možemo konstatovati da se institucionalizacija u demokratijama Latinske Amerike u poredjenju s ostalim regionima transformacije odvijala srazmerno brzo. To je, s jedne strane, povezano s činjenicom da obično nije bilo spora o temeljnoj konfiguraciji političkih sistema.112 U gotovo svim zemljama postojali su uzori u republikanskim ustavima koji su se etablirali počevši od 19. veka i koji su se najčešće prilagođavali društvenim razvojnim procesima – makar u pogledu konstitucionalnog dizajna. Do danas, sve su latin-skoameričke zemlje zadržale predsednički sustav vlasti, premda se dizajni ipak međusobno razlikuju. S druge strane, u mnogim zemljama već su postojala iskustva s demokratskom vladavinom, koja su se – čak i kad su bila negativna – mogla uključiti u fazu institucionalizacije (Peeler, 1998, 25. i d.). Najteži osnovni prob-lem latinskoameričkih država – uz izuzetak Urugvaja, Kostarike i Čilea – bio je pak jaz između ustavne norme i ustavne stvarnosti, kojim ćemo se pozabaviti kod pitanja o defektnim demokratijama.

Tablica 23: Ustavi u tranzicijskom procesu

3.1. Argentina: obnova prezidencijalizma (Ustav iz 1853)

Kolaps vojnog režima posle Folklandskog rata nije izazvao je, doduše, trenutno povlačenje vojske, ali

143

ona do prenosa vlasti nije više imala značajniju ulogu u tranziciji (Linz i Stepan, 1996, 190. i d.). Među etabliranim strankama peronista (PJ) i radikala (UCR) nije bilo spora o institucionalnim temeljima iznova stečene demokratije. Napotiv, Argentina se vratila Ustavu iz 1853, koji je bio na snazi pre puča i koji je doduše više puta bio modifikovan tokom decenija, ali mu je temeljna struktura ostala nepromenjena. U nju se, osim naglašenog prezidencijalizma, ubrajala najpre federalna struktura zemlje, koja se istorijski razvi-jala i koja je u zemlji imala stvarnu političku težinu – kako u obliku drugog parlamentarnog doma, tako i u političkoj ulozi provincijskih guvernera. S konstitutivnim izborima 1983. ustavna struktura je implicitno iznova legitimisana i faza institucionalizacije je privremeno bila dovršena (Waldmann, 1992, 170. i d.). Godine 1994. ipak je provedena značajna ustavna reforma, koja se kasnije obrađuje kao aspekt problema konsoli-dacije, budući da nije u užoj vezi s tranzicijom.

Alfonsin je na predsedničkim izborima s 52 posto glasova ostvario nesumljivu pobedu nad kan -didatom peronista (40 posto), koji su prvi put doživeli poraz. Međutim, u parlamentu odnosi većine i manjine nisu bili tako jasni. Radikalna stranka je s 47,4 posto važećih glasova dobila 50,8 posto mesta u donjem domu i time neznatnu većinu; peronisti su kao merodavna opozicijska stranka osvojili 33,5 posto glasova i 43,7 posto mandata (Molinelli i dr., 1999). Međutim, u Senatu su peronisti uspeli osigurati relativnu većinu (43,7 posto mjesta), UCR je dobio 39,1 posto mesta, ali postojala je mogućnost stvaranja većine uz pomoć pojedinih provincijskih senatora (Birle, 1995, 191. i d.).

Ostala su otvorena– u svakom slučaju posmatrano iz perspektive 1983. – u biti dva problema de-mokratizacije. Prvo, vojska se nalazila u svom istorijsko najslabijem položaju, ali moglo se očekivati da će pitanje procesuiranja povreda ljudskih prava izazvati sukobe. Dok su Alfonsin kao i većina Argentinaca za-govarali podizanje optužnica i donošenje presuda, pokušaji vojne vlade tokom tranzicije da proglasi amnes-tiju pokazali su da oružane snage to neće bezuslovno prihvatiti (Heinz, 2001a, 81. i d.). Drugo, bilo je upitno je li se promenio stav političkih aktera prema ustavnim normama. Jer, u praksi su i izabrane vlade bile sk -lone da u slučaju dvoumljenja zanemare Ustav, zbog čega se i govori „o kršenju Ustava kao političkoj kons-tanti“ (Carreras, 2002, 32). Ta problematika ticala se, na primer, zaobilaženja Kongresa, koje se obrazlaga-lo osiguranjem sposobnosti vladanja i iznad svega, doduše ustavno zajamčene ali u stvarnosti nedovoljne, nezavisnosti pravosuđa. U biti se tek trebalo pokazati da li su se merodavni politički akteri zaista sporazu-meli o opšteobavezujućim pravilima igre.

3.2. Čile: modifikacija i korektura autoritarnog ustava

Sasvim je drukčije izgledalo stanje u Čileu, gde se zbog specifične upravljane tranzicije moraju razlikovati dva procesa institucionalizacije (Garretón, 2004). U užem smislu je uključenim akterima – s jedne strane režimskim elitama sastavljenim od predstavnika vojske i civilnih pristalica vojske, a s druge strane opozicionim strankama levice i centra – pošlo za rukom da između referenduma u oktobru 1988. i stupanja na dužnost predsednika Aylwina institucionalizuju demokratiju, koja je, međutim, zbog „autoritarnih enklava“ uređena kao defektna demokratija. Od toga treba razlikovati institucionalizaciju u širem smislu, koja se uglavnom ticala uklanjanja tih autoritarnih odredbi i trajala je do 2005.

Institucionalizacija u užem smislu bila je izraz specifičnih odnosa moći pre i tokom tranzicije, koji su opoziciji dopuštali samo modifikaciju ali nipošto i potpunu reviziju Ustava iz 1981. (Krumwiede, 2004). Pro-mene Ustava prvobitno su doduše sledile strogu računicu s ciljem osiguranja moći autoritarne režimske koalicije, time što su predvidele „zaštićenu“ demokratiju pod tutorstvom vojske, ali u znatnom delu bile su oblikovane tako da su stvorile osnove demokratskog sistema sa snažnim predsedničkim režimom. Ustavne

144

reforme 1989. uspele su ukloniti samo deo autoritarnih odredbi. U želji da ne ugrozi riskantnu tranziciju i smenu vojnog režima, opozicija je prihvatila ne samo ustavni „red vožnje“, nego i političke okove koji su joj nametnuti u godinama koje su sledile.

Temeljni građevni element „zaštićene“ demokratije (Loveman, 1994) postala je konstitucionalno usidrena uloga vojske. Ona je opremljena snažnim vlastitim kompetencijama (budžet, osoblje, doktrina) i, osim toga, uspostavljena je kao čuvar ustavnog poretka. Povrh toga, vojska je sebi formalnim putem osigu-rala politički uticaj, budući da je utvrđivala polovinu Veća nacionalne sigurnosti koje je, među ostalim, moglo saodlučivati o vanrednom stanju i imenovati deo senatora. (Thiery, 2000, 163. i d.). Tako je demokratija s enklavama imala učinka i na izborno nadmetanje i time na središnje područje svake demokratije. Sistem vlasti – snažan predsednički režim sa simetričnim dvodomnim parlamentom – bio je poremećen time što se otprilike petina gornjeg doma sastojala od imenovanih senatora. Budući da ih je isprva imenovao sam Pi -noče, odnosno tela pod njegovim uticajem (Vrhovni sud), vladi drukčijeg političkog usmerenja bilo je gotovo nemoguće vladati protiv desnog tabora. Posebno su promene Ustava, uprkos dovoljnim izbornim većinama, bile moguće samo uz saglasnost makar dela desne opozicije. To ustrojstvo moći zacementirano je izbornim sistemom, koji je faktički desnom taboru osigurao veto-moć manjine, a istovremeno je male stranke levo od Concertación –komuniste – držalo podalje od parlamenta. U skladu sa namerama, u parlamentu su tako bila zastupljena dva politička tabora, a desni tabor je kao opozicija bio u povlaštenom položaju (Siavelis i Valenzuela, 1996).

Demokratska opozicija koalicije centra i levice bila je, doduše, svesna ograničavajućih ustavnih odredbi, ali nije imala dovoljno moći da poreduzme daljne korekture Ustava niti da spreči daljnje šahovske poteze Pinočea do kraja faze tranzicije (pre svega, personalne odluke, leyes de amarre). U odnosu prema institucijama te (defektne) demokratije mora se ipak poći od snažnog „negativnog“ konsenzusa među politič-kim elitama Čilea. Jer, s jedne strane, svim akterima, a to znači svim Čileancima, bilo je jasno da je vlada-juća koalicija centra i levice, sastavljena od hršćanskih demokrata, umerenih socijalista (PS, PPD) i manjih stranaka, odbijala autoritarne elemente političkog poretka s obzirom na njihov normativni sadržaj, pa se takođe nameravala boriti protiv njih, što je od početka jasno izrekla u svom programu. Ali, s druge strane bila je u stanju pružiti uverljiva jamstva desnoj opoziciji i vojsci da će to činiti isključivo na osnovi samog Ustava – a time samo u sporazumu s opozicijom (Thiery, 2000, 304. i d.). Stupanjem na dužnost predsedni-ka Aylwina u aprilu 1990. počela je stoga institucionalizacija u širem smislu, čija se dinamika u kasnijem izlaganju obrađuje kao aspekt problema konsolidacije. Ona je – doduše ne isključivo, ali ipak latentno – odredila političku igru devedesetih godina u Čileu. Taj proces „druge institucionalizacije“ čileanske demokra-tije trajao je gotovo 15 godina, sve dok 2004. konsenzusom političkih stranaka – najpre u Senatu – nisu ukinute autoritarne enklave.

3.3. Peru: neizvesna institucionalizacija

Skicirani problem institucionalizacije defektne demokratije u još većoj meri pogađa Peru, gde je demokratija tokom osamdesetih sve više dolazila u turbulencije, sve do tzv. autogolpea predsednika Fuji-morija 1992. U užem smislu institucionalizacija demokratije u Peruu bila je dovršena sazmerno brzo: posle saziva Ustavotvorne skupštine 1978. usledilo je usvajanje novog Ustava 1979, da bi na kraju bili održani konstitutivni izbori 1980. (McClintock, 1989). I u Peruu je stoga Ustav bio jedna od osnovnih tema tranzicije. No za razliku od Čilea, Ustav nije bio u žarištu spora između autoritarnih elita i demokratske opozicije, premda je „revolucionarna levica“ pokušala proglasiti Ustavotvornu skupštinu „legitimnom“ vladom protiv vojnog režima. Međutim, taj pokušaj vojska je uspela da spreči u saglasnosti s umerenim strankama APRA i PPC (Cotler, 1994, 120. i d.). U celini, međutim, političke elite iz svih tabora, uključujući i vojsku, bile su

145

saglasne da promenjena socijalna i politička realnost zemlje traži i novu konstitucionalnu osnovu – svakako i zato da se jasno označi novi demokratski početak.

Ustavotvorna skupština, koja je izabrana 1978, predstavljala je sve političke snage zemlje – uz izuzetak Belaúndeove Acción Popular, koja je sazivanje skupštine smatrala nelegitimnim i nije učestvovala u izborima (Lynch, 1999, 116. i d.). Ustav je, ipak, neosporno imao sveobuhvatnu legitimnost – veću nego danas važeći Ustav iz 1993, koji je usvojen u režiji Fujimorija, skrojen u skladu s njegovim ambicijama za sticanje moći. U ustavne tekovine ubraja se, među ostalim, i to što su prvi put i nepismeni stekli aktivno i pasivno pravo glasa. Ipak, bilo je i spornih tačaka između civilnih elita i vojske, koja je nastupila kao implic-itni partner u pregovorima prilikom usvajanja Ustava. Tako je vojska bila u stanju srazmerno lako izraditi i nametnuti ustavno poglavlje o vojnim pitanjima kojim joj se jamči institucionalna autonomija i poštuje njena uloga pokroviteljske sile (Cotler, 1994. 125. i d.). U celini, Ustav iz 1979. ojačao je položaj predsednika. On je dobio mogućnost donošenja predsedničkih dekreta kao i raspuštanja parlamenta jednom tokom svog mandata ako se njegovoj vladi tri puta iskaže nepoverenje (Schmidt, 1998, 109. i d.). Time je trebalo izbeći situacije u kojima se nekadašnji predsednik Belaúnde1967-1968. doveo u položaj u kojem je bio nes-posoban za delovanje. Rasprave i pregovori o Ustavu u Peruu 1978-1979. delimično su oživeli stara nepri-jateljstva pa su povremeno – i zbog ponekad tvrdih pregovaračkih pozicija vojske – dospevali u slepu ulicu, ali ujedno su budili nade u sveukupno viši stepen političke stabilnosti – obećanje koje elite sledećih godina ipak nisu bile sposobne ispuniti (Lynch, 1999, 173. i d.).

S izborima 1980. i stupanjem na dužnost Belaúndea dovršena je „prva“ institucionalizacija demokratije. Pošto je 1979. umro Haya de la Torre, kandidat s najvećim izbornim izgledima, APRA nije bila u stanju ponuditi jednako snažnog kandidata. Tako je Fernando Belaúnde već u prvom krugu izbora s 45 posto glasova i s velikom prednošću pred ostalim kandidatima izabran za predsednika. I u dvodomnom par-lamentu novi predsednik je raspolagao jasnom većinom: U Predstavničkom domu je AP osvojio apsolutnu većinu, a u Senatu je Belaúnde uspeo osigurati saradnju hršćansko-socijalne stranke PPC, pa se i tu mo-gao osloniti na apsolutnu većinu. Ali već njegov mandat je pokazao da su institucionalni temelji demokratije bili sve drugo nego stabilni: delegativna praksa vladanja, ponovo rastuća uloga vojske, razbuktavanje geril-skog rata i, nipošto najmanje važno, masivne povrede ljudskih prava retrospektivno dopuštaju samo sud da je institucionalizacija demokratije u Peruu propala mnogo pre nego što se dogodio autogolpe 1992. (Tanaka, 2005).

3.4. Venezuela: uspela institucionalizacija pomoću paktova elita

I u Venezueli je uspela srazmerno brza institucionalizacija demokratije, što je dovelo do dugotrajne faze političke stabilnosti (Werz, 1983). S obzirom na slabo prethodno demokratsko iskustvo, koje je ograničeno na trienio 1945-1948, ta institucionalizacija, kao i posledična stabilizacija demokratije, vredne su požnje. Zato je zaslužan proces učenja, koji su političke elite – uključujući i delove vojske – prošle u pedesetim godinama. Kako političke snage koje su poduprle puč 1948, tako i Acción Democrática, sada su smatrali dogovore, kompromis, političku umerenost i (doduše ipak „kanalizovanu“) participaciju nužnima da bi se ublažilo stranačke sukobe i etabliralo trajan politički poredak (Levine, 1989, 256. i d.). To je posebno dovelo do niza paktova 1958, koji su postavili kamen temeljac za kasniji politički razvoj.

Posebno su u Pacto de Punto Fijo, koji su tri velike stranke potpisale još pre izbora 1958, AD, hršćanskodemokratski COPEI i liberalni URD dogovorili da će poštovati izborne rezultate nezavisno od ishoda, usmeriti politička sporenja na sadržajna pitanja, težiti kompromisu u spornim pitanjima i jamčiti orga-nizirano zastupanje interesa (Köster, 2002, 32. i d.). Zajedno sa sporazumom o političkim smernicama i pomirenju interesa kapitala i rada tako je neutralisana potencijalna opozicija sistemu od strane relevantnih

146

moćnih skupina (Levine i Crisp, 1999, 378. i d.; Karl, 1986). Osim podele odgovornosti, stranke su utvrdile i udele u zaposedanju položaja i time i mogućnosti uticaja i patronaže. Za razliku od trienia, sada su obe na-jveće stranke (AD i COPEI) podjednako učestvovao u sinekurama, koje je državni aparat mogao podeliti. Uključivanjem najvažnije opozicijske stranke u sistem patronaže iz pakta iz Punto Fijo proizašao je bitan učinak na stabilizaciju sistema (Werz, 1983, 103. i d.). Da bi ti paktovi bili mogući, iz dogovora je naprotiv isključena komunistička partija PCV.

Izbori u decenbar 1958. postavili su prve temelje institucionalizacije demokratije. Nimalo iznenađu-juće, parlamentarne izbore je osvojila još uvek najbolje organizovana AD s gotovo 49,5 posto glasova, znatno ispred URD-a (26,8 posto) i COPEI-a (15,2 posto). Predsednik je s 49,2 posto glasova postao predsednik AD-a Rómulo Betancourt (1959-1964). U duhu paktova među elitama iz 1958. raspravljalo se i o novom ustavu, koji je usvojen 1961. Ustav je uspostavio liberalnu demokratiju sa snažnim predsedničkim režimom (Crisp, 1997). Time je institucionalizacija privremeno dovršena. Međutim, problem je ostao nerešen zato što su isključenjem levice iz paktova marginalizovani njeni politički interesi u venecuelanskoj politici. Reakcija na to stanje bilo je (samo)isključenje levice. Počevši od 1960. – pod utiskom uspešne kubanske revolucije – KP Venezuele je podupirala levi gerilski pokret koji, međutim, nikad nije uspeo uzeti maha. Reintegracija Komunističke partije na kraju je uspela posle izbora 1968. i amnestije 1969, čime je dovršena početna faza vezuelanske demokratije (Levine, 1989).

3.5. Nikaragva: borbe oko institucionalizacije

Najteži proces institucionalizacije nesumljivo je prošla Nikaragva, koja je ujedno jedina od šest ze-malja koja se nije mogla nadovezati na institucionalne uzore iz vlastite istorije (Williams, 1994). Revolucija 1979. značila je političko-institucionalni rez u istorije zemlje, koja je, pri tome, na početku tranzicije bila u katastrofalnom ekonomskom stanju.113 Tako je proces institucionalizacije praktično započeo u „nultom satu“ pa je prolazio – uključujući autoritarne otklone vlade FSLN-a i vanredna stanja uslovljena građanskim ratom – nemirne i oscilirajuće faze, koje su sezale duboko u devedesete godine. Odlučne su etape bile donošenje Osnovnog statuta 1979, izbori 1984, Ustav iz 1987, „konstitutivni izbori“ 1990. kao i dve reforme Ustava 1995. i 2000. To već upućuje na činjenicu da institucionalizacija nikaragvanske demokratije stoji na nesig -urnim temeljima (Walker, 2003, 139. i d.).

Temeljni statut iz 1979. značio je posle sloma Somozinog režima neku vrstu privremenog ustava, koji je ipak više služio ponovnom uspostavljlanju državnog poretka (Williams, 1994). Politička moć bila je koncentrisana u vladajućoj hunti FSLN-a, koja je faktički, osim izvršne, vršila i zakonodavnu vlast. Prava faza demokratske institucionalizacije podudara se sa žestokim sporenjima sa tek formiranom opozicijom o izbornom zakonu i zakonu o strankama, što se, osim u bojkotu izbora 1984, posebno pokazalo i u sučelja-vanjima o ustavu. Na izborima 1984. prvi put je, osim predsednika, izabrana i nacionalna skupština koja je, za razliku od prethodnog državnog veća (1980-1984), bila čisto stranački parlament liberalno-reprezenta-tivnog profila. Ona je osim toga – o čemu se takođe sporilo – imala funkciju ustavotvorne skupštine, koja je izradom Ustava 1987. počela novu etapu institucionalizacije. Ustav, koji je uz dve veće reforme ostao do danas na snazi, uglavnom je odgovarao, uprkos elementima revolucionarne retorike, građansko-liberalnom ustavu, pa je utemeljio unitarnu republiku s predsedničkim sistemom vlasti (Krennerich, 1992, 230).

Na tim su institucionalnim temeljima, koji su u praksi ipak bili jasno obeleženi hegemonoom ulogom FSLN-a, napokon održani izbori 1990, koji su doneli pobedu opoziciji (Anderson i Dodd, 2005). Institucional-izacija demokratije u Nikaragvi nije, međutim, završila konstitutivnim izborima. Progresivna podela političkog društva na sandiniste i antisandiniste, koja je jako ograničila kapacitet delovanja vlade Violete Chamorro,

147

dovela je tokom devedesetih godina do žestokih konfrontacija među taborima i do burnih rasprava o prome-nama Ustava. Nakon višemesečnih teških pregovora napokon je 1995. usvojeno 65 ustavnih amandmana, koji su za posledicu imali značajne promene u međusobnom odnosu državnih vlasti. Znatno je ojačana uloga nacionalne skupštine u odnosu na predsednika, među ostalim i tako time što joj je dato pravo da jed-nostavnom većinom sruši predsednički veto, ukinito je i pravo predsednika na suspenzivni veto, a parlament je dobio veće kontrolna ovlašćenja (budzetsko i poresko zakonodavstvo). Povećane su i nadlešnosti Vrhovnog suda (Herrera Zúniga, 1996).

Izbori 1996. i 2001. rezultirali su izbornim pobedama liberalnog saveza Partido Liberal Constitu-cionalista (PLC) nad sandinistima, koje su potvrdile političku podelu zemlje (Anderson i Dodd, 2005). Za vreme mandata vlade Arnolda Alemána (1997-2002) ipak je došlo do dogovora o podeli moći između predsednika i vođe FSLN-a, Daniela Ortege, koji su, osim osiguranja ličnih sinekura, rezultirali politizovan-jem središnjih političkih institucija (Vrhovnog suda, izbornih organa, državne revizije). Ta tendencija potkopavanja, odnosno instrumentalizacije institucija nastavila se i za vreme mandata vlade Enriquea Bo-lañosa (od 2002) i pokazatelj je trajnih problema konsolidacije u Nikaragvi (Krennerich, 2003).

3.6. Meksiko: inkrementalna institucionalizacija pomoću reformi

Iskazi o institucionalizaciji meksičke demokratije moraju živeti s paradoksom da se nova meksička demokratija uzdiže na istim temeljima kao i „savršena diktatura“ PRI-a – naime na Ustavu iz 1917. Skica starog režima kao i meksičke prolongirane tranzicije već je pokazala da je Ustav – koji je još na snazi up-rkos rasprava o njegovoj reformi – dovoljan okvir za izgradnju demokratije. Međutim, za to je ipak bilo nužno, s jedne strane, doneti izvršne zakone o ustavnim organima, koji su se ticali aspekta slobodnih i poštenih izbora, i, s druge strane, ukinuti neformalna pravila koja su meksičkog predsednika pretvorila u „izbornog cara“ (Domínguez, 1999).

Institucionalizacija meksičke demokratije – koja se odvijala uporedno s tranzicijom – u biti se odnosila na izborni režim (Cansino, 2000). Tu su se događale temeljne zakonske promene – kako u odnosu na norme, tako i na njihovu primenu. Taj proces doživio je svoj vrhunac uspostavljanjem nezavisnoga izbor-nog tela i, nakon toga, sprovodjenjem slobodnih i poštenih izbora na saveznom nivou 1997. i 2000. Osim toga, bio je praćen napretkom u ostvarivanju političkih sloboda i prava, premda je potpun razvoj slobode mišljenja i štampe osetno kasnio za razvojem demokratskoga izbornog režima. Posleizborni sukobi, koji su u slučajevima izborne pobede opozicije između 1989. i 1994. neretko rešavani pregovorima između strana-ka i predsednika, sad se kanališu u institucije pravne države (Eisenstadt, 1999).

Povećanje stepena stranačkopolitičkog nadmetanja od kraja osamdesetih godina dovelo je već za vreme Salinasovog mandata do više reformi izbornog sistema (Becerra i dr., 2000). Kao i izborne reforme 1977. i 1987, one su, doduše, bile posledica legitimacijskih problema režima, ali su zbog dostignute dina -mike nadmetanja i vlastite dinamike stvorenih institucija sukcesivno polučile porast kvalitete izbora. Re-forme tih godina (1990, 1993, 1994. i 1996) vrtele su se oko dve teme: nezavisnosti organa vlasti koje je nadležno za organizaciju izbora i postupaka za rešavanje izbornih sporova. Instituto Federal Electoral (IFE), koji je osnovan 1990. i zadužen je za sprovodjenje izbora, registre birača i izborne listiće, bio je doduše kao institucija osnovan odozgo, ali se ipak razvio u izborni organ koje je postajalo sve nezavisnije od PRI-a i vladi. S povećanjem uticaja IFE-a bilo je moguće za sve stranke bitno poboljšati i pravila o finansisanju stra-naka i pristup medijima, koji su decenijama bili pod kontrolom PRI-a i još su 1994. delovali u njegovu korist. Izborno sudstvo, koje je do 1987. bilo u nadležnosti Kongresa, a nakon toga je bilo podeljeno između legis-lative i judikative, posle reforme 1996. u nadležnosti je Tribunal Electoral Federal del Poder Judicial. Konač-

148

ni rezultat reformi bila je potpuna autonomija izbornih organa vlasti kao i potpun prenos nadležnosti za reša-vanje izbornih sporova na judikativu (Thiery, 2005).

Institucionalizacija demokratije u Meksiku privremeno je dovršena 2. jula 2000. izborom Vincentea Foxa za predsednika države, koji je stupanjem na dužnost u decembru 2000. okončao sedamdesetogodišn-ju vladavinu Partido Revolucionario Institucional (PRI). Tek je posle te promene vlasti postalo moguće uklo-niti defekte meksičke demokratije koje je ustanovio odnosno ostavio PRI, a koji se, pre svega, nalazi na područjima državnosti i pravne države i koji su Meksiko pretvorili u neliberalnu demokratiju s delimično ograničenom vlašću (Hernández Rodrígez, 2004). Žestoki višemesečni protesti opozicije koja je izgubila s vrlo malom razlikom u glasovima na predsedničkim izborima 2006. pokazuju, međutim, da je demokratska kultura prihvatanja izbornog poraza, čak i deceniju posle konstitutivnih izbora, slabo razvijena.

4. Konsolidacija

Prosečno brza, makar naizgled uspešna, institucionalizacija demokratijâ u Latinskoj Americi ne može prikriti činjenicu da se gotovo sve one moraju oceniti kao defektne demokratije. Samo su se Kostari-ka, Urugvaj i odnedavno Čile 2005. godine mogle smatrati institucionalno intaktnim demokratijama, to jest te države ispunjavaju minimalne kriterijume koji se moraju uzeti za vrednovanje nekoga političkog režima kao demokratije. To izražavaju i podaci Bertelsmanovog Indeksa Tranformacije (BTI), koji se u bitnom oslanjaju na koncept demokratije koji je predstavljen u ovoj knjizi. Sve ostale zemlje – uz autokratija Kubu i Haiti – moraju se, naprotiv, svrstati u defektne demokratije. One ne ispunjavaju u dovoljnoj meri minimalne koncep-cijske kriterijume demokratije, premda se mogu utvrditi značajne razlike u njihovim učincima (v. tablicu 24).

Budući da se kao opšte pravilo uzima da se defektne demokratije, doduše, mogu stabilizovati, ali se ne mogu konsolidovati kao demokratije, u analizama zemalja što slede u nastavku analiziraju se respektivni sindromi defekata. Oni pokazuju u koji parcijalnim režimima politički sistemi imaju temeljne probleme konsti-tucionalne konsolidacije. Pritom je lako videti da su i drugi činioci koji čine konsolidaciju demokratije – stra-nački i sistem asicijacija, kontrola antidemokratskih veto-aktera i civilna kultura – po pravilu slabo izraženi i u uskoj su svezi s razvojem defektnih demokratija. Na temelju podataka o demokraciji Bertelsmann Trans-formation Indeksa države Latinske Amerike mogle su se 2005. svrstati u sledeće tipove režima:

Tablica 24: Tipovi režima u Latinskoj Americi/Karibima (2005)

Ovde se ne možemo opširnije baviti jednim od temeljnih problema političkog oblikovanja koji je znatno uticao na razvoj demokratija – uključujući i naftnu državu Venezuelu – naime neoliberalnim struk-turnim reformama zasnovanima na Wašingtonskom konsenzusu (Williamson, 1990), koje su pod pritiskom opadajuće privredne snage, visoke državne i privatne zaduženosti kao i reformskih koncepata Međunaro-dnoga monetarnog fonda (IMF) i Svetske banke izazvale dramatične socioekonomske promene. Samo su Čile i delimično Meksiko apsolvirali te reforme već za vreme autoritarnog režima. U svim ostalim zemljama demokratske vlade bile su konfrontirane s tim da moraju menjati etablirane društvene strukture moći te po-duzimati duboke socijalne rezove. U gotovo svim zemljama Latinske Amerike to je dovelo do političkih kriza, koje su vlade u različitoj meri bile u stanju savladati. Uprkos tome, nijedna zemlja nije se vratila u autokratski

149

režim.

Slika 8: Nivo demokratije u Latinskoj Americi (2003-2005)

Slabosti latinskoameričkih demokratija nedvosmisleno se nalaze u području pravne države: obe njene dimenzije, važenje građanskih prava i sloboda i horizontal accountability, u Lastinskoj Americi nedo-voljno su ostvarene. Podaci BTI za 2006. upućuju na izrazit raskorak između elemenata poliarhije i kompo-nenti pravne države. To znači da se politička moć uglavnom generiše prema demokratskim pravilima igre, ali njena kontrola ne funkcioniše ni između grana vlasti niti u pogledu elementarnih prava građana. To odva-janje demokratski legitimirane političke moći od institucionalnih mehanizama osiguranja od njene zloupotrebe u svim defektnim demokratijama Latinske Amerike toliko se etabliralo da se više ne može oz-načiti kao prolazni fenomen.

Slika 9: Raskorak između “poliarhije” i pravne države (2003-2005)

Napomena: stupci pokazuju za svaku zemlju srednju vrednost iznova agregiranih kriterijuma pravne države u Statusnom indeksu BTI 2006; tačke pokazuju za svaku zemlju srednju vrednost kriterijuma poliarhije. Podaci su prikupljeni za razdoblje 2003-2005. Izvor: Bertelsmann Stiftung (2005).

4.1. Argentina: problemi konsolidacije delegativne demokracije

Uprkos povoljnim izgledima za konsolidaciju, Argentinu su u polednjih 20 godina ponovo potresale

150

duboke krize, koje su se negativno odrazile i na konsolidaciju demokratskih institucija (Levitsky, 2005). U istorijskoj komparaciji treba kao pozitivnu pojavu zabeležiti da su vlade, počevši od 1983, bez izuzetka dolazile na položaj slobodnim i poštenim izborima i da su se 1989. i 1999. dva puta dogodile demokratske promene vlasti u kojima su se smenjivale vlade različitih političkih boja. Jedina izuzetak je turbulentan kraj predsednika De la Rúe u decembru 2001. pa, nakon toga, prelazna faza za mandata predsednika Duhaldea. Međutim, u Argentini se uspostavila delegativna demokratija u kojoj predsednici deluju na rubu Ustava i ponovo negiraju kompetencije dve druge grane državne vlasti (Merkel i Puhle i dr., 2006, 84. i d.).

Već za vreme mandata predsednika Alfonsína (1983-1989), koji je nastupio s decidiranim opredjel-jenjem da učvrsti demokratiju, konstitucionalna konsolidacija jedva je postigla ikakav napredak. U pogledu dvaju najvažnijih političkih izazova – privrednog razvoja i civilne kontrole vojske – njegov mandat, uprkos početnim uspesima, u celini se mora smatrati neuspešnim. Posle 1987. pojava hiperinflacije, tri vojne pobune i sukobi sa sindikatima torpedovali su demokratski razvoj. Posle toga su radikali sukcesivno izgubili sve izbore protiv peronista, a na kraju i predsedničke izbore 1989. Kad je postalo jasno da Alfonsín više nije mogao delotvorno vladati, svoju dužnost u julu 1989, pre roka predao je Carlosu Menemu (Palermo i Novaro, 1996, 35. i d.).

Menemova strategija rešenja krize – neoliberalno inspirirane privredne i državne reforme, politika povlačenja konačne crte u pitanjima vojske i problematici ljudskih prava – u institucionalnom pogledu bila je praćena uspostavljanjem hiperprezidencijalizma i domesticiranjem pravosuđa. Delujući na rubu Ustava, Menem je eliminirao većinu instancija horizontalne kontrole ili ih je doveo na svoju liniju (Thiery, 2002; Nino, 1992; Verbitsky, 1993, 77. i d.). Ta je praksa vladanja produkovala rezultate utoliko što su savladane akutne krizne tendencije pa su uspešno sprovedene strukturne reforme i protiv otpora u vlastitom taboru. Putem pravno i etički sumljivih aranžmana Menem je uspeo osigurati civilnu supremaciju nad vojskom. Argentinci su, iscrpljeni krizom, bili spremni zagovarati ili tolerisati Menemovo zaokruživanje vlasti u korist egzekutive – ali pošto se stišala akutna kriza u razdoblju posle 1993. građani su strpljenje spram vlasti zamenli sve otvorenijom kritikom (Levitsky, 2000).

Delegativna praksa vladavine nastala u sklopu krize učvrstila se za vreme oba Menemovog man-data (1989-1995; 1995-1999). Ona je obuhvatala formalno i neformalno ojačanu ulogu predsednika, njegov odnos prema legislativi kao i intervencije u pravosuđe (Thiery, 2001). Deo tih promena uključen je u novi Ustav iz 1994. Osnove koje su pre toga neformalno dogovorene između Menema i Alfonsína u „paktu iz Olivosa“ imale su cilj omogućiti ponovni izbor predsednika (to jest Menema), a pritom je zauzvrat njegov mandat smanjen na četiri godine. Nadalje, formalizovane su njegove legislativne kompetencije preko dekreta u vanrednom stanju. Međutim, namera da se te kompetencije pomoću kontrolnog povereništva Kon-gresa obuzdaju unutar strogo kontrolisane mreže nije ostvarena do danas. Podjednako su ozbiljni bili zah-vati Menema u pravosuđe, koje je ionako u argentinskoj istoriji bilo podređeno drugim dvema granama vlasti (Carrío, 1996). Stanje zavisnosti pravosuđa postepeno se pogoršavalo posle 1989, što se posebno odnosi na Vrhovni sud, čije su presude tradicionalno ionako bile naklonjene vladi, ali za vreme Menemova mandata pretvorile su se u držanje koje je podupiralo vladu i koje je na sudu jamčilo zloglasnu „automatsku većinu“ (mayoría automatica) (Gargarella, 1996, 228. i d.).Takvi funkcionalni nedostaci reprodukovali su se i na nižim nivoima pravosuđa i u celini su izraz vrlo krhkog funkcionisanja pravne države, što je prouzroko -valo klimu pravne nesigurnosti što je uticalo na kontinuiranom padu ugleda sudske vlasti kod građana. Os-tavština Menemove ere nije se mogla ukloniti ni posle 1999. Ni slab predsednik De la Rúa (1999-2001) ni privremeni predsednik Duhalde (2002-2003). kao ni njegov naslednik Kirchner nisu odustali od delegativne prakse vladanja, niti su bili sposobni – ako zanemarimo nekoliko simboličnih gestova – ojačati argentinsko

151

pravosuđe (Bertelsmann Stiftung, 2005). Razlog za to stanje u krajnjoj liniji je nepromenjeno držanje ar-gentinske političke klase, koja delotvorna ustavna ograničenja smatra neugodnim opterećenjem za političke poslove i koja ima koristi od slabih političkih i pravnih konrolnih instancija (Thiery, 2005).

Problemi institucionalne konsolidacije usko su povezani s obrascima političkog i društvenog pred-stavljanja, koji sadrže istorijski nastale, kako podsticajne tako i opstruktivne potencijale za demokratsku konsolidaciju (Berensztein, 2004). Za razliku od evropskih zemalja, kompleksne društvene crtesukoba, koje su se oblikovale tokom 19. i 20. veka, nisu našle odgovarajući izraz u stranačkom sistemu. Dve najvažnije političke snage – građanska stranka Unión Cívica Radical (UCR), ukorenjena u srednjim slojevima, i Partido Justicialista (PJ) kao organicistički pokret s masovnom podrškom radničkih i donjih slojeva – zastupale su različite društvenopolitičke koncepcije, koje se teško mogu smestiti unutar sheme levo-desno; osim toga, u Argentini se nikad nije uspela etablirati desna stranka koja bi predstavljala konzervativne sektore (Birle, 2002, 214. i d.). U obe stranke je unutrašnje frakcioniranje jako veliko i nestabilno, obe su decentralno strukturirane, njihova ideološka kohezija i unutarstranačka disciplina je slaba. To otežava i oblikovanje kon-senzusa preko stranačkih granica. Umesto toga, prevladava kultura konfrontacije, koja je, na primer, do-prinela padu De la Rúe. Premda su zato efektivni broj stranaka (1983: 2,22; 1989: 2,80; 1995: 2,96; 1999: 3,39) i stepen fragmentacije niski, protiv tog pozitivnog konsolidacijskog učinka deluju slaba kohezija stranaka i unutrašnje podele. Ni slaba ideološka polarizacije nije dovela do ublažavanja političke kon-frontacije (235. i d.). Ipak se do ponovnog neuspeha UCR-a 2001. činilo da se u Argentini formirao stabilan stranački sistem pod pokroviteljstvom PJ-a i UCR-a, koga je, uz neznatne konjunkturne oscilacije, obeležavala niska volatilnost birača. Proces restrukturiranja koji otad traje rezultirao je umereno fragmenti-sanim stranačkim sistemom s jednom dosada dominatnom većinskom strankom (PJ), oslabljenim strankama (UCR i FREPASO) i malim regionalnim strankama. Jako narasle stope apstinencije birača na izborima, jednako kao i otvoreno odbijanje političke klase od strane građana, upućuju na krizu predstavl-janja i nedostatak političkih alternativa (Jackisch, 2000; Bernsztein, 2004, 40. i d.). Za razliku od Perua, kriza povjerenja ipak dosad nije dovela do sloma etabliranog stranačkog sistema.

I nivo funkcionalnog predstavništva nudi tek ambivalentan potencijal za jačanje argentinske demokratije. Počevši, najkasnije, od pedesetih godina 20. veka zemlja je raspolagala izdiferenciranom mrežom korporativističkih aktera, pri čemu su dominirala udruženja poslodavaca i (peronistički) sindikati. Tipična obeležja bila su snažna politizacija i strategije delovanja koje su se u okviru etatističkog razvojnog modela po pravilu direktno obraćale državnim donosiocima odluka (Palomino, 2002). S privrednom krizom kasnih osamdesetih godina i neoliberalnim reformama za vreme Menemovog mandata slabili su, međutim, integracioni potencijali, sposobnost kooperacije i intermedijarni učinci argentinskih udruženja. Sistem sindikata oslabio je ne samo zbog reformi (među ostalim, veće tarifne autonomije umesto političkog posre-dovanja, decentralizacije tarifnih pregovora), nego i zbog sve brojnijih raskola (konkurentskih krovnih sindikalnih), smanjivanja članstva, sve većih poteškoća u mobilizaciji i slabog ugleda sindikalnih vođa. Umesto tradicionalno bliske isprepletenosti između sindikata i peronizma, sindikalni krajolik sve se više pluralizovao (Catalano i Novick, 1997). Za razliku od sindikata, makar deo (udruženja) poslodavaca za vreme Menemovog mandata uspeo je ostvariti svoje zahteve, ali se i argentinski poslovni krajolik dramatično promenio zbog otvaranja prema spolja i deindustrijalizacije (Birle, 1991). U celini, time je političko značenje interesnih skupina tokom devedesetih godina znatno oslabilo. Kao pandan krizipolitičkog predstavništva na taj način je, posle raspada korporativističkog modela, i funkcionalno predstavništvo bilo sposobno izvršavati svoju funkciju samo ograničeno. Bila je, makar privremeno, uočljiva tendencija ka fragmentisanju i partiku-larizaciji interesnog krajolika, koji raspolaže slabim agregatnim kanalima prema političkom sistemu i ne

152

stvara sistem industrijskih odnosa podoban za koncertisanje (Palomino, 2002).

Paradoksalna slika izgleda argentinske demokratije da se konsoliduje potkrepljena je činjenicom da je nivo civilne kulture i civilnog društva verovatno njen najjači temelj. Uprkos skromnoj sposobnosti za delo-vanje političkih elita i privrednih i socijalnih kriza, koje se mogu označiti dramatičnim, podrška stanovništva demokratskim normama i postupcima još je vrlo visoka. Porasla je i kritička svest prema korupciji i kršenju pravila. Međutim, kriza učinkovitosti i predstavništva izražava se poslednjih godina u daljem padu poverenja u državne institucije, u vladu, parlament, pravosuđe, stranke i udruženja, i kreće se na nivou od samo 15-30 posto podrške. Ipak, podrška demokratiji kao političkom poretku kojem treba dati prednost pred svakim drugim sistemom posle krizne 2000-2001. godine (58 posto) porasla je na 68 posto odnosno 64 posto 2003. i 2004, pa je opet jednako visoka kao sredinom devedesetih godina (Latinobarómetro, 2004). Preživljavanje argentinske demokratije u dramatičnoj privrednoj krizi posle 2000. pokazuje da su se temeljne demokratske norme stabilizovale.

4.2. Čile: napredujuća konsolidacija

Početkom devedesetih godina Čile je već imao iza sebe privredne reforme, koje su jako otežavale konsoli -daciju ostalih zemalja (Ensignia i Nolte, 1992). U kontekstu povoljnog privrednog razvoja, koji je bio prigušen samo zbog azijske krize između 1998. i 2000, bilo je moguće sukcesivno prevladati demokratske defekte. Petnaest godina posle tranzicije konsolidacija čileanske demokratije jako je uznapredovala. Razvoj demokratije tokom devedesetih godina bio je, s jedne strane, obeležen trajnim, ali uglavnom na umeren način praktikovanim sukobljavanjem oko uklanjanja autoritarnih enklava, a s druge strane, vlade koalicije Concertación de Partidos por la Democracia, koje su do tada osvojile sve nacionalne izbore, primarno su se trudile da učvrste demokratski poredak, pa su stoga u nastojale postići konsenzus s desnim strankama (Fernández, 1998). To je bitno odredilo kako mandat Patricia Aylwina (1990-1994), tako i njegovih nasled-nika Eduarda Freia Ruiz-Taglea (1994-2000) i Ricarda lagosa (2000-2006), tako da su se na političkom području mogle primetiti tek manje turbulencije. Upkos početno još prisutnim pretećim gestovima Pinočea, demokratska igra vidljivo se stabilizirala i povremeno je rezultirala sporazumima koji su nadilazili granice političkih blokova (Thiery, 2000, 159. i d.).

Politički proces koji se pretežno glatko odvijao i prosečno nisak nivo sukoba stvorili su pak, zajedno s visokom institucionalnom stabilnošću, povoljne izglede za postupno rešavanje ekonomskih i socijalnih izazova. Dok je vlada predsednika Aylwina osigurala nužnu stabilizaciju okvirnih uslova, za-predsednika Freia uspostavio se gotovo „običan“ politički tok, tako da je uprkos postojećim autoritarnim en-klavama, koje su se ipak smanjivale, postignut napredan stepen konsolidacije (270. i d.). Taj razvoj još više je naglašen hapšenjem Pinočeta u Londonu 1998. i njegovim posledicama – optužbom za kršenja ljudskih prava, procesnom nesposobnošću zbog „starosne demencije“, gubitkom senatorskog mandata – pa je doveo do produbljene, naknadne prerade kršenja ljudskih prava. S druge strane, u čileanskoj vojsci je – što je bilo povezano i sa smenom generacija – došlo do procesa učenja, koji su pospešili normalizaciju civilno-vojnih odnosa. I čileanska desnica sve se više udaljavala od starog režima i posebno od Pinočeta, tražeći svoju političku budućnost kao konzervativna snaga Čilea sa one strane autoritarnog nasleđa (Garretón, 2004).

Krajem 2004. u čileanskom Senatu usvojene su reforme Ustava koje – pod pretpostavkom verovatne saglasnosti u Predstavničkom domu 2005.– vode uklanjanju autoritarnih enklava. Spornim ostaje

153

samo binominalni izborni sistem koji, međutim, više nema ustavni rang i stoga je predmet zasebne re-formske rasprave. U tom procesu postupnog rastvaranja autoritarnih enklava – u snažnoj opreci prema ostatku Latinske Amerike – uloga pravne države pokazala se najpozitivnijim činiocem razvoja demokratije. Pravna država u posljednjim godinama uvek je bila u žarištu javnosti kad je bila reč o prevladavanju istorije vojne diktature. Pritom je posebno istaknuto bilo pitanje je li i u kojoj meri čileansko pravosuđe nezavisno i stoga sposobno pozvati na odgovornost visoko pozicionirane predstavnike režima, kao napokon i samog Pinočeta (Matus, 1999; Zalaquett, 1999). Pokazalo se da se čileansko pravosuđe oslobodilo svoje početne pasivne uloge i zauzelo samostalnu poziciju.

Poštovanje konstitucionalno propisanih postupaka vidi se i u tome što su u Čileu dosad bile nepoz-nate delegativne praktike poput onih u Argentini ili u Brazilu za mandata predsednika Collor de Mella. Međusoban odnos grana vlasti obeležen je prononsiranim prezidencijalizmom, koji je ipak obuzdan funkcionalnim dvodomnim parlamentom i drugim autonomnim organima (Fernández, 1998, 41. i d.). Kon-gres se uspostavio kao veto-igrač posebno zahvaljujući odnosima većine u Senatu uspostavio kao veto-igrač koji, u načelu, može blokirati zakonodavne inicijative izvršne vlasti. Obuzdavanje predstavničkih tela nadopunjeno je nizom samostalnih ustavnih tela koja kontrolišu i ograničavaju njihove kompetencije delo-vanja, kakvo je centralna banka (Thiery, 2000, 160. i d.). Tih pravila igre u poslednjih 15 godina političke elite Čilea su se bez izuzetka pridržavale. Ta „pravna kultura“, koja se najpre može shvatiti kao konsenzus elita, ima svoj pandan u odgovarajućim očekivanjima čileanskog stanovništva, koje deli taj legalizam i od političkih elita očekuje strogo očuvanje legalnosti političkog procesa (Fernández, 1998, 34. i d.). To, među-tim, ne znači da povrh toga postoji čvrsti konsenzus o temeljnim društvenopolitičkim pitanjima, na primer o modelu razvoja (Garretón, 1999, 153. i d.; Krumwied, 2004, 270). Naprotiv, može se očekivati da će se politička pozornica ponovno pokrenuti kad se jednom počne rastvarati disciplinovan „negativni“ konsenzus – nastao kao odbrana od autoritarne opasnosti (Tironi i Agüero, 1999). Međutim, novija politička rasprava u Čileu pokazuje da vladajućakoalicija pre teži omekšavanju binominalnog izbornog istema, a time i defini-tivnom raskidu s Pinočetovom erom. Od ustavne reforme 2004-2005. uređenje izbornog sistema više nema ustavni rang; za promenu je dovoljna tropetinska većina u oba doma parlamenta. Pregovori između vlade i umerene desnice počeli su posle stupanja na dužnost Michelle Bachelet u martu 2006.

Pored postupne konstitucionalne konsolidacije, koja je uključila sukcesivno potčinjavanje vojske kao jedinog veto-aktera, i na drugim nivoima pružaju se povoljne šanse za konsolidaciju. Tako je politička stabil-nost Čilea velikim delom povezana sa stabilnim obrascima organizacije političkog predstavništva (Bodemer i Carreras, 1997). Doduše, efektivni broj stranaka koje su zastupljene u parlamentu naigled je visok (6,25). Ali, budući da stranke uz postojeći izborni sistem na izborima (moraju) nastupiti u listovnim savezima, u Čileu trenutno stvarno postoji dvostranački sistem (efektivni broj stranaka 2,03). Pored stranaka u koaliciji Concertación – hršćanskih demokrata (PDC) i socijaldemokrata (PS, PPD, PRSD) – to je savez dve desne stranaka (umerene RN i UDI, koja je dugo vremena bila najbliža starim režimskim snagama). Na parlamen-tarnim izborima u decembru 2001. došlo je, doduše, do značajnih pomaka unutar blokova, ali ne i između njih. U celini stranački sistem je organizaciono stabilan i društveno dovoljno usidren, uz rastuće veze sa civilnim društvom (Alcántara Sáez i Luna, 2004). Stepen polarizacije – ako se računaju i stranke koje nisu zastupljene u parlamentu, poput Komunističke partije – u celini je prilično umeren, ali u pojedinačnim pitanji-ma, poput na primer postupanja s povredom ljudskih prava, bio je dugo vremena visok. I stepen volatilnosti birača – ako se meri prema dva politički relevantna bloka – prilično je nizak (Wehr, 2004).

Uz to, Čile raspolaže diferenciranim krajolikom interesnih skupina u kojem značajnu ulogu, pored Katoličke crkve, imaju udruženja kapitala i rada kao i organizacije za zaštitu ljudskih prava. Najuticajnija su

154

ipak udruženja poslodavaca, čija se struktura konsolidovala već u procesu neoliberalnih reformi za vreme Pinočea i koji su uspeli zadržati svoj jak položaj i pod demokratskim vladama (Imbusch, 1995, 2004). Upra -vo u početnoj fazi mandata predsednika Aylwina ta udruženja su, uz desne stranke, bile odlučan moćni čini-lac u prilog očuvanja liberalnog privrednog poretka. Obratno su, međutim, vodeći ekonomski političari koali-cije Concertación rano signalizirali da ne teže iz temelja promeniti kurs. Kao pandan poslodavcima pod de-mokratskim vladama sindikati su se opet stabilizovali, koji su posle diktature bili jako oslabljeni. Niz reformi radnog i sindikalnog prava podupro je taj razvojni proces (Thiery, 1997). Sindikati, međutim, više nemaju snagu koju su imali pre diktature, što je osim liberalnim radnim i sindikalnim pravom u celini – koje je, među ostalim, rezultiralo atomizacijom sindikata – uslovljeno i uopšte smanjenom kohezivnom snagom velikih društvenih organizacija (Ensignia, 2004). Bolni procesi učenja posle 1973. doveli su do toga da su uprkos još prisutnom uticaju stranaka pozicije sindikata manje ideološki fiksirane, a više pragmatično orijentisane. Premda su početno postojale snažne diskrepance među udruženjima, koje su se ticale prava na štrajk i zaš-tite radnika od otpuštanja, demokratske vlade su sa svojom politikom koncertisanjauspele obavezati obe interesne skupine, premda su kompromisna rešenja ostala daleko ispod očekivanja sindikata.

Podrška demokratskim normama i postupcima u Čileu se kreće od osrednje do visoke (50-60 posto), ali od ponovno upostave demokratije čuđenje izaziva to što, uprkos uspehu demokratije i tržišne privrede i visokog priznanja koje uživa rad vlade, nivo podrške nije viša (Bodemer i Carreras, 1997, 195. i d.). Otprilike trećina stanovništva i 2004. iskazivala je indiferentnan stav prema demokratiji ili autokratiji, koji je posebno snažno izražen kod nižih slojeva, dok je podrška autokratiji sa 25 posto najveća kod srednjih slojeva – dobitnika Pinočeove diktature (Latinobarómetro, 2004). Ti obrasci stavova u političkoj praksi, međutim, ne znače da je konstitucionalni okvir demokratije upitan, premda politička klasa Čilea – uz uočljiv izuzetak predsednika države – ne uživa visok ugled.

4.3. Peru: uspon i raspad defektne demokratije

Novi demokratski početak Perua 1980. bio je posle smene vojnog režima zapravo pod pozitivnim predznacima. Među njima su, među ostalim, bili oslabljen položaj vojske, etabliranje razrađenog kataloga temeljnih prava s jamstvenim instrumentima, naznake uspostavljanja reprezentativnog stranačkog sistema i, konačno, prihvatanje slobodnih i poštenih izbora – od 1980. na temelju opštega izbornog prava – kao jedinog modusa pristupa vlasti. Ali političke elite nisu bile sposobne iskoristiti tu šansu. Umesto toga, Peru je u poslednjih 25 godina iskusio turbulentan politički razvoj (Tanaka, 2005). Dok se tokom osamdesetih god-ina prvo uspostavila delegativna demokratija s izrazito antiliberalnim crtama i sa sve većim enklavama vo-jske, Peru je devedesetih godina oscilirao između jako defektne demokratije i mekog autoritarizma. Nagli kraj Fujimorijevog režima u novembru 2000. značio je, doduše, ponovni povratak demokratiji, ali ona se za vreme mandata vlade Alejandra Toleda (od 2001) još nije uspela dovoljno stabilizovati (Conaghan, 2005).

Već je Belaúndeova vlada (1980-1985) propustila da se delotvorno pozabavi ekonomskim i poli-tičkim izazovima (kriza zaduživanja, strukturne privredne reforme, širenje terora maoističke gerile Sendero Luminoso). Te tendencije dramatično su se zaoštrile pod predsednikom Alanom Garcíom (1985-1990). posle 1988, pa su se negativne tendencije pretvorile u temeljnu državnu krizu. Eratičan, populističko-del-egativni stil vladanja Alana Garcíe nije se više mogao delotvorno uhvatiti u koštac sa eskalacijom građan-skog rata i bankrotom razvojnog modela. Garcíjin mandat završio je u haosu privredne krize, hiperinflacije i raspada države, pa je isprovocirao traumu koja je ostavila dugotrajni trag u peruanskom stanovništvu (Mc-Clinock, 1994).114 Taj krizni scenarijo je pozadina na kojoj se dogodio Fujimorijev nagli uspon, a koji je išao

155

ruku pod ruku s jednako brzim raspadom starog stranačkog sistema (Tanaka, 1998; Lynch, 1999). Izbor Fujimorija protiv Vargasa Llose značio je neku vrstu revolucije putem glasačkog listića protiv etabliranih stranaka i političkih elita, što Fujimori znao iskoristiti tokom tzv „puča protiv samog sebe“ (autogolpe). Većina peruanskog stanovništva prihvatila je autoritarnu politiku i honorisala je Fujimorijevu sposobnost političkog delovanja (dalekosežnu eliminaciju terorizma, ponovnu stabilizaciju privrede i ponovno uključi-vanje u međunarodni privredni sistem) kako prigodom izbora za Ustavotvornu skupštinu 1992, tako i pri -likom izbora 1995. (Peetz, 2001; Conaghan, 2005).

Regresivne tendencije nisu, međutim, ostale ograničene na krizno razdoblje koje je sve više pogađale sve demokratske institucije. Tako je Peru u u južnoameričkom poredjenju bio jedina zemlja u kojoj je društveno, ekonomsko i iznad svega političko značenje vojske posle demokratzacije jako poraslo (Obando, 1999). Pogrešna percepcija dinamike terorizma od strane Belaúndea i Alana Garcíje posebno je podstakla vojsku da razvije vlastite (anti)terorističke strategije. U kontekstu izbora 1990. posedovala je čak vrlo razrađen pučistički plan. Iznenađujući izbor Fujimorija podstakao je, međutim, vojsku da kao povoljniju prihvati opciju uske saradnje vojnog vodstva i predsednika države. U celini vojska se – kojoj je 1996. za-jamčena opšta amnestija zbog kršenja ljudskih prava, a 1998. su joj priznate proširena ovlašćenja u suzbi-janju kriminala – razvila u pretežno nekontrolisan kompleks, u kome su bili uobičajeni krijumčarenje, trgov-ina drogom, preprodaja oružja i pranje novca (Rospigliosi, 2000).

Oslabljeno je i funkcionisanje peruanske pravne države, pre svega tokom devedesetih godina. Već od pre hronično slabu pravnu državu, podređenu stvarnim silama, dodatno su potkopali odnosno demontirali Fujimori i šef tajne službe Montesinos, najpre kako bi osigurali „sposobnost vladanja“, a onda kako bi oču-vali vlast (Hammergren, 1998). Formalno su Ustavom iz 1993. ionako snaža ovlašćenja predsednika još više ojačne (ponovni izbor, budzetska prava, ovlasti da donosi dekrete, imenovanje na najviše vojne položaje). Strukturna dominacija izvršne nad zakonodavnom vlašću dodatno je naglašena uspostavljanjem simultano biranog jednodomnog parlamenta. Uprkos vlastitoj parlamentarnoj većini, Fujimori je pojačao vladavinu putem dekreta, koju su već Belaúnde i Alan García koristili u velikom opsegu (Bernales, 1996). I pravosuđe je sistemski domestikovano i instrumentaliovrano. Godine 1992. 60 posto sudija koji su slovili kao „korumpirani“ zamenili su privremene sudije, 1999. Peru se povukao iz Interameričkog suda za ljudska prava (Hammergren, 1998, 150. i d). Faktičko raspuštanje Ustavnog suda, koji se 1997. izjasnio protiv mo-gućnosti reizbora Fujimorija, treba posmatrati kao tačku prevrata „hiperdelegativne“ demokractije u autori-tarni režim, budući da je uklonjen poslednji institucionalni veto-igrač potiv vlade. Slabost pravosuđa, koja je dodatno naglašena širenjem ovlašćenja vojnih sudova, pretvorila se u krhko ostvarivanje individualnih slo-boda i prava (poput vanrednih stanja, proširene sudske nadležnosti vojnih sudova, nekažnjivosti prestupa snaga sigurnosti, mučenja) (Burt, 2004).

Posle turbulentnog kraja Fujimorijevog režima 2000, peruanska demokratija je počela u znatno nepovoljnijim uslovima nego 1980. Doduše, uglavnom se uspelo u suzbijanju moći koncentrisane u enklava-ma vojske i tajne službe, ali institucije demokratske države posle propadanja tokom osamdesetih godina i sukcesivne demontaže tokom devedesetih još nisu bile ponovo učvršćene.

Osim pitanja novog ustava, to se posebno tiče institucija pravne države, koje su tek na početku nužnog reformskog procesa, kao i ishitrene decentralizacije započete 2002. Dok je prelazna vlada pod Va-lentínom Paniaguom (2000-2001) još bila sposobna dati neke pozitivne naglaske, mandat Alejandra Toleda obeležilo je stalno propadanje sposobnosti delovanja države, koje je zajedno s brojnim korupcijskim skan-dalima rezultiralo vidljivim gubitkom legitimnosti demokratskih institucija (Barr, 2003).

156

Tabica 25: Glasački udeo stranaka i nezavisnih kandidata 1978-1995. (u %)

1978. (U) 1980 (P) 1985 (P) 1990 (P) 1992 (U) 1995 (P)Stare stranke (S) 88,5 96,5 97,0 68,0 33,3 6,3Nezavisni + nove 11,5 3,2 3,0 31,7 84,8 93,7stranke (N)Nevažeći 15,8 22,2 13,8 15,2 23,7 17,9Apstinenti 16,0 21,0 9,0 22,0 29,0 26,1Napomena: U = Ustavotvorna skupština; P = predsednički izbori; S = stare stranke: AP, PPC, APRA i (razmrvljena) levica; N = nezavisni i nove stranke: Cambio 90 / Nueva Mayoría (Fujimori) i dr. Izvor: Tanaka (1998, 55).

Jedna od najvećih prepreka na putu u stabilnu demokratiju je slabost stranaka i civilnog društva, koja neposredno utiče i na institucionalnu stabilnost i delotvornost (Tanaka, 1998; Lynch, 1999). U Peruu postoje samo labilne strukture političkog predstavništva, koje ne mogu na zadovoljavajući način posre-dovati između vrlo heterogenog i segmentiranog društva i države. A činilo se da se posle 1980. formira stranački sistem koji je pokrivao širok politički spektar i, posebno na levici, raspolagao je značajnim poten-cijalom mobilizacije. Međutim, katastrofalni učinci vlade, kako konzervativaca tako i (socijaldemokratski orijentisane) APRA-e, kod građana su uzrokovali - zajedno s državnom i privrednom krizom, porastom neformalnih odnosa u društvu i polarizujućim stranačkim razmiricama - sve veći gubitak poverenja u stranke. Etablirane stranke nisu ni programski ni strateški znale pronaći odgovor na simptome raspada koji su se manifestovali u usponu nezavisnih kandidata.Tablica 25. pokazuje da su krizni simptomi, koji su se nazirali već na lokalnim izborima 1989. godine, 1990. zahvatili nacionalni nivo. Autsajder Fujimori iskoristio je pogodnost između 1990. i 199,. pa se u nedostatku drugih političkih resursa svojim (desno) populističkim diskursom direktno obratio peruanskoj javnosti, kojoj je obećao učinkovit rad vlade i u svakoj prilici je kri-tikovao opstruktivnu ulogu stranaka odnosno tradicionalnih elita (Peetz, 2001, 69. i d.). Uspeh njegove strategije pokazao se u tome što je 70 posto stanovništva podržalo njegov autogolpe u aprilu 1992.

Posle sloma etabliranih stranaka do danas se nije uspeo ponovo uspostaviti organizaciono stabi-lan, društveno ukorenjen stranački sistem. Naprotiv, obeležen je jakom fragmentacijom, slabim program-skim sposobnostima, snažnim personalističkim i klijentelističkim tendencijama i visokim stepenom volatil-nosti građana. Samo se tradicionalna stranka APRA uspela sukcesivno ponovo stabilizovati, jedina gru-pacija koja raspolaže snažnom organizacijom koja obuhvata celu zemlju. Konzervativne strankeUnidad Nacional odnosno Unión por el Perú, a još više izborne platforme novopridošlica (Fujimori, Toledo) na-jčešće se uspinju i padaju sa svojim vodećim likovima i stoga ne deluju kao element stabilizacije političkog posredovanja i oblikovanja (Barr, 2003).

Slični deficiti karakterišu i nivo funkcionalnog predstavništva interesa. Peru ima prosečno široko diferenciran, ali istovremeno krajnje razmrvljen spektar artikulacije interesa u civilnom društvu (Tanaka, 1999). Međutim, već područje radnih odnosa pokazuje da sistem interesnog posredovanja unutar društva, kao i između civilnog društva i političkog sistema, funkcioniše vrlo slabo. Najveći politički uticaj imaju udruženja poslodavaca, koji su posebno preko krovnog udruženja CONFIEP merodavno uticale na reform-sku politiku pod Fujimorijem i od nje su profitirale (Cotler, 1998a, 1998b). Nasuprot tome, sindikati, koji su ionako u posljednjih 50 godina igrali prilično marginalnu ulogu, posle višedesetljetne investicione krize i krize rasta, masovnog osiromašenja od kraja sedamdesetih godina i neoliberalnih reformi radnog i tarifnog prava jedva još imaju neku političku težinu i uticaj koji su relevantni u tarifnim kolektivnim pregovorima

157

(Balbi, 1997). Zbog široke rasprostranjenosti neformalnih odnosa u svetu rada, otprilike polovina zaposlenih radi na tržištu rada koje je potpuno neregulisano radnim pravom. Prema nekim računicama, stepen sindikalnog organiziranja u privatnom sektoru opao je s oko 33 posto 1982. preko 15 posto 1990. na samo 3 posto 1997. (Bernedo Alvarado, 1998, 279). Sličnu tendenciju pokazuje smanjenje broja sklopljenih kolek-tivnih ugovora i posebno broj štrajkova u privatnom sektoru (1980: 739; 1997: 66). Samo su se u javnom sektoru uspele održati neke organizacije, poput nastavničkog sindikata SUTEP.

Zbog malog kapaciteta intermedijarnih organizacija i posledične razmrvljenosti slabo je izražena spremnost organizacija civilnog društva za kooperativno i strateško delovanje. U celini, na nivou civilnog društva nedostaju sposobnosti kanalisanja velikog broja partikularnih zahteva. To opet uzrokuje – kao, na primer, zbog planirane privatizacije pojedinih javnih poduzeća u sektoru zaštite 2002, štrajka nastavnika 2004. ili stalnih protesta seljaka koji uzgajaju koku – eruptivan politički protest s posledičnim krizama vlade (Cotler, 2005). Dok dinamika organizacija civilnog društva – već i zbog visokog nivoa samoorganizovanja – sve u svemu teče uglavnom pozitivno, poslednjih godina je bilo uočljivo smanjenje zadovoljstva demokrati-jom i poverenja građana u institucije koje nose demokratiju. Podrška demokratiji opada uprkos iskustvu s autoritarnim Fujimorijevim režimom. Između 1996. i 2004. podrška je opala s 63 na 45 posto, što je jedna od najnižih stopa podrške u Latinskoj Americi (Latinobarómetro, 2004). S postignućima demokratije bila je zadovoljna jedva petina ispitanika. Kuriozitet je da je odbegli Fujimori još 2004. u anketama s 20 posto glasova vodio ispred konkurenata, mogućih predsedničkih kandidata.

4.4. Venecuela: dekonsolidacija “ogledne demokratije”

Venecuela se posle faze institucionalizacije demokracije, okončane najkasnije s integacijom levih grupacija u politički sistem tokom šezdesetih godina 20.veka, mogla oceniti kao stabilna demokratija. Stabil-nost, koja je Venecuelu u kontekstu autoritarne regresije na kontinentu šezdesetih i sedamdesetih godina učinila “oglednom demokratijom”, zasnivala se, međutim, na krhkim osnovama, koje je na okupu držala naftna renta (Crisp, 1997). U svetlu novijeg, diferenciranijeg istraživanja tranzicije valja utvrditi da se u Venezueli nije uspostavila puna liberalna demokratija, nego defektna demokratija, u kojoj su se redovito održavali slobodni i pošteni izbori, ali u kojoj su konstitucionalno predviđeni mehanizmi odgovornosti (ac-countability) uglavnom prestali funkcionisati zbog paktiranepartidocracea dve velike stranake (Zimmerling, 2004). Ti uslovi su, zajedno sa slabim kohezivnim učinkom političkih institucija uopšte, rezultirali razvojem defektne demokratije s mešavinom delegativnih, neliberalnih i ekskluzivnih crta, koja je provocirala svoju propast i gotovo je neminovno završila erom Cháveza (od 1998) (Coppedge, 1994a). Etape razvoja demokratije u Venezueli mogu se stoga podeliti u tri veće faze: (1) uspešno uspostavljanje i učvršćenje demokratije između 1958. i kraja sedamdesetih godina; (2) kriza modela tokom osamdesetih godina s neuspešnim pokušajima stabilizacije do kasnih devedesetih godina; (3) rastvaranje starog poretka i us-postavljanja „bolivarske republike“ pod Hugom Chávezom počevši od 1998.

Tablica 26: Predsednici Venezuele 1958-2005. i BDP per capita

Mandatno Predsednik Stranka a BDP per capitarazdoblje1959-1964. Rómulo Betancourt AD 4.1451964-1969. Raúl Leoni AD 4.1331969-1974. Rafael Caldera COPEI 4.2191974-1979. Carlos Andrés Pérez AD 4.3051979-1984. Luis Herrera Campíns COPEI 3.426

158

1984-1989. Jaime Lusinchi AD 3.2411989-1993. Carlos Andrés Pérez AD 3.6451993-1994. Ramón Velásquez (prelazni

predsednik)nezavisan 3.482

1994-1999. Rafael Caldera nezavisan 3.2131999-2005. Hugo Chávez nezavisan 4.8202005- Hugo Chávez nezavisan n.p.a Izražen u američkim dolarima iz 1995, uvek poslednje godine mandata.Izvor: World Development Indicators (2001, 2007).

1. Stabilizacija demokracije (1958-1983). Dugotrajna stabilnost venecuelanske demokratije bila je rezultat uspešnog saveza elita, koji su dve najvažnije stranke, dakle socijaldemokratski usmerena AD i hršćansko-socijalna COPEI, konstruisale tokom šezdesetih godina i koji je doveo do trajne populističke distributivne koalicije koja je prožela celo društvo (Coppedge, 1994b). Ciljevi koji su utvrđeni paktovima iz 1958. – osim Ustava (1961), to su bili dugoročni razvojni planovi, agrarna i porezna reforma, socijalno za-konodavstvo, poboljšanje obrazovnog sistema i modernizacija oružanih snaga – uspešno su ostvareni pomoću prihoda od nafte i doveli su do rastućeg klijentelističkog i sistema subvencioniranja kao činilaca koji je osiguravao integraciju i stabilizaciju poretka (Levine i Crisp, 1999). Boeckh tačno opisuje tu populis-tičku distributivnu koaliciju:

“Putem mnoštva direktnih i indirektnih državnih transfera, pri čemu direktne transfere finansirane iz državnog budzeta vladajuća stranka najčešće instrumentalizuje za stvaranje stranačkih lojalnosti (klijen-telizam), putem vešte upotrebe političkih simbola, koji su tematizovali ‘izbavljenje masa’, kao i putem rela-tivno otvorenih karijernih mogućnosti za funkcionere sindikata i seljačkih udruženja u dvama velikim strankama uspeo je politički integrisati organizaciono sposobne delove društva i stvoriti stabilne i za stabil-nost podsticajne lojalnosti spram političkog sistema” (Boeckh, 1988, 643). Poučno.

Ta politika, takođe, uzrokovala je snažno širenje državnog aparata, čije su sinekure obe stranke dogovorno i na miran način podelile. Vrhunac takvog razvoja bilo je prvo mandatno razdoblje Carlosa An-drésa Péreza sedamesetih godina, kad su se zbog dramatičnog porasta cene sirove nafte 1973/1974. utrostručili prihodi države i stvorili još jaču tendenciju prema “državnom kapitalizmu”. Uz to su naftna indus-trija i proizvodnja gvozdene rude podržavljeni 1975-1976. (Boeckh i Hörmann, 1992, 516. i d.). Dok je veliki deo petrodolara tokom sedamdesetih godina nestao na neproduktivan način, odnosno završio je u privatnim džepovima, razvojni projekti su, nošeni snovima o Gran Venezuela, najčešće finansirani kratkoročnim kred-itima (Muno, 2004, 15. i d.).

Pod tim “režimom”, koji se formirao kao partidocracia i čije je obeležje bio dogovor o podeli moći između dve stranke, a ne učvršćenje demokratskih institucija kao takvih, neminovno je nestala najpre re-sponsiveness venezuelanske politike, a zatim i horizontal accountability. Stranke su počele nadomeštati ionako slabu proizvodnju političke volje odozdo opsežnim dogovorima odozgo, pa su izbori više nalikovali na plebiscit o redistributivnim stranačkim elitama (Hellinger, 1991, 155. i d.). Odvojenost od dugoročnih društvenih interesnih pozicija ne može se opisati kao ekskluzivna demokratija u užem smislu, ali sve snažnije je manifestovala obeležja kartela elita koji je sve više – Dalovim rečima rečeno – bivao slep za pref-erencije građana.115

2. Destabilizacija demokratije (1983-1998). Opadajuća stabilnost venecuelanske partidocracie os-amdesetih godina direktno je povezana s vrlo poraslom zavisnošću od nafte i lošim menadžmentom poli -

159

tičkih elita. Umesto da podstiču uravnoteženu privrednu strukturu zemlje, zbog usmerenosti na državu, fiksir-anosti na naftu i slabljenja institucija uklonjeni su i srednjoročni temelji za to. Na kraju su loše upravljanje privredom, opadanje prihoda od nafte i početak dužničke krize početkom osamdesetih godina pod vladom Herrera Campínsa okončali preterane predstave venecuelanskih elita o razvoju (Carrasquero, 2004, 397. i d.). Godina 1983. značila je s insolventnošću i devalvacijom domaće valute za 300 posto početak kraja razvojnog modela, što ni predsednik Lusinchi nije mogao zaustaviti svojom populističkom politikom orijenti-sanom na podsticanje potražnje. Naprotiv, 1989. ostavio je zemlju na rubu bankrota, uz vrlo negativni soci-jalni bilans s povećanjem siromaštva, većom smrtnošću dece i gubicima dohotka (Muno, 2004, 17. i d.).

Predsednicima Carlosu Andrésu Pérezu (1989-1993) odnosno Rafaelu Calderu (1994-1998), koji je nastupio kao nezavisni kandidat, na kraju je preostalo samo da organizuju krizni menadžment. Neoliberalna politika strukturnog prilagodjavanja, koju je preko noći 1989. inicirao Andrés Pérez, dovela je s vremenom do socijalne eksplozije. Krvavi neredi 1989. u Caracasu (poznatiji kao Caracazo) potpuno su razotkrili krizu legitimnosti političkog sistema, što će obeležiti razvoj tokom devedesetih godina – uključujući dva neuspešna vojna puča 1992. (Welsch i Carrasquero, 2000). Dok je Andrés Pérez 1993. smenjen s položaja pod optužbom za korupciju, Caldera je najpre pokušao opet sprovoditi heterodoksnu ekonomsku politiku, ali se nakon njenog neuspeha morao vratiti ortodoksnom programu stabilizacije. Oba predsednika su intenzivi-rala delegativnu praksu vladanja time što ih je Kongres autorizirao da donose dekrete sa zakonskom snagom. U celini, protivrečnosti i neusklađenosti u kriznom menadžmentu kao i nedostatak političke po-drške rezultirali su još većim udaljavanjem stanovništva od političkih elita (Muno, 1997, Faust i Muno, 1998).

3. Hugo Čavesova era (1999-2005 i posle). Od stupanja na dužnost Huga Cháveza 1999. politički sistem Venezuele drastično se promenio. Promene se uglavnom zasnivaju na institucionalzaciji jako delega-tivne demokratije s velikom koncentracijom moći u rukama predsednika, uključivanju donjih slojeva, namer-nom podsticanju političke polarizacije, ulozi vojske kao oslonca vlasti i faktora reda, levom populizmu predsednika, koji nadilazi venezuelanske granice (Shifter, 2006). Međutim, mogu se uočiti i snažni kontinu-iteti „starog poretka“, koji izazivaju sumnje u to da je kod „Bolivarske Republike“, urpkos vehementno proklamovanoj revolucionarnoj retorici, zaista reč o novoj eri venezuelanske demoratije (Zimmerling, 2004).

Izbori u decembru 1998. značili su potres u venezuelanskoj politici. Chávezu je s njegovim pokre-tom Movimiento Quinta Republica (MVR) pošlo za rukom iskoristiti stalno raspoloženje protiv političkog establišmenta i s 56 posto glasova osvojiti apsolutnu većinu na predsedničkim izborima. Nekad stabilni dvostranački sistem Venezuele, koji su još od početka devedesetih godina obeležavale progresivna frag-mentacija, nestabilnost stranaka i visoka volatilnost biračkih glasova (McCoy, 1999), time je doživio ko-načan slom. Na izborima za Ustavotvornu skupštinu, koje je Chávez nametnuo 1999, njegov je MVR osvo-jio 121 od 131 mandata, a tradicionalne stranke samo pet mandata.

Chávez je iskoristio povoljan trenutak i trajno raspoloženje jednog dela stanovništva da od početka delegativnom prakse vladanja, a onda oslonjen na novi ustav sigurne parlamentarne većine, proširi koncen-traciju vlasti u rukama predsednika, a time i radijus svoga odlučivanja (Muno i Thiery, 2002). Već je Ustavot-vorna skupština eliminisala izabrani Kongres i judikativu („pravosudno vanredno stanje“). U decembru 1999. novi venezuelanski Ustav usvojen je na plebiscitu sa 71 posto glasova podrške. Ustav je produžio predsed-nički mandat s pet na šest godina i dopustio jednokratan neposredan ponovni izbor.116 Ukinut je Senat, pa je Kongres sveden na jedan dom (Nacionalnu skupštinu), i na taj način eliminisan jedan potencijalni veto-akter. Ustav, koji je skrojen po Chávezoj meri, značajno je pojačao predsednička ovlašćenja, posebno pravo da raspusti Nacionalnu skupštinu i raspiše nove izbore, što je još više pomaklo ravnotežu moći u njegovu korist (Bodemer i Nolte, 1999). Ali, koncentracija moći u Chávezovim rukama još više se temelji na činjenici da

160

više ne postoji nijedno državno telo koje ne kontrolišu njegove pristalice (Vrhovni sud, ombudsman, glavni državni advokat, napokon i nacionalno izborno veće). I centralna banka izgubila je autonomiju, podređena izvršnoj vlasti (Shifter, 2006).

Ustavom predviđeni izbori 2000. potvrdili su Cháveza s još većom većinom (60 posto naspram 6 posto). Ipak, njegova strategija aktivne polarizacije, sporni politički zahvati (u državnu naftnu kompaniju PDVSA, u sindikalne izbore), kao i slabi privredni socijalni uspesi (Burchardt, 2004) rezultirali su dra-matičnim smanjenjem podrške. Zaoštrena klima u unutrašnjoj politici, u kojoj se Chávezov tabor, koji pretežno predstavlja jako narasle donje slojeve, sučeljava s heterogenom koalicijom gornjih i srednjih slo-jeva, preduzetnika i sindikata, političara starih stranaka, kao i moćne venezuelanske štampe, izazvala je više štrajkova kao i puč u proleće 2002, koji je najpre uspeo, ali ga je Chávezu verni deo vojske ipak sprečio, i dugotrajne sukobe oko referenduma o opozivu Cháveza (Carrasquero, 2004). Referendum je opet završio neupitnom pobedom HugaCháveza(58,25 posto spram 41,75 posto), koji je uspeo iskoristiti nejedinstvo i nedostatak verodostojnosti opozicije. Čini se da se time postupno stabilizira Chávezova „Peta Republika“, brže se provode veći politički projekti poput agrarne reforme, tako da su porasli izgledi da Chávez, kako je i planirano, ostane predsednik do 2012. (Diehl i Muno, 2004). Osim toga, anketni podaci pokazuju da je podrška „demokratiji“ od 2001. sve više izrazito iznad latinskooameričkog proseka.

Tablica 27 : Podrška d emokratiji kao obliku vladavine (u % građana s pravom glasa)

1996. 1997. 1998. 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005.Venecuela Latin-ska Amerika

62 61

64 62

60 62

61 60

57 48

75 56

67

53

74 53

76

53Izvor: Latinobarómetro (2004).

Promene od stupanja Cháveza na dužnost izgledaju kao temeljni preokret i zbog toga što je reč o levopopulističkom caudillu, koji se bori protiv etabliranog poretka i njegovih nosilaca (Shifter, 2006). Ipak, postoji i visok stepen kontinuiteta, ako se poslednje godine posmatraju s gledišta funkcionalno intaktne demokratije. Jer, Chávez je, uprkos svojoj retorici koja insistira na distanciranju od stare politike, opet oživio patrimonijalnu državu, čija su klijentela i profiteri sada, međutim, osiromašene mase, udeo koji se procenjuju na 80 posto stanovništva, a ne više srednji i gornji slojevi. I tip defektne demokratije samo se u nijansama promenio, premda su defekti sada jače izraženi i delimično su usidreni u Ustavu. Ni ekonomski, a još manje deficitarni politički obrasci nisu stvarno prevladani (Zmmerling, 2004).

U tom scenariju stalnih turbulencija iskazi o drugim nivoima konsolidacije samo su ograničeno održivi. To se posebno tiče sistemaa predstavništva, koji se – kako smo skicirali – dramatično promenio od konsolidovanog dvostranačkog sistema preko fragmentiranog višestranačkog sistema devedesetih godina do stranačkog sistemaa s hegemonijskom strankom pod Chávezom (Boeckh, 2001). Tradicionalne stranke gotovo su potpuno izgubile uticaj, ali na njihovom mestu na strani opozicije Chávezu do danas nije nastala nijedna nova politička snaga. U polarizovani politički krajolik uvučen je i sistem udruženja i interesnih skupina, koji je zbog toga slabo delovao kao posrednik, a nije uspeo osigurati ni fukcionalan sistem posre-dovanja interesa (Crisp, 2000). Budući da su u stari klijentelistički sistem u okviru partidocracie bila uključena i interesna udruženja, pa su tako bila pod kontrolom, pod čavizmom ona su deo neprijateljske „oligarhije“ (Sánchez López, 2001). Posle propasti starih stranaka AD i COPEI, ulogu artikulacije interesa opozicije preuzele su, pored snažnih masovnih medija koji su kritični prema Chávezu, preduzetnička udruženja, a delimično i sindikati. Zauzvrat Chávez je zaposeo mnoge intermedijarne organizacije svojim

161

sledbenicima, a deo tih organizacija iznova je stvorio kako bi nadomestio stare organizacije. Organizacije civilnog društva koje su osnovane osamdesetih godina izgubile su dotadašnji karakter ili se zbog društvene polarizacije artikulišu, pre svega, u taboru Chávezovih protivnika. Kao tračak nade za demokraciju Vezeuele treba ipak vrednovati okolnost da se politički razvoj od 1998, uprkos nekolicini zaoštrenih stanja, odvijao turbulentno, ali prosečno mirno i, drugo, podrška građana Venezuele demokratiji kao obliku vlasti i dalje je visoka.

4.5. Nikaragva: teška stabilizacija neliberalne demokratije

U Nikaragvi su tegobna tranzicija i institucionalizacija praćena borbama završile vrlo opterećenom fazom konsolidacije, koja još nije okončana. Neprevladane posledice građanskog rata, nestabilan privredni razvoj u zemlji koja je ionako siromašna, privredni poredak opterećen etatizmom, državni aparat prožet sandinističkim sledbenicima, organizaciono snažna sandinistička opozicija i vladajuća koalicija objedinjena samo svojim „antisandinizmom“ - samo su neki od kumuliranih problema s kojima se Nikaragva suočila posle 1990. (Nuzzi O’Shaughnessy i Dodson, 1999, 111. i d.).

U tim uslovima velikim napretkom može se smatrati činjenica da se smena vlada do danas odvijala u skladu s konstitucionalno propisanim postupcima (Anderson i Dodd, 2005). Tome je doprinelo to što su u međuvre-menu i socijalnorevolucionarne frakcije sandinista u načelu prihvatile da su demokratske procedure legit-imne. Na temelju slobodnih i poštenih izbora 1990, 1996. i 2001. od tada na vlast su dolazili „građanski“ predsednici: Violeta Barrios de Chamorro (1990-1997), izabrana kao kandidatkinja opozicionog saveza Unión Nacional Opositora (UNO), nakon nje su sledili Arnoldo Alemán (1997-2002) i Enrrique Bolaños (od 2002), oba iz Partido Liberal Constitucionalista (PLC). Retrospektivno se može reći da je samo Chamorro, koja je slovila kao apolitična i neiskusna, uspela ojačati nikaragvansku demokratiju i pokazati makar delimično uspešan politički menadžment, u šta se posebno ubraja tegobna reintegracija više od 20.000 kontraških pobunenika (Nuzzi O’Shaughnessy i Dodson, 1999, 111. i d.). Podjednako teško nasleđe bilo je haotično privredno stanje. Sandinistički režim posle revoluije 1979. nacionalizovao je veliki imetak diktatora Somoze, domaće banke i spoljnu trgovinu, pa je od 1978. do 1980. udeo države u privredi porastao s 15 na 41 posto. Pošto su sandinisti zbog ekonomske krize (hiperinflacija 1988: 33.603 posto, spoljni dug 700 posto BDP-a) krajem osamdesetih godina morali uvesti drastične mere štednje i programe prilagodjavanja, vlada Violete Chamorro sprovela je rigorozan program stabilizacije i strukturnog prilagodjavanja utemeljen na strogom modelu tržišne privrede i izvozne orijentacije, ukinula spoljnotrgovinski monopol i većinu propisanih cena, otvorila bankarski sektor i privatizovala oko 350 državnih preduzeća. Te mere rezultirale su stabilnošću bez rasta, što je dodatno zaoštrilo ionako teške socijalne probleme u zemlji (Krennerich, 1992, 210. i d.; Williams 1994).

Već su se za vreme Chamorrinog mandata pokazali još prisutni problemi institucionalne konsoli-dacije, kako s obzirom na državni aparat, uključujući vojsku i policiju, tako i s obzirom na međusobni odnos između izvršne i zakonodavne vlasti, i na funkcionisanje pravosuđa (Torres Rivas, 2001; Krenneich, 2003). Pozadina tih konsolidacijskih problema bila je snažna polarizacija zemlje, zbog koje su institucije postale više igračka moćnih političkih interesa nego što su vlastitom normativnom kvalitetom oblikovale demokratsku igru. Pritom je odlučnu ulogu odigralo nasleđe sandinističke vladavine, koje se sastojalo ne samo od snažne, društveno ukorenjene opozicije FSLN-a s određenim potencijalom opstrukcije, nego i od

162

državnog aparata koji je bio prožet pristašama sandinista. Tako su, pre svega, oružane snage i snage sig-urnosti vrlo polagano depolitizovane i politički neutralisane u procesu koji je trajao do sredine devedesetih godina (Nuzzi O’Shaughnessy i Dodson, 1999, 123. i d.). Snažna uloga sandinističke opozicije unutar i van parlamenta dovela je do toga da je Chamorro bila prisiljena u pojedinim tačkama sarađivati s FSLN-om. Zbog svoga kursa prema sandinistima predsednica je, međutim, brzo izgubila parlamentarnu podršku jednog dela svoga vladajućeg saveza UNO, koji se raspao ubrzo nakon Chamorrinog stupanja na dužnost. Posledica su bili stalni sukobi s parlamentom i znatni problemi u nastojanju da se osigura sposobnost vladanja (Bendel, 1997, 224, i d.).

Desnoliberalna vlada predsednika Arnolda Alemána, koja je došla nakon toga, imala je, za razliku od Violete Chamorro, sigurnu parlamentarnu većinu (51 od 90 parlamentarnih mandata). Ali Alemánov au-tokratsko-populistički stil vladanja, bujanje korupcije i dogovori o podeli moći sa sandinistima potkopali su podelu vlasti i dodatno omeli funkcionisanje državnih institucija (Nuzzi O’Shaughnessy i Dodson, 1999, 124. i d.). Uočljivu regresiju značili su dogovori među elitama, koje je Alemánova vlada 1999. sklopila sa sandin-istima, koji su zapravo bili njeni neprijatelji. Dogovori o personalnom popunjavanju državne revizije, vrhovnog izbornog tela i Vrhovnog suda, koji su nazvani „opskurnim paktom“ i naknadno su potvrđeni Us -tavom, služili su tome da osigura uticaj dviju stranaka u tim ključnim državnim institucijama. Osim toga, oba su caudillosa Alemán i Ortega izborili sebi zajamčene parlamentarne mandate – kako za osiguranje pozicija i sinekura, tako i za zaštitu od kaznenog progona putem parlamentarnog imuniteta (Torres Rivas, 2001, 114).

U tom kontekstu ne začuđuje, na kraju, ni činjenica što je masovna korupcija još jedan problem u funkcionisanju demokratskih institucija (Dávila, 2000). Tako je prva godina liberalne Bolañosove vlade (od siječnja 2000) bila obeležena antikorupcijskom kampanjom protiv Alemána, koji je u međuvremenu u parla-mentu osigurao krug sljedbenika koji mu je jamčio ličnu moć. Tokom kaznene istrage 2002. postalo je vidljivo da je Alemánova vlada izgradila široku korupcijsku mrežu pa je preduzela pravi „pljačkaški pohod“ kroz državna i poludržavna preduzeća i institucije. U decenbru 2002. Alemán, koga Transparency Interna-tional vodi na popisu deset najkorumpiranijih (bivših) šefova države, osuđen je zbog utaje i pranja novca u iznosu od ukupno 11,5 milijona američkih dolara. Zajedno s drugim pomagačima, među njima i šefom finan-cijske vlasti, bivši predsednik je navodno utajio ukupno gotovo 100 miliona dolara, što iznosi 4 posto nikaragvanskog BDP-a 2001. (Krennerich, 2003, 4). Personalizam, klijentelizam i korupcija sastavni su deo političke kulture u zemlji, dok su mehanizmi njihove kontrole vrlo slabi. Osim toga, borba za moć između starog i novog predsednika neko vreme je paralizovala parlament. Bolaños je izgubio parlamentarnu većinu pa je – kao pre njega Violeta Chamorro – u parlamentu bio upućen na podršku sandinista, zbog čega se moglo naslutiti da će se nastaviti sukobi između vlade i parlamenta. Povrh toga, slabo funkcionisanje pravo-suđa još uvek otežava stabilizaciju demokratskih institucija. Pored „tipično“ latinskooameričkih nedostataka kao što su nedovoljna pravna tradicija i profesionalnost, nikaragvansko pravosuđe još uvek je uveliko prožeto pristašama sandinista. Zbog toga se stranačkopolitički sukobi unose u pravosuđe kao, na primer, u slučaju Alemán, čije pristaše optužuju sandinističke sudije za „političko pravosuđe“. Začeci nužnih reformi, koje su inicirane poslednjih godina, tako još uvek pate od stalne politizacije i uzrokuju nove žestoke sukobe (Krennerich, 2003).

Skicirani problemi konstitucionalne konsolidacije upućuju na deficite sistema političkog pred-stavništva, koji otežavaju izglede nikaragvanske demokratije da se konsoliduje. Stranački krajolik Nikaragve i 15 godina posle tranzicije još je snažno polarizovan i pokazuje, pojačan učincima izbornog zakona (visoke prepreke za učešće malih stranaka na izborima), obeležja „lažnoga dvostranačkog sistema“ (Torres Rivas,

163

2001, 114). U bitnom je konfigursan oprekom između sandinista i antisandinista, pri čemu je tabor antisan-dinista skupina krajnje heterogenih grupacija. Premda su stranke snažno orijentisane prema osobama, različiti politički tabori, to jest liberali i, pre svih, sandinisti, za latinskoameričke prilike dobro su ukorenjeni u društvu. To je delom posledica klijentelističkih struktura i činjenice da stranke prožimaju udruženja i in-teresne organizacije, što u slučaju sandinista potiče od njihove ranije organizacione snage i time proizve-dene legitimnosti. Lične ambicije za sticanje moći i unutarstranački sukobi dovode, međutim, povremeno do stranačkih raskola koji mogu promeniti parlamentarne odnose većine i manjine – što se 2002. dogodilo cepanjem liberalne stranke na pristaše novoga i starog predsednika (bolañistas protiv alemanistas), kao ranije, za vreme mandata Violete Chamorro, raspadom stranačkog saveza UNO (Bendel, 1997; Krennerich, 2003).

Tablica 28: Podrška demokratiji kao obliku vladavine (u %)

1996. 1997. 1998. 2000. 2001. 2002. 2003. 2004. 2005.Nikaragva Latin-ska Amerika

59 61

68 62

72 62

64 60

43 48

63 56

51 39 57 53

Izvor: Latinobarómetro (2004).

I ostali nivoi konsolidacije samo umereno podstiču stabilizaciju. Doduše, sistem udruženja Nikaragve – opet u poredjenju s ostatkom Srednje Amerike – relativno je široko organizovan, ali je zbog delimično velikog uticaja stranačkopolitičkih aktera njegov kapacitet posredovanja vrlo slab (Bendel, 2000, 131. i d.). I autonomna samoorganizacija stanovništva nailazi na socioekonomske prepreke, pa je sveukupno slaba, ali stalno se izražava štrajkovima, protestima, blokadama puteva i zauzimanjem zemljišta, kao što je stepen participacije uopšteno relativno visoka (Torres Rivas, 2991, 114). Podrška demokratiji pala je, doduše, od 1998, ali je s oko 60 posto još uvek bila srednja do visoka i nije, uz izuzetak 1998. i 2003, značajno odstupala od latinskooameričkog proseka.

4.6. Meksiko: neliberalna demokratija i blokade reformi

Meksička demokratija nije prošla dug put od stupanja na dužnost Vincentea Foxa u decembru 2000, zbog čega iskazi o demokratskoj konsolidaciji Meksika moraju biti privremene prirode. Šest godina kasnije to su potvrdili dugotrajni protesti pristalica socijalističkog kandidata Andrésa Manuela Lópeza Obradora, koji je poražen na predsedničkim izborima 2006, protiv ishoda izbora. Protesti pokazuju da je demokratska kultura prihvatanja izbornog poraza nedovoljno izgrađena u Meksiku. Vrhovni sud je napokon 7. avgusta 2006. proglasio Felipea Calderóna zakonitim pobednikom. Kao i većina drugih latinskoameričkih zemalja, Meksiko se mora boriti sa strukturnim problemima defektne demokratije, koji će još duže vremena nepovoljno uticati na konsolidaciju. Osnovni obrasci meksičkih problema konsolidacije ipak su, uprkos kratkom vremenu, jasno prepoznatljivi i na stanovit način znače produženje istorije tranzicije. Dok su izbori, političko nadmetanje i političke slobode i prava neograničeni, a podela vlasti makar je delimično etablirana, teško nasleđe čine porozna državnost, deficiti pravne države, nesigurnost građanskih sloboda i prava i duboko ukorenjena korupcija. Podršlku konsolidaciji verovatno pruža stranački sistem, dok su civilno društvo i civilna kultura zbog velike socijalne heterogenosti meksičkog društva samo vrlo ograničeno sposobni za to.

Tablica 29: Rezultati predsedničkih izbora 2. jula 2006

164

Zbog posebnosti tranzicije konstitucionalna konsolidacija, naročito na području sistema vlasti, uz-napredovala je više nego na drugim nivoima (Hernández Rodríguez, 2004). Razgradnja metakonstitu-cionalnog hiperprezidencijalizma i time prelaz na Ustavom propisani predsednički sistem vlasti, koji su već pod Zedillom bili gotovo dovršeni, uglavnom su okončani pod Foxom. Kao i njegov prethodnik, Fox je morao vladati u uslovima divided government, budući da njegova stranka ni u Predstavničkom domu ni u Senatu nije imala većinu. Doduše, 42,52 posto birača dali su svoj glas Foxu kao predsedniku, ali samo 38,23 posto izbornom savezu Alianza por el Cambio, koji se sastojao od PAN-a i PVEM-a (zelene stranke, koja je 2001. napustila savez i od tada je u koaliciji s PRI-em). Njegova stranka već u razdoblju 2000-2003 imala je manje predstavnika (207) od PRI-a (210), a ni u Senatu nije imala većinu. Taj odnos dodatno se pogoršao za PAN na izborima u sredini predsedničkog mandata 2003. (151 prema 222 mandata) (Mainhold, 2003).

U poredjenju s većinom njegovih latinskooameričkih kolega, meksički predsednik ima najmanje ovvlašćenja (Weldon, 1997). Zakonodavne kompetencije ima, osim u pravu na zakonsku inicijativu, pre svega na području reaktivnih prava (pravo potpunog ili delimičnog veta). Njegov veto može se nadglasovati samo dvotrećinskom većinom u oba doma parlamenta. Međutim, on nema ni proaktivne zakonodavne kom-petencije (konstitucionalno pravo na donošenje dekreta) niti delegirane nadležnosti korištenja dekreta. Osim toga, pravo donošenja budzeta popuno je u rukama parlamenta, dok ambivalentnosti ustava izazivaju nesi-gurnost u vezi pitanja može li uopšte predsednik protiv toga uložiti veto (Carillo i Lujambio, 1998).117 Razvoj stanja divided government još više naglašava diverzifikacija moći na nivou pojedinih saveznih država i na lokalnom nivou (Lujambio, 2000), gde otprilike polovinom vlada PRI, trećinom PAN, a ostalim jedinicama PRD (Partido de la Revolución Democrática). Ta konstelacija, koja po prvi put daje parlamentu središnje značenje naspram izvršne vlasti i predsednika, a ujedno pojedinim saveznim državama i, pre svega, nji-hovim guvernerima otvara nove mogućnosti delovanja prema središnjih vlasti i dosad moćnog prezidencijal-izma, strukturno je ojačala i parlamentarizam i federalizam. Obratno, ubrzo su se pokazale i tamne strane divided government, naime često ograničena učinkovitost sistema vlasti sve do blokade politika, koja je onemogućavala brze odluke i osetne promene što su ih Meksikanci očekivali od nove ere (Hernández Ro-dríguez, 2004). Tako je, na primer, ostao nerešen sukob u Chiapasu, a porezna reforma, predsednikov središnji ekonomski projekt reforme, bila je blokirana (Maihold, 2003). Ipak, sa stajališta konsolidacije te blokade reformi imaju i pozitivne učinke. Fox, koje su ustavom bila formalno zatvorena vrata prema delega-tivnom načinu vladanja, nije se, kako su se ispočetka mnogi bojali, pretvorio u Foximorija u nastojanju da populističkim merama i vladavinom dekretima ostvari politički napredak. Naprotiv, pridržavao se dugotrajnih postupaka ustavne države, premda je tek kasno počeo intenzivnije tražiti kompromise s opozicijom. Funk-cionalna sposobnost tih aranžmana ipak će jako zavisiti od toga hoće li se nastaviti institucionalno učenje koje je obeležilo poslednje godine ili će dugotrajna politička stagnacijan dovesti do dekonsolidacije.

Problemi državnosti i, pre svega, pravne države i dalje su pak vrlo veliki (Thiery, 2001). Država se, doduše, više ne suočava s temeljnom krizom državnog monopola sile, ali doseg države delom je jako ogra-ničen. Popis deficita seže od trgovine drogama i narkomafije, „feudalizacije“ moći koja je ranije bila koncen-trisana u rukama predsednika a sad se akumulira posebno na lokalnom nivou (u rukama caciques, lokalnih gospodara), različitih gerilskih skupina sve do krijumčarenja oružja i ljudi. Ograničavanje građanskih prava zbog toga je u Meksiku i dalje vrlo veliko, a uz to je strukturne naravi, to jest potreban je veliki reformski napor da bi se to prevladalo (Human Rights Watch, 2006a). Deficiti se tiču kako aktivne uloge pojedinih državnih aktera u kršenju prava, tako i pasivnog tolerisanja kaznenih dela trećih aktera i, napokon, čestog nedostatka spremnosti pravosuđa da osigura jamstvo prava. Proizvoljna hapšenja, mučenje, ubojstva, mafi-jaške strukture odnosno veze s organizovanim kriminalom endemski su problemi, koje neretko pokrivaju

165

nadređena tela vlasti ili ih čak potiču. Organi za krivično gonjenje povremeno koriste iznuđena priznanja, uvučena su u kriminalne radnje poput trgovine drogom, odgovornima za ubojstva ili za nestanke osoba. Nadzor je više nego nedovoljan, tako da se počinioci obično ne trebaju bojati krivičnih konzekvenci. (López Portillo, 2000). Tome treba dodati slabu državnu i pravnu zaštitu od svakidašnjeg i organizovanog nasilja, kriminala i organizovanih otmica. Pravosuđe je, kao i u mnogim drugim latinskoameričkim državama, ne samo preopterećeno, neučinkovito i – u smislu pravne države – neprofesionalno, nego i podložno manipula-ciji. Napokon, potrebne su dobre veze ili znatna financijska sredstva da bi se moglo upustiti u pravne spo-rove. Mehanizmi pravne države potpuno zakazuju u nekim gradskim zonama kao i na seoskim područjima na kojima operišu paravojne skupine i gerila (Salinas Torre, 2000). Naličje te nedovoljne (pravne) državnosti je rutinsko pojavljivanje nasilja i uzurpacija prava sve do privatnog provođenja pravde.

Izgledi Meksika da se konsoliduje povoljniji su na području predstavničke konsolidacije, premda i tu još deluju posledice dugotrajne vladavine PRI-a. Prolongirana tranzicija omogućila je da se uspostavi slabo fragmentirani, umereno polarizirani stranački sistem koji je obeležen relativno niskom volatilnošću. Premda proces restrukturiranja meksičkih stranaka i stranačkogsistema još nije dovršen, čini se da se srednjoročno formirao trostranački sistem, čija je interakcija obeležena konkurencijom stare državne stranke PRI, PAN-a koji je pobedio na izborima 2000. i PRD-a koji se formirao kao opozicija PRI-u na izborima 1988. (Eisens -tadt, 2004, 162. i d.). Njihov zajednički udeo u parlamentarnim mandatima iznosi više od 90 posto pa se od izbora 1997. nije nimalo promenio, upravo kao ni udeo triju stranaka u biračkim glasovima, premda je na predsedničkim izborima 2000. došlo do smene vlasti (tablica 29). Sve tri stranke raspolažu značajnom sna-gom vezivanja birača na izborima, kao što pokazuju izborni rezultati u pojedinim saveznim državama i na lokalnom nivou. U poredjenju s drugim latinskoameričkim zemljama, te tri stranke su široko ukorenjene u društvu, premda se ta društvena osnovica – upravo u slučaju PRI-a – temelji na izrazito klijentelističkim obrascima (Lujambio, 2001).

Tablica 30: Rezultati izbora za Predstavnički dom 1991-2003. (u %)

1991. 1994. 1997. 2000. 2003.PRI 61,5 50,2 39,1 36,9 36,5PAN 17,7 25,8 26,6 38,3 30,7PRD 8,3 16,7 25,7 18,7 17,7PVEM - 1,4 3,8 s PAN-om 4,0PT u 2,7 2,6 s PRD-om 2,4PRI+PAN+PRD 87,5 92,7 91,4 93,9 84,9

Izvor: Grayson 4. i d.).

I stepen funkcionalnog interesnog predstavništva obeležena je postupnim rastvaranjem korporativis-tičke povezanosti, koja je bila jedan od stubova dugotrajne stabilnosti PRI-ovog režima (Lauth, 1996). Posle njegovog kraja pod demokratskom vladom još se nisu izgradili značajni novi funkcionalni obrasci, premda se očekivao brži razvoj u pravcu autonomnog organizovanja i slabljenja korporativističkih udruženja PRI-a. Jedan od razloga za tu stagnaciju vidi se u tome što vlada predsednika Foxa pridaje socijalnom miru u Meksiku veći prioritet nego brzim socijalno-političkim promenama (Bizberg, 2003). Na području radnih odnosa, međutim, to se odnosi na sindikalni sektor, jer su se preduzetnici već sedamdesetih godina oslo-boditi iz državnog zagrljaja, preuzeli autonomnu ulogu koja je u sve većoj meri podrazumevala i kritiku

166

režima (Lauth, 1991). Njihov se utjecaj pojačao zbog krize etatističkoga razvojnog modela 1982. i neoliber-alnih reformi što su pokrenute nakon toga, na koje su udruge poslodavaca uspjele mjerodavno utjecati. Njihovo političko uporište postao je PAN, pošto je izgradio svoje preduzetničko krilo, te su preko njega nakon izborne pobede 2000. dominirali u vladinoj ekipi predsednika Foxa. Nasuprot tome, meksički sindikati – a time, u krajnjoj liniji, i industrijski odnosi – još uvek se nalaze u fazi promena. Zbog okončanja PRI-ovog režima, stari sistemski sindikati počinju gubiti na značenju, dok nezavisni sindikati dobivaju na težini. Stubovi starog korporativističkog sistema bili su državni sindikati pod okriljem Congreso del Trabajo, koji je kao koordinaciona platforma još uvek najveća organizacija; Broj njegovih članova smanjio se, međutim, od nekadašnjih 5 do 8 miliona na oko 1 milion. Najvažnija nezavisna sindikalna krovna organizacija, Union Nacional de Trabajadores (UNT), zabeležila je poslednjih godina brzporast članova, čiji se broj procenjuje na pola miliona do milion (Bizberg, 2003, 41. i d.). Ako se taj trend nastavi, sindikalni sistem mogao bi se sukcesivno demokratizovati i osloboditi se iz zagrljaja stranaka i eventualno izaći iz svoje, sve u svemu, marginalne uloge u ekonomskoj i socijalnoj politici.

Zbog promena koje još karakterizišu meksičko društvo konačno je i civilna kultura Meksika koja je podsticajna za demokratiju prisutna vrlo različito (Otero, 2004). Značajne su razlike između metropola i periferije – često i unutar metropola – kao i između dinamičnog severa uz granicu sa SAD-om i još uvek za-ostalog „srednjoameričkog“ juga, i zbog vrlo različitih socijalnih i političkih uslova. Umreženost i snaga au-tonomne osnovice civilnog društva zbog toga je – i u tome je meksičko stanje civilnog društva slično onome u celoj Latinskoj Americi – još uvek više patchwork sastavljen od egzistencijalnog samoorganizovanja i pro-filiranoga interesnog diskursa (Bizberg, 2003). Imajući na umu tu pozadinu, ne začuđuje da se prema agre-gatnim podacima koje donosi Latinobárometro (2004) podrška demokratiji kao obliku vladavine ne može oceniti visokom: u proseku je poslednjih deset godina, uz neznatne oscilacije, iznosila samo 52 posto i time je bila neznatno ispod latinskoameričkog proseka. Pritom, ipak, snažnu ulogu igraju konjunkturni uticaji, jer je zadovoljstvo učincima meksičke demokratcije sa samo 17 posto vrlo nisko pa je, kao i u mnogim drugim zemljama, izraz izneverenih očekivanja u pogledu postignuća vladavine političkih elita.

5. Facit i pogled unapred

Na smenu autoritarnih režima u Latinskoj Americi značajno su uticali njihovi resursi stabilnosti, koji se sastoje od kombinacije stepena institucionalizacije, legitimacije i resursa moći. Tamo gde su ti resursi bili veliki, stari vlastodršci su uspeli odrediti ili odgoditi tok tranzicije, kao što pokazuju primeri Meksika i Čilea. Ipak, pokretačke snage tranzicije upravo su se u ta dva režima pokazale senzibilnim u pitanju legitimacije. Jer, oba u očuvanju svog opstanka više su bila upućena na podršku relevantnih društvenih skupina nego na silu, što najjasnije važi za civilni režim Meksika. Ali, čak je i u Čileu vojna vlast za nastavak „svog“ projekta modernizacije, koji je zavisio i od otvaranja privrede prema spolja, bila upućena upravo na odustanak od vladavine silom. U Meksiku je nužan dotok legitimacije doveo do disfunkcionalne liberalizacije koja se više nije mogla kontrolisati, dok je u Čileu vojni režim raspisivanjem referenduma, u krajnjoj liniji, postao žrtva vlastite legitimacijske zamke. Režimima u ostale četiri zemlje gotovo su potpuno nedostajali ti resursi stabilnosti. Najdrastičnije je to bilo u Nikaragvi, gde se Somozina vladavina na kraju – posle nestanka po-drške od strane SAD-a – oslanjala samo još na aparat sile, a nikako na legitimnost i institucionalizaciju. Premda je bio manje izražen, taj nedostatak resursa stabilnosti bio je prisutan i u Argentini, Peruu i Venezueli Péreza Jiméneza, gde su režimi na razne načine pokušali nadoknaditi svoju slabost. Dok je pod

167

Pérezom Jiménezom došlo do pojačane uporabe nasilnih mera, vojska se uArgentini118 i Peruu pokušala, u krajnjoj liniji, legitimisati opsežnim reformskim projektim, a time i putem vlastitih učinaka – u oba slučaja je vojska doživela neupeh, dok su, obratno, upravo režimi u Čileu i Meksiku bili uspešni u sprovedjenju opsežnih reformi. Saglasno toj snazi autoritarnih režima varirali su i slobodni prostori delovanja političke opozicije i opozicije civilnog društva i njene sposobnosti da vrši pritisak u pravcu liberalizacije i demokati-zacije odnosno da odredi njihov smer.

Pored tih specifičnosti autoritarnih režima, koje ciljaju više na konstelacije aktera tranzicije, kod demokratizacije su određenu ulogu imali i drugi, strukturni gaktori, koje valja osvetliti upravo u njihovoj istori-jskoj dimenziji. Pritom treba uzeti u obzir da su autoritarni režimi u većini slučajeva – osim Meksika i Nikaragve – sa svoje strane smenili demokratske ili poludemokratske režime, dakle da su postojala prethodna demokratska iskustva, a delimično i demokratske podstrukture. Skup strukturnih uzroka koje navodi teorija modernizacije najjasnije je vidljiv u Meksiku, uprkos prolongiranoj tranziciji, gde je država pod vlašću PRI-a sprovodila mere socijalno-ekonomske modernizacije koje su dovele do nove društvene di-namike, početaka autonomnog organizovanja, umerenog pluralizma itd., pa su posle 1968. podstakle spi-ralu liberalizacije. I u razvijenijim i delimično industrijaliziranim zemljama Cono Sur već duže su postojale strukturne pretpostavke demokratizacije, koje su se u Čileu i Urugvaju održale do početka sedamdesetih godina 20. veka. To što se te pretpostavke nisu pretvorile u trajno stabilne demokratije, to jest što je došlo do sloma demokratije ili – kao u Argentini – ona nikad nije istinski uhvatila korena, posledica je, među os-talim, strukturne heterogenosti tih društava, koje su išle ruku pod ruku sa stvarnom moći blokade nekih elita (veleposednika). Potonje još u većoj meri važi za Peru, gde je u osnovi do šezdesetih godina 20. veka postojala oligarhijska republika. Jedino u Nikaragvi nisu 1979. bili prisutni nikakvi povoljni strukturni pre -duslovi, ali tu su važnu ulogu imali iznad svega međunarodni faktori.

Međunarodno okruženje takođe ima određenu ulogu u objašnjenju pitanja zašto su se latin-skoameričke zemlje – osim naših posebnih slučajeva Meksika i Venezuele – demokratizovale u razdoblju od, otprilike, deset godina (1979-1990). Osim regionalnog domino učinka, uticaja je imalo i šire međunaro-dno okruženje, držanje SAD-a i Evrope, koje je u drugoj polovini osamdesetih godina zbog nove politike popuštanja postalo sve više prodemokratsko što se odrazilo na mirovni proces u Srednjoj Americi.

Tome valja dodati još jedan faktor, koji je putem vrlo različitih obrazaca učinaka uticao na relativno sinhronu demokratizaciju, naime iscrpljivanje latinskoameričkog modela razvoja kejnzijanski inspirisane industijalizacije pomoću supstitucije uvoza (ISI). Praktikovan od tridesetih godina 20. veka, a kasnije pro-težiran pod pokroviteljstvom UN-ovog Privrednog poverenstva za Latinsku Ameriku i Karibe (CEPAL) s ciljem kompenzacije gubitka izvoznih tržišta nakon svetske privredne krize, taj model razvoja neko vreme je proizvodio uspešnu privrednu dinamiku, koja je do pedesetih godina rezultirala visokim stopama rasta. Iscr-pljivanje modela – među ostalim, slabljenje konkurentnosti, monetarni problemi, sektorske neravnoteže, visok udeo države u privredi, nabujali državni aparat – uspešno se prikrivalo u mnogim slučajevima, ali u sedamdesetim godinama je prouzročilo sve dublje privredne krize, sve do izbijanja dužničke krize 1982. Krizni sindromi u pojedinim zemljama zbog etabliranih distributivnih koalicija vrlo različito su se manifesto-vali, ali su ipak, zajedno s pokušajima njihovog prevladavanja, usko povezani s demokratizacijom osamde-setih godina. Tako je u Čileu upravo relativan uspeh neoliberalnih privrednih i socijalnih reformi činio jezgro obrasca legitimacije, zbog čega se vojska akribijski pridržavala tranzicijskog reda vožnje. U Argentini je, obratno, upravo neuspeh reformi koje je podstakao proceso i nedovoljna sposobnost delovanja vojne vlade bio početak njenog katastrofalnog kraja. U Peruu su – zakasnelo – dovršenje modela ISI-a pod vojnom vladom i njegov ipak oskudan uspeh doprineli najpre neupehu Velascosa i povlačenju vojske. I u posebnom

168

slučaju Meksika neoliberalne reforme pod Miguelom de la Madridom (1982-1988), koje su sprovedene nakon dužničke krize, značile su odlučan korak prema demokratizaciji, jer su osim otvaranja meksičke privrede rezultirale i jačanjem privatnog preduzetničkog sektora, koji je postao jedna od pokretačkih demokratskih snaga.

U zemljama u kojima je vojska doživela neuspeh u nužnim temeljnim reformama ti zadaci su ostali civilnim vladama, koje su se u svojoj (demokratskoj) sposobnosti vladanja često osećale preopterećeno. U tim problemima upravljanja valja ujedno videti jedan od bitnih faktora nastanka defektnih, posebno delega-tivnih, demokratija. Ništa to ne može plastičnije ilustrovati od razvoja Venezuele kao demokracije drugog talasa, gde su najavljene i otkazane reforme tokom devedesetih godina u bile bitan element dekonsolidacije.

I probleme razvoja demokratije posle konstitutivnih izbora, odnosno demokratske institucionalizacije treba stoga smestiti unutar kombinacije strukturnih faktora i faktora specifičnih za aktere.119 Različite poteškoće institucionalne konsolidacije u šest zemalja pokazuju se u prisutnosti rezličitih tipova, razmera i dinamika napredovanja defektnih demokratija. U Cono Sur čileanska enklavna demokracija uspela se korak po korak osloboditi ograničenja i time se „usidriti“, dok se u Argentini uspostavila i u osnovi takođe učvrstila delegativna demokratija. U andskoj regiji peruanska defektna demokratija pod Fujimorijem prolazno je re-gredirala u autoritarni režim, dok je u Venezueli „ogledna demokratija“ mutirala u levopopulistički obojenu delegativnu demokratiju. U Srednjoj Americi, kako u Nikaragvi tako i u Meksiku, prevladavaju neliberalni defekti. Ti su obrasci reprezentativni za celu Latinsku Ameriku (tablica 31).

Tablica 31: Autokratije, defektne i liberalne demokratije „trećeg talasa“ u Latinskoi Americi

Uprkos prikazanim razlikama, komparativno se mogu prepoznati i neke zajedničke karakteristike, koje važe za Latinsku Ameriku u celini. Tako elementi poliarhije jednoznačno pripadaju jakim stranama novih demokracija. I javna arena, uz neka ograničenja, stvara uglavnom uporište demokratskog razvoja; strategije sistemske okupacije, posebno medijskog krajolika, mogle su se uočiti samo u Peruu. Potonje, naprotiv, ne znači da se razvila pluralistička socijalno-politička osnovica koja obeležava demokratsku javnu arenu. Naprotiv, postoje delom vrlo krhke strukture političkog i civilnog društva, povezane sa socijalno-ekonomskim i političko-kulturnim faktorima (pre svega u Peruu, Venezueli, Nikaragvi i delom u Meksiku), koje negativno deluju na stvarnaje javnog mišljenja i volje.

Slabosti latinskoameričkih demokratija nalaze se, međutim, na području pravne države: njene dve dimenzije, važenje građanskih sloboda i prava i horizontal accountability, u Latinskoj Americi nedovoljno su ostvarene. Podaci Bertelsmannovog transformacijskog indeksa upućuju na vidljiv jaz između elemenata poliarhije i komponenti pravne države. To znači da se politička moć uglavnom generišeu skladu s demokratskim pravilima igre, a njena kontrola ne funkcioniše ni između grana državne vlasti niti s obzirom na elementarna prava građanki i građana. To odvajanje demokratski legitimirane političke vlasti od institu-cionalnih osigurača protiv njene zlouporabe u svim defektnim demokracijama Latinske Amerike toliko se etabliralo (ukorenio) da se više ne može označiti samo kao prolazna pojava.

Delegativna demokratija nasuprot institucionalnoj konsolidaciji i konsolidaciji ponašanja

Sindromi defekata koji se nalaze u raznim kombinacijama povezani su s temeljnim problemima konsolidacije. Problematika delegativnih demokratija pritom se može smestiti u secište institucionalne kon-

169

solidacije i konsolidacije ponašanja. Zemlje koje su bile ili su još uvek pogođene tim defektima su Argentina, Peru, Venezuela i delom Nikaragva, dok Čile, a dosad ni Meksiko, nisu time pogođeni. U Peruu se delega-tivna praksa u političkim uslovima posle Fujimorijeve ere nije ponovo uspostavila, ali tu treba zadržati skepsu s obzirom na trajnu krizu u toj zemlji. U celini uloga podele vlasti u svim zemljama Latinske Amerike, osim u Čileu, Urugvaju i Kostariki, može se oceniti kao vrlo krhka. Čak i tamo gde nema delegativnih sin-droma, kao u Meksiku, judikativa je premalo funkcionalno sposobna da bi imala aktivnu ulogu u međusob-nom odnosu grana vlasti. Osim toga, ni u jednoj zemlji, osim u Čileu, dosad nije postignut nikakav napredak u suzbijanju korupcije. Zbog uspešnih medijskih izveštaja porasla je i percepcija korupcije, što sve više utiče na prihvatljivost političkih institucija i demokratije.

Izraziti latinskoamerički prezidencijalizam se može smatrati institucionalnim podsticajem za delega-tivnu demokratiju. Uprkos varijacijama koje su specifične za pojedine zemlje, može se utvrditi da postoji i konstitucionalno naglašena pozicija moći predsedničke egzekutive uz relativno slab položaj kontrolnih tela. To važi za Argentinu i Čile i, u još većoj meri, za Peru i Venezuelu posle ustavnih reformi. Međutim, tek su specifične konstelacije aktera u kombinaciji s dubokim društvenim strukturnim krizama omogućile uspon delegativne demokratije. U Argentini su homogenost „sektora Menem“, koja je dovela do degradacije Kon-gresa i Vrhovnog suda od veto aktera do „juniorskih partnera“, kao i vezivanje preduzetnika za Menemovu reformsku koaliciju pospešili nastanak delegativne demokratije. U Peruu i Venezueli slabost, odnosno prak-tički slom starih elita podstakli su preuzimanje vlasti od strane novih populističkih caudillos Fujimorija i Cháveza, koji su instrumentalizovali antielitističko raspoloženje posebno siromašnijih slojeva stanovništva. U sva tri slučaja vlade su bile suočene (u percepciji elita) s nužnošću radikalne socijalno-ekonomske promene zbog kriza vladanja ili čak kriza države, koje su delom nastale kao posledični problemi staroga razvojnog modela.

Konsolidacija ponašanja i enklavna demokratija

U područje konsolidacije ponašanja ubrajaju se, dalje, problemi enklavne demokratije, to jest inte-gracija potencijalnih veto-aktera protiv demokratskih pravila igre. U Latinskoj Americi to se uglavnom odnosi na vojsku, ali delom i na određene privredne elite, poput veleposednika na severu Brazila. U naših šest zemalja ta pitanja su imala odnosno još uvek imaju prilično različitu ulogu. Tako je Čile, koji je devedesetih godina bio par excellence enklavna demokratija, sukcesivnom supremacijom civilne politike nad vojskom verovatno trajno rešio taj problem, upravo kao i Argentina, gde ipak još treba preraditi etičke i pravne posledične probleme režimskih zločina. I u Nikaragvi se sukcesivnom depolitizacijom „sandinističkih“ oružanih snaga uspelo eliminisati opasnog veto- aktera. U andskoj regiji, naprotiv, vojska još ima važnu ulogu, budući da je i dalje podrška i rezervna sila vlade, dok u Venezueli očit raskol unutar oružanih snaga stanje čini još neizvesnijim. U Peruu treba pričekati da se vidi hoće li slaboj civilnoj vladi poći za rukom oču-vati čistku vojske nakon 2000. Uzmemo li još i primer Brazila, gde je nekad snažna pozicija vojske brzo svedena na meru koja je podnošljiva za demokratiju, pokazuje se da za sindrom enklavne demokratije ne možemo okriviti samo modus jako kontrolisane tranzicije s uspostavljanjem posebnih prava. Čile se raz-likuje po tome što tu nije reč o konstelaciji elita nego, naprotiv, o konstelaciji dvaju društvenih tabora, koja je bila uzrok relativne stabilnosti enklava. Još jedan značajan nezavisno od modusa tranzicije, a to je okolnost da je u nekim društvima – pre svega u andskoj regiji i u Srednjoj Americi – vojska ostala (relativno) funkcionalno sposobna institucija kao i izvor regrutacije političkih elita. Oba aspekta imaju tim veću težinu što je više problema vladanja, latentnih dugotrajnih kriza i erozije zastarelih predstavničkih struktura koje paralizuju društvene funkcije civilnih instancija.

Nivo predstavništva

170

Različite razvojne tendencije kvaliteta demokratije i konsolidacije u šest zemalja vrlo su usko povezane s načinom funkcionisanja političkih i funkcionalnih struktura predstavništva. Samo su u Čileu snažno izraženi kako stranački sistem i sistem udruženja, tako i civilno društvo, i funkcionišju kao kanali posredovanja društvene artikulacije interesa. Naročito su stranke dobro ukorenjene u društvu, komparativno su više programski orijentisane, a manje organizovane prema personalističko-klijentelističkim obrascima, premda desnica već nekoliko godina deluje sve više populistički. Nasuprot tome, Argentina je uprkos snažnom civilnom društvu i stranačkom sistemu naizgled naklonjenom konsolidaciji opterećena jasnim znacima krize predstavništva, ishod koje je neizvestan. U Meksiku je zbog izrazite koncentracije na izborni režim tokom tranzicije relativno funkcionalno sposoban stranački sistem suprotstavljen slabom civilnom društvu, koje je uglavnom još prožeto korporativističkim i klijentelističkim obrascima. Slično je u Nikaragvi, gde je, međutim, stranački sistem dodatno opterećen konfrontacijom sandinista i antisandinista. Nasuprot tome, u Peruu i Venezueli stranački sistemi potpuno ili u velikoj meri su se raspali, a civilno društvo je atom-izovano ili kooptirano. Dok su stabilniji i, u načelu, pluralističkiji predstavnički sistemi Argentine i Čilea kao i meksički bili sposobni sadržajno i organizaciono preraditi strukturnu promenu društva, više elitističke odnosno klijentelističke stranke Perua i Venezuele bile su za to nesposobne.

Civilno društvo

Na nivou civilne kulture može se utvrditi jasna razlika između juga i severa, što zemljama daje pril-ično različite izglede da se konsoliduju. Tako Argentina i Čile u odnosu prema ostalim četirima zemljama imaju znatnovitalnija civilna društva i stabilniju civilnu kulturu, koji zajedno deluju na umerene političke stavove i načine ponašanja. Politički polarizovana društva Venezuele i Nikaragve, kao i atomizovano i de-lom anomično društvo Perua, i delom još tradicionalni Meksiko prožeti su, naprotiv, antiliberalnim, autori-tarnim ili patrimonijalnim mrežama odnosa. Ti deficitarni društveni obrasci imaju svoju osnovicu u hetero-genim, sektorski asinhronim i isprekidanim procesima modernizacije, koji se velikom delu stanovništva prezentiraju kao permanentna socijalno-ekonomska kriza. Podaci Latinobarómetra sugerišu da to stanje dugoročno provocira opasnost pomaka preferencija na taj način da se podrška „doživljenoj“ demokratiji stavlja iza rešavanja gorućih problema. To upućuje na neku vrstu đavoljeg kruga: S jedne strane, mlade demokratije nisu sposobne ostvariti socijalno-ekonomsku strukturnu promenu koja bi onda mogla proizvesti sinergijske učinke za svoje društveno vezivanje i stabilizaciju. Naprotiv, procesi modernizacije ostaju ner-avnomerni i koncentrisani na interese malog broja društvenih segmenata. S druge strane, ti nerešeni razvo-jni problemi dovode do društvenih raskola i segmentacija i do „viška“ zahteva za jednakošću, koji se privre-meno mogu zadovoljiti populističkim kanalizisanjem, ali se na taj način ne mogu dugotrajno rešiti.

V. Treći talas demokratizacije: Istočna i Jugoistočna AzijaAurel Croissant i Wolfgang Merkel

Istraživanja razvoja demokratije u Aziji pokazuju da su demokratski suistemi vlasti u azijsko-pacifičkom prostoru čak i na početku 21. veka izuzeci (up. tablicu 33. i sliku 10). Uprkos tome, „treći talas demokrati-zacije“ ostavio je traga i u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji. Tako se od ukupno sedam demokratija u azijsko-pacifičkome prostoru, Indonezija, Tajvan, Južna Koreja, Tajland i Filipini mogu svrstati u treći talas

171

demokratizacije. Počevši s padom režima predsednika Ferdinanda Marcosa na Filipinima u februaru1986, autoritarni su režimi popustili društvenim zahtevima za demokratijom i u Tajvanu (1986-1992), Južnoj Koreji (1987-1988), Tajlandu (1992) i naposletku u Indoneziji (1998-1999). Tako se mogu smestiti u drugu polovicu trećeg talasa demokratizacije. Južna Koreja, Tajland i Tajvan mogu se svrstati u dogovorene tranzicije odnosno tranzicije kojima su upravljale stare režimske elite. Filipini su, naprotiv, jedan od retkih slučajeva „tranzicije iznuđene odozdo“ unutar „trećeg talasa“ (usp. Merkel i dr., 1996, 17), dok je u Indonez -iji tranzicija „iznuđena odozdo“, ali je onda „odozgo“ kontrolisana, da bi na kraju prešla u fazu pregovora između starih i novih elita. Zajedno s Japanom i Istočnim Timorom, koji je 2002. stekao nezavisnost, te zemlje čine celu grupuu demokratija u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji.

(O japanskom procesu transformacije raspravljali smo u poglavlju II..2. Istočni Timor je ustvarnosti bio deo Indonezije od kraja portugalske kolonijalne vladavine 1975. do 1999. posleprelazne faze pod upravom UN-a, koja je uspostavljena u septembru 1999, Istočni Timor je stekaonezavisnost u maju 2002. Kambodža, gde je proces demokratizacije počeo podpokroviteljstvom UN-a u razdoblju 1991-1993, ali je u međuvremenu okončan ponovnimuspostavljanjem autoritarnog režima pod vodstvom premijera Hun Sena, zbog sistemskih razloga nemože biti uzeta u obzir (up. o Kambodži: Croissant, 2006a; Peou, 2006).)

Dok se u Indoneziji i na Filipinima promena sistema odvijala u uslvima ekonomske i društvene kize, u Tajvanu i Tajlandu zbivala se u fazi dugotrajnog ekonomskog prosperiteta, koju je tek krajem prošle de-scenije prekinula takozvana azijska kriza (up. tablicu 33).

Tablica 32: Demokratski i autokratski sistemi u pacifičkoj Aziji (2005)a

Zemlja KriterijiPolitička Građanska Politički status Tip režima

prava prava prema Freedom Houseu

Branej 6 5 neslobodan dinastičko-autoritaranBurma 7 7 neslobodna vojno-autoritaranKambodža 6 5 neslobodna vojno-autoritaranNR Kina 7 6 neslobodna komunističko-autoritaranIndonezija 3 4 delimično slobodna defektna demokratijaJapan 1 2 slobodan liberalna demokratijaKoreja, 7 7 neslobodna totalitaranSevernaKoreja, Južna 1 2 slobodna defektna demokratijaLaos 7 6 neslobodan komunističko-autoritaranMalezija 4 4 delimično slobodna autoritarni modernizacijski režimIstočni Timor 3 3 delimično slobodan defektna demokratijaFilipini 2 3 slobodni defektna demokratijaSingapur 5 4 delimično slobodan autoritarni modernizacijski režimTajvan 2 1 slobodan liberalna demokratijaTajland 2 3 slobodan defektna demokratijaVijetnam 7 6 neslobodan komunističko-autoritaran

Svih pet političkih sistemaa ima, međutim, značajna zajednička obeležja: nastali su iz autoritarnih, ali tržišno

172

orijentisanih režima, koji su u dugim fazama svoga autokratskog postojanja unutar kontrolisanih društvenih i političkih slobodnih prostora u određenoj meri tolerisali legalnu političku opoziciju koja je, osim u Tajvanu, bila organizovana u stranačkom obliku. Premda ne treba preceniti važnost tih elemenata demokratskog iskustva za procese transformacije – samo su Filipini pre poslednje promene sistema imali dugo iskustvo održavanja slobodnih i poštenih izbora, kao i uređene demokratske smene vlasti – iskustva s oblicima legalne političke konkurencije i kolektivna sećanja, kao i institucionalne tradicije mogli bi uticati na izglede da se demokratija konsoliduje.

Slika 10: Istočna i Jugoistočna Azija: kvalitet demokratije i nivo otvorenosti autokratija

S gledišta teorije modernizacije, Tajvan i Južna Koreja imaju neuporedivo bolje izglede da se konsolidiraju od ostalih azijskih, ali i većine latinskoameričkih demokratija, budući da su privredno znatno razvijeniji, a raspodela dohodaka, imetka i pristupa obrazovanju vrlo je otvorena i za široke slojeve. Uslovi transformacije na Filipinima i,posebno, u Indoneziji, naprotiv, bitno su nepovoljniji za demokratsku konsolidaciju, budući da je u njima promena sistema praćena pojavama ekonomske krize, krize državnosti i nasilja na lokalnom nivou.

U ovom poglavlju analiziraćemo posebnosti procesa transformacije u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji. Pritom je analiza – kao i u drugim regionalnim poglavljima – strukturirana prema trima sveobuhvatnim prob-lematikama:

1. Kako su i zbog kojih razloga autoritarni sistemi doživeli neuspeh?2. Kako se i s kakvim rezultatima odvijala institucionalizacija demokratije u pojedinim zemljama trans-

formacije?3. Šta se može reći o stanju konsolidacije i budućim izgledima da se u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji

konsoliduje demokratija?Zaključno ćemo na podlozi rasprave o azijskoj demokratiji, vođene devedesetih godina, razmotriti pitanje je li u pet analiziranih zemalja nastao izvorno azijski oblik demokratije (među ostalima, v. Neher, 1994; Bell i dr., 1995; Neher i Marlay, 1995).

1. Tipovi autoritarnih režima

Pet mladih demokratija proizašlo je iz različitih autoritarnih režima. Mogu se prepoznati tri različita tipa, od kojih je svaki ostavio iza sebe specifične hipoteke.

1.1. Filipini: Marcosov sultanistički režim

Od istraživanih zemalja Filipini mogu posegnuti za najvećim fundusom demokratskog iskustva. Već pod američkom kolonijalnom upravom (1899-1946) razvile su se prve strukture, na koje se filipinska demokratija mogla osloniti nakon sticanja nezavisnosti zemlje: na primer, nezavisno pravosuđe prema američkom uzoru (od 1901), političke stranke (od 1907), poludemokratski ustav (1935), civilna vlada pod

173

pokroviteljstvom SAD-a i uprava u rukama domaćih elita (Buendia, 1994: 85-88; Celoza, 1997). Za razliku od većine drugih azijskih demokratija drugog talasa i uprkos dubokoj socijalnoj nejednakosti i odvojenosti političkih struktura od širokih masa stanovništva, demokratiji snažno centriranoj na elite najpre je pošlo za rukom uspešno uključiti različite socijalne skupine i frakcije elita u politički sistem.

I predsednik Ferdinand Marcos je 1965. došao na vlast demokratskim izborima. Kao jedini predsed-nik u istoriji Filipina uspeo je biti ponovo izabran 1969. Međutim, proglašenjem ratnog stanja 1972, zabra-nom političkih stranaka i usvajanjem Ustava skrojenog po meri jedne osobe Marcos je okončao demokratiju. Time je reagovao na postupke starih vladajućih elita koje su sve češće kritikovale njegov način vršenja vlasti, kojim je fragilnu ravnotežu moći filipinske elitističke i klijentelističke demokratcije progresivno menjao u svoju korist i u korist svojih ličnih sledbenika (Pei, 1998b, 61). Premda se u početnoj fazi režima pokušavalo ideološki legitimirati autokratsku vlast pozivanjem na vrednosti poput nacionalnog razvoja i soci-jalne pravde, ta ideološka pretenzija, sažeta u programatskoj proklamaciji „novog društva“, stupila je u drugi plan s dužinom trajanja Marcosove vladavine. Umesto toga, autoritarni modernizacijski režim sve više se „degenerisao“ u personalistički i patrimonijalistički režim vođe s jako izraženim „sultanističkim“ (Max Weber) crtama. Na kraju više nije bilo državne institucije koju nisu kolonizovali Marcos, njegova porodica i predsed-nikovi cronies (drugovi). Pored Marcosa i njegove lične kamarile, ulogu predsednikovih juniorskih partnera zauzeli su filipinska vojska i vladajuća stranka Kilusang Bagong Lipunan (Pokret za novo društvo), premda nisu mogli značajno uticati na način vršenja vlasti (Celoza, 1997). Tako autoritarni režim u prvom redu služio je bogaćenju Marcosa i klike koja ga je podupirala, a da pritom nije mogao bitno uticati na patrimoni -jalnu strukturu filipinskog društvenog poretka i socijalni i privredni položaj politički marginalizovane stare oligarhije.

1.2. Južna Koreja: birokratsko-vojni režim

Za razliku od Filipina, Južna Koreja može se osloniti samo na vrlo kratko demokratsko iskustvo. Od sticanja nezavisnosti 15. avgusta 1948. Republika Koreja doživela je ukupno šest različitih političkih režima. S izuzetkom kratkotrajne Druge Republike (1960-1961) kao i Šeste Republike (od 1988), reč je o autori-tarnim režimima. Epizoda „kvazicivilnih“ režima, sastavljenih od vojnika i civilnih birokrata, počela je posle puča mladih časnika oko brigadnog generala Park Chun-heea u maju 1961. i trajala je do vfebruara 1988. „Kvazicivilni režimi“ jesu vojni režimi koji imaju formalno civilni karakter (civilnog predsednika, ustav, prividno demokratske izbore), ali su stvarno pod dominacijom oružanih snaga. Tipično je da je bivši vojnik na čelu režima (up. Finer, 1962). Privremeno poslednji autoritarni režim nastao je posle smrti autokratskog pred-sjednika Park Chun-heea. Pod okolnostima koje do danas nisu posve razjašnjene, Parka je 26. oktobra 1979. ustrelio njegov vlastiti šef tajne službe. Nakon njegovog ubistva režim je najpre započeo ograničenu liberalizaciju. Međutim, za samo nekoliko meseci vojsci je pod vodstvom generalâ Chun Doo-hwana i Roh Tae-wooa pošlo za rukom da puzajućim državnim udarom nasilno okonča započete procese liberalizacije. Vrlo se brzo Chun Doo-hwan kristalisao kao vodeća vojna i politička osoba. U pseudodemokratskim iz-borima Chun je 1981. dao da ga izaberu za predsednika.

Institucionalna arhitektura Pete Republike pod predsednikom Chun Doo-hwanom (1980-1988) do-pustila je visok stepen političkih i građanskih sloboda. Prema francuskom uzoru, uvođenje novog ustava u Južnoj Koreji se označava kao prelazak iz jedne republike u drugu. Tako se Prva Republika (1948-1960) pod predsednikom Syngmanom Rheeom može označiti kao sultanistički režim, Druga Republika (1960-

174

1961) kao parlamentarna demokratija, a Treća (1963-1973) i Četvrta Republika (1973-1979) respektivno kao birokratsko-vojni režimi (1998b). Tolerisane su opozicione stranke tako da su postojale ograničene mogućnosti političke participacije u okviru polukompetitivnih izbora. Kontrola zakonodavne od strane izvršne vlasti i ograničenje političke konkurencije manipulacijom bezbednostnim zakonima, izbornim zakono-davstvom i zakonom o strankama kao i samim Ustavom stvorili su, međutim, formalne i neformalne prepreke koje su faktički trajno isključile opoziciju iz političkog odlučivanja. Noseći stubovi bili su civilna birokratija, vojska i preduzetnici. Naglašavanje uopštenih vrednosti poput patriotizma i modernizacije kao i formalno-legalnih osnova vladavine u Ustavu koji je skrojen po meri vojske može se tumačiti kao pokušaj legalističkog legitimiranja sistema. Manipulacija formalno demokratskim insitucijama, koju je režim eksplic-itno obrazložio nužnošću ekonomskog razvoja i ugrožavanjem nacionalne sigurnosti od strane Severne Koreje, imala je samo ograničen uspeh. Privredna učinkovitost dala je, međutim, režimu visoku meru empir-ijske legitimnosti, tako da se stabilnost političkog sistema mogla održavati na niskom nivou represije (usp. Croissant, 1998b).

1.3. Tajvan: jednostranački režim Kuomintanga

Autoritarni režim u Tajvanu zauzimao je posebno mesto među diktaturama zapadno-kapitalističkog tabora. Uz izuzetak Meksika, bila je reč o jedinoj dugotrajnoj jednostranačkoj diktaturi u grupi autoritarnih modern-izacijskih režima s tržišnom privredom nakon Drugoga svetskog rata. Nosilac autoritarne vlasti bio je Kuom-intang (Nacionalna stranka, KMT), koji se često pogrešno označava kao lenjinistička državna stranka, pod vodstvom harizmatičnog predsednika države Chiang Kai-sheka (1949-1975) i njegovog sina Chiang Ching-kuoa (1975-1987). Službeno osnovan 1912. godine i 1924. uz sovjetsku pomoć reorganizovan, KMT je po svome organizacionom ustrojstvu doduše bio lenjinistička kadrovska partija. Međutim, za taj tip stranakanedostajali su mu karakteristična stroga hijerarhija odlučivanja („demokratski centralizam“),rigidna stranačka disciplina i stranačka ideologija kao zatvoren sistem verovanja i vrednosti(Lu Yali, 1991, 111. i d.).Pobegavši nakon poraza u kineskom građankom ratu na ostrvo Tajvan (1949), nacionalni kineski režim svoju je legitimnost uglavnom crpio iz tri izvora (Chao i Myers, 1998, 19-101):

· ideološke legitimnosti, koja se trebala postići pozivanjem na nacionalnu ideologiju triju narodnih načela Sun Yat-sena; s time je bila povezana pretenzija na to da režim predstavlja jedinu legitimnu vladu i međunarodnopravnog predstavnika cele Kine. Tri narodna načela su: (1) narodna država, to jest nacionalna nezavisnost; (2) narodna vlast, tj. kineska demokratija s građanskim pravima za sve Kineze; (3) narodna dobrobit, to jest socijalno blagostanje i pravedan privredni sistem s privat-nim vlasništvom i državnim planiranjem u okviru mešanog privrednog poretka (usp. Müller, 1997, 67-69).

- ugrožavanja sigurnosti Tajvana od strane NR Kine, koje je imalo poseban učinak kod više od dva milioana sledbenika KMT-a koji su s vladom pobegli na Tajvan;

· velikog uspeha privredne modernizacije, posebno u prve tri decenije vlasti KMT-a. Vladavina državne stranke KMT temeljila se pritom na šest sigurnosnih mehanizama (Tien, 1992, 5, i d.; Pei, 1998a):

1. prožimanju cijeloga državnog aparata stranačkim kadrovima, a društva masovnim organizacijama stranke;

2 . uspostavljanju hegemonije KMT-a u stranačkom sistemu. Hegemonistički stranački sistemi su, prema Sartorij, obeleženi time da pored vladajuće „hegemonijske stranke“, koja monopolizuje političku moć, ne postoje druge političke stranke; ako ipak postoje, ograničene su na status „satelitskih“ ili „blokovskih stranaka“. Ne postoji slobodno političko nadmetanje za biračke glasove. Tako su na Tajvanu, osim KMT-a,postojale još Omladinska stranka i Demokratsko-socijalistička stranka, koje su, međutim, zboginfiltracije KMT-ovih kadrova stvarno bile kooptirane u aparat vlasti (Jacobs, 1981, 24. i d.). Demokratski režimi postojali su u Tajlandu 1974-1976 i od 1988-1991. (Hewison i Brown,

175

1994).

3. inkluzivnom državnom korporativizmu, koji je velika udruženja kapitala, sindikate i druge interesne skupine podredio strogoj i delotvornoj kontroli režima;

4. prenosu sistema vlasti Republike Kine (1911-1949) na politički sistem ostrva Tajvana, uz očuvanje personalnog i institucionalnog kontinuiteta kontinentalnog režima; 5.potkopavanju demokratskog Nankinškog ustava iz 1947. gustim spletom odredbi o vanrednom stanju i stanju nužde; 6.monopolizaciji političkih kompetencija vodstva i odlučivanja od strane harizmatskoga političkog vođe.

Premda je režimska stranka bila usko isprepletena s nacionalnim kineskim oružanim snagama, a s Chiang Kai-shekom je do njegove smrti 1975. na čelu režima bio general, izvan svake sumnje je da je au-toritarni režim iz vremena KMT-a bio autoritarni modernizacijski režim pod civilnim vodstvom političke stranke.

1.4. Tajland: birokratsko-vojni režim Autokratski sistem vlasti Tajlanda može se svrstati u grupu birokratsko-vojnih režima. Pritom su se stalno smenjivali otvoreni vojni režimi s „kvazicivilnim režimima“, koje su, doduše, formalno vodili civilni političari ili bivši vojnici, ali su stvarno bili pod nadzorom oružanih snaga. Središnji instrument legitimacije vlasti bilo je pozivanje na načela nacionalnog razvoja (modernizacije), nacionalne suverenosti, budizma i monarhije, koji su već prilikom puča reformski orijentisanih vojnika protiv apsolutističke monarhije Siama (1932) služili kao opravdanje. Kao nosioci vlasti fungirali su civilna birokratija i vojska. Za razliku od uporedivih režima,na primer, u Latinskoj Americi, u Tajlandu najčešće nije vladala hunta, a stepen represije bio je pretežno nizak. Ali, slično kao i u Latinskoj Americi, opetovano su se smjenjivale demokratske faze s autokratskim raz-dobljima.

Autoritarni režimi Tajlanda mogu se od ranih sedamdesetih godina 20. veka, kad je došlo do opreznog otvaranja i liberalizacije „bureaucratic polity“(Riggs 1966), najtočnije označiti kao „poludemokratije“ (Chai-anan, 1995). Snažna izvršna vlast s premijerom koji nije izabran na izborima, na-jčešće bivšim vojnikom, kontrolisala je politički proces odlučivanja. Predstavnički dom proizašao iz slobod-nih izbora morao je deliti ovlašćenjai sa Senatom koji nije bio demokratski legitimisan i koji se većinom sas-tojao od civilnih birokrata i vojnika. Restriktivni zakoni o medijima, strankama i udruženjima osiguravali su konstitucionalne prerogative vojne i civilne birokratije (Chai-anan, 1995, 341).

1.5. Indonezija: između birokratsko-vojne vladavine i sultanizma

S otprilike 210 miliona stanovnika, raspoređenih na 13.000 ostrva i s više od 500 narodnih i jezičkih skupina, Indonezija je među istraživanim zemljama ne samo najveće, nego i etnički i verski najheterogenije društvo. Osim toga, Indonezija je s udelom od oko 85 posto muslimanskog stanovništva (oko 180 milijuna) najveća islamska država na svetu. Osim muslimana postoje skupine stanovništva katoličke, protestantske, hinduističke i budističke veroispovijesti, kao i sledbenici tradicionalnih religija. Bivša kolonijalna područja „Holandske Istočne Indije“ stekla su 1949. nezavisnost kao „Sjedinjene Države Indonzije“. Tome je prethod-ila višegodišnja borba za nacionalnu nezavisnost protiv norveških kolonijalnih jedinica, koje su posle povlačenja japanskih okupacijskih snaga u Drugom seetskom ratu (1942-1945) uzaludno pokušavale ponovno uspostaviti kontrolu nad indonezijskim arhipelagom.

Već je 1945. godine indonezijski Nacionalni kongres usvojio Ustav za federativnu indonezijsku re-publiku s predsedničkim sistemom. Vođa pokreta za nezavisnost, Sukarno, postao je predsednik. Premda

176

je Ustav predvidio izabrani Predstavnički dom (Dewan Perwakilan Rakyat, DPR), izbor predsednika od strane demokratski izabrane takozvane Savetodavne narodne skupštine (Majelis Permusyawaratan Rakya) i dalekosežna prava pojedinih subjekata federacije naspram središnje vlade u Džakarti, erozija ustavnog ustrojstva indonezijske demokratije započela je neposredno posle sticanja nezavisnosti. Više predsedničkih dekreta eliminisali su u samo nekoliko meseci federativni poredak, a na njegovo mesto stupila je Republika Indonezija kao jedinstvena država sa Sukarnom kao predsednikom. Godine 1950. usvojen privremeni ustav institucionalizovao je parlamentarni sistem vlasti, u kojem su, međutim, tek 1955. prvi put održani opšti iz -bori. Premda su nacionalni izbori 1955. – posle kojih su usledili lokalni izbori 1957. – bili slobodni i pošteni, nisu pridoneli rešenju hronične političke krize. Borba između sekularnih nacionalista, islamskih stranaka i komunističke levice, kao i izliv komunističkog nasilja posle toga još više su intenzivirali političku nestabil-nost.

Uz podršku vojske predsednik Sukarno je 1957. objavom ratnog stanja okončao prvu indonezijsku demokratiju. Umesto nje nastupila je takozvana „upravljana demokratija“ (guided democracy), eufemizam iza kojega se skrivao personalizirani autoritarni sistem (Feith, 1962). Izabrani parlament zamelila je grupa sastavljena od pojedinaca koje je Sukarno sam izabrao. Ponovo je na snagu stupio Ustav iz 1945, umesto parlamentarnog sistema vlasti uveden je predsednički, a većina političkih stranaka je zabranjena.

Unutarnje političke napetosti kulminirale su 1965. u navodnom državnom udaru što ga je planirala komunistička partija, čijom su žrtvom postali šestorica po rangu najviših oficira ABRI-a (Angkatan Besenjata Republik Indonesia - Oružane snage Republike Indonezije.) Pod vodstvom po rangu najvišega preživelog oficira vojske, generala Suharta, puč su krvavo ugušile oružane snage uz pomoć islamskih milicija.( Lov na stvarne ili navodne komuniste uzrokovao je više stotina hiljada žrtava, pri čemu neke procene navode čak brojku od jedan i po milion mrtvih.) Na Suhartovu inicijativu, koji je de facto već od 1965. imao političku moć u rukama, Sukarna je 1967. smenila Savetodavna narodna skupština i stavila ga u kućni pritvor, gde je 1970. umro. Umesto njega Suharto je 1968. izabran za predsednika (Sulistyo, 2002, 76). Autoritarni režim takoz-vanoga „Novog poretka“, koji je nastao kao posledica tih događaja, može se obeležiti kao vojno-birokratski režim u kvazicivilnom ruhu. Formalno zasnovan na Ustavu iz 1945, režim je stvarno bio predsednička dik-tatura pod vodstvom bivšeg generala Suharta, čiji su nosioci u biti bile tri grupe aktera (usp. Sundhausen, 1982; Malley, 2000; Ufen, 2002b):

· oružane snage i državna birokratija, koji su međusobno bili usko isprepleteni;· režimska stranka Golkar (Partai Golongan Karya); strogo uzevši, ona nije bila politička stranka, nego

krovna organizacija različitih društvenih grupacija koje su ranih šezdesetih godina osnovane kao frontovske organizacije u borbi protiv komunista, ali pod Suhartom su de facto igrale ulogu režimske stranke, čiji su se vodeći kadrovi gotovo isključivoregrutovali iz oficirskog kora i birokratije;

· nacionalni preduzetnici kao i sino-indijski poslovni svet.

Političke stranke su, osim Golkara, bile zabranjene, poput dve velih stranaka iz pedesetih godina, is-lamske Masyumi i Komunisičke partije Indonezije, ili su se morale prisilno ujediniti u Ujedinjenu stranku razvoja (PPP) i Indonezijsku demokratsku stranku (PDI). Slično kao i u birokratsko-vojnim režimima u Južnoj Koreji, provođeni su parlamentarni izbori (1971, 1977, 1982, 1987, 1992, 1997). Izbori za Pred-stavnički dom nisu bili ni kompetitivni, ni slobodni, ni pošteni. Osim toga, značenje izabranog parlamenta bilo je marginalno u odnosu prema predsedniku.

Premda nije nedostajalo pokušaja legitimacije „Novog poretka“ – treba spomenuti u preambuli Us-tava usidrenu ideologiju Pansacilla,131 koju je formulisao Sukarno – empirijska legitimnost režima u biti se oslanjala na njegov ekonomski učinak kao i njegovu protivkomunističku deklarisanost (Liddle, 1999, 100-103; Emmerson, 1999, 39). (Pansacilla sadržava pet načela vodilja Indonezije: (1) nacionalno jedinstvo, (2)čovečnost, (3) demokraatija utemeljena na jedinstvu i konsenzusu, (4) socijalna pravda, (5) vera uBoga. „Ideja (Pansaclle) najpre se sastojala od ne mnogo više od pukog nacta fiktivne

177

konstrukcije, koja je kao ujedinjujuća platforma ‘svih Indonežana’ trebala ukinuti verske ietničke napetosti (Arenhövel, 2003).

ABRI je svoj politički dominantan položaj obrazložio ulogom oružanih snaga u borbi za nezavisnost protiv Holandije i kao čuvara nacije protiv komunističke pretnje 1965, kao i njegovim značenjem za razvojni proces zemlje (Harymurti, 1999, 72-75; Robinson, 2001, 230-234). Sve do osamdesetih godina uticaj oružanih snaga unutar režima se smanjivao. Jačao je položaj civilne birokratije i tehnokratije. Na je taj način nastao je nov obrazac odnosa sastavljen od predsednika i političkih birokrata, koji je obuhvatao naučnike, tehnokrate i vojsku, a pripadali su mu i islamski intelektualci i vođe sino-indijskih privrednih konglomerata (Dosch, 2000, 221). Paralelno sa sve većom patrimonijalizacijom režima došlo je do zgušnjavanja aranž-mana među elitama, u čijem središtu su bili predsednik i njegova porodica kao i mala grupa njihovih cronies (drugova). Pojednostavljeno razvoj „Novog poretka“ od sredine šezdesetih do kraja devedesetih godina možese okarakterisati kao razvoj koji se odvijao od birokratsko-vojne razvojne diktature prema režimu sa sultanističkim obeležjima. Međutim, intenzitet patrimonijalizacije struktura vlasti u Indoneziji čak i na kraju Suhartove vladavine nije odgovarao onom Marcosovom na Filipinima. Do kraja „Novog poretka“ 1998. ABRI je ostao osnovno uporište režima. I režimska stranka Golkar bila je organizaciono jače institucionalizovana i dublje ukorenjena u društvu nego Marcosov KBL, koji je politički tavorio u senci. (Dosch (2000, 14) stoga označava Suhartov režim kao mešani oblik sultanističkog i autoritarno-birokratskog režima s istaknutim položajem oružanih snaga.)

2. Prelazi u druge režime

Prelazi iz jednog u drugi režim u tri od pet zemalja odvijali su se brzo. U Južnoj Koreji (1985-1987), na Filip-inima (1986-1987) i Tajlandu 1992. kraj tranzicije i početak faze demokratske konolidacije mogu se odrediti, budući da su se konstitutivni demokratski izbori i donošenje ustava uglavnom odvijali sinhrono, pa su dovršeni za nekoliko meseci. Teže je odrediti granice pojedinih faza u Tajvanu. One se razlikuju zavisno od toga biramo li kao razdelnicu između tranzicije i konsolidacije prve slobodne parlamentarne izbore (1992), prve slobodne i direktne predsedničke izbore (1996) ili (privremeni) kraj demokratske institucionalizacije u obliku revizije ustava (1997). U Indoneziji se može govoriti o kraju tranzicije ako se kao završetak uzmu slobodni parlamentarni izbori i slobodan (neizravan) izbor predsednika od strane palamenta (1999). Ako se, međutim, kao okončanje tranzicije odabere kraj uvođenja (institucionalizacije) demokratskih ustavnih pravila, onda je tranzicija u Indoneziji dovršena tek 2003. godine.

2.1. Filipini: Kolaps režima i demokratizacija “odozdo”

Filipini su bili začetak „trećeg talasa“ u pacifičkoj Aziji. „Sultanistički režim“ koji je institucionalizovan „pučem protiv samog sebe“ demokratski izabranog predsednika Ferdinanda Marcosa 1972. oslabljen je početkom osamdesetih godina sve dubljom ekonomskom i – u borbi protiv komunističkih odnosno muslimansko-sece-sionističkih ustaničkih pokreta – krizom vojne delotvornosti. Filipinska srednja klasa, preduzetnici, sindikati i delovi uicajne katoličke crkve tako su se sve više otuđivali od režima. Delovi vojske nezadovoljni režimom i njegovom nedovoljnom politikom suzbijanja ustanaka počeli su se distancirati od režima. Državna uprava bez učinka, endemski razmeri korupcije Marcosovog klana i njemu bliskih cronies, kao i nepotizam u popun-javanju vodećih državnih i privrednih položaja stimulisali su osnivanje niza grupa za ljudska i građanska prava, koje su delimično potajno, a delimično otvoreno izazivale autoritarni režim (Lane, 1990; Kunz, 1995). Političke „pogreške“ sa stanovišta očuvanja moći, poput ubistva opozicijskog političara Benigna Aquina (1983), koji se vratio iz američkog egzila, politizovale su filipinske gornje i srednje slojeve i zaoštrile legiti -

178

macijsku krizu autoritarnog režima. I SAD se kao najvažniji partner i spoljnopolitički mentor predsednika Marcosa distancirao od svog saveznika. Premda su u tom trenutku opozicione stranke ponovo legalizovale, zbog raznih oblika represije, razbijanja starih političkih struktura, suparništva među različitim grupacijama, pa konačno i zbog delimične kooptacije od strane režima, one nisu bile delotvoran izazov za Markosov Pokret za novo društvo (Hernandez, 1991, 175; Thompson, 1995, 53, 182). Naprotiv, akteri civilnog društva, poput udruženja poslodavaca, levo orijentisanih sindikata ili temeljnih organizacija katoličke crkve, uspešno su u kasnoj fazi autoritarnog režima preuzeli ključnu funkciju u antirežimskom otporu (Clarke, 1998).

S obzirom na erodiranu osnovicu moći režima, Marcos je postao žrtva krive procene, koja je proširena među autoritarnim elitama (Przeworski, 1991, 55. i d.), da će održavanjem pseudodemokratskih izbora zadobiti legitimnost i time stabilizovati svoju vlast. U potpunoj zabludi u vezi stvarne podrške među biračima, kratkoročno je zakazao predsedničke izbore za februar 1986. Fragmentiranoj opoziciji neočeki-vano je pošlo za rukom da se saglasi o Corazon Aquino (udovici Benigna Aquina) kao zajedničkoj kandi -datkinjI. Time je opozicija raspolagala politički simboličnom figurom koja je, s jedne strane, uživala simpatije širokih slojeva birača, ali i podršku opozicione krovne organizacije Namfrel (Nacionalni građanski pokret za slobodne izbore), grupa bliskih predduzetnicima (Makati Business Club) i, pre svega, katoličke crkve. S druge strane, Corazon Aquino nije imala ličnu političku infrastrukturu moći i stoga u percepciji umjerenih opozicionih političara nije ugrožavala njihovu pretenziju na političko vodstvo.

Izbori su održani 7. februara 1986. Rezultirali su time da su oba kandidata proglasila izbornu pobedu. Premda se ni navodi opozicije nisu mogli proveriti, za velike delove javnosti bilo je potpuno jasno da je Marcosova pobeda rezultat opsežnih manipulacija pri prebrojavanju glasova. U kratkotrajno nejasnoj političkoj situaciji, dok su oba kandidata za sebe reklamirala pobedu, 14. februara delovi vojske oko tadašn-jeg zamenika načelnika glavnog štaba Fidela V. Ramosa, ministra odbrane Juana Poncea Enrilea i grupe mladih oficira koja se sama nazvala RAM (Reform the Armed Forces Movement) pokušali su izvršiti puč (usp. McCoy, 2000). Pokušaj puča je propao, ali je bio povod za masovne proteste koji su nazvani People Power, a koji su doveli do pada režima. U situaciji brzog raspada vlastite osnovice političke podrške i kri-tičkog držanja američke vlade, Marcos je shvatio da je oteran u političku izolaciju. Pod pritiskom SAD-a na kraju je otišao u egzil na Havaje, ali se nije službeno odrekao svoga predsedničkog položaja.

U sažetku se može utvrditi da su za kraj autoritarno-sultanističkog Marcosova režima važni sledeći uzroci i oblici događanja:

Uzroci: Pad Marcosovog režima je – gotovo klasično – posledica isprepletanja unutarnjih sistem-skih i spoljnjih uzroka, kao i strukturnih činilaca i političkog delovanja. Interno, privredna kriza, korupcija i klijentelistička praksa, koje su postale disfunkcionalne, među grupama koje su podržavale režim dovele do raspada legitimnosti opasnog po njegov opstanak. U krizi režima Ferdinand Marcos počinio je dve kobne greške koje su dovele do gubitka vlasti. Prvo, nije sprečio ubistvo opozicijskog političara Aquina i potcenio je reakciju SAD-a. Nakon što je SAD makar delimično uskratio podršku režimu, dospeo je i pod sspoljnopo-litički pritisak. Da bi parirao unutrašnjem i spoljnjem pritisku i pribavio režimu novu legitimnost nužnu za njegov opstanak, Marcos je dopustio izbore. To je bila druga strateška pogreška. Marcos je doživeo izborni poraz. Pored toga više nije raspolagao manipulativnim i represivnim resursima da bi probuđenom i mobi-lizisanom civilnom društvu mogao nametnuti svoju pretenziju na autoritarnu vlast.

Tok: Kraj Marcosovog režima bio je mešavina kolapsa režima koga je on sam prouzrokovao i odozdo iznuđene tranzicije. Svoj kolaps režim je prokovao lošom privrednom i unutrašnjom politikom („legiti-macijska kriza“ zbog ekonomske i vojne nedelotvornosti) i grubih pogrešaka u politici očuvanja moći. Kolaps je iznuđen odozdo jer je u međuvremenu mobilizisano društvo diktatoru, posle njegovih mera liberalizacije, sprečilo povratak staroj autoritarnoj vladavini.

179

2.2. Južna Koreja: dogovorena promena režima

U Južnoj Koreji pad autoritarnog režima, uprkos različitim strukturnim kontekstualnim uslovima, ima neke sličnosti sa Filipinima. Tradicionalno snažna južnokorejska država zbog svoje uspešne socijalno-ekonomske modernizacije u sve većoj meri izgubila je autonomiju u odnosu prema društvu. Različiti društveni slojevi i grupe sve više su konfrontirale birokratsko-vojni režim s novim zahtevima za ekonom-skim, socijalnim i političkim učešćem. Doduše, koaliciji državnih činovnika, političara, krupnih preduzetnika i vojske, koja je vladala od puča vojske pod vodstvom generala Park Chun-heeja 1961. godine, pošlo je još krajem sedamdesetih godina za rukom da krvavo uguši demokratski otpor. Ali nasilno suzbijanje opozicije („Kwangju masakar“) zaoštrilo je „permanentnu krizu“ (Yang, 1994b, 18) režima pod vodstvom bivšeg gen-erala Chun Doo-hwana, koji je vršio dužnost predsednika. U maju 1980. došlo je u jugozapadnoj metropoli Kwangju do masovnih opozicijskih protesta protiv puča generala Chun Doo-hwana i Roh Tae-wooa, tokom kojih je demonstrantima pošlo za rukom da preuzmu kontrolu nad gradom. Samo nekoliko dana kasnije pučisti su naredili napad elitnih jedinica na Kwangju. Do danas nije poznat stvaran broj žrtava: dok su službeni navodi govorili o 189 mrtvih, disidentski krugovi su govorili o više od 2.100 zrtava.

Istovremeno rigidna privredna modernizacija ranih osamdesetih godina uzrokovala je sve veće otuđenje velikih skupina stanovništva od režima. Studenti, skupine za ljudska prava i crkve sve snažnije su dovodile u pitanje pretenziju starih elita na autokratsku vlast. Opozicija je ojačala, dok je podrška birokratsko-vojnom režimu kopnila. To je režimske elite prisililo da reaguju prilagodjavanjem. U proleće 1985.dopušteni su gotovo slobodni izbori za nacionalnu skupštinu. Izbori koji su upriličeni s namerom da se neutralizuje opozicioni protestni potencijal pokrenuli su liberalizaciju, koja je isprva bila kontrolisana, ali se onda progresivno počela odvijati vlastitom dinamikom. Opozicija je u pripremi za izbore iskoristila proširene slobodne prostore političkog razvoja za osnivanje Nove korejske demokratske stranke (NKDP). Opoziciona integrativna stranka pretvorila je izbore iz kontrolisanog glasanja o bilansu postignuća Chunove vlade u referendum o samom režimu (Croissant, 1997b, 297). U savezu s različitim grupama civilnog društva NKDP-u je pošlo za rukom da, koristeći veštu strategiju pregovora i mobilizacije, režim sve više dovodi u pitanje. Autoritarne elite vlasti bile su pod dodatnim pritiskom da reaguju zbog predsedničkih izbora, koji su zakazani za decembar 1987. Prvobitno su ti izbori zamišljeni kao instrument formalno demokratske legiti -macije režima i trebali su osigurati miran prenos vlasti na predsedničkoj dužnosti s Chun Doo-hwana na njegovog učesnika u puču Roh Tae-wooa, ali sad su značajno ograničili slobodan prostor delovanja režim-skih elita.

Za razliku od Filipina, u Južnoj Koreji su proces tranzicije odredili pregovori. Najpre je autoritarnom režimu pošlo za rukom da umereno raspoloženu opoziciju ponudom razgovora o ustavu obaveže unutar postojećih političkih institucija. Zbog nedostatka spremnosti na kompromis pregovori su propali već posle nekoliko meseci. Opozicija je tumačila da je pregovaračka pozicija režima toliko oslabljena da je verovala kako može jednostrano nametnusti svoje predstave. Režimske elite spremne na pregovore potcenile su pak odlučnost vodstva NKDP-a i podršku koju je uživalo među radikalnijom opozicijom. Koncesijama pojedinim skupinama unutar fragmentiranog NKDP-a režimske elite su pokušale, kao i prethodnih decenija, kooptirati različite opozicione grupacije, a da ti akteri nisu raspolagali širokim osloncem u demokratskom pokretu (Croissant, 1998b).

Ishod je bio pomak unutar režima u korist zagovornika čvrste ruke (hardliner) Chun Doo-hwana. Prekid pregovora između vlade i opozicije u aprilu 1987, dakle pokušaj ponovnog zatvaranja autoritarnog režima, izazvao je, međutim, nenameravani učinak – naime opozicionu mobilizaciju širokih slojeva gradskog stanovništva. U situaciji eskalacije u maju i junu 1987. milioni Južnokoreanaca demonstrirali su protiv Chunovog režima. Vojska se suočila s odlukom da bira između krvavog suzbijanja protesta intervencijom vojnih jedinica i prihvatanja zahteva demokratskog pokreta.

180

Kao i na Filipinima, „spoljni uticajni činioci“ ograničili su opcije delovanja autoritarnih vlastodržaca. „Učinak demostracija“ koji je omogućio pad Marcosova režima godinu dana ranije morao je južnokorejskoj vojsci biti jasan znak za to da SAD kao najvažniji saveznik zemlje više nije bio spreman podržavati autori -tarne vlade čak i protiv snažnog otpora u njihovim društvima. Osim toga, zbog predstojećih olimpijskih igara sledećeg leta zemlja je bila u žarištu pažnje međunarodnih medija. Pomeranje ili otkazivanje igara, koje se u datim okolnostima verovatno ne bi mogle održati, dovelo bi do međunarodne izolacije zemlje. S obzirom na visoke unutarpolitičke i spoljnopolitičke troškove represivnog rešenja na kraju su umerenjaci (softliners) oko Roh Tae-wooa, režimskoga predsedničkog kandidata, uspeli rešiti pitanje moći unutar režima u svoju korist (Croissant, 1998b). Izjavom od 29. juna 1987. („6/29-Declaration“) Roh je pristao na većinu zahteva demokratskog pokreta i tako oslobodio put demokratizaciji.

U sažetku o kraju birokratsko-vojnog režima Južne Koreje može se utvrditi sledeće:

Uzroci. I u Južnoj Koreji može se uočiti međusobno pojačavanje isprepletenih unutarnjih i spoljnih činilaca kao uzrok kraja autoritarnog režima. Kao i na Filipinima, socijalno-ekonomske strukturne promene i time prouzrokovano zaoštravanje krize legitimnosti prisilili su režimska elite na političko delovanje. I u Južnoj Koreji su vladajuće elite podlegle krivim procenama. Međutim, postoje i neka odstupanja u pored-jenju s krajem Marcosovog režima na Filipinima. Najuočljivija razlika između dve zemlje bila je to što u Južnoj Koreji zaoštrenu krizu legitimnosti autokratske vlasti nije izazvala ekonomska neučinkovitost nego izrazit uspeh privredne modernizacije. Gotovo na klasičan način sledeći paradigmu teorije modernizacije, novonastali srednji slojevi, radikalizovani studenti i delovi radništva sve jače su zahtevali političku partici-paciju. Istovremeno je SAD kao saveznik od životne važnosti za Južnu Koreju jasno pokazao da više neće podržavati ponovnu vojnu represiju nad društvenom opozicijom. To je vladajućim elitama suzilo opcije delo-vanja u tolikoj meri da je otvaranje režima izgledalo kao najracionalnije rešenje za delimično osiguranje vlasti. Međutim, odlučna pogrešna percepcija vojske bila je da se liberalizacija može ograničiti i kontrolisati odozgo. Zbog mobilizacije civilnog društva vojni vlastodršci ubrzo su izgubili kontrolu nad zbivanjima, koja su okončana demokratizacijom.

Tok. U Južnoj Koreji je u pogledu promene režima bila reč o mešavini „dogovorene“ tranzicije i tranzicije „iznuđene odozdo“. Dok se na početku kraja vojne diktature pojavio pritisak „odozdo“, srednja faza (1985-1987) bila je obeležena pregovorima. U završnoj fazi autoritarnog režima (april-maj 1987) opet je di-namiku demokratizacije jače određivao pritisak „odozdo“.

2.3. Tajvan: odozgo upravljana promena sistema

Mnogo jače nego na Filipinima ili u Južnoj Koreji kraj autoritarnog režima u Tajvanu bio je obeležen delovanjem režimskih elita. Posle njihovog bega od pobedonosnih komunista 1949. s kontinenta na ostrvo Tajvan, nacionalnoj kineskoj vladi pod vodstvom predsednika države Chiang Kai-sheka, koji je vršio svoju dužnost do 1975, pošlo je za rukom uspostaviti stabilan i institucionalno izdiferenciran autoritarni režim. Predvođene Kuomintangom, autoritarne elite su mešavinom državnokorporativističke kontrole udruženja, vezivanjem različitih socijalnih skupina u masovne organizacije stranke, kao i faktičkog suspendovanja demokratskoga „nankinškog“ ustava iz 1947, koji je uveden još na kontinentu, režimom vanrednog stanja, uspele osigurati svoju jednostranačku vladavinu i zatvoriti politički prostor u odnosu na svakog organizira-noga društvenog protesta (Chao i Myers, 1998, 48. i d.).

Tek se sedamdesetih godina kao odgovor na krizu legitimnosti, izazvanu spoljnim i zaoštrenu un-utrašnjim činiocima, počeo formirati nacionalni opozicioni pokret koji je sezao dalje od lokalnog nivoa i indi-

181

vidualnog disidenstva (Schubert, 1994, 46. i d.). S progresivnom urbanizacijom, podizanjem obrazovanja i smanjenjem značenja teritorijalnih i etničkih cleavages (pre svega između kontinentalnih Kineza, koji su krajem četrdesetih godina pobegli na Tajvan, i domaćih Tajvanaca) u korist funkcionalnih crta sukoba, sred-nji slojevi i mladi intelektualci (Lo, 1992, 384. i d.) posebno su zahtijevali više prava na političko, privredno i socijalno učešće. U društvu je nastao opozicioni potencijal koji se na kraju, u razdoblju pre dopunskih izbora za Legislativni yuan (zakonodavni dom) i Nacionalnu skupštinu u decembru 1978, formirao kao takozvani „Dangwai pokret“.135 Dangwai („van stranke“) pokret nije bio organizacija ili stranka s čvrstim strukturama i jasnim kriterijumima članstva nego, naprotiv, mreža koja okuplja protivnike jednostranačke diktature KMT-a, omladinske reformatore i zagovornike socijalnog, privrednog i iznad svega političkog izjednačavanja do-maće tajvanske većine stanovništva s Kinezima koji su pobegli s kontinenta (Halbeisen, 1982, 209).

Dangwai je od početka ciljao na zauzimanje političkih položaja. Režimski umerenjaci (softliner) oko Chiang Ching-kuoa, Chiang Kai-shekovog sina i od sredine sedamdesetih godina vršioca dužnosti pred-sjednika države, odlučili su se, suočeni s virulentnom unutarpolitičkom i spoljnopolitičkom krizom podrške režimu, na faktičko tolerisanje ilegalne opozicije, i u okviru oprezne političke liberalizacije dopustili njeno učešće na lokalnim i nacionalnim izborima (Wu, 1995, 34. i d.). Iz Dangwai pokreta na kraju je proizašla prva samostalna opoziciona stranka Tajvana – Demokratska stranka napretka (DFP). Posle njenog fak-tičkog priznavanja od strane režima usjedili su ukidanje „opsadnog stanja“ koje je bilo na snazi od 1949. i legalizacija političkih stranaka. Istovremeno je KMT dao do znanja da je spreman pregovarati s DFP-om o daljoj demokratizaciji ustava i osnovnih političkih institucija. Na pritisak političke opozicije i različitih aktera civilnog društva režimske elite su reagovale strategijom političkog preživljavanja, kojom su dugu fazu liberal-izacije, započetu već sedamdesetih godina, preveli u demokratizaciju upravljanu odozgo.

Uzroci i tok propasti autoritarne vladavine Kuomintanga mogu se sažeti na sledeći način:

Uzroci. Za razliku od Filipina i Južne Koreje, kraj tajvanskog autoritarnog režima znatno je jače bio dodatno pdstaknut spoljnim uzrocima. Zbog spoljnopolitičkog otvaranja SAD-a prema Narodnoj Republici Kini pod Richardom Nixonom (1971) i s tim povezanom međunarodnom izolacijom Republike Tajvan (za-oštrenom 1979) režim KMT-a počeo je gubiti unutrašnju političku legitimnost. Problemi legitimnosti pojačani su uspesima tajvanske politike modernizacije, koji su, kao i u slučaju Južne Koreje, zajedno sa dobro obra-zovanim srednjim slojevima ujedno proizveli i zahteve za političkom participacijom. Dvostruki pritisak, s jedne strane spoljnopolitičke izolacije i, s druge strane, zahteva u unutrašnjoj politici, podstakao je režim na korake liberalizacije u nastojanju da opet postigne nivo legitimnosti sistema nužnu za njegov opstanak (Pei, 1998a, 9-12). Ali, za razliku od Filipina i Južne Koreje, otvaranje režima nije se zasnivalo na pogrešnoj kalkulaciji vladajućih elita da se održe na vlasti. Jer, zbog snažne društvene ukorenjenosti i kontrolirane korporativističke integracije stanovništva u režimske strukture, Kuomintang se mogao nadati da će i u uslovima demokratske strukture vladavine ostati na vlasti. Spoljnopolitički pritisak usled latentne pretnje od strane NR Kine dodatno je delovao kao stabilizator iskušanih spoljnopolitičkih sigurnosnih struktura režima, a time i šansi preživljavanja režimske stranke u uslivima transformacije.

Tok. U slučaju Tajvana reč je o klasičnom slučaju promene sistema kojom su upravljale stare režimske elite. Moć mobilizacije unutarpolitičke opozicije nije bila dovoljna ni da „odozdo“ prinudi režim na povlačenje ni da joj omogući da kao ravnopravan partner u pregovorima s režimskim elitama dogovori uslove promene sistema. Režimska stranka KMT ni u jednoj fazi nije izgubila kontrolu nad tokom demokrati-zacije.

2.4. Tajland: promena režima upravljana odozgo

182

U Tajlandu je vladajuća koalicija reformski orijentisane vojske i civilne birokratije posle puča bez prolivanja krvi protiv apsolutističke monarhije 1932. uspela u dugom razdoblju izololovati politički sistem od ostalih društvenih skupina (Reinecke, 1994, 216). Za razliku od ostalih četiri zemlje transformacije, nije, međutim, postojala kontinuirana faza autoritarne vlasti. Naprotiv, liberalnije vlade smenjivale su se s delim-ično jako represivnim režimima (Hewison, 1996, 75-80). Pravo središte političke moći u zemlji uvek je bila civilna i vojna birokratija. Istovremeno, nedovoljan institucionalni kontinuitet političkog sistema nije mogao sprečiti faktičku institucionalizaciju državnog udara kao instrumenta promene vlasti alternativnih vojnih elita (Sukhumbhand, 1993, 880).137

Političke stranke i društvene organizacije nisu se u tom “birokratizovanom” političkom prostoru us-pele ukoreniti, stoga što su i same delom bile kooptirane od strane vojske (Hewison, 1997). Slabljenje državne autonomije, koje je uslovljeno ekonomskom i društvenom promenom i koje je jasno došlo do izražaja u političkim potresima ranih sedamdesetih godina 20. veka, dovelo je do opreznog otvaranja i liber-alizacije bureaucratic polity. Socijalno-ekonomska promena delovala je razarajuće i na korporativnu zatvorenost vojske, što je dovelo do pojačanih tendencija fragmentacije unutar oružanih snaga (147. i d.). Kao reakcija na promenjene odnose moći u politici i društvu u korist civilnih aktera, početkom osamdesetih godina došlo je do institucionalizacije “mekoga” autoritarnog sistema, koji se u literaturi označava kao demidemocracy ili semidemocracy (Likhit, 1992; Chai-anan, 1995). Snažna izvršna vlast na čelu s pre-merom koji nije izabran, najčešće bivšim vojnikom, kontrolisala je proces političkog odlučivanja. Pred-stavnički dom proizašao iz slobodnih izbora morao je svoje ovlasti deliti s imenovanim Senatom, u kojemu su većinu činili birokrati i vojnici.

Premda je i samo otvaranje bureaucratic polity u vojsci i upravi bilo sporno, ono je najpre dovelo do kratke demokratske faze s parlamentarnim izborima 1988. i formiranjem vlade zavisne od poverenja parla-menta. Ona je već u proleće 1991. okončana pučem nezadovoljnih vojnika okupljenih oko generala Suchinde.

Nominacija Suchinde za premijera od strane parlamentarnih stranaka bliskih vojsci – suprotno nje-govu prethodnom obećanju da će se prilikom stvaranja vlade držati po strani – urbani srednji slojevi u glavnom gradu Bangkoku doživeli su kao eklatantno kršenje političkih dogovora (Murray, 1996, 119-167). Reagirajući na to, akteri civilnog društva u savezu s antivojnim strankama mobilizisali su višednevne proteste u glavnom gradu. Pokušaji suzbijanja nemira silom oduzeli su vojsci poslednje rezerve legitimnosti. Na kraju se i kralj distancirao od pučista. Suchindina pozicija postala je neodrživa. U maju 1992. odstupio je s premijerskog položaja. Kao i prethodno posle puča u februaru 1991, instalirana je prelazna vlada koja je upravljala prelazom. Za Tajland se u sažetku može reći sledeće:

Uzroci. Za razliku od Filipina, Južne Koreje i Tajvana, spoljni činioci nisu imali gotovo nikakvu ulogu u više puta prekidanom procesu demokratizacije Tajlanda. Doduše, okončanje konfrontacije između komu-nističkih država Indokine i Tajlanda kao „države na frontu“ uticalo je na tajlandsku unutrašnju politiku, budući da je time otežano isključivanje političke opozicije kao „prokomunističke subverzije“. Ali vojni režim je srušen isključivo zbog unutrašnjih uzroka. Oni se, pre svega, mogu naći u pogrešnoj strateškoj odluci vladajućih generala. Vojna hunta je potcenila snagu opozicije kad je Suchinda prekršio implicitni dogovor da neće preuzeti položaj premijera. Kad je otvorenom represijom (s više od 50 mrtvih) pokušao suzbiti proteste izaz-vane njegovom pogrešnom odlukom, pučisti su napravili i drugu pogrešnu računicu. Represija je doprinela tome da se opozicija čvršće povezala, a unutar koalicije koja je bila za Suchindu oslabila je podrška koju je uživao. Slabljenje osnovice koja ga je podržavala i jačanje opozicije kao posledice pogrešno proračunatih odluka - pravi su uzroci kraja zasad poslednjega birokratsko-vojnog režima Tajlanda.

Tok. Promena političkog sistema u Tajlandu je kombinovano-mešoviti oblik između tranzicije počete „odozgo“ i tranzicije „iznuđene odozdo“. Izborima 1992. proces transformacije bio je pokrenut „odozgo“. Posle toga je, međutim, „pritisak odozdo“ onemogućio vojsci da nastavi vladati u formalno demokratskim

183

uslovima.

2.5. Indonezija: demokratizacija iznuđena “odozdo” a započeta “odozgo”

Tok tranzicije u Indoneziji može se podeliti u četiri faze (up. Malley, 2000). Dve prve faze – destabilizacija autoritarnog režima (1997-1998) i neposredni slom Suhartove vladavine (maj 1998) – u pravom smislu markiraju prelaz iz jednog režima u drugi. Treća i četvrta faza dogovaranja demokratskog prelaza pod privremenom vladom predsednika Habibiea (1998-1999) i nastavak tranzicije pod demokratskim vladama predsjednika Abdurrahmana Wahida (1999-2001) i Megawati Sukarnoputri (2991-004) obuhvataju proces institucionalizacije demokratije.

Prve naznake pukotina u autoritarnoj režimskoj koaliciji vojske, Golkara i klana oko predsednika Suharta pokazale su se kasnih osamdesetih godina posle više od dve decenije autoritarne vlasti, kad je došlo do rekonfiguracije režimske elite u korist civilnih aktera, a na štetu vojske. Unutar oružanih snaga sve glasniji bili su zahtevi za reformama, na primer 1989, kad su vojni zastupnici u Predstavničkom domu po-držali niz saslušanja o temi „otvorenost režima“ (Robinson, 2001). Uspešna razvojna politika Suhartovog režima pospešila je u indonezijskom društvu duboku društvenu promenu, koja je uzrokovala nastanak novog srednjeg sloja u velegradskim centrima, kao i nove grupe domaćih preduzetnika (Emmerson, 1999, 44; Harymurti 1999, 72. i d.). Premda su sekundarni socijalni učinci ekonomskog procesa modernizacije bili slabije izraženi nego, na primer, u Tajvanu i Južnoj Koreji, ipak su rezultirali povećanjem opozicionog poten-cijala u društvu.

Suharto je vladao uz otvaranje političkog sistema, koje je, međutim, već sredinom devedesetih god-ina obustavljeno. U to doba nije ni unutar režima ni van njega postojala ozbiljna politička konkurencija Suhartu i njegovom „Novom poretku“. Režimu, koji je prema van izgledao monolitan, suprotstavljala se nemoćna opozicija, čijim je strankama i grupacijama nedostajalo jedinstva, prodornosti i društvene podrške da bi inicirale sličan protestni pokret kao u Južnoj Koreji i Filipinima od sredine osamdesetih godina.

Kraj Suhartove vladavine posle 32 godine stoga je za režimske elite, kao i za opoziciju došao jed -nako neočekivano. U leto 1997. izdanci tzv. azijske krize dostigli su Indoneziju. Indonezijska rupija snažno je devalvirana i nacionalni finansijski sektor dospeo je pod masivan pritisak. Unutar režima izbila su žestoka sporenja o pitanju kako treba reagovati na preteću monetarnu i finansijsku krizu. Kad su privredni problemi eskalirali, došlo je do socijalnih nemira. Oni su u aprilu 1998. dostiglii razmere koji su ugrožavali vlast kad su se studentski protesti proširili na druge društvene sektore. Režimu je najpre pošlo za rukom da se stabi-lizuje. S jedne strane to je bilo posledica nesposobnosti opozicionih vođa da prevladaju lična suparništva i slede zajedničku strategiju (Mietzner, 1999, 70. i d.). S druge strane demonstracije protiv režima do maja 1998. odvijale su se praktično bez vodstva, ali su stalno oživljavale zbog pogrešnih odluka režimskih elita i sukoba unutar autoritarnog bloka.

Početkom maja 1998, posle niza neodlučnih reakcija vlade u ekonomskoj politici i pošto je vlada povećala cene goriva, došlo je do eskalacije nemira protiv režima. Upotrebljeno je masivno političko nasilje, otprilike 1200 ljudi je palo kao njegove žrtve. To je dovelo do raspada autoritarne režimske koalicije. Političari Golkara, podpredsednik Habibie kao i delovi vojske oko glavnog komadanta oružanih snagam generala Wiranta, distancirali su se od Suharta. Suharto je na kraju odstupio kad su se vodeći članovi režima okrenuli protiv predsednika, koji je tek nekoliko meseci pre toga potvrđen na svoju dužnosti. Vodstvo parlamenta javno je pozvalo Suharta na ostavku, a u protivnom su pretili smenom s položaja. Dana 21. maja Suharto je nakon još jednog, poslednjeg razgovora s generalom Wirantom obznanio svoju ostavku. Vojska, koja je poslednjih godina Suhartove vladavine bila potpuno pod ličnom kontrolom predsednika i interno je bila podi -jelena, videla je priliku da sama preuzme vlast (Walters, 1999, 61; Liddle, 1999).

184

Na Suhartovo mesto je kao poglavar države pristupio potpredsednik B. J. Habibie. Habibie, koji je unutar samog režima bio snažno osporavan i pod pritiskom opozicije i inostranstva, nedugo posle svoga stupanja na dužnost objavio je spremnost da u okviru ustavnih postupaka započne političko otvaranje i demokratizaciju. Time je proces tranzicije prešao u fazu dogovaranja o demokratskim postupcima i instituci-jama, koja je uglavnom bila pod dominacijom različitih grupa elita Suhartova režima.

Uzroci i tok prelaza u demokratiju mogu se sažeti na sledeći način:

Uzroci. Od demokratija koje istražujemo u Indoneziji najveći utjecaj na kraj autoritarnog režima imali su spoljni razvojni procesi, dok su strukturne promene, u smislu društvene transformacije podstaknute modernizacijom, imale malu ulogu. Eksterno izazvana privredna kriza – na koju je Indonezija, međutim, bila ranjiva zbog disfunkcionalne privrede režima, kojom su dominirali Suhartovi cronies – dovela je do ras-takanja legitimnosti režima koje je bilo opasno za njegov opstanak. Kriza legitimnosti rezultirala je krizom režima. Nedostatak fleksibilnosti režima i nespremnost Suharta da započne nužne reforme kako bi korak po korak izašao u susret zahtevima studentske opozicije i tako smanjio pritisak na režim suzili su slobodni un-utarpolitički prostor režima u odnosu prema njegovim kritičarima i pojačali pritisak međunarodnih kreditora (IMF, SAD, EU). Zavisnost režima od međunarodne podrške zbog monetarne i financijske krize postavila mu je uske granice u pogledu mogućnosti primene represije. U takvom stanju došlo je do podele u režimu na softliners, koji su se zauzimali za smenu Suharta, i hardliners, koji su odbijali povlačenje predsednika. Soft-liners su bili sposobni da se s opcijom civilne prelazne vlade pod novim vodstvom nametnu u odnosu na hardliners i radikalnu studentsku opoziciju. Studentska opozicija je bila preslaba da iznudi trenutnu promenu vlasti (kao na Filipinima). Oružane snage su zbog Suhartove politike bile preslabe da bi kao samostalni akter mogle uticati na tranziciju.

Tok. Na prvi pogled prelaz iz jednoga režima u drugi u Indoneziji odvijao se slično kao na Filipinima - kao revolucija odozdo - koja je uzrokovala brz kolaps patrimonijalne vladavine predsednika Suharta. Faza liberalizacije u pravom smislu nije prepoznatljiva. Ali, za razliku od Filipina, autoritarni vladavinski blok pokazao je pukotine vrlo kasno i na vrhuncu režimske krize. Slično kao i u Južnoj Koreji, rešenje za nasled-nika autoritarnog vladara pronađeno je unutar režima. Pod vodstvom prelazne vlade predsednika Habibiea, koja je preuzela dužnost sledom internog uređenja pitanja naslednika, slično kao i u Tajlandu pod prelaznom vladom premera Ananda, sprovedene su reforme nužne za održavanje slobodnih i poštenih izb-ora. Proces revizije institucija završio je posele 18 meseci prvim demokratskim izborima od 1955. i izborom nove vlade pod predsednikom Wahidom u decembru 1999. Paralele s tokom tranzicije u Tajvanu mogu se videti u tome što su stare elite autoritarnog režima zadržale političku kontrolu nad prvom fazom institu-cionalizacije demokratije. Pregovori o Suhartovoj ostavci odvijali su se gotovo isključivo između softliners i hardliners unutar samoga autoritarnog režima, našta opozicija nije imala gotovo nikakva uticaja. Rezultat je bio da su temeljni elementi autoritarnog režima u početku ostali očuvani.

2.6. Zaključak

Koje se specifične zajedničke crte i razlike mogu prepoznati u pojedinim primerima transformacije u istočnoj Aziji? Šta ih razlikuje od razvoja u drugim regionima transformacije u trećem talasu demokratizacije? Kao sveprisutan obrazac uočljivo je da se demokratizacija autoritarnih režima može objasniti zajedničkim delo-vanjem strukturnih činilaca i političkog delovanja. U Tajlandu, Tajvanu i Južnoj Koreji uzroci podrivanja soci-jalno-strukturne osnovice autoritarne vladavine, a time srednjoročne i dugoročne promene ravnoteže moći između države i društva u korist društva bili su socijalna transformacija i socijalna mobilizacija, koje je pod-stakla modernizacija. Teorija modernizacije u načelu može objasniti uzroke promena sistema. Na Filipinima

185

je, pre svega, nesposobnost autoritarnih vladajućih elita da ispune modernizovana obećanja rastvorila os-novicu legitimnosti autoritarnog režima. U Indoneziji su strukturna promena i azijska kriza potresli stabilnost autoritarnog režima. Istočnoazijska iskustva s transformacijom potvrđuju tezu da su autoritarni sistemi koji svoju pretenziju na vlast obrazlažu nužnošću privrednog razvoja suočeni s dilemom. Jer, uspesi modern-izacije s progresivnim diferenciranjem, pluraliziranjem i organiziranjem društva povećavaju i pritisak da se autokratski režim demokratizuje. Zbog toga postoji velika verovatnost da će se režim dugoročno suočiti s alternativom između demokratskog otvaranja i pojačane represije.

Ta, na prvi pogled uverljiva, argumentacija teorije modernizacije objašnjava doduše načelnu sklonost autoritarnih (ne i totalitarnih) režima krizama stabilnosti, ali ne i to zašto u konkretnom trenutku počinje politička demokratizacija, kao ni to kako se ona odvija i do kakvih ishoda dovodi. U odnosu na ta pitanja naša analiza je pokazala da su početak, oblici odvijanja i uspeh procesa demokratizacije u velikoj meri uslovljeni percepcijom, interesima i delovanjem aktera. Tako pogrešne procene autoritarnih elita vlasti u Tajlandu, Južnoj Koreji, Indoneziji i na Filipinima bile su u velikoj meri odgovorne za činjenicu da su se opoziciji otvorili politički prostori koji su se mogli iskoristiti protiv režima. Samo u Tajvanu autoritarnim eli -tama pošlo je za rukom da kontrolišu dinamiku političkih reformi tokom celog razdoblja promene sistema.

Kontingencija strateškog delovanja hardliners i softliners autokratskih režim, kao i umerene i radikalne opozicije u procesima demokratizacije biva ipak ograničena institucionalnim i međunarodnim re-strikcijama delovanja. Spoljnopolitički pritisak SAD-a na Chunov režim u Južnoj Koreji, Ferdinanda Marcosa na Filipinima kao i državno i stranačko vodstvo u Tajvanu, upućenost državnog vodstva Indonezije na finan-sijsku pomoć međunarodnih kreditora radi podrške vlastitoj privredi svaki put su podstaki autoritarne elite na pokretanje odnosno forsiranje političke liberalizacije i znatno povećali potencijalne troškove represivnog rešenja unutrašnjih političkih kriza legitimnosti.

Konkretni oblici odvijanja i rezultati procesa političke liberalizacije i demokratizacije u istočnoj Aziji obeleženi su, međutim, i karakterom i institucionalnom strukturom autoritarnih režima. Važi sledeće pravilo: što su autoritarni režimi institucionalizovaniji i što su granice društvenog i političkog pluralizma bile restrik-tivnije, to je bio manji uticaj civilnodruštvene i političke opozicije na početak transfomacije i njen tok. Tamo gde su institucionalna koherentnost i trajnost režima (Linz, 1975; Eckstein i Gurr, 1975) bili niski, gde su socijalni i politički prostori slobode pod režimom bili veliki, a slaba država jedva je imala autonomiju i au-toritet spram društvenih aktera, uticaj civilnog društva i opozicije na tranziciju bio je posebno veliki. To se odnosi i na Filipine. Najslabiji je bio uticaj opozicije u Tajvanu, režimu s najvišim stepenom institucionalne koherentnosti i trajnosti, kao i s najslabijim društvenim i političkim pluralizmom.

3. Institucionalizacija demokratijâ

Kao što se kraj autokratskih režima dogodio na različite načine, tako se različito odvijala i institucionalizacija demokratije u zemljama Istočne i Jugoistočne Azije. Ali, ne razlikuju se samo postupci i razdoblja konstitu-cionalizacije demokratija, međusobno značajno odstupaju i rezultati: u pet država nastala su u četiri različita postupka donošenja ustava, tri različita tipa demokratskih sistema vlasti sa širokim spektrom varijacija us-tavnopravnih „finih podešavanja“ u spletu ovlasti izvršne, zakonodavne i sudske vlasti.

3.1. Filipini: ponovno uspostavljanje predsedničkog sistema vlasti

Izborna pobeda Corazon Aquino i raspad autoritarne koalicije vlasti, skrojene po Marcosovoj ličnoj meri, oslobodili su put opoziciji da ponovo demokratski osvoji političke institucije. Međutim, privremena „rev-

186

olucionarna vlada“ pod vodstvom Corazon Aquino suočila se ne samo sa žestokim otporom pristalica starog režima, neposlušnih vojnika i različitih gerilskih organizacija, nego je zbog svoje dvosmislene demokratske legitimnosti bila osporavana i u taboru protivnika Marcosa.

Već mesec dana nakon stupanja na dužnost nove privremene vlade donešen je prelazni ustav, koji je stavio van snage stari Marcosov ustav. Za vreme prelaznog uređenja izrada novog ustava poverena je jednom poverenstvu, čije je članove imenovala predsednica. Ustavno poverenstvo u nekoliko meseci uglavnom se saglasilo o ključnim tačkama novog temeljnog poretka, koji se oslanja na prvi filipinski ustav iz 1935. (Croissant, 2002a): (1) jačanje Vrhovnog suda, koji je pod Marcosom razvlašten, (2) obnova predsed-ničkog sistema vlasti, (3) obnova dvodomnog sistema, sastavljenog od Senata i Predstavničkog doma.

1. U pogledu ovlašćenja datih Vrhovnom sudu, ustavotvorci druge filipinske demokratije (ponovo) su se orijentisali prema američkom modelu (usp. tablicu 35). Politička nezavisnost Vrhovnog suda Filipina, koja je suspendovana pod Marcosom, znatno je ojačana novim uređenjem postupka za popunjavanje sud-skih položaja. U kombinaciji s načelom neopozivosti vrhovnih sudija to je trebalo sprečiti da izvršna vlast može jednostrano uticati na sistem suda.

2. Umesto polupredsedničkog sistema, koji je Marcos formalno uveo ali ga u stvarnosti nikad nije sprovodio, obnovljen je predsednički sistem vlasti prve filipinske demokratije. Istovremeno su ograničene predsedničke ovlasti povezane s vanrednim stanjem i i donošenjem uredbi, koje su pod Marcosom bile široko postavljene. Prema novom Ustavu, filipinski predsednik ima isključivu nadležnost za izradu nacrta i predlaganje budžetskog zakona. Ali, predsednik nema pravo na zakonodavnu inicijativu. Ima pravo u slučaju pobune, privredne krize, epidemija i prirodnih katastrofa nacionalnih razmera proglasiti stanje nužde. Proklamacija vanrednoga ili ratnog stanja zahteva, međutim, saglasnost kvalificovane većine u oba doma Kongresa. Mandat predsednika ograničen je na šest godina bez mogućnosti ponovnog izbora.

(3) Napokon je ponovo uveden simetrični dvodomni sistem s Predstavničkim domom i Senatom, koji je 1946. uspostavljen prema američkom uzoru. Oba doma uglavnom ravnopravno sudeluju u zakono-davnom postupku. Slično kao i za instituciju predsednika, i za parlament uvedeno je ograničenja mandata. Ono iznosi dva konzekutivna mandata za Senat odnosno tri za Predstavnički dom, uz mogućnost ponovne kandidature u nekome kasnijem trenutku.

Institucionalizacija demokratije dovršena je ustavnim referendumom u februaru 1987, na kojem je Ustav prihvaćen tročetvrtinskom većinom glasova. Nakon toga su u maju 1987. održani slobodni izbori za Kongres. Oni mogu sloviti kao konstitutivni izbori za demokratiju. Premda je smenom Marcosovog režima mobilizacija odozdo imala važnu ulogu, faza institucionalizacije demokratije ipak važi kao projekt kojim je upravljala stara politička elita koja je decenijama ukorenjena u političkom sistemu. Ona je samo privremeno bila proterana s položaja političkog odlučivanja, ali se ponovno vratila (Rüland, 1996, 288).

3.2. Južna Koreja: predsedničko-parlamentarni sistem i logika podele moći

Suprotno od Filipina, odnosi moći između režima i opozicije u Južnoj Koreji bili su bitno ujed-načeniji. Nijedna od dve strane nije mogla diktirati odluku o novim demokratskim institucijama. Već nekoliko nedelja posle početka demokratizacije sastao se ustavotvorni parlamentarni odbor u kome su paritetno bile zastupljene vladine i opozicijske stranke. Društvene grupe poput pravničkih udruženja, odbora za građanska prava ili studentskih organizacija nisu, međutim, bile saslušane, baš kao ni manje opozicione stranke. Novi demokratski ustav reprezentirao je u biti interese dvaju političkih stranaka s najvećim resursima moći: vlada-juće Demokratske stranke pravde (DJP) i Demokratske stranke ponovnog ujedinjenja (RDP), koja je proiza-šla iz NKDP-a koji se raspao nekoliko meseci ranije. Pregovori o političkim institucijama novoga demokratskog sistema vlasti odvijali su se kao ekskluzivan i stranački centriran proces između dve velike

187

stranke. Aktualni parlament poslužio je kao arena odlučivanja.Najvažnije promene Ustava dogovorene su za horizontalnu podelu vlasti, jamstva političkih i građan-

skih prava, depolitizaciju vojske kao i uvođenje lokalne samouprave, pri čemu je očuvana predsednički obeležena ustavna tradicija zemlje (Croissant, 2002a). Slično kao i kod prethodnih ustava, institucija predsednika države zauzima istaknuto mesto u sistemu vlasti. Njemu uz bok su premijer i kabinet. Oni za-jedno tvore izvršnu vlast. Njoj su suprotstavljene zakonodavna vlast, koja se sastoji od jednodomnog parla-menta (Nacionalne skupštine) i sudske vlast (među ostalim i ustavni sud). Ravnoteža moći između tri grane vlasti s novim Ustavom se pomakla u korist zakonodavne i sudske vlasti, tako da se može govoriti o institu-cionalnoj transformaciji od autokratskog “neoprezidencijalizma” ka konstitucionalno ukroćenom demokratskom prezidencijalizmu.

Predsednika države kao šefa vlade direktno biraju birači jednostavnom većinom datih glasova. Njegov mandat je skraćen na četiri godine bez mogućnosti ponovnog izbora, čak ni u nekome kasnijem trenutku. Za političku moć na položaju predsednika i njegov odnos sa zakonodavnom vlašću posebno su značajne njegove ovlasti da učestvuje u zakonodavnom procesu i formiranju kabineta (up. Shugart i Carey, 1992).

Južnokorejski predsednik raspolaže vetom u paketu. Međutim, parlament može dvotrećinskom veći-nom svih poslanika ukinuti predsednički veto. Ustav zabranjuje delimični veto, kojim bi predsednik mogao blokirati pojedine odredbe nekog zakona. Predsednik ima pravo na zakonodavnu inicijativu, predlaganja referenduma, predlaganja nacrta budžeta. Najveća prava su predsednika da učestvuje u izradi državnog budžeta. Parlament može u predsedničkom nacrtu bužeta samo ograničavati pojedine proračunske pozicije, ali ne može ih povećavati. U slučaju ugroženosti nacionalne sigurnosti i javnog poretka, prirodnih kriza ili finansijskih i privrednih kriza predsednik može donositi uredbe u nuždi, ali za to mora ex post dobiti saglas-nost Nacionalne skupštine. Osim u stanju nužde, može donositi dekrete samo ako je prethodno za to ovlašten zakonom usvojenim u parlamentu. Predsednik imenuje ministre u kabinetu, a premijera uz saglas-nost Nacionalne skupštine. Premijer asistira predsedniku u vođenju vlade i prema predsedničkim uputama nadzire ministre. Predsednik može smeniti ministre i premijera bez prava Nacionalne skupštine na saodluči-vanje. Prilikom otpuštanja kabineta odlučnu ulogu ima, dakle, predsednik, a ne parlament.

Pandan nesmenjivosti članova vlade u parlamentu je nezavisnost parlamenta od predsednika države; njemu je ustavnom reformom oduzeto pravo raspuštanja parlamenta. Zakonodavna vlast isključivo je u nadležnosti parlamenta, koji se na opštim, jednakim, direktnim i tajnim izborima bira na mandatno raz-doblje od četiri godine. Nacionalna skupština ima pravo donošenja budžeta, kao i uobičajena parlamentarna prava kontrole (interpelacija, kontrola budžeta, kontrola uprave, sistem istražnih poverenstava). Položaj ministra i parlamentarni mandat su inkompatibilni. Najveća institucionalna inovacija u ustavnom procesu 1987. tiče se ustavnog suda, koji je prvi put uveden 1988. Sastoji se od devet sudija, od kojih po tri respek -tivno predlažu predsednik države, predsednik Vrhovnog suda i Nacionalna skupština, a imenuje ih pred-sjednik države. Mandat sudija traje šest godina, uz mogućnost ponovnog izbora (osim u slučaju predsed-nika suda). Ustavni sud deluje prilikom konkretne kontrole normi, u postupcima spora između državnih tela, prilikom sporenja o nadležnosti između tela lokalne samouprave i nadređenih tela, u postupcima zabrane stranaka i organizacija i u postupku smene sa dužnosti (up. tablicu 36).

Ponovno uvođenje demokratije nije u Južnoj Koreji dovelo do potpuno novog institucionalnog početka. Naprotiv, južnokorejski ustavotvorac na mnogim područjima nadovezao se na ustavnu tradiciju zemlje. Budući da se u pitanjima raspodele političke moći političko sučeljavanje koncentrisalo na pitanje modusa izbora i položaja predsednika države, a najsnažnija opozicija istovremeno je odbijala parlamentarni sistem vlasti, institucionalne opcije vrlo brzo su svedene na predsednički ili polupredsednički sistem vlasti. U

188

slučaju južnokorejskog ustava nije, dakle, reč o nacrtu utemeljenom na jedinstvenom konceptu („iz jednog komada olova“), nego o povezivanju različitih strukturnih elemenata prezidencijalizma i parlamentarizma, koji su jače obeleženi demokratskim načelom većine nego načelom konsenzusa (Croissant, 2002d). posebno podela moći između izvršne i zakonodavne vlasti, kao i podela moći unutar izvršne vlasti između predsjednika države i premijera odražavaju spremnost aktera na kompromis tokom dogovora o ustavu. Karakter demokratskih institucija bio je obeležen različitim percepcijama, pregovorima i kompromisima ak-tera u fazi demokratizacije (Croissant, 1998b). Usvajanje ustava uz podršku od 93,1 posto glasača dalo mu je “legitimnost odozdo” (Elster, 1994, 43) i zajedno s predsedničkim izborima u decembru 1987. i parlamen-tarnim izborima u aprilu 1988. činilo je završnu tačku tranzicije.

3.3. Tajvan: polagani proces institucionalizacije demokratije

Donošenje ustava u Tajvanu proteglo se na više od pet godina u sveukupno četiri etape koje se međusobno mogu podeliti. Nije se odvijalo kao na Filipinima u obliku jasnog raskida s autoritarnom prošlošću ili u obliku dogovorenog novog početka kao u Južnoj Koreji. Naprotiv, institucionalizacija demokratije na Tajvanu odvijala se kao inkrementalni proces revizije (Tränkmann, 1997; Wu, 1998), na čijem kraju nije bio novi ustav, nego demokratizovani osnovni zakon dopunjen dodatnim članovima.

Demokratizacija se odvijala kao niz konsenzusno orijentisanih pregovora između KMT-a i DFP-a. Kao trajni obrazac moglo se uočiti da je KMT uzimao i implementirao političke reformske projekte koje je tematizovala opozicija. Međutim, specifični institucionalni rezultati demokratizacije, kako su se manifestovali u dopunama ustava (1991, 1992, 1994, 1997), bili su, pre svega, ishod sučeljavanja različitih ideoloških krila unutar KMT-a (Leng i Lin 1993, 808-818; Schneider, 1996, 32).

U prvoj fazi institucionalizacije 1989-1991. moralo se odgovoriti na pitanje o pravnom statusu starih državnih tela koja nisu demokratski legitimisana. Usvajanjem prve dopune ustava u staroj Nacionalnoj skupštini stvoreni su konstitucionalni okvirni uslovi za raspuštanje ustavotvornog doma bez demokratske legitimacije (Nacionalne skupštine) kao i zakonodavne skupštine (Legislativnog yuana) (Wu 1995, 121. i d.). Istovremeno ukinuta je većina autoritarnih ograničenja građanskih i političkih prava iz doba neposredno posle građanskog rata. S prvim slobodnim izborima za Nacionalnu skupštinu u decembru 1991, koje je KMT rešio u svoju korist, institucionalizacija demokratije prešla je u drugu fazu. Od tada su se svi budući koraci u donošenju ustava odvijali u Nacionalnoj skupštini, koja je imala demokratski mandat.

U toj drugoj fazi politička rasprava se vrtila, pre svega, oko budućeg oblika sistema vlasti. Ponovo su stare režimske elite nametnule svoje predstave opoziciji. Tako je DFP doživio neuspeh sa svojim za-htevom za ukidanjem „sistema pet grana vlasti“, koji je prvobitno koncipiran za celu Kinu i posle je 1949. prenešen na Tajvan, u korist klasičnog poretka „triju grana vlasti“ s predsednikom kao čelnikom izvršne vlasti, jednodomnim parlamentom i ustavnim sudom (Heuser, 1993, 662, 672. i d.). Za KMT bi odustajanje od „svekineskog“ ustrojstva države bilo bi isto s priznavanjem samostalne „Republike Tajvan“. Međutim, na taj korak režimski softliners oko predsednika Lee Teng-huija, koji je tu dužnost vršio od 1988, nisu bili spremni kako zbog svog političkog samorazumevanja i realnog političkog obzira prema mogućim reakcijama pekinškog vodstva, tako i zbog otpora konzervativnog, svekineski orijentisanog stranačkog krila (Lasars, 1992). S drugom dopunom ustava 1992 konkretizovano je najpre razgraničenje ovlasti između predsednika države i premijera kao i između Legislativnog yuana i Nacionalne skupštine. Novi izbori za ceo Legislativni yuan u decembru 1992. označili su dovršenje te etape (Schubert i Thompson, 1996, 387) i ujedno su bili konstitutivni demokratski izbori.

Pošto su uspostavljene temeljne političke strukture novog demokratskog Tajvana i pošto su bila demokratski legitimisana oba parlamentarna tela koja je izabrao narod, u središte je došlo pitanje institucije

189

predsednika. KMT se saglasio sa zahtevom opozicije da se predsednik države, koji je dotad biran u Na-cionalnoj skupštini, bira direktnim opštim izborima. Predsednički izbori u martu 1996. potvrdili su Lee Teng-huija, koji je već ranije obavljao tu dužnost, na njegov položaj pa su tako činili poslednji čin treće faze demokratske institucionalizacije. Time je još pre okončanja revizije ustava de facto demokratizovan pristup pozicijama političkog odlučivanja. Opet je postalo jasno da su se faze demokratske institucionalizacije i konsolidacije u Tajvanu jako podudarale. Određeni parcijalni režimi (stranački sistem, izborni režim) demokratije već su se nalazili u stadijumu konsolidacije, premda donošenje ustava još nije bilo sasvim dovršeno (Tien, 1996, 23).

Na kraju četvrtom dopunom ustava od 21. jula 1997. okončano je novo institucionalno uređenje političkog sistema. U temeljnim strukturama očuvan je sistem vlasti Republike Kine s „pet grana vlasti“, kako je prenesen posle bega nacionalne kineske vlade na Tajvan. On se zasniva na podeli državne vlasti na pet grana vlasti:

· Egzekutivni yuan kao najviše izvršno telo države, koji uglavnom obuhvata premijera i kabinet (Veće Egzekutivnog yuana);

· Legislativni yuan kao najviše zakonodavno telo države;· Kontrolni yuan kao neku vrstu vrhovnog revizorskog suda;· Judikativni yuan kao najviše pravosudno telo države;· Selekcioni yuan kao vrhovno telo zaduženo za odabir činovnika.

Unutar predsedničko-parlamentarnog sistema vlasti ojačana su, pre svega, prava predsednika države i Legislativnog yuana kao zakonodavne skupštine, a oslabljen je položaj Nacionalne skupštine kao i Egzekutivnog yuana. Unutar dvoglave egzekutive predsednik države, koji se direktno bira na najviše dva konsekutivna mandata, može imenovati odnosno otpustiti premijera bez saglasnosti parlamenta. Bez obzira na to, mogućnosti tajvanskog predsednika da utiče na zakonodavni proces po svojoj ustavnoj osnovi u re-gionalnoj usporedbi su izrazito slabe (up. tablicu 34). On nema ni pravo na zakonodavnu inicijativu, ni pravo na predlog zakona o budžetu. Obe ovlasti ima Egzekutivni yuan. Svoje pravo veta predsednik može koristiti samo na zahtev Egzekutivnog yuana. Predsednik može dominirati nad Egzekutivnim yuanom samo ako premijer i predsednik pripadaju istoj stranci. Međutim, u slučaju cohabitation, koji se dosad još nije dogodio, ustav jača premijerovu moć oblikovanja politike.

S druge strane, Legislativni yuan u odnosu prema premijeru ima instrument glasanja o nepov-erenju, kao i proširene kontrolne i budžetske ovlasti. Predsednik države u slučaju uspešnog glasanja o nepoverenju protiv premijera može raspustiti parlament. Nacionalna skupština uglavnom je ograničena na svoje nadležnosti u pitanjima ustava i svoju ulogu u postupku smenjivanja s položaja predsednika ili pot-predsednika. Ustavno sudovanje prepušteno je „Visokom veću sudaca“ u Judikativnom yuanu. Od četvrte ustavne reforme 1997. godine Veće se sastoji od 15 sudija koje imenuje predsednik države uz saglasnost Nacionalne skupštine na jednokratno osmogodišnje (od 2003. četverogodišnje) mandatno razdoblje.

U avgustu 2000. u novom krugu ustavnih promena većina je ovlasti preostale Nacionalnoj skupštini prenesena je na Legislativno veće. Posle potpunog ukidanja Nacionalne skupštine u maju 2005, na parla -ment je preneseno i pravo promene ustava, čije je smanjenje s trenutno 225 na 13 mesta bilo predviđeno za izbore u decembru 2007. godine. Time se sistem vlasti „Republike Kine“ u znatnoj meri odvojio od svojih kontinentalnih korena u nankinškom ustavu iz 1947. i poprimio je genuino „tajvanski karakter“. Racional-izacija ustavnih struktura pojednostavnjenjem institucionalnog poretka, koji je prvobitno dizajniran za celokupnu Kinu i nije bio primeren za ostrvsku državu, sa stanovišta teorije konsolidacije može se oceniti kao povoljna, ali ipak nije mogla doprineti smanjenju političkih trvenja između parlamenta i vlade što su

190

poslednjih godina pojačana.

3.4. Tajland: ponovno uspostavljanje parlamentarnog sistema vlasti

Ni u Tajlandu isprva nije izrađen novi ustav, nego je ustav, koji je 1991. donesen na predlog vladajuće vojne hunte, samo promenjen u bitnim tačkama (Pretzell, 1994a, 64). Te ustavne promene izradilo je komisija stručnjaka, koju je imenovala prelazna vlada, pa su stupile na snagu u jesen 1992. Ostala je očuvana temeljna struktura dvodomnog parlamentarnog sistema, koji je jako orijentisan prema britanskom vestmin-sterskom modelu, u okviru postojeće ustavne monarhije. Međutim, revidirane su osnovne odredbe koje su u prošlosti služile osiguranju uticaja vojne moći. Najvažnije odredbe u tom pogledu bile su sledeće (Pretzell, 1994a, 1994b):1. Slabljenje Senata u korist Predstavničkog doma: Senat, koga imenuje kralj, sad ima samo još suspen-

zivni (odgađajući) veto na zakonske odluke Predstavničkog doma i nema pravo na zakonodavnu inicija-tivu. Ali ostala su mu prava da sudjeluje u budućim ustavnim promenama. Time je vojska, čiji su simpa-tizeri u prošlosti činili veliki deo članova Senata, osigurala sebi neizravnu mogućnost veta prilikom us-tavnih promena.

2. Jačanje Predstavničkog doma u odnosu prema vladi. Ministar predsednik (premijer) sad mora biti iz-abrani član Predstavničkog doma. Time je ispunjen jedan od najvažnijih zahteva demokratskog pokreta i istovremeno ograničen uticaj vanparlamentarnih snaga na formiranje vlade. Predstavnički dom ima mogućnost jednostavnog glasanja o nepoverenju vladi, kome je pandan pravo premijera da raspusti dom.

3. Jačanje položaja premijera nasuprot vojske i civilne birokratije. Pravo predlaganja prilikom imenovanja članova Senata nije više u rukama vojnog veća, kao što je bilo još 1991,-19/92, nego u rukama samog ministra predsednika. Mogućnosti autoritarnih elita vlasti da, kao u prošlosti, preko Senata kontrolisu proces političkog odlučivanja (Pretzell, 1994a, 229) time su uglavnom isključene.

Demokratska institucionalizacija dovršena je izborima za Predstavnički dom u septembru 1992. Iz tih su izbora kao pobednici izašle prodemokratske grupacije, koje je tajlandska štampa nazvala „anđeoskim“ strankama, osvojivši 51,4 posto mandata. Proarmijske stranke, označene kao „đavolje“, koje su podržavale vojnu huntu, doživele su neugodan poraz, postigavši zajedno samo 46,4 posto mandata (Chai-anan, 1995, 338). Slično kao u Južnoj Koreji i u Tajvanu, izbori koji su provedeni tokom demokratske institucionalizacije nisu doveli do sveobuhvatne zamene vodećih elita autoritarnog režima. I u Tajlandu je autoritarnim elitama pošlo za rukom da i posle promene sistema zadrže značajne resurse moći, posebno stoga što je vojska uspela osigurati svoju institucionalnu autonomiju i značajne političke povlastice (Reinecke, 248. i d.).

Međutim, druga zakašnjela faza donošenja ustava počela je već 1994. Ona je septembru 1996. dovela do ustanovljavanja ustavotvorne skupštine (Constitutional Draft Assembly, CDA), na čiji su sastav etablirane političke snage imale tek mali uticaj (up. Borwornsak i Burns, 1998). Nacrt ustava koji je izradila CDA upućen je zajedničkoj skupštini obaju domova parlamenta (Nacionalnoj skupštini) na odlučivanje. Pre-mda je nacrt bio jasno usmeren protiv etabliranih interesnih grupa u državnoj upravi, vojsci i Pred-stavničkom domu, velika većina poslanika glasala je za usvajanje ustava. Na kraju novi ustav je stupio na snagu u oktobru 1997.

Parlamentarni sistem vlasti u sklopu ustavne monarhije u osnovnim crtama je očuvan, pri čemu je

191

težište ovlasti izvršne vlasti u rukama vlade koja je odgovorna parlamentu, dok je kralj ustavnopravno ograničen na kontrolnu i ulogu moderiranja spram parlamenta i vlade (Croissant, 2002a). Osim toga, posezanje kralja u politički proces uvek je iznova pokazivalo da je monarh samo suzdržano i oprezno rabio svoje mogućnosti političkog uticaja (Vatikiotis, 1996, 52. i d.).

Osim različitih promena, koje su imale cilj da ojačaju političku ulogu stranaka, bolje zaštite građan-ska prava i delotvornija kontrola izbornog procesa, uvođenje direktnog izbora Senata činilo je osnovnu tačku drugog kruga donošenja ustava. U tajlandskom dvodomnom sistemu ovlašćenja između dvaju domova par-lamenta (Nacionalne skupštine) podeljene su asimetrično. Senat ne raspolaže ni pravom na zakonodavnu inicijativu, niti utiče na nastanak ili smenjivanje vlade. Ali, zato ima pravo veta koje mu omogućuje da blokira predloge zakona na, najviše, 180 dana. U postupku smenjivanja s položaja članova vlade, Predstavničkog doma, drugih ustavnih tela, kao i protiv visokih činovnika Senat deluje kao porota.

Nove značajne ustavne reforme bile su jačanje položaja premera u odnosu na Predstavnički dom uvođenjem konstruktivnog glasanja o nepoverenju, povezivanje izbornog sistema, koji kombinuje većinske izbore u jednomandatnim okruzima i listovne izbore, s obavezom izlaska na izbore, stvaranje nezavisne izborne komisije, i poboljšanje ustavnopravne zaštite građanskih prava i stroža kontrola korupcije. Osim novouspostavljene National Counter Corruption Commission, treba pomenuti uspostavljanje ustavnog suda kao nove institucije. Sastoji se od 15 sudija, koje na predlog Senata imenuje kralj. Dominacija samo jedne političke snage u ustavnom sudstvu spečava se uravnoteženim postupkom postavljanja sudija. Uticaj poli-tičkih stranaka na sud time je uglavnom isključen. Sudskimandat traje devet godina, a ponovljena kandi-datura nije moguća. U nadležnost ustavnog suda pripadaju postupci apstraktne i konkretne kontrole normi, sporovi između državnih tela, ustavna tužba kao i kompetencija odlučivanja u postupcima zabrane stranaka (up. tablicu 35).

3.5. Indonezija: reforma parlamentarnog sustava vlasti

Slično kao i u Tajvanu, u Indoneziji se ne može konkretno odrediti vremenski kraj tranzicije. Kao i u Taj -landu i Tajvanu, zadržan je stari ustav autoritarnog režima koji je podvrgnut značajnim promjnama. I u In -doneziji je dominirao institucionalni kontinuitet u odnosu na autoritarni režim, koji je nadopunjen komponen-tom personalnog kontinuiteta. Tako se prva značajna sekvencija procesa ustavnih reformi, koja je institu-cionalno i omogućila demokratizaciju, odvijala pod vodstvom prelaznog predsednika B. J. Habibiea, koji je napredovao od Suhartova potpredsednika do predsednika države. Promene ustava i nekih zakona koji su bili posebno važni za prelaz u demokratiju dogovorene su u Savetodavnoj narodnoj skupštini (MPR), čije je članove imenovao još Suharto. Tokom prvih 11 meseci predsedničkog mandata Habibiea proces institu-cionalne revizije gotovo su isključivo sprovodile osobe i grupacije koje su svoju uticajnu poziciju zahvaljivale učešću u Suhartovom režimu (Malley, 2000, 173).

Osim što sadržajno nije bio precizan, indonezijski ustav (1959) do tranzicije bio je obeležen time što je sistem vlasti bio skrojen po meri predsednika. On je bio šef države i vlade i glavni komadant oružanih snaga, mogao je proglasiti stanje nužde, imao je dalekosežna ovlašćenja da donosi dektrete, raspolagao je opštim pravom na zakonodavnu inicijativu kao i opštim pravom veta. Predstavnički dom (DPR) imao je samo ograničeno pravo na zakonodavnu inicijativu i morao se formalno saglasiti sa zakonima i proračunom.

Promene koje su sprovedene do, zaključno, 2002. trajno su promenile temeljnu strukturu predsed-ničkog sistema vlasti. Do 2002. nasuprot predsedniku bili su Predstavnički dom (DPR) i Savetodavna na-cionalna skupština (MPR). DPR je klasično zakonodavno telo, dok MPR nije bio drugi dom koji je učestvo-vao u zakonodavnoj aktivnosti, nego je bio ograničen na kompetencije u ustavnim pitanjima i – posebno – izbor predsednika. Međutim, osnovne odredbe koje su u prošlosti služile osiguranju moći predsednika,

192

Golkara i vojske revidirane su trećim i četvrtim promenama ustava u oktobru 2001. i avgustu 2002. MPR je izgubio pravo biranja predsednika i potpredsednika. Oba je prvi put 2004. direktno birao narod. Za izbore za DPR uveden je modifikovani proporcionalni. Ukupno 500 članova Predstavničkog doma bira se na peto-godišnje zakonodavno razdoblje, pri čemu svaka provincija tvori izborni okrug veličine od 4 do 82 mandata, zavisno od broja stanovnika. Mandati koji su dotada bili rezervisani za predstavnike vojske i policije ukinuti su na izborima u leto 2004. Uz to je osnažen položaj parlamenta u odnosu prema izvršnoj vlasti tako što su proširene zakonodavne, budžetske, kontrolne i istražne ovlasti DPR-a. Ograničeno je pravo predsjednika da donosi uredbe iz nužde, pa je uvedeno ograničenje na najviše dva mandatna razdoblja (up. Herberg, 2002). Na kraju je MPR odlučio da se uvedu nezavisno izborno telo, ustavni sud, nezavisno sudsko telo za kon-trolu postupka imenovanja sudija Vrhovnog suda i drugi dom, tzv Regionalno veće (DPD), kao pred-stavništvo provincija sa 128 direktno biranih članova (Hadiwinata, 2006a). Specifičan indonezijski asimetrični dvodomni sistem, koji je odatle proizašao, obeležen je time što su ovlašćenja drugog doma us-tavno ograničene na pitanja regionalne autonomije, odnosa centra i lokalnih teritorijalnih tela, promenu granica regija, upravljanje prirodnim resursima kao i fiskalne odnose između centralne vlasti i regija (Rüland i dr., 2005, 71. i d.).

Kao konstitutivni demokratski izbori mogu se vrednovati izbori za DPR u maju 1999. Važeći je pro-porcionalni izborni zakon pogodovao na izborima jakome stranačkopolitičkom usitnjavanju parlamenta, u komeu je ukupno bilo zastupljeno 20 stranaka. Izbori nisu dali jasnog pobednika. S 33,8 posto glasova i 30,8 posto mandata stranka PDI-P Megawati Sukarnoputri bila je najjača frakcija u parlamentu, sledili su je bivša režimska stranka Golkar, umereno tradicionalistički islamistički PKP (Partai Kebangkitan Bangsa) islamskog intelektualca Abdurahmana Wahida, PPP i modernističko islamski PAN (Partai Amanat Nasional) musli-manskog vođe Amiana Raisa. Izborni rezultat odražavao je jaku razmrvljenost indonezijskog stranačkog krajolika. Ta pojava, koja je česta u mladim tranzicijskim demokratijama koje na prvim izborima praktikuju proporcionalni izborni sistem, u Indoneziji je dobila posebno značenje zato što je prvog predsednika birala Savetodavna narodna skupština. Tako se razmrvljenost parlamenta neposredno odrazila na formiranje vlade u indonezijskom prezidencijalizmu. Stara režimska stranka Golkar osvojila je 22,5 posto biračkih glasova i već je na prvim slobodnim izborima izgubila dominantan položaj u stranačkom sistemu. Međutim, Golkar je kao druga najjača snaga u jako fragmentiranom parlamentu imao značajan koalicioni potencijal koji je stranka mogla iskoristiti prilikom formiranja vlade. Kao na poslednjim slobodnim izborima 1955, stranke su se ponovno mogle razvrstati u dve velike grupe islamskih i nacionalno-sekularnih stranaka. Otvaranjem političkog režima politička utakmica nakon više od 40 godina nepromenjeno se nadovezala na predautori-tarne strukture sukoba (Sulistyo, 2002, 82). Nakon izbora kao dominantni akteri unutar nacionalno-seku-larnog tabora iskristalisali su se PDI-P i Golkar. Dok se PDI-P profilirao kao stranka gradskih donjih slojeva, pa se Megawati uspešno trudila nadovezati se na mit o svome ocu kao predstavniku siromašnih, Golkaru je pošlo za rukom zadržati snažan položaj na spoljnim ostrvima i u seoskim provincijama, gde se mreža između stranke, vojske i lokalne uprave pokazala delotvornom. Islamske stranke mogle su se podeliti u dve grupe. To su, s jedne strane, bile više tradicionalističke grupacije u širem okruženju muslimanske organi-zacije Nahdlatul Ulama (NU), koja je imala 34 miliona pristalica. Nju je u prvom redu predstavljao PKB pod vodstvom Abdurrahmana Wahida, koji je bio političko krilo NU-a. S druge strane spektar islamskih stranaka obuhvaćao je modernističke grupacije u širem okruženju Muhammadiyaha (Jamhari, 1999, 184. i d.).

3.6. Sažetak

U svih pet zemalja transformacije Istočne i Jugoistočne Azije izbori su bili ključan element prelaza u demokratiju. Na Filipinima i u Južnoj Koreji to su bili predsednički izbori, a u Indoneziji, Tajvanu i Tajlandu

193

parlamentarni izbori.Uvođenje demokratskih postupaka samo se u dva slučaja (Južna Koreja, Filipini) odvijalo vremen-

ski uporedo s tim izborima. Dok je tu između usvajanja novog, demokratskog ustava i konstitutivnih izbora proteklo samo nekoliko meseci, u Tajvanu se donošenje ustava odvijalo inkrementalno i dovršeno je tek nakon prvih demokratskih parlamentarnih i predsedničkih izbora. U Indoneziji je 2003. ishod procesa donošenja ustava bio još otvoren. Dok je u Južnoj Koreji i na

Tablica 34: Institucionalizacija demokratije u istočnoj i jugoistočnoj AzijiVrsta institu-

cionalizacijePostupci donošenja us-tava

Tip demokratskog sis-tema vlasti

Proceduralna legitimnost

Indonezija (1999)

pod dominacijom starih režimskih elita

revizija ustava od strane državnog tela i usvajanje bez referenduma

predsednički nije postojala

Indonezija (od 2000)

dogovorena revizija ustava od strane demokratski izabranog državnog tela i usvajanje bez referenduma

predsednički legitimnost odozgo i interna proceduralna le-gitimnost

Filipini (1987)

jednostrana od strane opozicije

revizija ustava od strane imenovane konstituante i usvajanje na referendumu

predsednički interna proceduralna le-gitimnost i legitimnost odozdo

Tajvan (1991-1997)

pod dominacijom režimskih elita

revizija ustava od 1992. od strane demokratski izabra-noga državnog tela i usvajanje beze referen-duma

predsedničko-parlamentarni

od 1992. legitimnost odozgo i interna proce-duralna legitimnost

Tajland (1992)

dogovorena revizija ustava od strane državnog tela i usvajanje bez referenduma

parlamentarni nije postojala

Tajland (1997)

- nacrt ustava od strane demokratski izabrane konstituante; usvajanje od strane Nacionalne skupš-tine bez referenduma

parlamentarni legitimnost odozgo i interna proceduralna le-gitimnost

Južna Koreja (1987)

dogovorena donošenje ustava od strane državnog tela i us-vajanje na referendumu

predsedničko-parlamentarni

interna proceduralna le-gitimnost i legitimnost odozdo

Izvor: Vlastita elaboracija

U sistematci Jona Elstera (v. pogl. I) donošenje ustava na Tajvanu (od 1992) i u Indoneziji (od 2000) imalo je “legitimnost odozgo”, budući da je ustavotvorno telo bilo demokratski legitimno. Dok se na Filipinima i u Južnoj Koreji ustav zbog usvajanja na referendumu može osloniti na „legitimnost odozdo“, tajlandskom postupku donošenja ustava u prvome krugu (1992) nedostajala je svaka demokratska legitim-nost. Naprotiv, proces donošenja ustava u Tajlandu 1997. imao je u najmanju ruku “legitimnost odozgo”, kao i “internu proceduralnu legitimnost”.

U pogledu institucionalnih rezultata procesa transformacije treba utvrditi dve stvari: prvo, promene sistema u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji pokazuju da su “institucionalne revolucije” i u tranzicionim procesima

194

retke. Ni u jednoj od pet zemalja prelomna situacija nije iskorištena za temeljnu promenu sistema vlasti od sistema pod dominacijom predsednika u parlamentarni sistem. Najčešće su nastavljene vlastite ustavne tradicije ili su – kao na Filipinima – ponovo oživljene i modifikovane novim institucionalnim finim podešavan-jem. Na nivou sistema vlasti to fino podešavanje uz različite naglaske ticalo se odnosa dvaju čelnih položaja vlade, predsednika i premijera, u “dvoglavim egzekutivama” predsedničko-parlamentarnih sistema (Tajvan i Južna Koreja), odnosa izvršne i zakonodavne vlasti, kao i položaja (ustavnog) sudstva. Dok su reforme na prvom području dovele do pojačane “prezidencijalizacije” mešanih sistema vlasti uvođenjem direktnog izb-ora predsednika (Južna Koreja, Tajvan, verovatno Indonezija), na drugom reformskom području pojačane su kontrolne ovlasti zakonodavne u odnosu prema izvršnoj vlasti, a oslabljene su ovlasti predsednika u odnosu prema zakonodavnom telu. I u parlamentarnom sistemu Tajlanda proces donošenja ustava isko-rišten je za bolje uravnoteženje odnosa između izvršne i zakonodavne vlasti.

U vezi položaja sudske vlasti u ustavnom ustrojstvu valja istaći institucionalizaciju ustavnog sudstva u svim zemljama. Ono je ustanovljeno u obliku samostalnog ustavnog suda, kao u Tajlandu, Južnoj Koreji i Indoneziji, u obliku američkog modela funkcionalnog ustavnog sudstva od strane vrhovnog suda (Filipini) ili mešavinom dvaju modela (Tajvan). Uprkos značajnim razlikama u dodeli ovlasti tim sudovima, svih pet sistemaa vlasti ispunjava temeljne uslove judicial review u demokratskoj pravnoj i ustavnoj državi.

4. Konsolidacija demokratije

Kraj autoritarnih režima i instirucionalizacija demokratije u zemljama istočne i jugoistočne Azije doveli su do novog uređenja političke organizacije države u njenim odnosas društvom. Međutim, promena režima najpre nije dovela (Tajvan, Južna Koreja), ili samo u vrlo ograničenoj meri (Indonezija, Tajland, Filipini), do promene starih političkih elita. Posebno se pokazalo da konstitutivni demokratski izbori nisu delotvoran in-strument zamene elita. U Južnoj Koreji je kandidat autoritarnog režima, Roh Tae-woo, osvojio prve slobodne predsedničke izbore 1987. godine. Tek s pobedom Kim Dae-junga na predsedničkim izborima u decembru 1997. uspela je promena vlasti između opozicije i vlade. U Tajvanu je to čak bio slučaj tek s pobedom kan -didata opozicione Demokratske stranke napretka, Chena Shuibiana, na predsedničkim izborima u martu 2000. godine. U Indoneziji je posle prelaznog predsednika B.J. Habibiea doduše najviši položaj preuzela opoziciona političarka. Ali, stare režimske elite i dalje su snažno zastupljene u parlamentu, vojsci i birokratiji. Slično važi i za Tajland na kraju demokratizacije. Iako je na Filipinima još najpre došlo do promene elita, pokazuje se da je konsolidacija demokratije tu u najvećoj meri opterećena „rekonkvistom“ političkih položaja vlasti od strane novih (“starih”) demokratskih elita iz razdoblja pre Marcosova režima (1946-1972).

4.1. Filipini: blokirana konsolidacija

U kritičnim prvim godinama demokratije delotvorna vlast prve demokratske vlade pod vodstvom Corazon Aquino odmah je masivno dovedena u pitanje s više strana. Na desnom rubu ideološkog spektra demokratsku vlast osporavali su pristaše Marcosova režima (“lojalisti”), spremni na nasilje, koji su dolazili iz redova vojske i ekstremnih desnih grupa mladih, pučistički orijentisanih vojnika srednjeg nivoa oficirske hijerarhije. Njihov ideološki pandan bila je maoistički orijentisana Komunistička partija Filipina (CPP) sa svojom narodno-frontovskom organizacijom i Nacionalnom narodnom armijom (NPA). Osim toga, različite secesionističke muslimanske pobunjeničke organizacije na južnoj ostrvskoj Mindanao agitovale su protiv središnje vlasti u Manili.

Te grupacije su suočile mladu demokratiju sa svojom konkurentskom pretenzijom na primenu sile.

195

Komunistička gerila, koja je od sedamdesetih godina 20. veka vodila revolucionarni narodni rat, na vrhuncu svoga uspeha sredinom osamdesetih godina kontrolisala je otprilike 20 posto državne teritorije i imala je pod oružjem 25.000 boraca. Na jugu zemlje jedno vreme operisalo je više od 20.000 muslimanskih boraca. Filipinska se demokracija u prve četiri godine suočila se pravom opsadom od strane delova vlastite vojske. Između februara 1986. i marta 1990. dogodilo se osam vojnih pobuna; udari ili pretnje udarom tih godina su dominirali u politici, blokirali su društvene reforme i usporili ionako usporen razvoj nacionalne privrede (Mc-Coy, 2000, 260). Premda su propali pokušaji prevrata pobunjeničkih vojnika, i premda je komunistički us-tanak posle niza vojnih i političkih poraza tokom devedesetih godina kontrolisao još samo mala područja, a muslimanskoj gerili nije pošlo za rukom da uspostavi stabilne teritorijalne enklave na jugu zemlje, negativni učinci na konsolidaciju demokratije bili su znatni. Na pojedinim područjima nastao je vakuum vlasti, koji su nedržavni akteri iskoristili za izgradnju paralelnih struktura moći. Ali, pre svega kontinuirani otpor komunista i secesionista ometao je institucionalizaciju civilne kontrole nad oružanim snagama, budući da su one iskoris-tile ugrožavanje teritorijalnog integriteta kao izbovor za političke intervencije.

Tako se vojska razvila u jednog od najvažnijih aktera filipinske politike, koji svoju “lojalnost” iz-abranim vladama naplaćuje političkim povlasticama. Posle prividne normalizacije stanja u drugoj polovini decenije, to je ponovo postalo vidljivo prilikom razmirica oko smene predsednika Josepha Estrade u januaru 2001. Kao i u februaru 1986, ponovo je bila presudna intervencija oružanih snaga u korist jedne strane, naime nove predsednice Glorije Macapagal Arroyo (up. Landé, 2001). Na dvadesetu godišnjicu takozvane EDSA revolucije protiv predsednika Marcosa 24. februara 2006. predsednica je proglasila vanredno stanje nakon što su je snage sigurnosti informisale da predstoji neposredni pokušaj puča nekih specijalnih jedinica oružanih snaga.

Nedovoljna sposobnost izabrane vlade da nametne monopol vlasti i sile nije jedini nedostatak kon-solidacije filipinske demokratije. Doduše, od 1987. redovno se održavaju opšti i slobodni izbori, ali njihovo korektno sprovodjenje obeleženo je velikim nedostacima. Najveći problemi su političko nasilje na izborima i manipulacija popisima birača, glasačkim listićima i prebrojavanjem glasova. Kupovina glasova i kršenja izbornih zakona su pravilo. Politička desnica kao i predstavnici dominantne privredne oligarhije dosad su znali kako iskoristiti izbore i demokratske institucije za osiguranje svojih vested interests (up. također Gills i dr., 1993, 25).

Premda su organizaciona poboljšanja u sprovodjenju izbora, slabljenje komunističke gerile i de-limični uspesi u suzbijanju paravojnih skupina doveli do smanjenja nivoa i intenziteta politički motivisanog nasilja, još ima zastrašivanja birača i kandidata, sve do političkih ubistava. Izbornom telu vlasti, uprkos opsežnim ovlašćenjima za osiguranje korektnog odvijanja izbora, dosad nije pošlo za rukom da u svim izbornim okruzima omogući korektno sprovodjenje izbornog postupka (up. Linantud, 1998, 304). Ponovni izbor predsednice Glorije Macapagal Arroyo u maju 2004. pratile su masovne optužbe za izbornu prevaru, koje su rezultirale (neuspelim) pokušajem pokretanja postupka za smenu s dužnosti i masovnim protestima (up. Teehankee, 2006). Političko nasilje na izborima još nesmanjeno dostiže razmere koji znatno nad-mašuju prilike u ostalim demokratijama istočne i jugoistočne Azije.

Nasuprot tim problemima konsolidacije, Filipini su se sve do nedavne prošlosti odlikovali gotovo striktnim pridržavanjem konstitucionalno zadanih ograničenja ovlešćenja i proceduralnih pravila na području horizontalne kontrole vlasti. Posebno se Senat uspostavio kao kompetitivni veto akter koji ima veliku sposobnost blokade političkih poduhvata izvršne vlasti. To je opet dovodilo do toga da Kongres nije raspravljao o prominentnim projektima vlade ili je vlada odustajala od njih zbog toga što bi verovatno doživeli neuspeh u parlamentu. Parlamentarna protivteža koja je sposobna ograničiti predsedničke pretenz-ije na moć ima, međutim, i svoju cenu: dugotrajni zakonodavni postupci i blokade, razvodnjavanje reform-

196

skih projekata na području privrednog i socijalnog zakonodavstva u Kongresu postali su pravilo (Croissant, 2000/2001).

Važan oslonac “funkcionišuće” kontrole vlasti dosad je činio Vrhovni sud. U dve decenije od početka demokratizacije Vrhovni sud je znao očuvati svoju institucionalnu samostalnost u odnosu prema vladi i Kongresu, i nadovezati se na tradiciju samosvesnog suda iz predautoritarnog vremena (Tate, 1997, 282). Taj razvoj u početnim godinama demokracije je podupiralo naglašeno pasivno držanje predsednice Corazon Aquino spram suda. Tokom kritične faze osnivanja institucija takvo njeno držanje je, kao i njena politika imenovanja sudija koja je težila širokom predstavljanju različitih društvenih skupina i političkih in-teresa među sudijama, doprineli su tome da je Supreme Court uspeo vrlo brzo akumulirati visok stepen saglasnosti i institucionalnog poverenja građana.

Sustav checks and balances između predsednika, Kongresa i vrhovnog suda, koji se orijentisao prema američkom prezidencijalizmu, pokazao se do kraja devedesetih godina otpornim, ali je rezultirao time da su nužne reforme u državi, politici, privredi i društvu često bile blokirane. Reforme su dodatno otežavali drugi činioci poput političke ekonomije filipinskih izbora, organizaciono slabog, fluidnog stranačkog sistema i visokog nivoa političke korupcije. Uz to su događaji oko zamene vlade Josepha Estrade vladom Glorije Macapagal Arroyo (2001) doveli u pitanje temeljni konstitucionalni konsenzus filipinske demokratije. S pre-meštanjem političkih sukobljavanja na ulicu opozicija je u januaru 2001. odbacila minimalni proceduralni konsenzus, koji je mesecima pre toga jamčio političku stabilnost (Landé, 2001, 100). Sukobi su rezultirali time da je opozicija prisilila predsednika na ostavku. Umesto njega, instalirana je podpredsednica Gloria Macapagal Arroyo, koja je uzdignuta u simboličnu figuru protesta. Ustavom propisano pravilo o sukcesiji bilo je, doduše, poštovano, ali tek pošto je ostavka Estrade iznuđena uglavnom mimo ustava.

Najteži defekti filipinske demokratije postoje na području građanskih sloboda i prava. Pravna država, koja je oduvek bila slaba i u velikoj meri bila podređena stvarnoj raspodeli moći, u poslednjih 15 godina nije ojačala. Ustav iz 1987. jamči doduše građanske slobode i prava, procesna prava pojedinaca i lična prava zaštite verskih i etničkih manjina. Ona su, međutim, u najboljem slučaju nepotpuno ostvarena. Za velike delove stanovništva postoji low intensity citizenship, što na pojedinim područjima odgovara no intensity citizenship. Ali u poslednja se dva desetljeća mogu utvrditi i pozitivne tendencije. Broj povreda ljudskih prava počinjenih tokom „tvrde“ faze suzbijanja gerile osamdesetih godina u međuvremenu je sman-jen. Slučajevi politički motivisanog „nestanka“ osoba, hapšenja zbog političkih razloga ili čak proizvoljnih ubistava još nipošto nisu nestali iz svakidašnjice filipinske demokratije.

4.2. Južna Koreja: odgođena konsolidacija

Za razliku od Filipina, južnokorejska demokratija u početnom razdoblju konsolidacije profitirala je od privrednog uzleta bez premca (up. tablicu 32). U poredjenju s Filipinima (kao i s Indonezijom i Tajlandom), visok nivo socijalno-ekonomskog razvoja i posebno visok stepen obrazovanja južnokorejskog društva, kao i niska sklonost nasilju među stanovništvom, takođe su stvorili povoljne pretpostavke za dalju konsolidaciju demokratije. Vojni pobunjenički pokret, kao na Filipinima, u Južnoj Koreji nije postojao.

Međutim, osim tih pozitivnih uslova konsolidacije, južnokorejska demokracija je opterećena hipotekom koja ne postoji na Filipinima: nerešenim problemom državnosti južnokorejskog dela države, kao i ugrožavanjem od strane neprijateljske bratske države na severu. “Korejsko pitanje“ nije rešeno ni posle okončanja Hladnog rata.

S obzirom na različite ishodišne uslove ne začuđuje to što su problemi konsolidacije južnokorejske demokratije drukčije postavljeni nego u državama jugoistočne Azije. To se posebno tiče uloge vojske u demokratskom sistemu. Doduše, izborna pobeda bivšeg pučista i designiranog naslednika autoritarnog

197

režima Roh Tae-wooa na predsedničkim izborima u decembru 1987. isprva je dopustila oružanim snagama da, nezavisno od demokratizacije, i posle 1987. osiguraju vlastite organizacione, financijske i lične interese od civilnih intervencija. Južnokorejska vojska nije se morala bojati ni toga da će je nova demokratska vlada pozvati na odgovornost zbog počinjenih povreda ljudskih prava.

Za razliku od svog prethodnika na predsedničkoj dužnosti, predsednik Kim Young-sam (1993-1998) posvetio je već u ranoj fazi svog mandata veliku pažnju vojnoj politici. Koristeći svoje ustavne ovlasti, novoizabrani predsednik ubrzo je posle stupanja na dužnost počeo podvrgavati oružane snage i sigurnosne službe civilnoj kontroli. Iznenađujuće dosledna personalna politika, razotkrivanje većeg broja korupcijskih skandala u oružanim snagama, krivični progon odgovornih oficira, kao i raspuštanje različitih tajnih vojnih saveza, koji su tokom autoritarnog režima činili unutrašnji krug moći, doprineli su delotvornom smanjenju političkog uticaja vojske (up. Croissant, 2002b). Demontaža vojske kao veto sile dostigla je vrhunac u de-cembru protiv odgovornih za puč 1979-1980. Postupak vlasti protiv bivših pripadnika vojske visokog ranga, koji je pokrenut pod nazivom Campaign to Rectify the Authoritarian Past, doveo je do pokušaja da se pravno obradi autoritarni režim, što bi samo nekoliko godina ranije bilo nezamislivo. Činjenica da je vlada neometano mogla sprovoditi svoje reforme jasno pokazuje naraslu spremnost vojske na povlačenje iz poli-tike i njen preobražaj iz veto sile u, ipak, uticajnoga aktera sigurnosne politike.

Problematičnije se odvijala potpuno sprovodjenje konstitutivnih prava na političko organizovanje i komunikaciju. Jamstva ustavnih prava na slobodno udruživanje, izražavanje mišljenja i informisanje na sindikalnu aktivnost bila su ograničena do kasnih devedesetih godina. Mnogobrojne klauzule o isključenju u zakonima o izborima, strankama i radu sprečavale su društvene organizacije, a posebno sindikate, da se delotvorno angažuju za svoje političke vrednosti i privredne interese. Tek se krajem prošle decenije supstan-cijalno promenilo držanje vlade i uprave na tom području, tako da posle 2000. stanje uglavnom odgovara standardima liberalne demokratije. Ali još uvek postoje ograničenja prava na štrajk i prava na sindikalno organizovanje u javnom sektoru, koja su suprotna zaštitnoj konvenciji Međunarodne organizacije rada (ILO).

Sloboda informisanja, mišljenja i udruživanja građana još nailazi na granice kad je reč o odnosu prema neprijateljskoj bratskoj državi na severu. Treba pomenuti notorni Zakon o nacionalnoj sigurnosti (Na-tional Security Act, NSA). Zakon dopušta vladi da primenjuje represiju protiv kritičkih delova društva. Nije problematično samo postojanje NSA. Kritika NSA tiče se, naprotiv, njegove sadržajne neodređenosti i proizvoljne interpretacije od strane vlade, državnog tužilaštva i sudova. Zanimljivo je da je posle demokrati-zacije (1988-1995) bilo gotovo jednako toliko hapšenja na temelju NSA kao i za vreme ukupnog trajanja autoritarnog režima predsednika Chun Doo-hwana (1980-1988). Dostupni podaci pokazuju da se stanje samo popravilo i nakon stupanja na dužnost predsednika Kim Young-sama i Kim Dae-junga (1993. odnosno 1998) (Croissant, 2002a). Ciljane intervencije tajne službe, vojne obavještajne službe, Antikomu-nističkog ureda Nacionalne policije, kao i državnog tužilaštva protiv političkih protivnika pokazuju da postoje defekti u pravnoj državi. Pokretanje „ciljanih istraga“ poreznkih vlasti služi takođe pre kao „osveta“ političkim protivnicima nego nametanju pravnih normi (Han, 2000, 387. i d.; Chong, 2000, 19). Ta oštećenja pravne države uklapaju se u širok sindrom defekata „delegativne demokratije“ (Merkel i Puhle i dr., 2003, 2006).

U odnosu između izvršne i zakonodavne vlasti pokazuju se u uslovima sinhronih stranačkopolitičkih većina u parlamentu i vladi – koje su kontinuirano postojale između 1990. i 1998. – snažne crte delegativne demokratije. U vremenima divided government (1988-1990; 1998; od taprila 2000) južnokorejski prezidenci-jalizam tendira ka institucionalnim blokadama, za koje ustavna struktura nema spremne institucionalne mogućnosti rešenja. Odnos između izvršne i zakonodavne vlasti tokom prve, dugotrajne faze konfrontacije predsednika države i parlamenta pod dominacijom opozicije, između aprila 1988. i februara 1990, bio je

198

obeležen uzajamnim blokadama. U stanju divided government 1988-1990, 1998-1999. i ponovo od aprila 2000. pokazuje se da južnokorejski predsednik može iskoristiti svoj položaj da monopolizuje zakonodavne ovlasti samo ako postoji sinhrona politička većina. Međutim, tokom dugotrajne faze većinske dominacije (1990-1998; 1999-2000) korejski prezidencijalizam bio je obeležen opsežnom zakonodavnom aktivnošću vlade. Budući da vlada preko svoje disciplinirane parlamentarne frakcije dominira u Nacionalnoj skupštini i da i vlada i opozicija primarno slede strategije usmerene na konfrontaciju, parlamentarni procesi odlučivanja obično su nalik na stanja nekooperativnih igara. „Teror većine“ vladajućih stranaka u parlamentu izražava se u isključenju opozicije s relevantnih položaja u odborima i u postupku u kojem vlada svoje predloge za -kona bez većanja, u paketu i za samo nekoliko minuta, progura kroz plenum i time oduzima opoziciji priliku da razmatra vlastite predloge zakona (Park, 2000, 87; Shin, 2000).

Zakonodavna inicijativa pretežno je u rukama izvršne vlasti; predlozi zakona koji dolaze iz parla-menta imaju slabe izglede da budu prihvaćeni. Velik uticaj predsednika na zakonodavnu aktivnost, koji je vidljiv već u redovnom zakonodavnom postupku, nadopunjava izrazit predsednički dekretizam. Parlament nema supstancijalnu kontrolu nad tom legislativnom delatnošću predsednika države. Materijalna proizvod-nja politika time se značajnim delom u stvarnosti premešta iz zakonodavne arene u prostor delovanja izvršne vlasti.

Odnosi izvršne i sudske vlasti zaslužuju diferenciraniju ocenu. Ustavni sud se tekom vremena etablirao kao nezavisna, aktivna instanca kontrole i proveravanja (West i Yoon, 1996). Južnokorejski Us-tavni sud je nizom presuda zauzeo stav suprotan poziciji vlade i time je ukazao na nužna poboljšanja zaštite građanskih sloboda i prava političke participacije. Nisu uočljivi pokušaji kolonizacije Vrhovnog suda manipu-lacijom njegovim ličnim sastavom.

4.3. Tajvan: uznapredovala konsolidacija

Slično kao i u Južnoj Koreji, demokratija je u Tajvanu do druge polovine devedesetih godina imala koristi od pozitivnog privrednog razvoja (up. tablicu 32). Međutim, zajedničko tajvanskoj i južnokorejskoj demokratiji je neposredna (spoljna) politička pretnja. Takođe ni u Tajvanu pitanje državnosti – nezavisna Republika Tajvan ili Republika Kina na Tajvanu – dosad nije rešeno. NR Kina je opet dala jasno do znanja da ne bi prihvatila rešenje tog pitanja u korist državne samostalnosti Tajvana. Time se konsolidacija demokratije odvija pod značajnim spoljnim ograničenjima koja čine latentnu pretnju egzistenciji tajvanske države i demokratije.

Uprkos toj spoljnoj pretnji, a u nekim aspektima i zbog nje, tajvanska demokratija je, međutim, u poredjenjem s drugim demokratijama trećeg talasa u pacifičkoj Aziji dostigla začuđujuće visok stepen kon-solidacije. Pretnja NR Kine prisiljava unutrašnje aktere da ublaže svoje političke sukobe i čini element koji ujedinjuje i stvara konsenzus među političkim elitama. Premda među elitama ne postoji konsenzus o državnoj budućnosti ostrva, sve su relevantne stranke ipak saglasne o tome da ni povratak na jednos-tranačku diktaturu iz prošlosti ni preuzimanje komunističkog režima koji bi se orijentisao prema uzoru na kontinentalnu Kinu nisu poželjne alternative demokratiji. U tajvanskom slučaju nerešeno „pitanje državnosti“ (stateness) podsticajno deluje na demokratsku konsolidaciju, budući da je stvarao motiv za uspešan elite settlement (Higley i dr., 1998).

Problem podvrgavanja vojske civilnoj kontroli, koji je u drugim slučajevima „trećeg talasa“ demokra-tizacije u Aziji bio neuralgičan i rešen s različitim uspjehom, dosad u Tajvanu nije imao uticaja koji bi sprečavao konsolidaciju. Kao „stranačka vojska“ (Schubert, 1994, 180) nacionalne kineske oružane snage bile su u službi stranke; vojska kao organizacija nije razvila pretenzije na vodeću političku ulogu (up. Lo, 2001). Bliska povezanost KMT-a i vojske postojala je još tokom devedesetih godina 20. veka, ali je sukce-

199

sivno razvrgavana reformskom politikom predsednika Lee Teng-huija (1988-2000). Za vreme njegova man-data vojnici su uklonjeni s vodećih položaja u vladi i stranci, usvajanjem Zakona o nacionalnoj odbrani poboljšale su se mogućnosti civilne politike da kontroliše vojsku, pa su proširena prava parlamenta na saod-lučivanje u pitanjima odbrambene politike (Lo, 2001, 143-149). S obzirom na više decenija indoktrinacije od strane KMT-a i etnički sistem oficirskog korpusa, koji se pretežno sastoji od kontinentalnih Kineza, postavilo se pitanje kako bi oružane snage reagovale na smenu s vlasti KMT-a ili na jasan politički kurs vlade u pravcu nezavisnosti (144). Sa stupanjem na dužnost predsednika Chena Shuibiana, izabranog u martu 2000, civilno-vojni odnosi u Tajvanu u najmanju su ruku uspešno izdržali prvi test promene vlasti. Oružane snage nisu dovodile u pitanje primat civilne nadmoći ni tokom ni posle preuzimanja vlasti od strane dosadašnje opozicije.

U Tajvanu centralne institucije sistema vlasti do početka ove decenije u većoj meri su ispunjavale konsolidacione kriterije stabilnosti, učinkovitosti i političke integracije nego u drugim azijskim demokratijama. S osnaženim položajem predsednika države kao i prenosom ovlasti na tela cewntralne države smanjena je opasnost institucionalnih blokada između predsednika i Egzekutivnog yuana, kao i između središnje i provincijskih vlasti. Od bitnog značenja za stabilnost i učinkovitost demokratskog sistema pokazala se okol-nost da je KMT i posle promene sistema u demokratiju bio u stanju zadržati odgovornost vršenja vlasti u svojim rukama. Visoka stabilnost vlasti u Tajvanu imala je, sa stanovišta teorije konsolidacije, Janusovo obličje. S jedne strane, ona pridonosi kontinuitetu vladine politike. S druge strane, međutim, to je „plaćeno“ kolonizirajućim prožimanjem javne uprave, državnih preduzeća i vojske od strane stare i nove državne stranke KMT (Xu, 1997; Hsieh, 2001). Upravo na području raspletanja veza između države i stranke, KMT dugo nije bio spreman učiniti više od kozmetičkih korektura i stvarno prekinuti „okupaciju“ državnih struktura (Chu, 1996, 76).

Za dalju konsolidaciju tajvanske demokratije stoga je bilo značajno kako će se i s kojim posledicama obaviti prvi test promene vlasti (turnover test) (Huntington, 1991). Na predsedničkim izborima u martu 2000. vlast je prešla iz ruku KMT-a u ruke opozicije. Unutrašnje političke turbulencije koje su usledile posle toga pokazale su da na institucionalnoj ravnii postoji niz sukoba koji se, uz povoljne odnose većine u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti, mogu rešiti samo konsenzualno orijentisanim strategijama političkih stranaka, ali ne i institucionalnim mehanizmima. Treba pomenuti odnos napetosti između predsednika i parlamenta. Snažan politički položaj predsednika u prošlosti manje se oslanjao na institucionalne preroga-tive u odnosu prema premijeru ili Legislativnom yuanu, nego pre svega na činjenicu da je predsjednik KMT-a Lee Teng-hui (1988-2000) istovremeno imao disciplinovanu većinu svoje stranke u Legislativnom yuanu (Cheng i Haggard, 2001, 193. i d.). S razlaganjem političkog monopola KMT-a tokom devedesetih godina parlamentarna jednostranačka većina već je i pre promene vlasti izgubila koherentnost i sposobnost delo-vanja (Tien i Cheng, 1999, 42. i d.).

Posle promene vlasti u proleće 2000. i na Tajvanu je nastao divided government, to jest stanje u kome se predsednik iz Demokratske stranke napretka u parlamentu sučelio s opozicionom većinom KMT-a. Zbog svoje strategije očuvanja moći KMT nije bio spreman sarađivati s predsednikom u formiranja vlade, na primer posredstvom cohabitation. Ujedno je, međutim, KMT-ova većina zbog izbornostrateških razloga sprečila da predsednik raspusti Legislativni yuan. Uprkos izbornom porazu KMT-a na parlamentarnim iz-borima u decembru 2001, to stanje asinhronih odnosa većine u vladi i parlamentu, koje lako dovodi do poli -tičkih blokada, nije se mogla rešiti, budući da DFP nije imao vlastitu parlamentarnu većinu. Ni kasniji parla-mentarni i predsednički izbori – poslednji godine 2004. – nisu doveli do rešenja problema „konkurentskih većina“. Zbog toga funkcionalni problemi predsedničko-parlamentarnog sistema vlasti na Tajvanu, posle duge faze učinkovitih i stabilnih odnosa vlasti, u međuvremenu su postali slični južnokorejskom stanju di-

200

vided government.Dok je promena vlasti između stranačkih tabora, koja je poželjna sa stajališta teorije demokratije,

potpuno jasno pokazala institucionalne zamke u daljoj konsolidaciji demokratije na nivou sistema vlasti, na drugim područjima ne mogu se prevideti uspesi u konsolidaciji demokratije na Tajvanu.

Ljudska prava, prava manjina, sloboda mišljenja i informisanja, izbori dosegli su kvalitativni nivo koji je uporediv s drugim konsolidovanim demokratijama u Južnoj, Srednjoj i Istočnoj Evropi. To izričito važi i za electoral quality tajvanske demokratije. Korupcija i kupovina glasova (money politics), koji su se često navodili kao propratne pojave tajvanskog izbornog sistema i snažnog frakcionisanja stranaka, još se do-gađaju, ali ne dostižu nivo koji bi ograničio značenje izbora kao mehanizma političke participacije građana (Tien i Cheng, 1999, 35).

Posebnu ulogu u razvoju liberalne komponente tajvanske demokratije devedesetih godina imao je ustavni sud. Aktivna pravosudna praksa „Visokoga sudskog veća“ pri Judikativnom yuanu, često suprot-stavljena shvatanjima izvršne vlasti, upadljivo se razlikuje od suzdržane sudske prakse ustavnog suda u Južnoj Koreji. Već je na početku tranzicije Veće svojom presudom o nužnosti novih izbora za Nacionalnu skupštinu i Legislativni yuan (1990) aktivno podržalo politiku demokratizacije reformista iz KMT-a pod vod-stvom predsednika lee Teng-huija (Ginsburg, 2001, 13). Od tada su sudije Visokog veća, pod uticajem ne-mačkoga ustavnog prava, nizom svojih odluka podstakli postupne reforme autoritarnog režima. Valja, među ostalim, pomenuti presude o ograničenju ovlasti policije i vojske, o slobodi sindikalnog organizovanja, o slo-bodi demonstracija i mišljenja i o slobodi delovanja političkih stranaka.139

Praksa monopola političke vladavine KMT-a sve do sedamdesetih godina 20. veka oslanjala se na specifičnu konstrukciju vlasti: u formalno-institucionalnu strukturu države i vlasti bila je uključena politička dominacija grupe kontinentalnih Kineza, koji su 1949. pobegli na Tajvan, dok je velika većina stanovništva koga su činili domaći „Tajvanci“ prevladavala u privrednom životu ostrva (u uslovima izrazito dirigističke vlasti). To podetničko segmentiranje društva u prošlosti je prekrivalo socijalno-ekonomske sukobe.

Postoje četiri grupe stanovništva na Tajvanu: (1) kontinentalni Kinezi, to jest sledbenici nacionalne kineske vlade, koji su 1949. pred pobedonosnim komunistima pobegli na ostrvo Tajvan i njihovi potomci; (2) Kinezi iz provincije Fujan; (3) domaće stanovništvo „Tajvanaca“, koje čini većinu populacije; (4) domoro-dačke grupe stanovništva koje su priznate kao etnička manjina. Prve tri grupe su Han Kinezi, dok su prvo-bitni stanovnici malajskog podrekla. Strogo uzevši, sukob između kontinentalnih Kineza i Tajvanaca je podetnički rascep društva, koji se manifestuje kroz pripadnost pojedinim provincijama i jezičkim skupinama (Hsieh, 2001).

Smanjenjem političke diskriminacije domaće „tajvanske“ većine stanovništva tokom poslednjih 20 godina taj sukob je, međutim, sve više gubio na značenju (Lin i dr., 1996, 478. i d.; Rigger, 1996, 310. i d.; Chu i Lin, 2001). Do sada, međutim, nije zamenjen crtom sukoba između kapitala i rada, karakterističnom za industrijske države. Jer, zbog posebnog međunarodnog položaja Tajvana i nerešenog pitanja na-cionalnog identiteta i klasifikacija stranaka unutar spektra levo-desno tokom devedesetih godina uglavnom nije uticala na strukturu stranačkog sistema. Umesto toga, devedesetih godina postala je prepoznatljiva nova crta sukoba. Ona nastaje na temelju političkog i etnonacionalnog identiteta tajvanskog stanovništva (Huang i Yu, 1999; Liu, 1999). Trenutno na to pitanje različite grupe stanovnika daju različite odgovore. Premda ankete o nacionalnom samorazumevanju ostrvljana ne daju jasnu sliku, može se uzeti kao neosporno da je od početka demokratizacije kontinuirano rastao udeo tajvanskih građana koji su se oz-načavali kao „Tajvanci“, dok se tek vrlo mala manjina ispitanika označava isključivo kao Kinezi. S obzirom na razvoj demokratije, „učvršćivanje tajvanskoga nacionalnog identiteta“ (Schubert, 2006, 85) sadrži znača-jan unutrašnji i spoljni politički potencijal sukoba koji bi eventualno mogao ugroziti demokratiju, budući da

201

preti produbljivanjem polarizacije između unutrašnjih političkih tabora, kao i zaoštravanjem spoljnopolitičke konfrontacije s kontinentalnom Kinom.

Za razliku od Južne Koreje i Filipina, u autoritarnom Tajvanu nije postojao opozicioni radnički pokret. On se formirao tek posle 1988, dakle posle početka demokratizacije (Chu Y., 1996). Slično kao u Južnoj Koreji, smanjenje autoritarne represije dopustilo je osnivanje velikog broja novih sindikata ivan državnoga korporativističkog Chinese Federation of Labor (CFL). Međutim, autoritarni korporativizam KMT-ova režima nije se potpuno transformisao u liberalni neokorporativizam. Privredna udruženja, doduše, i dalje usko sarađuju s državnom administracijom. Ali, treći stub neokorporativističkog političkog upravljanja, organizovano radništvo, još se premalo uvažava. Učinak relativno nekonfliktnih radnih odnosa (up. tablicu 40) na demokratsku konsolidaciju Tajvana stoga je ambivalentan.

Najvažnija tema za većinu aktera civilnog društva je direktan zahtev upućen režimu za opsežnim socijalnim i političkim reformama, kao i za većom autonomijom civilnog društva. Pri tome, asocijacije, inici -jative i građanski pokreti civilnog društva pretežno su koristili „nepolitičke“ strategije, nastojeći zadržati dis-tancu prema političkim strankama. Društveni pokreti u međuvremenu su među stanovništvom priznati kao neizostavni elementi demokratskog stvaranja volje (Lo, 1992, 385; Shiau, 1999).

4.4. Tajland: neuspela konsolidacija

Tajland je jedini od primera transformacije u Istočnoj Aziji koju obrađujemo u kome je konsolidacija demokratije doživela neuspeh. Pri tome, puč dela kraljevskih tajlandskih oružanih snaga oko vrhovnog ko-madanta vojske, generala Sonthija Boonyaratklina, 19. septembra 2006. bio je samo privremeni završni čin krize koja je počela već u proleće te godine i podelila je tajlandsko društvo na dva tabora.

Demokratska konsolidacija tokom devedesetih godina u početku se kretala u pozitivnom smeru. Nakon faze nestabilnih višestranačkih koalicija i krize poverenja tajlandskih građana u učinak i funkcionalnu sposobnost parlamentarne demokratije, izazvane izbijanjem monetarne i financijske krize u leto 1997, usva-janje novog ustava u oktobru 1997. označilo je prvi delimični uspeh u produbljenju i stabilizaciji demokratske ustavne države. Pored niza institucionalnih reformi, čiji je cilj bio da osnaže parlamentarne institucije, stranački sistem i ustavnu državu, prava građana u odnosu prema državi, ustavna reforma je takođe pri-donela jačanju civilne kontrole nad oružanim snagama. Već je u prethodnim godinama bilo vidljivo opadanje političkog uticaja vojske. Pošto je društveni ugled vojske oslabljen zbog krvave represije protiv demokratskih protesta u maju 1992, pa su političke stranke i nabujalo civilno društvo sve više potiskivali vojsku na marginu, ona je morala posmatrati kako njin uticaj na civilnu politiku slabi. Po okončanju indokineskog sukoba i privremenog smirivanja pobunjeničke problematike na muslimanskom jugu zemlje, bez sigurnos-nopolitičke misije i nesigurne zbog brze društvene, privredne i političke promene, unutar oružanih snaga na značenju su dobile one snage koje su se zauzimale za novu orijentaciju oružanih snaga prema manje poli-tički i snažnije „profesionalno“ orijentisanoj vojsci.

Navedene ustavne reforme prikrile su, pak, tamne strane i slabosti tajlandske demokratije. Kao što je pokazao razvoj sledećih godina, institucionalne inovacije nisu bile bez nenameravanih političkih posledica (McCargo, 2002, 114). Tako je Osnovni zakon iz 1997. – kao i raniji ustavi – predviđao opšte izborno pravo za sve odrasle državljane. Novina je paradoksalno ograničenje pasivnoga izbornog prava na one građana

202

koji su imali završenu visoku školu ili neku uporedivu kvalifikaciju. Ta klauzula, koja je uvedena kako bi se poboljšale intelektualni i moralni kvaliteti nosilaca mandata, isključivala je otprilike devedeset posto građana s aktivnim pravom glasa iz kandidature na parlamentarnim izborima.

Za razliku od Filipina, politički motivisano nasilje s ciljem zastrašivanja birača ili kandidata u Taj-landu je bio lokalni fenomen, ograničen na problematične provincije na jugu i severoistoku. Bilo je prob-lematično sprovodjenje izbora. Falsificikovnje popisa birača i glasačkih listića, zamena glasačkih kutija i manipulacija u prebrojavanju glasova često su bili na dnevnom redu u ruralnim područjima, gde se bira velika većina predstavnika (Callahan, 2000, 45-61). Ustavnom reformom 1997. odlučeno je, doduše, da se uvede nezavisno izborno telo. Ali samo je delimično ispunjena nada da će se time povećati kvaliteta izbornog procesa. Tako su i na izborima za Senat 2000. kao i za donji dom iste godine registrovane nepravilnosti i kupovina glasova u velikim razmerima. Kao i na svim dotadašnjim izborima od početka demokratizacije korektno sprovodjenje glasanja najviše je bilo ometanona severoistoku zemlje (Croissant i Dosch, 2001). U gotovo polovini provincija izborno poverenstvo je proglasilo izbore za Senat delimično ili potpuno nevažećima. Na izborima za donji dom u januaru 2001. ponovilo se slično stanje; zbog neregu-larnosti u nekim izbornim okruzima izborno telo je zakazalo ponovljene izbore (Orathai, 2002).

Uvođenje samostalnog ustavnog suda 1997. korespondiralo je sa snažnijim položajem građanskih sloboda i prava u novom ustavu. Zajamčen je jednak pristup pravu i pravnoj zaštiti, zaštiti od diskriminacije, kao i uobičajena procesna prava. Međutim, ta prava su se, kao i mnogobrojna politička prava, mogla ograničiti jednostavnim zakonima ili vladinim dekretima. Uz to, u svakidašnjici su ta prava kao i pravna država u celini potkopavani netransparentnošću uprave, pravosuđa i policije, korupcijom kao i nepoštivan-jem prava manjina i pripadnika nižih društvenih slojeva. Premda je Tajland u poredjenju sa svojom turbu-lentnom prošlošću u prvih deset godina posle demokratizacije doživio iznenađujuću meru kontinuiteta – između 1992 . i 2005. sveukupno je održano pet demokratskih izbora – od 2002. gomilale su se naznake da je došlo do zastoja procesa demokratizacije. Taj razvoj bio je usko povezan s izbornim uspehom na iz-borima za donji dom u januaru 2001. stranke Thai Rak Thai (TRT), koju je 1998. osnovao preduzetnik i milijarder Thaksin Shinawatra.

Za razliku od nestabilnih višestranačkih koalicija u prošlosti, Thaksinova vlada, koja je bila omiljena među ruralnim biračima, ponudila je doduše stabilnost i ostvarila neka od svojih izbornih obećanja, koja su često karakterisana kao izraz levog populizma (Hewison, 2003). Privredni uspesi i implementacija socijal -nopolitičkih inicijativa bili su kombinovani sa marginalizacijom parlamentarne opozicije, koja je sve više bila potiskivana na rub političkih zbivanja. Vlada je političkim intervencijama, otvorenim nepoštivanjem proce-dure i nominacijom pristalica i simpatizera, kao i naglašavanjem svoje demokratske legitimnosti uspela potkopati položaj nezavisnih državnih tela, poput ustavnog suda, nacionalnog ureda za borbu protiv korup-cije i izborne komisije. Za pokušaj uspostavljanja „delegativne demokracije“ (O'Donnell, 1994) pokazalo se korisnim to što je vladi pošlo za rukom da među nestranačkim članovima Senata organizuje većinu naklon-jenu vladi, koja je u skladu s njenim interesima uticala na sastav tih kontrolnih tela. Istovremeno vlada je pojačala svoj pritisak na radio i televiziju. U kombinaciji s medijskom moći konglomerata preduzeća Shin Corporation pod Thaksinovom kontrolom to je vladi omogućilo da sve više ograničava slobodu štampe i medija. Osim toga, Thaksin je već posle stupanja na dužnost 2001. počeo na vodeće položaje u vojsci postavljati prijatelje, pripadnike porodice i polaznike istog završnog razreda pripremne škole za vojnu akademiju koji je pohađao premijer pre svog ulaska u policiju. Istovremeno su povremeno i u pojedinim delovima zemlje „tvrde“ povrede ljudskih prava poprimile zabrinjavajuće razmere. U februaru 2003. „rat protiv droge“ koga je objavila vlada odnro je u samo tri meseca 2.245 života (up. Amnesty International, 2004). U suzbijanju pobune u tri većinski muslimanske južne provincije došlo je do masivnih povreda ljud-

203

skih prava (Croissant, 2005). Popularnost vlade među ruralnim i siromašnijim biračima u početku nije zbog toga pretrpela nikakvu štetu. Naprotiv, vladajuća stranka TRT na parlamentarnim izborima u februaru 2005. uspela je povećati svoju parlamentarnu većinu na sedamdeset i pet posto mandata (Croissant i Pojar, 2006). Izborna pobeda Thaksinove vlade stoga je izazivala zabrinutost u vezi razvoja demokratije. Još više se povećala erozija demokratskog kvaliteta političkog sistema.Kasnija zbivanja su pokazala da se Thaksi-nova delegativna demokraztija nije učvrstila. Koncentracija moći u rukama premijera, slabljenje stranaka koje ionako nisu bile društveno usidrene, marginalizacija birokratije, vojske i krune, uz očit neuspeh poli-tičkog vodstva da savlada problematiku pobunjenika na jugu, opadanje privrednog razvoja, oslabili su os-novicu podrške vladi među stanovništvom i produbili polarizaciju političkih snaga. Formirala se široka van-parlamentarna opozicija, sastavljena od akademskih nastavnika, intelektualaca, gradskih srednjih slojeva i nevladinih organizacija, koji su u masovnim protestima zahtevali Thaksinovu ostavku. Vlada je reagovala raspuštanjem parlamenta i raspisivanjem novih izbora u aprilu 2006. Opozicija je bojkotirala te izbore, a na kraljevu intervenciju izborna komisija zbog tehničkih razloga proglasila je izbore nevažećima. Istovremeno su se, međutim, zaoštrile napetosti između delova vojske i političkih i privrednih krugova bliskih monarhiji, koji su u Thaksinovoj politici videli pretnju kraljevom položaju i društvenoj stabilnosti. U tom sukobu, koji se sve više zaoštravao, delovi vojske su na kraju iskoristili prilikuu da pučem bez krvi 19. septembra 2006. razvlaste predsednika vlade, koji je boravio u inostranstvu.

Pučisti su pred tajlandskom i međunarodnom javnošću opravdali svoje preuzimanje vlasti kao posljednje sredstvo za očuvanje društvene stabilnosti pa su najavili brz povratak demokratiji u roku od god-inu dana. Zaista se nastanak delegativne demokratije pod Thaksinom i pretnja da se ona pretvori u plebisci-tarno legitimiranu autokratiju moraju uzeti kao važan činilac neuspeha demokratske konsolidacije u Tajlandu. Ali puč je posledica drugih uzroka. Na dolazak vojske na vlast verovatno su presudno uticala tri činioca. Prvo, vojska je svoj institucionalni integritet, koheziju oficirskog korpusa, svoju autonomiju spram civilne vlasti smatrala sve ugroženijim Thaksinovom pretenzijom na vlast. Premijeru je zaista pošlo za rukom us-postaviti u vojsci razgranatu mrežu ličnih privrženika, prijatelja i pobornika, čija je svrha bila da u oružanim snagama spreče otpor politici njegove vlasti. To što je taj potuhvat konačno doživio neuspeh posledica je i druga dva činioca koji su doprineli septembarskom puču. Tako su vojska, privredni krugovi i konzervativne političke elite bliske monarhiji Thaksinovu politiku konfrontacije s opozicijom i njegovu neuspešnu politiku „čvrste ruke“ prema muslimanskim pobunjenicima sve više percipirali kao opasnost za integritet i koheziju tajlandskog društva i nacije. Treće, u delovima vojske očito je postojala bojazan da će Thaksinova politika delegativne demokratije ugroziti položaj monarhije kao najvišeg autoriteta koji stoji iznad civilnih političara i van demokratskog procesa. Naprotiv, sekundarnu ulogu verovatno je imala činjenica da su urbani srednji slojevi kao i nosioci društvenog protesta iz civilnog društva predbacivali Thaksinovoj vladi ponejpre korup-ciju i politiku manipulacije i potkopavanja demokratskih postupaka, na izborima uspešno legitimisanu pop-ulističkom mobilizacijom ruralnog stanovništva. Time se neuspela konsolidacija demokratije iz perspektive strukturalističke teorije transformacije u krajnjoj crti može objasniti interesnim sukobima i pretenzijama na moć različitih društvenih skupina, njihovih političkih elita i tradicionalnih elita moći u vojsci, državnoj birokratiji i monarhiji, koji se nisu mogli razrešiti u okviru postojećih (formalno) demokratskih postupaka. Ta konstelacija strukturnih sukoba za budući razvoj demokratije u Tajlandu posle povlačenja vojske s vlasti implicira da se može očekivati da njena konsolidacija bude vrlo teška.

4.5. Indonezija: teška konsolidacija

Među slučajevima transformacije koje analiziramo Indonezija je ne samo najmlađa demokratija nego se, osim toga, mora boriti s najtežim socijalnim, političkim i privrednim kontekstualnim uslovima. Slično kao u

204

Tajvanu, i u Indoneziji su prvi slobodni i pošteni izbori održani pre nego što je dovršen proces institucional-izacije demokratije. Ali drukčije nego u Tajvanu, upravo središnja područja sistema vlasti nisu bila institu-cionalno uređena. To se već posle kratkog vremena pokazalo nepovoljnim za razvoj demokratije. Tako je uspostavljanje funkcionalno sposobnog i stabilnog odnosa između vlade i parlamenta jedan od najhitnijih problema za srednjoročnu i dugoročnu konsolidaciju demokratiju. Važeći proporcionalni izborni zakon je na izborima 1999. godine stvorio stranački jako razmrvljen parlament u kojem nijedna stranka nije bila sposobna sama formirati većinu. Odnosi većine u MPR-u bili su zbog sastava skupštine još tešnji. Doduše, redosled stranaka samo se neznatno izmenio. Golkar, koji je u provincijama ostao jak, gotovo se potpuno izjednačio s PDI-P-om, a u Skupštini je, osim toga, mogao računati na podršku vojske. Nejasni odnosi većine prisilili su stranke da koaliraju u izboru predsednika kao i, nakon toga, u stvaranju vladinog kabineta. Abdurrahman Wahid izabran je glasovima islamističkih stranaka i Golkara kao kompromisni kandidat, čija je vlastita stranka PKB u MRP-u imala manje od 10 posto poslanika. Posle stupanja na dužnost predsednika Wahida i „kabineta nacionalnog jedinstva“, koji je formirao uz podršku šest najvećih stranaka, izvršna vlast napokon je stekla demokratsku legitimnost. Međutim, zbog dubokih ličnih razlika među stranačkim vođama i teško premostivih ideoloških suprotnosti među strankama, prva se slobodno izabrana vlada već posle kratkog vremena pokazala nestabilnom i nesposobnom da svoju nominalnu većinu u DPR-u iskoristi za delotvorno sprovodjenje policies (Mallay, 2002, 124. i d; Sulistyo, 2002, 88).

U julu 2001. izabrani predsednik Wahib je smenjen s dužnosti u postupku tužbe protiv predsednika. Na njegovo mesto izabrana je dotadašnja potpredsednica Megawati Sukarnoputro. Tokom konfrontacije između dvaju parlamentarnih domova, s jedne, i predsednika Wahida, s druge strane, jasno se pokazala tadašnja slabost indonezijskog sistema vlasti s nejasnim ovlašćenjima i odgovornostima. Ustav iz 1945. formalno ne sadržava iskaze o mogućnostima kontrole i smene predsjednika. Samo odluke MPR-a, čiji je rang ispod ustava, tematiziraju ustavnopravna pitanja položaja predsednika (Herberg, 2002). DPR, doduše, nije imao pravo smeniti predsednika s dužnosti, ali je mogao sazvati MPR na posebno zasedanje. Na temelju institucionalne mogućnosti DPR-a da se obrati MPR-u, i na temelju interpretacije prava Saveto-davne narodne skupštine (MPR) ravnoteža moći u indonezijskom sistemu vlasti pomakla se u korist DPR-a. Umesto nesmenjivosti vlade od strane parlamenta, koja je karakteristična za predsedničke sisteme i ek-splicitno je uređena u indonezijskom ustavu, uspostavljena je zavisnost predsednika od političke volje parla-mentarne većine, dakle svojevrsna parlamentarizacija „predsedničkog“ sistema vlasti. Čini se da se tek izborom bivšeg generala Susilo Bambang Yudhoyonoa za predsednika u septembru 2004. donekle stabili-zovao odnos izvršne i zakonodavne vlasti u indonezijskoj demokratiji. Kao opterećenje za demokratsku konsolidaciju pokazuje se i relativna slabost direktno izabranog predsednika, čija je stranka na izborima 2004. osvojila samo 10,3 posto parlamentarnih mandata, u odnosu prema njegovim brojnim koalicionim partnerima kao i činjenici da u indonezijskom „hung parliament nisu na pomolu jasne većine pa su stoga slabi izgledi za stabilne vladine koalicije (Croissant, 2006b, 347).

Novo uređenje odnosa između civilne vlade i oružanih snaga je dalji nerešeni izazov za indonezi-jsku demokratiju (Schuck, 2003, 163. i d.). Imajući na umu istaknut položaj oružanih snaga u autoritarnom režimu, ne iznenađuje što kontrola demokratske vlade nad vojskom još uvek nije posebno delotvorna. Tako je predsednik Wahid doduše mogao isticati činjenicu da je u svojem „kabinetu nacionalnog jedinstva“ imen-ovao prvoga civilnog ministra obrane Indonezije. Tu politiku postavljanja sledila je i Megawati Sukarnoputro u svom prvom kabinetu. Međutim, druga „moćna ministarstva“, poput ministarstva unutrašnjih poslova, ko-ordinativnog ministarstva za sigurnost i politiku itd., predata su kako pod Wahidom tako i u vladi Megawati u ruke bivših vojnika. To uvažavanje interesa oružanih snaga, uprkos tome što je njihova zastupljenost u Predstavničkom domu redukovana na 38 poslanika, osigurala im je učešće u političkim odlukama (Malley,

205

2000, 175; 2002, 126). Za vreme kratkotrajnog Wahidova mandata postignut je tek neznatan napredak u sprovodjenju civilne kontrole nad vojskom. Ali, predsedničko razdoblje Wahida nenameravano je ipak pri-donelo tome da je demokratija uspešno izdržala prvu probu u civilno-vojnim odnosima. To se dogodilo kad su oružane snage odbile da slede predsednika koji je u poslednjim danima svog predsedničkog mandata pokušao sprečiti svoju smenu s dužnosti proglašavanjem vanrednog stanja i protivustavnim raspuštanjem parlamenta (Malley 2002, 132).

Ipak, oružane snage u pojedinim regijama, posebno u „problematičnim područjima“ poput Aceha, Papue ili Molukka, još rade po starim metodama, ciljano upotrebljavaju silu ili prete njome stvarnim odnosno navodnim neprijateljima indonezijske države (Robinson, 2001, 227). Vojska u borbi protiv separatista još nepromenjeno koristi milicije, koje su osnovane na inicijativu i uz financijsku podršku oružanih snaga. Osim toga, oružane snage i dalje dominiraju u svim važnim domaćim obavještajnim i tajnim službama. U okviru dwifungsi doktrine vojska je imala ne samo povlašten pristup položajima u vladi i politici, upravi i pravosuđu, nego i zakonski zajamčeno pravo na vlastite privredne aktivnosti (Schuck, 2003, 170). Ove poslednje oružane snage su iskoristile – legalnim ili ilegalnim putem – za sticanje znatnih udela u poduzećima: ta praksa se označava eufemizmom „nekonvencionalnog finansiranja“. Takvo isprepletanje vojnih i pre-duzetničkih funkcija, koje je problematično za podčinjavanje vojske supremaciji civilnih vlasti, još je na delu bez ikakvih ograničenja. I posle promene režima vojska finansira „najviše 25 posto svojih stvarnih izdataka iz državnog budžeta, ostatak se pokriva udelima u privrednim preduzećima (…) Time su aktivnosti oficira na različite načine – ekonomski, socijalno, politički – isprepletene s lokalnom nivoom pa je politička kontrola u tim uslovima teško moguća“ (Heinz, 2001b, 122).

Uprkos nekim reformskim merama koje su preduzete poslednjih godina – poput službenog ukidanja dwifungsi doktrine, preuzimanja ministarstva odbrane od strane civilnih ministara i podčinjavanja glavnog štaba oružanih snaga ministarstvu odbrane, razdvajanja policije i armije (TNI), raspuštanja nekih jedinica oružanih snaga kojima su bile poverene društvene i političke funkcije, ukidanja kekaryaan doktrine prema kojoj su pripadnici vojske po okončanju aktivne službe postavljani na položaje u vladi, i redukovanja pred-stavništva oružanih snaga u DPR-u i MPR-u – civilno-vojni odnosi još su ostali pretežno problematični. Ni takozvana nova paradigma oružanih snaga ne može se uskladiti s konceptom civilne kontrole. Mogućnosti civilnih ministara da nadziru i kontrolišu vojsku jako su ograničene; aktivni i bivši pripadnici vojske i dalje su zastupljeni u kabinetu; glavni kompadant oružanih snaga ima rang ministra. Borba protiv pobunjenika je zadatak oružanih snaga, a razdvajanje policije i oružanih snaga je nedovoljno. Restrukturisanje tajnih službi i njihovo podvrgavanje civilnoj kontroli tek treba sprovesti. Obuhvatna reforma vojske nije na pomolu. Oružane snage još uvek imaju, posebno u regijama, značajnu političku težinu. Vojska i dalje raspolaže za-jamčenim predstavništvom od 38 predstavnika u parlamentu. Stoga valja reći da se uprkos provedenim reformama nipošto ne može govoriti o sigurnoj kontroli demokratskih vlasti nad „njihovom“ vojskom (Human Rights Watch, 2006b).

Najveća pretnja demokratskoj transformaciji dolazi od mnogobrojnih lokalnih sukoba u indonezi-jskom multietničkom društvu, koji uključuju znatne razmere nasilja i ugrožavaju integritet države. Ionako oslabljena državnost Indonezije time erodira. Razlozi sukoba često su etnički, socijalni, verski i politički. Verske i etničke pripadnosti u mnogim slučajevima se podudaraju i povezane su s pripisivanjem ekonom-skog statusa. Lokalni sukobi – poput onih na Borneu i na Molucima – stoga su najčešće višedimenzionalni i ne mogu se svesti na svoj verski aspekt, premda se stvaranje grupa i solidarnosti često podudara s tom crtom sukoba (usp. Kreuzer, 2000). Počevši od 1999, tinjajući etnički ili verski sukobi manifestuju se u ponovljenim nasilnim ekscesima. Nasilje između snaga sigurnosti i proindonezijskih milicija, kojima često zapoveda vojska, s jedne, i etnija odnosno njihovih pobunjeničkih organizacije koje zahtevaju svoju državnu

206

nezavisnost, poput Aceha, zapadne Papue (Irian Jaya) ili Istočnog Timora 1999, s druge strane, intenzivi-ralo se posle pada Suhartovog režima. Položaj etničkih Kineza – skupine stanovništva čiji je udeo u ukupnoj populaciji otprilike samo 3 posto, no čija elita raspolaže istaknutim privrednim uticajem i bogatstvom (Hary-mutri, 1999, 78. i d.) – i dalje je nesiguran, premda posle nemira u julu 1998. više nije bilo protiv njih up-erenih previranja sličnih pogromima. Danas je otprilike 1,3 miliona prognanika unutar Indonezije u begstvu pred nasilnim razmiricama. Jedino se u Acehu u međuvremenu nazire mogućnost smirivanja secesionis-tičkog sukoba političkim koncesijama središnje vlade i novim institucionalnim uređenjem odnosa između centra i periferije (Schuck, 2006; Hadiwanata, 2006b). I islamističke terorističke skupine, poput Jemaah Is-lamiyah i milicija što su ih osnovale islamističke stranke i društvene organizacije, dovode u pitanje državni monopol sile. Tome valja dodati da su reakcionarni akteri u vojsci i politici posle bombaških napada na Bal-iju (2002) pretnju od strane islamističkih skupina prepoznali kao mogućnost da opravdaju (ponovna) ograničenja građanskih i političkih sloboda.

5. Facit: komparacija konsolidacija

Analiza toka demokratske konsolidacije i tranzicije u Indoneziji pokazala je da se, eventualno, samo Tajvan može oceniti kao liberalna demokratija utemeljena na pravnoj državi. Uprkos različitim ishodišnim uslovima, raznolikim oblicima toka promene sistema, kao i delimično jako divergentnim rezultatima demokratske institucionalizacije, neki deficiti i rizici demokratske konsolidacije u pet zemalja međusobno su slični.

5.1. Institucionalna konsolidacija

Pet demokratija Istočne i Jugoistočne Azije pokazuju da su način funkcionisanja i izgledi da se demokratske institucije konsoliduju odlučno saodređeni sazdanošću intermedijarnih organizacija. To se posebno odnosi na stranke i za ophođenje političkih i društvenih elita s novim demokratskim institucijama.

Ako se orijentišemo prema dva indikatora „vertikalne“ i „horizontalne autonomije“ (Rüb, 1996b) institucija sistema vlasti, onda se za dva od pet slučajeva transformacije može utvrditi da su na vertikalnom nisvou dostigli relativno visok stepen konsolidacije. U Južnoj Koreji i na Filipinima ustav, otkako je stupio na snagu, nije doživio nijednu jedinu promenu. U Tajlandu i Tajvanu došlo je do dalekosežnih promena ustava, odnosno do usvajanja novog ustava. Iz perspektive teorije konsolidacije to se može ocijeniti pozitivnim, budući da su ustavni sistemi time očišćeni od nasleđa autoritarnih režima. U Tajlandu, Južnoj Koreji i Taj-vanu parlament i predsednik dosada su bili u stanju da rešavaju posledične probleme na miran način i u skladu s ustavom. To za Filipine važi samo u ograničenoj meri zbog problematičnog oblika promene vlade smenom Josepha Estrade i dolaskom na vlast Glorije Macapagal Arroyo. U Južnoj Koreji i Tajvanu došlo je jednom do smene vladajućih stranaka od strane opozicije, na Filipinima tri puta, a u Tajlandu čak četiri puta. Za Indoneziju, najmlađu od demokratija koje istražujemo, još uvek se posle ustavnih promena 2001. i 2002. i izbora 2004. ne može ništa pouzdano reći o vertikalnoj autonomiji ustava.

S komparativnog stanovišta pozitivan facit relativizira se ako posmatramo horizontalni nivo institu-cionalne autonomije. Čini se da, pre svega u Južnoj Koreji i Indoneziji, „funkcionalne logike“ odgovarajućih institucija nisu dovoljno odvojene jedne od drugih. U Južnoj Koreji predsednik je u uslovima sinkrone stranačke većine u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti toliko dominantan da je politički sistem poprimio izražene crte delegativne demokratije. Indonezija je suprotan primer od južnokorejske delegativne demokratije pod dominacijom izvršne vlasti. Predstava oko smene s dužnosti predsednika i sukob između predsednika, par-lamenta i MRP-a pokazali su da ni tu nema jasnog razgraničenja vlasti i ustavnopravnog samoograničenja ustavnih tela. Ako horizontalnu kontrolu vlasti, zajedno s očuvanjem građanskih prava i nepristrasnim delo-

207

vanjem sudske vlasti, podvedemo pod pojam „pravne države“, onda se u Istočnoj Aziji, jednako kao i u Latinskoj Americi i Istočnoj Evropi, može primetiti značajan kvalitativni jaz između participativno-poliarhijskih elemenata političkih režima i njihovog jemstva pravne države (usp. sliku 11).

Slika 11: Istočna i Jugoistočna Azija: jaz poliarhija - pravna država

Napomena: Stupci pokazuju za svaku zemlju srednju vrednost ocene pravne države u Statusnom indeksu BTI-a za 2006; tačke predstavljaju odgovarajuću srednju vrednost ocene poliarhije grupisane prema parcijalnim režimima. Izvor: Bertelsmann Stiftung (2005).

I uticaj institucija sistema vlasti na sveukupnu konsolidaciju demokratije mora se – makar za Južnu Koreju, Tajland i Filipine – oceniti kritički. Uz izuzetak Tajvana, tokom devedesetih godina 20. veka sistemi vlasti pet mladih demokratija pokazuju nedostatke u učinkovitosti i delotvornosti, koji se manifestuju kratkotrajnim mandatima vlada (Indonezija, Tajland) ili trajnim institucionalnim policy blokadama.

Čak i tamo gde je sposobnost preživljavanja vlada relativno visoka, institucionalne blokade politika su česte, kao povremeno u Južnoj Koreji, od početka ove decenije u Tajvanu, a posebno na Filipinima. Te prepreke konsolidaciji sa svoje strane su delimično uzrokovane institucionalnim činiocima. Tako predsed-nički i predsedničko-parlamentarni sistemi vlasti u mladim azijskim demokratijama dosad bez izuzetka potvrđuju argument kritičara prezidencijalizma da su predsednički sistemi vlasti skloni stvaranju konkurentskih stranačkih većina u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. Pre svega, kod vremenski neistovremenih predsedničkih i parlamentarnih izbora (staggered elections) preti opasnost od asinhronih odnosa većine koji mogu dovesti do uzajamnih političkih blokada, a u najgorem slučaju i do sloma ustavnog poretka (Linz i Valenzuela, 1994; Ackerman 2000, 645. i d.). Ta teza, koja je formulisana u kontekstu istraživanja Latinske Amerike, može pretendovati na empirijsko važenje i van konteksta sistema vlasti Srednje i Južne Amerike.

Nizak stepen institucionalizacije stranaka i neznatno programsko diferenciranje stranačkih sistema, slabe odbrambene snage stranačkih organizacija protiv pokušaja vrbovanja njihovih parlamentarnih zastup-nika od strane političke konkurencije isprva su u Južnoj Koreji i na Filipinima pozitivno uticali na funkcionalnu sposobnost sistema vlasti. Slaba institucionalizacija stranačkog sistema omogućila je vladama u obe zemlje da, nezavisno od rezultata izbora ili stranačke pripadnosti zastupnika, organizuju glasačke blokove u predstavničkom domu odnosno u nacionalnoj skupštini koje su sposobne stvoriti većine tako što bi im pošlo za rukom da nezavisne ili opozicione parlamentarne predstavanike podstaknu na prelazak u vladine stranke ili da koalicionim dogovorima pridobiju dodatne stranke u vladin tabor. U Indoneziji su po-tencijalno opozicione stranke dosad svojom saradnjom u svestranačkim vladama bile uključene u odgov-ornost za vladu. Uprkos tome, nominalne većine nisu se, osim u Južnoj Koreji, mogle iskoristiti za učinkovito i delotvorno vladanje. Razlozi su za to, pre svega, u kombinovanom delovanju institucionalnih aranžmana i deficita u konsolidaciji stranačkog sistema.

5.2. Predstavnički nivo

Snažna personalistička orijentacija političkih sučeljavanja i disfunkcionalni podsticaji koji imaju učinka na stranke sprečavaju institucionalizaciju funkcionalnih i stabilnih masovnih stranaka u Južnoj Koreji, Tajlandu i na Filipinima. Nizak stepen institucionalizacije, posebno na Filipinima i u Južnoj Koreji, odražava se u kratkom životnom veku stranačkih organizacija, velikom udelu nezavisnih predstavnika u parlamentu i vi-

208

sokoj stopi volatilnosti stranačkog sistema, koja je bez konkurencije u regionalnom i interregionalnom poredjenju. Prosečna stopa volatilnosti u Južnoj Koreji od oko 33 posto pokazuje, u posmatranom razdoblju, vrlo jake pomake birača između stranaka, koje u poredjenju i nadmašuje još samo volatilnost na Filipinima. Slaba društvena ukorenjenost kartelskih stranaka u biračkom telu umanjuje njihovu sposobnost da artikulišu i objedine društvene interese i slabi njihove socijalno-političke integrativne učinke. Kao funkcionalni ekvi -valenti često fungiraju neformalne političke, ekonomske i društvene mreže. Ali one su još netransparentnije i nepodobnije za kontrolu u pravnoj državi nego političke stranke i privredna udruženja. Jedan deo slabosti konsolidacije i defekata mladih istočnoazijskih demokratija može se objasniti neformalnim ustrojstvom inter-medijarnog interesnog predstavništva koje je prožeto klijentelizmom. Jedino se u Tajvanu, koji je „slučaj“ s najmanjim prethodnim demokratskim iskustvom i s najuže povučenim granicama političkog pluralizma u autoritarnoj fazi, devedesetih godina mogla nazreti uspešna stabilizacija stranačkog sistema.

U pogledu fragmentacije i slabe polarizacije stranačkog nadmetanja, tajvanski stranački sistem u regionalnom poredjenju najviše liči južnokorejskom višestranačkom sistemu. Razlike, međutim, postoje u pogledu strukture rascepa i stabilnosti stranačkog sistema. Dok u Tajvanu formativni sukobi – kontinentalni Kinezi protiv Tajvanaca, nezavisnost protiv integralne Kine – doduše još uvek utiču na strukturu stranačkog nadmetanja i ponašanje birača, ali ih sve više nadopunjuju drugi, socijalno-ekonomski, ekološki i postmater-ijalistički issues ili sukobi, južnokorejski stranački sistem od početka demokratizacije kontinuirano je obeležen jednim dominantnim sukobom - regionalizmom. Treba, ponajpre, spomenuti sukob između ju-gozapadne regije Honam i jugozapadne regije Yongnam. Regionalni rascep (Lipset i Rokkan, 1967) pritom se pojavljuje kao kumulativni učinak ekonomskih crta sukoba unutar južnokorejskog društva, čije je poreklo u sistemskoj povlaštenosti jedne regije. Snažna regionalistička usmerenost stranačkog sistema i biračkog ponašanja južnokorejskih građana dosad je delovala protiv jačeg programskog diferenciranja stranačkog sistema.

Slično kao u Južnoj Koreji, i na Filipinima stranački sistem je obeležen čestim odcepljenjima, fuzioniranjima i osnivanjima novih stranaka. Za volatilni karakter i fluidne strukture filipinskih stranaka odgovorni su, pre svega, usmerenost političkih lojalnosti primarno na osobe, izraziti frakcionalizam, kao i neznatna organiza-ciona dubina stranaka. Velika većina organizacija koje obeležavaju stranački spektar nastala je, kao i u Južnoj Koreji, tek u devedesetim godinama 20. veka. Stranke koje su posle toga osnovane najčešće su izborna udruženja snažno usmerena na osobe, koje ne raspolažu gotovo nikakvim formalno birokratizo-vanim strukturama. Kao što je bio slučaj već pre 1972, te stranke u prvom redu su labave izborne koalicije političkih porodica na nivou provincija i regija, koje po svojemu strukturnom obrascu odgovaraju mrežama odnosa lične zavisnosti između regionalnih i lokalnih elita s geografski ograničenim izbornim utvrdjenjima, a na nacionalnoj nivou su ujedinjene u ličnost stranačkog vođe (Foth, 1996, 104). Po svojoj svrsi filipinske stranke su pretežno „izborne mašine“ za zaposedanje političkih položaja. Njihova ideološka i programska načela samo su rudimentarno izražena. Političke stranke na Filipinima ne tvore organizacijske jedinice s jedinstvenim političkim preferencijama i sposobnošću za složno nastupanje u situacijama političkog prego-varanja i sukoba. Posebno je kod vladajućih stranaka dosad bez izuzetka bilo reči o patchwork coalitions (Timberman, 1991, 268), sastavljenim od više političkih frakcija i grupa, koje stranke (odnosno koalicije) nisu promatrale kao instrument stvaranja političke većine, nego pre svega kao sredstvo uspešnog opstanka u borbi političkih elita oko raspodele državnih resursa.

Premda je i u Tajlandu stranački sistem obeležen organizacionim diskontinuitetima, veze sa stranačkim krajolikom iz preddemokratskog razdoblja jače su nego u Južnoj Koreji ili na Filipinima. U vezi polarizacije, valja utvrditi da su stranački obrasci interakcije povoljni za funkcionisanje parlamentarne

209

demokratije. Već u konstitutivnim izborima granice između reformski orijentisanih, demokratskih stranaka („anđeoske stranke“) i konzervativno-proarmijskih grupacija („vražje stranke“) bile su razvodnjene, pa je empirijski bila teško održiva podela stranaka na lojalne demokratske i nelojalne antidemokratske (McCargo, 1997, 120. i d.), tako da ubrzo posele početka demokratizacije „transformacioni sukob“ između „starih“ i „novih“ elita nije imao nikakvo značenje za međusobno razgraničenje stranaka.

Umesto da se orijentiše prema društvenim crtama sukoba, razvoj stranačkog sistema devedesetih godina bio je pod uticajem tri činioca: (1) vertikalne centralizacije političke moći i kontrole resursa unutar jedinstvene centralističke države; (2) horizontalne decentralizacije autoriteta odlučivanja između vladinih ustanova i ministarstava u kontekstu slabih koalicionih vlada; (3) disperzije unutarstranačkih resursa moći zbog izrazitog stranačkog fakcionalizma. Vladajući većinski izborni sistem u višemandatnim izbornim okruz-ima s više glasova i sveprisutnost money politics pojačali su te činioce. Rezultat je bio fragmentiran, frak-cioniran i ideološko-programski slabo izdiferenciran stranački sistem sa centripetalnim tendencijama stranačkog nadmetanja i bez značajne socijalne ukorenjenosti. Mnogobrojni korupcijski skandali, česte promene vlade i azijska kriza 1997. doveli su do toga da je poverenje u stranke palo na najnižu tačku; u očima intelektualaca, mnogobrojnih predstavnika civilnog društva i medija stranačka politika bila je istoz-načna sa političkom nestabilnošću, hroničnom korupcijom, kupovinom glasova i kolizijom „mračnih interesa“ između privrede ili podzemlja i stranke. Nastao je širok „taktički savez sastavljen od liberalnih, progresivnih i konzervativnih snaga“, koji je reformskoj raspravi devedesetih godina dao eksplicitno usmerenje protiv etabliranog stranačkog sistema (McCargo, 5).

Ustav iz oktobra 1997. vodio je računa o tome i on daje pet reformskih ciljeva za stranački sistem: (1) smanjenje stranačke fragmentacije; (2) borba protiv utIcaja money politics i jačanje programske ori -jentacije stranaka; (3) izgradnja stranačkih organizacija s mnogobrojnim članstvom koje obuhvataju celu zemlju; (4) profesionalizacija stranačkih aparata i (5) jačanje kohezije stranaka i stranačkih frakcija. Da bi se postigli ti ciljevi ustav utvrđuje novi izborno pravo, reformirane zakone o izborima i strankama, stvaranje nezavisnog izbornog poverenstva kao i izravan izbor Senata uz isključenje političkih stranaka i jačanje položaja premijera spram parlamenta i kabineta.

Tajlandski stranački sistem zaista je doživeo duboke promene posle 1997. One su najveće u pogledu broja relevantnih stranaka. Učinci podstaknuti izbornim pravom i sposobnost stranke Thai Rak Thai za strateško učenje posle dvaju izbora redukovali su efektivni broj stranaka od prosečno 5,6 pre 1997. na 1,6 2005. godine. U izborima 2005. samo je još četiri stranke pošlo za rukom da posalju poslanike u parla-ment: Mahachon (2), Chart Thai Party (28), Democratic Party i Thai Rak Thai (376).141

Uporedo s koncentracijom stranačkog krajolika na dve stranke, koja je rezultirala neznatnom frag-mentacijom, izbornom kompetitivnošću, visokim stepenom agregacije stranačkog sistema i dominacijom vlade u parlamentu, poslednjih godina povećala se polarizacija stranačkog nadmetanja. Dok su izbori 2001. pojačali taj razvojni trend, izbori 2005. su ga konsolidovali. Na jednoj j strani političkog spektra eDemokratska stranka (DP), koja se od provincijske stranke transformisala u stranku urbanih srednjih slo-jeva i preduzetnika, pre svega na širem području Bangkoka, premda je stranka još uvek najjača na jugu zemlje. Na drugoj strani je TRT premijera Thaksina Shinawatre, u osnovi fakcionalizovana koaliciona stranka različitih grupacija. Najveću podršku stranka dobija među sitnim obrtnicima i preduzetnicima, kod gradske sirotinje i ruralnih birača. Rastuća polarizacija stranačkog sistema ima i jasnu geografsku dimenz-iju. U izborima 2005. TRT je dominirao u svim tajlandskim regijama osim na jugu, gde je DP osvojila 52 od svoja 54 mandata, i u središnjoj regiji, gde je Chart Thai imao uspeha (Croissant i Pojar, 2005).

U Indoneziji ideološke razdelnice u stranačkom sistemu prolaze uzduž dva sukoba: centar-periferija i sekularna protiv islamističke orijentacije. Odatle proizlaze dva velika stranačka tabora koja obuhvataju legalne političke stranke: sekularno-nacionalističke stranke (PDI-P, Golkar) i islamističke stranke, koje se

210

opet diferenciraju na tradicionalističke (PKB) i modernističke stranke (PAN). Tu dolaze regionalističke gru-pacije i, na krajnjem rubu spektra, fundamentalistički, islamistički pokreti. Time indonezijski stranački sustav pokazuje bitno veći stepen polarizacije nego ostali prikazani stranački sistemi.

Slabost stranaka uveliko korelira s deficitima na području asocijacijskog organiziranja (radničkih) interesa. Demokratizacija je, doduše, u zemljama koje istražujemo dovela do značajnog porasta sindikalnih aktivnosti. To, uz ograničenja, važi i za Tajland, gde je do porasta došlo na izrazito niskom nivou. Kako u Tajvanu tako i u Južnoj Koreji, posle smanjenja autoritarnog represivnog potencijala organizovao se veliki broj novih sindikata van starih režimskih udruženja. Ali to se ne može nužno interpretirati kao pokazatelj etabliranja neokorporativističkih aranžmana. Trenutno je dilema hoće li se taj obrazac uređenja industrijskih odnosa, koji se u istraživanjima smatra povoljnim za demokratsku konsolidaciju (Schmitter, 1992; Merkel, 1996a), uspeti etablirati. Čini se izglednijim da će nekadašnji državni korporativizam degenerisati u skup autonomnih, kompetitivnih i međusobno kongruentnih organizacija, što otežava konsolidaciju učinkovitog i inkluzivnog pluralističkog sistema udruženja.

Kao korporativni akteri sindikati su – opet s delimičnim izuzetkom Tajvana – pretežno slabi. S time povezan deficit formalno organizovanog interesnog predstavništva na području radničkih interesa može se, iz perspektive teorije upravljanja, delimično kompenzirati funkcionalnim ekvivalentima u obliku neformalnih, ali najčešće klijentelistički strukturiranih mreža. Međutim, iz perspektive teorije demokratije i konsolidacije, ta ocena ne važi, jer tim neformalnim oblicima predstavljanja interesa u značajnoj meri nedostaju demokratska inkluzivnost, reprezentativnost i transparentnost. Takve klijentelističke mreže nisu podobne kao „škole“ demokratije (Tocqueville) (Croissant i dr., 1998, 352).

Personalistički i klijentelistički element posebno je izražen u tajlandskom i filipinskom radničkom pokretu. U oba slučaja dualistički strukturirani sindikalni krajolik ide k organizacijskom pluralizmu koji se izražava u velikom broju nezavisnih sindikata na nivou preduzeća, krovnim udruženjima koja međusobno konkurišu, niskom stepenu centralizacije i jakoj fragmentaciji sindikata.

5.3. Nivo konsolidacije ponašanja

Autoritarnim elitama u pet zemalja ponovo je pošlo za rukom da se u uslovima demokratskog sistema trajno etabliraju u političkim institucijama i prisvoje značajne resurse političke moći. Stoga privredne, političke i vojne elite uglavnom nisu imale motiva da u većem opsegu mobilišu svoje resurse moći protiv demokratskog sistema. Međutim, u Tajlandu i na Filipinima, kao i u Indoneziji, vojska ostaje potencijalni veto akter u odnosu prema pravnoj državi i demokratiji. Delotvornost civilne kontrole oružanih snaga u tim zeml-jama je ograničena.

Dok se, uz izuzetak Indonezije, može govoriti o relativno uspešnom „elite settlement“, još uvek is-tovremeno postoje značajni deficiti u pogledu habitualizacije demokratskih načina ponašanja među tim eli-tama. Pritisak konkurencije unutar političkih elita, koji je narastao zbog liberalizacije i demokratizacije „poli-tičkih tržišta“, potakao je u Tajvanu, Tajlandu, Južnoj Koreji i na Filipinima trend ka „monetarizaciji“ politike (Pye, 1996), tj. ka političkoj korupciji. U svim azijskim demokratijama trećeg talasa politika i državna uprava suočeni su s vrlo opsežnim problemom korupcije. Time se „razmena novca, roba i usluga ne ograničava na ekonomsku sferu, nego zahvata znatno šire krugove“ (Rüb, 1996, 64) u političkom području, što ide ruku pod ruku s klijentelizmom, endemskom korupcijom i nedovoljnom pravnom sigurnošću. Politikom moći mo-tivsano ophođenje aktera s ustavnim pravilima u Južnoj Koreji i na Filipinima, kao i pokušaji manipulacije ustavom u obe zemlje, pokazuju da se među relevantnim političkim elitama u tim zemljama dosad nije razvilo nadstranačko prihvatanje demokratskih postupaka, koje bi sezalo dalje od kratkoročnog individu-alnog maksimiziranja koristi. U okviru opravdane rasprave o institucionalnim reformama radi povećanja

211

učinkovitosti, delotvornosti i inkluzivnosti središnjih političkih institucija, političke elite se ne orijentišu prema tim ciljevima, nego prema povećanju vlastite političke moći.

5.4. Nivo građanske kulture i civilnog društva

Dehijerarhizacija odnosa između države i društva zahteva uvežbavanje novih oblika društvenog upravljanja. Pre svega, društveni pokreti i njihove organizacije moraju prevladati etablirane obrasce društvenog pon-ašanja i državnog delovanja i naučiti nove tehnike artikulacije interesa. Dok u svih pet zemalja raste značenje interesnih skupina i građanskih udruženja što nadilaze granice klasa i rascepa, uz istovremeno diferenciranje njihovih interesa i aktivnosti, značenje tradicionalnih oblika radikalne opozicije u civilnom društvu – studentskih i hršćanskih disidentskih grupa u Južnoj Koreji, radikalnih levih organizacija u Taj -landu i posebno na Filipinima i radikalnog pokreta za nezavisnost na Tajvanu – stalno se smanjivalo (Schu-bert, 1994; Grauwels, 1996; Abelmann, 1996, 227; Hewison i Rodan, 1996).

Istraživanje političke kulture i demokratije poslednjih godina je prikupilo prilično opsežne podatke o političkoj kulturi a posebno o političkim vrednostima, stavovima i mnenju stanovništva mladih azijskih demokratija što se odnose na politički poredak i njegove predstavnike. Uglavnom su za Tajvan i Južnu Ko-reju od polovine devedesetih godina podastrte analize „kulturalne dinamike“ (Shin i Lee, 2006) demokrati-zacije (v. i Rose i Shin, 1997; Shin i Shyu, 1997; Helgesen, 1998; Chu i dr., 2001; Shin, D. Ch., 1999; Shin, M., 2005; Chaiwat i Stern, 2005; Shin i Wells, 2005; Lee i Shin, 2003; Shin, M., 2006). Ipak, većina serija podataka i na njima zasnovanih analiza pokrivaju samo deo pet prikazanih društava; stoga su, u skladu sa tim, problematični pokušaji da se različiti skupovi podataka i rezultati istraživanja međusobno upoređuju ili čak kombinuju.

Ipak se mogu uočiti neki trendovi u „političko-kulturnoj“ konsolidaciji demokracija u Istočnoj i Jugois-točnoj Aziji. Tako većina istraživanja pokazuje da je relativno visoka uopštena privrženost građana demokratiji kao tipu političkog režima. Međutim, postoje velike razlike u pogledu podrške demokratiji kao načelno prihvaćenom poretku vlasti i vrednovanja demokratije kao procesa – i to kako unutar društava, tako i između zemalja regije. Dok demokratija kao oblik vlasti u većini zemalja uživa premoćnu prednost u po-dršci građana u odnosu prema autokratiji, značajno manji broj ispitanika u svim zemljama zagovara demokratiju kao proces, pri čemu je udeo pristalica u Tajvanu i Južnoj Koreji ipak viši nego, na primer, na Filipinima i u Tajlandu.

Tablica 37. Podrška demokratiji (2002-2003Zemlja PostotaF Neto preference

Demokratija kao Demokratija kao Demokratija kao Demokratija kaorežim proces režim proces

Koreja 90 66 +1,9 +1,0Filipini 75 48 +1,5 +0,3Tajvan 83 69 +1,6 +1,0Tajland 90 40 +2,0 -0,1

a Procenat ispitanika s neto preferencijom za demokratiju kao režim ili kao proces (nasuprot autokratiji).b Središnja vrednost na lestvici od 7 bodova: od -3 do +3. Pozitivna vrednost znači da pojedinac ima makar neznatnu preferen-ciju za demokratiju (kao proces ili režim) nasuprot autokratiji; što je viša vrednost indeksa, to je veća preferencija. Izvor: Shin i Wells (2005), na osnovi Asia Barometer Survey 2002-2003.

Komparativni podaci iz drugih regija zahvaćenih transformacijom pokazuju da je zadovoljstvo demokratijom

212

u Koreji, Tajlandu i Tajvanu iznad prosečnog nivoa zadovoljstva u latinskoameričkim i južnoevropskim demokratijama; na Filipinima je ono ispod toga, što ne iznenađuje s obzirom na opisane probleme demokracije. Međutim, poverenje građana u različite institucije i organizacije političkog života deimično značajno oscilira i u Južnoj Koreji i Tajvanu. Komparativni podaci za druge regije što prolaze transforma-ciju, na primer za Istočnu Evropu, pokazuju, takođe, da udeo građana koji iskazuju poverenje dotičnim institucijama, poput sudova, policije, parlamenata, vojske, političkih stranaka ili birokratije, ni kod jedne institucije nije ispod prosečne vrednosti za Istočnu Evropu, štaoviše, kod mnogih je čak znatno iznad toga (Chu i dr., 2001. 130).

Ispitivani demokratski stavovi građana, u najmanju ruku u onim zemljama za koje postoje uporedivi anketni podaci, potvrđuju porast podrške (defektnoj) demokratiji. Latentno nezadovoljstvo građana funkcionisanjem „njihove“ demokratije, koje je poslednjih godina značajno poraslo tokom političkih ili privrednih kriza, opadanje poverenja u sposobnost izabranih autoriteta da rešavaju probleme, i u Južnoj Koreji prepoznatljiva autoritarna „nostalgija“ u poredjenju postignuća demokratije i autokratije (Shin, 2003) srednjoročno predstavljaju potencijal nestabilnosti za demokratiju. Ipak je očito da se u nekim društvima podrška građana demokratiji uopšteno privremeno odvojila od specifične legitimnosti vlastitog demokratskog režima, koja je dakle orijentisana na učinke (outputs).

Ta postavka ima pozitivne implikacije za izglede da se demokratije u Južnoj Koreji i Tajvanu stabi-lizuju. One podupiru tezu, koja se često zastupa i u literaturi, da u te dve zemlje nema neposrednih pretnji demokratskom sistemu. Bitan uslov ukidanja demokracije je da protivnici demokratije prvo uspostave jedin-stvo oko alternative, za koju moraju dobiti društvenu podršku (Rose i dr., 1998, 211). Nipošto nije jednos-tavno pretvoriti nezadovoljstvo građana svakidašnjim funkcioniranjem demokratije u konkretnu alternativu sistemu, pa je takav pokušaj u obe zemlje, s obzirom na široku podršku demokratiji kao obliku vlasti koji se načelno preferira, suočen sa značajnom preprekom.

Dok raspoloživi podaci o političkim stavovima građana spram demokratije i njenih nosivih institu-cija, makar u Tajvanu i Južnoj Koreji, ne daju naslutiti uskraćivanje poverenja i podrške koje bi moglo biti opasno za demokratiju, trenutno se u ostale tri azijske zemlje ne može govoriti o konsolidaciji civilnog društva koje bi podupiralo demokratiju. Deficiti na području habitualizacije demokratskih načina ponašanja i stavova među aktivistima civilnog društva, nedostatak demokratske kulture sporenja, kao i logika igara nultog zbira obeležavaju praksu sukoba i interesno posredovanje između civilnog društva i države.

U Tajvanu ideološka konfrontacija između aktera civilnog društva i aktera režima sadrži znatno manji potencijal sukoba (Chu, 1993, 180). Mnogo su značajnija etnička i ekonomska pitanja. Ali i tu se civilno društvo razvilo u prostor potencijalnih i virtuelnih sukoba između konkurentskih interesa i tradicija pon-ašanja, koji se jednim delom nasilno odvijaju. U Tajlandu i na Filipinima se, naprotiv, od osamdesetih god-ina 20. veka mogu uočiti tendencije deradikalizacije civil society (Hewison i Rodan, 1996, 48). Istovremeno, civilno društvo ima koristi od opadanja komunističkih pokreta u jugoistočnoj Aziji, koje su srednji slojevi uvek percipirali kao pretnju, zbog čega je efektivno bilo moguće difamisati organizacije civilnog društva kao „prokomunističke“. Međutim, svih pet zemalja je još znatno udaljeno od stanja u kojem se demokratija temelji na vitalnom civilnom društvu.

6. Postoji li „azijski oblik“ demokratije?

Početkom devedesetih godina 20. veka uzela je maha rasprava u kojoj su se mogli čuti kritički glasovi iz zemalja Istočne i Jugoistočne Azije, kao i sa „Zapada“ (iz Severne Amerike i Zapadne Evrope), koji načelno dovode u pitanje uskladivost azijskih sistema vrednosti i normi, političkih i filozofskih tradicija s liberalnom

213

(„zapadnom“) demokratijom pravne države. Ishodišna premisa te „rasprave o vrednostima“je pozivanje na pojam kulture i kulturne razlike između „Azije“ i „Zapada“. U tom kontekstu konfucijanstvu se „uopšteno“ kao kvazireligijskom etičkom sistemu, kao konceptu socijalnoga i političkog poretka pridaje posebno značenje. Spektar mišljenja o kompatibilnosti političkih, filozofskih i etičkih tradicija azijskih društava sa savremenim oblicima demokratije pritom seže od ideje „demokratskog konfucijanizma“ (Kang, 1996) do konstatacije da je konfucijanska demokratija „contradiction in terms“ (Huntington, 1991, 307).

Svoj naziv rasprava o vrednostima zahvaljuje tvrdnji da većina azijskih društava ima sličan sistem vrednosti i normi, koji se po obliku i suštini bitno razlikuje od društvenih sistema van Azije. Stoga je oprav-dano govoriti o genuino „azijskim vrednostima“. Specifična sazdanost tih vrednosti dovodi pak nužno do navlastite, upravo azijske interpretacije ljudskih prava, i do odbacivanja zapadnog koncepta liberalne demokratije.

Sistemska i argumentativna slaba mesta tih pokušaja objašnjenja vezanih za kulturu izlaze na videlo ako se međusobno suprotstave dosadašnji pokušaji konceptualizacije „azijskih oblika demokratije“ s drugim konceptima demokratskih sistema vlasti, koji ne argumentuju kulturalistički nego koriste uopštene argumente.

Tako je sredinom devedesetih godina američki politikolog Clark D. Neher argumentovao da su demokratije koje početkom prošlog desetljeća postojale u regiji bile obeležene kako liberalno demokratskim, tako i autoritarno nedemokratskim elementima (Neher, 1994; Neher i Marlay, 1995). Tu specifičnu azijsku, zajedničkim značajkama obeleženu varijantu stapanja autoritarnih i demokratskih elemenata u neku vrstu „poludemokratije“ odnosno „semiautoritarizma“, Neher je nazvao Asian Style Democracy, koju karakteriše pet specifičnih crta (Neher, 1994, 951-958; Neher i Marlay 1995, 12-29):

· Pravi temelj političkih i društvenih struktura „azijskih“ društava čine hijerarhijski strukturirani odnosi klijenta i patrona, koji se zgušnjavaju u neformalne političke i ekonomske mreže tipične za informal politics.

· Snažan personalistički značaj političkih procesa dovodi do toga da politički vođe imaju mnogo veću ulogu nego u „zapadnim“ demokratijama. Potencijali moći i uticaja vodećih osoba manje zavise odnjihovih ustavnih ovlašćenja, a više o ličnoj harizmi. To dovodi do prvenstva osobe u odnosu prema institucijama i postupcima pravne države i demokratije, što je problematično za demokratije.

· Iz konfucijanske tradicije mnogih azijskih društava može se obrazložiti načelno veće prihvatanje autoritarnih oblika vlasti.

· U političkim sistemima obeleženim formalno demokratskim institucijama, poput Južne Koreje, Filip-ina i Tajlanda, dominacija pojedinačnih stranaka u stvarnosti dovodi do ograničenja demokratskognadmetanja i do trajne monopolizacije moći od strane vrha vlade (odnosno vladajuće stranke).

· Dodatno su „azijske demokratije“ obeležene jakom intervencionističkom državom, koja nezavisne interesne skupine (udruženja preduzetnika i seljaka, sindikate itd.) uglavnom isključuje iz procesa odlučivanja ili ih pak paternalistički asimilira.

Slično su Daniel Bell i dr. (1995) sredinom devedesetih godina u Aziji utvrdili razvoj u smeru jednog oblika neliberalne demokratije u kojemu se snažna država što interveniše u vlastitom interesu služi formalno demokratskim političkim institucijama, ali ih pritom reinterpretira etatistički i antiliberalno. Institucije i pos-tupci, delimično lišeni svoje liberalno-demokratske supstancije, služe nacionalnim elitama koje donose od-luke da odozgo etatistički upravljaju azijskim društvima kao korporativističkim entitetima. Pri tome, zadatak civilnog društva je da državno unapred definisane socijalne, političke i ekonomske ciljeve posreduje u smislu

214

kontrolisanog javnog prostora. Formalna demokratizacija u Istočnoj i Jugoistočnoj Aziji, smatraju Bell i dr. (1995, 9), samo je sredstvo očuvanja tehnokratske sposobnosti upravljanja društvom. Političke reforme se vrte oko upravljanja sukobima unutar elite, a ne oko demokratski orijentisanog restrukturiranja države i društva. Posledica je stvaranje „paternalističkog modela demokratije“ na uštrb liberalno-demokratskih ele-menata.

Političke promene u Aziji nisu dosada značile nedvosmislen razvoj u smeru liberalne demokratije. Dok je demokratizacija na Zapadu bila reakcija na zahteve različitih društvenih aktera, u Istočnoj Aziji ona je, pona-jpre, sredstvo koje odgovara tehnokratskim potrebama države:

· Država ima obrazovnu i disciplinujuću funkciju. Da bi očuvala harmoničnu i uređenu političku zajed-nicu, država sme gotovo neograničeno intervenisati u društveni život.

· Na pravo se prvenstveno gleda kao na instrument administrativne strategije za ostvarenje kolek-tivnih ekonomskih i socijalnih ciljeva, a ne zaštite građanskih sloboda pojedinca od državne samo-volje.

· Primarni cilj političkih reformi je da osiguraju podršku nacionalnim razvojnim ciljevima (Bell i dr., 1995, 163. i d.).

Postoji li, dakle, genuini „azijski oblik“ demokratije? Sledimo li deskriptivni popis posebnih karakteristika azijskih demokracija, nastaju znatne dileme:

Prvo, navedene „azijske posebnosti“ rezultat su metodički dvosmislenog postupka. Za empirijsko potkrepljivanje prezentiranih teza nediferencirano služe autoritarni sistemi, poput Singapura, Indonezije pod Suhartovim „Novim poretkom“ i Malezije (Bell i dr., 1995), pa čak i komunističke dikatature u Severnoj Ko-reji, Vijetnamu i NR Kini (Neher), zajedno s demokratijama „trećeg talasa“ u Južnoj Koreji i Tajlandu, na Filip-inima i u Tajvanu.

Drugo, postoje značajni problemi u konceptualizaciji kulture. Premda je reč o ključnom konceptu, značenje kulture kao analitičke jedinice na nivou deskripcije ostaje vrlo neodređeno. Nije jasno prepoz-natljivo šta označavaju azijske „vrednosti“ ili azijska „kultura“. Pojmovi delimično služe kao kôd za „kineske“ ili „konfucijanske“ vrednosti, a delimično i za ideal vrlo centraliziranog i reguliranog političkog poretka. Pojam „vrednosti“ neodređeno se koristi kako za označavanje vrednosti u sociološkom smislu reči ili kultura odnosno civilizacija, tako i za opis predstava o političkom poretku. Međutim, upravo kulturalistička argu-mentacija time krši vlastiti zahtev za diferenciranim posmatranjem kulturnih „fundamenata“ političkih sis-tema. Glavne konfucijanske zemlje obuhvataju samo mali deo azijskih društava. Na nivou objašnjenja sta-tus kulture oscilira između nadređene nezavisne varijable i njene gotovo potpune podređenosti društvenim institucijama i strukturama ili ekonomskim imperativima delovanja državnih planerskih elita. Postulirani uzročni odnos između kulturnih fenomena i pripisanim im učinaka teorijski se ne diferencira, niti se empiri -jski potkrepljuje.

Treće, postulirane središnje značajke „azijske demokratije“ već su sredinom prošle decenije samo delimično mogle izdržati empirijsku proveru; njihova empirijska valjanost je otad dodatno smanjena. Konfu-cijanizam ne može pretendirati na to da bude središnja kulturna eksplikativna varijabla za političke procese u društvima koja su istorijsko-kulturno pretežno budistička (Tajland), hršćanska (Filipini), šintoistička (Japan), islamska (Pakistan, Bangladeš, Indonezija), hinduistička (Indija, Nepal) i animistička (Papua Nova Gvineja), a kod kojih je takođe reč o (defektnim) demokratijama u Aziji. Osim toga, Neherova teza o domi-nantnim jednostranačkim sistemima koji su tipični za „azijske demokratije“ u međuvremenu je postala neo-drživa za sve demokratije koje smo istražili. Čak je i u Japanu predominantni položaj Liberalno-demokratske

215

stranke (LDP), koja je decenijama bila pretplaćena na vlast, tokom devedesetih godina bio izložen kon-tinuiranom procesu erozije. To je u jednom razdoblju dovelo do njene smene sa vlasti, te je otad prisiljena na koalicije u kojima više nije jedina stranka koja određuje vladinu politiku.

Karakterisanje procesa demokratizacije, u slučajevima što smo ih istražili, kao strategije državnih elita kojima je cilj da amortiziraju vlastite kompetencije odlučivanja od društvenog participacijskog pritiska u sebi je nekonzistentno. Upravo zbog navedenih kulturnih dispozicija tih društava takav pritisak ne bi uopšte smeo nastati ili, u svakom slučaju, ne bi smeo biti dovoljno jak da iznudi političke i socijalne reforme. Osim toga, analiza procesa demokratizacije u tim zemljama pokazala je da, uz izuzetak Tajvana i (delimično) Indonezije, ni u jednom od četiri slučaja autokratske elite nisu raspolagale dovoljnim resursima delovanja da bi bile sposobne implementirati unilateralno usmeravan projekt formalne demokratizacije. U Tajvanu i In-doneziji stare elite su izgubile kontrolu nad procesom transformacije, pa su smenjene na izborima.

Četvrto, nabrojani elementi vlasti ne postoje samo u Istočnoj Aziji, nego i u drugim regijama, na primer u Latinskoj Americi i Istočnoj Evropi. Oni mogu imati delimično različite ideološke korene. Po svojim oblicima su, međutim, slični. Ako navodne posebnosti azijskih demokratija uvrstimo u šemu kriterijuma ob-lika političke vlasti, koja je razvijena u prvom poglavlju (slika 1), onda se tri od pet specifičnosti što ih navodi Neher (1994) i dve od tri specifičnosti navedene u knjizi Bell i dr. (1995) mogu svrstati u odgovarajuće kriter-ije načina vladavine odnosno monopola vlasti. Time „azijski“ oblik demokratije u svojim središnjim elemen-tima odgovara defektnoj demokratiji ili, tačnije, neliberalnom tipu defektne demokratije, kakav se može naći i u Istočnoj Evropi (Rusiji, Belorusiji) i Latinskoj Americi (Argentini, Peruu) (Merkel, Puhle i dr., 2003; Merkel, Puhle i dr., 2006).

U poredjenju s mladim demokratijama u drugim svetskim regijama, defektne demokratije u Aziji pokazuju, osim toga, upadljive nadregionalne zajedničke značajke, posebno u vezi strukturnih uzroka svog nastanka. Tako se informal politics ubraja u istaknuta obeležja neliberalnih demokratija u Istočnoj Evropi odnosno Latinskoj Americi. U sve tri regije ta obeležja su rezultat formativnog političkog delovanja društvenih normi i vrednosti. Ali, neformalno političko delovanje je, pre svega, nasleđeni teret stvaranja insti-tucija iz razdoblja autoritarnog režima. Gusti splet klijentelističkih i personalističkih mreža, neformalni pres-sure regimes i unutardržavni sistemi lobiranja mogu se lokalizovati u različitim kulturnim kontekstima te su, u manjoj meri, specifični kulturni fenomeni nego što je tu reč o „funkcionalnim ekvivalentima“ koji, makar privremeno i delimično, nude učinkovite oblike komunikacije, posredovanja interesa i implementacije politika i na nedemokratski način kompenziraju neučinkovitost formalnih struktura i institucija mladih demokratskih režima.

Oblici prodora države ili egoističnih, profitno orijentisanih političkih rent-seekers u intermedijarni prostor, što se navode kao „azijska“ specifičnost, takođe se pojavljuju u neliberalnim demokracijama van Azije. Dakle, pokušaj državnih i društvenih aktera da slabost formalnih institucionalnih pravila i pravne države kompenziraju stvaranjem netransparentnih interpersonalnih mreža je opšta značajka defektnih demokratija, koja nadilazi kulturne i regionalne granice.

Peto, treba odbaciti oznaku „azijske demokratije“ kao legitimnog oblika demokratske vlasti. Jer, kao što je objašnjeno, upravo su navodna obeležja azijske demokratije po pravilu njeni defekti. Klijentelizam, korupcija, kršenje podele vlasti od strane izvršne vlasti, potčinjavanje (civilnog) društva državnoj supremaciji ili ideološki obrazloženo ograničenje individualnih sloboda nisu regionalna posebnost demokratije, nego su to njene povrede koje se pojavljuju u različitim regijama i kulturama. Te povrede nisu karakteristične za demos, nego posebno za vladajuće elite. Simptomatično je da različiti autokrati i ideolozi142 Istočne Azije iznose tezu o kulturno specifičnoj varijanti istočnoazijske demokratije, što je posledica motiva da legitimaci-jski osiguraju vlastitu nedemokratsku praksu vladavine. Zapadni istraživači, koji su ponekad saglasni s tezom o posebnoj „azijskoj demokratiji“, time više udovoljavaju zabrani „etnocentrizma“ što je nameće kul -

216

turno relativistički duh vremena, nego što se analitički referišu na jasne kriterijume definicije onoga što se može nazvati demokratijom.

VI. Treći talas demokratizacije: Istočna Evropa

1. Posebna problematika transformacije u Istočnoj Evropi

Transformacija komunističkih režima u Istočnoj Evropi i državama-sledbenicama Sovjetskog Saveza u Srednjoj Aziji kategorijalno se razlikuje od svih promena sistema u prvom i drugom talasu demokratizacije (Offe, 1991, 1994; Beyme, 1994, 47 i d.; Glaeßner, 1994, 141; McFaul, 2002). Michael McFaul govori o “četvrtom talasu demokratije i diktature”, misleći pritom na dvoje: prvo, promene režimâ u postkomunističkim zemljama sistemski se razlikuju od onih u trećem talasu u Južnoj Evropi i Latinskoj Americi; drugo, od 28 postkomunističkih država samo se osam razvilo u liberalnodemokratske režime (Češka, Estonija, Letonija, Litva, Mađarska, Poljska, Slovenija i kasnije Hrvatska). Ostatak su diktature i tranzicioni režimi (McFaul, 2002). Delimo tu ocenu uz dve modifikacije: od 2005. u liberalnodemokratske režime svrstava se i Slo-vačka; oni režimi koje McFaul označava “tranzicionim režimima” često nisu “privremeni režimi” nego stabilni hibridi ili defektne demokratije koje su razvile trajni ekvilibrijum između političkog režima i njegove društveno-ekonomske okoline. Kao što je obrazloženo u prvom delu, ostajemo kod terminologije o “tri talasa demokratizacije”, koje je Samuel Huntington definisao čisto statistički, uprkos tome što priznajemo sis-temske razlike u transformaciji.

Ali, promene sistema u Istočnoj Evropi razlikuju se i od transformacija u Južnoj Evropi (od 1974), Latinskoj Americi (od 1983) i Istočnoj Aziji (od 1983) koje se ubrajaju u treći talas demokratizacije. Načelna razlika između istočnoevropskih i svih ostalih promena sistema je u “problemu” ili, oštrije formulirano, u

217

“dilemi istovremenosti”. Tim pojmom su dvojica teoretičara transformacije, Jon Elster (1990) i Claus Offe (1991, 1994), označili problematiku prema kojoj u postkomunističkoj Istočnoj Evropi istovremeno teku naj -manje dva, ako ne i tri, procesa transformacije: politička transformacija (prelaz iz diktature u demokratiju), privredna transformacija (preobraćaj planske u tržišnu privredu) i, u nekim slučajevima, državna transforma-cija (raspad Sovjetskog Saveza kao višenacionalne imperije i osnivanje novih nacionalnih država).143 U promenama sistema u Istočnoj Evropi imamo, dakle, posla s procesima transformacije koji su u “normalnom slučaju” u Zapadnoj Evropi evolutivno i uveliko konsekutivno tekli decenijama korak po korak. U Istočnoj Evropi oni su bili prvo “politički projekt” što su ga u jednoj deceniji merodavno trebale koncipirati i istovre -meno ostvariti političke elite. Za taj projekt transformacije nema ni istorijskih uzora ni dobronamerne pobed-ničke okupacione sile koja bi “odozgo” oktroisala rešenje načelnih teritorijalnih, ustavnih i privrednih pitanja, kao što je to bilo u drugom talasu demokratizacije u Nemačkoj i Japanu.

To stvara znatne probleme u uspešnosti postkomunističkih promena sistema. Tri najvažnija šturo su prikazana kao (1) problemi stvaranja (nacionalne) države, (2) problemi demokratizacije i (3) problemi preobražaja privrede.

Jednostavan zbir problema na ta tri nivoa nipošto ne nudi pun uvid u kompleksnu problematiku transformacije postkomunističkih država. Sve tri sfere slede logiku vlastitog razvoja, s jedne strane, a s druge strane međusobno su vrlo zavisne. Činjenica da procesi transformacije na tri nivoa slede logiku vlastite evolucije, ali i teku istovremeno i razvojno su upućeni jedni na druge otvara nove probleme transfor -macije koji lako mogu uzrokovati interferencije ili čak “uzajamne opstrukcione učinke” (Offe, 1991, 283) u tri “naknadna procesa modernizacije” (Habermas). U tome je pravi problem istovremnosti koji, u krajnjim slučajevima, može poprimiti oblik sumlje.

1. 1. Problemi stvaranja (nacionalne) države

U mnogim konceptualnim studijama transformacije i teorijama demokratije izgradnja nacionalnog identiteta (Mill, 1872, 222; Dahl, 1971, 110 i d.), državnog integriteta (Rustow, 1970, 355) i unutrašnje suverenosti države (stateness, u: Linz i Stepan, 1996, 16 i d.) ističe se kao temeljna pretpostavka demokratizacije poli-tičkih sistema. U “normalnom slučaju” na Zapadu ta temeljna pretpostavka, to jest izgradnja nacije i na-cionalne ili višenacionalne države, ostvarivala se dugoročno, necivilizovano i nedemokratski. Odluke o stvaranju država nisu se donosile demokratskim postupcima nego, kao što pokazuje istorija, “u stvarnosti rata, osvajanja, građanskog rata i asimilacije, koji su svakako bili ublaženi krhkim pravilima međunarodnog prava i nadnacionalnih organizacija” (Offe, 1994, 63). Građanski ratovi u bivšoj Jugoslaviji i na Kavkazu pokazuju kako to istorijsko pravilo nije izgubilo gotovo ništa na važnosti ni na kraju 20. veka. “Baršunasti raspad” Čehoslovačke 1993. treba promatrati kao istorijski izuzetak.

Što tačno čini problematiku državnosti i zašto je stateness144 (nedovoljna državnost (fragile states, failed states) najjače izražena u Africi i tamo čini fundamentalnu zapreku demokratizaciji (BTI 2003, 2005).) poseban problem unutar promene sistema uopšte i u konsolidovanju demokratije u Istočnoj Evropi posebno? Uopšteno se može ustvrditi da je državnost neke zemlje posebno ugrožena, odnosno da nije dovoljno etablirana, kada postoje:

· nejasnoća i unutrašnje razlike o teritorijalnim granicama, to jest o teritorijalnom integritetu države;· nejasnoća i unutaranje razlike o tome kako se konstituiše politička zajednica (Easton, 1965) neke

države, odnosno kada takva nacionalna politička zajednica uopšte ne postoji;· nejasnoća i unutrašnje razlike o tome koji se demos ili koji demoi kao jednakopravni građani prip-

isuju državi;· sporovi o monopolnom položaju države koja je jedini legitiman akter koji primenjuje silu i definiše

politički obavezna i sankcijama zaštićena pravila.

218

Sva četiri izazova državnosti na tipičan način se pojavljuju onda kada etnički ili verski sukobi nisu smireni ni socijalno ni politički. (Autokratski sistemi mogu do stanovitog stepena i očito u stanovitom raz-doblju kontrolisati etničko-nacionalističke sukobe (među ostalim) pomoću represije tako da oni ne predstavl-jaju aktuelnu pretnju državnosti. Primer za to je Sovjetski Savez.)

Ako se državnost, suverenost i samostalnost neke države stalno izazivaju iznutra, ona se teško može demokratizovati i još teže demokratski konsolidovati. John Stuart Mill, veliki teoretičar demokratskog liberalizma u 19. veku, taj problem dalekovido je izrazio pre više od sto godina u svom spisu Considerations on Representative Government:

“U državi koja se sastoji od različitih nacija slobodne su institucije gotovo nemoguće. U stanovništvu koje nema zajednički osećaj celine, posebno ako čita i govori različitim jezicima, ne može pos-tojati jedinstveno javno mnenje koje je bitan uslov delotvornosti predstavničkog ustava. Uticaji koji stvaraju gledišta i određuju politička delovanja u tom slučaju razlikuju se na različitim tačkama državnog područja, pa tako u jednom delu zemlje poverenje javnosti uživaju sasvim različite vođe nego u drugom” (Mill, 1872, 222).

Tačno sto sto godina Robert Dahl, jedan od najznačajnijih teoretičara demokratije u 20. veku, potvr-dio je nalaz Johna Stuarta Milla. Na osnovi empirijskih podataka Dahl (1971, 111) pokazuje da je od 114 država karakter poliarhija ili “gotovo poliarhija” steklo 58 posto država s niskim stepenom podkulturne seg-mentacije, (Pod podkulturnom segmentacijom, odnosno subcultural pluralism, Robert Dahl (1971, 108) razume pre svega etničke i verske podkulture) 36 posto sa srednjim i samo 15 posto s izraženim subcultural pluralism. U Millovoj tradiciji, američki teoretičar demokratije argumentuje da su višenacionalne države sklone ograničavanju političke participacije jednog dela svojih građana, to jest manjina, a time i umanjivanju izgleda da se izgradi razvijena poliarhija. Stvarno se pokazalo, prvo na Blakanu i u Slovačkoj, da upravo demokratske institucije, postupci i posebno izbori u slabim civilnim društvima čine instrument koji se može lako funkcionalizovati da bi se zaoštrile crte etničkih sukoba. Ako se etnički identiteti mogu mobilisati lako, racionalnim maksimizatorima glasova među "političkim preduzetnicima" razumljivo je da u takmičarski otvorenim izborima konkurišu za glasove i resurse duž etničkih rascepa (Gallagher, 1995, 349). Dogodi li se to kao u bivšoj Jugoslaviji, Slovačkoj ili u baltičkim državama, paradoksalno je da se etnički sukobi zaoš -travaju upravo demokratskim postupcima i da integritet države izaziva sistem koji se demokratski menja.

Iz činjenice da unutrašnju suverenost države izazivaju prvo neprimirene i nacionalistički mobilisane skupine i pokreti najpre se može teorijski izvesti i empirijski potvrditi opšte pravilo da se postautokratske višenacionalne, višeetničke i multikulturne države znatno teže konsoliduju kao demokratija od etnički i kul -turno homogenih društava. Posebni problemi mladih, nekonsolidovanih višenacionalnih ili višereligijskih demokratija proizlaze iz sledećih problema: nacionalističke ili verske elite mogu kao “politički pre-duzetnici” upravo u razdobljima postkomunističke transformacije, u kojima se izgradilo i organizovalo malo drugih čvrstih kolektivnih identiteta (klasa, sloj, profesija itd.), ostvarivati svoje interese za vlašću posred-stvom nacionalističko-šovinističkih strategija mobilizacije (Offe, 1994, 135. i d.). Najnoviji primer za to jest strategija srpskih i hrvatskih elita u politici, vojsci, kulturi i nauci u raspadajućoj Jugoslaviji od sredine os-amdesetih godina. Ako se, uz to, moraju povući nove granice i iznova definisati demos, kao u državama sledbenicama Sovetskog Saveza i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, mogu nastati dva posebna problema koja ugrožavaju demokratiju:

· Problemi iredente: ako se ne pronađe načelan, miran i trajan konsenzus o spornim teritorijalnim zahtevima, vanpolitički sukobi ugrožavaju mirni unutrašnji razvoj demokratije.

· Problemi manjina: ako nove naslovne nacije uskraćuju etničkim manjinama (puna) građanska prava pa ih tako politički, privredno i socijalno oštećuju, to ne znači samo kvalitativno ograničavanje demokratije, nego bi oštećene, potisnute i isključene manjine mogle osporiti legitimnost cele države. Za postojanje mlade demokratije posebno je opasno ako je manjina jaka ili se može obratiti moćnoim stranim zaštitnim silama, kao što je bio slučaj s diskriminisanim ruskim građanima u

219

baltičkim republikama (posebno u Letoniji) i kao što je još često u kavkaskim državama. Nije sluča-jno i ne može se pripisati samo naprednijoj ekonomskoj modernizaciji što su među istočnoevrop-skim demokratijama na reformskom vrhu četiri države – Mađarska, Češka, Slovenija i Poljska – u kojima je udeo građana koji se identificiraju s naslovnom nacijom veći od 92 posto (Offe, 1997, 217) pa su, dakle, posredi uvelike homogene političke zajednice.

Sažmimo:· Ako je stanovništvo neke zemlje sastavljeno od različitih i segmentiranih nacionalnih, etničkih, jez-

ičnih, verskih skupina i parcijalnih kultura, teže je postići opšti društveni konsenzus o temeljnim strukturama demokratskog sistema (Mill, 1872; Dahl, 1971)..

· To nipošto ne znači da se samo etnički i verski homogena društva mogu demokratski ustrojiti i kon-solidovati. Etnički identiteti nisu primordijalno zadani nego su istorijski konstituisani, pa se stoga mogu i “dekonstituisati” (Przeworski, 1995, 21). Višenacionalna i višereligijska društva isključuju zapravo ceo niz institucionalnih rešenja većinske demokratije. Osim toga, ona zahtevaju visoku spremnost za kompromis i stvaralačku političku snagu (DiPalma, 1990) upravo političkih elita (Li-jphart, 1984; Burton i dr., 1992; Merkel, 1997).

· Što su višenacionalna društva fragmentiranija i segmentiranija, to se u institucionalnu ustavnu arhitekturu zemlje mora ugrađivati više elemenata konsenzusa i prava veta.148 Ali, takva “inkluzivna politička struktura” pruža političkim elitama koje odbijaju kompromis raznovrsne opcije sabotiranja i ometanja procesa reformi u nekoj zemlji.149

Kako državnost neke zemlji ne bi bila potkopana već na početku procesa transformacije, “inkluzivna” politika demokratizacije u strukturno heterogenim društvima nema alternative. Juan Linz i Alfred Stepan (1996, 28) to su pregnantno izrazili u obrascu: “Bez države nema državljana; bez državljana nema demokracije”.

1.2. Problemi demokratizacije

Prema Davidu Eastonu (1965; usporediti i Offe, 1994, 60), politički sistem može se shvatiti kao rezultat tri razlučivih i hijerarhijskih obaveza. Na najnižem stepenu nalazi se izgradnja kolektivnog identiteta, dakle političke zajednice. Na toj osnovi se razvija, unutrašnja i spoljna, suverena državnost. Na njoj se gradi drugi stepen ili nivo političkog poretka, koja se konstitutiše, definiše i, u temeljnim crtama, uređuje normativnim ustavnim odredbama. Tu se, dakle, utvrđuju pravila političkog procesa prema kojima kasnije deluju politički akteri (među ostalim, Elster, 1993; Merkel i dr., 1996; Rüb, 1996a). Na trećem nivou smešteni su politički akteri (vlada, parlament, stranke i dr.) koji donose odluke, ostvaruju interese i rešavaju sukobe prema pravil-ima i postupcima što su utvrđeni ustavom.

Tri skicirana nivoa povezane su i vremenski i uzročno-hijerarhijski. Najdonji nivo (politička zajed-nica) je, vremenski i stvarno, temeljna pretpostavka nastanka ustava (politički poredak) na drugm nivou. Pre nego što politička zajednica donese zajednički ustav koji važi za sve građane, mora postojati minimalni zajednički politički identitet, a teritorijalni integritet zemlje mora biti iznutra nesporan. Tek se potom mogu razviti normativno uređeni, legitimisani i sankcionisani politički procesi, kao što su agregacija i artikulacija interesa, obavezujuće političke odluke i njihovo državno implementiranje. Drukčije formulisano: donji nivo u znatnoj meri određuje obrise nivoa iznad sebe (Offe, 1994, 61).

U normalnom slučaju zapadnoevropskih demokratija nivoi ili stepeni izgrađivali su se konsekutivnim

220

koracima i tokom dugih razdoblja. Pretpostavke i temeljne strukture političkog sistema bile su, dakle, pred-met dugoročnih procesa evolucije što su ih počinjali i sprovodili različiti naraštaji elita. Između tih triju nivoa (a posebno između prvog i drugog) ležao je – kako je to formulisao Claus Offe (1994, 63), nadovezujući se na Johna Rawlsa – “veo neznanja” koji je uveliko sprečavao da se prvi (politička zajednica, demos) i drugi (politički poredak, ustav) oblikuju na trećem nivou prema računicama i prema interesnom položaju političkih aktera koji deluju strateški. Pod diktatom istovremenosti, političkoj zajednici i ustavu preti pretvaranje u “ob-jekta strateškog delovanja”. “Oni to postaju utoliko više (u Istočnoj Evropi, W. M.) ukoliko su sve karte iznova izmešane, pa se tako dugoročno utvrđuju životni izgledi celih etničkih skupina i društvenih klasa” (1994, 64). Formulisano drugačije, znači: ako službeni parlamenti, stranke i političari odlučuju o državnim granicama, građanskom statusu i ustavu, onda sami propisuju pravila igre prema kojima odmah potom trebaju igrati. Pritom ne definišu samo pravila igre (ustavne norme), nego određuju i mimo tih normi ko je dobivanjem punih građanskih prava uopšte ovlašten učestvovati u igri pod jednakim uslovima. Diskri-miniranja ruskih “građana” u baltičkim državama ili privremeno (1994-1998) zapostavljanje mađarske man-jine u Slovačkoj demokratski su štetan i nerazuman primer etničko-nacionalne definicije citizenshipa. Opas-nost je, dakle, u tome što su ustavi “s posledičnom namerom” planirani prema stranačkim interesima pa nisu, dakle, doneseni prema merilima “razuma” ili “bonum commune” nego “strasti” i “interesa”. ”. Claus Offe (1994, 61) povezuje tri nivoa politike Davida Eastona s trima “temeljnim kvalifikacijama” ljudi što su ih još razlikovali filozofi države, posebno u 18. veku: naime, sa strastima, obdarenošću razumom i interesima: “Nivou na kojem se određuje temeljni identitet neke političke zajednice odgovaraju ‘strasti’ poput vrline, časti, domoljublja i običajne ukorenjenosti u tradicije nacionalne zajednice i njenu kolektivnu istoriju. Drugi nivo odgovara obdarenosti građana razumom, a treća njihovim interesima”.

1. 3. Problemi preobražaja privrede

Dovoljno je nabrojiti najvažnije nužne reforme - liberalizacija cena, makroekonomska stabilizacija, promena vlasničkog poretka, privatizacija preduzeća, izgradnja preduzetništva, uspostavljanje tržišta rada, suzbijanje nezaposlenosti, nedoknađivanje nedostatka domaćeg kapitala, struktura podsticaja nužnom inostranom kapitalu, modernizacija oskudnih izvora kapitala i razmena zastarelih proizvoda – da bi se naznačio silan teret reformi koji nastaje u preobražaju privrednog sistema. Projekt ekonomskog preobražaja – funkcionalna i učinkovita tržišna privreda, koja se na Zapadu gradila polako, evolutivno - u Istočnoj Evropi na kraju 20. veka treba politički sprovesti u kratkom roku (“šok terapija”). U tom smislu u Istočnoj Evropi imamo posla s capitalism by design (Offe) ili s “political capitalism”. Kao što je na makronivou velikih, konsekutivnih zamaha modernizacije (nacionalna država, tržišna privreda, demokratija, socijalna država) etapama mod-ernizacije u Zapadnoj i Severnoj Evropi pogodovao dovoljan vremenski razmak, krajnje skraćena vremen-ska struktura istovremene modernizacije politike i ekonomije u Istočnoj Evropi na mikronivou pojedinih ak-tera i građana preti znatnim rizikom za ukupni uspeh reformi.

“Politička ekonomija strpljivosti” (Offe, 1994, 76), odnosno opasnost od uzajamnih opstruktivnih učinaka demokratske politike i reformi tržišne privrede, pojednostavnjeno se može prikazati na sledeći način (Przeworski, 1991, 162. i d.): u fazi transformacije iz bivše komandne ekonomije u prosperitetnu tržišnu privredu neizbežno se mora, u razdoblju koje je teško unapred odrediti, proći kroz “ekonomsku dolinu”. Troškovi privredne i socijalne tranzicije kao i slom zastarelih proizvodnih struktura, sve veće stope neza-poslenosti, pad životnog standarda velikih delova stanovništva, egzistencijalna nesigurnost, strahovi od nazadovanja i preteće osiromašenje, pre svega starijeg naraštaja, gotovo su neizbežni. Ekonomski razvoj koji zaostaje za očekivanjima stanovništva podstiče razočaranje građana koje se nipošto ne usmerava samo protiv tržišne privrede nego i protiv još nestabilne i slabo opteretive demokratije. Najkasnije od iskus-tava kasne Weimarske Republike i rane SR Nemačke znamo da materijalni rezultati outputa politike i

221

privrede mogu, primereno stepenu svoje delotvornosti, delegitimisati (Weimar) ili legitimirati (SR Nemačka) demokratski sistem.

Nasuprot procesima demokratizacije “drugog talasa” u Evropi i Japanu ili transformacijama “trećeg talasa” u Južnoj Evropi, Istočnoj Aziji, pa čak i u Latinskoj Americi, prvih šest godina demokratizacije u Is-točnoj Evropi proteklo je u uslovima jasnog (Čehoslovačka) ili dramatičnog (Balkan) opadanja privrednog i socijalnog standarda (uporediti tablicu 29). Prema izveštaju OUN-a, pretrpljeni gubitak u privrednom blagostanju u istočnoevropskim zemljama u fazi od 1990. do 1993. bio je mnogo veći od onoga koji je pogo-dio kapitalističke industrijske zemlje tokom svetske privredne krize 1929. i posle nje. Vrlo je malo primera demokratija koje su preživele tako dramatičan pad privredne učinkovitosti i egzistencijalne socijalne sig-urnosti širokih slojeva. Ako privreda i politika ne mogu “isporučiti” dobra koja građani očekuju, u političkom sistemu se ne može izgraditi ni specifična utilitaristička, ni afektivna difuzna podrška demokratskim instituci-jama i postupcima. U takvim stanjima preti trošenje početnog kredita koga su građani dali političkim elitama koje su sprovodile demokratizaciju neposredno posle sloma ssistema. Drastično se povećava opasnost od ponovne autokratizacije (Belorusija, Gruzija) ili učvršćivanja sve većih demokratskih defekata (Albanija, Bugarska, Hrvatska, Rusija, Ukrajina).

“Politička ekonomija strpljivosti” ne pretvara se time u zamku demokratizacije, nego rešenje kom-pleksne ekonomske i političke transformacije zavisi najpre od toga kako relevantne političke elite i privredni akteri međusobno povezuju, usklađuju, sekvencioniraju i harmoniziraju pojedine politike transformacije (Offe, 1991; Przeworski, 1991; Schmitter, 1995; Merkel, 2006a). Ekonomisti i društveni naučnici predložili su početkom devedesetih godina dva idealtipska puta rešenja privrednog preobražaja. Prvi je “big bang”, radikalna i brza transformacija privrede, koju su propagirali OECD-e i harvardski ekonomist Jeffrey Sachs. “Ekonomske okrutnosti” trebale su nastupiti prodorno i u kratkom vremenskom rasponu odmah na početku kako bi samoregulacija tržišne privrede i društva što brže razvila snage koje podsotiču prosperitet.

Socijalni troškovi bili bi brzi i silni, ali bi i uspesi privredne reforme mogli uslediti brzo. U tom slučaju koračanje “dolinom suza” (Dahrendorf) bilo bi dublje, ali kraće. Ostaje otvorenim i rizičnim to ne bi li kratko -ročno nastali socijalni troškovi bili toliko visoki da bi proizveli tako jak politički protest među građanima koji bi ozbiljno ugrozio demokratiju. U prilog tome govori opseg socijalnih odbacivanja (Verwerfungen), a protiv kratkoća tranzicijske faze. Sasvim je oprečna druga, postupna strategija transformacije. Socijalni troškovi nastajali bi sporije i, možda, u manjem opsegu, ali bi privredne uspehe reformske politike trebalo čekati duže. “Dolina” bi bila plića, ali šira. Postavlja se pitanje: može li se strpljivost prema “stvaralačkom razaranju” (Joseph Schumpeter) održati toliko da ne ugrozi demokratski poredak?

Seme....

U oba scenarija najvažniju ulogu imaju dve grupe aktera: elite koje politički odlučuju I nji-hovi birači (Przeworski, 1991, 162. i d.). Njihova interakcija određuje kojom se strategijom privredne politike kreće i kakve su njene posledice za demokratsku konsolidaciju. Ako birači imaju poverenja u vladu, ona može odabrati “tvrdu” opciju radikalne i brze ekonomske transformacije (“big bang”). To se može izraziti u sledećem obrascu:

Radikalna reforma > Postepena reforma > Status quo, dakle:

R > P > S

Ne budu li reformski uspjesi dovoljno brzi i porastu li socijalni troškovi u stanovništvu,

222

opada poverenje mnogih birača u politiku radikalne privredne reforme i zaoštrava se politička opozicija u odnosu prema njoj. Racionalan odgovor političarâ u takmičarskim demokratijama na taj gubitak poverenja bio bi - s obzirom na sledeće izbore - ublažavanje radikalne strategije, smanji -vanje socijalnih troškova, izbegavanje udara u socijalnoj politici i lagani prelaz na politiku poste-penih reformi. Obrazac bi tada glasio:

P > R > S.

Ako se ni postepenom privrednom politikom osetno ne poboljšaju životni položaj i životne perspektive i ako resursi nisu dovoljni za delotvornu socijalnu politiku kompenzacija, to obično završava u strahovima stanovništva od nazadovanja i budućnosti. To uzrokuje novi gubitak pov-erenja građana u reformsku politiku. Preferencije građana u odnosu prema privrednoj politici pomi-caće se od (uporediti Przeworski, 1991, 164):

P > S > R prema S > P > R

Prikazana logika ekonomskih reformi u demokratskim uslovima pokazuje da nisu verovatne opti-malne ili samo dosledne privredne reforme u demokratskim uslovima i, komparativno gledano, u kratkim izbornim ciklusima u Istočnoj Evropi. Ta postavka se zaista empirijski potvrdila u većini istočnoevropskih zemalja. U proces ekonomskih reformi najradikalnije je nesumljivo startovao poljski ministar privrede Leszek Balcerowicz. Premda je neoliberalna privredna politika, koja je počela pod Balcerowiczem 1989.-1990. i koju je nastavila Hanna Suchocka 1992-1993, premerka Demokratskog saveza,151 ukazivala na uspehe u makroekonomskoj stabilizaciji (OECD, 1993, 121), prema iskustvu većine stanovništva socijalne žrtve bile su prevelike. Poljaci su 1993. smenili koalicionu vladu stranaka sleddbenica Solidarnosti i izabrali postkomunis-tički levi savez (SLD), bivši blok Seljačke stranke (PSL) i socijaldemokratsku Uniju rada (UP). Sve tri stranke u izbornoj borbi izričito su se izjasnile protiv tempa neoliberalnih reformi, a za sporiji, postepeni kurs.152

Neposredno pošto su ušle u vladu one su dosledno zagovarale jaču ulogu države u socijalnoj i privrednoj politici i usporile tempo reformi.

I u Mađarskoj, gde je vlada desnog centra (1990-1994) pod Józsefom Antallom sprovodila umereni kurs privredne reforme, nisu bili jednako raspodeljeni troškovi i koristi od takve privredne politike u stanovništvu. Stoga su mađarski birački pripremili vladinim strankama uništavajući poraz i s apsolutnom većinom mandata u parlamentu izabrali 1994. postkomunistički USP pod Gyulom Hornom za dominantnu stranku u vladi (Körösényi, 1997, 176-177). Smena građanskog predsednika države i građanske vlade 1994. zbog nedovoljnih uspeha u reformi i neprestanog opadanja životnog standarda još je jedan primer propasti prvih građanskih vlada posle promene sistema. Smenjena je i socijalističko-liberalna koaliciona vlada 1998. Ali, tada zapravo nisu bili presudni privredno-politički razlozi nego reorganizacija liberalno-konz-ervativnog stranačkog tabora i iskrivljujući disproporcijski učinci mađarskog izbornog sistema (Ágh, 1998, 7).

Čak ni “neoliberalna privredna politika” češkog premijera Václava Klausa, koji je od 1993. do 1997. kontinuirano vodio češku vladu, nije uverljiv protivprimer skicirane veze između privredne politike i izbornog uspeha u postkomunističkoj Istočnoj Evropi. Klaus, doduše, gotovo i nije promenio neoliberalnu retoriku tokom svog mandata u vladi kad je, kao priznati tačerist, zahtevao “tržišnu privredu bez prideva”. Ali, pažljive analize češke privredne politike otkrile su da već polovinom devedesetihih godina radikalnu neolib -eralnu retoriku uglavnom nisu sledile jednako radikalne privredne reforme. To se posebno odnosi na način privatizacije, prestrukturiranje velikih državnih preduzeća, politiku tržišta rada, pa čak i budžetsku politiku (OECD Economic Surveys The Czech Republic 1996; Jennewein i Larischova, 1996, 223. i d.). Propusti u politici privredne reforme jasno su se izrazili u ekonomskoj krizi 1997. godine. Krajem 1997. ona je uzroko-

223

vala – a u vezi s nekim korupcijskim slučajevima u najvećoj vladinoj stranci ODS-u (Demokratskoj građan-skoj stranci) – raspad koalicije u vladinom taboru i iznuđeno odstupanje Václava Klausa. U sledećim parla-mentarnim izborima 1998. godine smenjena je liberalno-konzervativna koalicija i zamenjena vladom koju su vodili socijaldemokrati, a koja je zagovarala postepenu i socijalnopolitički elastičniji preobražaj privrede.

Medjutim, ni privredna politika koja je uveliko bila usmerena na status quo nije zaštitila prve postko-munističke vlade od smene i gubitka vlasti. To potvrđuju primeri rumunskih i bugarskih vlada koje su vodili postkomunisti ili “građanskih” vlada u Albaniji. Okolnosti njihove smene (1996. u Rumuniji i Bugarskoj) ili njihovog prisilnog odstupanja (1997. u Albaniji) pokazuju da su u tim zemljama štete za demokratiju i njenu konsolidaciju bile mnogo veće nego u državama koje su od početka sprovodile radikalnu privrednu strate-giju. Kad su privatizacije počele, tekle su nekontrolisano i više su pogodovale staroj nomenklaturi nego u srednjoistočnoevropskim zemljama. Ekonomski preobražaj tekao je manje od “plana do tržišta” nego od “plana do klana”, kako se još 1990. pribojavao istraživač Istočne Evrope David Stark (1990). U tim je zeml-jama izgubljeno dragocjeno vreme za privredne reforme, a znatno je izgubljeno i poverenje u tržišnu privredu i demokratiju.

Da li je, dakle, staza postepenih reformi kraljevski put koji pronalazi zlatnu sredinu između ekonomske učinkovitosti, zahteva socijalne politike i demokratskih nužnosti? Prikazani uzajamni učinci između privrednih reformi, preferencija birača i računica političkih elita bliski su toj pretpostavci. Različita reformska iskustva u postkomunističkoj Istočnoj Evropi153 pokazuju pak (uporediti tablicu 29) da nema ni opšteg kraljevskog puta ni puta koji bi mogao biti pravolinijski. Štaviše, postoje dva logična i ujedno empiri-jski potvrđena razloga zbog kojih put privredne transformacije obično teče cik-cak, to jest između radikalnih reformi, postepenosti i orijentacije na status quo.

Neposredne postkomunističke vlade jednostavno su se slomile pod silnim reformskim teretom prvih mera privrednog preobražaja. Po pravilu ih je smenila opozicija koja je dobila izbore uglavnom zato što je obećavala kurs postepenih reformi. Samo su u krajnje retkim slučajevima one mogle i ispuniti očekivanja građana u pogledu blagostanja što su ih budile u izborima, pa su, kao u izuzetnom slučaju Češke 1996, bile opet izabrane. Kurs cik-caka u privrednoj politici bivao je zapečaćen gotovo obavezujućom smenom poli-tičkih stranaka na vlasti posle jednoga zakonodavnog razdoblja i tako je, paradoksalno, uzrokovao važan napredak u konsolidaciji, naime postautokratsku smenu vlasti (turnover test), koju su zahtevali Huntington (1991) i drugi.

Privredna politika većine vlada bila je nedosledna i unutar jednoga zakonodavnog razdoblja. Neposredno posle pobeda u izborima one su većinom najavljivale radikalne reforme; kako je tokom vremena na vlasti slabila podrška građana zbog gubitaka ekonomskog blagostanja i socijalnih tereta, mnoge vlade zbog približavanja izbora težile su ka postepenoj privrednoj politici ili čak privrednoj politici koja je bila us-merena na status quo. To zapravo nije samo fenomen transformacije u Istočnoj Evropi nego se, uz blago promenjene pretpostavke i argumente, o teoremu “political business cycle” raspravlja i u zapadnim demokratijama s razvijenom tržišnom privredom. Tamo (sporna) postavka glasi: što su bliži izbori, to su službene vlade sklonije sistemski povećavati državne izdatke kako bi raspodelile privredno-političke i soci-jalno-političke darove.

Iz perspektive političara koji su prvenstveno nužno zainteresovani za uspehe u izborima, optimalna straegija privredne politike u istočnoevropskim reformskim zemljama bila je nedosledna (Przeworski, 1991, 174). Premda je s gledišta ekonomske nauke ta nedosledna strategija u ovladavanju enormnim problemima u reformi sve drugo nego optimalna, niz istočnoevropskih zemalja ostvario je začuđujuće uspešne privredne bilanse uprkos poukama iz ekonomskih udžbenika ili fino konstruisanom pesimizmu političke ekonomije. To posebno važi za Estoniju, Sloveniju, Mađarsku, Češku, Poljsku, pa čak i Slovačku (uporediti tablicu 38).Dva činioca su jače pozitivno uticala od pretpostavljenih destruktivnih interferencija istovremenog uvođenja

224

tržišne privrede i demokratije:· visok stepen obrazovanja stanovništva u srednjoistočnimeuropskim zemljama pokazao se kao enormna proizvodna snaga u tržišnoj privredi, a za kojom nisu mogle posegnuti ni zemlje Latinske Amerike, ni Jugoistočne Azije, pa čak ni Južne Evrope na početku promena svojihrežima u demokratiju.· Blizina Zapadne Evrope i izglednost primanja u Evropsku Uniju (EU) 2004. razvili su se u činioca push and pull, koji je podsticao forsiranu modernizaciju. Privlačnost članstva u Evropskoj Uniji i njene financijske i logističke pomoći pokazale su se kao premoćan faktor privredne transfor-macije u osam novih država članica Evropske Unije (Kneuer, 2006).

Singularnim problemima državnosti, demokratizacije političkih struktura, ekonomskog preobražaja i istovre-menosti koja ih nadsvođuje i usložnjava treba pridodati i četvrtu problematiku koja promenu sistema u Is-točnoj Evropi razlikuje od procesa demokratizacije u drugom talasu i od većine zemalja u Južnoj Evropi i Latinskoj Americi: posredi uglavnom nisu, uz malobrojne izuzetke, redemokratizacije nego prva puna demokratizacija političkih sistema. Stoga nema demokratski proverenih političkih elita (kao u Zapadnoj Ne-mačkoj posle 1945.), predautoritarnih demokratskih političkih stranaka i institucija (kao u Urugvaju i Čileu) ili tradicija civilnog društva (kao u Zapadnoj Nemačkoj i Italiji) na koje bi se moglo materijalno ili idejno nadovezati. Ako su takva iskustva i postojala – kao u Čehoslovačkoj (1919-1938.) ili, u manjoj meri, u Mađarskoj, Poljskoj i baltičkim držvama – bila su mnogo slabije izražena i uveliko su izbledjela (Glaeßner, 1994, 141).Iz posebne problematike promene sistema u Istočnoj Evropi proizlazi da je uspeh dvostruke i trostruke trans-formacije zavisio od rešenja problema državnosti, ponašanja elita, sekvencioniranju reformi, institucionalnom oblikovanju političkog sistema, kao i od uspeha društveno-ekonomske modernizacije, te da u istočnijoj Is -točnoj Evropi još zavisi od toga. U nastavku treba analizirati puteve transformacije, institucionalizaciju i kon-solidaciju postkomunističkih demokratija na konkretnim primerima odabranih istočnoevropskih zemalja. Treba posebno pokazati kako se i zašto – uprkos posebnoj problematici višestruke transformacije – ceo niz sistema transformacije u Istočnoj Evropi (u Srednjoj i Severnoj Evropi) konsolidovao brže nego u svim os-talim regijama sveta u trećem talasu demokratizacije (uporediti Bertelsmann Stiftung, 2004, 2005; Freedom House od 1990; Schmitter i Schneider, 2004, 59. i d.).

2. Putevi transformacije: od komunističkog režima do demokratije

Ako se uzmu u obzir unutaršnji i spoljni uzroci raspada autokratskih režima, idealtipski se može navesti najmanje šest uzročnih konstelacija kraja autokratskih oblika vladavine u 20. veku:· egzistencijalno opasna kriza legitimnosti zbog ekonomske učinkovitosti autokratskog sistema;· egzistencijalno opasna kriza legitimnosti zbog ključnih političkih događaja;· ratni porazi autokratskih režima;· izostanak egzistencijalno važne spoljne podrške;· domino-učinak slamanja autokratskih režima u regijonui (u manjoj meri) u globalnom opsegu.

Za svaki od tih uzroka mogu se navesti zemlje u kojima su politički sistemi demokratizovani tokom “trećeg talasa”. Ustvari, slomovi pojedinih režima retko se mogu svesti na jedan jedini, nadmoćni “uzrok”. To je najpre moguće u slučaju ratnih poraza, kao što potvrđuju primeri Nemačke, Italije i Japana posle 1945.

225

Većinom su posredi konstelacije uzroka, dakle povezivanje više pojedinih uzroka koji su na kraju doveli do sloma starog režima.Ako se posmatraju lomovi režima u trećem talasu demokratizacije iz perspektive transformacionih regija Južne Evrope, Latinske Amerike, Istočne Azije, Afrike i Istočne Evrope, uočava se da su u četiri prvonave-dene areas kraj autokratskih sistema vladavine uzrokovale vrlo različite konstelacije uzroka. I tu je istočno-evropska regija izuzetak. U njoj se, naime, može raspoznati nadmoćan zajednički uzročni obrazac koji je doveo do propasti gotovo svih komunističkih režima. U regiji nije bilo ni ratnih poraza režima niti su uspešni zamasi u društveno-ekonomskoj modernizaciji izazvali autokratske elite vlasti, kao u Tajvanu i Južnoj Koreji. Ako se Gorbačovljevo preuzimanje vlasti 1985. ex post ne stilizuje u premoćan ključni događaj, raspoznaju se mnogi važni događaji155 tokom promena sistema, ali oni uglavnom nisu bili sam uzrok nego političke posledice dubljih uzroka. Ako se izuzme Sovjetski Savez, u slomovima režima u gotovo svim istočnoevrop-skim zemljama156 raspoznaje se sledeći zajednički uzročni lanac: zaoštravanje krize legitimnosti zbog privrednih neučinkovitosti vodi ka pokušajima reformi u Sovjetskom Savezu, tokom kojih, a najkasnije 1988, konačnim odustajanjem od Brežnjevljeve doktrine Gorbačov oduzima spoljno jamstvo postojanja bratskim zemljama realnog socijalizma. Oduzimanje sovjetskog jamstva postojanja zaoštrilo je probleme legitimnosti komunističkih vlastodržaca u bratskim istočnoevropskim državama i smanjilo rizik od protesta političkih pokreta opozicije. Kad je 1989. komunističko vodstvo Ujedinjene radničke stranke Poljske pristalo na polus-lobodne izbore, a mađarski ministar spoljnih poslova Gyula Horn prerezao gvozdenu zavesu, u pojedinim zemljama porasli su protestni pokreti. Sledeći lanac događaja proizveo je zarazne učinke na celom prostoru Istočne Evrope, koji su omogućili da se komunistički režimi sruše, bez velikog otpora, poput domino kock-ica. Promene ssistema u Istočnoj Evropi nisu počele revolucijama157 nego implozijom starih, izrabljenih režima (među ostalim, Beyme, 1994, 51. i d.; Offe, 1997, 215). Latentno i sve zaoštrenije delegitimiranje oblika vladavine i vladavinskih elita realnog socijalizma dugoročno je prouzrokovalo krizu komunističkih režima u Istočnoj Evropi, “ali se trenutak sloma režima kratkoročno može objasniti samo međunarodnim kontekstom, posebno oklevajućim ponašanjem Sovjetskog Saveza” (Beyme, 1994, 61).Domino-učinak i brzina implozije komunističkih režima gotovo bez reakcije u teorijama sistema objašnjivi su pomoću paradoksa: uska unutrašnja politička povezanost parcijalnih društvenih sistema i spoljnopolitička povezanost komunističkih država, koja je decenijama jamčila stabilnost njihove vlasti, u krizi sistema 1989. uzrokovali su ubrzanu kolektivnu propast svih istočnoevropskih komunističkih država. Predmoderni komu-nistički diktat sistemaa političke vladavine nad svim ostalim parcijalnim društvenim sistemima (privredom, pravom, kulturom, naukom itd.) oduzeo je tim parcijalnim sistemima samoupravljanje (Luhmann) i samood-govornost i omogućio da u velikoj krizi sistema 1989. sve parcijalne društvene krize nefiltrirano eksplodiraju u svenadležnom političkom sistemu. Zatvorenost sistema tzv. Istočnog bloka pod diktatom Sovjetskog Saveza i pod unutrašnjim štitom Varšavskog ugovora prvobitno je bila važna pretpostavka preživljavanja komunističkih režima i u spoljnoj politici.158 Medjutim, u trenutku u kojem se raspao element unutrašnje i spoljne zatvorenosti, on je povukao za sobom i ostale delove sistema. U Istočnoj Evropi su perestrojka, odustajanje od Brežnjevljeve doktrine, režimska priznanja Solidarnosti i otvaranje granice u Mađarskoj uzrokovali egzistencijalnu krizu komunističkog vladavinskog bloka. Preuska “internacionalistička” povezanost komunističkih “bratskih država” u spoljnoj politici i preuska povezanost parcijalnih sistema u unutrašnjoj politici proizveli su jednak uzročni obrazac zajedničkog sloma gotovo svih komunističkih sistema vladavine u Istočnoj Evropi (Pollack, 1990). Takva argumentacija teorije sistema najbolje rasvjetljava zajedničke uzroke implozije komunističkih sistema. Medjutim, ona uveliko zakazuje u objašnjenju različitih tokova promena sistema. Takva objašnjenja mogu se steći samo iz konkretne analize aktera delovanja u specifičnim sklopovima. A budući da su se među-sobno razlikovale konkretne nacionalne okolnosti, respektivne konstelacije relevantnih političkih aktera transformacije i njihove strategije u pojedinim zemljama, odatle su proizašli vidljivo različiti procesni oblici –

226

nasuprot uveliko sličnim uzročnim obrascima – propasti komunističkih režima u Istočnoj Evropi.U teorijskom delu naše analize utvrdili smo šest idealtipskih procesnih oblika u tri talasa demokratizacije u 20. veku:

· dugotrajna evolucija,· promena sistema kojom se upravlja odozgo,· promena sistemaa koja je iznuđena odozdo,· pogodbena promena sistema, · kolaps režima,· raspad i osnivanje novih država.

Prvi procesni oblik dugotrajne evolucije liberalnih i demokratskih struktura I struktura pravne države bio je tipičan za klasične slučajeve prvog talasa demokratizacije u SAD-u, Velikoj Britaniji ili Francuskoj. On ne dolazi u obzir za nagle promene sistema u Istočnoj Evropi. Za ostalih pet puteva transformacije postoje primeri u Istočnoj Evropi posle 1989. Kojim se putem stvarno koračalo, u velikoj meri bilo je povezano s postojanjem, respektivnom konstelacijom političke vlasti i započetom strategijom transformacije četiri sledeća relevantna aktera (Przeworski, 1991, 67. i d.):

· ortodoksnih hardliners starog režima,· reformskih softliners starog režima,· umerenih snaga u opoziciji,· radikalnih snaga u opoziciji.

Oslanjajući se na taj pristup tumačenju u teorijama aktera i uvažavajući konkretne strukturne uslove delo-vanja, u nastavku treba ilustrovati svaki navedeni put transformacije pomoću tipičnih primera u Istočnoj Evropi.

2. 1. Odozgo kontrolisana promena sistema: Balkan159

U većini studija o transformaciji u Istočnoj Evropi kao uzorni primeri “odozgo upravljane” promene režima posebno se navode Albanija, Bugarska i Rumunija (Beyme, 1994, 95; Glaeßner, 1994, 211; Merkel, 1996b, 84; itd.). Tačna analiza tih triju slučajeva pokazuje da je, paradoksalno, najjača kontrola odozgo bila u Ru-muniji, gde je promena sistema počela “revolucionarnim” nemirima, znatnim nasiljem i mnogim smrtnim žrtvama.160 Ta postavka zahteva najpre kratku definiciju, a potom i duže empirijsko-deskriptivno objašnjenje. Ako “kontrolu odozgo” definišemo tako da elite starog režima ne iniciraju samo promenu sistema nego i određuju na koji se način raspada stari autokratski režim i kako se i koje strukture novog poretka vladavine etabliraju, Rumunija je nedvosmisleno ogledni primer “odozgo” orkestrirane i kontrolisane transformacije. Grupa “odozgo kontrolisanih promena sistema” može, doduše, obuhvatiti i Albaniju i Bugarsku, ali je u njima faza kontrole starih komunističkih elita bila znatno kraća.U Albaniji su pod “domino-pritiskom” događaja u Istočnoj Evropi komunističke elite starog režima inicirale oprezno otvaranje potpuno zatvorene autokratije. Još u decembru 1989. Ramiz Alija, prvi sekretar Albanske partije rada koja je vladala sama, izjavio je povodom rumunskih nemira da kriza komunističkog režima u Rumuniji ostaloj Istočnoj Evropi ne znači “krizu socijalizma u teoriji i praksi”, nego pogađa sovetizovane države Istočnog bloka: “Prema tome, događaji se odvijaju tako da to nema nikakve veze s nama” (nav. u: Biberaj, 1992, 189).Posle godinu dana Alija je morao dozvoliti legalizaciju konkurentskih političkih stranaka. Posle samo tri meseca, u martu 1991, u Albaniji su održani prvi demokratski izbori. Vladajuće komunističke elite jedva su

227

dale vremena opozicionim strankama da se organizuju i pripreme za izbore. “Postkomunisti”, koji su se nazvali Socijalističkom partijom rada, kontrolisali su državni aparat, medije i najvažnije ekonomske resurse u zemlji. Stoga je njihova izborna pobeda s 56,2 posto glasova birača bila uverljiva, posebno na selu (Do -maschke, 1997, 274), jer tamo gotovo i nije bilo alternativnih, nedržavnih izvora informisanja, a birači su u proseku bili stariji, neobrazovaniji i konformističniji nego u gradovima. Opozicija nije priznala rezultate izbora zbog očitih neregularnosti. Društveni nemiri, koji su pratili već izbornu borbu, opet su se zaoštrili neposredno pre faze naknadnih izbora. Opozicija je koristila vanparlamentarni pritisak, pa su u martu 1992. sprovedeni novi parlamentarni izbori. Vladajućim “socijalistima” oko Ramiza Alije kontrola je počela kliziti iz ruku. Rapidan gubitak kontrole i vlasti zapečatilo je političko strmoglavljivanje u parlamentarnim izborima. Udeo birača opozicijske Demokratske stranke (PDSh) oko Salija Berishe porastao je s 38,7 (1991) na 62,1 posto (1992), dok su socijalisti (PDSSh) za sobom imali samo još 25,7 posto birača. Pod utiskom izborne katastrofe Ramiz Alija je odstupio kao predsednik države, a Sali Berisha izabran je za njegovog naslednika u parlamentu kojim je dominirala njegova stranka. Alija je bio uhapšen i osuđen na dužu kaznu zatvora. U proleće 1992. postkomunistički neosocijalisti potpuno su izgubili kontrolu nad promenom sistema u Albaniji. Osim toga, ako se uzme u obzir da u kratkom razdoblju od kraja 1990. do početka 1992. gotovo i nisu sprovedene dublje političke i društvene reforme van formalnih demokratskih institucija i postupaka, o trans-formaciji kojom su odozgo upravljale elite starog režima može se govoriti u vrlo kratkoj fazi – od jeseni 1990. do proleća 1992.Komunističke elite starog režima u Albaniji jedva su dve godine raspolagale - kako tipičnim, tako i nužnima - prednostima i resursima koji su omogućavali upravljanjem sporom promenom sistema “odozgo” (Merkel, Puhle i dr. 2006, 423. i d.):

· monopolističkom kontrolom državnog aparata,· znatnom moći raspolaganja privredom,· zamašnom kontrolom informativnih medija, naročito (državne) televizije,

· vakuumom u civilnom društvu koji nije omogućavao delotvornu socijalnu protivmoć u odnosu prema etatističkoj supremaciji i koji jestanovništvo činio gotovo nezaštićenim od manipulacija države.

Kako se preterana izborna obećanja vladajućih socijalista nisu mogla ispuniti i kako su potpuno nerealna očekivanja stanovništva od tržišne privrede i demokratije propala zbog kolapsa industrije i brzog propadanja poljoprivrede, razočarano stanovništvo okrenulo se takođe nerealnim i demagoškim izbornim obećanjima opozicione Demokratske stranke. Kad je ona došla na vlast, umnogome je sledila vlastiti obrazac upravljanja “odozgo”. Stvarno ga nisu više sprovodile samo razvlaštene elite starog režima nego i nove elite “demokratske” opozicije.161

U Bugarskoj je put transformacije bio sličan albanskom. I u Bugarskoj je, kao u Albaniji i Rumuniji, do 1989. postojao vrlo zatvoren komunistički sistem koji je još umnogome imao crte totalitarne vladavine (Linz i Stepan, 1996, 336). Nasuprot Albaniji, oprezno otvaranje režima nije pokrenuo partijski i državni vrh, nego je počelo unutarpartijskim pučem protiv starog staljiniste Todora Živkova, koji je Komunističku partiju Bugarske vodio od 1954. do 10. novembra 1989. Nema zapravo sumnje da su pad Živkova planirali i sprov-eli najviši vodeći krugovi Komunističke partije. On je najuporediviji sa svrgavanjem Ericha Ho-neckera od strane Politbiroa Jedinstvene socijalističke Partije DR Nemačke (SED) u jesen 1989.

Unutarpartijski nezadovoljnici oko predsednika komunističke Narodne skupštine Petra Mladenova i bivšeg ideološkog šefa partije Aleksandra Lilova prvobitno su više bili orijentisani na Gorbačovljev reform-skokomunistički kurs Perestrojke nego na mere potpune liberalizacije i demokratizacije zapadnog podrekla (Gallagher, 1995, 342; Todorova, 1992, 163). Medjutim, pod pritiskom događaja u Istočnoj Evropi i, posebno, snažnih javnih protesta u vlastitoj zemlji reformski komunisti bili su prinuđeni na mere dalekosežne liberalizacije. Inicirali su “okrugli stol”, ali su njegovu organizaciju, dnevni red, pregovore i rezultate uveliko

228

odredili komunisti (Linz i Stepan, 1996, 338). Sproveli su, kao i u Albaniji, rane nove izbore u junu 1990. pre nego što se opozicija delotvorno organizovala. Kao u Albaniji, bivši komunisti, koji su se u aprilu 1990. preimenovali u Bugarsku socijalističku partiju (BSP), osvojili su s 47,2 posto glasova birača apsolutnu većinu mesta u parlamentu. Postkomunisti su dobili najviše glasova na selu i među starijim biračima, dok su u urbanim središtima, posebno u mlađim i obrazovanijim slojevima birača, zaostali za opozicijom. Opozi-cioni Savez demokratskih snaga (SDS) izgubio je izbore s 34,1 posto, premda se oni – zanemari li se rani termin izbora – mogu smatrati “u osnovi poštenim”.

Tu nipošto ne završavaju poredjenja s ranom fazom albanske transformacije. I u Bugarskoj je, naime, opozicija, osporavala legitimnost rezultata izbora, blokirala rad izabranog parlamenta i sprečavala izradu novog ustava. Istovremeno je mobilisala vanparlamentarne proteste i štrajkove. Koncentrisane van-parlamentarne akcije prisilile su starog komunista Mladenova da odstupi s položaja predsednika države, posle čega je za novog predsednika Bugarske izabran ugledni disident i filozof Željo Želev. Malo kasnije, u januaru 1991, za premijera je imenovan nestranački Popov, a za jesen iste godine najavljeni su novi, pre-vremeni izbori (Segert, 1996, 121). Do tog trenutka ravnoteža moći u zemlji već se promenila. Postkomunis-tima je izmakla kontrola nad promenom sistema. To je postalo i konačnim posle njihovog poraza u prevre-menim parlamentarnim izborima u oktobru 1991, kad su s 33,1 posto glasova ostali tik iza opozicionog Saveza demokratskih snaga (SDS) (Schliewenz, 1997, 256).

I u Bugarskoj se, dakle, može govoriti samo o kratkoj fazi, malo dužoj od godinu dana, “odozgo” upravljane transformacije. Startne strukturne prednosti još gotovo nepreobraženih “postkomunista” (raspola-ganje državnim i medijskim aparatom, kontrola ekonomskih resursa, fragmentacija opozicije, iskorištavanje slabog civilnog društva) vrlo su brzo obezvređene vanparlamentarnim pritiskom. Paradoksalno, činilo se da su i u Bugarskoj vanparlamentarne, vanustavne i demokratski dvosmislene metode (neprihvatanje rezultata izbora, mobilizacija ulice protiv slobodno izabranog parlamenta) nastupajuće “građanske” opozicije (SDS), koja je bila samo “polulojalna” demokratiji (Linz i Stepan, 1996, 341), ubrzale nastavak transformacije. Žestoki sukobi vlade SDS-a s obazrivim i nadstranačkim predsednikom države Želevim, unutrašnja pos-vađanost i nestabilnost i, na kraju, brz raspad bugarske koalicione vlade u decembru 1992. malo kasnije su pokazali da je to bio zapravo mnogo više privid nego stvarnost. Vlada stručnjaka, koju je postavio Želev, posle toga je inicirala najvažnije ciljeve reforme u privrednoj politici, ali je pala posle dve godine u sedmom izglasavanju nepoverenja u parlamentu (Schliewenz, 1997, 255). U novim prevremenim parlamentarnim izborima pobedila je izborna koalicija oko Socijalističke stranke s 43,5 posto glasova i apsolutnom većinom mandata u parlamentu. I koaliciona vlada Bugarske socijalističke partije (BSP) i Pokreta za prava i slobode turske manjine pala je u decembru 1996. pod silnim teretom reforme i uličnim pritiskom.

U Albaniji i Bugarskoj jasno se pokazuje da sam prenos odgovornosti za vladu od postkomunista na građanske stranke ne mora proteći ni demokratski korektno, niti je po sebi kriterijum koji izražava uspeh institucionalizacije i konsolidacije demokratije u Istočnoj Evropi (Segert, 1996, 113). Uzajamna nepomirljivost, nesklonost kompromisu i blokiranje dvaju gotovo jednako jakih političkih tabora znatno su odgodili proces političke, privredne i društvene reforme u Albaniji i Bugarskoj.

Rumunija je ogledni primer “odozgo” kontrolisane promene sistema, odnosno, promene sistema koju su kontrolisale komunističke elite starog režima. U prilog toj postavci govore sledeći činioci (Gallagher, 1995, 347; 1996.; Linz i Stepan, 1996, 344; Segert, 1996):

· U Rumunjskoj Ion Iliescu nije 1990. izabran za prvog predsjednika države samo kao visoko-rangirani član stare komunističke nomenklature, nego je taj položaj iznova potvrdio nakon dvije godine u izravnim demokratskim izborima. Tek nakon šest godina neprekinutog predsjednikovanja Iliescuaje, nakon poraza u izborima u studenome 1996, smijenio kandidat građanske opozicije (CDR) Emil Con-

229

stantinescu.· Polupredsednički sistem vlasti u Rumuniji daje rumunskom predsedniku dalekosežne us-tavne ovlasti, koje je Iliesku svojim autoritarnim stilom vladanja proširio van granice Ustava.· Iliesku je imao široku biračku osnovicu, budući da – nasuprot postkomunistima u Albaniji i Bugarskoj – većinu birača nije osvajao samo na selu nego i u gradu.· U Rumuniji nije bilo ni na početku transformacije, a ni kasnije, institucije koja bi bila upore-diva s “okruglim stolom” za kojim bi, pored bivših elita komunističke partije, u stvaranje institucija i odlučivanje bile uključene i ostale političke snage.· Opozicija je bila fragmentirana i nije imala nikakvog uticaja na odluke parlamentarne većine i zaključke vlade.· Državni i bezbednostni aparat, široka područja podržavljene privrede i elektronskih informa-tivnih medija uveliko su kontrolirali postkomunisti oko Ilieskua.

Tokom razdoblja postkomunističke vlade taj opseg vlasti malo se promenio. Ilieskuova predsednička stranka,162 koja se prozvala Rumunskom socijaldemokratskom strankom, i njeni nacionalistički i staljinistički koalicionii partneri tek su u novembru 1996. tesno izgubili izbore od građansko-konzervativnoga opozi-cionog saveza oko Demokratske konvencije Rumunije (CDR) (Shafir, 1997, 148). Malo kasnije Ilieshua je (45,6 posto glasova) u drugom krugu predsedničkih izbora porazio njegov građanski protivnik Constanesku (54,4 posto glasova) iz Demokratske konvencije Rumunije (153). Razdoblje transformacije koga su kon-trolisale postkomunističke elite starog režima okončano se tek posle gotovo sedam godina.

Ni u jednoj istočnoevropskoj zemlji postkomunisti nisu vladali toliko dugo (1990-1996), s tako ve-likim resursima vlasti i uz tako malu kontrolu slabe političke opozicije kao u Rumuniji. Nesumljivo je da su bile uspostavljene elementarne demokratske institucije, poput slobodnih izbora, parlamenta, vlade, predsednika i sudstva. Postkomunističke elite bile su, osim toga, demokratski legitimisane slobodnim i uve-liko poštenim izborima. Ako između termina izbora i nije uspela isključiti najvažnije horizontalne kontrole vlasti, stara-nova nomenklatura uspela je delotvorno potkresati mogućnosti njihove kontrole. Od 1990. do 1996. u Rumuniji se etablirala jedna varijanta oblika demokratije koju je Larry Diamond (1996) nazvao elec-toral democracy, O’Donnell (1994) delegative democracy, a (Merkel, 1999; Merkle, Puhle i dr., 2003; Merkel i Croissant, 2004) defektnom demokratijom. U takvoj demokratiji stabilizuju se, kao u Rumuniji, opšti, slo-bodni i jednaki izbori na takmičarskoj osnovi, pa se tako ostvaruje “vertikalna odgovornost” političkih elita u minimalističkom šumpeterijanskom smislu. Ali, upravljanje transformacijom odozgo od strane elita starog režima sprečavana je izgradnja pravne države i liberalne demokratije u Rumuniji, koja bi, uz vertikalnu, jamčila i “horizontalnu odgovornost” između ustavnih vlasti i tako zajamčila sigurnost pravne državnosti, građanskih slobodarskih prava i zaštite manjina. Kad bi, naime, gotovo nepromenjena stara-nova nomen-klatura dopustila takvo liberalno produbljivanje demokratije, nikad ne bi, uprkos svojim izbornim uspesima, bila u položaju da u jednakoj meri kontroliše politički razvoj zemlje.

Tako je pak mogla filtrirati i povremeno bojkotirati sve političke, privredne i socijalne reforme s as-pekta održanja svoje vlasti. Dugoročno upravljanje procesima transformacije od strane elita starog režima može se, kao što pokazuje primer Rumunije, održati samo onda kada formalne demokratske institucije nisu ispunjene sadržajima pravne države i liberalizma. Cena strategije održanja vlasti, koja je legitimisana for-malno demokratski, jesu sve veći demokratski nedostaci, odgađanje demokratske konsolidacije i spor tempo društveno-ekonomskih reformi. Uprkos višestrukoj smeni političkih stranaka na vlasti, u Rumuniji se ni 2006. nije moglo govoriti o konsolidovanoj liberlanoj demokratiji i pravnoj državi. Znatni nedostaci postoje posebno na području pravne države (Bertelsmann Stiftung, 2005). To ne menja ni ciljani pristup Evropskoj Uniji 2007, jer je Evropska Unija zbog političkih razloga toliko širila takozvane kopenhagenške kriterijume iz

230

1993. za Bugarsku i Rumuniju dok ih te dve balkanske zemlje nisu ispunile “u skladu sa željama”. S druge strane, može se očekivati da će pristup Evropskoj Uniji pridoneti brzom smanjivanju deficita u demokratiji i pravnoj državi.

Zašto su upravo u Rumuniji elite starog režima kontrolisale proces transformacije duže nego u os-talim istočnoevropskim državama? Linz i Stepan (1996) objašnjavaju to posebnim karakterom prethodnog autokratskog režima pod Ceauşescuom. On se nije razlikovao samo od autoritarnih režima Poljske i Mađarske, nego i od umnogome totalitarnih režima Albanije i Bugarske bizarnim personalizmom i stilom vladavine koga dvojica politikologa, oslanjajući se na kategorijume vladavine Maxa Webera, nazivaju “sul-tanističkim”, odnosno “sultanističkim totalitarizmom”:

“U Rumuniji nije bilo samostalnih ili polusamostalnih puteva karijere u državnom aparatu. Čak su i najviši pripadnici nomenklature bili zapošljavani, tretirani, otpuštani i premeštani kao da su članovi kućne posluge. Personalizam je bivao sve jači, počevši od imenovanja Elene Ceauşescu u Politbiro 1972. do do-bro poznatog ‘socijalizma u jednoj porodici’ osamdesetih godina. U biti, Ceauşescu je tretirao Rumuniju kao lični posed” (Linz i Stepan, 1996, 346. i d.).

Bio je to upravo onaj bizarni sultanizam koji je režimskim elitama iza velikog vođe omogućavao da tlačenje, nasilje i otimanje slobode pod starim režimom pripišu osobi Ceauşescua. Budući da su un-utarstranački pučisti osudili bračni par Ceauşescu na smrt u javnom procesu nepravne države i potom omogućili televizijsku egzekuciju, kao “ubice tirana” stekli su novi politički identitet i “revolucionarnu legitim-nost”. Brzo povlačenje najtvrđih represivnih mera starog režima, uvođenje potpuno nepoznatih sloboda i priprema slobodnih izbora podarili su starim-novim vlastodršcima novu demokratsku legitimnost i popu-larnost. Sultanističko isključivanje svih kolektivnih stranačkih gremija nije omogaćavalo mirnu zamenu starog vrha partije reformskim softliners starog režima, kao u Bugarskoj. Nije bila naročito verovatna ni rev-olucionarna pobuna koju bi planirale opozicione organizacije ili izneli društveni pokreti u civilnom društvu, jer je sultanistički režim znao delotvornom represijom zaustaviti svako opoziciono gibanje ili gibanje u civilnom društvu. Put ka opreznoj promeni režima mogao se stoga otvoriti samo isključenjem Ceauşescuova klana nasilnim pučem, koga je rumunski egzilant Kodreslu, a s obzirom na ulogu komunističkih elita, primereno nazvao scripted revolution (nav. u: Linz i Stepan, 1996, 346).

2. 2. Pogodbena promena sistema: Poljska

Kad se u akutnim kriznim stanjima nekog autoritarnog sisstema iskristališe pat pozicija između režimskih elita i opozicije režimu i kad nijedna strana ne može jednostrano definisati modalitete buduće političke vladavine, a pretpostavivši da obe strane reaguju “racionalno”, dolazi do pregovora o novom obliku političke vladavine. Tačno takvo stanje nastalo je u kasnokomunističkoj Poljskoj 1988. godine. Ni režim ni opozicija nisu videli mogućnost koja je obećavala uspeh da svoje interese ostvare nasiljem prema drugoj strani. U Poljskoj je došlo do, udžbenički skiciranih, pregovora koji su okončani "paktovima o transformaciji". Poljska je stoga - poput Spanije u Južnoj Evropi, Brazila i Umgvaja u Latinskoj Americi - ogledni primer pacted transition u Istočnoj Evropi (Przeworski, 1991, 78; Colomer, 1995, 79; Linz i Stepan, 1996, 244. i d.), to jest "pogodbene promene sistema" (Beyme, 1994, 94; Rub, 1994, 272; Merkel, 1996b, 86).

U Poljskoj je duga faza političke transformacije počela 1980. godine. Novoosnovani sindikat Soli-darnost organizovao je masovne štrajkove koji su okončani zaposedanjem brodogradilišta u Gdanjsku. Nasuprot velikim štrajkovima 1970-1971, radnici su tada naišli na široku podšku u krugovima intelektu-alaca163 i Katoličke crkve. Za manje od godinu dana to medusobno isprepleteno i mobilisano civilno društvo steklo je "hegemoniju u društvu" (Linz i Stepan, 1996, 263) i sve je vise potiskivalo uticaj komunističkog

231

režima iz društva na državni i bezbednostni aparat. Tu postaje jasna razlika izmedu sultanističko-totali-tarnoga sistema Rumunije i birokratsko-autoritarnog oblika vladavine u Poljskoj:164 dok su u Rumuniji gotovo sve inicijative civilnog društva bile potisnute, u Poljskoj se izgradio "horizontalni odnos civilnog društva sa samim sobom" (262). Pod hegemonijom Solidarnosti nastao je moćan i delatan akter civilnog društva koji je izazivao elite starog režima. Režim je odgovorio na taj izazov zabranom Solidarnosti i proglašenjem ratnog prava u decembru 1981. Od kraja 1981. do kraja 1987. godine vodjstvo u državi preuzeo je "autoritarno-birokratski, ali ne i ideološki vojni režim" (Staniszki, nav. u: Linz i Stepan, 1996, 264). Ali, nije se više mogla povratiti hegemonija u društvu. Uprkos zabrani Solidarnosti i slabljenju mobilizacije civilnog društva, polako se iskristalizisao pat u političkoj moći. Pošto je general Jaruzelski u novembru 1987. izgubio referendum o svom kriznom privrednom programu, a malo kasnije su iznova oživeli masovni štrajkovi, iskristalisala se klasična "transformaciona situacija kao u teoriji igara", koju su još 1986. koncipirali Schmitter i O'Donnell, a Adam Przeworski (1991) i Josep Colomer (1995) ponovo teorijski modelirali. Suprotstavila su se dva tabora, a u svakome od njih mogle su se prepoznati dve struje:

Režim:• umerene režimske elite oko generala Jaruzelskoga (sqfiliners),• preostali ortodoksni ideolozi u partiji i aparatu unutrašnje bezbednosti (hardliners).

Opozicija:· umereni reformatori oko Lecha Wałęse,· radikalni novi naraštaj mlađih sindikalnih aktivista.

U oba tabora prevladavale su umerene snage spremne za kompromis. U stanju u kojem su obe strane spoznale pat u političkoj moći pregovori su ostali kao gotovo logična posledica. Pregovori su počeli u jesen 1988: izumljen je okrugli sto. Počela je pregovaračka igra političke moći o reformskim koracima i kon-ačnom obliku novoustrojenog političkog poretka. U svakom krugu morali su se sklapati kompromisi među pregovaračkim partnerima. Iz kruga u krug menjali su se resursi moći koje su mogle mobilizisati komunis-tičke reformske elite i opozicija.

U prvom krugu pregovora sedeli su jedni nasuprot drugima reformski delovi starog režima i umerene snage političke opozicije kao glavni protagonisti (Rüb, 1994, 272). Softliners iz Ujedinjene radničke stranke Poljske (PVAP) želeli su proširiti legitimacijsku osnovu režima kontrolisanim i što podređenijim uključivanjem Solidarnosti u političko vodstvo zemlje. Solidarnost je pak želela da posle svoje legalizacije ugovorom utvrdi prve korake u zapadno orijentisani sistem pluralističke demokratije. Podela vlasti između dvaju aktera bila je, svakako, asimetrična. Jezgro državne vlasti još uvek su kontrolisale režimske elite. Opozicija je, doduše, tome mogla suprotstaviti spremnost radništva i stanovništva da se mobiliše. Obe strane bile su nesigurne u budućnost i nisu mogle tačno proceniti ni vlastitu, ni protivničku poziciju moći. Taj “veo neznanja” (Rawls)165 je podsticao spremnost oba partnera za kompromis.

Prvi temeljni kompromis u pregovorima sklopljen je o jednokratnom postupku izbora za Sejm 1989. Režimske elite želele su iznova definisanom položaju predsednika države dati široke ovlasti i prilagoditi ga ličnosti Jaruzelskoga kao državnog jamca osiguranja vladavine reformiranih komunista. Pregovarački part -neri iz Solidarnosti na bitnim područjima su se ssglasili: predsednik bi mogao imenovati premijera, sazivati ministarsko veće i predsedavati mu. Sejm bi trebao imati pravo veta na njegovu zakonodavnu inicijativu. Trebao je, na kraju, dobiti čak i pravo da raspusti parlament pod određenim, ustavno zadatim uslovima (Ziemer, 1993, 100). Predsedniku države bile bi priznate ustavne ovlasti koje, prema opsegu vlasti, pod-sećaju na predsednika Pete Republike u Francuskoj. Protivustupak Solidarnosti bilo je polupluralističko

232

izborno pravo: 65 posto mesta u Sejmu trebalo je biti rezervisano za vladajuću koalicijui, a 35 posto za opoziciju. Izbori za novoosnovani Senat166 nisu imali kvote.

Takav kompromis bio je moguć zato što se zasnivao na pogrešnim računicama oba aktera o vlastitim, srednjoročnim izgledima za vlast (Colomer i Pascual, 1994, 291). Režim je precenjivao, a opozi-cija potcenjivala vlastitu moć i oslonac u stanovništvu. Pogrešno proračunata očekivanja obe strane određi-vala su, dakle, dinamiku mera liberalizacije i demokratizacije u prvom krugu pregovora. PVAP je pretrpela katastrofalan poraz u prvim, poluslobodnim izborima 1989. u kojima se u Senat probio samo jedan njen kandidat. Jaruzelski je izabran u parlamentu s vrlo tesnom većinom zahvaljujući taktičkom samoograniča-vanju Solidarnosti. Bivše stranke saveznice, Ujedinjena seljačka stranka (ZSL) i Demokratska stranka (SD), napustile su brod koji tone stare režimske koalicije. Odvojile su se od komunističke partije i omogućile Se-jmu da za premijera izabere člana Solidarnosti Mazowieckoga. Malo kasnije, u januaru 1990, PVAP se ras-pustila i preimenovala u Socijaldemokratiju Republike Poljske (SdRP). Tako je prestao postojati stari “režim”, protivigrač opozicije, kao “merodavan partner sporazuma s okruglog stola” (Ziemer, 1993, 103). Promenio se krug “igrača”. Do drugog kruga pregovora o novom Ustavu promenile su se pozicije moći i opskrbljenost resursima konkurentskih aktera u korist opozicije.

Tipično je što se nestankom partnera rascepila i nekadašnja opozicija režimu. Solidarnost se ras-pala na konzervativnu gdanjsku grupu oko Lecha Wałęse i liberalnu varšavsku grupu oko Mazowieckog, Geremeka i Michnika. Obe grupe bile su odlučujući igrači u drugoj rundi. Treći igrač bio je predsednik države Jaruzelski, koji je bio suzdržan zbog nedovoljne demokratske legitimacije. On je brzo smenjen pošto je Wałęsa 1990. u decembru iste godine bio izabran za naslednika Jaruzelskoga. Usledili su prvi stvarno slobodni i jednaki izbori u oktobru 1991. Time je završeno prelazno razdoblje “pogodbene promene sis-tema”.

2. 3. Kolaps režima: Čehoslovačka

Između kolapsa režima, na jednoj, i pogodbene ili odozgo kontrolisane promene sistema, na drugoj strani, postoji bitna razlika: u stanju kolapsa organizovani akteri i strategije koje su usmerene na menjanje ili prom-jenu sistema nemaju gotovo nikakvu ulogu. Režim često kolabira zbog spoljnih uzroka, kao u Nemačkoj, Italiji i Japanu posle poraza u ratu 1945. Ali, autokratski režimi mogu kolabirati i bez direktno spoljnih uti -caja. Takav kolaps počinje brzim raspadom ostataka postojeće legitimnosti i gubitkom sposobnosti starog režima za represiju i delovanje. Nestaje “režim” kao akter transformacije; “reformski komunisti” koji su se ne jedanput brzo preobratitili, još uvek mogu značajno uticati na tok transformacijskih događaja. S druge strane, nije potrebna organizovana opozicija koja deluje strateški ili koncentrisano da bi se elite starog režima prisilile na predaju. Juan Linz i Alfred Stepan (1996, 324) definišu kolaps režima na sledeći način:

“U kritičnim stadijumima krize režima vitalni delovi državnog aparata prinude postaju neodlučni, buntovni ili se ‘tope’. Videvši to iznenadno odsustvo učinkovite sile, protestisti postaju sve brojniji i sve smeliji. U stanovitom trenutku može biti toliko mnogo antirežimskih protestista i toliko malo branilaca režima da vođe režima gube svu svoju pregovaračku sposobnost. U tom trenutku, režim se ne zbacuje nego ko-labira”.

Taj uopšteno opisan obrazac kolapsa u Istočnoj Evropi najbolje se uočava u Čehoslovačkoj 1989. U nastavku treba malo pobliže ocrtati čehoslovački put transformacije.

Kolaps komunističkog režima u Čehoslovačkoj za tri sedmice – od 17. novembra do 10. decembra – omogućila je lančana reakcija događaja. Tokom tih događaka komunističkoj partiji oduzet je svaki uticaj na budući razvoj transformacije, a na čelo države popela se grupa vodećih disidenata (Smutny, 1992, 26). Događaji su preticali jedni druge: 9. nov, osam dana posle otvaranja Berlinskog zida, policija je ugušila

233

demonstracije studenata u Pragu. Studenti su se odlučili za štrajk, koji se neposredno pretvorio u široku raspravu o opštem štrajku. Istovremeno su jačale demonstratije u kojima je kao najvažniji glas protesta nastupao Vàclav Havel, vodeći disident u zemlji. Čehoslovački radnici su 27. novembra stupili u opšti dvosatni štrajk. Već u tom trenutku vrh omladine komunističke partije sarađivao je s protestistima. Počeo je masovni “beg ispod zastave” članova i suputnika partije, kao i mnogih nosilaca važnih državnih institucija. Policija je ignorisala zapovesti i javno se ustručavala poslušati poziv hardliners iz praškog vodstva komunis-tičke partije da proteste uguši silom. Vrhovni komadant čehoslovačke vojske, general Vaclavík, izjavio je da se oružane snage neće okrenuti protiv naroda (Bradley, 1992, 93). Partijskom vodstvu su izmicala naj-važnija sredstva vlasti. Generalni sekretar Komunističke partije odstupio je 24. novembra, a 4. decembra odstupio je i Gustav Husák, predsednik Čehoslovačke Socijalističke Republike. Stari komunistički parlament izabrao je 29. novembra Václava Havela za novog predsednika države. Pobede češkog Građanskog fo-ruma (OF) i slovačke Javnosti protiv nasilja (VPN) u prvim slobodnim izborima u junu 1990. samo su za-pečatile one što se dogodilo davno pre: kolaps starog režima, potpunu smenu elita komunističkog režima i preuzimanje državne vlasti od strane opozicije mobilizisane u događajima iz decembra.

Toliko o događajima. Pitanje koje se postavlja sa stanovišta teorija transformacije glasi: da je li taj slom bio nužan? Zašto je kolabirao upravo čehoslovački komunistički sistem? Zašto delovi starih režimskih elita nisu mogli uticati na budući proces transformacije, kao što se to na različit način dogodilo u Bugarskoj i Rumuniji (kontrola odozgo) ili u Poljskoj i Mađarskoj (pogodbena promena sistema)?

Iz perspektive teorije aktera odgovor se čini jasnim. Brz raspad režima, nenasilno i brzo razvlašći-vanje partijskog i državnog vodstva posredstvom masovnog “bega ispod zastave” vlastitih državnih funkcionera, izjave policije i vojske o neutralnosti uticali su na to da na strani komunističkog režima nije više bilo nijednog aktera sposobnog da deluje. Na strani opozicije nije bilo organizovanog pokreta koji bi pokazi-vao makar početne kvalitete aktera kao što su poljska Solidarnost, poljska Katolička crkva ili KOR. To se odnosi i za malu grupu disidenata “Povelja 77”. Ako ni na jednoj strani nema delatno sposobnih aktera, ne može biti ni pregovora. Upravo je tako bilo u Čehoslovačkoj u novembru 1989. (Rüb, 1994, 284). Pod utiskom sloma struktura svoje vlasti, elite starog režima predale su državnu vlast neorganizovanoj četi disidenata, koja se tek u poslednjoj fazi agonije režima i neposredno posle nje (kratkoročno) pretvorila u delatno sposobnog političkog aktera koga podržava stanovništvo.

Na pitanje o uzroku kolapsa i neverovatnosti pogodbene promene sistema ili transformacije kojom se upravlja odozgo nipošto se ne može zadovoljavajuće odgovoriti ukazivanjem na to da nije bilo aktera transformacije. Jer, dalekosežno sledeće pitanje glasi: zašto ni na strani režima ni na strani društva nisu nastali delatno sposobni akteri transformacije? Duboki uzrok mora se tražiti u karakteru autokratskog sis-tema.167

Linz i Stepan (1996, 317) označili su čehoslovački komunistički sistem kao “zamrznuti posttotalitarni režim”. To znači da se poststaljinistički režim na osi sustavâ (sporediti od. 1) nije kretao u zoni autoritarnih sistema vladavine, kao u Poljskoj posle 1956. i kasnije u Mađarskoj. “Praško proleće” ostalo je kratko među-razdoblje posle koga su se režimske elite pod vodstvom Husáka opet zatvorile i restaljinizovale sistem. Nije došlo ni do reformi, kao u Mađarskoj 1968, koje bi civilnom društvu dale makar mali samostalan prostor za samoorganizovanje, niti se razvila čehoslovačka Perestrojka uporedo s onom u Sovjetskom Savezu posle 1985. Posledica zatvaranja staljinističkog sistema bila je nemogućnost nastanka i reformskih softliners un-utar režima, i uzajamno premreženog civilnog društva koje je sposobno da kolektivno deluje. Razvio se, kao u DR Nemačkoj, specifični kasnokomunistički ugovor o vladavini, prema kome je režim odustao od tradi-cionalne društvene mobilizacije, razmenjujući skromnu materijalnu sigurnost za političku apatiju i javni mir. Notorni remetilac toga ugovornog mira, kao “Povelja 77”, bili su izuzetak. Tako karakter “zamrznutog” kvazi-

234

totalitarnog režima nije dopustao nastanak delatno sposobnih elita ni na strani režima niti na strani društva, koje bi pregovorima ili kontrolom odozgo upravljale tokom procesa transformacije.

2. 4. Kolaps režima i kraj države: poseban slučaj DR Nemačke

Iz perspektive teorije transformacije i promena režima u DR Nemačkoj pre se može opisati kao kolaps nego kao “revolucija”168 (Merkel, 1991, 30. i d.; Offe, 1994, 43; Beyme, 1994, 95; Linz i Stepan, 1996, 322). Ali, kako je kolapsom režima Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED) nestao i temelj postojanja cele DR Nemačke kao države, DR Nemačku treba analizirati kao “poseban slučaj”. Pojam “mirna revolucija”, koji se većinom koristi u publicistici i političkom diskursu, prejednostrano ističe mirno revolucionarno delovanje, jer je u uzročnom lancu gubitka legitimnosti, spoljnopolitičkog pritiska i masovnog protesta ono tek na trećem i poslednjem mestu. Ni u revolucijama ni u slomovima režima ne mogu pre toga nastati pregovarački sposobni softliners na strani režima. Kako se DR Nemačka, kao i Čehoslovačka, osamdesetih godina može označiti kao “zamrznuti postotalitarni režim”, u jesen 1989. nije bilo moguće profilisanje grupe reformskih komunista unutar kruto organizovanog vodstva Jedinstvene socijalističke partije Nemačke (SED).169 Ot-varanje uveliko zatvorenog autokratskog režima DR Nemačke nije se stoga dogodilo na inicijativu delova vodstva SED-a, kao što se dogodilo 1988. unutar Socijalističke radničke partije Mađarske (Szábó, 1993, 18). Do leta 1989. u DR Nemačkoj nije moglo biti ni govora o nekome protestnom pokretu koji bi dostigao sposobnost delovanja Solidarnosti ili samo izražajnost civilnog društva u Mađarskoj (Knabe, 1990). Ipak, masovni protest koji je nastao u kasno leto imao je potpuno jednaku ulogu u padu režima SED-a. Ali, njega treba - kako značenjski, tako i vremenski - primereno svrstati u uzročni lanac krize legitimnosti, spoljnopoli -tičke promene i unutrašnjeg političkog protesta.

Gubitak legitimnosti režima SED-a

Politički sistemi mogu proizvesti legitimnost koja osigurava njihov opstanak na različitim nivoima. Najvažniji nivoi legitimacije su: privredni i politički nivo, nivo pravne države i države blagostanja, ideološko-moralni i nacionalno-državni nivo (Merkel, 1991, 32. i d.).

Privredni nivo legitimacije

Premda se centralno upravljane komandne privrede ne mogu, nezavisno od okolnosti, meriti makroekonom-skim i mikroekonomskim pokazateljima kapitalističkih narodnih privreda, danas znamo da su se strukturno postavljene neučinkovitosti i sistemom uslovljena odbojnost prema inovacijama ekonomije DR Nemačke osamdesetih godina koncentrisale u brizantnoj privrednoj krizi. Težnja ka autarkiji i zatvaranje domaće privrede u odnosu prema svetskom tržištu u DR Nemačkoj su – kao i u svim komunističkim sistemima – obesnažili sve veće učinke komparativnih troškovnih prednosti međunarodne podele rada. Slabo privredno nadmetanje, nedovoljna usmerenost na potražnju, visoke subvencije, nedovoljni podsticaji za učinak, nedo-voljna motivacija proizvođača i iskrivljeni sistem cena činili su privredu neučinkovitom i usmerenom na proizvodnju mimo potreba stanovništva. Nasuprot vodstvu SED-a, koje je privredni napredak uvek merilo standardima na prostoru Varšavskog ugovora i umirivalo se tamošnjom “vodećom ulogom” u tehnologiji, potrošačke želje građana DR Nemačke u velikoj meri bile su obeležene standardom zapadnih proizvoda što im je prenosila zapadna televizija. Svakodnevni gubici legitimnosti morali su imati posledice za režim koji je društveni napredak vrlo snažno izražavao u produktivističkim kategorijama. Taj odnos između službenog zaklinjanja u vlastiti privredni napredak i spoznaje građana o proizvodnoj i potrošačkoj prednosti Zapada ni u jednoj drugoj zemlji Istočnog bloka nije imao takvo značenje kao u istočnom delu nemačke države, koga je gotovo potpuno pokrivala zapadnonemačka televizija.

Politički nivo legitimacije

235

Nasuprot zapadnim demokratijama, u DR Nemačkoj – kao ni u ostalim komunističkim državama Istočne Evrope – nije bilo političkog postupka koji bi posredstvom rezultatski neizvesnoga učešća građana u poli-tičkom oblikovanju zemlje proizveo saglasnost stanovništva sa sistemom vladavine. Ritualna politička par-ticipacija to je mogla samo delimično i privremeno u “herojskoj fazi” antifašizma i socijalističke izgradnje pedesetih godina. Faktični položaj SED-a kao vodeće partije (i Politbiroa kao prave odlučivačke instancije) na kraju je 1968. zapisana i de iure u “socijalistički ustav” DR Nemačke. Četiri male “prijateljske stranke” (Honecker) – CDU, LDPD, NDPD, DBD – i “masovne organizacije” poput Slobodnog saveza nemačkih sindikata (FDGB) bile su okupljene u demokratskom bloku i podređene vodstvu i kontroli SED-a u Nacional -noj fronti. Strankama bloka priznat je samo “savetodavni status” (Lohmann, 1989, 471); sindikalni savez nikad se nije oslobodio podređene funkcije “transmisionog kaiša” vodeće partije, odnosno zaključaka Polit-biroa (Staritz, 1989, 301. i d.). Na podlozi unapred utvrđene podele funkcija i vlasti izbori nisu mogli proizvesti legitimacijski sadržaj, koji je bio neodvojivo povezan upravo s kontingentnošću njihovih rezultata. U podržavljenom društvu DR Nemačke bili su, doduše, otvoreni kontrolisani i ritualizisani kanali partici -pacije, ali nisu bile predviđene alternativne mogućnosti izbora građana. Demokratska legitimacija države ne može pak nastati tamo gde država autokratski i ekskluzivno definiše, kontroliše i sankcioniše društvene interese (Merkel, 1991, 34). Ritualini oblici participacije, koji nisu imali posledica za glavne političke odluke, nisu mogli popuniti taj nedostatak.

Legitimacija na nivou pravne države

I izvor legitimacije pravne države bio je na važnom mestu zatvoren za državu DR Nemačku. Karakter pravne državnosti nekog režima meri se prema njegovom zakonodavstvu, upravi i pravosuđu. Na sva tri područja režim DR Nemačke pokazivao je znatne deficite u pravnoj državi. U DR Nemačkoj većina pravnih normi nije donošena zakonima parlamenta, dakle Doma naroda, nego uredbama izvršne vlasti, Min-istarskog veća, koga je kontrolisao Politbiro SED-a (Wolf, 1990, 252). Ustavnopravno propisana ovlašćenja Doma naroda da uspostavlja pravo bila je zaobiđena. Nije postojao Ustavni sud koji bi preispitivao genezu i sadržaj donesenih pravnih normi.

Pravna državnost nije samo vezana za propis o postupcima nastanka normi koga utvrđuje ustavno pravo. Ona se posebno ostvaruje u mogućnosti preispitivanja delovanja države na temelju tih normi, a od strane nezavisnih sudova. Odlučujuća kontrolna instanca građana u odnosu prema državi na tom mestu su upravno pravo i upravno sudstvo. U DR Nemačkoj je pak državna uprava imala nekontrolisan prostor za slobodnu procenu u odnosu prema građanima. Građanin se nije mogao žaliti na upravne akte države. Pos-tojanje upravnog suda nije bilo spojivo s marksističko-lenjinističkom filozofijom o identitetu države i društva.

Premda se “pretežan broj” svih krivičnih dela i civilno-pravnih postupaka odvijao prema pravu i za-konu, tri su nedostatka – autokratsko donošenje normi, represivno političko krivično pravo i nedostatak up-ravnog sudstva – imali posebno delegitimirajući učinak na režim SED-a. To je sprečavalo da preostali ele-menti pravne države proizvedu stanovitu lojalnost prema režimu iz pravnog sistema.

Legitimacija na nivou države blagostanja

Nivo sigurnosti socijalne države verovatno je bio onaj element sistema koji je najpre mogao stvoriti ograničenu legitimnost režima SED-a (Beyme, 1990). Iz sistema državnog socijalizma DR Nemačke uveliko su bili isključeni standardizovani socijalni rizici u životu (Schmidt, 2006, 138. i d.). DR Nemačka je doista uspostavila najzahtevnije usluge države blagostanja među svim državama na području Varšavskog ugov-ora. Osim toga, građani DR Nemačke smatrali su vlastita dostignuća u socijalnoj politici – kao što su državni

236

sistem zdravstva, zaštite dece ili pravo na rad – razvijenijima od onih u SR Nemačkoj. Iz perspektive soci -jalne politike, režim SED-a temeljio se na jednoj vrsti socijalnog ugovora prema kome je država “razmenji -vala” materijalnu sigurnost i podnošljiv nivo blagostanja i potrošnje za ograničenje slobode kretanja i uskraćivanje prava na političke slobode. I dok je taj “socijalni ugovor” stvorio određenu obaveznost u stari -jem naraštaju, u mlađem naraštaju, koji u prošlosti nije doživeo uporedivu materijalnu nevolju, očito je izgu-bio obaveznost (Staritz, 1990, 23. i d.). Posledice su sezale od kriza u profesionalnoj motivaciji do ciničnog distanciranja od državne vlasti DR Nemačke.

Ideološko-moralni nivo legitimacije

“Marksizam-lenjinizam” je uvek u nekome deformisanom obliku određivao okvir službenog diskursa unutar koga su elite starog režima pokušavale legitimirati svoju politiku u odnosu prema “svojim podanicima” (Lukes, 1990, 440). Kao politički moral, marksizam-lenjinizam je usmeren na budućnost. On obećava oslobođenje od klasne vladavine, privatnog vlasništva, iracionalnosti tržišnih odnosa, otuđenja i izrabljivanja čoveka po čoveku. Obećava društvo oslobođeno oskudice i iracionalnosti, u kome je raspodela dobara organizovana prema potrebama ljudi. Prema Marxovoj eshatološkoj istorijskoj perspektivi, ljudi prvi put, svesno i kolektivno, sami stvaraju svoju istoriju. Taj razvoj završava besklasnim društvom – “carstvom slo-bode” (Marx, 1957).

Ta objektivistička istorijska perspektiva, obrazlaže Steven Lukes (1990, 437), iziskuje monističku etiku koja traži od građana da odustanu od konkretnog mnoštva pojedinačnih interesa i prihvate “objektivno” i kolektivno stajalište. Ako izostanu vidljivi, delimični materijalni uspesi na putu u “carstvo slobode”, posebno u poredjenju s “iracionalnim” kapitalističkim društvima, marksističko-lenjinistička ideologija zapada u punu opasnost da se pretvori u altruističnu etiku. Neposredna nagrada pojedincu sastoji se samo od svesti da poseduje “viši moral” i da je na strani istorijske istine. Takva etika je na glinenim nogama. Političke elite, koje svoja društva obavezuju na tu istorijsko-filozofijsku perspektivu, srednjoročno moraju pokazati i materi-jalne uspehe koji bi verodostojano dokazivali da se doista nalaze na pravom putu. A sistem realnog socijal-izma u DR Nemačkoj, kao i u svim komunističkim sistemima Istočnog bloka, nije mogao upravo to.

Bilo je upravo suprotno: nisu samo izostali materijalni uspesi, nego je bio sve očitiji dvostruki moral režima. Propaganda režima SED-a ritualizovanim diskursima službeno je promovisla napredak, mir, soci-jalnu pravdu i uspostavljanje jednakih životnih uslova. Stvarno su pak uspostavljena zasebna potrošačka tržišta na kojima je nomenklatura imala pristup celoj paleti proizvoda zapadnog klasnog neprijatelja, dok je “vodeća klasa” radnika morala čekati na manje vredne robe socijalističke proizvodnje.

Premda se može posumnjati u to da viši moral altruistične etike može odoleti iskušenjima vidljivo uspešnijeg utilitarizma tržišnih društava, zbog dvostrukog morala režima s ideološkim se resursima žrtvuju i legitimacijski potencijali, koje bi u fazi sloma režimske elite mogle uneti kao pregovaračku masu u odnosu prema građanima koji protestuju. I kasno reformisani komunisti oko Modrowa izgubili su svaku verodosto-jnost u fazi sloma zbog svoje vernosti režimu koje su se držali do kraja.

Navedeni legitimacijski problemi u različitoj su meri pritiskali sve komunističke režime u Istočnoj Evropi. Ali, u poredjenju s DR Nemačkom oni nisu imali jedan specifični problem: njihovo državno posto-janje nije bilo neposredno vezano za sposobnost preživljavanja društvenog poretka realnog socijalizma. Upravo se tu istočnonemački deo države sukobio s posebnim problemom opstanka.

Legitimacija na nivou nacionalne države

Zbog podele Nemačke i karaktera režima, državnom vodjstvu DR Nemačke nisu bile na raspolaganju

237

klasične ponude za identifikaciju nacije kao narodne nacije, kulturne nacije ili državljanske nacije (Lepsius, 1982, 21. i d.). Pokušaj rešenja problema nacionalne države pedesetih je godina doveo do doktrine o “dvema državama u jednoj naciji”. Nastojeći da se što više razgraničiti u odnosu prema SR Nemačkoj i probuditi nacionalnu svest Istočnih Nemaca onkraj ponuda narodnoga, kulturnoga i državljanskog iden-titeta, vodstvo SED-a pokušalo je omogućiti stvaranje izvornog identiteta DR Nemačke pomoću pojma “klase”. Klasna nacija, u kojoj je legitimacijska figura socijalizma nadilazila kolektivnu narodnu i kulturnu naciju koja se delila sa Zapadnom Nemačkom, trebala je “biti i kriterijum za opravdanje spoljnih granica i unutrašnjeg uređenja DR Nemačke” (22). Zbog privrednih, političkih i ideoloških legitimacijskih problema građani, ustvari, nisu prihvatili tu identifikacijsku ponudu. U DR Nemačkoj nije uspela konstrukcija socijalis-tičkog nacionalnog osećaja.

Režim SED-a bio je suočen s tim problemima legitimnosti ubrzo pošto je nastao. Zaoštravanje ideološko-moralne krize i sve veći sraz u odnosu prema blagostanju SR Nemačke osamdesetih godina ne mogu ob-jasniti trenutak sloma. Štaviše, dodatno treba objasniti zašto su se latentni problemi legitimnosti režima DR Nemačke u određenom trenutku pretvorili u akutnu krizu opstanka režima i države. Uzroke treba ponajpre tražiti u promeni činjenici spoljnopolitičkog konteksta.

Spoljnopolitički pritisak

U autokratskom režimu koji ne raspolaže liberalnodemokratskim postupcima kao konstitutivnim izvorima legitimnosti, u kojem nisu institucionalizovana jamstva građanina kao u pravnoj državi i gde ne postoji iden-tifikacija s nacionalnom državom, znatni latentni problemi legitimnosti mogu postati posebno virulentni onda kada se usko povezane, susedne autokratske države reformišu, a spoljnopolitička jamstva opstanka revidi -raju. Pun destabilizirajući učinak obaju promena u spoljnoj politici pogodio je zamrznuti ortodoksni komunis-tički režim DR Nemačke od 1989. Opozicija u Poljskoj, reforme u Poljskoj, Mađarskoj i Sovjetskom Savezu očito su 1988-1989. i u istočnoevropskim društvima okončale fikciju o jedinstvenom socijalističkom razvoju unutar Istočnog bloka. Kao posledica, a ujedno i sve jača pokretačka snaga tih reformi, delovalo je konačno odustajanje od “socijalističkog internacionalizma” i Brežnjevljeve doktrine, koje se događalo etapno od 1987. do 1989. Reforme u Poljskoj i Mađarskoj, kao i promena režima u DR Nemačkoj postali su uopšteno zamislivi tek posle otklanjanja opasnosti od intervencije jedinica Varšavskog ugovora. Najkasnije od Gor-bačovljeva govora povodom proslave četrdesete godišnjice DR Nemačke u oktobru 1989. i stanovništvo DR Nemačke i vrh SED-a mogli su poći od toga da sovjetske jedinice koje su bile stacionirane u DR Nemačkoj (380.000 ljudi) neće učiniti ništa kako bi nasilno ugušile protestne akcije protiv režima. Time je konačno povučeno sovjetsko jamstvo opstanku DR Nemačke.

Istovremeno su Perestrojka u SSSR-u, uspesi Solidarnosti u Poljskoj i tržišnoprivredne i političke reforme u Mađarskoj proizveli neku vrstu zaraznog učinka među građanima DR Nemačke. Kako se u tom stanju vodstvo SED-a pokazalo posebno nesklno reformama, akutno su se zaoštrili latentni legitimacijski deficiti. U toj fazi u DR Nemačkoj bilo je očito da je propuštena politička pogodba, što su i režim i sve režimske elite u kratkom vremenu platile gubitkom svake političke vlasti.

Medjutim, ni kriza legitimnosti režima SED-a, prestanak sovjetskog jamstva opstanka i nesposob-nost političkih elita za reforme ne objašnjavaju zadovoljavajuće slom celog sistema. Poslednja kockica ob-jašnjenja mora se potražiti u delovanju stanovništva DR Nemačke. I tu postoje neke posebnosti koje su objašnjive samo iz državne podele Njemačke.

Masovni protesti i masovni beg

238

Krize legitimnosti nekog sistema mogu, doduše, pomoći u tome da se oportunitetni prostori kolektivnog delovanja objasne motivima i gubitkom spoljnopolitičke podrške, ali ne mogu objasniti sam pad režima, njegove oblike, njegov uspeh. Za to je potreban dodatan uvid u mikrologiku kolektivnog delovanja. A on se stiče nadovezivanjem na razmišljanje teoretičara delovanja Adama Przeworskoga (1986) i jednu argu-mentacijsku figuru ekonomista Alberta O. Hirschmana (1970).

U teorijskoj studiji o problemima demokratske transformacije Przeworski je pisao (1986, 51. i d.): “Stabilnost nekog režima ne čini legitimnost njegovog partikularnog sistema dominacije nego prisutnost ili odsustvo preferabilnih alternativa”. Premda potpun gubitak legitimnosti ne izaziva nužno, kao što smo pokazali, “preferabilne alternative sistemu” među građanima, time se zadovoljavajuće ne objašnjava zašto se i kako u određenome istorijskom stanju ljudi pobunjuju protiv režima koga su dotad trpeli. Mora se, dakle, objasniti zašto su građani DR Nemačke u jesen 1989. masovno preuzeli rizik protestnog ponašanja koje je bilo opoziciono prema režimu, a od koga dotada nisu prezali samo malobrojni uvereni disidenti. Teorija racionalnog izbora daje neke važne upute o tome:

· pojedinačnim političkim delovanjem po pravilu upravlja racionalna računica o troškovima i koris-tima;

· i kolektivno delovanje može se objasniti samo pomoću mikrologike utilitarističke računice pojed-inaca koji su pripravni delovati;

· akteri biraju onu alternativu delovanja od koje očekuju najveće koristi;· moraju se izgraditi ostvarive alternative sistemu.

Protest u autokratskim sistemima vladavine utoliko je verovatniji ukoliko se realističnije oslikavaju promene ili čak alternative sistemu bez velikih pojedinačnih rizika. Prema teoriji racionalnog delovanja, građani DR Nemačke u jesen 1989. bili su stavljeni pred sledeću računicu: ako od učešća u protestu pretežu očekivane koristi - kao što su proširenje pojedinačnih prava na slobodu, proširenje političke partici -pacije, uvođenje veće slobode kretanja ili povećanje izgledâ u profesionalnom životu – nad očekivanim troškovima protesta – kao što su dalje ograničavanje prostora individualnog života, profesionalne štete ili zatvorske kazne, onda su pritisak na autokratski režim i protest protiv njega racionalni, odgovorni i stoga smisleni. Ta računica u prilog korisnosne strane mora biti presudna među premoćnom većinom onih koji protestvuju. Masovna promena računice objašnjiva je ponašanjem Sovjetskog Saveza i vidljivim slabostima u delovanju vodstva DR Nemačke u odnosu prema “republici bega” mnogih građana preko Mađarske i Praga u jesen 1989. U trenutku u kojem mnogi građani tako kalkulišu, “zakon velikog broja” ima specifičan učinak na protest. Naime, povetanjem broja protestista smanjuje se pojedinačni rizik od učešća (Prze-worski, 1986, 316). Što više ljudi učestsvuje u demonstracijama, to učešće u demonstracijama postaje racionalnijim za sve više građana, budući da mogu očekivati direktnu posledicu protesta. S druge strane, masovni protest čini sve neracionalnijom otvorenu represiju režimskih hardliners, jer njen uspeh nije verovatan, a povezan je i s visokim troškovima za režimske elite (međunarodno izopštenje, potpuna diskreditacija u stanovništvu, opasnost od kažnjavanja posle gubitka vlasti). Iz naknadnih anketa danas možemo rekonstruisati da više od dve trećine takozvanih vodećih snaga (Einsatzleitungen) nije smatralo da je nasilno gušenje protesta legitimno (Linz i Stepan, 1996, 323).

Ta mikrologika kolektivnog delovanja može se ugraditi u shemu objašnjenja koju je Albert O. Hirschman (1970) dobio kako iz reakcije potrošača na tvrtke, tako i iz reakcije građana na političke organi-zacije. Hirschman obrazlaže da su potrošačima ili građanima, u načelu, otvorene tri temeljne opcije delo-vanja u odnosu prema kompanijama odnosno političkim organizacijama: exit, voice i loyalty. Ako kupac nije zadovoljan proizvodom neke kompanije, okrenuće se konkurenciji (exit); ako član ne odobrava važne od-

239

luke svoje stranke, po pravilu će najpre protestvovatii (voice), I nakon ponovnog neuspešnog protesta is-tupiti; ako je kupac ili član stranke zadovoljan proizvodjačem ili strankom, zadržaće odanost (loyalty) prema njima. Te tri mogućnosti delovanja mogu se primeniti i na građane DR Nemačke u jesen 1989.

Kad je Mađarska u septembru 1989. odustala od “zajednice sigurnih granica” s DR Nemačkom, prvi put od izgradnje Zida 1961. stanovništvu DR Nemačke otvorila se opcija exita, opcija napuštanja zemlje. Mogućnost odlaska u SR Nemačku preko Mađarske iskoristili su najpre mlađi građani. Ohrabreni slabošću delovanja režima protiv tog talasa begstva, građani DR Nemačke iznudili su odlazak i preko zapadnone-mačkih ambasada u Pragu i Varšavi. Nemoć vodstva SED-a da deluje protiv odlaska stotina stanovnika DR Nemačke sve više je ohrabrivala građane u samoj zemlji da podignu svoj voice. Protest pojedinačnih os-oba, koji je bio pojedinačno vrlo rizičan, rastao je u sve nerizičniji masovni protest. To je uzrokovalo odluku Politbiroa od 9. decembra 1989. da se Zid otvori. Posle begstva mnogih usledio je masovni odlazak neko-liko desetina hiljada građana koji su, zahvaljujući pravu u Osnovnom zakonu SR Nemačke, odmah mogli postati i građani SR Nemačke. Na taj način su se spojili odlazak i protest. Paradoksalno, upravo je exit iz zemlje dao posebnu težinu voiceu u zemlji. Nasuprot učincima odlaska i otpora koji su se uzajamno po-jačavali, u partiji, državnom aparatu i stanovništvu izbledjeli su preostali ostaci lojalnosti režimu kao resursi delovanja. Noseći stubovi režima srušili su se kao u ubrzanom filmu. Posle smene Honeckera i pada Zida 3. decembra 1898. odstupio je ceo Politbiro SED-a. To je bio početak kraja bilo kakvog uticaja elita komunis-tičke partije na budući tok događaja. To je, na kraju, zapečaćeno trijumfalnom izbornom pobedom demokratskih stranaka u martu 1990, koje su uvezene, kopirane i finansirane iz SR Nemačke (Merkel, 1991, 42. i dr.). Slika 12. još jednom rasvetljuje tok događaja koji su doveli do sloma.

Slika 12. Slom posttotalitarnog sistema DR NemačkeAutokratski sistem DRN zamrznuti posttotalitarni sistem

Akutna kriza legitimnosti

Latentna kriza legitimnosti Akutni pritisak ekonomska Spoljnopolitički “pritisak” politička/demokratska - odustajanje od Brežnjevljeve doktrine- socijalnopolitička - zarazni učinak reformi u IstočnojEuropi- pravne države - SRN – ponuda za ponovno ujedinjenje

Reakcija režimskih elita Nesposobnost za političku prilagodbu (Kriza prilagodbe) Slabost vodstva

Reakcija građana (Kriza režima)

Masovni prosvjed “exit” “voice” (Mađarska, Prag (opozicijske skupine,. pad Zida) masovne demonstracije)

Otkazivanje (aktivne/pasivne) “loyalty”

240

Slom autokratskog režima

Smena Honeckera Pad Zida Odstupanje celog Politbiroa

Okrugli stol Proces demokratizacije Demokratski izbori(ožujak 1990)

Kraj države DRNj Privredna i monetarna unija Ponovno ujedinjenje (listopad 1990)

© Merkel i Hauck

2. 5. Novo osnivanje država: baltičke demokratije

U sve tri baltičke republike put transformacije bio je sličan i uveliko je odgovarao tipu paktovskog prelaza. Promena sistema dogodila se, ustvari, pod načelno drukčijom pretpostavkom i s načelno odstupa-jućim rezultatom: pretpostavka je bio raspad sovjetske imperije, a rezultat novo osnivanje baltičkih nacional-nih država. Demokratizacija i stvaranje države tekli su u procesu koji se dijalektički pojačavao, tako da se nije uvek moglo nedvosmisleno odlučiti o tome da li je stvaranje nacionalne države bila pretpostavka a demokracija rezultat ili je, obratno, tek demokratizacija omogućila stvaranje nacionalne države. Istorijski početak transformacije na Baltiku bilo je političko otvaranje Sovjetskog Saveza koje je započela Gorbačovl-jeva glasnost i perestrojka. Liberalizacioni koraci koje je uveo novi generalni sekretar KP SSSR-a forsirali su formiranje nacionalnih i snažno etnički obeleženih protestnih pokreta koji su se nazirali već početkom os-amdesetih godina.

Estonska Socijalistička Sovjetska Republika (ESSR) bila je neka vrsta predvodnice pokreta za demokratizaciju i nezavisnost u pojedinim sovjetskim republikama (Lieven, 1994). U ranim osamdesetim godinama u njoj je nastao pokret za zaštitu okoline koji se prvo usmeravao samo protiv pretnje opstanku vlastite kulturne nacije politikom snažne rusifikacije i imigracije sovjetskih vlasti u Moskvi, ali se brzo širio. Pod uticajem estonskih krugova u egzilu u Skandinaviji i SAD-u, kao i nacionalnih tendencija u vlastitoj zemlji, izvorno kulturalistički pokreti od 1987. razvijali su jači nacionalistički karakter, da bi osnivanjem takozvane estonskog narodnog fronta eksplicitno usmerili pravac udara na ponovno uspostavljanje na-cionalne neuzavisnosti (Raun, 1997, 345; Lieven, 1994, 220. i d.).

Demokratija i vlastita državnost kao politički ciljevi koncepcijski su bili usko povezani i u međusob-nom su prepletanju ubrzo postali funkcionalni uzor ostalim dvema baltičkim republikama. Ohrabreni liberal-nom politikom sovjetskih reformatora oko Gorbačova, estonski komunisti nisu reagovali represijom nego ustupcima nacionalnoj opoziciji. U svom ideološkom i socijalno-strukturnom sistemu heterogen pučki front od osnivanja je objedinjavala nacionalne opozicionare umerenih stavova, pripravne pregovarati i veliki broj funkcionera estonske KP. U ocrtanoj konstelaciji aktera, koja je obeležila celu fazu transformacije do nezav-isnosti, političko sučeljavanje u biti su određivali akteri koji su bili pripravni pregovarati – umereni opozicioni

241

nacionalni pučki front i pretežno estonski nacionalno-komunistički delovi KP Estonije kao režimski softliners. Radikalna nacionalistička opozicija koja se okupila pod krovom estonskog Građanskog kongresa, kao i prosovjetsko ortodoksno krilo KP Estonije bili su sve marginalizovaniji, pa nisu imali spomena vrednu ulogu ni za demokratiju, ni za vlastitu državnost.

Takvu konstelaciju aktera objašnjavaju dva faktora. Prvo, pučki front i nacionalno-komunističko krilo KP Estonije uveliko su bili jedinstveni u izboru gradualističke strategije nezavisnosti u odnosu prema Moskvi i odbacivanju predstava radikalne opozicije o postupanju s ruskom manjinom. S obzirom na udeo ruske manjine u ukupnom stanovništvu od 30,3 posto 1989. (Raun, 1997, 336) i nejednake odnose moći između sovjetske vlasti u Moskvi i estonske vlasti u Tallinu, zahtev Građanskog kongresa za potpunim isključenjem stanovništva koje se doselilo posle 1940. iz političkih, ekonomskih i socijalnih prava i trenutnom nezavis-nošću, što je tražila radikalna opozicija, nije se činio samo nerealističnim nego u velikoj meri i opasnim.

Drugo, pobeda pučkog frona u izborima za Vrhovni sovjet u proleće 1990. nije samo gurnula radikalnu opoziciju na marginu (Reetz, 1995, 302). Radikalna nacionalistička opozicija dodatno je potom marginalizovana time što je Vrhovni sovjet još Socijalističke Sovjetske Republike Estonije brzo doneo Deklaraciju o nezavisnosti. Posle izbora odcepilo se reformski usmereno krilo Komunističke partije Estonije i konstituisalo kao samostalna nacionalna KP. Time su izolovani estonski hardliners i u svesti javnosti diskreditovani kao prosovjetska manjina. Izborna pobeda i preuzimanje vlasti od strane estonskog pučkog fronta što je usledilo nipošto nisu potisnuli s političke vlasti elite starog režima. Doduše, nacionalna Komu-nistička partija kao organizacija sve je više gubila uporište, ali se to nije automatski prenosilo i na pojedine funkcionere KP. Štaviše, neki od njih uspjeli su da se etabliraju kao nacionalno svesne vodeće ličnosti i aktivirati u pučkom frontu.

Estonski pučki front koji se sastojao od disidenata, reformskih komunista i nacionalno orijentisanih novih društvenih pokreta, preuzela je 1990. vladu Republike Estonije u još postojećem Sovjetskom Savezu. U onoj meri u kojoj se raspadao Sovjetski Savez, menjala se i konstelacija aktera u sukobu oko nacionalne nezavisnosti i demokratije. Sovjetski savez i KP SSSR-a nestao je kao režimski kontrahent, utičući time na raspadanje protivrežimske koalicije. Ona je sada sedila u estonskoj vladi i raspala se, i to bez direktnog pro-tivnika, zbog svoje unutrašnje heterogenosti. Tokom 1991-1992. godine istinski se rodio estonski stranački pluralizam, čime je bila ispunjena važna pretpostavka funkcionisanja demokratije u Estoniji (Steen, 1997, 155. i d.).

Sasvim slično je tekao i proces transformacije u Letoniji. U njoj - gde je rusifikacijska i imigracijska politika sovjetskog vodstva posle 1940. uzrokovala najjače narušavanje demografske ravnoteže, pa je ruska manjina s udelom od 34 posto (1989) u ukupnom stanovništvu bila najveća manjina, odnosno letonska naslovna nacija s 52 posto (Plakans, 1997, 249) bila je najmanja naslovna nacija - do prvih demonstracija protiv sovjetskih vlasti došlo je 1987. Nasuprot razvoju u Estoniji, sovjetske snage sigurnosti intervenirale su, ša je došlo do nasilnih sukoba. Posle godinu dana, a po uzoru na Estoniju, letonske opozicione grupe osnovale su letonski pučki front unutar i van Komunističke partije koja je, još umerenije nego u susednoj baltičkoj republici, sprovodila gradualističku strategiju. Neposredni cilj nije bila nacionalna nezavisnost nego samo Republika Letonija u savezu suverenih republika (Reetz, 1995, 301). Letonski predstavnici starog sovjetskog režima ili komunisti iz “razdoblja otopljavanja” (1956-1961) pod Hruščovom koji su još bili živi, i tu su zauzeli važne položaje u opoziciji i preobrazili se u simbolične figure nacionalnog “preporoda”. Sve veći pritisak Letonskog pokreta za nacionalnu nezavisnost, koji je uspešno nastupao kao radikalni pobornik nacionalne nezavisnosti, prisilio je umeren pučki front da se pridruži zahtevu za potpuno suverenom državom Letonijom. Istovremeno reformsko komunističko krilo letonske KP zapadalo je u sve jaču suprot-nost s frakcijom sovjetskih hardliners koji su se većinom regrutovali iz ruske manjine u stanovništvu (Lieven, 1994, 228). Pod vodstvom bivšeg ideološkog šefa Komunističke partije Letonske Sovjetske Socijalističke

242

Republike, a potom i predsednika Vrhovnog sovjeta, Letonje Anatolija Gorbunovsa, u proleće 1990. umereno krilo odcepilo se od Komunističke partije Letonije i većinom priključilo letonskom pučkom frontu (Plakans, 1997, 256).

Među baltičkim zemljama transformacije Letonija čini jedinstven slučaj u kome su i partija nacional-nih komunista odnosno postkomunista i ortodoksna Komunistička partija uspele uticati na proces transfor-macije kao relevantni politički akteri (Lieven, 1994, 228. i d.). Pučki front, doduše je, dobio izbore za Vrhovni sovjet Letonske SSR koji su održani u proleće 1990. Nacionalnim komunistima pripala je samo trećina man-data. Ipak je Gorbunovs postavljen za predsednika parlamenta, pri čemu nisu bili zanemarivi njegovi dobri kontakti s Politbiroom KP SSSR-a i posebno s Mihailom Gorbačovim. Slično kao u razvoju u Estoniji, i tu je pat stanje već u ranoj fazi transformacije iznudilo stvaranje pakta između umerene opozicije i režimskih sofliners, i to na dva nivoa:

· unutar estonske i letonskog pučkog fronta: pakt između režimskih softliners i umerene opozicije;· unutar političkih institucija: podela vlasti između režimskih softliners i umerene opozicije.

Premda je ortodoksna Komunistička partija Letonije s većinom ruskih hardliners doživela uništava-jući poraz u izborima 1990, sledećih meseci bila je nezanemariv faktor moći u unutrašnjoj politici Letonije, pogotovo što je imala jako uporište kako u manjini koja je govorila ruski, tako i među moskovskim hardlin-ers. Ali, pošto je propao pokušaj puča prosovjetskih komunista oko Alfredsa Rubiksa u avgustu 1991, hard-liners starog režima isključeni su kao relevantan akter iz procesa transformacije i u Letoniji.

S obzirom na ideološke i programske razlike među različitim krilima pučkog fronta koje su se u Letoniji, slično kao i u Estoniji, sastojale od pitanja budućeg odnosa prema jakoj ruskoj manjini i odnosa s ruskom republikom, ubrzo posle nezavisnosti u leto 1991. opozicioni front se raspao, a u izborima 1993. izrazito su se izdiferencirala oba stranačka sistema (Lieven, 1994, 256). Oba pučka fronta postali su tako žrtve vlastitog uspeha, što je tipičan obrazac transformacije mnogih širokih protivrežimskih koalicija u Is-točnoj Evropi, ali ne samo u njoj. Dramatični troškovi privredne transformacije, neiskustvo novih političkih elita s demokratskim postupcima i državnim institucijama, blokiranje procesa političkog odlučivanja u parla-mentu fragmentisanom na političke stranke mogu se smatrati uzrocima poraza pučkog fronta u konstitu-tivnim demokratskim izborima u mladim državama u leto 1992. Dok je u Estoniji vlast preuzela koalicija na-cionalno-konzervativnih stranaka pa je, posebno u parlamentarnim izborima 1995, bio vidljiv pomak udesno u političkom sistemu (Reetz, 1995; Raun, 1997), vlast u Letoniji prešla je 1993. sa pučkog fronta na umerene konzervativne stranke. Komunističke ili postkomunističke partije nisu se uspele opet iznova učvrstiti u demokratskom sistemu. Još su bili preveliki ressentimenti naslovnih nacija u Estoniji i Letonij prema ruskoj manjini, još je prejaka bila identifikacija organizacija sledbenica baltičkih komunističkih partija s prosovjetskim ponašanjem. Bilo je prejako “lično krvarenje” (Aderlass) i preduboka diskredaca satelitskih komunističkih partija (Rumpfparteien) zbog njihovog ravnodušnog ili čak neprijateljskog odnosa prema pi-tanju nezavisnosti a da bi se mogle vratiti na vlast. Kongruentno nadilaženje sistemskog sukoba “režim protiv opozicije” crtom sukoba “Rusija protiv Estonije/Letonije” svojim kumulativnim delovanjem učinilo je nacionalne stranke sledbenice KP SSSR-a politički beznačajnim.

Raspadom Sovjetskog Saveza 1991. nezavisnost nije pala “u ruke iznenada i mnogo brže nego što je bilo očekivano” samo vladama pučkog fronta u Estoniji i Letonji, nego i u Litvaniji (Reetz, 1995, 320). Prema uzoru na Estoniju, i u njoj je već 1988. nastao pokret narodnog fronta Sajūdis koji je, nasuprot eston-skom opozicionom pokretu, bio manje skup vodećih političkih ličnosti i njihovih sledbenika, a više udruženje različitih političkih institucija i organizacija. Premda je i u njemu bio veliki broj visoko rangiranih predstavnika komunističkog establishment^ litvanskim narodnim frontom rano su prevladale radikalne nacionalističke struje u opoziciji. Pod vodstvom Vyautasa Landsbergisa Sajūdis je znao očuvati svoj organizacioni integritet

243

i posle tranzicije, pa su se veće političke grupacije, uspešno i bez rascepa, konstituisale kao stranka (Ruut -soo i Siisiäinen, 1996, 426. i d.).

Dok su sledbenice komunističkih partija u Estoniji i Letoniji potunule u političku beznačajnost, litavski reformski komunisti pod vodstvom Algirdasa Mykolasa Brazauskasa uspeli su se učvrstiti kao važan politički akter tokom celog procesa transformacije. Već u decembru 1989. većinsko nacionalno-komunis-tičko krilo odcepilo se od KP Litvanijw i iznova konstituisalo pod nazivom Litavska demokratska stranka rada. Slobodni višestranački sistem legalizovan je pre nego u dvema ostalim baltičkim republikama. Uspešno etabliranje postkomunista u političkom sistemu Litvanije prvobitno je imalo paradoksalan učinak po tome što je - nasuprot Estoniji i Letoniji - posle trijumfa u izborima za Vrhovni sovjet Sovjetske Socijalističke Repub-like Litvanije nacionalistički narodni front isključivo zaposela sve najviše političke dužnosti i potisnula postkomuniste u političku opoziciju. U režimskoj eliti stoga nije bilo onoga umerenog elementa u ophođenju s vodstvom Sovjetskog Saveza koji je obeležio kooperativnu i kompromisnu strategiju nacionalnih vlada u Estoniji i Letoniji. Litvansko vodstvo na čelu s Landbergisom kao predsednikom parlamenta i de facto državnim poglavarom od ppočetka je sledilo pravac sukoba sa sovjetskim vodstvom oko Gorbačova. Dosledno tome, litvanska vlada nije samo prva među baltičkim republikama proglasila suverenost svoje republike unutar Sovjetskog Saveza,172 nego i punu državnu nezavisnost već u martu 1990. (Ruutsoo i Si-isiäinen, 1996).

Litvanski narodni front organizaciono je preživela proces transformacije jer se uspešno reorganizo-vala u političku stranku. Rastuće autoritame tendencije u vodstvu Sajūdisa, njihovo učvršćivanje u sukobima s litvanskim postkomunistima u unutrašnjoj politici i odbijanju saradnje s Rusijom u spoljnoj politici uzroko-vali su sve veće razočaranje građana. Nesposobnost za saradnju u unutrašnjoj i spoljnoj politici i neprestano pogoršavanje privrednog stanja u ranim devedesetim godinama (uporediti tablicu 40) ubrzo su potkopali osnovicu podrške Sajūdisu među biračima (Krickus, 1997, 301. i d.). U leto 1992, samo godinu dana posle nezavisnosti, otrežnjenje birača uzrokovalo je smenu vlasti nacionalnog pučkog fronta. Sajūdis je morao predati političku vlast postkomunistima oko Brazauskasa, koji je posle nekoliko meseci izabran za prvog predsednika Litvanije (Reetz, 1995). Navodni politički pomak ulevo nije bio i trajni razvoj. To se pokazalo u parlamentarnim izborima u jesen 1995. kad je Domovinski savez, stranka naslednica Sajūdisa, osvojila vladinu većinu (Girnius, 1997, 20).

Sažmimo: dok su u skladu s postavkama teorije aktera na opozicionim stranama nastale dve grupe aktera - umeren baltički pučki front i radikalne nacionalističke snage, na režimskim stranama je - nasuprot ostalim istočnoevropskim diktaturama - konstelacija aktera bila složenija. Naime, kako unutar aparata vlasti i državnih aparata na Baltiku, tako i na nadređenomj nivou celokupnog sovjetskog režima reformski komunisti kao softliners su se nadmetali za politički uticaj s ortodoksnim komunističkim hardliners. Pritom su interesi i strategije baltičkih i sovjetskih elita u oba tabora bili, u načelu, suprotni. Dok su reformski usmerena krila komunističkih partija Estonije (KPE), Letonije (KPLe) i Litvanije (KPLi) prvobitno težila ekonomskim i poli-tičkim reformama unutar celokupnoga sovjetskog sistema pa su se njihovi interesi uveliko poklapali s in-teresima softliners oko Gorbačova, pritisak opozicije u sve tri zemlje sve više je prisiljavao reformske komu-niste da odustanu od gradualističke strategije. Tako se produbljivao rascep u nacionalnim komunističkim partijama, s jedne, i širio jaz između baltičkih reformskih komunista i ortodoksnih moskovskih hardliners, s druge strane. Istovremeno se povećavala distanca između softliners u komunističkim partijama Sovjetskog Saveza i baltičkih republika. Stvorilo se, dakle, šest relevantnih aktera: četiri aktera na strani baltičkih država (radikalna nacionalistička opozicija, umerena nacionalistička opozicija, reformski softliners i ortodoksni hardliners) i dva aktera na sovjetskoj strani (softliners i hardliners).

244

Slika 13. Konstelacije aktera u baltičkim republikama u ranoj fazi demokratizacije

U dinamici događaja od 1987. do 1991. odlučnim se pokazao sukob između zagovornika vlastite nacionalne državnosti i branilaca sovjetskog statusa quo. Crta sukoba između demokratije i autokratije os-tala je iza njega. Na tu posebnu konstelaciju sukoba može se svesti to što su umereni nacionalisti mogli “paktirati” s reformskim softliners unutar baltičkih nacionalnih država, ali ne i baltički reformski komunisti (baltički softliners) sa sovjetskim reformskim komunistima (sovjetskim softliners) oko Gorbačova. Jezgro pobedničke koalicije, koja je na kraju ostvarila nacionalnu nezavisnost i demokratiju, činili su umereni na-cionalisti i baltički reformski komunisti, dok su ortodoksni hardliners na Baltiku, kao i hardliners i softliners sovjetskog režima u Moskvi zakasnili, pa ih je istorija kaznila političkom marginalizacijom.

Pučk front - po ideološkom i ličnom sastavu vrlo heterogen i koji je ujedinjavao kako umerenu i radikalnu opoziciju, tako i nacionalne režimske softliners - bile su izvanredno važne za brz uspjeh elite set-tlement te neovisnost i demokraciju koje su time omogućene.

Demokratiju i nacionalnu nezavisnost u baltičkim državama nije, dakle, izborila sama nacionalno-revolucionarna opozicija režimu, nego su one bile delo koalicije umerenih nacionalno-konzervativnih diside-nata i opozicionara i predstavnika starog komunističkog režima koji su se prebacili u nacionalni i demokratski tabor na temelju racionalne političke računice i kako bi politički preživeli (Lieven, 1994, 290. i d.; Plakans, 1997, 264; Raun, 1997, 345).

Medjutim, kako objasniti razlike u transformaciji tri baltičke države? Uopšteno je uočljivo da su se stare režimske stranke najbolje učvrstiti tamo gde je etnička segmentacija drušrva bila najslabije izražena. U Litvaniji je Moskvi verno, prosovjetsko krilo Komunističke partije bilo najslabije, a istovremeno je i identi-fikacija Komunističke partije s “ruskom“ stranom vlašću bila najmanje izražena. Tu, gde je ruska manjina 1995. činila samo 8,4 posto stanovništva (Krickus, 1997, 320), postkomunisti su uspeli već pred tkraj os-amdesetih godina izgraditi vlastiti nacionalno-patriotski profil koji je bio uverljiv biračima. Nacionalno pitanje imalo je manju važnost u političkom sučeljavanju (Lieven, 1994, 268. i d.). Nasuprot tome, komunističke partije u Estoniji i posebno u Letoniji većinom su se regrutovale iz ruske manjine173 (Steen, 1997, 160). Pi-tanje komunističke prošlosti imalo je bitno manju ulogu u političkom sučeljavanju i bilo je podređeno pitanju o etničkoj pozadini političkih elita (156. i d.). Dok je pučkofrontovskoj opoziciji u Litvaniji demokratizacija uveliko bila isto što i “dekomunizacija”, nacionalističke opozicijske elite u Estoniji i Letoniji manje su ciljale na isključenje (post)komunista s ključnih političkih položaja nego, na “derusifikaciju” političkog sistema (Lieven, 1994, 167). Racionalna politička strategija preživljavanja estonskih i letonskih reformskih komu-nista, a kasnije postkomunista, bilo je, dakle, priključenje opozicionim pokretima i strankama i ponovno sticanje pristupa političkoj vlasti preko njih.

3. Institucionalizacija demokratije

Etapa institucionalizacije demokratije nalazi se između raspada staroga autokratskog i konsolidovanja novoga demokratskog sistema. U stvarnim promenama sistema ona nije tačno razgraničena ni prema jednoj strani. Počinje u okolnostima u kojima stari režim još nije potpuno otkazao – kao u “pogodbenoj promeni sistema” – i katkad se ne završava ni onda kada je već počeo proces konsolidacije demokratije. U temeljnom smislu, ona je ipak srž promene sistema u demokratiju, jer se u njoj definišu i uspostavljaju

245

načelna pravila i norme novoga demokratskog sistema. Demokratski oblik vladavine utemeljuje se demokratskim ustavima. Uporede li se ustavotvorni procesi i procesi institucionalizacije, koji su u Istočnoj Evropi posle 1989. tekli gotovo sinhrono, mogu se utvrditi znatne razlike kako u pogledu na genezu, tako i u pogledu na oblike novoinstitucionalizovanih demokratija. S gledišta politikologije, one se mogu analizirati preko tri osnovna pitanja:

1. Koji su tipovi demokratskih sistema vlasti instalirani?2. Zašto su stvorene te, a ne neke druge institucije?3. Kakve su posledice unutrašnjega institucionalnog uređenja za konsolidaciju demokratije?

U ovom poglavlju baviću se sa prva dva pitanja. Treće pitanje o vezi konkretnog institucionalnog dizajna i izgleda za konsolidaciju biće obrađeno u sledećem poglavlju o demokratskoj konsolidaciji.

3.1. Tipovi demokratskih sistema vlasti u Istočnoj Evropi

U teorijskom delu knjige izjasnili smo se protiv nedovoljno kompleksne dihotomije parlamentarnih nasuprot predsedničkim sistemima vlasti i pridružili se gledištu Shugarta (1993) i Careya (1992) koji razlikuju četiri različita tipa demokratskih sistema vlasti:

· predsedničke sisteme vlasti,· predsedničko-parlamentarne sisteme vlasti,· parlamentarno-predsedničke sisteme vlasti,· parlamentarne sisteme vlasti.

Ako se posmatraju Istočna Evropa i države naslednice Sovjetskog Saveza u Srednjoj Aziji s gledišta sis-tema vlasti u njima, mogu se pronaći konkretni primeri zemalja za sva četiri navedena tipa sistema (upored-iti tablicu 40). Istovremeno se ocrtavaju i regionalno specifični obrasci sistema. U srednjoj i severnoj Istočnoj Evropi prevladavju – kao i u Zapadnoj Evropi – parlamentarni sistemi vlasti. Markantne strukturne razlike među njima proizlaze, ponajpre, iz dodele različitih ovlasti instituciji predsednika države. Odstupanja od prevladavajućeg obrasca parlamentarizma u regiji čine mešoviti polupredsednički sistemi Poljske, Litvanije i Hrvatske (Brunner, 1996, 96).

Tablica 39. Tipologija sistema vlasti u Istočnoj Evropi i Srednjoj AzijiParlamentarni sistemi Parlamentarno-

predsednički sistemi

Predsedničko-parlamentarni sistemi

Predsedički sistemi s kabinetom

slab predsednik

srednje jak predsednik

jak predsednik

jak predsednik

jak premi-jer

s pre-mijerom

bez premi-jera

SR Ju-goslavia

EstonijaSlovačkaSlovenijaČeškaMađarska

AlbanijaBugarskaMakedonija

LitvanijjaMoldavija Crna Gora Poljska

ArmenijaKirgizijaHrvatskaRumunjaRusijaSrbijaUkrajina

Kazahstan Tadžikistan Uzbekistan Belorusija

Gruzija Turkmenistan

Napomena: Popis uključuje i demokratske i autokratske sisteme vlasti.Izvor: Brunner (1996, 113).

246

U jugoistočnoj i slovenskoj Istočnoj Evropi uspostavljeni su, pre svega, mešoviti polupredsednički sistemi, bilo u parlamentarno-predsjedničkoj, bilo u predsedničko-parlamentarnoj varijanti. Izuzeci su parla-mentarni sistemi vlasti u Albaniji, Bugarskoj i Makedoniji u kojima je posebno jak položaj predsednika. Najmoćniji položaj među mešovitim polupredsedničkim sistemima nedvosmilseno ima ruski predsednik države. Njegova vlast u unutrašnjoj politici jasno nadilazi, de iure i de facto, vlast američkog predsednika.

Ako se izuzme Belorusija posle 1996, za predsednički sistem vlasti samo su se odlučile postsov-jetske, većinom islamske države u Srednjoj Aziji. U njima je “nasleđena bivša komunistička elita vlasti skro-jila autoritarni predsednički ustav po meri svog vođe” (Brunner, 1996, 98). Nijedna od njih ne može se naz -vati demokratskom (Freedom House, 2004).

Među regionalno specifičnim obrascima može se raspoznati vidljiv cluster i u pogledu napretka u demokratizaciji. Parlamentarni sistemi vlasti u srednjoistočnoj i severnoj Evropi najviše su napredovali u konsolidovanju svojih političkih sistema. Što zemlje leže istočnije i što je ustavno jače definisan položaj predsednika države, to su udaljenije od funkcionalnih ili konsolidovanih demokratskih struktura. Među predsedničkim sistemima vlasti nijedna jedina zemlja ne ispunjava Dahlove minimalne zahteve liberalnih demokratija.

Najpre se primerno predstavlja po jedna zemlja za svaki od četiri tipa sistema vlasti (Mađarska, Poljska, Rusija i Belorusija). Pritom se nužno ograničavamo na grube crte triju konstitucionalnih vlasti – izvršne, zakonodavne i sudske – i posebno na njihove međusobne odnose. One nisu bile posebno sporne samo u najnovijem ustavotvorstvu svojih zemalja, nego je njihov konkretni dizajni imao, i ima, važan uticaj i na razvoj konsolidacije mladih demokratija u Istočnoj Evropi (Ismayr, 2004a, 11).

3.1.1. Parlamentarni sistemi vlasti: primer Mađarske

U teorijskom delu parlamentarni sistemi vlasti definisani su na sledeći način: “Parlament je suveren kako u izboru i opozivu vlade, tako i u zakonodavstvu. Šef države (direktno ili indirektno izabrani predsednik; monarh) nema samostalna ovlašćenja da se meša u stvaranje vlade ili da raspusti parlament. On nema nezavisnih ovlašćenja da se meša u parlamentarni zakonodavni proces”. Prema toj definiciji, parlamentarni sistem vlasti u Istočnoj Evropi sredinom devedesetih godina imale su sledeće države: Albanija, Bugarska, Češka Republika, Estonija, Letonija, Mađarska, Slovačka Republika i Slovenija. Posebnosti parlamentarnog sistema vlasti u nastavku se pokazuju na primeru Mađarske.

Državna organizacija Mađarske sledi klasičnu podelu vlasti i ograničenja vlasti u parlamentarnim sistemima vlasti: ima zakonodavno telo (parlament), dvodelnu, bikefalnu izvršnu vlast (predsednik države i vlada), nezavisno sudstvo (sudove, državno tužilaštvo) i kao “neku vrstu četvrte vlasti” (Brunner, 1993, 65) ustavni sud s brojnim ovlašćenjima.

Parlament

Parlament se sastoji od jednog doma, a njegovih 386 posleanika bira se na mandat od četiri godine. Pri-padaju mu, pre svega, klasični zadaci parlamentarnih demokratija: zakonodavstvo, budžetskoo pravo, postavljanje nekih visokih državnih službenika, kontrola vlade i većanje o pravcima velikih odluka u unutraš-najoj i spoljnoj politici države.

Posle oštrih sučeljavanja, naročito između postkomunističkih reformskih elita i građanske opozicije, postignuto je jedinstvo o “srednje jakom predsedniku” unutar granica parlamentarnog sistema vlasti (Brun-ner, 1996, 66; tablica 30). Bira ga parlament na pet godina, a moguć je samo još jedan ponovljeni izbor.

247

Ovlašćenja predsednika države nipošto nisu ograničene samo na ceremonijalne i simbolične funkcije. Do-duše, postupke predsednika države, čak i na području njegove nadležnosti, mora sapotpisati premijer. Med-jutim, državni poglavar poseduje niz ovlašćenja u odnosu prema parlamentu koje očito nadilaze nadležnosti predsednika SR Nemačke. Ima neograničeno pravo da prisustvuje, govori i predlaže u parlamentu, kao i pravo na zakondavnu inicijativu. Poseduje i suspenzivni veto, to jest usvojene zakone može vratiti parla-mentu na raspravu i novo odlučivanje. Ako sumnja u ustavnost, može predložiti da se o zakonima izjasni ustavni sud. U tačno određenim i usko ograničenim slučajevima može i raspustiti parlament (Majoros, 1990, 9. i d.; Brunner, 1991, 310. i d.; 1993, 66. i d.).

Vlada

Premijera bira parlament na predlog predsednika države, a on pre toga predstavlja program vlade. Prema ustavnoj promeni iz maja 1990, šef vlade slobodan je u sastavljanju svoga kabineta (Brunner, 1993, 69). Prema ustavnoj promeni iz juna 1990, izvorno destruktivno glasanje o nepoverenju pretvoreno je u kon-struktivno i izbrisana je mogućnost glasanja o nepoverenju pojedinom ministru (311). Tako je vlada znatno ojačana i stabilizirana u odnosu prema parlamentu.

Ustavni sud

Prema uzoru na SR Nemačku, u Mađarskoj je uspostavljen jak ustavni sud. Njegova ovlašćenja nadmašuju ovlašćenja svog njemačkog uzora i čine ga jednim od najuticajnijih ustavnih sudova u međunarodnom svetu država. Sudije bira parlament dvotrećinskom većinom na devet godina. Moguć je jednokratni ponovljeni izbor. Brojna najviša državna tela mogu ga pozvati da kontroliše norme ex post, kao i da preventivno kon-troliše norme još tokom zakonodavnog procesa. U kontroli apstraktnih normi u Mađarskoj postoji oblik “nar -odne tužbe” pomoću koje građani mogu zatražiti da se preispita usklađenost zakona i pravnih propisa s Ustavom i kad nisu lično pogođeni (316). Brojne ovlašćenja učinile su ustavni sud i de facto, kao što pokazuju prve godine njegovog delovanja, važnim akterom mađarske politike.

Izborni system

Mađarski izborni sistem je “previše složen da bi bio ovde opisan” (Lijphart, 1992, 221). To je zabeleženo i na drugom mestu. Ipak treba šturo prikazati njegove osnovne crte. Nohlen i Kasapović (1996, 35) ubrajaju mađarski sistem u tzv “kompenzacijske izborne sisteme” koji na kompleksan način i različitim postupcima prebrojavanja kombinuju elemente izbora apsolutnom većinom i proporcionalnih izbora. Prema izbornom zakonu, birač ima dva glasa i oba – nasuprot personaliziranom proporcionalnom izbornom sistemu u SR Nemačkoj – utiču na raspodelu mandata među strankama. Prema načelu apsolutne većine raspodeljuje se 176, a prema proporvionalnom načelu 210 mesta (126. i d.). Od mestâ koja se raspodeljuju prema srazmer-nom načelu, 152 se dele u 20 regionalnih višemandatnih izbornih okruga. Preostalih 58 mandata deli se listama na nacionalnom nivou, i to prema merilu ukupnog broja svih glasova birača koji nisu uzeti u obzir u podeli mandata u regionalnim izbornim okruzima. Za liste u regionalnim izbornim okruzima, kao i za porav-navajuću nacionalnu listu, važi klauzula od četiri posto.

Izborni sistem proizvodi dva učinka: prvo, nastaju jaki disproporcionalni učinci između glasova bi -rača i parlamentarnih mandata koji pogoduju, pre svega, najjačoj stranci ili najjačim strankama; drugo, većinski izborni sistem i klauzula od četiri posto imaju učinak koncentracije koji smanjuje broj stranaka u parlamentu i stvarnim disproporcionalnim bonusom pomaže najjačoj stranci da stvori većine koje su sposobne da vladaju. Dakle, pomoću izbornog sistema načinjeni su ustupci u demokratskom predstavništvu u korist stabilnosti vlade i sposobnosti parlamenta da odlučuje i stvara većinu.

248

Raspodela ovlašćenja između izvršne i zakonodavne vlasti, između premijera i predsednika države unutar izvršne vlasti, jasno je uređena. Ustavnim ovlašćenjima mađarski ustav podstiče jaku izvršnu vlast. Parlament je podvrgnut određenim ograničenjima zbog stabilnosti vlade i sposobnosti odlučivanja. Položaj parlamenta, a stvarno i vlade, dodatno sudski ograničava uticajni ustavni sud.

3.1.2. Parlamentarno-predsednički sistem vlasti: primer Poljske

Određujuće strukturno načelo koje razlikuje polupredsedničke od parlamentarnih sistema vlasti je “dvostruka politička odgovornost vlade kako parlamentu, tako i predsedniku države” (Brunner, 1996, 82). Sve mešovite polupredsedničke sisteme u Istočnoj Evropi karakteriše i to što predsednika države direktno bira narod. To je, kao što opravdano primećuje Georg Brunner (1996, 91), nužan legitimacijski zahtev koji u semipreziden-cijalizmu – drukčije nego u parlamentarnim sistemima vlasti – auctoritas državnog poglavara uzdiže u potestas. Ako u polupredsedničkom sistemu prevladavaju ovlašćenja parlamenta, on se naziva parlamen-tarno-predsedničkim sistemom kako bi se razlikovao od predsedničko-parlamentarnih sistema vlasti u kojim pretežu predsednički elementi. U nastavku prvi tip pobliže prikazuje se na Poljskoj, a drugi na Rusiji.

Od početka demokratije u Poljskoj pitanje ustava bilo je vrlo sporno. Pošto je pred kraj 1989. komu-nistički ustav iz 1952. revidiran pod demokratskim premisama, posle znatnih sporova o ovlašćenjima između ustavnih tela usvojen je takozvani “Mali ustav” 1992, koji se zapravo ustavnopravno još uvek temeljio na potpuno revidiranom ustavu iz 1952. “Mali ustav” uklonio je, doduše, neke tačke sukoba, ali sve do 1995. nije mogao sprečiti žestoke ustavne sporove između parlamenta, na jednoj, i predsednika države Lecha Wałęse, na drugoj strani. Tek u aprilu 1997, posle brojnih propalih pokušaja, nacrt Ustava prošao je u parlamentu (Sejmu), da bi u maju iste godine bio legitimisan ustavnim referendumom pa je potom stupio na snagu. Struktura državne organizacije koja je propisana Ustavom prikazuje Poljsku ka mešoviti parlamen-tarno-predsednički sistem (Rüb, 1994; Brunner, 1996, 82; Merkel, 1996, 98).

Parlament

Prema strukturi svoga parlamenta, Poljska odstupa od uobičajenog istočnoevropskog obrasca jer ima dvodomni sistem. Prvi i politički mnogo važniji dom je Sejm. Na tragu kompromisa o političkoj vlasti između komunističkog režima i opozicije u Solidarnosti opet je uveden Senat, koji je bio ukinut 1947, kao drugi dom parlamenta. Premda Poljska nije federalna zemlja, senatori se biraju na osnovu 49 (ovlaćenjima siro-mašnih) vojvodstava u zemlji. U zakonodavnom postupku Senat se može izjasniti protiv nekog zakona samo u razdoblju od 30 dana posle njegovog usvajanja. Ako odbaci zakone koje je usvojio Sejm, može nadglasati Senat apsolutnom većinom (Ziemer, 1993, 117). Znatna razlika u ovlašćenjima između dva doma u korist Sejma označava poljski parlament kao “asimetrični dvodomni sistem”.

Predsednik države

Predsednika države direktno bira narod na pet godina i može biti ponovo izabran samo još jedanput. On se ne bavi samo ratificikacijom međunarodnih ugovora nego i “opštim vođenjem” spoljne i bezbednostne poli-tike. Pritom ga savetuje Veće nacionalne sigurnosti, koje sam postavlja, i može merodavno određivati spoljnu i bezbednostnu politiku (Furtak, 1996, 132). Ako mu se to učini važnim, državni poglavar može saz-vati sednicu kabineta, odrediti dnevni red i predsedavati njome. Pravni akti predsednika zahtevaju sapotpis premijera ili nadležnog resornog ministra. Od toga je izuzeto 13 nabrojenih slučajeva, kao što su sazivanje prve sednice novoizabranog Sejma, raspuštanje parlamenta ili zakonska inicijativa predsednika (Ziemer, 1993, 116). Predsednik države ima pravo veta na zakone koje je usvojio parlament, a može ga nadglasati

249

samo tropetinska većina u Sejmu (East European Constitutional Review, 1997, 1:21).Predsednici država u polupredsedničkim sistemima vlasti u Istočnoj Evropi uopšteno imaju znatan

uticaj na stvaranje vlade zahvaljujući svojim ovlašćenjima da predlažu, designiraju ili imenuju. S jedne strane, poljski parlament ne može predsedniku nametnuti šefa vlade. S druge strane, nadležnosti parla-menta ipak su dovoljne da spreče da predsednik jednostrano oktroiše Sejmu premijera protiv njegove volje. Taj konfliktni ustavni problem nije konstitucionalno jasno uređen u većini polupredsedničkih sistema vlasti u Istočnoj Evropi. Od “Malog ustava” iz 1992. Poljska nastoji rešiti taj sukob tako što dopušta da se pravo inici-jative u postavljanju vlade klati između parlamenta i predsednika države (Brunner, 1996, 83. i d.). Predsed -nik imenuje premijera 14 dana posle konstitutivne sednice Sejma ili posle demisije šefa vlade. Izjasni li se apsolutna većina u Sejmu za premijera i njegov program vlade, on biva izabran. Ne dobije li kandidat kogaa je predložio predsednik saglasnost parlamenta, inicijativa prelazi u Sejm. Ako on, sa svoje strane, nije sposoban izabrati šefa vlade, inicijativa se vraća predsedniku koji onda može imenovati privremenu vladu na šest meseci ili raspustiti parlament (Brunner, 1996, 84).

Premda je postupak uspostavljanja vlade u Poljskoj uređen preciznije nego u većini ostalih polupredsedničkih sistema vlasti u Istočnoj Evropi, i to uređenje nosi znatan konfliktni potencijal između predsednika i parlamenta, kao i dugo vreme ako se dva ustavna tela ne mogu saglasiti. To vredi i za postavljanje ministara spoljnih poslova, odbrane i unutrašnjih poslova u kojima predsednik države ima posebno pravo reči. Ipak, u ustavnoj teoriji nije jano, a u ustavnoj praksi je vrlo sporno, kao što dokazuju sukobi u doba mandata Lecha Wałęse, zadržava li predsednik krajnje pravo odlučivanja (Ziemer, 1993, 106. i d.; Furtak, 1996, 134. i d.).

Vlada

Vlada je u prvom redu odgovorna parlamentu i zavisi od njegovog poverenja. Ali, pravo Sejma da opozove vladu nije jasno uređeno. U pitanju prava parlamenta da opozove vladu ili ustavne pomoći u stabilizovanju vladinih kabineta poljski ustavotvorci odlučili su se tek u novom Ustavu iz 1997. da ojačaju položaj premijera i dopuste samo konstruktivno glasanje o nepoverenju (čl. 158). Ukinuta je opcija destruktivnog glasanja o nepoverenju. Uprkos jačanju premijera, Sejmu ostaje mogućnost da pojedine ministre u kabinetu opozove bez konstruktivnog privtupredloga.

Ustavni sud

Poljska je bila prva zemlja u Istočnoj Evropi koja je još u vremenima komunističkog režima (1986) osnovala ustavni sud. U kontroli normi on je, doduše, bio uveliko usmeren na delatnost vlade, a i tu ga je mogla nad -glasati dvotrećinska većina u Sejmu, ali je rano uspostavljanje ustavnog suda ipak značila prvi korak ka pravno-državnoj kontroli izvršne vlasti (Garlicki, 1996, 281). Usvajanjem novog ustava 1997. ustavni sud je uzdignut u posjednju instanciju kontrole apstraktnih normi. Posle još dve prijelazne godine i posle cele decenije demokratske pravne državnosti, Sejmu je oduzeta mogućnost nadglasavanja.

Sudije ustavnog suda bira Sejm na osam godina. Isključen je ponovljeni izbor. Glavna zadatak ustavnog suda je kontrola apstraktnih i konkretnih normi. Državne institucije (predsednik, premijer, 50 pred-stavnika Sejma odnosno 30 senatora, narodni pravobranitelj) i viši sudovi mogu ga pozvati da odluči o spornim pitanjima što su predata sudu. Građani nemaju pojedinačno pravo da se pozovu na ustavni sud.

Paradoksalno, ali ovlašćenjima ustavnog suda više je štetilonego koristilo rano uspostavljanje još pod komunističkim režimom (Brzezinski, 1993, 40. i d.), jer su se u njegovom slučaju ustavotvorci prvobitno ograničili na nastavak institucionalnog kontinuiteta. Tek je faktično izricanje presuda posle 1989. povećalo

250

ugled, a time i politički uticaj, ustavnog suda. Tome su nemalo pridoneli raščišćavanje brizantnih organiza-cionih sporova između Sejma i predsednika države Lecha Wałęse (Garlicki, 1996, 306 i d.). Uprkos porastu uticaja i ukidanju prava nadglasavanja u Sejmu u novom ustavu 1997, poljski ustavni sud ipak je, i de jure i de facto, vrlo daleko od političkog uticaja mađarskog ustavnog suda.

Izborni sistem

U leto 1991, nedugo pre prvih, potpuno demokratskih konstitutivnih izbora, usvojen je novi izborni zakon. Rascepkani Sejm mogao se saglasiti samo o proporcionalnom izbornom sistemu s jakim proporcionalnim učinkom. Dvokratni veto predsednika države nadglasala je dvotrećinska većina (Nohlen i Kasapović, 1996, 120). Izborni sistem je omogućio da 1991. u Sejm uđe 29 stranaka. Premda modus izbora nije proizveo to ekstremno fragmentiranje stranačkog sistema, ni na koji način nije ni sprečio prenošenje snažne rascep-kanosti političkih elita i segmentiranih podkultura na nivo parlamenta. Kao reakcija na enormnu rascep-kanost parlamentarnih stranaka, a u skladu s “Malim ustavom” iz 1992, izborni sistem je promenjen već pre parlamentarnih izbora 1993. U 52 izborna okruga od tada važi petpostotni prag za stranke i osampostotni prag za izborne saveze; prohibitivna klauzula na nacionalnom nivou povećana je s 5 na 7 posto. Novi izborni sistem znatno je doprineo redukciji stranačkog spektra, pa je 1993. u parlament ušlo samo sedam stranaka ili stranačkih saveza. Taj racionalni i stabilizirajući “kupljen” je znatnim porastom dispropor-cionalnog učinka u odnosu glasova birača i mesta u parlamentu. Glasovi birača koji nisu uvaženi iznosili su 1993. više od 34 posto svih datih glasova (124). Racionalizovan učinak zadržao se i u izborima 1997, pa se broj stranaka zastupljenih u parlamentu smanjio na šest.

U celini, za Poljsku se može reći da su ustavnopravna ovlašćenja između izvršne i zakonodavne vlasti, kao i unutar dvojne izvršne vlasti, definisane nejasnije nego u parlamentarnom sistemu vlasti u Mađarskoj. Nejasna razgraničenja ovlašćenja unutar dvojne izvršne vlasti ipak su umnogome uklonjena Ustavom od 2. Aprila 1997. Ovlašćenja predsednika znatno su smanjena. U važnim odlukama predsedniku je većinom potreban predlog ili potvrda premijera. Premijer je zaštićen i u odnosu prema predsedniku, i prema parlamentu, budući da u parlamentu može biti opozvan samo konstruktivnim glasanjem o nepov-erenju. Loša iskustva s difuznim polupredsedničkim sistemom demokratske poljske republike tokom prvih sedam godina bitno su doprinela njegovoj racionalizaciji i parlamentarizaciju u ustavnoj reformi (Bos, 2004, 201). Od 1997. Poljska ima parlamentarno-predsednički sistem vlasti u kome jasno pretežu ustavni ele-menti parlamentarizma.

3.1.3. Mešoviti predsedničko-parlamentarni sistemi: primer Rusije

U predsedničko-parlamentarnom sistemu vlasti položaj predsednika države jače je naglašen i u imenovanju šefa vlade, i u opozivu vlade nego u mešovitim parlamentarno-predsedničkim sistemima. To važi i za određivanje smernica politike vlade. U teorijskom delu knjige taj podtip smo polupredsedničkih sistema vlasti definisali na sledeći način: “Predsedničko-parlamentarni sistem vlasti ima dvojnu izvršnu vlast u kojoj predsednika države direktno bira narod, premijera nominuje predsednik, a indirektno ga potvrđuje parlament. Predsednik ima pravo opozvati pojedine ministre ili ceo kabinet i protiv volje većine u parlamentu. Parlament ima, doduše, ovlašćenje da izglasa nepoverenje kabinetu vlade, ali predsednik zadržava prava veta na glasanje o nepoverenju u parlamentu odnosno, u poslednjoj instanci, mogućnost da raspusti parlament”.

Ruski ustav daje sistemu vlasti ruske federacije, upravo idealtipski, obrise takvog predsedničko-par-lamentarnog sistema vlasti.

U Rusiji je bio zaoštreniji sukob između zagovornika parlamentarnog sistema vlasti, na jednoj, i

251

prezidencijalizma, na drugoj strani, nego kod većine ostalih stvaranja ustava u Istočnoj Evropi (Beyme, 1994, 238, 2001; Bos, 1996a, 180. i d.;Brie, 1996, 155. i d.; Schneider, 2001). Od 1990. sistem političkih institucija u Rusiji konstitucionalno se oblikovao opsežnim revizijama starog sovjetskog ustava iz 1978. go-dine, s jedne, i uporednom izradom novog ustava, s druge strane (Bos, 1996, 181). Posle krvavog sukoba starog Kongresa narodnih deputata (zakonodavnog tela) i demokratski izabranog predsednika države Jeljcina (izvršne vlasti), na referendumu u decembru 1993. prihvaćen je (s podrškom od 58,4 posto) ustav koji je bio izrađen prema Jeljcinovim predstavama. Ustav je stupio na snagu 25. decembra iste godine i dao je predsedniku široka ovlašćenja koje su ga učinile “dominantnim faktorom vlasti” (Furtak, 1996, 116, nav. u: Ismayr, 2004), odnosno “dominantnim ustavnim telom” u ruskoj politici (Lutherhandt, 1996, 253).

Predsednik države

Ruski ustav uzdiže predsednika države u prvu vlast i dominantno ustavno telo. Predsednik je istovremeno “državni poglavar”, “jamac ustava”, čuvar “suverenosti” i zaštitnik “državnog integriteta”. On osigurava “usklađeno funkcionisanje i zajedničko delovanje ustavnih tela” (čl. 80, odj. 2). Ustavni pravnik Otto Luchter-handt opravdano ocenjuje da to nije samo opšti funkcionalni opis predsednikovih zadataka, nego odredba “koja predsednika neposredno i ‘blanko’ ovlašćuje na sve mere koje mu definitivno nisu uskraćene ustavom i zakonom” (1996., 253).

Znatne su i ovlašćenja koje mu je Ustav dodelio eksplicitno. To se najpre očitava u dominantnoj ulozi predsednika države u stvaranja vlade. Prema čl. 83 Ustava, predsednik imenuje predsednika ministarskog veća i, na njegov konkretan predlog, vladu. Za to mu je, doduše, potrebna saglasnost Državne dume. Ako Državna duma tri puta za redom odbije kandidata za dužnost premijera koga je nominirao predsednik, predsednik ga može privremeno imenovati i bez te saglasnosti, potom raspustiti domove i raspisati nove izbore (čl. 11, od. 4). Premda predsednik države nema samostalno pravo da raspusti vladu, i tu su njegova ovlašćenja znatna. Prvo, Duma može izraziti nepoverenje vladi (destruktivno glasanje o nepoverenju) ili negativno odgovoriti na pitanje o poverenju vladi (čl. 117, odj. 3 i 4). Ali, u nadležnosti predsednika je da odluči hoće li raspustiti vladu. Ako predsednik države zadrži vladu, a Duma joj opet iskaže nepoverenje, on može optirati za otpuštanje vlade ili raspuštanje Dume i raspisivanje novih izbora. Duma i predsednik moraju, doduše, delovati zajednički u stvaranu i opozivu vlade, ali zahvaljujući pravu da raspusti Dumu predsednik ima iznad dveta delotvoran kapacitet pretnje u odnosu prema parlamentu. To važi kako u pitanju stvaranja vlade, tako i u pogledu snage predsednika da provede svoju politiku nasuprot Dumi (Bos, 1996a, 197; Furtak, 1996, 118; Mommsen, 2004).

Predsednik ima i nadležnost da daje vlastite smernice u politici vlade. To se ne odnosi samo na tradicionalna predsednička područja u spoljnoj i sigurnosnoj politici, nego i na unutrašnju politiku (čl. 89, od. 3). Nadležnost premijera da daje smernice subsidijarna je i razumljiva samo u okviru prednosti predsednika: ona nije više od “specifičnih ovlašćenja sprovodjenja” (Luchterhandt, 1996, 254). To je očito i u tome što predsednik može voditi sednice kabineta, pa premijer u tom trenutku postaje njegov “prvi ministar”.

Kako bi svoju ovlast da daje smjernice pretvorio u politički i pravno obvezatne odluke, predsjednik države ima , među ostalim, tri središnja instrumenta: zakonske inicijative, predsjedničke dekrete i odluke predsjedničke egzekutive. Državni poglavar ima pravo na zakonsku inicijativu u Dumi (čl. 104). Istodobno, ustav mu daje pravo suspenzivnog veta na zakonske odluke federalne skupštine (Državna duma i Veće federacije). Pogleda li se tačna odredba, postaje jasnim da se pravo na suspenzivni veto stvarno približava pravu na apsolutni veto (Lutherhandt, 1996, 257). Naime, da bi suspenzivni veto predsednika bio nadglaso-van, potrebna je dvotrećinska većina nominalnog broja članova Dume i Veća federacije. Ta visoka prepreka deluje i kao podsticaj Dumi da se u važnim pitanjima jače ujedini kako pod pretnjom predsednikova veta ne bi degenerirala u nižu ratifikacijsku vlast.178 Osim toga, parlamentu preti dodatna defunkcionalizacija i zbog

252

ovlašćenja predsednika da stvara pravo u obliku dekreta na onima “slobodnim normativnim prostorima” što ih je parlament ostavio otvorenim (Luchterhandt, 1996, 258). Kako su i Jeljcin i Putin intenzivno koristili tu mogućnost tokom svojih mandata, dekretstvo katkad delovalo poput neke vrste Damoklova mača za povećanje pripravnosti parlamenta na unutrašnji konsenzus i kompromis. Treća mogućnost sprovodjenja političkih odluka otvara se predsedniku države posredstvom predsedničke egzekutive u obliku Veća za sigurnost Ruske federacije ili “predsednikove administracije” koja katkad raspolaže vertikalnim administra-tivnim komandnim lancem do donjeg teritorijalnog nivoa (Furtak, 1996, 120).

ParlamentRuski parlament sastoji se od dva doma - Državne dume i Veća federacije. Državna duma ima 450 pred-stavnika koji su biraju na četiri godine. U drugi dom, Veće federacije, svaki od 89 subjekata federacije šalje po jednoga predstavnika zakonodavne i izvršne vlasti. Nasuprot poljskom Senatu, Veće federacije izvodi opravdanje svoga postojanja iz federativne strukture ruske države. Novi Ustav pretvorio je asimetrični u de jure simetrični federalizam, pri čemu je uvelio ujednačen različiti stepen samostalnosti subjekata federacije. Prema Ustavu, izednačeni su 21 republika, 6 regija, 49 oblasti, gradovi Moskva i Petrograd, Židovska au-tonomna oblast i 10 autonomnih okruga. Dok se republikama priznaje ustav, “oblasti” imaju samo statut i one nisu de facto ravne prvima. U Ustavu nije uređeno postavljanje predstavnika subjekata federacije u Veće federacije. Provedbenim zakonima prepušteno je da se odluče za narodne izbore, izbore unutar feder-ativnih domova ili imenovanje od strane izvršne vlasti (Alyushin, 1995, 62). Prema dosadašnjoj praksi, še-fovi izvršnih vlasti u subjektima federacije (na primer, guverneri) automatski su postajali članovi Veća fed-eracije. U zakonodavnu vlast predstavnici se biraju iz saveznih domova ili predsednik doma preuzima funkciju po dužnosti. U Veću federacije sede po dva predstavnika subjekata federacije, dakle ukupno 178 predstavnika.

Duma ima mnogo važniju ulogu u zakonodavstvu. Ako ona usvoji neki zakon, Veće federacije može vratiti zakon u roku od 14 dana. Ako to ne učini, zakon je potvrđen. Ako ono protivreči zakonu, posrednički odbor dvaju domova može potražiti kompromis. Ako uspe u tome, promenjeni zakon treba još jednu potvrdu Dume. Ako ne bude saglasnosti, Duma može odbaciti prigovor Veća federacije dvotrećinskom većinom (Alyushin, 1995, 62).

Vlada

Izvršna vlast sastoji se, kao što je prethodno navedeno, od dvojne egzekutive sa predsednikom države, s jedne, i kabinetom vlade koga vodi premijer, s druge strane. Kabinet zavisi i od poverenja parlamenta i predsednika države. Predsednik i parlament znatno ograničavaju kabinet vlade i u oblikovanju politike. Kori-dori u prostoru delovanja posebno se sužavaju kad opozicija ima većinu u parlamentu nasuprot predsed-niku, kao posle izbora za Dumu 1995. Kako, s druge strane, predsednik ima organizacionu vlast u vladi, kako predsedava kabinetom, ima nadležnost da daje vlastite smernice, pravo da suspenduje sve akte vlade, kao i pravo da otpusti premijera, prema slovu Ustava vlada bez predsednika više se čini kao deo egzekutivne uprave nego kao aktivan tvorac ruske politike. Ako se stranačke ili koalicione političke većine predsednika, vlade i parlamenta poklope, predsednik države ima toliku moć koju je teško kontrolisati.

To se dogodilo posebno posle izbora za Dumu 2003, kad je Putinova predsednička stranka Jedin-stvena Rusija dobila dvotrećinsku većinu u parlamentu. Putinov autoritarni stil vodjstva, koji se posle toga učvrstio, pokazao je da ustavna konstrukcija predsedničko-parlamentarnog sistedma vlasti u Rusiji ugrožava demokratiju (Beichelt, 2004, 122; Mommsen, 2004, 423; Merkel, Puhle i dr., 2006, 320).

Ustavni sud

Sudije ustavnog suda bira parlament na isključivi predlog predsednika države. Mandat im traje 12 godina

253

(Garlicki, 1996, 288). U prvoj fazi postojanja od decembra 1991. do oktobra 1993. ustavni sud je imao dalekosežne nadležnosti. Među njima je bilo posebno pravo da na vlastitu inicijativu preispituje ustavnost političkih organizacija i političkih odluka državnih tela. Teški ustavni sukob Kongresa narodnih deputata pod vodstvom Hazbulatova i predsednika države Jeljcina uzrokovao je jaku politizaciju ustavnog suda, koji je doneo neke, Jeljcinu nemile, odluke. Pošto je Jeljcin, ukinuvši važeći ustav, u zimu 1993. uspostavio novi demokratski Ustav, predsednik države je obustavio rad ustavnog suda, prislio predsednika ustavnog suda Zorkina da odstupi i dekretom suspendovao rad ustavnog suda do donošenja novog zakona o ustavnom sudu koji je stupio na snagu u junu 1994. (Garlicki, 1996, 309). Jeljcin je odugovlačio da obnovi rad us -tavnog suda sve do februar 1995, jer je Veće federacije prvo blokiralo izbor šest novih sudija. Novi zakon, koji je napokon stupio na snagu, znatno je smanjio ovlešćenja ustavnog suda. Ukinuto je pravo inicijative suda da preispituje ustavnost političkih odluka i političkog delovanja državnih tela i nosilaca najviših državnih dužnosti. Ustavnom sudu oduzeto je pravo da odlučuje o suprotnosti političkih stranaka s Ustavom (Nikitinski, 1997, 85. i d.). Ostala ovlašćenja su mu da odlučuje u organizacionim sporovima, da kontroliše apstraktne i konkretne norme i preispituje pojedinačne ustavne tužbe. U ovom poslednjem ustavni sud se dokazao kao delotvorna kontrolna instancija građana u odnosu prema državnim odlukama (Beyme, 2001, 12).

Izborni sistem

Poput Ustava uopšte, izborni sistem je posebno bio predmet brizantnog sukoba Kongresa narodnih depu-tata i predsednika države u ustavnom sporu od 1991. do 1993. Tek kad je Jeljcin ukidanjem važećeg Us-tava rešio sukob u vlastitu korist, donesene su i odluke o izbornom sistemu. Za izbore za Dumu u decembru 1993. predsedničkim dekretom uveden je rovovski system (Bos i Steinsdorff, 1997, 106). Tek se usvajan-jem Ustava posle izbora dekret pretvorio u izborni zakon.

Ruski rovovski sistem predviđa da se u 225 izbornih okruga bira prema načelu relativne većine, a ostalih 225 mandata raspodeljuje se zemaljskim listama prema srazmernom načelu. U raspodeli mandata nacionalnim izbornim listama mogu učestvovati samo stranke koje su dobile više od pet posto glasova na celokupnom izbornom području Rusije (Nohlen i Kasapović, 1996, 76). U izborima za Dumu 1993. i 1995. elementi proporcionalnih izbora uzrokovali su, paradoksalno, znatne disproporcione učinke u preračuna-vanju glasova u mandate. To se može pre svega pripisati krajnjoj rascepkanosti stranačkog sistema koja je povezana s petpostotnom prohibitivnom klauzulom. Tako se u izborima za Dumu 1995. na petpostotnu prepreku nasukalo osam stranaka s rezultatima glasanja između 3,9 i 4,8 posto. Sa stanovišta teorija demokratije, opasna je posledica bilo to što je u raspodeli mandata “pod sto palo” 47,1 posto glasova birača (Nohlen i Kasapović, 1996, 80). Zbog stvaranja regionalnih utvrdjenja i snage nezavisnih regionalnih kandi-data načelo većinskih izbora doprinelo je – što je takođe paradoksalno – još većoj rascepkanosti parlamen-tarnih stranaka, ali je ipak malo smanjilo disproporcionalni učinak koji je nastao u proporcionalnim izborima. U skladu sa razmatranjima izbornih sistema, učinci bi trebali biti upravo obratni ako imalo napreduju konsoli-dacija i “nacionalizacija” stranačkog sistema: “Sistemske posledice morale bi biti trajno smanjivanje učinaka disproporcije većinskih izbora zahvaljujući proporcionalnim izborima, a ne obratno” (81).

Za ruski sistem vlasti na ovome mestu treba ustvrditi da su Ustav i, još više, Jeljcinova “ustavna praksa” dali nadmoćan položaj predsedniku države. Time je znatno poremećena horizontalna ravnoteža između triju vlasti. O tome da li takav “superprezidencijalizam” (Holmes, 1993/1994) otvara ustavne oportu-nitetne strukture “defektnoj demokratiji” (Knobloch, 2002; Mangott, 2002; Beochelt, 2004; Merkel, Puhle i dr., 2006), ili mu preti otklizavanje u “autoritarni predsednički režim” (Lutherhandt, 1996, 258), ili je on uopšteno osiguravao samo minimalnu mogućnost vladanja u političkom sistemuu Rusije devedesetih godina,

254

raspravlja se u poglavlju o “demokratskoj konsolidaciji”.

3.1.4. Predsednički sistemi vlasti: primer Belorusije

U predsedničkim sistemima vlasti predsednika države, u načelu, direktno bira narod. On imenuje ili nomin-uje vladu. Izvršna i zakonodavna vlast ustavno su razdvojene jasnije nego u parlamentarnim sistemima, tako da u klasičnoj varijanti ne postoji glasanje o nepoverenju vladi, s jedne, ni pravo šefa države i vlade da raspusti parlament, s druge strane. Kabinet nije, dakle, odgovoran parlamentu nego predsedniku države. Predsednik ima, po pravilu, od zemlje do zemlje različito definisanu moć veta u odnosu prema zakono-davstvu parlamenta. Kao klasične varijante predsedničkog sustava vlasti slove SAD i većina država Latinske Amerike.

U predsedničke sisteme vlasti u Istočnoj Evropi ubraja se samo Belorusija od ustava iz 1994. i posebno posle ustavnih promena 1996. Ustvari, od proglašenja nezavisne beloruske države 25. avgusta 1991. njegov karakter se višestruko menjao. U prve tri godine od Deklaracije o nezavisnosti do usvajanja Ustava beloruski sistem vlasti imao je pretežno parlamentarni oblik. Parlament, Vrhovni sovjet, bio je domi-nantno ustavno telo. Njegov predsednik, Stanislav Šuškijevič, bio je istovremeno i poglavar države. Od svih postsovetskih država u Belorusiji se najduže održala Gorbačovljeva konstrukcija identiteta predsednika par-lamenta i poglavara države (Luchterhandt, 1996, 264). To je promenjeno kad je usvojen Ustav 1994. Njime je politički sistem zadobio prezidencijalistički karakter. Njegovi obrisi su, pri tome, menjani još dva puta na referendumima 1995. i 1996. u korist vlasti predsednika države (Sahm, 1997; Timmermann, 1997). U nas-tavku se prikazuju institucije beloruskog sistema vlasti posle usvajanja ustava 1994. i ustavnih promena 1996 (uporediti Osteuropaheft, 1995, 2:134-158; Steinsdorff, 2004, 431. i d.).

Predsednik države

“Predsednik Republike je poglavar države i izvršna vlast” (čl. 95). Bira ga direktno narod na pet godina i može biti ponovo izabran samo još jedanput. Predsednik je tradicionalno jemac suverenosti i sigurnosti zemlje. Ima sve bitne nadležnosti koje se odnose na to: on je vrhovni komadant oružanih snaga i može proglasiti vanredno stanje. Predsedniku je data organizaciona, poslovna i personalna vlast. On može od-lučiti o uspostavljanju i ukidanju ministarskih resora. Imenuje i otpušta premijera, ali je tu, kao i u imeno-vanju i otpuštanju ministara u ključnim resorima, vezan za saglasnost parlamenta (Luchterhandt, 1996, 266). Predsednik ima pravo inicijative u zakonodavstvu i poseduje suspenzivni veto na odluke parlamenta. Parlament može odbaciti predsednički veto samo dvotrećinskom većinom. U posebnim slučajevima predsedniku je data nadležnost da donosi dekrete. Te nadležnosti, koje su utemeljene u Ustavu 1994, dale su beloruskom predsedniku znatnu vlast u ustavnoj strukturi, premda ona de jure zaostaje za vlašću ruskog ili ukrajinskog poglavara države (Lucherhandt, 1996, 265).

U junu 1994. Aleksandar Grigorijevič Lukašenko izabran je, iznenađujuće trijumfalno, za predsed-nika države s 81 posto glasova u užim izborima protiv službenog šefa vlade i predstavnika stare sovjetske nomenklature Vjačeslava Klebiča. Izbori su bili slobodni i umnogome pošteni. Ali, ubrzo posle izborne pobede demokratski legitimirani predsednik države inscenirao je ustavni sukob s parlamentom koji je bio izabran još pre raspada Sovjetskog Saveza u decembru 1991, a na koji ga je motivisala politička vlast. Po-moću dvaju referenduma 1995. i posebno 1996, koji su bila sprovedeni ustavnopravno opasnim sredstvima, Lukašenko je znatno proširio svoju predsedničku vlast:

· Predsednički dekreti mogu “u posebnim okolnostima”, a na predlog predsednika, biti uzdignuti

255

do zakona; parlament to može odbaciti samo dvotrećinskom većinom. To važi i za državni bužet koga predsednik donosi dekretom i koga parlament može odbitidvotrećinskom većinom u roku od tri dana.

· Ukinuta je podela između zakonodavne i izvršne vlasti u jednostranu korist predsednika. Državni poglavar je ovlešćen da raspustiti parlament ako on izrazi nepoverenje vladi ili okleva potvrditi šefa vlade koga je imenovao predsednik (Sahm, 1997, 477). Nasuprot tome, predsed-nik može biti smenjen samo pomoću državne tužbe.

· Predsednik dobija pravo da predloži promene ustava.· Predsednik imenuje polovinu članova i predsednika ustavnog suda.· Predsednik imenuje predsednika i polovinu članova izborne komisije koje nadzire izbore na

nacionalnom nivou.

Tim znatnim promenama Ustava, a posebno novostvorenim pravom predsednika da raspusti parlament i zakonodavnim ovlašćenjima predsednika, jednostrano je, u korist predsednika države, ukinuta podela između izvršne i zakonodavne vlasti koja je tipična za demokratske predsedničke sisteme vlasti. U Belorusiji se, jače nego u Rusiji, iskristalizisao poseban postsovjetski “superprezidencijalizam” (Holmes, 1993/1994), koji nije obeležen samo demokratskim defektima, kao u Rusiji, nego je na kraju devdesetih godina imao obeležja otvorenog cezarističko-plebiscitarnog autoritarizma, koji je posle 1996. poprimio spoljni oblik “predsedničke diktature” (Luchterhandt, 1996, 268). Analitički je zapravo kratkovido zaključiti da se otkliza-vanje Belorusije u otvoreni autoritarni režim može svesti samo na makijavelističku spletku Lukašenkove manipulacije i represije. Štaviše, značajno je da se promena vlasti sredinom devedesetih godina dogodila uz snažnu saglasnost stanovništva. Lukašenko se tako, kao i Fujimori 1992. u Peruu, domogao populističke premije “jakog vođe” u zemlji s nedovoljno razvijenim civilnim društvom.

Parlament

Ustav 1994. odlučio se za jednodomni parlament (čl. 79). Sastojao se od 260 poslanika koji se biraju na pet godina. Parlament se može prevremeno raspustiti samo uz saglasnost dve trećine svojih članova. Uz tradi-cionalne nadležnosti u zakonodavstvu, u ratifikaciji međunarodnih ugovora i proglašenju rata i mira, Vrhovni sovjet ima, među ostalim, i pravo izbora ustavnog suda, više vrhovnih sudova, opšteg državnog tužioca i članova uprave središnje banke (čl. 83). Tako je Ustav 1994. jakom predsedniku de jure suprotstavio jaki parlament.

No ustavnim promjenama 1996. parlamentu je oduzet znatan broj ovlasti.183 Vrhovni sovjet zamen-jen je dvodomnim parlamentom: Predstavničkim domom (donji dom) s 110 poslanika i Većem Republike (gornji dom) s 66 članova. Predsednik imenuje trećinu članova Veća Republike, a ostale članove određuju mesne izvršne vlasti koje, pak, imenuje predsednik (Šuškijevič, 1997).

Pretvaranjem predsedničkih dekreta u zakone probijene su najvažnije nadležnosti parlamenta, naime samo pravo veta u donošenju zakona. Predsednik saziva redovna i vanredna zasedanja parlamenta. Pravo predsednika da raspusti parlament, a da pritom ne postoji ustavni instrument koji bi mu bio komple-mentaran (glasanje o nepoverenju), omogućuje izvršnoj vlasti da ucenjuje parlament. Parlamentu su, dosledno tome, oduzeta ili smanjena i važna prava izbora i imenovanja sudova i centralne izborne komisije i dodeljena predsedniku. Parlament je de facto degradiran na sekundarno ustavno telo.

Vlada

Izvršna vlast u Belorusiji podeljena je između predsednika države i premijera, a ta dvodeoba je neobična u

256

predsedničkim sistemima vlasti. Iz istorijske perspektive nastanka sistema vlasti, to se može svesti na preo-bražaj sovjetskog ministarskog veća na ministarski kabinet. S gledišta ustavnog sistema, time se beloruski predsednički sistem ne pretvara u mešoviti polupredsednički sistem, jer ne postoji tipična dvostruka odgovo-most vlade parlamentu i predsedniku, kao ni komplementarno pravo izvršne vlasti da raspusti parlament (Ooyen i Schafer, 1995, 403). Vladu kao ministarski kabinet uspostavlja "predsednik Republike Belorusije" (čl. 106), to jest kabinet je podređen njemu (čl. 95). Ta podređenost je još očitija u čl. 107: "Ministarski kabi-net gubi svoje nadležnosti nasuprot novoizabranom predsedniku". Ustav stoga stvarno ne priznaje min-istarski kabinet kao samostalnu političku snagu (Luchterhandt, 1996, 265).

Lukašenko je, osim toga, od 1994. ciljano gradio svoju predsedničku administraciju i mimo ustava. Nalik na sovjetski sustav politbiroa , ona je vrlo brzo postala pravo središte odlučivanja vlasti. Ta "predsed-nička vertikala", a ne vlada, imenuje regionalna i lokalna tela izvršne vlasti. I pre referenduma o Ustavu 1996. vlada je, dakle, degenerisala "u izvršno telo predsedničke administracije" (Timmermann, 1997, 16).

Ustavni sud

Ustavni sud se sastoji od jedanaest sudija koje bira Vrhovni sovjet na jedanest godina. Ustavom 1994. us-tavnom sudu su dodeljene široke nadležnosti u kontroli normi, koju može preduzeti i na svoju inicijativu. Pored kontrole apstraktnih i konkretnih normi, ustavni sud je ovlašten, među ostalim, da preispituje ustavnost odredaba ministarskog kabineta ili predsedničkih dekreta (čl. 127). Nema mogućnosti pojedinačne tužbe.

Siroka ovlašćenja upadljivo su protivrečila stvarnoj nemoći ustavnog suda i pre promene ustava 1996. Naime, premda je sud višekratno presuđivao protiv predsednika države Lukašenka i njegove admin-istracije, presude nisu primenjivane. Za neuvažavanje presuda ustavnog suda od strane predsedničke egzekutive karakterističan je iskaz jednoga ustavnog sudije koji je odstupio posle referenduma o Ustavu iz novembra 1996:186

"The president issued a psecial decree ordering all officials to executive his orders, including those that had been struck down by the Court. The Court's ruling were published, therefore, but not imple-mented. In reality, not a single decision of the Court was ever implemented" (Lukašuk, 1997, 64).Nakon referenduma o Ustavu predsjednik je promijenio i obrazac uspostave ustavnog suda.

Poglavar države od tada imenuje polovinu od 12 ustavnih sudija. Osim toga, znatno su ograničeni pravo suda na vlastitu inicijativu i mogućnosti da mu se obrati parlament. Ustavni sud de jure jako se približio nemoći de facto.

Izborni sistem

Izborni sistem Belorusije etabliran je još u Sovjetskom Savezu i od tada se nije bitno menjao. Povodom “predkonstitutivnih izbora” u martu 1990. vladajuća Komunistička partija Belorusije odlučila se za sovjetski izborni sistem apsolutne većine (Nohlen i Kasapović, 1996, 73). On je primenjen i posle Ustava iz 1994. u prvim demokratskim konstitutivnim izborima u maju 1995. U skladu sa brojem mesta u parlamentu, zemlja je bila podeljena na 260 jednomandatnih izbornih okruga. Ustvari, beloruski izborni sistem ima dve dodatne posebnosti. Prvo, kandidat je izabran samo ako je učešće u izborima bilo više od 50 posto i, drugo, ako je u eventualnim užim izborima dobio više glasova za sebe nego protiv sebe. U belorusko izborno pravo tako je integrisan tzv. “negativni izborni postupak” koji biračima dopušta da glasuju protiv svih kandidata tako što mogu precrtati celu izbornu listu (Nohlen i Kasapović, 1996, 74). U spoju s antiparlamentarnim kampanjama predsednika države ta posebna odredba dovela je do toga da je u prvome izbornom krugu 14. maja 1995. bilo izabrano samo 18, a u užim izborima koji su usledili tek 101 predstavnik. Budući da je to bilo manje od nužnog dvotrećinskog kvoruma, novi parlament nije se formirao. Vrhovni sovjet postao je sposoban odluči-

257

vati tek pošto je u decembru1995. izabrano još 79 predstavnika.U Belorusiji se više nego u bilo kojoj drugoj istočnoevropskoj zemlji razlikuju ustavno slovo i us -

tavna praksa. To se posebno odnosi na fazu od 1994. do 1996. Novim Ustavom pisani Ustav je, zapravo, na širokim područjima prilagođen političkoj stvarnosti. Dok se Belorusija od 1994. do referenduma o Ustavu 1996. de jure mogla označiti demokratijom a de facto defektnom demokratijom, od decembra 1996. sistem vlasti se i prema slovu ustava može oceniti kao defektna demokratija (Beichelt, 2004, 119. i d.; Bertelsmann Stiftung, 2004, 2005). Lukašenkov lični režim je pomoću referenduma stvarno poprimio obeležja predsed-ničke diktature.

3.2. Geneza demokratskih sistema vlasti

Zašto su u nekim zemljama i regijama Istočne Evrope nastali parlamentarni, a u drugim pak polupredsed-nički ili predsednički sistemi vlasti? U I. delu, pogl. 6.2.2. (Geneza demokratskih sistema vlasti) predstavili smo četiri opšta pristupa objašnjenju geneze demokratskih sistema vlasti: istorijsko-ustavno objašnjenje, objašnjenje o uvozu, procesno orijentisano objašnjenje i objašnjenje sa stanovišta teorije aktera. U nas-tavku ćemo ispitati eksplikativnu snagu tih pojedinačnih pristupa na primeru četiri prikazana sistema vlasti Mađarske, Poljske, Rusije i Belorusije. Tom prilikom ću se procesno orijentisani i primeniću pristup sa stanovišta teorije aktera, koji se preklapaju, povezati u jednu vrstu objašnjenja: pristup usmeren na procese i aktere.

3.2.1. Istorijsko-ustavno objašnjenje

Istorijsko-ustavne tradicije i iskustva imali su neku ulogu samo u Mađarskoj, Poljskoj i Rusiji, a i tu je ona bila vrlo skromna. Budući da Belorusija do raspada Sovjetskog Saveza 1991. uopšte nije imala nikakvu tradiciju vlastite države, ne može postojati nikakav beloruski nacionalni ustavni kontinuitet. U dve države Istočne Srednje Evrope, Poljskoj i Mađarskoj, ustavotvorci su vrlo malo posezali za iskustvima kratkotrajnih, nesta-bilnih i demokratski manjkavih ustava međuratnog razdoblja, dok su više koristili pojedinačne delove ustava iz faze komunističkog režima. Jer drukčije nego posle sloma fašističkih režima u Italiji i Nemačkoj ili desnih autoritarnih poredaka u Španiji i Portugaliji, stari ustavi nisu sasvim nestali neposredno sa slomom režima; oni su delimično preuzeti, revidirani i dopunjeni. Formalno su preživele neke institucije ili čak celokupna formalna ustavna ljuštura starih režima. “Ali mrtvim formama parlamenta, pravosuđa ili lokalne uprave tek promena sistema udahnula je život” (Beyme, 1994b, 230. i d.). Pošto su potpuno novi ustavi stupili na snagu 1993. u Rusiji, 1994. u Belorusiji i 1997. u Poljskoj, formalni ustavni kontinuitet sa starim komunis -tičkim režimom postoji još samo u Mađarskoj.

U Mađarskoj je staljinistički ustav iz 1949, koji je 1972. reformisan u skladu s mekim autoritarizmom Kádárovog režima, 1989. godine podvrgnut totalnoj reviziji, koja je stari autoritarni pretvorila u novi demokratsko-pluralistički vladavinski poredak (Brunner, 1991, 298). Međutim, time još nije stvoren novi ustav. Reformski, ali nedovoljno demokratski legitimisani “režimski parlament” iz 1989. zbog svoje manjkave legitimnosti svesno je sam sebe ograničio u odnosu na takav temeljni osnivački čin. Konačnu odluku o us-tavu trebao je doneti slobodno izabrani parlament 1990. godine. Od tada su doduše izvršene neke ustavne promene, delom i zbog drastičnih i opsežnih odluka ustavnog suda (Brunner, 1993, 102; Szabó, 1994, 84), ali je sazivanje ustavotvorne skupštine prolongirano na neodređeni rok. Parlament je doduše između 1989. i 2002. usvojio 20 ustavnih promena, ali je “revolucionarni prozor mogućnosti” za široki ustavni konsenzus u Mađarskoj bio otvoren samo u vrlo kratkom razdoblju (Kőrősényi i Fodor, 2004, 327).

Parlamentarni sistem vlasti, koji je uveden 1990, nadovezuje se na određenu mađarsku tradiciju, koja se proteže od ustavno-parlamentarnih početaka u austro-ugarskoj dvojnoj monarhiji posle 1867. do

258

početne faze poluautoritarnog Hortijevog režima (1920-1944). Međutim, konstitucionalna monarhija kojom je upravljao kraljevski namesnik Horthy imala je dvodomni parlament, u čijem gornjem domu su bili pred-stavljeni izaslanici visoke aristokratije, udruženja i crkve ili predstavnici tela komunalne samouprave koje je imenovao kraljevski namesnik. Tako se tanka tradicionalna linija može doduše uočiti za parlamentarno načelo, ali ne i za njegov konkretan institucionalni oblik. Nasuprot tome, elementi klasične tradicije predsed-ničkog sistema uopšte ne postoje u ustavnoj istoriji Mađarske (Szoboszlai, 1992, 323). Mađarska je zaista bila jedina zemlja komunističke Istočne Evrope u kojoj je parlament već u režimsko doba (od 1985. nadalje) igrao sve važniju ulogu za parlamentarizaciju i demokratizaciju sistema (Ágh, 1995, 254).

Od četiri razmatrane zemlje linije istorijskog kontinuiteta najjasnije su vidljive u Poljskoj. Doduše, 1997. je do tada samo revidiran (1992) socijalistički ustav zamenjen demokratskim, ali ipak su uočljive neke veze s ustavima kako međuratnog razdoblja, tako i poratnog komunističkog režima. Tako je, kao i 1992. (Mali Ustav) i 1997. (Ustav Republike Poljske), prvi demokratski ustav Poljske takođe usvojen u dva koraka, 1919. i 1921. Proporcionalni izborni sistem bez prohibitivne klauzule iz 1921. odgovarao je onom iz 1991, koji je onda ipak izmenjen 1993. Međutim, ustav iz 1921. propisivao je parlamentarni sistem vlasti, u kojem je predsednik države imao slab položaj.187 To se dogodilo zbog straha od jakog čoveka Poljske, generala Józefa Piłsudskog, koji se smatralo najverovatnijim predsednikom. Piłsudski je zaista odbio slabu funkciju predsednika države pa je vojnim udarom (1926) sebi osigurao dalekosežna ovlaštenja, koja su onda 1935, posle njegove smrti, de jure ugrađena u novi ustav. Istovremeno, j ustavom je utvrđeno institucionalno tro-jstvo Sejma (prvog doma), Senata (drugog doma) i predsednika. Tako poljski demokratski sistem vlasti posle 1990. strukturno više ličio sistemu predsedničke diktature iz 1935. nego sistemu prvog demokratskog ustava iz 1921.

Određeni ustavni kontinuitet proizašao je takođe i iz institucionalnih reformi u kasnoj fazi komunis-tičkog režima. Ustavni sud, koji je ustanovljen 1985, i ombudsman, uspostavljen 1987. godine, u novoj demokratiji su preuzeti kao institucije i su prema demokratskim načelima opremljeni većim kompetencijama. Paradoksalno je da se između 1989. i 1997. može dokazati snažniji institucionalni kontinuitet s desnim i levim autokratijama poljske istorije nego s prvim demokratskim ustavom iz 1921. godine. To se promenilo ustavom iz 1997, kad je oslabljen predsednik, a ojačan parlament (Sejm) (Ziemer i Matthes, 2004, 194).

U Rusiji ne postoje nikakve autentične demokratske ustavne tradicije. Duma, koja je posle građanske revolucije 1905. uspostavljena kao oprezan pokušaj ustavno-parlamentarnog ograničenja apso-lutističke carske vlasti, tu funkciju je uspela preuzeti samo u kratkom razdoblju. Međutim, time nije utemel-jena parlamentarna tradicija. Stoga se čini da je označavanje sadašnjeg donjeg doma kao Dume bilo pre posezanje za ranijim terminom nego institucionalno posezanje za nacionalnom ustavnom tradicijom.

3.2.2. Objašnjenje o uvozu

Poput pristupa istorijskog kontinuiteta i objašnjenje o uvozu poseduje samo sekundarnu eksplikacijsku snagu. Ono važi samo utoliko što akteri transformacije traže inostrane uzore i uspešne obrasce pa ih tako upoređuju sa svojim vlastitim trenutnim interesnim kalkulacijama. Pri tome su, bez sumlje, istorijske linije prijateljstva između dvaju nacija podsticajne za to da se u vlastitoj zemlji pomoću uglednog inostranog sis-tema vlasti uspešno vrbuje za vlastite interese. Ispod nivoa velikih strateških kalkulacija o moći najvažnijih političkih aktera, u slučaju Rusije su određenu ulogu u ustavotvornoj komisiji igrali kako prezidencijalizam Sjedinjenih Američkih Država, tako i semiprezidencijalizam Francuske (Bos, 1996a; Mommsen, 2004). Međutim, novi ustav koji je u decembru 1993. nametnuo Jeljcin s primarnim motivom politike moći meša i nadopunjuje elemente francuskog i američkog sistema vlasti. Tako je nastao autentični novi ruski “super-prezidencijalizam” (Holmes, 1993/94, 123), “krojen po meri” Jeljcinove ličnosti, koji je Jeljcinovu – i kasnije Putinovu – poziciju moći učinio gotovo nedodirljivom, bez ikakve kontrole i nadzoru. U procesu stvaranja poljskog ustava često se eksplicitno vidi uticaj polupredsedničkog sistema vlasti francuske Pete Republike.

259

Moguće je i prevideti paralele između dva sistema vlasti (Ziemer, 1993, 104). To se posebno odnosi na mogućnost kohabitacije (cohabitation) predsednika države i vlade, koja je ugrađena u ustav i postojala je od 1993. do 1995. i od 1997. do 2000; reč je o konstelaciji koju moćni ruski predsednik može ustavno sprečiti.

Kao što se mogu povući istorijske i ustavnosistematske veze između demokratskih ustava Fran-cuske i Poljske, tako je jasno vidljiv uticaj Savezne Republike Nemačke na novi mađarski ustav. Konstruk-tivno glasanje o nepoverenju u parlamentu i preuzimanje nemačkog modela ustavnog sudstva posebno su prepoznatljive kopule sa Osnovnim zakonom Savezne Republike Njemačke. U stvari, već rano tokom os-amdesetih godina 20. veka razvila se uska pravnonaučna saradnja između kasnijih uticajnih očeva mađarskog ustava Kilényija (režimskog reformatora) i Sólyoma (opozicionara) i državnih i ustavnih pravnika iz SR Nemačke.

U Rusiji su naročito delovali francuski ustavni eksperti, kako kao savetnici predsednika, tako i parla-menta. Međutim, konačni nacrt ustava, koji je u decembru 1993. podnesen ruskim građanima da se o njemu izjasne na referendumu, nosio je obeležja autentičnog rukopisa taktičara političke moći Jeljcina.

3.2.3. Objašnjenje usmereno na procese i aktere

Osnovna puka objašnjenja teorije procesa i aktera glasi: Konkretne institucionalne konfiguracije sistema vlasti – pre svega ravnoteža moći između parlamenta i egzekutive, vlade i predsednika države, kao i modus izbornog sistema – u odlučujuće su oblikovane egoističnim strategijama racionalno delatnih aktera tokom faze institucionalizacije demokratije. Pri tome, presudno je to kako relevantni individualni i kolektivni akteri (vodeće karakteristike, grupe unutar elite, društveni pokreti, organizacije i institucije) procenjuju svoje trenutne interese i buduće mogućnosti uticaja, koje resurse moći mogu mobilizisati, koje strategije slede i u koje koalicije ulaze (Colomer, 1995a; Colomer i Pascual, 1994; Elster, 1994; Offe, 1994). Političke institu-cije, dakle, ustanovljuju se pre svega zato što odgovaraju strateškim računicama političkih aktera koji se najbolje mogu nametnuti, a manje zato što su u skladu s ekonomskom, socijalnom i političkom tradicijom neke zemlje. Sledeće korelacije mogu se pojednostavljeno teorijski formulisati u tri hipoteze:

1. Ako jedan akter ima presudnu nadmoć u procesu donošenja ustava, njegove interesne i političke preferencije kasnije će se prepoznati u strukturi sistema vlasti. U istočnoevropskim procesima transformacije starim režimskim elitama općenito pripisuje se preferencija za snažnije predsednički obeležene sisteme vlasti s većinskim izbornim pravom, a demokratskoj opoziciji tendencija ka par-lamentarnim sistemima sa proporcionalnim izborima (Rüb, 1994; 1996a, 49; 2001).

2. Ako je odnos moći između starih režimskih elita i novih opozicionih elita uglavnom izjednačen i ako zbog toga dođe do ustavnih rešenja na temelju pregovora, to se često iskazuje u mešovitim sis-temima podele vlasti u državi i u konkretnom oblikovanju izbornog prava.

3. Ako se trenutni i budući odnos političkih snaga teško može sagledati, racionalni akteri u procesu donošenja ustava idu ka tome da iz opreza izbegavaju igre nulte sume sa stanovišta politike moći i da preferiraju institucionalna rešenja koja pogoduju kompromisu, konsenzusu, zaštiti manjina i pravima veta (Rüb, 1996a, 50). Institucionalni obrasci koji se onda uspostavljaju često su konsen-zualnog karaktera.

U kojoj meri praksa i rezultati ustavotvorstva u Istočnoj Evropi odgovaraju tim hipotezama? U Mađarskoj je totalno revidiran demokratski ustav nastao u dva kruga pregovora između režimskih reformatora i opozicije. U prvom krugu pregovora sedili su jedni nasuprot drugima, reformske snage još uvek vladajuće Mađarske socijalističke radničke partije (MSZMP), “Opozicioni okrugli sto” i neke društvene organizacije kao manje važna treća strana (Brunner, 1991, 297). Raspodela moći između MSZMP-a (državni resursi, ali ograničena legitimnost) i demokratske opozicije (društveni mobilizacijski potencijal i moralna legitimnost) tendenciono je vodila prema pat situaciji, u kojoj je svaka strana tražila saglasnost drugog kontrahenta da bi ostala sposobna za delovanje i da bi ostvarila barem deo vlastitih interesa. Obe strane slagale su se oko toga da

260

zajednički moraju pronaći rešenja. Nisu se, međutim, slagali oko institucionalnog oblikovanja arena poli-tičkog odlučivanja. Među kontrahentima je posebno sporna bila ona institucija novog demokratskog poretka vlasti koja je imala veliko značenje za buduću raspodelu moći: kompetencije i osnova demokratske legiti -macije predsednika države, prava i uzajamna zavisnost vlade i parlamenta, ovlešćenja ustavnog suda i modaliteti izbornog sistema.

Osim toga, pokazalo se da je institucionalno oblikovanje izbornog sistema i dužnosti predsednika države posebno sporno. U pitanju izbornog sistema reformski socijalisti preferirali su većinski sustav, a opozicija naprotiv pretežno proporcionalni.

VII. Demokratizacija spolja

2. Demokratija “kroz” rat?

U ovoj raspravi povezuju se tri teorijska segmenta i pravca empirijskog istraživanja. Prvo, to je empirijsko istraživanje o “demokratskom miru”, koje su do sada gotovo isključivo sprovodili stručnjaci za međunarodne odnose. Oni, doduše, delom koriste usavršene statističke metode, ali neretko slede rudimentarno razumevanje demokratije i međuzavisnih načina funkcionisanja njenih institucija. Oni su više istraživači rata i mira, a jedva da su istraživači demokratije. Nedostaje isprepletanje komparativnog istraživanja režima i stručnjaka za međunarodne odnose. To je, drugo, pravno-normativno pitanje legalnosti, koje pre svega raz-matraju međunarodni pravnici. To su, treće, moralno-filozofska pitanja, kakva se postavljaju o pravednom ratu u političkoj etici. Kako u pitanju o pravednim i nepravednim ratovima filozofi ne mogu odbaciti pitanje o međunarodnopravnoj legalnosti i ignorisati empirijske rezultate istraživanja rata, tako poslednje mora oz-biljno shvatiti normativna pitanja, ako se ne želi svesti na statističke korelacije s delimično upitnom bazom podataka. U suprotnu slučaju neće mnogo dopridoneti velikim političkim pitanjima o tome smiju li se ratovi voditi u ime humanosti i demokratije i mogu li se u to ime voditi uspešno. Politička nauka bi tako taj izvorni politički teren prepustila normativnoj pravnoj i filozofskoj nauci. Posredi je, dakle, ništa manje od toga da se statističke analize korelacije u istraživanju demokratskog mira nadovežu na, teorijski sadržajno, kompara-tivno istraživanje demokratije i oslone na pravnu i filozofsku raspravu o normama. Polazeći od Immanuela Kanta, treba postaviti tri sledeća velika pitanja, odgovoriti na njih i međusobno ih povezati:

· empirija: štaznamo?· pravo: što smemo činiti?· moral: što trebamo činiti?

2.1. Empirija – demokratski mir: šta znamo?

U zaključnim člancima spisa o miru Immanuel Kant formuliše tri odlučujuće pretpostavke “večnog mira”: pojedine države trebaju iznutra da se zasnivaju na republikanskim ustavima, međunarodno pravo treba da se temelji na federativnom udruživanju slobodnih državai da se, dodavanjem javnog prava ljudi, razvijaju u pravo građana sveta. Samo ako se stalno približuje ostvarenju svih triju ….. U međunarodnim odnosima kao disciplini političke nauke, Kantove teze su uzete kao ishodište da se pre svega, nadilazeći Kanta, empirijski ispitaju sledeća pitanja o vezi između rata i demokratije:

· Ratuju li demokratije manje od autokratija?

261

· Ratuju li demokratije protiv demokratija?· Da li su ratovi babice demokratija?· Smanjuje li se broj ratova s porastom kvantiteta i kvaliteta

demokratija?

Na ovom mestu treba decidirano formulisati važno upozorenje: demokratije se zasnivaju, verovatno čak pretežno, na unutrašnjim faktorima. Najvažniji su: privredni razvoj, obrazovanje, ublažavanje klasnih suprotnosti, nastanak srednjih slojeva, tradicije pravne države, poverenje među ljudima i, pre svega, pripravnost elita da priznaju temeljna pravila igre u ustavnom demokratskom poretku (Merkel, 2008; itd.). Pre svega, ovde nije reč o tome. Tek u zaključku vratitiću se na to stanje stvari, kad bude reč o neophodnoj saradnji snaga intervencije ili okupacije sa relevantnim “unutrašnjim akterima” zemlje koja se demokratizuje.

2.1.1. Ratuju li demokracije manje od autokratija?

Odgovor glasi - ne. Gotovo sve studije dolaze do istog rezultata da demokratije teško da vode manje ratova od nedemokratskih režima. Ako se pitamo da li su u tim ratnim sukobima demokratije više branioci ili na -padači, statistički odgovor nije laskaviji za demokratije: i demokratije vode napadačke ratove (Small i Singer, 1976; Russett i Oneal, 2001; Hasenclever i Wagner, 2004). Birački i troškovno osetljivim demokrati-jama to olakšava činjenica da, pre svega, zbog visokotehnoloških ratova koji se vode negde drugde nipošto ne trpi uvek stanovništvo demokratije koja vode rat, kao što se činilo da je to pretpostavljao Kant (2005, 12. i d.). Osim toga, demokratije po pravilu, statistički gledano, dobijaju ratove (1816-1992: 81 posto prama 19 posto), kuju zajedničke ratne i odbrambene saveze, u ratovima moraju oplakivati manje žrtava nego nedemokratije: “Democracies chose their wars more wisely, tend to win them and suffer fewer casualities, are less likely to initiate crises, rarely fight preventive wars” (Manfield i Snyder, 2002, 300).

Demokratije se, ustvari, znatno razlikuju s obzirom na pripravnost za rat i uključenost u ratne sukobe. Posle 1945. ratove nisu vodile male demokratije poput Švajcarske, Švedske ili Austrije, nego bivše koloni-jalne sile Francuska i Velika Britanija i, naročito, SAD kao hegemona sila (Brock i dr., 2006, 6). U razdoblju od 1946. do 2002. SAD su vojno intervenisale u druge države 13, Francuska 8, a Velika Britanija 6 puta. Razvoj modernog visokotehnološkog oružja, strategija “hirurških udaraca” i sve veća upotreba privatnih vojnih kompanija učinili su troškove demokratskih intervencijskih država proračunljivim i prenosivijim. U takvom razvoju Kantov argument da su republike teško pripravne snositi štete i troškove trebao bi sve manje ograničavati spremnost velikih demokatskih država za rat. Diktum Johana Galtunga (1996) da su demokratije bile posebno “nekritične prema sebi” i “ratoborne” mogao bi opstati i u budućnosti. Ipak, to (go-tovo) se isključivo odnosi na ratne sukobe između demokratija i autokratija.

2.1.2. Ratuju li demokratije protiv demokratija?

Šta je s postavkom da demokratije ne ratuju s demokratijama? Kantova propozicija da demokratije (re-publike) ne vode ratove protiv demokratija (republika) u statističkim analizama pokazala se kao izuzetno robusa (Rummel, 1983; Doyle, 1986, 2005; Russett, 1993; Russett i Oneal, 2001; i dr.). Istraživanje demokratskog mira to označava kao “dyadic peace phenomenon” (Kinsella, 2005), ti istovremeno decidi-rano ističe da liberalizam nipošto nije “inherently peace loving” (Doyle, 1983, 206). Posle 1989. nije više održiva tvrdnja da je sve to bio samo artefakt bipolarne konfrontacije između Istoka i Zapada. Ni posle 1991. nije bilo oružanih sukoba između demokratija u pravnim državama. Primeri ratova između demokratija, koji su dosad navedeni za razdoblje posle 1945, slabo su uverljivi, budući da intervencionis-

262

tičke države nisu bile razvijene demokratije s pravnim državama. To važi za rasističke “aparthejdske demokratije” u Južnoj Africi i Rodeziji i njihove intervencije u Botswanu, kao i za ratne sukobe Indije i Pakistana. Reč je o sukobu defektne demokratije u Indiji s Pakistanom u kome je režim stalno prelazio iz hibridnih u otvoreno autoritarne oblike. Ostanimo kod graničnih okršaja između Ekvadora, koji se (opti-mistično) naziva liberalnim, i defektno demokratskog Perua (1981, 1984). Freedom House i Polity IV. iskazali su za Indiju, Pakistan, Peru i Ekvador sledeće vrednosti:

Tablica 46: Freedom House: Politička i građanska prava1981. 1983-1984/1984/1985. 1994-1995/1995-1996.

PP GP PP GP PP GPEkvador 2 2 2 2 2 3Peru 2 3 2 3 5 4

1965-66. 1972. 1982. 1984-85. 1985-86. 1986-87. 1987-88. PP GP PP GP PP GP PP GP PP GP PP GP PP GP

Indija - - 2 3 2 3 2 3 2 3 2 3 2 3Pakistan - - 3 5 7 5 7 5 4 5 4 5 4 5Napomena: PP = politička prava, GP = građanska prava. Najlošija je vrednost 7, a najbolja 1.Izvor: Freedom House (2007).

Tablica 47: Polity IV: Ocene režima1981. 1985. 1996.

Ekvador 9 8 9Peru 7 7 1

1966. 1972. 1981. 1985. 1986. 1987. 1988.Indija 9 9 8 8 8 8 8Pakistan 1 4 -7 -4 -4 -4 8Napomena: Vrednosti odgovaraju indikatoru “polity2” iz baze podataka projekta Polity IV.Izvor: Marshall i Jaggers (2006). Vrednosti se kreću od -10 (potpuno izražen totalitarni režim) do +10 (potpuno razvijena demokratija u pravnoj državi). Prema individualnoj oceni, Democratic Peace Research ubraja u demokratije sve režime koji imaju više vrednosti od + 6 ili + 7.

Vrlo je uverljiv normativni argument, prema kome je rat između demokratija nespojiv s njihovim temeljnim vrednosnim obrascima (Müller i Wolff, 2006, 68), i strukturni argument, prema kome u demokratiji postoji mnogo više institucionalnih kontrola i proceduralnih prepreka za ulazak neke zemlje u rat (Mansfield i Snyder, 2002, 300). Ako dodamo da su demokratije sklonije pregovorima i kompro-misima, da su međusobno usko privredno isprepletene i da su zajedno članice mnogih međunarodnih organizacija, da veruju jedne drugima, oba argumenta se – koja nisu daleko do Kanta – prepleću u uverljivo objašnjenje izostanka čisto “demokratskih ratova”. Argumentacija prema kojoj ratove između demokratija skidaju s političkoga dnevnog reda pre svega demokratske institucije, postupci i čvrsto usi-drene demokratske vrednosti - ukazuje na to da bi se postavka o demokratskom miru morala odnositi samo na konsolidovane demokratije, jer samo u njima demokratske institucije deluju na opisane načine koji sprečavaju rat. U prelaznim režimima, defektnim i nekonsolidovanim demokratijama institucije ne razvijaju jednaku snagu koja određuje ponašanje (Merkel, 2004). Stoga su primeri ratova među “demokratijama”, koji su dosad navođeni u istraživanju “demokratskog mira”, varljivi i otkrivaju konceptu-alno nerazumevanje onoga što je demokratija. Medjutim, nedovoljan je samo prvi pogled na podatke Poli-

263

tyja IV., koji nisu uvek uverljivi.

2.1.3. Pokazuju li se ratovi kao babice demokracija?

Pitanje o povezanosti demokratije i rata može se obrnuti. Onda ono glasi: pokazuju li se ratovi kao babice demokratija? Skokovit porast demokratija posle Prvog i Drugog svetskog rata upućuje na empirijsku, pre-mda ne i na uzročnu, povezanost (v. sliku 1). To naročito sugerišu spektakularni uspesi u demokratizaciji posle Drugog svetskog rata. Ubilačke diktature totalitarnog nacionalsocijalizma i militaristička autokratija u Japanu posle rata i ratnog poraza posebno su se brzo preobrazile u stabilne demokratije s pravnom državom. Kao dalji primeri izglednosti da se diktature demokratiziraju posle pretrpljenih ratnih poraza slove mekši autoritarni režim italijanskog fašizma i Austrija kojom se već pre 1938. vladalo autoritarno-korporatis-tički. Tu postavku potvrđuju slučaj grčkih pukovnika posle kiparske pustolovine 1974. godine i poraz ar-gentinskih genarala u ratu na Falklandima 1982. Empirijski treba uzeti u obzir da su oba svetska rata uzroko-vala širenje demokratije, premda se nisu primarno vodila radi tog cilja i zbog tog razloga. Istovremeno, uočavaju se, dakako, i suprotni primeri: Panama 1989, Haiti 1994, možda i Bosna 1995, Afganistan i Irak. Ti slučajevi su, doduše, poučni u objašnjenju uzroka uspešne i propale demokratizacije , ali statistički gledano oni su ipak samo anegdotski.

Slika 23: Razvoj demokratije 1816-2000.

2.1.4. Vise demokratije, manje ratova?

Jedna skandinavska studija sa statistički profinjenim metodama iz 2004. godine zaista je pokazala da su intervencije koje su sprovodile demokratije uzrokovale umereni porast vrednosti demokratije na 21 tačku obuhvatne lestvice autokratija - demokratija u Polityju IV. (Gleditsch i dr., 2004, 26. i d.).

Takav rezultat se objašnjava i iz sledeće korelacije: demokratije idu ka tome da dobiju ratove. Ratni porazi destabilizuju autokratske režime i često izazivaju demokratsku promenu režima. Demokratije, do-duše, većinom menjaju svoje vlade zbog ratnih poraza, ali ne menjaju karakter političkog režima. Makar se statistički može, dakle, dokazati iskaz da su ratovi što su ih demokracije većinom uspešno vodile protiv autokratija doprineli podizanju nivoa demokratje u svetu. Ako se, osim toga, uzme u obzir činjenica da demokratije ne vode ratove protiv demokratija, rešava se i prividni paradoks prema kojem početno širenje ratova srednjoročno vodi ka njihovom smanjivanju.

Je li to zaista tačno ili imamo posla s pokušajem statističke opsene? Mislim da moramo odgovoriti na, najmanje, još tri dodatna pitanja kako bi se iskaz potkrepio:

· Koliko su oktroisane demokratije stabilne?· O kakvoj je vrsti demokratija reč?· Jesu li demokratije stvarno miroljubivije jedne prema drugima nego

drugi režimi?

Ako ponovo apstrahujemo od oglednih slučajeva Nemačke i Japana, statistički reprezentativne studije (Gates i Strand, 2004) pokazuju da su demokratije koje su oktroisane spolja i koje slede iz ratnog

264

poraza nestabilnije i netrajnije od političkih režima koji su uveliko demokratizovani iznutra. To je institu-cionalno objašnjivo kontekstualnom primerenošću novih institucija (March i Olsen, 1984: “logic of appropri-ateness”), koja često nedostaje, i nedovoljnom komplementarnošću neformalnih socijalnih i formalnih poli-tičkih institucija (North, 1990; Lauth, 2004). Brzo oktroisanje spolja ne može dovesti do stabilnih političkih poredaka ako proces demokratizacije ne podupiru snažni unutrašnji akteri u samoj zemlji. Samo načelni sporazum elita između najjačih političkih snaga može pribaviti važenje formalnim demokratskim instituci-jama (Merkel, 2008). Stalno pridržavanje pravila vodi ka faktičnom institucionalizovanju najpre formalnih institucija. U pozitivnom slučaju menjaju se i neformalne institucije i načini ponašanja i elita i stanovništva, pa se tako prilagođavaju načinima funkcionisanja formalnih institucija. Ako demokratske elite mogu doprineti institucionaliziranju demokratije pod međunarodnim nadzorom, demokratija ustvari nipošto nije nužno određen rezultat. Demokratske intervencije neretko uzrokuju kratkoročne demokratske posledice. Oblici stabilnih demokratskih režima posle oružane intervencije dugoročno su pre izuzetak nego pravilo (Gleditsch i dr., 2004, 33).

Posleratni poreci najčešće napuštaju svoj otvoreni autokratski karakter i pretvaraju se u hibridne režime, ali retko u konsolidovane demokratije. Ta spoznaja nosi sa sobom dve važne implikacije za našu postavku o demokratskom miru. Prvo, institucionalno nekonzistentni hibridni režimi manje su stabilni od autokratija, a mnogo manje od demokratija. Drugo, takvi međurežimi, statistički gledano, znatno su sprem-niji za nasilje, neotporniji na rat i ugroženiji građanskim ratom od zrelih demokratija ili stabilnih autokratskih sistema (Mansfield i Snyder, 1995, 2002, 2005).

Slika 24: Države u građanskim ratovima (intrastate) 1945-1997.Napomena: obuhvaćene su države koje su od 1945. do 1997. proživele građanski rat. Podaci o ratovima potiču iz Correlate of War Project (COW) (Sarkees, 2000). COW definiše građanski rat kao postojani nasilni sukob u kojem su državna vojska i snage drugih grupa uključeni u borbu za centralnu vlast ili u okvir lokalnih sukoba s više od hiljadu vojnika i civila po godini rata. Podela na demokratiju, hibridne režime i autokratiju izvršena je na osnovu baze podataka Polityja IV. (Marshall i Jaggers, 2002). Polity IV. kodira države na osnovi različitih obeležja režima na lestvici od 10 do – 10. Demokratije su države koje imaju vrednosti veće od 7 ili jednake 7 Polityja IV; države između 6 i - 6 su hibridni režimi, a države s vrednostima Polityja IV. manjima od – 7 su au -tokratije.

265

Razlikuju se, dakle, konsolidovane demokratije i države koje se demokratiziraju. Razlika je kardinalna. Ona neretko odlučuje o ratu i miru. U prekarnim prelaznim režimima ugrožene elite autokratskog ancien régimes u novom političkom nadmetanju često posežu za strategijama koje najbrže obećavaju izborne i vladavinske premije. To su obično nacionalističke ili etničke mobilizacije ili rizične spoljnopolitičke agresije koje, pak, obećavaju prestiž u unutrašnjoj politici. Takve strategije tek malo ublažavaju opsolentne stare i nove institu-cije koje još nedovoljno određuju ponašanje. Otvoreni rascep između sve veće političke mobilizacije, na jednoj, i niske socijalno integracione snage, na drugoj strani (Huntington, 1968), neretko završava u kratkotkoročnom, bezobzirnom političkom delovanju. To olakšava i još slabo uvežbana i delotvorna “ac-countability” između onih koji vladaju i njihovih birača. U celini, 60 posto je verovatnije da će se u ratove uplesti režimi koji se demokratizuju nego države koje se ne nalaze u demokratskoj promeni režima (Mans-field i Snyder, 1995, 13). Opasnost od ratnih sukoba posebno je izražena u prvoj fazi demokratizacije. Prelazni režimi, koji se ne konsoliduju brzo, nisu samo pojmovno nestabilniji od demokratija ili autokratija, nego se bitno češće upliću u građanske ratove od drugi režima, kao što jasno pokazuje slika 2.

Osnovni iskaz o Kantovom “demokratskom miru” mora se, dakle, precizirati: međusobni rat ne vode zrele demokratije. Glavna struja istraživanja demokratskog mira zapostavlja tu važnu analitičku razliku. Demokratije i autokratije se geografski koncentrišu. Demokratski režimi u Evropi, Severnoj Americi i sve više u Latinskoj Americi jasno se razlikuju od gotovo čistih regija diktatura, kao što su arapski islamski pojas Magreba i Bliski istok, ali i regije u Srednjoj Aziji. Demokratije podupiru demokratije, kao što se autoritarni režimi u regionalnim klasterima imunizuju od demokratskih promena režima (v. sliku 3). Utoliko je teorija o demokratskom domino efektu neokonzervativaca oko Paula Wolfowitza na empirijski klimavim nogama. Čak kad bi se Irak posle intervencije 2003. brzo demokratizovao, izgledi novoga demokratskog Iraka da preživi bili bi verovatno jednako slabi kao što je to danas uspešno širenje virusa demokratskog režima u doboko autokratsku regiju velikog Srednjeg istoka.

266

267