Slučaj Džojs

Ne verujem da je mogućno prevoditi Džojsa a da se na neki način ne prenese stil irske misli, dablinski humor, čak i po cenu da se mnoge rečiostave u izvornom, engleskom obliku ili da se doda mnoštvo objašnjenja u fusnotama1. Pa ipak, upravo nam Džojs pruža značajan primer prevodakoji je pretežno target-oriented: reč je o prevodu onog odlomka iz dela Finnegans Wake (Fineganovo bdenje) koji se naziva »Anna LiviaPlurabelle«. Taj prevod, mada su se prvobitno kao njegovi autori potpisali Frank i Setani (Settani), koji su nesumnjivo bili saradnici u tom poslu,moramo smatrati delom samog Džojsa2.Osim toga, i francuski prevod »Ane Livije«, na kojem su sarađivali mnogi književnici, poput Beketa(Beckett), Supoa (Soupault) i drugih, takođe se sada u velikoj meri smatra Džojsovim delom3.

Posredi je sasvim osoben primer korenite obrade, jer je Džojs, kako bi očuvao osnovno načelo na kojem se zasniva Finnegans Wake,odnosno načelo koje se na engleskom zove pun, ili mot-valise4, bez ustezanja iznova napisao, korenito preradio vlastiti tekst. Taj prevod nemaviše ničeg zajedničkog sa tipičnim zvučnostima engleskog teksta, niti sa njegovim jezičkim univerzumom, već je prožet toskanskim duhom i tonom.Pa ipak, čitanje ovog prevoda preporučuje se radi boljeg razumevanja izvornog dela, i doista, upravo to nastojanje da se na jeziku koji se razlikujeod engleskog ostvari načelo leksičkog slepljivanja, otkriva nam bitnu strukturu romana Finnegans Wake.

Finnegans Wake njije napisan na engleskom, već na »fineganskom« jeziku, a neki su »fineganski« definisali kao izmišljeni jezik. U stvari, tonije izmišljeni jezik, poput Hlebnikovljevog transmentalnog pesničkog izraza, ili poetskog jezika Kristijana Morgenšterna (Christian Morgenstern) iHuga Bala (Hugo Ball), koji se ni ne mogu prevoditi, jer se njihov zvučni i simbolički efekat zasniva baš na odsustvu bilo kakvog semantičkogplana. Finnegans Wake je pre višejezični tekst. Stoga bi bilo podjednako besmisleno da se on prevodi, budući da je već preveden. Akopretpostavimo da je to pun u kojem postoje engleski koren T i italijanski koren I, njegovim prevođenjem, u najboljem slučaju, sintagmu TI pretvorilibismo u sintagmu IT. A mnogi prevodioci su upravo to i pokušali da postignu, sa promenljivim uspehom.

Međutim, činjenica je da Finnegans Wake nije ni višejezičan tekst, odnosno jeste, ali samo sa stanovišta engleskog jezika. To je višejezičantekst kojeg pripadnik engleskog govornog područja može da zamisli. Stoga mi se čini da je Džojs, prevodeći vlastito delo, odlučio da zamisli ciljnitekst (francuski ili italijanski) kao višejezičan tekst koji mogu da zamisle pripadnici francuskog ili italijanskog govornog područja.

U tom smislu, ako prevođenje – kao što je još Humbolt (Humboldt) pretpostavljao – ne služi samo da bi čitalac mogao da razume izvorni jezik ikulturu, već i da bi obogatio vlastiti jezik i kulturu, onda nema sumnje da svaki prevod dela Fineganns Wake obogaćuje jezik na koji se prevodi,pošto ga primorava da izrazi nešto što prethodno nije umeo da iskaže (Džojs se upravo tako ophodio prema engleskom jeziku). Možda je toobogaćivanje i preterano, pa jezik ne može da podnese taj eksperiment, ali se time ipak nešto pokreće.

Džojs se našao pred zadatkom da jezik tako podatan za pun, za neologizme i zgušnjavanje reči, kakav je engleski (koji obiluje jednosložnimrečima) prenese na italijanski, koji se opire spajanju reči pri građenju neologizama. Italijanski je, recimo, nemoćan kad se nađe pred nemačkimizrazima kao što su Kunstwissenschaft (nauka o umetnosti) ili Frauprofessor (gospođa profesor). Isti je slučaj i sa izrazom splash-down (engl.pasti, spustiti se na vodu). Nalazi utočište u poetičnom izrazu ammarare (koje označava blago spuštanje hidroaviona, ali ne i grubi udar malogvasionskog broda o morsku površinu). Međutim, svaki jezik ima vlastiti duh: za sletanje na Mesec u engleskom se neprikladno koristi stari izraz toland (prizemljiti se), dok je u italijanskom skovana nova reč allunare (sleteti na Mesec, alunirati). I to je u redu. Ali, ako prevodimo tekst u kojem sena rečeni način opisuje landing vasionskog broda, land je jednosložna reč, dok je alluna trosložna. I to može da nam izazove glavobolju oko ritma.

Odmah ćemo pogledati jedan primer gde Džojs, pošto mora da prevede ritam svojstven engleskom, prerađuje tekst kako bi ga prilagodionajpre francuskom, a potom italijanskom jeziku.

Tell mi all, tell me now. You’ll die when you hear. Well, you know, when the old cheb went futt and did what you know. Yes, I know, go on.

Tu ima trideset jednosložnih reči. U francuskoj varijanti, Džojs se trudio da reprodukuje istu jednosložnu strukturu, bar kad je izgovor teksta upitanju:

Dis-moi tout, dis-moi vite. C‘est ŕ en crever. Alors, tu sais, quand le vieux gaillarda fit krack et fix ce que tu sais. Oui je sais, et aprčs, aprčs?

Dvadeset i pet jednosložnih reči. Nije loše. Osim toga, preostale reči su dvosložne ili najviše trosložne. A šta se desilo sa italijanskim, koji imamali broj jednosložnih reči (bar u poređenju sa engleskim)?

Dimmi tutto, e presto presto. Roba da chiodi! Beh, sai quando il messercalzone andň in rovina e fe’ ciň che fe’? Sě, lo so, e po’ appresso?

Kaži mi sve, kaži brzo. Ni ne slutiš. Pa, znaš kad je stari gadospodin nadrljo i uradio znaš već šta. Da, znam, i šta posle bi?

Šesnaest jednosložnih reči, ali od toga su bar polovina veznici, članovi i predlozi, rečce koje su u stvari proklitike, nemaju svoj akcenat, negose izgovaraju zajedno s narednom rečju, pa je, sa auditivnog stanovišta, u neku ruku produžuju. Sve ostale reči su dvosložne, trosložne, ili čakčetvorosložne i petosložne. Ritam odlomka nije nimalo jednosložan. Ako je englesi tekst u džez ritmu, italijanski ima operski tok. Bio je to Džojsovodabir. Kad pogledamo druge delove italijanske verzije, nailazimo na izuzetno dugačke reči, kao što su: scassavillani, lucciolanterna ipappapanforte, freddolesimpellettate, inapprodabile, vezzeggiativini – zaista su predugačke, čak i za italijanski leksički fond, stoga ih je Džojs lepoizmislio.

Naravno, u Fineganovom bdenju često se pojavljuju prilično dugačke složenice, ali one obično predstavljaju stapanje dvaju kratkih reči.Budući da italijanski nije pogodan za takvo rešenje, Džojs je rešio da učini suprotno od toga: opredelio se za višesložni ritam. Kako bi postigao tajrezultat, često uopšte nije mario da li italijanski tekst ima sasvim drugačije značenje od engleskog, ili ne.

Navešćemo jedan izuzetno značajan primer. Pri kraju drugog prevedenog odlomka nailazimo na:

Latin me that, my trinity scholard, out of eure sanscreed into oure eryan!

Ne želim da istražujem sve aluzije u ovoj rečenici, ali pojedine zbilja upadaju u oči. Pre svega, tu su dva upućivanja na jezike – na latinski i nasanskrit, za koje se tvrdi da su arijanskog porekla. Tu je i Trojstvo, ali bez vjeruju (smatramo da se arijanska jeres odnosi upravo na hrišćanskudogmu o svetoj Trojici), u pozadini se naziru koledži Erin i Triniti. Osim toga, ali to će opaziti samo neki zaluđenik za filologiju, pominju se i rekeUre, Our i Eure5 (a docnije ćemo videti kakava je uloga reka u Finnegans Wake. U prevodu na francuski Džojs je odlučio da očuva glavno jezgroasocijacija (mada je mnogo toga morao da izostavi) i evo kako on glasi:

Latine-moi ça mon prieux escholier, de vostres sanscroi en notre erryen.

Složićemo se da u asocijativnom nizu prieur-pieux-pričre prepoznajemo izvestan odjek Trojice, da sanscroi podseća i na sanskrit i na sanscroix, kao i na sans foi, dok je erryien nekakva aluzija na grešku ili zabludelost.

Pređimo sada na italijansku verziju. Ovde je autor očigledno doneo odluku da jezička upućivanja treba takoreći sa glotologije6 da pređu naglotu7 ili sa language na tongue, kao deo ljudskog tela; te da mogućna teološka zabludelost treba da pređe u erotsku zabludelost:

Latinami ciň, laureata di Cuneo, da lingua aveta in gargarigliano.

Latinuj mi to, diplomko iz Kunea, sa jezika starostavnog na grgoljanski.

Da je ovo napisao bilo koji drugi prevodilac, a ne Džojs, sigurno bi ga svi optužili za nedopustivo slobodno tumačenje. Ta sloboda odistapostoji, gotovo liči na mladalačku pošalicu, ali ju je potpisao sam autor. Jedino što upućuje na arhaične jezike i davninu jeste aveta-avita 8, štomeđutim, u svetlu onoga što ćemo uskoro reći o tome, podseća i na avis avuta9. Uostalom, neki klin je svakako prodro u tu diplomku iz Kunea10, jerkad se sintagma Cuneo-da-lingua brzo izgovori, to ima prizvuk nalik na cunnilinguus, što je pojačano i aluzijom na gargarismo (ital. grgotanje), azavršava se, mada o tome u originalu nema ni pomena, skrivenim imenom još jedne reke, pored onih osam stotina kojima se diči ovo poglavlje, upitanju je Gariljano.

Sveta Trojica su potpuno iščezla, odnosno Džojs mirne duše čini svoju poslednju apostaziju. Njemu je bilo važno da pokaže šta može da seučini sa italijanskim jezikom, a ne sa teološkim pitanjem filioque. Ta tema je bila samo izgovor.

Kako bi izazvao osećaj proticanja Lifeja, Džojs je naveo osamsto imena reka, prikrivenih na različite načine, zbog čega je ovo poglavljeposebno omiljeno kod poklonika njegovog dela.11 Reč je o pravom pravcatom tour de force koji najčešće ne doprinosi zvučnom i slimboličkombogatstvu ovog poglavlja, već se apsolutno oslanja na semantičko, odnosno enciklopedijsko polje. Čitaoci koji uoče da se pominju imena različitihreka, bolje će doživeti osećaj proticanja Lifeja. Ali, pošto ne mogu svi da prepoznaju upućivanje na reke, kao što su Chebb, Futt, Bann, Duck,Sabrainn, Till, Waag, Bomu, Boyana, Chu, Batha, Skollis, Shari12 itd, sve je prepušteno gotovo proizvoljnoj igri asocijacija: ako uočiš ime neke rekekoja ti je poznata, osetićeš proticanje, ako ga ne uočiš, šta se tu može, autor se svesno upustio u taj rizik, a eto i zgodne teme za neki diplomskirad. I doista, u prvim verzijama bilo je vrlo malo imena reka, da bi u potonjim verzijama njihov broj sve više rastao i izgleda da je Džojsu nekopomagao da pronađe što više reka – valjalo je samo pregledati enciklopedije i geografske atlase – a potom mu nije bilo teško da osmisli svoj pun.Stoga možemo reći da je nevažno da li u rečenom poglavlju ima osamsto ili dve stotine reka – ili je barem podjednako nevažno kao i činjenica daje neki renesansni slikar među mnoštvom lica naslikao i lica svojih prijatelja: ukoliko je neko kadar da ih sve prepozna, utoliko će ga više ceniti kaoistoričara umetnosti, ali za umetnički doživljaj koji pruža ta slika ili freska to je važno samo u izvesnoj meri.

Što se tiče italijanske verzije, Džojs je doneo tri bitne odluke. Pre svega, namera mu je bila da, ne samo u sintaksičkom, već i u leksičkompogledu jasno stavi do znanja kako je to poglavlje fluvijalno i zasniva se na mnoštvu upućivanja na reke. Ali se te referencije ne moraju nalaziti naistim mestima kao u originalu. Tako recimo, u engleskom tekstu, posle Wasserbourne (u italijanskom ga je potisnuo izraz Wassermanschift)pojavljuje se Havemmarea (avemaria + marea)13, što bi se vrlo lako prenelo na italijanski, tim pre što je Hafel nemačka reka koja se uliva u Elbu.Ali Džojs je, petnaestak redova pre toga, već upotrebio igru rečima koja asocira na Zdravomarijo, odnosno izraz Piavemarea14. Za uzvrat, posle jošjedne rečenice, kaže se kako ima poca schelda (scelta + Schelda)15, a Šelda je tu preuzeta iz teksta na engleskom koji ne spada u prevedeneodlomke.

Džojs je ostavio Rio Negro i La Platu, tamo gde se pominju i u engleskom tekstu, ali je iskoristio priliku da doda i reč mosa16. I tako od slučajado slučaja, u zavisnosti od izbora i nadahnuća autora koji prevodi vlastito delo.

Druga odluka se odnosi na lična imena koja podsećaju na reke, kao što su Sui, Tom, Chef, Syr Darya ili Ladder Burn, što u engleskom pružamogućnost za lepe igre rečima, ali ne i u italijanskom. Stoga Džojs izostavlja ono što ne može da upotrebi, a umesto toga unosi imena italijanskihreka, koje će njegov novi čitalac lakše prepoznati, a i pogodnije su za građenje neobičnih višesložnih reči. I tako se pojavljuju (a ne postoje uengleskom originalu): Serio, Po, Serkjo, Pijave, Konka, Anijene, Ombrone, Lambro, Taro, Toče, Belbo, Silaro, Taljamento, Lamone, Brembo,Trebjo, Minčo, Tidone, Panaro (posredno i Tanaro) i možda Orba (kao orva) – a čitalac koji za to ima volje neka ih slobodno traži ispod ruha u kojeih je autor zaodenuo17.

Ali nisu dovoljne samo italijanske reke, imena najrazličitijih mesta na svetu nisu baš pogodna za građenje reči koje imaju prizvuk italijanskogjezika, pa Džojs, bez ikakvog ustezanja, izostavlja mnoštvo reka koje se pojavljuju u originalu.

Činjenica je da se u engleskom tekstu koji je preveden i na francuski i na italijanski nalazilo dvesta sedamdeset i sedam reka, računajući iuspelu aluziju na levu i desnu obalu Sene (Reeve Gootch i Reeve Drughad), kao i na Kategat (Kattegat). U italijanskoj verziji Džojs je odlučio daod dvesta sedamdeset i sedam sačuva svega sedamdeset i četiri reke (priznaćemo prevodiocu i uopštene izraze rio18 i fiumana19, kao i kovanicucomaschia, koja u sebi spaja i aluziju na jezero Komo – iz kojeg reka Ada ponovo izvire – i na močvare, koje se ipak vezuju za rečne delte, inajzad, pominju se i maremme Tolkane)20.

Nije bilo nikakvog razloga za izostavljanje tolikog broja reka. Džojs to svakako nije učinio radi lakšeg razumevanja. Pre svega zato što bi

imena poput Honddu, Zwaerte, ili Kowsha bila podjednako nerazumljiva i za engleskog i za italijanskog čitaoca, pa ako engleski čitalac može dapodnese dvesta sedamdeset i sedam imena reka, zašto to ne bi mogao i italijanski čitalac? Osim toga, i tamo gde je Džojs sačuvao imenapojedinih reka, čini se da se uopšte nije upravljao prema kriterijumju jasnoće. Zašto je Džojs and the dneepers of wet and the gangres of sinpreveo kao com’č gangerenos di turpida tabe? Lepo je što je Gange (Gang) spojio sa Reno (Rajna), ali zašto je izostavio Dnjepar? Zašto jeizbegao Merimak (u Concord on the Merrimake)21 i preveo ga na italijanski kao O in nuova Cobcordia dell’Arciponente, čime je možda postigaonovu nebesku aluziju na svevišnjeg (onnipotente), a sačuvao Konkord, koji više nije odrednica za prepoznavanje Merimaka, čime se gubi kakva-takva asocijacija na američki transcendentalizam? A posle je, u formi sabrinettuccia la fringuellina zadržao aluziju na reku Severn22, što je pukositničarenje za kakvu doktorsku disertaciju? Zašto je sačuvao (krajnje hermetičko) upućivanje na imena reka, kao što su: Boyarca, Bua, Boyana iBuëch, koje ko zna kuda protiču, a izbacio Sambru, Eufrat, Odru i Nisu? Zašto nije napisao, recimo: non sambra che eufrate Dniepro poneisse larava a sinistra e a destra, con gran senna, nel suo poder…?23

Očito da je Džojs, prevodeći svoje delo na italijanski, nastojao da ispeva što više mogućih italijanskih, melodramski zvučnih neologizama,odbacujući one koji mu nisu zvučali prikladno, a za reke više gotovo da i nije mario. Nije se više poigravao idejom o rekama (moždanajjogunastijom i najneobičnijom idejom u toj tako jogunastoj i neobičnoj knjizi), poigravao se italijanskim jezikom. Trebalo mu je najmanje desetgodina da pronađe osamsto reka, a odbacio je gotovo devedeset posto, samo da bi mogao da kaže chiacchiericcianti, baleneone,quinciequindi, frusciacque24.

Navešćemo i poslednji primer obrade, koja se zbilja graniči sa stvaranjem autentično novog dela:

Tell us in franca langua. And call a spate a spate. Did they never sharee you ebro at skol, you antiabecedarian? It’s just the same as if I was to go par examplum now inconservancy’s cause out of telekinesis and proxenete you. For coxit sake and is that what she is?

Spate podseća na spade, a izraz to call a spade a spade odgovara italijanskom dire pane al pane (reći popu pop…). Ali spate podseća i nareku (a spate of words znači fiume di parole25). »Sharee« objedinjuje share i reku Šari, »ebro« objedinjuje hebrew i reku Ebro, »skol« objedinjujeschool i reku Skolion. Preskočićemo neke referencije i reći da »for coxit sake« podseća kako na paklenu reku Kocit, tako i na for God’s sake(stoga taj izraz u kontekstu zvuči bogohulno)26.

Sada ćemo pogledati dva prevoda ovog odlomka, prvi je Džojsov prevod na francuski, a drugi je noviji italijanski prevod Luiđija Skenonija(Luigi Schenoni, str. 198bis):

Džojs – Pousse le en franca lingua. Et appelle une crue une crue. Ne t’a-t-on pas instruit l‘ébreu ŕ l’escaule, espčce d’antibabébibobu? C’est tout pareil comme si par example jete prends subite par telekinesis et teproxénetise. Nom de flieuve, voilŕ ce qu’elle est?

Skenoni – Diccelo in franca lingua. E dě piena alla piena. Non ti hanno mai fatto sharivedere un ebro a skola, pezzo di antialfabetica. Č proprio come se ora io andassi parexemplum fino alla commissione di controllo del porto e ti prossenetizzassi. Per amor del cogito, di questo si tratta?

Reci nam to lingvom frankom. I reci plimi plima. Nisu ti nikad šaripokazali ebro u školi, antialfabetičarko jedna. To je kao kad bih ja sad par egzampl otišao do inspekcije zakontrolu luke i proksenetizovao te. Kogita mu poljubim, zar je u tome stvar?

Nije mi pošlo za rukom da uočim sve aluzije u francuskom tekstu, stoga ću samo napomenuti da je u njemu sačuvano nekoliko imena reka i dase u uzviku u poslednjoj rečenici krije i bogohulna aluzija, pošto nom de flieuve podseća na nom de dieu.

Kako bi iskazao igru rečima call a spate a spate, Skenoni, kao što ćemo u nastavku videti, sledi Džojsovu italijansku verziju. Izraz piena imaveze s rekama (što znači da odgovara izrazu spate) i prenosi osnovnu izotopiju. Zahvaljujući ovom odabiru očuvan je i nagoveštaj nekih reka kojese, posle svega nekoliko stranica, pominju u originalnom tekstu, kao što su »Pian Creek, Piana and Pianaars«. Skenoni je takođe sačuvao i rekeŠari, Ebro i Skol, ali nije preneo teološku aluziju na antiabecedarijansku jeres, dok conservancy (baš ćudno) shvata kao »a commission authorizedto supervise a forest, river or port« i samoinicijativno povezuje paklenu reku Kocit sa Dekartovim »cogito«.

A sada da vidimo šta je Džojs uradio:

Dillo in lingua franca. E chiama piena piena. T’hanno mai imparato l’ebro all’iscuola, antebecedariana che sei? Č proprio siccome circassi io a mal d’esempio da tamigiaturgia diprossenetarti a te. Ostrigotta, ora capesco.

Reci to lingvom frankom. I reci plimi plima. Jesu li te ikad naučili ebro u školi, antiabecedarijanko jedna? To je ko kad bih ja počerkezušao zlurad primera tautemzamaturgije daproksenetujem tebe. Ostrogotkinjo, sad razumizlazim.

Pošto nije mogao da prenese aluzije iz originala, prevodilac-pisac odlučio je da ovde umetne (pored rečenih Pian Creek, Piana, Pienaars) jošneke reke, kao što je Temza, na primer, i uspešno je pronašao odgovarajući izraz za to call a spate a spate, a tako će učiniti i Skenoni. Ali Džojsu,piscu-prevodiocu, to nije dovoljno. Oseća da se dubinsko značenje teksta, izvan površnih poigravanja citatima i aluzijama, zapravo krije u smetenoji đavolskoj nesigurnosti pred tajnama jednog zajedničkog jezika (lingua franca) koji, poput svih srodnih jezičkih tvorevina, potiče od različitih jezika ine poklapa se sa duhom nijednog od njih, te čovek ima utisak da je to đavo skovao zaveru protiv jedinog pravog i nedostižnog jezika, koji bi, dapostoji, bio sveti jezik (lingua sancta). Stoga je svaki jeretik koji se protivi pismenosti, ujedno i protiv svete Trojice i protivnik-još-koječega (Čerkez,varvarin zapravo). Tu se Džojs odlučio za genijalno samoprevodilačko rešenje: Ostrigotta, ora capesco (koje ne postoji u izvornom tekstu).

Tu se sadrže: uzvik negodovanja i čuđenja, ostregheta (ublaženi, venecijanski oblik izvorne psovke), zatim podsećanje na nerazumljive jezike(ostrogoto, obeležje celokupnog Finnegans wake, koje se na drugom mestu definiše kao ostrogothic kakography), kao i Gott. Psovka koja seizgovara zbog nerazumljivog jezika. Zbog čega bismo očekivali da usledi zaključak: non capisco (ne razumem). Ali ostrigotta je aluzija i na I got it,pa Džojs kaže: ora capesco, gde spaja capire (razumeti) i uscire (izaći), možda u smislu »izvući se iz neprilike«, ili iz lavirinta zvanog FinnegansWake.

Činjenica je da Džojsa uopšte nisu morile naše prevodilačke brige. Njemu je bilo važno da izmisli izraz kao što je ostrigotta, ora capesco.

Ako bismo Skenonijev prevod opet vratili na engleski jezik, ishod bi možda i bio neodređeno nalik na original, ali to ne važi i za Džojsovuverziju. Dobili bismo sasvim drugi tekst.

Džojsov prevod na italijanski svakako nije primer za prevođenje koje je »verno« originalu. Pa ipak, kad čitamo njegov prevod, kad vidimo tajtekst koji je u celosti ponovo smišljen na drugom jeziku, shvatamo njegove dubinske mehanizme, vrstu postupka koji autor primenjuje na jezičkifond, efekat sveta flatus vocis koji se neprekidno razgrađuje i iznova spaja u nove molekulske forme – izvan očuvanja bilo koje aluzije ili citata.Džojs je, na izvestan način, ostao u okvirima prevođenja u pravom smislu te reči i nije se zaglibio u močvari proizvoljnih tumačenja. On označavakrajnju granicu, koja se verovatno ne može preći, ali granice – zbog kojih se vode žestoki ratovi – ne postavljaju se samo da bismo utvrdili šta jeizvan njih, već i da bismo odredili šta ostaje unutar njih.

Endnote

1 Frenk Badžen (Frank Badgen), u James Joyce and The making of Ulysses (London: Grayson 1934) tvrdi da je za “Džojsa bilo od suštinskevažnosti da njegov grad ne zamenimo svojim” (ed. Oxford U.P. 1972: 71) – Prim. aut.

2 “Anna Livia Plurabella”. Prospettive IV, 2, IV, 11-12, 1940). U ovoj verziji postoje neki delovi koje je dodao Etore Setani. Prvobitna verzija, iz1938. godine, nastala je kao plod saradnje Džojsa i Nina Franka, a objavila ju je Žaklin Rise (Jacqueline Risset) u Joyce, Scritti italiani (Milano:Mondadori, 1979). Italijanska, kao i francuska verzija, izvorni tekst i druge potonje verzije sada se nalaze u Joyce, Anna Livia Plurabelle, RosaMaria Bollettieri Bosinelli ed. (Torino: Einaudi, 1996), sa mojim predgovorom. - Prim. aut.

3 “Anna Livia Plurabelle”. A Nouvelle Revue Française XIX, 212, 1931. Iako je ovo prevod verzije “Ane Livije” iz 1928. godine, dok je italijanskiprevod konačne verzije iz 1939, među njima nema bitnih razlika, kad su u pitanju odlomci koje ćemo ovde navesti. – Prim. aut.

4 Engleski i francuski naziv za igru rečima, kalambur. - Prim. prev.

5 Ure (Jur) – reka u Engleskoj, Eure (Er) – reka u Francuskoj - Prim. prev.

6 Nauka o jeziku, lingvistika. - Prim. prev.

7 Grčki „glőssa”, „glőtta” – jezik, i kao ljudski organ. - Prim. prev.

8 “ avito” – nasleđen, dedovski, pradedovski - Prim. prev.

9 “avis” – lat. ptica, ovde je posredi igra rečima, budući da „uccello” – ital. ptica u šaljivom govoru označava i muški ud, „avis avuta“ može danagoveštava i da je diplomka „primila stojka” . - Prim. prev.

10 Kuneo (Cuneo) je grad u sev. Italiji, ali ta reč označava i „klin” što takođe može da izazove erotske asocijacije. - Prim. prev.

11 Potpun spisak (koji je možda i duži nego što je sam Džojs mislio) i istorijat njegovog naknadnog proširivanja, kroz različite verzije, vidi uLouis O. Mink, A „Finnegans Wake” Gazetter, Bloomington, Indiana U.P. 1968. O istoj temi vidi i Fred H. Higginson, Anna Livia Plurabelle. Themaking of a Chapter, Minneapolis, The Universty of Minnesota Press 1960 - Prim. aut.

12 Chebb (Čeb) se verovatno odnosi na reku Ohrže koja protiče kroz grad Heb u Češkoj, Futt je Futaleufu, reka u Čileu, Bann (Ben) je reka uIrskoj, Duck (Dak) je verovatno današnja reka Hud u Oregonu, SAD,, Sabrain je današnja najduža engleska reka Severn, Til (Till) je takođe reka uEngleskoj, Waag se verovatno odnosi na reku Vah u Slovačkoj, Bomu je reka u centralnoj Africi, Boyana je reka Bojana, Chu (Ču) je reka udanašnjem Kirgizistanu, Batha (Bata) je reka u Čadu, Skollis je planina u Grčkoj, ali podseća i na kiparsku reku Skalion, Shari (Šari) je stepskareka u centralnoj Africi - Prim. prev.

13 Igra rečima- avemaria na italijanskom znači „Zdravomarijo” , tj. „molitva Bogorodici”, a marea znači „plima i oseka”.- Prim. prev.

14 Piave (Pijave) - reka u severnoj Italiji. - Prim. prev.

15 Igra rečima, „c’č poca scelta” na italijanskom znači „ima malo izbora”, dok Džojsova reč „schelda” kombinuje „scelta” – izbor i Schelda(Šelda), ime reke koja izvire u Francuskoj, protiče kroz Belgiju i uliva se u Severno more. - Prim. prev.

16 Aluzija na reku Mas (Mez) koja izvire u Francuskoj, a u Belgiji se uliva u Severno more.- Prim. prev.

17 U francuskoj verziji ima još više imena reka, na primer, tu su i: Somme, Avon, Niger, Yangtsé, Gironde, Aare, Damčve (Danube?), Po,Saňne - Prim. aut.

18 Rio – arh., poet. it. „potok, rečica“ - Prim. prev.

19 Italijanski. „nabujala reka”, „nalet vode“. - Prim. prev.

20 Aluzija na Maremma Toscana – toskansko (močvarno) primorje - Prim. prev.

21 Merimak (Merrimack) i Konkord (Concord) reke u SAD, u Nju Hempširu, čiji se glavni grad takođe zove Konkord. - Prim. prev.

22 Latinsko ime ove najduže engleske reke bilo je Sabrina. - Prim. prev.

23 Ovde je Eko sam pokušao igru rečima trudeći se da upotrebi što više imena reka. - Prim. prev.

24 Neologizmi u tipično džojsovskom duhu: chiacchiericcianti – Prim. prev.

25 Doslovno „reka reči”, na srpskom bi se kazalo „more reči”. - Prim. prev.

26 Pošto Džojsovi izrazi nikad nemaju samo jedno značenje, for coxit sake podseća i na „Cox River”, a osoba kojoj je engleski maternji jezikukazala mi je i na jednu skarednu aluziju, jer for coxit sake zvuči veoma slično kao for coxitis ache, gde coxitis označava iščašenje kuka, pa bimoglo da ukazuje i na pain in the ass. Pouzdajem se u intuiciju te osobe i o tom neću dugo vesti (ovde Eko citira Dantea, Pakao, VII, 60). - Prim.aut.

mobi: Vuki

SadržajSlučaj DžojsEndnote