111slikapričafényképtörténetphotostory

2

Sinagoga, grandiozna građevina kao nemi svedok istorije jednog naroda. Prolazeći Jevrejskom ulicom, svojom monumentalnošću tera vas da zastanete. Dok je gledate, u glavi vam se roje pitanja. Zašto se desilo to što se desilo? Zašto su ih fašisti progonili, mučili, ubijali? Zar samo zato što se njihova bogomolja zove sinagoga, a ne katedrala? Zašto?

Ime i prezime učenika: Jovanka ČolakovićNaslov rada: Nemi svedok istorijeŠkola: OŠ ”Kosta Trifković”, Novi Sad, 8. razredNastavnik: Dragana BenićMesto gde je fotografija nastala: Jevrejska ulica u Novom SaduKorišćena stručna literatura: Pavle Šosberger, Novosadski Jevreji, Književna zajednica Novog Sada, 1988.

NEMI SVEDOK ISTORIJE

3

Sadašnja Baletska škola je nekadašnja Jevrejska osnovna škola. I sada je, kao i nekad, ispunjena istim zvucima mladosti, istom tišinom, istim željama, istim čežnjama i nadanjima. Nemo, uspravno stoji u Jevrejskoj ulici pored sinagoge i svedoči o jednoj mladosti koja je nasilno prekinuta od strane fašista. Zašto? Zar je moguće samo zato što su odrastali u jevrejskoj kulturi i u duhu judaizma? Zašto?

Ime i prezime učenika: Jovanka ČolakovićNaslov rada: I danas kao i nekadŠkola: OŠ ”Kosta Trifković”, Novi Sad, 8. razredNastavnik: Dragana BenićMesto gde je fotografija nastala: Jevrejska ulica u Novom SaduKorišćena stručna literatura: Pavle Šosberger, Novosadski Jevreji, Književna zajednica Novog Sada, 1988.

I DANAS KAO I NEKAD

4

Na časovima istorije učili smo o Jevrejima u Novom Sadu i građevinama koje su oni ostavili za sobom. Posebno me je zainteresovala ustanova „Kora hleba“. Ono što mi je privuklo pažnju jeste njena današnja primena - obdanište. Istražujući, saznala sam da je ova ustanova, koju je vodila ugledna novosađanka Jelena Kon, za cilj imala da pomogne siromašnima i ugroženima, deleći im besplatan hleb.

Pre deset godina i ja sam ušla u ovu zgradu koja je postala moje obdanište. Dolazila sam pet dana nedeljno i bezbrižno se igrala i uživala. Sada kada sam starija, tih dana se rado prisećam. Nakon što sam saznala prethodnu /prvobitnu namenu ove zgrade, shvatila sam koliko je, ustvari, ovo mesto bilo značajno i važno za novosadske Jevreje.

Baš kao i ljudi i zgrade imaju svoje priče.

Ime i prezime učenika: Nataša MaksimovićNaslov rada: Svaka zgrada ima svoju pričuŠkola: OŠ ”Kosta Trifković”, Novi Sad, 8. razredNastavnik: Dragana BenićMesto gde je fotografija nastala: ulica Sonja Marinković u Novom SaduKorišćena stručna literatura: Pavle Šosberger, Novosadski Jevreji, Književna zajednica Novog Sada, 1988.

SVAKA ZGRADA IMA SVOJU PRIČU

5

Šetajući istrošenim kamenim putićem razmišljam koliko je uplakanih ljudi hodalo tuda u poslednjih 200 godina. Posmatram grobove isprane vremenom na kojima se jedino raspoznaje Davidova zvezda. Kako će potomci odati poštovanje mrtvima, bogatima i siromasima, koji se svi nalaze tu, na istom mestu, jedni do drugih, zajedno? Kada bi kamen mogao da priča, da li bi im mogao kazati priče o životima tih ljudi, njihovim običajima i nadanjima? Da li bi tada mogli saznati više o tom narodu koji je mnogo pretrpeo, a bez koga naša civilizacija ne bi bila ono što jeste?

Ime i prezime učenika: Nina KustudićNaslov rada: Jevrejsko groblje – Novi SadŠkola: OŠ ”Kosta Trifković”, Novi Sad, 8. razred Nastavnik: Dragana BenićMesto gde je fotografija nastala: ulica Doža Đerđa u Novom SaduKorišćena stručna literatura: Pavle Šosberger, Novosadski Jevreji, Književna zajednica Novog Sada, 1988.

JEVREJSKO GROBLJE – NOVI SAD

6

Oduvek sam išla u sinagogu na brojne koncerte i nikad nisam shvatala koliki značaj ima ova građevina. Još kao mala sinagogu sam smatrala prelepom zgradom, spomenikom arhitekture, u koju dolazimo da slušamo muziku i pratimo lepe koncerte. Zahvaljujući nastavnici istorije shvatila sam šta zapravo sinagoga predstavlja jevrejskom narodu. To je njihova bogomolja, hram u kojem su mogli da praktikuju svoju veru. Sada kada tu uđem, osim muzike, čujem i tiho izgovorenu molitvu, pevanje pojaca, radosni žamor praznika. Isto tako, saznala sam da su se u prošlosti u sinagogi dešavale i neke strašne stvari. U njoj su zatvarani ljudi koji su kasnije ubijani! Zato iza zidova do mene dolaze i uzdisaji, šapat straha i tuge ljudi koji odlaze u smrt.

Ime i prezime učenika: Sofija MilovanovićNaslov rada: Novosadska sinagogaŠkola: OŠ ”Kosta Trifković”, Novi Sad, 8. razredNastavnik: Dragana BenićMesto gde je fotografija nastala: Jevrejska ulica u Novom SaduKorišćena stručna literatura: Pavle Šosberger, Novosadski Jevreji, Književna zajednica Novog Sada, 1988.

NOVOSADSKA SINAGOGA

7

SEĆANJE NA SINAGOGU I HOLOKAUST

8

U nekoliko dokumenata stoji da su sinagoge u Vojvodini građene veoma skromno. U izgradnji prvih sinagoga, uglavnom su korišteni elementi baroka, dok na početku 19. veka počinje da preovladava klasicizam i sinagoge su sve lepše. Veoma lepe su izgrađene u Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Subotici, Velikom Bečkereku, Pančevu, Adi, Senti, Beloj Crkvi. Takva je bila i sinagoga u Vrbasu, bar tako govori stara fotografija. Ona je uništena u toku II svetskog rata, a danas se, na mestu gde je bila, uzdiže šestougaoni stub koji je pripadao sinagogi. Na šestougaonom spomeniku stoje uklesane reči na nekoliko jezika: ”Neka nas ovaj stub podseti na porušeni hram 176 Jevreja Vrbasa koji su ubijeni samo zato što su Jevreji“. Postoje podaci da su dve mermerne ploče iz ove sinagoge, na kojima je bilo ispisano deset Božjih zapovesti, prenete u Izrael i spomenik su jevrejskim porodicama, žrtvama fašističkog terora.

Na teritoriji Vojvodine, bilo je ukupno 76 sinagoga i molitvenih domova. Sinagoge u Bačkoj bile su izgrađene u mnogim mestima gde su se nastanili Jevreji i gde su oformili svoje zajednice: u Adi, Apatinu, Baču, Bačkoj Palanci, Bačkoj Topoli, Bačkom Brestovcu, Bačkom Banoštoru, Bačkom Petrovcu, Bajmoku, Bajši, Bezdanu, Crvenki, Čonoplji, Čurugu, Đurđevu, Feketiću, Gospođincima, Horgošu, Kisaču, Kovilju, Kucuri, Kuli, Malom Iđošu, Martonošu, Molu, Novom Sadu, Ratkovu, Pivnicama, Prigrevici, Riđici, Selenči (Senti), Silbašu, Somboru, Sonti, Srbobranu, Stanišiću, Staroj Moravici, Starom Bečeju, Subotici, Srpskom Miletiću, Temerinu, Titelu, Tovariševu, Vrbasu, Zmajevu i Žabalju. Mnoge od navedenih porušene su na početku II svetskog rata, odmah po dolasku nemačkih fašističkih snaga. Mnoge su rušene tokom rata, a rušenje se nastavilo i nakon rata. Vredna kulturna i istorijska zaostavština zauvek je izbrisana sa ovih prostora, nestala je zajedno sa Jevrejima tokom Holokausta i nakon njega. Danas na mestima gde su ove građevine zbrisane sa lica zemlje, najćešće stoje neke druge, nove i ni izbliza tako lepe.

Ime i prezime učenika: Ana SekulićNaslov rada: Sećanje na sinagogu i HolokaustŠkola: Gimnazija ”Žarko Zrenjanin” Vrbas, 3. razredNastavnik: Snežana ŠkrbićMesto gde je fotografija nastala: Vrbas. Kameno obeležje se nalazi u ulici Narodnog fronta, preko puta Gimnazije ”Žarko Zrenjanin”, a na prostoru gde je bila sinagoga sada se ”uzdiže” mali tržni centar.Korišćena stručna literatura: Pavle Šosberger, Jevreji u Vojvodini, Kratak pregled istorije vojvođanskih Jevreja – Prometej, Beograd, 1998.http://pulse.rs/srpske-sinagoge-kojih-nema/http://www.makabijada.com/dopis/gradovi/vojvodina.htmhttps://books.google.rs/books?id=cWh8DAAAQBAJ&pg=PA329&lpg=PA329&dq=jevreji+u+kuli&source=bl&ots=iq_Ku2OwPC&sig=m3N6WDvcWnayT8RzKdnjAkjSsS4&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjJyKy_h-DTAhXEHJoKHVUQCqkQ6AEINzAC#v=onepage&q&f=falsehttp://savezjos.org/blog/jevrejska-opstina-sombor/http://kpolisa.com/KP4-5/Pdf/kp06-IV-1-Medic.pdfhttp://arsmagine.com/judaizam/srpske-sinagoge-kojih-nema/http://haver.rs/sinagoga/

9

CRVENAČKA CIGLANA – MESTO POGROMA

OKO 800 BORSKIH JEVREJA

10

Nisam znao da su 1944. godine u Crvenki, u mom rodnom mestu, nacisti i njihovi pomagači izvršili masakr nad preko 700 Jevreja poreklom uglavnom iz Bačke, koji su tokom 1942, 1943. i 1944. godine bili na teškom radu u rudniku-logoru u Boru. U septembru 1944. godine Nemci odlučuju da povuku zarobljenike iz Borskih rudnika, primorani nezavidnim vojnim položajem u tom trenutku, jer se ruska Crvena armija približavala. Preko 6000 Jevreja je krenulo peške put Beograda, potom na sever.

U oktobru su iscrpljeni, iznemogli, izgladneli, jedva živi, stigli u Crvenku. Mnogi su ubijeni tokom puta, na različitim mestima. Ubijali su ih pojedinačno uz put, ukoliko su prekršili neko od besmislenih, neljudskih, pravila kretanja i ponašanja u tom monstruoznom maršu. Drugi su stradali u grupama od po 20, 30, 50... masovno, na nekim mestima poubijano je i preko sto ljudi. Neki su umirali od iznemoglosti. Spavali su u blatu, bez pokrivača noću, često su danonoćno kisnuli. Jedan veoma mali broj ljudi je čudom uspeo da pobegne na tom putu, ali je većina pokušaja bekstva osujećena, begunci su stradali, a odmazda zločinaca nad ostalima bila je neminovna.

U Crvenki su komandu nad životima pristiglih logoraša Jevreja, preuzeli nemački SS vojnici najvećim delom iz Crvenke. Smestili su ih u Crvenačku ciglanu, gde su i prenoćili. Sutradan se nije, kao što je bilo uobičajeno, krenulo na put. A uveče, tog 7. oktobra, počela je pljačka ono malo ličnih stvari što su zarobljenima preostale. Onda su otpočela streljanja koja su trajala do duboko u noć. Mrtva tela svojih sunarodnika bacali su u već iskopane jame oni koji su bili na redu za streljanje. Ubijeno je preko 700 Jevreja, svega nekoliko njih je uspelo čudom da se spasi. Preostali Jevreji, njih oko 1600, u zoru su napustili ciglanu i Crvenku.

Mrtvi su, nakon četiri dana, sahranjeni u jamama u kojima su ležali. Nakon oslobođenja početkom januara 1945, njihova tela prebačena su na Jevrejsko groblje u Somboru. Tamo su sahranjeni i podignuto im je spomen-obeležje.

Ciglana je i dalje na istom mestu, a gotovo niko u Crvenki ne zna šta se, pre oko 70 godina, u njoj dogodilo Jevrejima samo zato što su Jevreji.

Ime i prezime učenika: Uroš BijekićNaslov rada: Crvenačka Ciglana, mesto pogroma oko 800 borskih JevrejaŠkola: Ekonomsko-trgovinska škola, Kula, 4. razred Nastavnik: Aleksandra SekulićMesto gde je fotografija nastala: Crvenka, Ciglana “Jedinstvo”Korišćena stručna literatura: Shaul Esh, Yad Washem Studies on The European Jewish Catastrophe and Resistance, Yad Washem, Jerusalem, 1958.Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja, priredio dr Drago Njegovan, IK Prometej, Novi Sad, 2011.http://zsido.com/fejezetek/a-teglagyar/http://savezjos.org/blog/jevrejska-opstina-sombor/http://kpolisa.com/KP4-5/Pdf/kp06-IV-1-Medic.pdf

11

JEVREJSKA KUĆA

12

Ovakve kuće (kao što je ova na fotografiji) u Crvenki zovu “stare švapske kuće”. Obično se misli da su to kuće Nemaca koji su u Crvenki živeli pre II svetskog rata. Nakon rata pripale su kolonistima.

Malo ljudi zna da su u Crvenki nekada živeli i Jevreji, da je tu postojala i sinagoga i da su ovi ljudi učestvovali u svim sferama života mestašca kakvo je Crvenka bilo pre rata. Mnogobrojno nemačko stanovništvo pre drugog svetskog rata činilo je većinu u Crvenki. Neki su se uključili u ratna zbivanja, drugi su pokušavali da prežive rat, treći su pomagali okupatorima. Vrlo brzo, u toku II svetskog rata i sveopšte antijevrejske pomame I mržnje, Jevreji su proterani iz Crvenke u zarobljeništvo, u logore, u smrt. Njihove kuće zaposeli su neki drugi ljudi, sinagogu su srušili, a čitave jevrejske porodice zbrisane su sa demografske karte Crvenke - samo zato što su jevrejske.

Posle su došli neki drugi ljudi, uselili se u “švapske kuće”…Zaborav je prekrio Crvenku i mnogi danas i ne znaju da su nekada ljudi, Jevreji Crvenčani,

tu živeli. Na fotografiji je, dakle, jedna “švapska kuća” za koju prijatelj mog oca, koji radi u Opštini Kula, kaže da je pripadala nekoj jevrejskoj porodici. Siguran je, ali ne zna kako se ta porodica zvala i šta se sa njima desilo.

Ime i prezime učenika: Uroš BijekićNaslov rada: Jevrejska kućaŠkola: Ekonomsko-trgovinska škola, Kula, 4. razred Nastavnik: Aleksandra SekulićMesto gde je fotografija nastala: CrvenkaKorišćena stručna literatura: 1. Shaul Esh, Yad Washem Studies on The European Jewish Catastrophe and Resistance, Yad Washem, Jerusalem, 1958.2. Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja, priredio dr Drago Njegovan, IK Prometej, Novi Sad, 2011.4. http://savezjos.org/blog/jevrejska-opstina-sombor/5. http://kpolisa.com/KP4-5/Pdf/kp06-IV-1-Medic.pdf6. http://www.crvenka.com/crvenka/istorija-crvenke_190.html

13

CRVENAČKO JEVREJSKO GROBLJE – SEĆANJE I ZABORAV

14

Jevreji su na prostore Bačke došli u XVIII veku. Krajem XVIII veka u većini bačkih sela bilo je jevrejskog stanovništva. Brojčano ih je bilo malo u manjim mestima, selima– obično jedna ili dve porodice, dok ih je u većim mestima kao što su Apatin, Senta, Kula, Vrbas, Palanka bilo i nešto više. Van Novog Sada, Subotice i Sombora jedva da je bilo negde oko stotinu porodica. Unutar hrišćanske sredine samo su tolerisani. Trudili su se da se uklope u svakodnevni život stanovništva, ali koliko su se uklopili u sredinu toliko su ostali i izolovani od nje. U privredi mesta u kojima su živeli, ali i u celokupnoj ekonomiji Bačke tog vremena, zauzimali su važno mesto u trgovini kožom i vunom, i prodaje sitne robe u malim dućanima, za domaćinstva. Danas, o postojanju Jevreja u Bačkoj, svedoče gotovo samoveć zapuštena i opustošena jevrejska groblja. Priče o njihovim običajima, o sahranama i žalidbenim obredima gotovo da se više i ne pričaju (ja nisam čuo nijednu), zaboravljeno je koje su kuće u kojima su živeli, zaboravljene su kuće u kojima su bile sinagoge i ne zna se za mesta na kojima su bile izgrađene jer su uglavnom srušene. A sve ovo tek su bleda sećanja.

Konačno, tragična sudbina koja ih je zadesila u II Svetskom ratu izbrisala je u mnogim mestima čak i predstavu o njihovom dvovekovnom postojanju na teritoriji Bačke. Predstava i sećanje na Jevreje izbrisani su i u Crvenki u kojoj ja živim.Jevreji su se i u Crvenki naselili u XVIII veku. Prema zvaničnom popisu iz 1900. Crvenka je imala 7563 stanovnika u 1166 kuća. Nemaca je bilo 6911, Mađara 499, Srba 60, Hrvata 49, Slovaka 38, Jevreja 67, Rusin 1 i ostalih 4. Broj Jevreja u Crvenki do II Svetskog rata je rastao do 130, a nakon rata, mislim, da ih u Crvenki više nema.

Potpuno zaboravljeno malo jevrejsko groblje, izgubljeno izvan naselja na padini lesne zaravni, gleda na mesto u kojem su sahranjeni nekada živeli, a gde ih se danas gotovo niko i ne seća. 2016. godine, groblje je dobilo novu ogradu u znak sećanja na stradale Jevreje u Holokaustu u Crvenki. Da li je to početak sećanja i kraj zaborava?

Ime i prezime učenika: Nemanja KukićNaslov rada: Crvenačko jevrejsko groblje – sećanje i zaboravŠkola: Ekonomsko-trgovinska škola, Kula, 4. razredNastavnik: Aleksandra SekulićMesto gde je fotografija nastala: Crvenka, jevrejsko groblje, ulica Slobodana PenezićaKorišćena stručna literatura: Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača, Zločini okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini protiv Jevreja, priredio dr Drago Njegovan, IK Prometej, Novi Sad, 2011.http://savezjos.org/blog/jevrejska-opstina-sombor/http://kpolisa.com/KP4-5/Pdf/kp06-IV-1-Medic.pdfhttp://www.makabijada.com/jg/Simon_Dubnov.pdfhttp://www.makabijada.com/dopis/gradovi/vojvodina.htm

15

DRVO ŽIVOTA

16

Mitološko Drvo života simbolično znači neraskidivu i savršenu vezu između Neba i Zemlje, nešto što je slično snazi prirode. Jedan od naroda koji se naročito isticao u svojoj povezanosti s prirodom, jesu stari Kelti. Drvo života je čak i tradicionalni keltski simbol koji svedoči o povezanost keltskog naroda s prirodom. Drvo života za Kelte simbol je prirode, snage, mudrosti i večnog života.

Za Slovene i slovensku mitologiju, drvo života je značilo sam život, ono od čega je sve počelo i iz čega je sve nastalo. Stari Sloveni su verovali još i u to da nakon smrti njihove duše odlaze u stablo i tamo ostaju večno. Slična analogna verovanja vežu se i uz nordijsku i germansku mitologiju. Drvo života takođe je usko povezano uz Kabalu, prema kojoj ono predstavlja božansku protkanost svega što postoji u fizičkom smislu, ali i nebeskom. Različite mitologije, a verovanja slična. Smem li se usuditi da napišem ista?

Na mnogim nadgrobnim spomenicima, na jevrejskom groblju u Kuli, u kamen je uklesano drvo. Na ovoj fotografiji se to lepo vidi, u samom je vrhu spomenika. Čitam ga kao simbol -- to je mitsko drvo života, ili Starozavetno drvo saznanja dobra i zla. Ne mogu da pročitam uklesani tekst na hebrejskom jeziku. Ispod su uklesane reči na mađarskom, zamagljenog su značenja za mene, iako njegovu melodiju mogu da čujem. Imena uklesana na mađarskom, ipak razaznajem. Ono što mogu da pročitam je da su tu sahranjeni ljudi, da su Jevreji, i da su verovali u prožimanje čoveka i univerzuma, u vezu zemlje i neba, da su verovali u večni život, u postojanje. Verovali su u ono u šta ljudi vekovima veruju. Verovali su u Stari zavet.

Ovaj nadgrobni spomenik je znak sećanja, uspomena na jevrejske živote u Kuli. Dokaz je pobede života. Kamen je simbol večnosti, knjiga postojanja…Iza njega niklo je drvo. Ako smo mi zaboravili, priroda nije.

Ime i prezime učenika: Sonja TomčićNaslov rada: Drvo životaŠkola: Ekonomsko-trgovinska škola, Kula, 2.razred Nastavnik: Aleksandra SekulićMesto gde je fotografija nastala: Kula, Jevrejsko groblje, ugao ulica Stevana Sremca i 8. marta. Groblje nema nikakvu tablu, obeležje, potpuno je neobeleženo.Korišćena stručna literatura: A. Gerbran i Ž. Ševalije, Rečnik simbola, Stilos, Novi Sad, 2004.http://www.makabijada.com/dopis/gradovi/vojvodina.htmhttps://books.google.rs/books?id=cWh8DAAAQBAJ&pg=PA329&lpg=PA329&dq=jevreji+u+kuli&source=bl&ots=iq_Ku2OwPC&sig=m3N6WDvcWnayT8RzKdnjAkjSsS4&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjJyKy_h-DTAhXEHJoKHVUQCqkQ6AEINzAC#v=onepage&q&f=falsehttp://savezjos.org/blog/jevrejska-opstina-sombor/http://kpolisa.com/KP4-5/Pdf/kp06-IV-1-Medic.pdfhttp://wikimapia.org/#lang=en&lat=45.616347&lon=19.537653&z=19&m=h&show=/23982391/sr/Jevrejsko-groblje

17

TRI JEVREJSKA NADGROBNA SPOMENIKA

18

“Jevrejsko groblje ima obeležje svetog mesta na kojem nije dozvoljeno da se jede, pije, puši, ide gologlav, kao ni posećivanje tokom praznika. Donošenje i odlaganje cveća na grob nije običaj, ali da se prilikom obilaska groba ostavi kamen na njemu jeste, što simbolizuje kontakt živih i mrtvih i verovanje u moć duše umrlog.”

Sa najboljom drugaricom posetila sam jevrejsko groblje u Kuli. Nalazi se na uglu ulice Stevana Sremca i Ulice 8. marta.

Lep sunčan dan, otvorena kapija i zatravljen ulaz. Neverica i strah. Zraci sunca obasjavaju nadgrobne spomenike. Pitam se da li da ostavim kamen na nekom od nadgrobnih spomenika zaraslih u visoku travu? Treba li da obeležim dolazak jednog živog bića i pokažem poštovanje prema moći duše umrlog i sahranjenog, ali stidim se što smo sveto mesto prepustili zaboravu, što smo zapustili jedinu zaostavštinu Jevreja koja svedoči da su nekada živeli u mom mestu. Mnogi potomci ovde pogrebenih su tokom II svetskog rata postali žrtve Holokausta, a malobrojni preživeli, ne žive više ovde. Proterani su. Proterujemo li i njihove mrtve?

Surovo je dopustiti da sećanja na jedan narod, koji je deo istorije moga mesta i moje istorije, izblede i nestanu, da sudbine Jevreja padnu u zaborav, a da nepravda, svekolika i sveopšta, učinjena prema njima, nastavlja da postoji. Činimo li, takođe, da se slična nepravda i dalje sprovodi, nebrigom i zaboravom njihovih svetih humki koje su nam ostavili u amanet, slučajno i nehotično? Kakve smo komšije, kakvi naslednici? Tužno je kada stanovnici jednog malog grada svesno zaobilaze ovakva mesta i brišu uspomene na nečije pretke. Jer: “Čovek je uvek odgovoran: bilo da je njegov čin slučajan ili nameran, bilo da je budan ili spava.“

Ime i prezime učenika: Tijana MiličićNaslov dela: Tri jevrejska nadgrobna spomenikaŠkola: Ekonomsko-trgovinska škola, Kula, 4.razredNastavnik: Aleksandra SekulićMesto gde je fotografija nastala (ako se moze naznačiti): Kula, Jevrejsko groblje, ugao ulica Stevana Sremca i 8. marta. Groblje nema nikakvu tablu, obeležje, potpuno je neobeleženo.Korišćena stručna literatura: http://www.makabijada.com/dopis/gradovi/vojvodina.htmhttps://books.google.rs/books?id=cWh8DAAAQBAJ&pg=PA329&lpg=PA329&dq=jevreji+u+kuli&source=bl&ots=iq_Ku2OwPC&sig=m3N6WDvcWnayT8RzKdnjAkjSsS4&hl=en&sa=X&ved=0ahUKEwjJyKy_h-DTAhXEHJoKHVUQCqkQ6AEINzAC#v=onepage&q&f=falsehttp://savezjos.org/blog/jevrejska-opstina-sombor/http://kpolisa.com/KP4-5/Pdf/kp06-IV-1-Medic.pdfhttp://wikimapia.org/#lang=en&lat=45.616347&lon=19.537653&z=19&m=h&show=/23982391/sr/Jevrejsko-groblje

19

JELENA KON

20

Polovinom aprila meseca učestvovale smo na seminaru o Holokaustu. Tema nas nije ostavila ravnodušnim, pa smo odlučile da se dodatno angažujemo. U konsultaciji sa profesorkom, moje drugarice i ja smo krenule da sastavimo priču o ženi koja je ostavila veliki trag u Novom Sadu, a o njoj se malo zna. Žena o kojoj govorimo zove se Jelena Kon.

Jelena Kon (1883–1942) dobrotvorka

U vreme velike ekonomske krize 1925. Jelena Kon je u Novom Sadu osnovala humanitarno društvo “Kora hleba” koje se pre svega brinulo o siromašnoj deci, majkama i svima koji su bili u nevolji. U okviru društva osnovano je dečije obdanište i savetovalište za majke, koje su tu mogle da dobiju sigurno mleko za svoju decu. Da bi udruženje imalo što veće donacije, Jelena Kon je organizovala brojne humanitarne koncerte. Tako su u Novom Sadu gostovali, između ostalih, Bronislav Huberman (1928), Artur Rubinštajn (1929). Od prikupljenih donacija, Jelena je kupila zgradu koju je namenila za prihvat siromašnih majki i dece, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost. Za vreme mađarske okupacije, tokom zloglasne racije januara 1942. godine, Jelena Kon je kao Jevrejka uhapšena, mučena, a zatim ubijena i bačena u Dunav, zajedno sa velikim brojem Novosađana, uglavnom Srba i Jevreja i Roma

Nažalost danas se na mestu zgrade ne nalazi nijedno obeležje koje bi ukazalo da je ona povezana sa životom i radom Jelene Kon. Projekti koji animiraju učenike da se bave ovom temom, uspevaju ove ljude da vrate iz zaborava. Ono što ohrabruje u čitavoj priči o Jeleni Kon, jeste činjenica da zgrada koju nam je ona ostavila, jos uvek obavlja prvobitnu funkciju – služi za negu i čuvanje dece svih Novosadjana – na tom mestu nalazi vrtić “Čarolija”.

Ime i prezime učenika: Nina Dikić, Jana Kovačević, Jelena Ćurčić i Magdalena Đurović Naslov rada: Jelena KonŠkola: Srednja škola “Svetozar Miletić”, Novi Sad, 2. razred Nastavnik: Dragica KrajčirMesto gde je fotografija nastala: Ulica Sonje Marinković, Novi Sad

21

DUGUJEMO IM PAMĆENJE

22

Ma koliko to davno bilo, narod koji je živeo pre nas u ovom gradu i širom sveta ne sme biti lako zaboravljen. Bili su deo našeg društva, naše svakodnevice. Radi toga evo kratke priče porodične prijateljice Aranke (1948), Jevrejke iz Sombora.

Ja sam dete iz mešovitog braka. Majka Verona Ernst (Bereš) je Mađarica, a otac Ernst Antun, bio je Jevrej. Sećam se poštovali smo i katoličke i jevrejske običaje.

Mom ocu sa mojom majkom je to bio drugi brak. U prvom braku bio je oženjen Jevrejkom, Singer Arankom. Imali su dva sina i jednu ćerku. Porodica Ernst je pre II svetskog rata kao i za vreme rata živela u Somboru i bili su članovi Jevrejske opštine. Iz Sombora su, sa ostalim Jevrejima, deportovani 26. aprila 1944. godine. Otac i jedan sin (moj polubrat) bili su u logoru i vratili su se živi. Njegova žena Aranka, drugi sin i ćerka, kao i ostala rodbina, deportovani u Auschwitz. Nažalost, sem moje polusestre Ljubice, niko iz porodice nije ostao živ.

Moj otac je umro od teške bolesti kada sam imala osam godina. Posle njegove smrti bilo je jako teško i mnogih stvari se ne sećam.

Učlanila sam se u Jevrejsku zajednicu koja nam je pomogla u svemu - u odeći, u hrani, lekovima, novcu.. I dalje sam član Jevrejske zajednice u Somboru i kada su jevrejski praznici, odlazimo na druženja u Suboticu, Novi Sad, Osijek...

Kao poštovanje prema svome ocu palim sveće za Hanuku.Ove godine je Jevrejska 5777 godina, koja traje po gregorijanskom kalendaru od 3.

oktobra 2016. do 20. oktobra 2017.

Ime i prezime učenika: Dragana LasloNaslov rada: Dugujemo im pamćenjeŠkola: Srednja medicinska škola, Subotica, 4. razred Mesto gde je fotografija nastala: Slika sa Arankinog jevrejskog kalendara 5772 (2011-2012)Ime i prezime osobe koja je ispričala priču: Mladenović (Ernst) Aranka

23

PREVODI SA MAĐARSKOG JEZIKA

24

Antal Kočiš iz Bačke Topole je objavio rad o Vilmošu Dembicu. Vilmoš Dembic iz Stare Moravice je 46 godina bio seoski lekar. Rodio se 1828. godine,

a umro je 1909. Učestvovao je u mađarskoj revoluciji 1848. godine kao glavni vojni lekar. Na jevrejskom groblju sela i dan danas stoji njegov nadgrobni spomenik u obliku obeliska. Podigla ga je porodica u znak sećanja na Vilmoša Dembica.

Ime i prezime učenika: Žužana KurucNaslov rada: Jevrejsko groblje – Vilmoš DembicŠkola: Osnovna škola ”Stari Kovač Đula”, Stara Moravica, 7. razredNastavnik: Stela AntalMesto gde je fotografija nastala: Jevrejsko groblje u Staroj Moravici koje je pored reformatorskog groblja, u lošem je stanju

JEVREJSKO GROBLJE – VILMOŠ DEMBIC

25

Gledam oko sebe. Ništa ne vidim. Sve je zaraslo u korov… Pokriveno je mahom bršljanom i suvim lišćem, vreme je ostavilo traga na njemu. Ja sam sićušna u očima ljudi, slaba, i nezamislivo je da jedna tinejdžerka vrati u “modu” brigu, ljubav i očuvanje tradicije. Veoma je tužno da mi fotografi treba da na groblju fotografijama pokažemo da postoji život… Život možemo osetiti tek tamo, na licu mesta. Slušam vapaj duša, a u mojoj maloj duši mogu da smestim gnev, tugu i zgranutost prema svetu. Svaki moj pokušaj da shvatim, bio je uzaludan…

Narod je slep, svet je gluv, a ljudi su već skoro roboti. Ne mogu opisati šta oseća čovek na groblju. Monotono je bezbojno i sivo, ali cvetovi cvetaju. Prazan je ali je ipak prepun večitim sanjarima. Nezamislivo je. “Baš kao pozorište prepuno ljudima, prepuno ozbiljnošću.” – Jevreji su napisali ovo u njihovoj prvoj pozorišnoj predstavi.

O Jevrejima prvenstveno govorimo zbog njihovog progonstva. Puno su patili, ali nisu uzvraćali onima koji su im bol nanosili. Živeli su sa verskim uverenjem da: Bog prati život ljudi, daruje ih zbog dobrih dela, a kažnjava ih zbog loših. Oni su uvek opraštali svojim nepriljateljima, jer po Bibliji svet i ljudi su dobri svi. Bar da je današnji svet ovog mišljenja …

Ime i prezime učenika: Reka RontoNaslov rada: Uzdisaj Jevreja Škola: Osnovna škola ”Stari Kovač Đula”, Stara Moravica, 7. razredNastavnik: Stela AntalMesto gde je fotografija nastala: Jevrejsko groblje u Staroj Moravici Korišćenja literatura: internet – www.zsidokozmondasok.com

UZDISAJ JEVREJA

26

1 SLIKA/ 1 PRIČA

Ungari su došli na početku 19. veka iz Šlezije u tadašnja mađarska naselja - u Suboticu, Adu, Novi Sad i Staru Moravicu.

Prvi Ungar u našem selu je bio Mojsije Ungar koji je živeo veoma siromašno, ali su se njegovi potomci obogatili. Oni su postali jedna od najuticajnijih porodica u selu. Za njihovo ime se vezuje izgradnja sinagoge i istinita priča čuvenog romana Kalmana Miksata „Slučaj mladića Nostija sa Marikom Tot”.

Sredina 20. veka, kao za brojne druge porodice, i za porodicu Ungar je bila kobna. Poslednja Ungar, Alis Ungar, umrla je 1997. godine. Uspomenu na njih čuva mauzolej na Jevrejskom groblju u Staroj Moravici.

Ime i prezime učenika: Adriana JovanovićNaslov rada: 1 slika/1 priča Škola: Osnovna škola ”Stari Kovač Đula”, Stara Moravica, 7. razredNastavnik: Stela AntalMesto gde je fotografija nastala: Jevrejsko groblje u Staroj Moravici

27

JEVREJSKO GROBLJE

Jevrejsko groblje je jako zapušteno, ali se i u ovom stanju vidi da su tamo sahranjivani i imućniji ljudi. Kada se ide Ulicom vatrogasaca (Dolina Perdo), na kraju, na poljani, nalazi se ovo malo groblje i kapelica. Jedva se da primetiti od korova. U najboljem stanju je opstao nadgrobni spomenik supruge Pala Ungara. Njeni preci su doseljeni u Moravicu u 19. veku. Drugi svetski rat je rasejao Jevrejsku kulturu, prošlost, a ljude je oterao u koncentracione logore. Oni su deportovani i dobrim delom ubijeni. Za životnu priču porodice Ungar vezuje se poznati roman Kalmana Miksata, “Slučaj mladića Nostija sa Marikom Tot”. Radnja romana se odigrava u Moravici, a lik Marike Tot osmišljen je na osnovu Piroške Ungar.

Ime i prezime učenika: Žužana PatočkaiNaslov rada: Jevrejsko groblje Škola: Osnovna škola ”Stari Kovač Đula”, Stara Moravica, 7. razredNastavnik: Stela AntalMesto gde je fotografija nastala: Jevrejsko groblje u Staroj Moravici

28

ŠTA JE MOGLO BITI?

29

Ljudi se trude da za sobom ostave trag, jer posle smrti ne ostaje ništa drugo nego uspomena bližnjih a onda sledi zaborav. U davnini priče su se širile od usta do usta, ulepšavane su, a vremenom su nestajale. Danas u vreme interneta je to malo komplikovanije, jer se sve sačuva sa jednim klikom. Ali šta bi radili ako bi ceo sistem odjednom pao ili da nemamo više struje?

Sve bi se izgubilo i to bi se odnosilo na sve. Ako ne posvećujemo dovoljno pažnje nečemu – bilo da je to priča, predmet, zgrada, jezik, kultura, ili da je reč o jednoj naciji - to će vremenom nestati.

Ovo bi se desilo i sa grobljem. Nakon što su Jevreji prognani, niko nije vodio brigu o grobovima. Čak je bilo i onih koji su ih skrnavili. Ova priča međutim nastavlja se tako da su se ljudi trgli i uz pomoć jedne nevladine organizacije napravili ogradu i redovno vode brigu o groblju.

Danas kada prolazim pored groblja ipak sam zadovoljna, jer generacije koje dolaze za nama moći ce da vide i da razmisle o tome šta se desilo s njima i šta je moglo biti.

Ime i prezime učenika: Aleksandra KresojaNaslov rada: Šta je moglo biti?Škola: Srednja medicinska škola, Subotica, 2. razred Nastavnik: Iren TotMesto gde je fotografija nastala: ulica Slobodana Penevića, Crvenka, Jevrejsko groblje i spomen ploča na ulazu

30

MOJ DEDA O ZAKONU DESETINE

31

Početkom osamdesetih moj deda je počeo da proučava Jevreje. Što više je čitao o njima, povećavala mu se želja da više sazna o njihovoj istoriji i kulturi. Oduševljavalo ga je njihovo jedinstvo, privrženost jednih prema drugima. Čuo je negativne priče o njima (na primer hrišćani su širili priču da Jevreji zazidaju malu hrišćansku decu).

I pre ovog praćenja istorije Jevreja, dedi nije bio nepoznat njihov život. Još kao dete je odlazio u sinagoge, a kad je odrastao mnogo je čitao o njima u knjigama istaknutih jevrejskih pisaca, kao na primer od Josifa Flavija, koji je bio najveći poznavalac jevrejskih ratova i priča, koji je bio očevidac rušenja zida u Jerusalimu.

Moj deda je ovako stigao do Talmuda. Bio je iznenađen kako humano postupaju sa siromašnima - pružali su im mogućnost da žive i kada siromasi nisu ništa imali. Zakon desetine je obavezivao je bogate da pomažu siromašnima, kako bi i oni mogli da uživaju u tome što priroda daje. Na ovoj slici moj deda je pokušao da ilustruje kao je na delu požnjevene njive, deo pšenice ostao onima koji nisu imali. Desetina je deo poreskog sistema drevnog Izraela, ali posle rušenja svetilišta odustali su od primene ovog Zakona. Od njih su hrišćani preuzeli crkvenu i feudalnu desetinu. Ovaj zakon je bio sveobuhvatan. Kao što stvoritelj vodi računa o pticama da ne izginu, Zakon desetine je održavao ravnotežu između bogatih i siromašnih. Mali narod može opstati kroz milenijume samo ako ima veoma jaku veru i zajedništvo.

Zašto se moj deda bavio s ovom tematikom? Njegovi roditelji su radili kod Jevreja koje su poštovali. Video je i deportovanje Jevreja iz Kanjiže. Drug iz detinjstva mu je bio najveći izraelski slikar i grafički dizajner Dan Rajzinger, rodom iz Kanjiže.

Ime i prezime učenika: Rita NovakNaslov rada: Moj deda o zakonu desetineŠkola: Gimnazija za talentovane učenike, Subotica, 3. razredFotografija: rad likovnog umetnika Mihalja Novaka st.

32

KAMENČIĆI I CVEĆE

33

Cveće u srcima, kamenčići na grobovima. Milion cvetova je umrlo, milion cvetova plače i dalje, gomila kamenčića opstaje kao spomen žrtvama holokausta.

Nedavno sam bila na Jevrejskom groblju u Subotici i osećam da će me ovaj doživljaj ostati doživotno urezan, dugo neću moći da ga zaboravim. Doživela sam jedan od najtužnijih momenata mog života i mislim da sam zaista razumela šta se desilo i kako je užasno to što se desilo.

Jedva sam našla grobnicu gde je bilo naznačeno datum smrti ili, ako ga je slučajno bilo, većina je označavala period Drugog svetskog rata. Na spomen pločama i na kriptama se nalaze samo nazivi nekog od koncentracionog logora: Aušvic, Dahau, Treblinka. Ima naravno i izuzetaka, ali ni ovo nam ne uliva nikakvu utehu ...Dok sam čitala ova imena, oči su mi odjednom zasuzile: “Klarika, otac, majka, 1944. Aušvic”, “Glid Lacika, živeo 14 meseci,” „Gospon je dao, Gospon je uzeo, nek bude blagoslovljeno ime Gospodina.” Jedna majka anonimna, koja je umrla u Treblinki, zauvek ožalošćeni njenih petoro dece i voljeni suprug...

Smatram da ove strahote i rane koje nikada neće zarasti, koje je prouzrokovao antisemitizam jesu drastične i ne smeju biti zaboravljene i to ne samo od strane Jevreja, nego i od svih ostalih. Svi treba da se sećamo ovih stradanja, da ih neprestano imamo na umu, da informišemo svakog - kako se nešto slično više nikada ne bi ponovilo. Naša je obaveza da očuvamo sećanje radi naše čovečnosti. Oni su bili ljudi kao i mi, ni više ni manje vredni od nas, niko ne zaslužuje ovako tragičnu sudbinu. Nažalost, slične stvari se događaju i u današnjem svetu (možda ne ovakve srazmere) i nažalost i danas ima na svetu masakra. Ovo su primeri kako se ljudi NE SMEJU ponašati.

Neka u našim srcima ostane uspomena, trajno kao i kamenčići na grobovima – večito i stameno. Učinimo nešto da se slična tragedija ne dogodi nikad više. Učinimo nešto da se nikom ne desi da zbog mržnje juri slepim kolosekom do bezizlazne stanice. Učinimo nešto da bi svako mogao živeti život koji dolikuje čoveku. Ime i prezime učenika: Johana TotNaslov rada: Kamenčići i cvećeŠkola: Srednja medicinska škola, Subotica, 3. razredMesto gde je fotografija nastala: Jevrejsko groblje, Subotica

34

SPOKOJ

Oni počivaju u Čantaviru daleko od znatiželjnih očiju. Ne uznemirava ih niko. Koliko su patili, koliko su se mučili u toku svog života? Ili su, pak, živeli život bez problema i bili su cenjeni građani našeg sela? Da li ih se još iko seća? Gde su im članovi porodice? Da li su sahranjeni na jednom mestu, ili su daleko jedni od drugih zbog večitih proterivanja?

Godišnje jedanput, na Dan sećanja na Holokaust, učenici i nastavnici Osnovne škole “Janoš Hunjadi“, sećaju se tragedija i užasa Drugog svetskog rata. Učenici se time podsećaju da treba da poštuju kulturu i tradiciju drugih, i da je svaki čovek podjednako vredan u očima stvoritelja i niko ne može da uzme život druge osobe.

Ime i prezime učenika: Kiti Kečenović Naslov rada: SpokojŠkola: Gimnazija za talentovane učenike ”Deže Kostolanji”, Subotica, 1. razred Mesto gde je fotografija nastala: Čantavir, Jevrejsko groblje

35

1 SLIKA/1 PRIČARadionica Zenith Műhely iz Subotice je organizovala konkurs s nazivom 1 slika / 1 priča s

tematikom jevrejske kulture i istorije u Vojvodini. Žiri u sastavu Sonje Viličić, izvršne direktorke Haver Srbija, Roberta Kovača iz Jevrejske

opštine Subotica i predsednice Radionice Zenith Erike Rončak Petrovič, školske pedagogice, izvršio je analizu prispelih radova.

POVRATNA INFORMACIJAIz osnovnih škola POHVALJUJU SE

Nataša Maksimović: ”Svaka zgrada ima svoju priču“ (OŠ ”Kosta Trifković“, Novi Sad) – nastavnica: Dragana Benić: za koncizan tekst koji ima ličnu notu, za povezanost naslova i teksta.

Nina Kustudić: ”Jevrejsko groblje – Novi Sad“ (OŠ ”Kosta Trifković“, Novi Sad) –nastavnica: Dragana Benić: za jezički i stilski zreo tekst učenice ovog uzrasta. Na fotografiji je odsečen vrh centralnog nadgrobnog spomenika što može da simbolizuje sudbinu naroda ”bez koga naša civilizacija ne bi bila ono što jeste”, kako piše učenica na kraju svog teksta.

Rontó Réka: A zsidók sóhaja (Uzdisaj Jevreja) – (OŠ ”Stari Kovač Đula“, Stara Moravica) – nastavnica: Stela Antal: za odlično komponovanu fotografiju. Opis jedne posete groblju u Staroj Moravici, refleksije i razmišljanja podstaknute istom, sa toliko kapi patetike, koliko je to upravo „dozvoljeno“ učenici sedmog razreda osnovne škole.

Iz srednjih škola POHVALJUJU SETijana Miličić: ”Tri jevrejska nadgrobna spomenika“ (Ekonomsko-trgovinska škola –

Kula) – nastavnica: Aleksandra Sekulić: za kvalitetan, stilski bogat tekst, za harmoniju teksta i fotografije, za korišćenje različite stručne literature, kao i za zrelo i odgovorno društveno razmišljanje.

Uroš Bijekić: ”Jevrejska kuća“ (Ekonomsko-trgovinska škola – Kula) – nastavnica: Aleksandra Sekulić: za autentičan i celovit tekst, za fotografiju o jednoj jevrejskoj kući sa snažnom porukom o sudbini tog naroda.

Kresoja Aleksandra: ”Mi lehetett volna?“ (Šta je moglo biti?) (Srednja medicinska škola – Subotica) i Nemanja Kukić: Crvenačko jevrejsko groblje – sećanje i zaborav (Ekonomsko-trgovinska škola – Kula) – oba učenika su obradili istu temu, jevrejsko groblje u Crvenki. Aleksandra je napisala filozofsku etidu o značaju vođenja brige o bilo čemu u životu, pa tako i o grobljima. Ističe nevladinu organizaciju koja je položila spomen ploču na ulazu u groblje. Kolaž slika je lepo uklopljena. Nemanja se pohvaljuje za izuzetno kvalitetnu fotografiju o groblju i lep lirski završetak teksta.

Nina Dikić, Jana Kovačević, Jelena Ćurčić i Magdalena Đurović: ”Jelena Kon“ (Srednja škola ”Svetozar Miletić“, Novi Sad) – nastavnica: Dragica Krajčir – učenice se pohvaljuju za istraživački rad u timu. Posedovanje sposobnosti za saradnju je jedna od pet kompetencija (po istraživanju Fondacije Melinde i Bila Gejtsa) koja je potrebna za zaposlenog u 21. veku. Dobro urađeno istraživanje, spretno povezana prošlost i sadašnjost, uz ličnu refleksiju u poslednjem pasusu (plus – skrivena sposobnost učenica za PR – slanje fotografije o samom timu).

jun, 2017.

Erika Rončak Petrovič,predsednica Radionice Zenith Műhely

36

Projekat koordinirala / A projekt koordinátora / The coordinator of the project:

Subotica / Szabadka — Serbia

Prevodioci tekstova / A szövegek fordítói / Translators: László Paulina, Roncsák Marcell, Soós Edit

Lektori / Lektorok / Lectors: Zora Ćujić, Tóth Ágota

Prelom / Tördelő / Word processing: Roncsák Alexander

Donatori poklon knjiga: Jevrejska opština iz Subotice i Beograda i Zora ĆujićAz ajándékkönyveket a szabadkai és a belgrádi zsidó hitközség, valamint Zora Ćujić biztosította.

Books for students are donated by the Jewish community from Subotica and Belgrade and by Zora Ćujić.

Projekat su podržali / Támogatók / Supported by: Julie and Charles Merrill from USA