SMISAO / SVRHA DEČIJIH BOLESTIBy Ljiljana Volic and Dario Radecic in dr Sladjana Velkov (Files)

PREVOD TEKSTA KOJI JE POSTAVIO Roman Plohlhttp://www.initiative.cc/Artikel/2004_01_12%20Kinderkrankheiten.htm    : Der Sinn von KinderkrankheitenWarum Impfungen selbst dann schädlich wären, wenn sie tatsächlich Kinderkrankheiten verhindern würden (von Nebenwirkungen ganz abgesehen) SMISAO/SVRHADEČIJIH BOLESTI            Zašto bi vakcine bile štetnečak i kada bi zaista sprečavale dečije bolesti (ako nuspojave i zanemarimo) UVODU današnjem društvu bolesti važe kao nešto loše i užasno i zbog toga se sa njima smesta treba boriti. Stvarna svrha jedne takve bolesti (a naročito dečije bolesti) nije prepoznata i bolest se posmatra samo kao neko „podivljalo/razuzdano/neukroćeno dešavanje“ u našem telu. Iz ovakve ideologije i načina posmatranja nastale su i vakcine. Da bolesti, sveobuhvatno gledano, uvek imaju dublji smisao, školskoj medicini orijentisanoj na simptome, ostalo je, naravno, nepoznato. Upravo dečije bolesti su važne i nezamenljive za telesni i duševni razvoj deteta, zbog toga je potiskivanje takve bolesti u svakom slučaju teška greška. Vakcine i onako ne štite od bolesti! Jedini „uspeh“ koje bi one mogle imati je da one našu decu čine toliko bolesnom, da ona više nisu u stanju da dobiju dečije bolesti (koje izazivaju razvoj).Ako se bolesti posmatraju sa stanovišta celovitosti, one su nam, zapravo, pomoć i putokaz i time se gubi i strah od njih. Jer, bez bolesti nema zdravlja, a bez kriza nema zrelosti! Sledeći isečak iz članka koji je napisala Elke Štetler-Fridman osvetljava ovu temu.(Ceo članak izašao u Aegis IMPULS 15/2003, strana 31 - www.aegis.ch info@aegis.ch ) Pročitajte i članke „VAKCINACIJA – Zaštita vakcinacijom – Koristi li vakcinacija – Šteti li vakcinacija“ (IMPFEN - Schützt Impfen - Nützt Impfen - Schadet Impfen) i „VAKCINACIJA – Argumenti sa kojima se vrši vakcinacija“ (IMPFEN - Die Argumente mit denen geimpft wird) na našoj stranici (adresa gore, prim. prev.).  STANOVIŠTE KLASIČNE HOMEOPATIJEČinjenica da klasični homeopati po pravilu odgovaraju svoje pacijente od vakcinisanja, od strane školske medicine se dočekuje najčešće sa nerazumevanjem pa sve do velikog napadanja/proganjanja. Ovakva reakcija školske medicine nije za čuđenje, ako se samo promisli da čitavi svetovi leže između školsko-medicinskog i homeopatskog razumevanja bolesti i (iz)lečenja. Lekari školske medicine retko su upoznati sa homeopatskim znanjima. Ali i medicinski laici takođe, većinom nesvesno, duboko su uronjeni u školsko-medicinski način razmišljanja. Još od samog početka susrećemo se sa ovakvim mišljenjem i ulazimo u ovakve koloseke razmišljanja.Da bismo se sada temi vakcinacije približili sa stanovišta klasične homeopatije, prvo bi trebalo razjasniti osnovna pitanja o zdravlju i bolesti, pa onda odatle da bacimo pogled na dečije biolesti i vakcinisanje. Klasično-homeopatski pristup je celovitostU školskoj medicini smo već navikli da skoro svake godine „najnovija medicinska saznanja“ brišu ona dotadašnja i svako se, kao poslednja mudrost, primenjuje, dok ih ne smene najnovija medicinska saznanja.Nasuprot tome, homeopate rade već 200 godina po sistemu klasične homeopatije koji je tokom ovog dugog perioda ostao nepromenjeno aktuelan  i važeći. Kako to? Doktor medicine Samuel Haneman (1755.1843) kao i ostali osnivači homeopatije, otkrili su prirodne zakone o bolesti i izlečenju. A prirodni zakon može samo iznova da se potvrđuje i verifikuje novim otkrićima, ali se neće promeniti. Haneman je otkrio osnovnu činjenicu da pojavljivanje neke bolesti nikada nije lokalno ograničeno, nego da uvek predstavlja rezultat,

samo spoljašnji izraz neke smetnje u unutrašnjosti organizma. Tako se upala krajnika ne javlja zbog pojave uzročnika koji se u njima naselio, nego zbog toga što je neka smetnja u organizmu uzročniku ponudila idealnu hranljivu podlogu. Čir na želucu ne nastaje zbog toga što iz nepoznatog razloga ćelije sluzokože želuca same sebe razaraju, nego se u tom čiru ispoljava neka dublja smetnja. Pa i bradavica može da se pojavi samo jer za to postoji generalna pripremljenost, itd. Po homeopatskom razumevanju, sve bolesti nekog čoveka imaju svoj uzrok u nekoj temeljnoj smetnji celokupnog organizma. Ali školska medicina ne priznaje ovu važnu činjenicu. Ona je skoncentrisana na spolja prepoznatljiva dešavanja. Pa se tako upaljeni krajnici i bradavice odstranjuju, a kožni osip i svrab tretira se spolja. Ali, unutrašnji uzrok ne mogu jednostavno da odsečem, ili da tretiram kremom. On i dalje postoji, i samo se premesti i ispolji na nekom drugom mestu. Ovaj fenomen je homeopatama jako dobro poznat a može ga uočiti i svaki laik. Ali ova istina školskoj medicini teško pada. Ona je previše fiksirana na lokalna dešavanja. Prihvatanje ovih zavisnosti školskoj medicini otežano je i time, što za svaki sistem organa postoje takozvani specijalisti, koji u pacijentu vide i leče samo svoju oblast. Logična posledica toga je da farmacija traga za lekovima koji će uticati samo na jedan jedini, određeni simptom kod pacijenta. Ali to u živim sistemima nikada ne može uspeti i zbog toga će uvek izazivati neželjena sporedna dejstva u drugim organima. Nasuprot tome, homeopate žele da dođu do „ometene životne energije“, „ometene genetske dispozicije“. I cilj je izlečenje celovitog čoveka a ne samo odstranjivanje čira na želucu ili osipa na koži. TOK TERAPIJE I (PR)OCENJIVANJE OD STRANE HOMEOPATENaravno, nakon uzimanja nekoliko homeopatskih kuglica ne nestaju smesta sve tegobe. Homeopatsko lečenje ponekada je dugački put do izlečenja. Ali tok terapije podleže takođe nekim osnovnim zakonitostima koje čine putokaze za terapeuta, da li je „životna sila“ postala zdravija i snažnija, ili bolesnija i slabija. Poznavanje ovih zakonitosti terapeutu služi kao kompas, ili kao geografska karta za ocenjivanje toka terapije. Slika to može bolje da objasni:Ako putujemo iz Štutgarta (bolest) za Minhen (zdravlje), znaci na putu „Ulm“ i „Augsburg“ govore da se nalazimo na pravom putu, iako još nismo stigli na cilj. Ali ako se pojavi „Karlsrue“ na saobraćajnom znaku, trebalo bi da se prepozna, da se krećemo u pogrešnom pravcu i da  treba (za)okrenuti. Inače, ne samo da se neće postići cilj, temeljno zdravlje, već ćemo se od njega sve više udaljavati. Slično važi i za terapiju. Na osnovu kretanja različitih bolesti homopata prepoznaje da li se pacijent zaista kreće u smeru boljeg zdravlja. Tačno posmatranje starim homeopatama pokazalo je da će neki čovek trajno biti zdraviji kada se bolesti u toku terapije kreću, na primer od gore prema dole, ili iznutra ka spolja. Evo primera: kada lečim čoveka sa hepatitisom (oboljenje unutrašnjeg organa), hepatitis nestaje, a kod njega se razvije bronhitis, to mi je znak da sam na pravom putu. Organizmu uspeva da bolesne procese pomeri za korak prema napolje. Ako posle bronhitisa dođe do upale grla i kasnije se pojavi osip, onda je cilj, trajno izlečenje, skoro već sasvim dostignut. Ovaj put je ispravan put. Kod ovog pacijenta se u budućnosti neće razviti nikakva teška bolest.Ali ako lečim pacijenta sa osipom, i ovaj, na radost pacijenta, nestane, a mesecima kasnije se žali na bolove u zglobovima, onda se ceo proces okrenuo prema unutra, dakle otišao je u pogrešnom smeru. Ovaj pacijent nije na putu ka većem zdravlju, nego je bolest potisnuta u dubinu. Ja sam, recimo, u gornjoj slici, stigla u Karlsrue. Ovde terapeut mora pokušati da što pre ponovo „zaokrene“. Ako i dalje ide u tom pogrešnom pravcu, i sada u dubinu potiskuje i bolove u zglobovima, za pacijenta postoji opasnost da se razvije još neka teža bolest, na primer, visoki krvni pritisak.Kod pacijenta lečenog po školskoj medicini često može da se vidi takav tok. Samo što lekar školske medicine ne uviđa da je takav tok rezultat njegovog lečenja potiskivanjem najpre osipa, pa bolova u zglobovima – da je takav tok rezultat lečenja samo lokalnih pojva bolesti a ne celog čoveka. Stari homeopate su promatranjem došli do saznanja o ovim zakonima toka terapije. Danas su ta opažanja potvrđena i poboljšana naučnim saznanjima embriologije. Dakle, iz dosadašnjeg izlaganja mogu se izdvojiti tri stvari: 

Ni jedna bolest nije lokalno ograničena, već uvek ima neki unutrašnji uzrok.

Izlečenje celog čoveka je moguće samo ako se tretira smetnja u unutrašnjosti – samo lokalno odstranjivanje bolesti potiskuje i tera bolest sve dublje u unutrašnjost i u sve teže pojavne obike.

Ne postoji slučajnost u redosledu bolesti. Redosled jasno pokazuje da li je čovek na putu celovitog zdravlja ili dublje bolesti.

  VAKCINACIJA IZ UGLA KLASIČNE HOMEOPATIJE Normalan tok dečije bolesti odlično pokazuje prirodne zakone isceljenja koji su gore opisani: celoviti organizam deteta je oboleo. Većinom dete ima visoku temperaturu. Onda to izbije na sluzokoži, pa na spoljašnjoj koži i po pravilu nestaje od glave preko trupa ka ekstremitetima. Ovde divno vidimo princip „iznutra ka spolja, od gore prema dole“. Dokle god to možemo da uočavamo, detetu uopšte nisu potrebni nikakvi lekovi. Ni najbolji lek ne bi mogao bolje od toga. Sredstva za snižavanje temperature, kao i mere koje sprečavaju izbijanje bolesti, ovde nikako ne pomažu. Naprotiv. Ona čak zdravi proces mogu da preokrenu u bolest potisnutu unutra  – u tom slučaju posledice bi bile upravo one kojih se bojimo – komplikacije kao što su upala moždane opne ili mošnica.Komplikacije različitih oboljenja su, takođe, ono čega se roditelji i lekri boje. I sve češće lekari i roditelji izjednačavaju bolest sa komplikacijama.Mnogi roditelji izveštavaju, nakon preležane dečije bolesti, o koracima napretka svoje dece: govor se popravio, motorika je sigurnija, više se ne upiške, a posle preležanih boginja nestala je sklonost ka bronhitisu, ličnost je sazrela, dete je telesno ili duševno stabilnije, itd.Dete će dobiti samo onu dečiju bolest koja nastaje na osnovi njegovih sopstvenih, uglavnom nasleđenih, eventualno stečenih slabosti. Preležana dečija bolest detetu daje mogućnost da se za sva vremena oslobodi svojih unutrašnjih slabosti/zaraznih klica. Hronični simptomi koje je imalo pre toga postaju lakši ili nestaju za određeno vreme. Ako, dakle, zdravom detetu oduzmem mogućnost da preleži neku dečiju bolest, u najboljem slučaju oduzimam mu mogućnost „samoizlečenja“. U lošijem slučaju, kod takvog deteta će postojeće klice bolesti biti potisnute dalje u dubinu, što ima za posledicu dublje, teže hronične smetnje. Pogled na statistiku kazuje: još nikada nismo imali toliko mnogo dece sa hroničnim oboljenjima. Neurodermitis, astma, alergije, epilepsija, MS, dijabetes, leukemija, depresije, autizam, poremećaji ponašanja i ostalo povećavaju se kao oboljenja kod dece u meri koja plaši. Da i vakcine tome doprinose, još se pojačava činjenicom da, sastavljene od različitih materijala i dodatnih materijala u koktelima, i same imaju osobine koje doprinose stvaranju bolesti. Jedan homeopatski pedijatar je o tome rekao: „Vakcine našu decu čine toliko bolesnom, da ona više nisu u stanju da dobiju dečije bolesti.“ Izgleda da imamo žestoke akutne bolesti (dečije bolesti) koje bi u našim društvenim odnosima sa dobro zbrinutom decom u pogledu uslova stanovanja, ishrane i higijene mogle da budu opasne samo malom broju dece (i to samo na osnovu onoga što nose u sebi) koje bi deci ipak donele zdravstveni boljitak, a zamenjene su hroničnom bolešljivošću. Umesto da deci pomognemo da budu zdravija, one se potiskuju dublje u sikotične i sifilitične oblike bolesti. U vezi sa tim su i tkozvane atipične boginje, koje dobijaju deca vakcinisana protiv boginja. One često počinju tačkicama na koži koje krvare, na dlanovima i tabanima. A onda se šire po telu (od dole ka gore!), idu ka unutra i često dovode do upale pluća. Ovde se jasno vidi kako ispravan pravac „zdravih“ boginja („iznutra ka spolja, od gore ka dole) postaje obrnut. K tome, ovo oboljenje sa krvarenjem na koži pokazuje i jako sifilitične crte. Dete koje ima ovakve neprirodne boginje pokazuje time da je njegova životna snaga veoma oslabila. A to nije dobra prognoza za budućnost. Ni u kom slučaju ne treba samo vakcinama pripisati krivicu za zdravstvenu mizeriju kod naše dece. Mnogo toga u našem svetu je bolesno i doprinosi bolesti. Ali vakcine kao sastavni deo naše medicine značajno doprinose tome. Vakcine su deo iste tradiciji kao i mnoge druge mere školske medicine, koje bolesti samo još dublle potiskuju. Postupci školske medicine liče na pokušaj da se zapuši rupa na poklopcu ekspres-lonca iz koje izlazi para. Ako je rupa zatvorena, uspeh je proknjižen. Ako pritisak otvori neku drugu rupu, to

leči kolega sa nekog drugog fakulteta. I on proknjiži uspešno zatvaranje rupe, sija na kongresima zbog svoje uspešne metode. U međuvremenu, pritisak u loncu raste ... ZAKLJUČAK Dobro celovito lečenje vodi trajno do boljeg zdravlja na svakom nivou.Ukoliko se tokom života javljaju sve teže hronične smetnje, to je u većini slučajeva posledica ranijeg potisnutog lečenja. Tako je činjenica da još nikada nije bilo toliko hronično obolele dece, i alarm i posledica lečenja potisjkivanjem simptoma. Vakcine, kao sastavni deo sistema školske medicine, deluju u tom pravcu. Sprečavanje dečijih bolesti vakcinama jeste oblik potiskivanja, i može da dovede do teških hroničnih bolesti. A to se još pojačava i samim osobinama vakcine zbog njenog sastava. Svrsishodno je ne sprečavati dečije bolesti, nego sprečavati komplikacije. Način stanovanja, ishrane i higijene u našem kulturnom krugu je veliki korak u tom pravcu. Individualna dispozicija za specijalne komplikacije najbolje se trajno i temeljno isceljuje uz pomoć celovite terapije. http://www.initiative.cc/Artikel/2004_01_12%20Kinderkrankheiten.htm  Evo, dodajem i dopunsko objašnjenje i isparavku prevoda, radi boljeg razumevanja, i hvala Romanu Plohlu koji je reagovao, dao ova objašnjenja i koji je i postavio originalni tekst.  "Ima samo dva mesta, koja bi po mom mnenju, po mogučnosti trebalo ješ usavršiti.U razdeljku o vakcinama iz ugla klasiče homeopatije:Originalni tekst:Ein Kind wird nur die Kinderkrankheit bekommen, die ihm aufgrund seiner eigenen, meist ererbten, ev. auch erworbenen Schwächen (seines Miasmas) entspricht. Das Durchleben der Kinderkrankheit gibt dem Kind die Möglichkeit, sich von den ihm innewohnenden Schwächen/Miasmen eine Zeitlang zu entlasten. Ovo nije sasvim adekvatno prevedeno. Ili bolje rečeno: u prevodu je izgubljeno nešto od dubokog značeja ovih reči. Moram najpre šire, da objasnim:U suštini radi se o tome, da u prvim 7 godina života, duševno duhovno biče deteta treba da prevaziđe (koliko je najbolje moguće) ograničenja svog (nasleđenog) fizičkog tela. Miasma je u stvari (često energetska blokada) ili najdublji uzrok neravnoteže čitavog organizma. Ona predstavlja potencijal za razvoj bolesti u kasnijem dobu ili pak samo za smanjenje primerenosti »kuče« u kojoj duše deteta, kasnije odrasle osobe »stanuje« dok živimo... Time predstavlja miasma potencialnu smetnju harmoničkog razvitka. Ova ograničenja svakako treba prevladati i dečje bolesti su jedan oblik, jedan izuzetno snažan način prevazilaženja nasleđenih ograničenja našeg fizičkog tela. Recimo da smo kupili nove lepe cipele ali nas one žuljaju… Dečje bolesti predstavljaju fino podešavanje cipela, kako bi se one sasvim individualno prilagodile našoj nozi, pa nas stoga ne bi više žuljale.Ovaj deo teksta možemo sasvim shvatiti samo ako znamo, da uzrok tome, da dete dobije neku bolest nisu sveprisutne klice ili virusi. Več sasvim konkretno sveukupno zdravstveno stanje određenog deteta u datom trenutku i na datom prostoru. Pojednostavljeno rečeno- Dete če dobiti samo onu dečju bolest, koja mu u njegovom tu i sada treba. Kako i zašto može detetu trebati jedna dečja bolest?? Treba mu zato, šte če dete u »borbi« s datom bolešču, razviti snage i sposobnosti, koje bez te borbe ne bi moglo nikada razviti. Naravno- svo vreme govorimo o dečjim bolestima.U prvoj rečenici je znači problem pravilnog prevođenja reči »entspricht«. Misli se na bolest koja mu odgovara. Ili kako sam ja sam napisao gore koja mu je »potrebna«. Ova dečja bolest je zapravo način rešavanja nekog dubljeg problema. Ova bolest je u stvari terapija jedna dublje »slabosti« ili miazme. »entspricht« znači u tom smislu, da je ta dečja bolest pravi odgovor ili put prevazilaženja osnovnog ili dubljeg problema. 

Na osnovu svega ovoga dajem ovde moj predlog prevoda ovog dela teksta koji, treba svakako još popraviti, da bude u lepom srpskom kao sve ostalo. Samu reč miazma, bi ja prosto ostavio neprevedenu pošto je to jedna stručna reč iz homeopatije:Jedno dete dobija samo onu bolest, koja odgovara (bukvalno odgovara, jer je ona odgovor organizma na neku bolnu situaciju. I taj odgovor je najbolji put prevazilaženja te situacije), najčešće nasleđenim ili pak štečenim, ograničenjima-miazmi- dečjeg organizma. Prevazilaženejem ove dečje bolesti dete se privremeno oslobađa ograničavajučeg pritiska dubljih slabosti/miazmi svog organizma. Ovo u zagradi je samo još dodatno objašnjenje za vas. Nije mišljeno, da ostane u samom prevodu…. Drugi moj predlog odnosi se na početak poglavlja »Stanovišta klasične homeopatije«Original:»Die Tatsache, dass Klassische Homöopathen in der Regel ihren Patienten von Impfungen abraten« Ovde imamo problem sa prevođenjem »abraten«U slovenačkom imamo reč »odsvetovati«Abraten inače znači. »savetovati, da se nešto ne učini«Moglo bi se zbog veče jasnosti možda napisati:Klasični homeopati svojim pacientima priporučuju, da ovi ne cepe svoju decu (ili da se od cepljenja suzdrže ili kako god. Preporučuju, da to ne uradimo."