sol belou~ravelštajn

8/19/2019 Sol Belou~Ravelštajn

http://slidepdf.com/reader/full/sol-belouravelstajn 1/174



SAUL BELLOW

RAVELŠTAJN

Ravelstein

by SAUL BELLOW



A la bella donna della mia mente.

(Lepotici iz moje mašte)



Za Dženis,

Zvezdu bez koje ne bih mogao da plovim.

I za stvarnu Rozi.



Čudno je da dobrotvori čovečanstva mogu da budu zabavni ljudi. Barem je točesto u Americi. Svi koji žele da vladaju zemljom moraju da je zabavljaju. U tokugrađanskog rata narod se žalio na Linkolnove vesele priče. Možda je on osećao da jestroga ozbiljnost daleko opasnija od bilo kakve šale. Međutim, kritičari su govorili da

e on neozbiljan, dok ga je ministar vojni smatrao budalom.Među satiričarima i šeretima koji su formirali ukus i svest moje generacije,

najistaknutiji je bio H. L. Menken. Moji drugovi iz srednje škole, čitaoci časopisamerican Mercury, prisustvovali su suđenju Skoupsu kada je Menken svedočio.

Menken je bio gnevan na Vilijema Dženingsa Brajana, na konzervativni američki jug iVulgus Americanus. Klarens Derou, koji je zastupao Skoupsa, predstavljao je nauku,modernost i progres. Za Deroua i Menkena, Brajan Stvoritelj beše nepopravljiviužnjački zvekan. Rečeno jezikom teorije evolucije, Brajan je bio mrtva grana

razvojnog stabla. I njegov monetarni sistem zasnovan na srebru bio je lakrdija. Kao injegove staromodne kongresne besede. Kao i obilne večere na imanju u Nebraski kojee halapljivo tamanio. Menken je govorio da će ga ždranje ubiti. Njegovi stavovi u

vezi sa stvaranjem sveta bili su ismevani na sudu, a kretao se poput guštera krilaša -trapava verzija pojave koja će da usledi - letećih reptila koji postadoše toplokrvne

ptice letačice i pevačice.

U svaštaru sam ispisivao Menkenove navode, da bih kasnije dodavao beleškeostalih spadala kao što su V. K. Filds ili Čarli Čaplin, Majus Vest, Hjui Long i senator Dirksen. Na jednoj stranici je čak stajala beleška o Makijavelijevom smislu za humor.

Ne želim, međutim, da vas uvlačim u svoja umovanja o duhovitosti i samosprdnji udemokratskim društvima. Nemojte da brinete. Drago mi je što mi je ta stara svaštaranestala. Uopšte nemam želju da je ponovo vidim. S vremena na vreme pojavi se umojim mislima poput proširene fusnote.

Oduvek sam bolećiv prema fusnotama. Smatram da lucidna ili opaka fusnotamože da spase tekst. I primećujem da u ovom trenutku koristim dugu fusnotu da bihotvorio ozbiljnu temu - da se hitro prebacimo u Pariz, u depadans hotela Krijon.



Početak juna. Vreme doručka. Domaćin je moj dobri prijatelj, profesor Ravelštajn,Ejb Ravelštajn. Moja supruga i ja takođe smo odseli u Krijonu, u sobi na šestomspratu. Ona još spava. Ceo sprat ispod nas (to nije uopšte važno, ali ne mogu da ne

pomenem) trenutno zauzima Majki Džekson sa svojom svitom. Noću nastupa pred

brojnom pariskom publikom. Uskoro će doći njegovi obožavaoci, koji će podignutihglava, onako u masi, izvikivati: „Mi-kel Žak-son”. Kordon policije zadržavaobožavaoce. Sa šestog sprata u hotelu se vide Majklovi telohranitelji. Jedan od njihrešava ukrštenicu u Pariskom glasniku.

„Zar nije veličanstveno videti ovaj cirkus?”, upita Ravelštajn. Profesor je togutra bio veoma veseo. Beše se oslonio na upravu da ga smesti u taj prekrasni

apartman. Biti u Parizu - u Krijonu. Biti tu sa mnogo love. Nema više onih besnihsoba u Letećem zmaju, ili kako ga već zovu, u Ulici zmaja; ni u Hotelu Akademije u

Ulici svetih otaca s pogledom na medicinsku školu. Hoteli nisu luksuzniji od Krijona,gde su bili smešteni američki visoki oficiri u toku mirovnih pregovora posle Prvogsvetskog rata.

„Divno, zar ne?”, reče Ravelštajn prateći to karakterističnom gestikulacijom.

Potvrdio sam da jeste. Pod nogama nam se nalazio sam centar Pariza - Konkordsa obeliskom, Staklena bašta. Skupština, Sena sa velelepnim mostovima, palate,

parkovi. Naravno da je sve to bilo lepo videti, ali tog dana je bilo još lepše zato što jena lepotu ukazivao Ravelštajn koji je samo pre godinu dana bio u dugu od hiljadu

dolara. Možda i više. Znao je da se šali sa mnom u vezi sa svojim „tonućimzalihama”.

Govorio bi: „I ja tonem s njima - da li uopšte znaš šta taj termin označava ufinansijskim krugovima. Čik?”

„Tonuće zalihe? Otprilike mislim da znam.”

U vremenu koje je prethodilo njegovom naglom bogaćenju niko se nije pitao zbogčega Ravelštajn voli Armanijeva odela ili Vitonove kofere, kubanske cigarete koje senisu mogle dobiti u SAD, ili Danhilov pribor i zlatna nalivpera marke mon blan, te

akaratov ili Lalikov kristal u kojem on poslužuje vino - ili poslužuju njega.Ravelštajn beše od onih krupnih ljudi - krupnih ne debelih - čije ruke drhte kada trebaobaviti sitne poslove. Uzrok tome ne beše slabost nego ogromna energija koja ga jedrmala kada bi počela da se oslobađa.

Dakle, njegovi prijatelji, kolege, učenici i obožavaoci nisu više morali da plaćaju da bi održavali njegove luksuzne navike. Hvala bogu, sada je mogao da prođe bez komplikovane trgovine sa drugarima, bilo da je reč o srebru i porcelanu marke



ensen spoud ili kvimper. Sve je to sada pripadalo prošlosti. On se proslavio svojimidejama. Napisao je knjigu - tešku ali popularnu - nadahnutu, visprenu, ratobornu, a

prodavala se odlično na obe polulopte i sa obe strane ekvatora. Napisao ju je brzo aliuz veliku ozbiljnost: bez jeftinih ustupaka, bez popularnog stila, bez majmunarija, bez

apologetike, bez aristokratskog držanja. Imao je sva prava da izgleda kako je izgledaosada dok nam je konobar služio doručak. Zahvaljujući pameti postao je milioner. Nijemala stvar steći slavu govoreći ono što mislite - govoreći to sopstvenim rečima bezikakvog kompromisa.

Tog jutra Ravelštajn je nosio plavobeli kimono. Dobio ga je na dar kada je prethodne godine držao predavanja u Japanu. Pitali su ga šta bi mu se naročito svideloa on je rekao kimono. Ovaj kimono, dostojan šoguna, verovatno je izrađen pospecijalnoj porudžbini. Profesor je bio veoma visok. I ne sasvim zgodan. To divno

parče odeće nosio je nezategnuto i poluotvoreno. Noge su mu bile neobično duge inesrazmerne u odnosu na telo. Gaćice mu ne behu uredno podignute.

„Konobar mi kaže da se Majki Džekson neće hraniti u Krijonu”, reče on. „Kuvar ga prati na svim putovanjima privatnim avionom. U svakom slučaju, šef kuhinje je

besan kao ris. Kaže da su se njegovim kulinarskim receptima oduševljavali Ričard Nikson i Henri Kisindžer, te cela svita šahova, kraljeva, generala i predsednika vlada.A ovo majmunče ih odbija. Zar ne beše nešto u Bibliji o sakatim kraljevima koji žive

pod stolom svojih osvajača - hraneći se mrvicama sa poda?”

„Mislim da ste u pravu. Sećam se da su im palčevi bili odsečeni. Ali kakve toveze ima s Krijonom ili Majklom Džeksonom?”

Ejb se nasmeja i reče da ne zna. Jednostavno mu je prostrujalo kroz glavu.Vrištavi glasovi obožavalaca, pariskih tinejdžera - dečaka i devojčica koji su složnoskandirali - još više su pojačali buku autobusa, kamiona i taksija.

Taj istorijski šou bio je naša pratnja. Lepo smo se zabavljali pijuckajući kafu.Ravelštajn je bio veoma raspoložen. Ipak smo govorili tiho zato što je Niki, Ejbovdrugar, još spavao. Kod kuće u SAD Niki beše navikao da gleda filmove sa kung fuom

iz rodnog Singapura sve do četiri časa ujutru. I ovde je bio budan najveći deo noći.Konobar beše zatvorio harmonika-vrata da Nikijev lak san ne bi bio poremećen.Povremeno sam kroz prozor posmatrao njegove okrugle ruke i duge pramenove crnekose koji su padali na njegova sjajna pleća. Na početku svojih tridesetih godinazgodni Niki je još izgledao dečački.

Konobar beše ušao sa divljim jagodama, briošama,1 teglama pekmeza i

lončićima koje su mene davno naučili da zovem hotelsko srebro. Ravelštajn je brzim



potezima ispisivao svoje ime na ček dok je ustima prinosio kolačić. Ja sam jeo pristojnije. Kada bi govorio uz jelo, navodio vas je na to da pomislite da se odvijanešto biološko, da naglo puni svoj sistem i da hrani zamisli.

Tog jutra me je ponovo ubeđivao da se angažujem, da se udaljim od privatnog

života i da se zainteresujem za „javni život, za politiku”, da se izrazim njegovimrečima. Želeo je da se okušam u biografiji i s tim sam se složio. Na njegov zahtev

bejah napisao kratak prikaz Dž. M. Kejnisovog opisa rasprava vezanih za nemačkereparacije i ukidanje savezničke blokade 1919. Ravelštajn je bio zadovoljan onim štosam uradio ali ne do kraja. Smatrao je da imam retorički problem. Rekao sam da

preveliko isticanje doslovnih činjenica sužava širi interes poduhvata.

Mogu, isto tako, da izađem u javnost s tim: u srednjoj školi engleski mi je predavao nastavnik koji se zvao Morford (a zvali smo ga „Ludi Morford”) koji nas je

terao da čitamo Mekolijev esej o Bozvelovom Džonsonu. Ne mogu da kažem da li jeto bila Morfordova zamisao ili deo programa koji je propisalo Ministarstvo prosvete.Mekolijev esej, koji je u XIX veku promovisala Enciklopedija Britanika, objavio je

iversajd Pres u jednom udžbeniku. Kad sam ga čitao bio sam sav u groznici. Mekolime je oduševljavao svojom verzijom života, „krivudavošću” Džonsonove misli.Kasnije sam pročitao mnogo trezvenih kritika Mekolijeve viktorijanske neumerenosti.Međutim, nikada se nisam izlečio - nikada nisam želeo da se izlečim od slabosti

prema Mekoliju. Zahvaljujući njemu još uvek vidim jadnog jektičavog Džonsona kakose hvata za svaki fenjerski stub na ulici i kako jede pokvareno meso i užegli puding.

Nastao je problem na koji način pristupiti pisanju jedne biografije. Postojao jeDžonsonov lični primer u pomen na prijatelja Ričarda Sevidža. I, naravno, Plutarh.Kada sam jednom grčkom naučniku pomenuo Plutarha, on ga je okarakterisao kao„obično piskaralo.” Da li bi, međutim, drama Antonije i Kleopatra uopšte bilanapisana bez Plutarha?

Zatim sam razmišljao o Obrijevim Kratkim životima.

I da ne navodim ceo spisak.

Ranije sam pokušavao da Ravelštajnu opišem g. Morforda: Ludi Morford nikadanije bio trešten pijan u razredu, ali je očito bio ispičutura - imao je crveno lice pijanice. Svaki dan je nosio isto polovno odelo kupljeno na rasprodaji nagoreleodeće. Nije želeo ni da upoznaje druge niti da njega upoznaju. Njegov plavi, odsutni

pogled nije nikada bio usmeren ni na koga. Pod namrštenim obrvama upro bi pogledsamo u zidove ili kroz prozor, ili u knjigu koju bi čitao. U tom polugodištu obrađivalismo s njim Mekolijevog Džonsona i Šekspirovog Hamleta. Džonson je, uprkos



tuberkulozi, uprkos zapuštenosti, uprkos hidropsiji, drugovao s prijateljima, pisaoknjige baš kao što je Morford dolazio na časove i slušao kako mu napametdeklamujemo „Kako mi se čine mučne, bajate i dosadne sve čari ovoga sveta.” Kosamu beše grozno ošišana, lice zajapureno, ruka zabačena na leđa. Sve u svemu, jalov i

uzaludan.Ravelštajna nije mnogo interesovao moj opis. Zbog čega sam želeo da upozna

Morforda iz mojih sećanja? Međutim, Ejb je bio u pravu kada me je naveo na Kejnsovesej. Kejns, moćni državnik i ekonomista, koga svi znaju po Ekonomskimosledicama mira, slao je pisma i memorandume prijateljima iz Blumzberija u kojima

ih je obaveštavao o svojim posleratnim iskustvima, naročito o raspravama oreparacijama između poraženih Nemaca i savezničkih vođa - Klemansoa, LojdaDžordža i Amerikanaca. Ravelštajn, čovek koji nije voleo da izriče pohvale, reče da

sam taj put napisao odličan prikaz Kejnsovih beležaka svojim prijateljima. Ravelštajne više cenio Hajeka kao ekonomistu nego Kejnsa. Za Kejnsa je govorio da je preuveličavao surovost saveznika i da je išao na ruku nemačkim generalima i, najzad,nacistima. Versajski mir je bio daleko blaži po poražene nego što je smelo da se desi.Hitlerovi ratni ciljevi 1939. nisu se uopšte razlikovali od Kajzerovih planova 1914.godine. Ostavljajući ovu ozbiljnu grešku po strani, Kejns je zaista bio veoma

privlačan. Obrazovan na Itonu i Kembridžu, u društvenom i kulturnom smislu izbrusilaga je grupa iz Blumzberija. Velika politika njegovog doba razvila ga je i usavršila.Mislim da je u ličnom životu bio uranac - što je britanski eufemizam za

homoseksualca. Ravelštajn beše pomenuo da se Kejns oženio jednom ruskom balerinom. Takođe mi je objasnio da je Uran bio Afroditin otac, ali da ona nije imalamajku. Začeta je u morskoj peni. Pričao je takve stvari ne zato što je smatrao da samneupućen, nego zato što je cenio da u datom trenutku moram da se na njih usredsredim.Tako me je podsetio da se Uranovo seme izlilo u more kada ga je titan Hron ubio. Toe, na neki način, imalo veze s reparacijama ili s činjenicom da su još blokirani Nemci

tada skapavali od gladi.

Ravelštajn, koji me je zbog svojih razloga naveo na Kejnsov rad, najbolje se

sećao delova koji su opisivali nemoć nemačkih bankara da udovolje zahtevimaFrancuske i Engleske. Francuzi su želeli Kajzerove zlatne rezerve; govorili su da zlatomora odmah da se preda. Englezi su saopštili da njih zanima čvrsta valuta. Jedan odnemačkih pregovarača bio je Jevrejin. Lojd Džordž, izgubivši strpljenje, okomio se natog čoveka: ismevao ga je gureći se, hramljući, pljujući, isturajući dupe, parodirajući

bangavi hod Jevreja. Sve ovo je Kejns opisao svojim prijateljima iz Blumzberija.Ravelštajn nije imao lepo mišljenje o intelektualcima iz Blumzberija. Nije voleo



njihov uzvišeni tabor, nije se slagao s njihovim čudnim grimasama i s onim što jenazivao „pederskim manirima”. Nije ih opanjkavao, niti je to mogao, za olajavanje.Zato što je i sam voleo da olajava druge. Govorio je, međutim, da nisu mislioci negosnobovi, i da je njihov uticaj koban. Špijune koje je tridesetih godina regrutovao KGB

ili NKVD odnegovala je grupa iz Blumzberija.„Ali, Čik, to o gadnoj parodiji Lojda Džordža odlično si odradio.”

„Hvala”, rekoh.

„Ni u snu ne bih želeo da se mešam”, reče Ravelštajn. „Ali mislim da ćeš sesložiti da pokušavam da ti učinim uslugu.”

Naravno da sam shvatao njegov motiv. Želeo je da pišem njegovu biografiju i uisto vreme je želeo da me spase od pogubnih navika. Mislio je da sam zabrazdio uosamu i da treba da se vratim u zajednicu. „Tolike godine u osami!”, često je govorio.Vraški mi je bio potreban kontakt s politikom - ne s lokalnom ili privrednom, ne čak nis nacionalnom, nego s politikom kako su termin shvatali Aristotel ili Platon, s

politikom kao delom naše ljudske prirode. Ne možete okrenuti leđa sopstvenoj prirodi. Priznao sam Ravelštajnu da je iščitavanje Kejnsovih dokumenata i pisanjerada predstavljalo pravi praznik za mene. Povratak ljudskoj vrsti, kupanje učovečnosti. Dešava mi se da moram da se za vreme špice provozam metroom ili dasedim u dupke punom bioskopu - to ja podrazumevam pod kupanjem u čovečnosti.Kao što goveda ponekad treba da ližu so, tako ja ponekad žudim za fizičkim dodirom.

„Imam neka nesređena saznanja o Kejnsu i Svetskoj banci, o njegovomsporazumu iz Bretonske šume, kao i o njegovom napadu na Versajski ugovor. Znam oKejnsu toliko da mogu da uklopim njegovo ime u ukrštene reči”, rekoh ja. „Drago mie da ste na njegove privatne zabeleške skrenuli moju pažnju. Mora da su njegovi

prijatelji iz Blumzberija umirali od želje da pročitaju njegove impresije sa Mirovnekonferencije. Zahvaljujući njemu oni su dobili najbolja mesta za posmatranje svetskeistorije. Pretpostavljam da su i Liton Strejči i Virdžinija Vulf svakako dobili svojudozu. Ta oni su predstavljali više interese britanskog društva. Njihova dužnost je bila

da budu upoznati - dužnost umetnika.”„A šta je sa jevrejskom stranom priče?”, upita Ravelštajn.

„Kejnsu se nije dopadala. Možda se sećate da se na Mirovnoj konferencijisprijateljio samo s jevrejskim članom nemačke delegacije.”

„Ne, ti blumzberijevci ne bi obraćali pažnju na čoveka tako prostog kao što bešeLojd Džordž.”

Ali, Ravelštajn je dobro znao šta znači grupa. I on je imao svoju. Njeni članovi



behu studenti koje je on učio političkoj filosofiji i dugotrajnom prijateljstvu. Većinanjih je obučavana, kao i sam Ravelštajn mnogo pre, u klasi profesora Davara, aupotrebljavali su i njegov ezoterijski rečnik. Neki stariji Ravelštajnovi učenici sadasu zauzimali važna mesta u nacionalnoj štampi. Značajan broj se nalazio na službi u

Ministarstvu inostranih poslova. Neki su predavali na Ratnom koledžu ili su bili utimu savetnika za nacionalnu bezbednost. Jedan od njih bio je štićenik Pola Nice.Drugi, samostalni strelac, vodio je jednu rubriku u Vašington tajmsu. Neki su biliuticajni, a svi odlično informisani; bili su kompaktna grupa, pravo društvo. Od njih jeRavelštajn redovno dobijao izveštaje, a kada se nalazio kod kuće provodio je sate isate razgovarajući telefonom sa svojim učenicima. Po običaju je čuvao njihove tajne.Barem ih nije pominjao po imenu. Čak i tog dana u Krijonu držao je mobilni telefonmeđu golim kolenima. Japanski kimono padao je sa nogu belih kao mleko. Imao jelistove čoveka koji mnogo sedi - cevanica je bila duga a mišić lista sasvim ravan.

Nekoliko godina ranije, posle srčanog udara, lekari su mu savetovali da mora davežba, tako da je kupio trenerku i elegantne patike. Nekoliko dana je vežbao a ondaodustao. Lagano vežbanje nije mu odgovaralo. On je svoje telo tretirao kao vozilo -motocikl koji vozi punom brzinom ivicom Velikog kanjona.

„Ne iznenađuje me previše Lojd Džordž”, reče Ravelštajn. „On je bio maliratoborni drkadžija. Tridesetih godina je posetio Hitlera i vratio se s visokimmišljenjem o njemu. Hitler je bio san političkih vođa. Što god je on želeo da se uradi,uradilo bi se po hitnom postupku. Bez zbrke, bez frke. Sasvim drugačije od

parlamentarne vlade.” Bilo je uživanje slušati Ravelštajna kada priča o onome što jenazivao Velikom politikom. Često je glasno razmišljao o Ruzveltu i Čerčilu. Veoma jecenio De Gola. S vremena na vreme bi odlutao u svojim razmišljanjima. Tako je sadagovorio o „zajedljivosti” Lojda Džordža.

„Dobro je biti zajedljiv”, rekoh ja.

„Sa jezičke strane to su Britanci ispoljavali na nama. Naročito kada je njihovasnaga počinjala da nestaje i kada je jezik postao jedan od njihovih glavnih izvora.”

„Poput Hamletove kurve koja mora rečima da otvori srce.”

Ravelštajn, sa svojom snažnom ćelavom glavom, prosto se poigravao velikimizjavama, značajnim pitanjima i slavnim ljudima, sa decenijama, erama i vekovima.Međutim, isto tako je znao sve o zabavljačima poput Mela Bruksa, i o klasicima, imogao je da se kreće od Tukididove velike tragedije do Mojsija u Bruksovomizvođenju. „Sa Sinajske gore silazi noseći Zapovesti. Bog mu je uručio dvadeset, alideset ispada iz ruku Mela Bruksa kada primeti decu Izrailja kako se otimaju okoZlatnog teleta.” Ravelštajn je voleo ovakve neslane šale; bio je nadaren za njih.



Veoma mu se dopao moj kroki Kejnsa. Setio se da je Čerčil zvao Kejnsačovekom vidovite inteligencije - Ejb je voleo Čerčila. Kao ekonomista, MiltonFridman je po tome bio nenadmašan, ali Fridman je bio fanatično vezan za slobodnotržište i inje imao smisla za kulturu, dok je Kejns posedovao kultivisanu inteligenciju.

Međutim, nije bio u pravu u vezi s Versajskim ugovorom i bio je slab u politici, predmetu za koji je Ravelštajn posedovao naročito razumevanje.

Ejbovi „ljudi” u Vašingtonu toliko su opterećivali njegovu telefonsku liniju dasam rekao da on verovatno vodi vladu u senci. Prihvatio je primedbu smešeći se kaoda ta neobičnost pripada meni a ne njemu. Rekao je: „Svi ti studenti kojima sam

predavao poslednjih trideset godina još uvek mi se obraćaju, a telefon na neki načinomogućava održavanje neprekidnog seminara u kojem se pitanja kojima se oni bave uVašingtonu povezuju s Platonom, koga su proučavali pre dve-tri decenije, ili s Lokom,

Rusoom, pa čak i Ničeom.”Bilo je neobično prijatno dobiti Ravelštajnovu saglasnost, tako da su mu sestudenti neprestano vraćali - ljudi u četrdesetim godinama, od kojih su neki zauzimalivažna mesta u vođenju Zalivskog rata, razgovarajući s njim satima. „Ovaj naročitiodnos meni je jako važan - u stvari, važniji od svega.” Bilo je jednako prirodno daRavelštajn zna šta se dešava u Dauning stritu ili u Kremlju kao što je nekada bilovažno za Virdžiniju Vulf da čita Kejnsove privatne zabeleške o nemačkimreparacijama. Možda su ponekad Ravelštajnovi stavovi ili mišljenje uticali na

političke odluke, ali to nije bilo važno. Bilo je važno da on i dalje, na neki način, politički obrazuje svoje nekadašnje momke. I u Parizu je imao sledbenike. Ljudi kojisu nekad pratili njegova predavanja u školi za visoke studije, neposredno po završetkumisije u Moskvi, takođe su ga nazivali telefonom.

Bilo je i polnih prijateljstava i intimnih poveravanja. Pored velike, crne kožnefotelje kod njegove kuće, gde je primao pozive, nalazila se elektronska tabla koju jevešto koristio. Ja ne bih mogao da rukujem njome. Nisam toliko vičan visokojtehnologiji. A Ravelštajn je, iako su mu ruke podrhtavale, rukovao svojiminstrumentima poput čarobnjaka.

Bilo kako bilo, sada nije morao da brine zbog telefonskih računa.

Još uvek smo na vrhu hotela Krijon.

„Imaš dobre instinkte, Čik”, reče on. „Ne valja što nisi više bio nihilista. Trebaloe da budeš kao Selin s njegovom nihilističkom komedijom, ili farsom. Prezrena žena

govori svom momku, Robinsonu, ’Zašto ne kažeš: Volim te?’ Po čemu si ti takoizuzetan? Napališ se kao i svaki drugi.” Za nju, napaliti se znači voleti. Ali Robinzon,



nihilista, ima visoke standarde samo u vezi s jednom stvari, da ne laže o vrlo uskomkrugu pojmova koji su zaista važni. Probaće svakojake gadosti ali konačno podvlačiliniju tako da ga ova ženska skitnica, duboko uvređena, ubija zato što neće da kaže’Volim te’.”

„Da li Selin smatra da ga to čini originalnim?”„To znači da se od pisaca očekuje da čitaoca nateraju da se smeje i da plače.

Čovečanstvo to traži. Položaj ovog Robinzona predstavlja reprizu srednjovekovnedrame u kojoj se najokoreliji napušteni zlikovci ponovo vraćaju Devici Mariji. Ali tunema neslaganja. Želim da me obradiš kao što si obradio Kejnsa, ali na širem planu.Uz to si prema njemu bio velikodušan. Ja to ne želim. Budi grub prema meni kolikohoćeš. Nisi ti cvećka kakvom se predstavljaš, a pišući ćeš možda da se emancipuješ.”

„Od čega to?”

„Od bilo čega što tobom vlada - od Damoklovog mača koji ti visi nad glavom.”„Ne”, uzvratih ja. „Reč je o Tupoklovom maču.”

Da se kojim slučajem ovaj razgovor odvijao u restoranu, drugi gosti bi pomislilida pričamo golicave šale i da se zato smejemo do ludila. „Tupoklo” je bioRavelštajnov geg i on se smejao kao Pikasov ranjeni konj na platnu Gernika, trzajućise unatrag.

Ravelštajnovo zaveštanje meni bila je tema - smatrao je da mi daje temu, možda

najbolju koju sam ikad dobio, možda jedinu koja vredi. Ali, takvo zaveštanje jeznačilo da će on umreti pre mene. Kad bih ja umro pre njega, on verovatno ne bi pisaosećanja na mene. Sve više od jedne stranice za vreme pomena bilo bi nezamislivo.Ipak smo bili bliski prijatelji, ali ne više od toga. Smejali smo se pričajući o smrti, asmrt, naravno, izoštrava osećaj za humor. Međutim, činjenica da smo se smejali skupanije podrazumevala da se smejemo iz istog razloga. Svakako je bilo smešno daRavelštajnove najozbiljnije ideje, složene u knjigu, od njega naprave bogataša.Trebalo je biti genije kapitalizma da bi se steklo bogatstvo iz misli, stavova i učenja.Imajte na umu da je Ravelštajn bio profesor. Nije pripadao konzervativcima koji

idealizuju slobodno tržište. Imao je sopstvena gledišta u vezi s politikom i moralom.Ali ne želim da predočavam njegove ideje. Više od svega sada hoću da ih izbegnem.Želim da budem kratak. On je bio pedagog. Složene u knjigu, njegove misli su gaučinile bogatim do besmisla. Trošio je dolare gotovo istom brzinom kojom su

pristizali. Upravo je sada razmatrao novi ugovor o objavljivanju knjige vredan petmiliona dolara. Mogao je da uzima i visoke honorare za držanje predavanja.Uostalom, bio je veoma učen. To niko nije osporavao. Morate da budete učeni da



biste modernost uhvatili u svoj njenoj složenosti i da biste procenili njenu ljudskucenu. U društvenim situacijama mogao je da bude čudan, ali za govornicom se jasnovidelo koliko su čvrsti njegovi argumenti. Svakom je bivalo jasno o čemu govori.Slušaoci bi se uverili da visoko obrazovanje postoji samo kao pravo. Bela kuća je to

potvrđivala. Studenti su bili kao „more krcato skušom”. Prosečna godišnja školarina bila je trideset hiljada dolara. A šta su studenti učili? Univerziteti su bili popustljivi, blagi. Nije više bilo nekadašnjeg puritanizma. Relativisti su smatrali da je nešto što je pravilno u San Domingu pogrešno u Pago Pagu, te da zato moralni standardi ne moguuopšte da budu apsolutni.

Sada Ravelštajn nije bio neprijatelj uživanja niti je bio protiv ljubavi. Štaviše,ljubav je posmatrao kao verovatno najveći blagoslov čovečanstva. Ljudska duša bezžudnje je deformisana duša, lišena svog najvećeg bogatstva, na smrt bolesna. Ponuđen

nam je biološki model koji odbacuje dušu i ističe značaj orgijskog oslobađanja odnapetosti (biostatika i biodinamika). Nemam nameru da ovde objašnjavam erotskaučenja Aristofana i Sokrata ili Biblije. Za to morate da se obratite lično Ravelštajnu.Za njega su Jerusalim i Atina ravnopravni izvori civilizacije. Jerusalim i Atina nisu namom jelovniku. Želim vam da uživate u njima. Bio sam odveć star da bih mogao da

postanem Ravelštajnov učenik. Jedino što sada treba da kažem jeste da su ga lepo primali i u Beloj kući i u Dauning stritu. O vikendu je bivao gost gđe Tačer u Čekersu. Ni predsednik ga nije zapostavljao. Regan ga je pozivao na večere, a Ravelštajn jetrošio celo bogatstvo na svečanu odeću, pojaseve, dijamantska dugmeta, lakovane

cipele. Jedan novinar Dejli njuza rekao je da je za Ravelštajna novac nešto što bacateiz zahuktalog voza. Uz gromoglasan smeh, Ravelštajn mi je pokazao isečak iz novina.

Njega je to veoma zabavljalo. Ja, naravno, nisam imao iste razloge za oduševljenje.Jake hidraulične sile Zemlje nisu mene vinule u nebesa kao njega.

Iako sam bio mnogo stariji od Ravelštajna, bilo smo bliski prijatelji. U momkarakteru bilo je studentskih elemenata kao i u njegovom, tako da su oni dovodilistvari u ravnotežu. Jedan čovek koji me je dobro poznavao rekao je da sam nevinijinego što iko odrastao ima pravo da bude. Kao da sam odabrao da budem naivan. Osim

toga, činjenica je da i krajnje naivni ljudi znaju za sopstvene interese. I priproste ženeznaju kada je vreme da se prekine s nezgodnim mužem - kada treba očistiti zajedničkiračun u banci. Nisam obraćao naročitu pažnju na samozaštitu. Ali na sreću - ilinažalost - ovo je vreme izobilja, doba bogatstva kod svih civilizovanih naroda.

Nikada, u materijalnom smislu, široke narodne mase nisu bile bolje zaštićene od gladii bolesti. A to delimično oslobađanje od borbe za opstanak ljude čini naivnim. Podtim mislim da njihove maštarije postaju neobuzdane. Počinjete, u skladu s



neformulisanim sporazumom, da prihvatate termine, nesumnjivo krivotvorene, kojimase drugi predstavljaju. Umrtvljujete svoje kritičke moći. I pre nego što postanetesvesni, plaćate ogromnu alimentaciju ženi koja je više puta izjavljivala da je nevina ida uopšte ne zna da barata sa novcem.

Kad se približavate čoveku kakav je Ravelštajn možda je najbolji metod korak po korak.



Došao sam u njegov luksuzni apartman tog junskog jutra u Parizu, ne toliko da bihdiskutovao o eseju - biografiji koji ću napisati, koliko da prikupim podatke onjegovim roditeljima i mladosti. Nisam želeo da dobijem više detalja nego što sammogao da upotrebim, a do tada sam već bio upoznat s obrisima njegove životne priče.

Ravelštajnovi su bili porodica iz Dejtona, Ohajo. Njegova majka, pokretačka snaga,uspela je da završi studije na Univerzitetu Džons Hopkins. Njegov otac, neuspešančovek, bio je lokalni predstavnik velike nacionalne organizacije, proteran u Dejton.Debeli neurotični čovečuljak, histerični roditelj, tiranin. Kada bi mali Ejb biokažnjavan, bilo bi mu naređeno da skine gaće i onda bi dobio batine kaišem koji jedržao pantalone njegovog oca. Ejb je obožavao majku, mrzeo je oca, i prezirao sestru.Ali je Kejns, da se još jednom na njega osvrnemo, mogao malo da kaže o istorijiKlemansoove porodice. Klemanso je bio iskusan cinik; prezirao je Nemce i nije imverovao; nosio je sive dečačke rukavice za pregovaračkim stolom. Ipak,zanemarićemo rukavice - hoću da kažem da ne pišemo psihobiografiju.

Uz to, tog jutra Ravelštajn nije uopšte bio raspoložen da priča o činjenicama izmladosti.

Konkord je gubio svoju jutarnju svežinu. Saobraćaj je bio ređi ali se junskavrelina zgušnjavala, dizala prema gore. Po takvom suncu puls nam se beše usporio.Posle prve uzburkanosti osećanja, snažnog golicanja života osvećenog jednomnepotpunom pobedom nad tolikim apsurdima, sve se složilo tako da Ejba Ravelštajna,naučnika, šugavog profesora političke filosofije, smesti na sam vrh Pariza među naftnešeike u Krijonu, ili među poslovne bosove u Ricu, ili plejboje u hotelu Meris. Naakom suncu, u pauzama, načas bi malaksao i zavalio se u stolici; njegove polukružne

obrve behu podignute. Njegove usne, napućene da još nešto kažu, zaćutale bi natrenutak. Na njegovoj ćelavoj glavi kao da su se ocrtavali otisci prstiju njenog tvorca.Bivao je na trenutak negde drugde; bio je sklon takvim isključenjima. Iako su mu oči

bile otvorene, verovatno nije video sagovornika. Budući da je retko spavao po celunoć, nije bilo neobično da, naročito po toplom vremenu, načas pridrema, pri čemu su



njegove duge ruke visile preko naslona stolice a nesrazmerna stopala izgledala joščudnije. Jedno je bilo za tri broja veće od drugoga. I nije bila samo reč oisprekidanom snu, bila je reč o uzbuđenju, ceđenju, napetosti njegovih uživanja,njegovog mentalnog života.

Iznurenost koju je osećao tog jutra verovatno je bila uzrokovana gala večeromkoju nam je organizovao prethodne večeri, izuzetnom zabavom na Magdaleninom trgu.Posle onih silnih jela moralo je da nam presedne. Glavno jelo beše piletina

premazana medom i pečena u ilovači. Taj drevni grčki recept tek što beše pronađen uednom nalazištu na Egejskom moru. Ovo prekrasno jelo služila su četiri konobara.

Šef sale, sa bedžom na privesku, nadgledao je točenje vina. Uz svako jelo išlo je posebno vino, a drugi konobari su poput akrobata odnosili i donosili tanjire i pribor.Ravelštajn je bio lud od sreće, smejao se i zamuckivao kao kad niže uspehe -

počinjući svaku rečenicu sa „Tja, tja, tja, ovo je najbolja kuhinja u Evropi. Tja, tja,Čik je veliki skeptik kada su Francuzi u pitanju. On, tja, misli da je kulinarstvo jedinočime mogu da se pohvale posle sramote, tja, tja, iz 1940. kada je Hitler odigrao svoj

pobednički ples. Čik vidi trulu Francusku u Sartru, u gnušanju Sjedinjenim Državama,tja, i obožavanju staljinizma, u filosofiji i u teoriji lingvistike. Tja, hermeneutika - onkaže harmoneutika predstavlja male sendviče koje muzičari jedu za vreme intervala.Ali moraš da priznaš da ovakvo jelo ne možeš da dobiješ nigde drugde. Gledaj kakoRozamunda blista. Dakle, postoji i žena koja uživa u izuzetnom jelu i u, tja, tja,

prezentaciji restoratera. Kao i Niki, koji zna šta je kulinarstvo - to ne možeš da

porekneš, Čik.” Ne, to nikako. Niki se školovao u jednoj švajcarskoj ugostiteljskoj školi. Ne

mogu da kažem više zato što nisam idealna osoba za prisećanje na pojedinosti, ali Niki je bio akreditovani šef. Bio je spreman da se cepa od smeha kada je Ravelštajnui meni demonstrirao potkresani koporan svoje profesije i uzvišenost svoga zvanja.

Sada mi je poslužena večera. Bio je to Ravelštajnov način da zahvali svom prijatelju Čiku za podršku koju mu je dao pri pisanju bestselera. Zamisao celog projekta, govorio je, bila je moja od samog početka. Nikada knjiga ne bi bila napisana

da ga nisam podsticao da je piše. To je Ejb uvek i sa zahvalnošću priznavao - „Čik mee naveo na to.”

Postoji paralela između gradskih fenomena i mentalne poremećenosti SAD - pobednika hladnog rata, jedine preostale supersile. To je jedan način rezimiranjastvari. Upravo o tome su nam govorile Ravelštajnove knjige i članci. Poveo bi vas odantike do veka prosvećenosti, a potom - preko Loka, Monteskjea i Rusoa, Ničea iHajdegera - do sadašnjeg trenutka, do korporatne Amerike s visokom tehnologijom,



do njene kulture i zabave, štampe, obrazovnog sistema, kompjuterizovanih tenkova, politike. Nudio vam je jednu sliku ove masovne demokratije i njenog karakterističnog- bolnog - ljudskog proizvoda. U slušaonici, a predavanja su mu uvek bila nabijena,kašljao je, mucao, pušio, drao se, smejao se, terao studente da ustanu i raspravljaju,

izazivao ih na dvoboj, ispitivao, punio im glavu. Nije pitao: „Gde ćete provestivečnost?”, kao što to rade proroci smaka sveta nego: „Čime ćete iz ove modernedemokratije udovoljiti zahtevima svoje duše?”

Ovaj visoki gizdelin ćelave glave (uvek ste osećali da ima nečeg kobnog u njenoj belini, njenoj beloj sili, njenim udubinama) nije izlazio za govornicu da vas ugnjavitačnim redosledom epoha (Doba vere, Doba razuma, Romantična revolucija), niti se

predstavljao kao naučnik ili intelektualni pobunjenik koji podstiče revolucionarno ponašanje. Govorio je da su štrajkovi i studentske pobune iz šezdesetih godina znatno

unazadile zemlju. Nije se udvarao studentima zauzimajući pozu toreadora ili pokušavajući da ih skandalizuje - da ih, u stvari, pridobije kao što rade predavači-glumci - uzvikujući „Sranje!” ili „Jebi ga!” Ništa kod njega nije podsećalo nagoropadnog profesora. Njegove slabosti bile su vidljive. Opsesivno je bio svestan štaznači biti potopljen svojim omaškama ili greškama. Ali pre nego što bi potonuo,opisao bi vam Platonovu pećinu. Pričao bi vam o vašoj duši, već lakoj, koja nestajesve brže.

Privlačio je darovite studente. Predavanja su mu uvek bila jako posećena. Takomi je palo na um da on treba samo da baci na hartiju ono što predaje uživo. Ništalakše nego da Ravelštajn napiše popularnu knjigu.

Štaviše, da budem do kraja iskren, već mi beše dojadilo da slušam o njegovojmršavoj plati, o vizantijskim navikama da posuđuje, te o aranžmanima prodajedragocenog čajnika marke jensen ili starih Kimperovih tanjira. Nakon što samsaslušao priču o njegovom lepom čajniku marke jensen više sa ogorčenjem nego sainteresovanjem, o tome kako se već pet godina nalazi kod Sesila Mersa, jednog odnjegovih doktora nauka, koji je dao kao zalog za pozajmicu od 5000 dolara (a koji jedotični doktor nauka na kraju prodao za 10000 dolara), rekao sam: „Koliko misliš da

mogu da izdržim, slušajući to dosadno prenemaganje o tom dosadnom čajniku i o svimtvojim dosadnim luksuznim predmetima? Slušaj, Ejb, ako već živiš mimo svojihmogućnosti, borbeni aristokrata koji je žrtva sopstvene potrebe da poseduje lepe

predmete, zašto onda ne uvećaš mogućnosti?”

Sećam se da je tada Ravelštajn stavio ruke na svoje uši. Ruke behu lepoizvajane, a uši glomazne. „Šta - da li da se prijavim kao pratilac na putovanjima?”

„Znaš da nisi baš neki plesač. Mogao bi da se prijaviš kao besednik na



poslovnim večerama. Recimo, hiljadu zelembaća za jedno veče… Ne, ja imam na umuknjigu. Mogao bi napisati popularnu knjigu, koristeći beleške za predavanja.”

„Ja”, reče on. „Kao jadni Fildingov pop Adams koji odlazi u London da muštampaju propovedi. Popu je bio potreban novac, a nije imao šta da proda osim svojih

propovedi. A beše ih zapisao. Ja čak nemam ni beleške. Savet koji mi daješ, Čik, jestesavet popularnog pisca. Podsećaš me na Dvajta Mekdonalda. On je rekao Veneckom,ednom od svojih prijatelja, koji je bio sasvim švorc - na ivici pameti zbog novca -

’Ako si u takvom sosu, Venecki, zašto ne prodaš neku od svojih obveznica? One uvek mogu da se unovče.’ Njemu nije uopšte palo na pamet da Venecki nema obveznica.Mekdonaldovi su ih imali, Venecki nisu.”

„To je Mekdonald kao Marija Antoaneta.”

„Da!” Ravelštajn se grohotom nasmeja. „Tja, ima jedna crna šala o skitnici koji

naleti na staru bogatu damu i kaže joj: ’Gđo, ima tri dana kako ni zalogaja nisam pojeo.’ ’Jadnice moj, moraš da se nateraš’, uzvraća mu ona.”

„Ne shvatam kako možeš da omaneš”, rekoh Ravelštajnu. „Jedino što treba dauradiš jeste da daš ponudu. U najgorem slučaju možeš da dobiješ mali avans. Ne bimoglo da bude manje od dve i po hiljadu dolara. Verujem da bi moglo da bude pethiljada. Čak i u slučaju da ne napišeš ni jednu jedinu reč, isplatićeš neke dugove i

povratićeš pozajmiteljsku moć. Šta možeš da izgubiš?”

Poskočio je na ove reči. Opelješiti nekog izdavača za nekoliko hiljada

zelembaća i u isto vreme osloboditi sebe za mešetarenje beše neobično primamljivo.Izgledom je bio sve osim lep. Nije verovao da bilo šta može da se rodi iz mojihutopijskih ideja. Beše se navikao na pozorište sitnih intriga u kojem može da satiričkidramatizuje i potvrđuje svoj izuzetni stas i moć. Tako je pripremljen i poslat plan,

potpisan ugovor i plaćen avans. Dragoceni srebrni čajnik beše zauvek izgubljen, ali jeRavelštajnova kreditna linija bila ponovo otvorena. Telegramski je poslao novac uŽenevu Nikiju koji je kupio novo odelo kod Đanfranka Ferea. Niki je posedovaoinstinkte princa, oblačio se kao princ - u Nikiju je Ravelštajn video izuzetnog mladića

koji ima sva prava da se potvrdi. Nije to bilo pitanje stila ili samoisticanja. Ovdegovorimo o mladićevoj prirodi, ne o strategiji.

Na sopstveno iznenađenje, Ejb Ravelštajn je počeo da piše knjigu za koju je potpisao ugovor. Iznenađeni su bili i svi njegovi prijatelji i nekoliko generacijastudenata kojima je predavao. Neki od njih su bili protiv toga. Bili su protiv onoga štosu nazivali popularizacijom ili obezvređivanjem njegovih ideja. Međutim,

podučavanje, čak i kada predajete o Platonu ili Lukreciju, o Makijaveliju, Bekonu ili



Hobsu, predstavlja neku vrstu popularizacije. Proizvodi njihovih velikih umovaštampaju se vekovima i dostupni su običnim smrtnicima koji su slepi za njihovezoterijski značaj. On je verovao da svi veliki tekstovi imaju ezoterijsku vrednost i toe prenosio slušaocima. Ovo treba da se pomene, ali ne više od toga. U tom smislu

najjednostavnije ljudsko biće je ezoterijsko i u suštini tajanstveno.Još jedna zanimljivost sa gala večeri u Lukas-Kartonu. Za kraj je posluženo vino

koje se pije posle jela. Bejasmo doplovili do ušća svečanosti i još jednom suočeni smorem obične hrane. Ravelštajn je izvadio francusku čekovnu knjižicu. Nikada pretoga nije posedovao račun u Parizu. Mnogo godina je bio turista i osrednji obožavalacfrancuske civilizacije - ali pod okriljem budžeta - želeći da se svrsta među visokeobožavaoce, ali je pukao. Na našoj strani Atlantika postojala je senka slična ovoj.Kao Jevrejin vi ste i Amerikanac, a i niste. Zamislite, međutim, da zavučete ruku u

džep da biste dali bogatu gospodsku napojnicu, a onda nađete nešto sitniša. Ravelštajne, ipak, ispisao ček u zanosu. Konobar beše doneo praline s računom i Ravelštajn serazvedrio kad je video Rozamundu kako otvara torbicu i zamotava čokoladice posutekakao prahom. „Uzmi ih! Uzmi sve do jedne”, rekao je Ravelštajn, jevrejskikomedijant. Podigao je ton svog napuklog glasa. „Ovo su jestivi suveniri. Kad god ih

budeš jela, setićeš se ove gozbe. Možeš da zapišeš u svoj dnevnik i da se sećaš kakosi bila hrabra i strpala praline u torbicu.”

Ravelštajnu se više sviđalo da iskočite iz kolotečine. Kasnije je znao da kažeRozamundi: „Nemoj da mi se prenemažeš i snebivaš. Video sam kako drpišeščokoladice u Lukas-Kartonu.” Činjenica je da je on voleo sitne prekršaje i prestupe.Zato što se u njima stalno kriju neke ideje. U ovom slučaju ideja je bila da je lepo

ponašanje veoma rđav znak. Štaviše, Ravelštajn lično je imao slabost premakolačićima - koje je nazivao poslasticama. Na putu s posla često bi svraćao u

prodavnicu mešovite robe da kupi kesu bombona. Prosto bi se natrpao šećernim žele bombonama, po mogućnosti onima u obliku polumeseca s aromom limuna.

Ono što je posebno doprinelo čari Rozamundinog grabljenja čokoladica bešečinjenica da je ona bila veoma lepa, lepo vaspitana i inteligentna mlada žena. Svidelo

mu se i što se zaljubila u starog lafa kakav sam bio ja. „Postoje žene koje prirodno pristaju uz starce”, rekao je. Kao što već pomenuh, on je voleo iščašeno ponašanje.Posebno po pitanju ljubavi. Žudnja je zauzimala visoko mesto u njegovoj skalivrednosti. Tražeći ljubav, zaljubljujući se, čovek čezne za drugim delom sebe koji jeizgubio, kao što je govorio Aristofan. Samo što to uopšte nije bio Aristofan negoPlaton u govoru koji je pripisan Aristofanu. U početku su muškarci i žene bili okruglikao Sunce i Mesec, bili su istovremeno i muško i žensko i imali su dva niza organa. U



nekim slučajevima oba niza organa bili su muški. Tako kaže mit. Behu to gorda bića,sama sebi dovoljna. Prkosila su bogovima sa Olimpa koji su ih presecali po pola.Čovečanstvo je mnogo propatilo zbog ovog kasapljenja. Tako iz naraštaja u naraštajtražimo svoju nestalu polovinu, žudeći da ponovo postanemo celina.

Nisam ja bio nikakav naučnik. Kao i svi, ili većina studenata moje generacije,čitao sam Platonovu Gozbu. Smatrao sam je zabavnom. Ali Ravelštajn me je nateraoda joj se vratim. Ne u doslovnom smislu. Ako se družite s Ravelštajnom, onda morateneprestano da se vraćate Gozbi. Biti čovek znači biti kasapljen. Čovek je nepotpun.Zevs je tiranin. Olimp predstavlja tiraniju. Čovečanstvo u svom iskasapljenom stanjumora da traži izgubljenu polovinu. A posle toliko generacija jednostavno ne možete da

pronađete svoju pravu polovinu. Eros je kompenzacija koju garantuje Zevs -verovatno zbog sopstvenih političkih razloga. A potraga za izgubljenom polovinom je

uzaludna. Polni zagrljaj pruža kratkotrajni samozaborav, ali je bolna spoznajakasapljenja trajna.

Bilo kako bilo, ustali smo i pošli tek posle ponoći. S druge strane puta, u izlogusu se šepurile orhideje. Privukla nas je svetlost i divne boje cvećare, tako da smo

prešli praznu ulicu. U izlogu je postojao vertikalni otvor da bi miris cveća dopirao naMagdalenin trg zagušen ugljen-monoksidom. Još jedna francuska zavodljivost. Kurvesu se obično skupljale ispred velike crkve gde se održavaju svi državni pogrebi.Ravelštajn me je podsetio na to.

Bio je to pravi Ravelštajn. Ako ovo niste znali o njemu, onda ga niste uopšte poznavali. Bez žudnje duša je samo unutrašnja cev koja može da posluži za jedno letona plaži i ništa više. Muškarci i žene od duha, pre svega mladi, posvećeni su potraziza ljubavlju. Nasuprot njima, buržoazijom vlada strah od nasilne smrti. U najkraćemmogućem obliku imate prikaz Ravelštajnovih najvažnijih preokupacija.

Osećam da činim nepravdu govoreći o njemu ovako jednostavno. On beše veomasložen čovek. Da li je zaista delio mišljenje (koje je Sokrat pripisao Aristofanu) da mitražimo drugi deo sebe? Ništa nije moglo toliko da ga dirne kao iskreni primer ove

potrage. Štaviše, on je neprestano tražio njene znakove u svakom koga je poznavao. I usvojim studentima, naravno. Čudno je za profesora da o deci na predavanjimarazmišlja kao o protagonistima ove večne drame. Njegov prvi potez, kada bi došli,

bio je da im naredi da zaborave na porodice. Očevi su im bili trgovci u Krofordsvilu,Indijana ili u Pontijaku, Ilinois. Sinovi su dugo razmišljali o Peloponeskim ratovima,o Gozbi i o Fedru i nije im uopšte bilo čudno da su uskoro više znali o Nikiji iAlkibijadu nego o cisternama s mlekom ili jeftinim prodavnicama. Malo-pomaloRavelštajn ih je navodio da mu se povere. Pričali su mu priče. Ništa nisu izostavljali.



Bilo je zadivljujuće koliko je Ravelštajn saznavao o njima. Delom zahvaljujući strastiza ogovaranjem dolazio je do željenih informacija. Nije ih samo obučavao, formiraoih je, delio ih je u grupe i podgrupe i svrstavao u polne kategorije po svom ubeđenju.

Neki će biti očevi i muževi, neki čudaci - normalni, nenormalni, misaoni, zabavni;

kockari, propalice; rođeni naučnici, daroviti filosofi, ljubavnici, trudbenici, birokrate,narcisi, pijanice. O svemu ovome dobro je razmislio. Mrzeo je svoju porodicu iotarasio se nje. Govorio je studentima da su došli na fakultet da nešto nauče, a to jeznačilo da mora da se oslobode mišljenja svojih roditelja. On će ih uputiti u višeživotne sfere, ispunjene raznovrsnošću i vođene racionalnošću - koje su sve pre negoalove. Ako budu imali sreće, ako budu bistri i voljni, Ravelštajn će im pokloniti

najlepši mogući dar i provešće ih kroz Platona, uvešće ih u ezoterijske tajneMajmonidesa, naučiće ih ispravnom tumačenju Makijavelija, upoznaće ih s uzvišenomljudskošću Šekspira - tako sve do Ničea i posle njega. Nije im nudio akademski

program - beše to nešto nesputanije. U celini je njegov program bio delotvoran. Nijedan od njegovih studenata nije postao drugi Ravelštajn, ali većina njih behuveoma inteligentni i sasvim jedinstveni. A to je on i želeo. Voleo je malo nastranestudente - nikada nisu mogli da budu nastrani u meri u kojoj je želeo. Naravno, i oni sumorali da znaju osnovne stvari, i to vraški dobro. „Zar on ne deluje malko iščašeno?”,rekao bi za nekog od njih. „Da li si dobio kopiju njegovog poslednjeg članka -’Istoricizam i filosofija’? Rekao sam mu da je stavi u tvoj pretinac.”

Bejah ga pogledao. Ostavio je na mene takav utisak da sam se osećao kao mrav

koji se sprema da pređe Ande.Ravelštajn je podsticao te mladiće da se oslobode roditelja. Ali u zajednici koja

se formirala oko njega, njegova uloga je polako prerastala u ulogu oca. Kada bi se snjim srodili do kraja, planirao je njihovu budućnost. Govorio bi mi: „Ali je zaista

pametan. Imaš li lepo mišljenje o Irkinji s kojom živi?”

„Pa, ne poznajem je baš najbolje. Izgleda da je pametna.”

„Pametna je samo delimično. Odustala je od prava da bi studirala kod mene. Imai onih koji je kude. Ona i Ali žive zajedno oko pet godina.”

„Onda je njeno ulaganje zakonito.”

„Znam šta misliš. Iako po tome on predstavlja deo imovine. I treba da imaš naumu da je on musliman. Mislim da pripada uobičajenoj piramidi jedne egipatske

porodice.” Pitao se da li je neobično za muslimana da se zaljubi. Beše trajnozainteresovan za strasnu ljubav. Ali, na Bliskom istoku dogovoreni brakovi

predstavljali su običaj. „Ipak, Edna ruši sve piramide.” Proučavao je i Ednu. Mnogo



e razmišljao o studentskim parovima. „Ona je, očito, promišljena, a i lepotica je.”

Kao što rekoh, bejasmo planirali da raspravljamo o biografskim beleškama, alidan nije bio za biografske pojedinosti. „Kad malo razmislim”, reče Ejb, „ne želim da

ponovo pretresam mladalačke dane - moja uspešna majka školovala se na Džonsu

opkinsu„ bila je najbolja u klasi. A moj glupavi otac bio je besan na mene zato štonisam naučio grčki alfabet. U stvarima koje su bile važne imao sam odlične ocene. Zadruge predmete bile su dobre četvorke i trojke. Svejedno, bez obzira na to koliko samnapredovao - pozivan sam na Jejl i Harvard da držim predavanja - tata mi je do krajaživota prebacivao da nisam naučio fi, beta, kapa. Njegov um je bio neka vrsta

džordžijske baruštine - Okefoneki2 s neurotičnom svetlošću koja lebdi iznad nje. Bio

e, naravno, promašen čovek, ali s nekakvom skrivenom zaslugom - tako dubokozapretanom da nije mogla nikako da se nađe.”

Tada je Ravelštajn zastao i dodao: „Mislim da bih ovog jutra radije krenuoUlicom sv. Onorea…”

„Ako je od jutra išta preostalo.”

„Rozamunda će tako lepo spavati. Iscrpili smo je sinoćnim glamurom - lepadama na večeri sa tri poželjna muškarca. Svoju ženu bi samo gnjavio pre jedan sat.Voleo bih da me posavetuješ koju vindjaknu da kupim kod Lanvina. Rekao samtrgovcu da ću navratiti u neko doba ujutru. Sada sam malo mamuran - upravo sammalo dremnuo. Posebno mi se ne dopada stanje apatije…”

Napustili smo apartman. Trenutak je bio lepo izabran zato što se lift zaustavionekoliko spratova niže da bi ušao Majkl Džekson sa svojom svitom. Bio je odeven uedan od kostima sa šljokicama, zlato na crnoj podlozi - pripijeno uz telo. Uvojci su

mu bili sveže tapirani, a osmeh iskren. Protiv svoje volje tražili ste na njegovom licutragove plastične hirurgije. Učinilo mi se da je ophrvan setom. Zlatni momci u prašini,kao odžačari.

Ravelštajn koji je bio krupan poput telohranitelja - ili čak krupniji ali ne jak kaooni - uživao je u tom kratkom kontaktu. Bio je takav - užitak u trenutku prosto ga je

uništavao.U prizemlju su telohranitelji krčili put za Džeksona kao da plivaju prsno. Bilo je

mnogo sveta u holu, a napolju je čekala cela gomila, na ulici iza policijskog kordona.Ali, bili smo skupa sabijeni i zadržavani iza prepletenih konopaca s pozlatom. Star jeizašao graciozno mašući stotinama deliričnih pratilja. Ejbu Ravelštajnu nije uopšte

bilo neprijatno što se nalazi iza konopaca. Pariz je bio onakav kakav bi trebalo da bude. Kraljevi koji su planirali Versaj uputili su arhitekte da grade veličanstvena



avna mesta metropole. Sada su ona bila Ravelštajnov ambijent. A on je bioaristokrata u novom redu stvari, noseći kreditne kartice i čekove voljan da troši dolare- da je postojao bolji hotel od Krijona, Ejb bi otišao tamo. Tih dana Ravelštajn je bioveličanstven čovek. Računi su plaćani kreditnom karticom i opterećivan je njegov

račun u Meril Linču. Ravelštajn je retko proveravao svoje stanje. S vremena na vremeto je radio Niki, što nije bila njegova dužnost. Njegov jedini cilj bio je da zaštiti Ejba.Baš zahvaljujući Nikiju otkriven je jedan veliki prevarant u Singapuru. Neko tamo

beše upotrebio Ejbovu viza karticu da bi nagomilao račun od 30 000 dolara. „Potpise očito falsifikovan”, reče Ejb, prilično ravnodušno. „Viza se postarala za njega.

Međunarodni prevaranti su svakodnevna pojava. Lopuže nauče da izigraju visokutehnologiju poput maštovitih bakterija koje nadmudre farmaceute, dok inventivniistraživači u laboratorijama smišljaju kako da budu prvi. Mali studentski genijalcinadmudre Pentagon.”

Na Ulici sv. Onorea Ravelštajn je bio savršeno srećan. Hodali smo od izloga doizloga.

Francuski termin za razgledanje, izloga jeste leche vitrines - lizanje stakla. Ovozahteva potpunu opuštenost, a doručak nam je već upropastio deo jutra. Ipak,zamajavali smo se razgledajući čarape i kravate, kao i košulje rađene po porudžbini.Zatim smo pošli malo brže. Rekao sam Ejbu da me ti raskošni izlozi čine nervoznim.Previše luksuza. Nisam mogao da podnesem da me vuku na sve strane.

„Primetio sam”, reče Ravelštajn, „da su tvoji standardi u odevanju naglo pali posle ženidbe. Nekad si bio kicoš.”

Rekao je to sa žaljenjem. S vremena na vreme kupio bi mi kravatu - a nikada onukoju bih ja odabrao za sebe. Te kravate koje mi je poklanjao trebalo je da me podsetena to da postajem aljkav. Ali bilo je i nečeg dubljeg u tome. Ravelštajn je bio krupnijiod mene. Znao je da izjavi nešto strašno. Zbog krupnoće je mogao da nosi odeću sdramatičnijim efektom. Ni u snu ne bih pomislio da se u tom pogledu sporim s njim.Da bi zaista bio zgodan, čovek mora da bude visok. Tragični junak mora bitinatprosečne visine. Aristotela ne bejah čitao godinama, ali sam se sećao ovog detaljaiz Poetike.

U Ulici sv. Onorea, koja je puna glamura francuske istorije i politike - uz svenaročite tvrdnje izrečene o francuskoj civilizaciji - meni je pala na pamet ona stara

numera iz mjuzikla „Čovek koji je opljačkao banku u Monte Karlu”. Postoji flâneur 3

koji luta Bulonjskom šumom držeći se gordo. I, naravno, svet se zagleda u njega.

Ništa se ne dešava, ako se ne dešava u Parizu ili ako mu Pariz ne posveti pažnju.



Ona stara furuna od Balzaka uspostavila je ovo kao prvi princip. to Pariz nije procenio, nije čak ni postojalo.

Naravno, Ravelštajn je previše znao o modernom svetu da bi se s tim složio.Setite se da je Ravelštajn bio čovek koji se nalazio na telefonskom komandnom mestu

s komplikovanim tastaturama i lampicama i koji je svirao Palestrinu na originalniminstrumentima. Francuska, nažalost, nije više bila centar prosvećenosti i donošenjasudova. Nije više privlačila velike svetske umove i ostalu kulturnu elitu. Francuzi suodsvirali svoje. De Gol, ta ljudska žirafa koja frkće nozdrvama. Čerčil je za njegarekao da je za Englesku bila uvreda što mora da pomaže Francuskoj. Uobraženauniformisana kreatura koja pase krošnje drveća modernog sveta nije mogla da otrpi danjegova zemlja traži pomoć.

Ejbovom umu nije nikada nedostajalo tema kojima bi dokumentovao određeno

doba. „’Francuska bez vojske nije Francuska’ - opet Čerčil.” I ja sam sličnorazmišljao. Nisam znao da se izrazim, ali sam voleo da čujem. Ravelštajn je u tome bio nenadmašan. Naročito se interesovao za visoku politiku. A na tom polju Francuska

e bila pokojna. Preostao joj je samo stil i iz toga je izvlačila koliko je mogla, ali su blefirali i bili svesni da pričaju gluposti. Jedino su još bili pravi u umeću ljubavi. Ikuhinja joj se visoko kotirala - kao, na primer, banket u Lukas-Kartonu. U svakojčetvrti pijace svežih proizvoda, dobre pekare, prodavnice delikatesa. I velikiasortiman intimnog rublja. Besramna ljubav prema odlasku u krevet. Viens, viens dans

mes bras, je te donne du chocolat.

4

Bilo je divno slušati na javnom mestu o intimnimstvarima, o živom stvorenju i njegovim potrebama. Luksuzno opremljeni časopisi u Njujorku oponašali su ovaj stil ali nikada nisu uspeli da ga do kraja usvoje… Da, i uzto francuski ulični život. „Američke ulice u stambenim četvrtima su u devedeset odstoslučajeva puste. Ovde se ljudski rod još snebiva”, reče Ravelštajn.

Grešni Ravelštajn zaista je imao osećaj za seksualne vragolije. Uživao je ugolicavim susretima, sumnjivim i dvosmislenim. Za neke vrste odnosa ili perverzijePariz je još uvek bio najbolje mesto. Ako je Ravelštajn zastajkivao u hodu, ako sesmešio i zamuckivao pri objašnjenjima, nije to bilo zbog slabosti nego zbog poplaveosećanja. Poznata svetlost Pariza bila je usmerena na njegovu ćelavu glavu.

„Koliko ima do rupe u koju smo se zaputili?”

„Nemoj da budeš nestrpljiv, Čik. Čini mi se da uvek imaš nešto važnije od onogašto radiš u određenom trenutku.”

Nisam se branio - nisam čak ni pokušavao. Naša destinacija, Lanvin, bila je blizu ali su nas usput zadržale mnoge prodavnice. Naočari su stalno uzbuđivale



Ravelštajna. Poznavao je sve vrste ramova. I u tome nije bio usamljen. Prema jednomispitivanju prosečna Amerikanka ima tri para naočara za sunce. „Razum, ne potreba!”- odbrana jadnog Lira od izlišnosti. Ejb je voleo naočare; kupovao ih je i kao poklone.Meni je dao naočare na sklapanje koje se stavljaju u futrolu izrađenu za spoljni džep.

Što se njega tiče, odrekao se sočiva nakon što je jedno izgubio u sosu od špageta kojie pripremao. Rozamunda i ja bili smo te večeri njegovi gosti i zbijali smo šale onovoj vrsti naknadne pameti. - Da li čovek može da probavi kontaktno sočivo? Kaošto kažu da nojevi probavljaju gvožđe.

Htedoh da upitam: „Šta taj sako kod Lanvina ima a da dvadeset drugih koje poseduješ nemaju?” Znao sam, međutim, da u Ejbovoj glavi postoji ceo niz nijansikoje su povezane s rasipništvom, velikodušnošću i škrtošću. To su atributi čovekadobre duše. Nisam želeo da ga cimam. Niti je on želeo da bude ciman, tog jutra.

Kad smo, ne tako davno, bili na Srednjem zapadu i kada je još uvek bio uoskudici i žalio se na garderobu, poveo sam ga do Džezualda, mog krojača, da muuzme meru za odelo. Kod Džezualda je odabrao štof od jarkog flanela iz dobre škotskefabrike. Imali smo tri ili četiri probe i konačni proizvod bio je veoma lep. Mnogo mee koštalo. Baš tada sam imao knjigu pri dnu liste bestselera; nikada nije ni bila u

gornjem delu ali sam, svejedno, bio više nego zadovoljan. Dete velike ekonomskedepresije, bio sam zadovoljan i prosečnim. Moji standardi su formirani sredinomtridesetih godina. Sa petnaest stotina zelembaća moglo se kupiti vrhunsko odelo. Čak iu mojim kicoškim danima (koji su trajali vrlo kratko) nikada nisam dao više od petstodolara za odelo. Toliko su tada plaćali studenti završne godine prava. Kada bi postali

pravnici i ortaci prestajali su da odlaze kod Džezualda. Nalazili su bolje krojače, onekod kojih odlaze hirurzi, profesionalni sportisti i reketaši.

Ravelštajn i ja smo raščistili stvar u vezi s Džezualdovim odelom. „Slušaj, Čik”,rekao je Ravelštajn, „prava vrednost tog odela nije bila u kroju - ni u izradi…”

„Ti i Niki ste se sprdali kada si ga obukao kod kuće. Nosio si ga samo jednom, ito da bi mene odobrovoljio…”

„Ne mogu da poreknem da sam ga smatrao nepodesnim za upotrebu.”„Upotreba nije prava reč. Vas dvojica ne biste ni lutku obukli u njega.”

Ravelštajn, strastveni pušač, pripaljujući novu cigaretu, okrenuo se na drugustranu verovatno da izbegne plamen upaljača zato što se smejao na sav glas. Kada je

ponovo bio spreman da govori, rekao je: „Dakle, nije bilo od Lanvina. Ti si zaistahteo da uradiš nešto za mene. Bilo je to ljubazno, Čik, a Niki je to prvi kazao.Međutim, Džezualdo je nekako staromodan. On pravi odela za mafijaše, ne za njihove



bosove, nego za vojnike, za gangstere niskog kalibra.”

„Toliko o stilu mog odevanja.”

„Tebe moda jednostavno ne interesuje. Ne zanimaju te ni imena ni marke.Trebalo je da mi daš lovu koju si platio Džezualdu, a ja bih dodao toliko da kupim

pristojno odelo.” Nas dvojica smo bili do kraja otvoreni jedan prema drugom. Mogli smo da

kažemo sve i da se niko ne uvredi. Nismo ništa shvatali kao previše lično, previšesramno da se ne bi reklo. Međutim, ponekad sam stvarno osećao da želi da me poštedisvojih najoštrijih ocena, ako nisam bio spreman da ih otrpim. I ja sam štedeo njega.Ali predstavljalo mi je neobično olakšanje da s njim mogu da budem iskren kao što

bih bio sa samim sobom kada su u pitanju rđave stvari. U samorazumevanju je biodaleko ispred mene. No, svaka diskusija lične prirode na kraju se završavala lepom

nihilističkom šalom.„Možda ne vredi živeti neistraženi život. Ali čovekov istraženi život može da ga

navede da poželi da umre”, rekao sam mu.

Ravelštajnu se veoma svidelo. Smejao se tako snažno da je morao da kolutaočima.

Međutim, još nisam završio s Parizom tog proleća.

Krasni sako kod Lanvina bio je od lepog flanela, svilenkast i otmen. Njegova

boja me je asocirala na boju labradora - zlatna i veoma svetla između nabora. „Takvisakoi se reklamiraju u Vašaru taštine i drugim modnim časopisima, a obično ih noseneobrijani tipovi koji se bave prljavim poslovima ili su seksualni manijaci kojinemaju ništa - ama baš ništa - da rade osim da se slikaju u sjaju svog prljavognarcizma.” Takvo parče odeće ne možete ni da zamislite na krupnom inteligentnomčoveku. Možda malo tešnje na grudima ili ušiveno u struku. Tada je lepo za oko.

Savetovao sam Ravelštajnu da kupi sako.

Cena je bila 4500 dolara i platio je zlatnom viza karticom zato što nije bio

siguran kako stoji u banci Lione. Viza vas štiti od podvale; garantuje vam službenikurs koji važi na dan transakcije.

Na ulici me je pitao kako boja deluje na dnevnoj svetlosti. Bio je veomazadovoljan kada sam rekao da izgleda veličanstveno.

Naša sledeća stanica bila je kod Sulke gde je pogledao košulje koje je bio poručio. Trebalo je da se dostave u Krijon, svaka u svojoj plastičnoj kutiji. Zatim smootišli do Lalikovih salona gde je želeo da pogleda nosače zidnih i plafonskih lustera



za kuću.

„Da odvojimo pola sata za šeširdžiju Želoa”.

Kod Želoa ja nisam izdržao i kupio sam zeleni šešir od somota. Ejb mi je rekaoda moram da ga kupim. „Sviđa mi se kako ti pristaje. Mogao bi malo da seeksponiraš. Previše si se povukao”, rekao je. „Odveć si skroman, Čik. Neprikladno jezato što svako ko ti se zagleda u oči primeti da si, u stvari, uobraženi megaloman. Akosi tolika cicija da ne možeš da platiš, ja ću ga staviti na moj račun…”

„Moji su roditelji imali zelene krevete”, rekoh. „Kupili su ih polovne, ali su biliod kadife. Platiću sam… Kupujem ga zbog starih dobrih vremena.”

„Možda je pretežak za jun.”

„Pa, nadam se da ću u oktobru još biti živ.”

U Ulici Rivoli on je nosio novi sako. Veličanstveni Luvr i parkovi bili su s našeleve strane. Kolonade su bile pune turista.

„Pale Rojal je” - Ravelštajn je laganim pokretom ruke pokazao prema njemu -„mesto gde je Didro dolazio svako popodne i gde je vodio svoje poznate razgovore sRamoovim sestrićem.” Ali Ravelštajn uopšte nije bio poput sestrića - tog učiteljamuzike i gotovana. Bio je on i iznad Didroa. Mnogo krupniji i ozbiljniji čovek sizvrsnim poznavanjem istorije, naročito istorije morala i političke teorije. Uvek su me

privlačili ljudi koji su bili sređeni na širokom planu i koji su od sveta pravili logičnu

celinu. Ravelštajn je samo zvučao nelogično sa svojim „tja, tja”. U Americi smo imalidrugara koji je voleo da nam kaže: „Red je sam po sebi harizmatičan.” Što je isto kaoda kažete: „Muzika je čarobna”, itd.

Slučajno se desilo da smo baš tada razgovarali o tom harizmatičnom čoveku kojise zove, ili se zvao, Rahmijel Kogon. Rahmijel je bio kaskader za glumca EdmundaGvena koji je igrao Božić Batu u Mejsijevom filmu Čudo na 34. ulici. Ali, Rahmijele bio mrgodni Božić Bata, opasna osoba, krvavih očiju i lica na kojem su se naročito

isticali mišići kao odraz besa. Spustio se niz dimnjak poput Božić Bate, ali mu je cilj bio da stvara nevolje.

Ravelštajn i ja nismo bili raspoloženi za ručak - banket u Lukas-Kartonu sasvojih deset jela ubijao je apetit za ceo dan - ali smo seli da popijemo kafu.Ravelštajn je načeo svoju drugu kutiju marlbora, i u Cvetnom kafiću, koji je redovno

posećivao, naručio je un espresso tres serre.5 U Cvetnom kafiću su za njega

spravljali posebno jak espreso. Ali ako bi njegovi veliki prsti zadrhtali kada bi uzeošolju nije to bilo zbog nerava. Bilo je to zbog prevelikog uzbuđenja. Tom uzbuđenju



najmanje je doprinosio kofein.

Govorio je: „Rahmijel je bio jedan od mojih učitelja, u detinjstvu. Zatim je prešao u Londonsku poslovnu školu. A posle toga u Oksford, gde je postao Britanac.Uvek je bio raspolućen između Sjedinjenih Država i Engleske. On je ozbiljan čovek

koji je nezadovoljan sobom. Ali mnogo mu dugujem - kao, na primer, svoj sadašnji položaj. Bio sam u izgnanstvu u Minesoti kada mi je dogovorio sastanak koji sam priželjkivao…”

„Koji si bezmalo priželjkivao…”

„Tako je. Ja sam jedini profesor koji nema svoju katedru. Posle svega što samučinio za Univerzitet… A jedina stolica koju mi administracija nudi jeste električna.”

Ali Ravelštajn se nije zamajavao takvim preokupacijama i žalopojkama. Kao štoni ovde nije mesto za njih. Mogao bih se vratiti na ovu temu. Ali, verovatno neću. Bilokako bilo, ne bi trebalo da o tome ovde raspravljam. Rekoh da ću Ravelštajna seciratilagano.

Bilo je zanimljivo posmatrati ga za stolom. Trebalo se naviknuti na način na kojiede. Gđa Glif, supruga osnivača njegovog odseka, rekla mu je jednom da nikada više

ne očekuje da ga pozove na večeru. Ona je, na svoj način, bila bogata dama, veomakulturna i domaćica slavnih ličnosti. Kod nje su večerali R. H. Toni i Bertrand Rasel,

te neki važni francuski tomista6 čijeg imena ne mogu da se setim, kao i mnogi

književnici, posebno francuski. Ejb Ravelštajn, tada mlađi predavač, bio je pozvan naručak u čast T. S. Eliota. Marla Glif rekla je Ejbu Ravelštajnu kada je odlazio: „Pio siiz boce, a T. S. je posmatrao - užasavajući se.”

Ravelštajn je sam pričao o sebi. I o pokojnoj gđi Glif. Ona se rodila u velikom bogatstvu, a muž joj je bio slavni orijentalista. „Ljudi koji su opčinjeni sami sobom,izmišljaju priče o svom značaju”, govorio je Ravelštajn. „Sve dok ne ispreduopsenarsku fantaziju. Pretvore se u nešto nalik veličanstvenim vilinskim konjicima izuje kroz atmosferu savršene nerealnosti. Tada jedni o drugima pišu eseje, pesme,cele knjige…”

„Sirovo jevrejsko ponašanje za ručkom pripremljenim u čast velikog gospodina -važnog gosta…”, rekoh ja.

„A šta će o nama misliti T. S. Eliot!”

Međutim, ne verujem da je ispijanje koka-kole iz boce bila sva priča. (A šta je, pobogu, boca koka-kole radila na stolu!) Žene sa Fakulteta su znale da će imati šta dačiste posle Ravelštajnovog boravka na večeri - prosipanje, prskanje, mrvljenje,



odvratnost njegove salvete nakon upotrebe, komadići kuvanog mesa ispod stola, vinokoje bi izbacio iz usta kada bi se smejao na duhovite doskočice; jela odbačena nakonednog zalogaja i gurnuta pod sto. Iskusna domaćica bi prostrla novine ispod njegove

stolice. On ne bi imao ništa protiv toga. Prosto nije posvećivao pažnju takvim

stvarima. Naravno, svako od nas ima način da sazna šta se događa. Ejb je znao - znaoe čega treba da bude sasvim svestan a šta može da odbaci. Zamerati Ejbovom ponašanju za stolom bilo bi priznavanje sitničavosti.

Ravelštajnu je bilo drago da kaže: „Ona ne bi dozvolila nijednom Jevrejinu da setako ponaša za njenim stolom.”

Profesor Glif, njen muž, nije imao takvih predrasuda. Bio je visok, ozbiljančovek. Bio je otmenih manira, ali kao da je bio koncentrisan na druge stvari, naudaljene i čak zabavnije predmete - hoću da kažem, zabavnije od Ravelštajna.

Njegove sitne oči široko razmaknute bile su prijatne i blage; kosa, sa razdeljkom nasredini, beše kosa učenog gospodina, nadaleko čuvenog po učenosti. Prijatelji su muuglavnom bili Francuzi, i to istaknuti, s imenima kao Burbon-Sist - bilo članoviAkademije ili kandidati za imenovanje. Glifa su mazile supruga i njene služavke -

pralja, kuvarica i domaćica. Glifovi uopšte nisu bili običan akademski par - osećalisu se kao kod kuće i u Londonu i u Parizu. U Sen Tropeu, ili nekom takvom mestu,susedi su im bili Ficdžeraldovi. Glif i njegova supruga nisu bili par čijim biste se

poznanstvom mogli samo hvalisati: oni su bili bogati američki par iz ere džeza.Poznavali su Pikasa i Gertrudu Stajn.

Zbog nečega smo Ravelštajn i ja razgovarali o njima u Cvetnom kafiću. U posebno veselim danima meni se dešava da u rano popodne doživim iznenadnu pramenu raspoloženja - po lepom vremenu taj pad biva još teži. Sjaj kojim Sunce prelije okolinu - taj trijumf života, da tako kažem, razigranost svega, baca me u očaj. Nikada neću moći da izdržim zgusnute časove trijumfa života. Nisam o ovome nikada pričao Ravelštajnu ali je on na neki način to osećao. Ponekad kao da je intervenisao umoje ime.

„Glif je voleo Pon Rojal - bio mu je najdraži hotel. Tu u blizini” , rečeRavelštajn. „I da ti kažem - kada je gđa Glif umrla, Glif je došao u Pariz da žali zanjom. Sa sobom je poneo njene spise. Imao je ideju da objavi zbirku njenih eseja.Poslao je po Rahmijela Kogona da mu pomogne - Rahmijel se nalazio u Oksfordu.”

„Zašto je Rahmijel došao?”

„Bio je starčev dužnik. Iz Amerike. Glif beše spasao Rahmijela da ga ne izbace.Zaštitio ga je - dao mu utočište. Bilo je to pre nego što je Rahmijel postao ono što



akademske drkadžije zovu ’kolosalna figura’. U svakom slučaju, došao je u Pariz iodseo je takođe u Pon Rojalu, mada ne u apartmanu. I svako jutro je podnosio raportda radi na Marlinim spisima. Svakog jutra Glif bi govorio: ’Prehlađen sam i Marla ne

bi volela da radim danas.’ Ili: ’Moram da se podšišam. Marla bi rekla da sam

prekoračio rok.’ Ili bi dogovorio sastanak s Rošefukoom ili Burbon-Sistom dok jeRahmijel sređivao njene zabeleške i čitao njene glupe eseje. Ali sve vreme se vraćaonjenom dnevniku. Zato što je u njemu često pominjan:Opet taj odvratni Jevrejčić, R.

Kogon. Ili: Dajem sve od sebe da otrpim odvratnog Herbertovog štićenika Kogona,koji je sve jevrejskiji, i ogavniji, i nepodnošljiviji - s onim drskim mačjim jevrejskimlicem…

„To ti je pričao lično Kogon?”, upitah.

„Naravno da jeste. Bilo mu je zabavno. Govorio je da je ona bila takav snob -

nemilosrdno se penjala na društvenoj lestvici. Kada su kultivisani, takvi ljudi još višenastoje da isključe Jevreje.”

„Ali niko ozbiljan nije mogao da ozbiljno shvata gđu Glif”, rekoh ja.

„Da li si je poznavao, Čik?”

„Ja sam se pojavio posle njene smrti. Glif, dobar čovek, neobično ljubazan,govorio bi ’moja pokojna žena’ a onda bi dodao da nikad nije bila tačna. Druga je

bila šarmantna - neki ljudi prave bolji izbor što idu dalje. Ispostavilo se da je jaka, plemenita i pametna. Jednom je pozvao na večeru i preko telefona me je pitao na

formalnom francuskom da li mi smetaju gens de couleur .7 Gošća je bila jednagromovita žena sa Martinika - supruga nekog čuvenog istoričara umetnosti. Da li jeono Revald napisao knjigu o Sezanu?”

„Oduvek imaš sreće. Ali retko je do kraja iskoristiš”, reče Ravelštajn.

Bio sam naviknut na to. Ravelštajn je verovao da sam darovit i bistar alineobrazovan, naivan i pasivan - zatvoren. Govorio je da sam u dobrom društvu veomainspirativan, a studentima je govorio da nema važne teme koju nisam proučio. - Da, ališta sam uradio sa svim tim velikim temama?

Sledeći moje savete, Ravelštajn se neobično obogatio. A posle gala svečanostiRozamunda mi je rekla: „Ovo je trebalo da bude veliki događaj. Sva Ejbovazahvalnost i ljubav slili su se u gozbu u Lukas-Kartonu - jelo, piće i razgovor uatinskom stilu.” Ona je bila jedna od Ravelštajnovih učenih pratilja. Dobro jegovorila grčki. Da biste studirali kod Ravelštajna, morali ste da čitate Ksenofona,Tukidida i Platona na grčkom.



Iako sam se smejao na koji način opisuje svog učitelja, složio sam se s njom.Bila je drugačija od većine drugih posmatrača po tome što je i bistro razmišljala.Beše to jedan od Rozamundinih darova. Ali je i volela Ravelštajna. Spadala je unjegove obožavaoce.

Ejb je navalio na svoj treći espreso čim ga je konobar doneo; Ravelštajnovanezgrapna i nevešta ruka čvrsto je stezala šolju dok ju je prinosio ustima. Stavio bihveliki ulog na klađenje u vezi s ishodom da mi je neko ponudio. Smeđe mrlje pojavišese na reveru njegovog novog sakoa. Bilo je to neizbežno - kao zla kob. Još uvek je pioespreso. Ja sam ćutao kao zaliven, odvraćajući pogled sa velike smeđe mrlje na

Lanvinovom sakou. Drugi tip čoveka verovatno bi odmah osetio da se nešto dogodilo- neko ko je više držao do novca i ko bi na neki način osećao odgovornost zato štonosi parče odeće vredno 4500 dolara. Ravelštajnove kravate kupljene kod Hermesa

ili Ermeneđilda Zenje bile su prošarane rupicama progorelim od cigareta. Pokušavaosam da ga zainteresujem za leptir-mašne. Govorio sam mu da će biti zaštićene ispodnjegove brade. On je shvatio na šta ciljam, ali nije želeo da kupuje gotove kravate:

nikada nije naučio da veže papillion8 (kako ga je zvao). „Moji prsti su jako

nesigurni”, primetio je.

„Dobro, de”, reče kada konačno primeti da je umazao rever Lanvinovog sakoa.„Opet sam usrao.”

Nisam se nasmejao na ovu primedbu.

Odluka je morala da se donese odmah. Mrlja od kafe bila je smešna, u stiluRavelštajna. Upravo je i sam tako rekao. Ali ja se nisam slagao s njim. Predložio sam

pomalo uvijeno da mrlje mora da se uklone. „Sobarska služba u Krijonu može to dasredi.”

„Misliš?”

„Ako ne mogu oni, onda ne može niko.”

Čovek je morao da bude pravi stručnjak da bi pratio kretanja njegovih misli.Trebalo je razlikovati ono što se svetu preporučuje da radi od onoga što intimno želida radi. Prema nekim misliocima, svi ljudi su dušmani; boje se i mrze jedan drugoga.Rat svih protiv svih, to je prirodno stanje. U jednoj drami Sartr nam saopštava da

pakao čine „drugi”. Uzgred da kažem da je Ejb prezirao Sartra i njegove ideje.Filosofija nije moje područje. Istini za volju, u školi sam učio Makijavelija i Hobsa iverujem da bih mogao da se prošvercujem kroz neki kviz. Međutim, učio sam brzo imnogo sam naučio od Ravelštajna zato što sam mu bio posvećen. „Gajio” sam ga,kako me je jedan poznanik učio da kažem.



Očito je moje pominjanje sobarske službe u Krijonu imalo za cilj da utešim Ejbau vezi s njegovim prosipanjem najjače kafe u Cvetnom kafeu na nov novcat sako. AliEjb nije želeo da ga ja tešim za ono što on jeste. Imao bi lepše mišljenje o meni dasam se smejao njegovom brbljivom bezobzirnom žvalavljenju, njegovim neotesanim

ushićenjima. Voleo je prostačku komediju, stare vodviljske trikove, zajedljive primedbe, drskost i sirovu zabavu. Dakle, nije imao lepo mišljenje o mojim slabašnimnastojanjima da se sve popravi - o mojoj luckastoj ljubaznosti.

Ejb nije držao do ljubaznosti. Kada studenti ne bi udovoljili njegovimstandardima, govorio bi: „Kod tebe sam pogrešio. Nije ovo mesto za tebe. Ne želimda te vidim.” Nije mu bilo stalo do osećanja odbačenih. „Bolje po njih ako mezamrze. To će im izoštriti um. Ionako je previše terapeutske papazjanije.”

Govorio je da svakojaka žgadija utiče na mene i da uzalud traćim vreme.

„Pročitaj bilo koju dobru knjigu o Ejbu Linkolnu”, savetovao me je, „i uveri se kakosu ga nervirali za vreme građanskog rata u vezi s poslom, s ratnim ugovorima,licencama, konzularnim sastancima i ludim vojničkim idejama. Kao predsednik celognaroda smatrao je da mora da razgovara sa svim tim parazitima, ulizicama imešetarima. A sve to vreme stajao je u moru krvi. Ratne mere od njega su napraviletiranina - znaš da je morao da poništi sva pisana pravila. Postojala je viša, tja-tja,

potreba. Morao je da spreči Merilend da se priključi Konfederaciji.

Naravno, moje potrebe su bile drugačije od Ravelštajnovih. U mom zvanju

morate više da popuštate, uzimajući u obzir svakojake dvosmislenosti - da bisteizbegli oštre sudove. Ovo uzdržavanje može delovati naivno. Ali nije baš tako. Uumetnosti se upoznajete s procesom sazrevanja. Ne možete prosto da otpišete nekogaili da ga pošaljete do đavola.

S druge strane, kao što je primetio Ravelštajn, ja sam bio raspoložen darizikujem - veoma raspoložen. On je to okarakterisao kao „ogroman rizik”. „Sve usvemu, teško je naći osobu nesmotreniju od tebe, Čik. Kada razmišljam o tvom životudolazim u iskušenje da poverujem u fatum. Ti imaš fatum. Ti zaista rizikuješ. Amožda nije reč samo o riziku. Hoću da kažem da je tvoj sistem navođenja sasvimrasturen.”

Ali baš ovakav apsurd beše ono što je Ravelštajn voleo. „Ti nikada ne ideš nasigurno ako postoji rizična alternativa. Narod bi rekao da si neodgovoran, barem uvreme kada su se takve reči još upotrebljavale. Naravno, mi smo dobri i muka nam jeod uzornih pozitivaca ili negativaca. Jedan razlog zbog kojeg je nasilje tako popularnomožda leži u činjenici da su nas psihijatrijski uvidi iscrpili i da se zadovoljavamotime što vidimo kako ih raznosi automatsko oružje ili kako eksplodiraju zajedno s



automobilima, ili kako ih dave ili kljukaju preparatori životinja. Muka nam je od togada razmišljamo o tuđim problemima - grozote u pozorištu Grand Ginjol nisu dovoljnekopilanima.”

Voleo je da podigne svoje duge ruke na svetlost koja se skupljala na njegovoj

ćeli i da veselo cikne.Sve mi se čini da će ovaj moj prikaz dovesti do optužbi za mizantropiju.

Ravelštajn je bio sve više nego čovekomrzac ili cinik. Bio je zaista plemenit - izvor energije za studente koje je prihvatao. Mnogi od njih su dolazili s dobrimdemokratskim stavom da on mora sve da ih obaveže i da s njima deli ideje. Naravno,nije dozvoljavao da ga iskorišćavaju - da ga tapšu badavadžije. „Nisam ja česma uSaratoga Springsu gde Jevreji iz Bronksa dolaze leti da bi se besplatno napiliživotodajne vode - leka protiv zakrčenja arterija. Nisam ja nikakvo javno dobro, je li

tako?! Slučajno se desilo da čudotvorna voda postane kancerogena. Rđava za jetru.Još gora za pankreas.” Nasmejao se na ovo - ali ne slatko.

Da ta lica nisu došla autobusom ili vozom da piju saratošku vodu, ona bi pojelaili popila nešto isto tako smrtonosno u Fletbušu ili Braunsvilu. Kako da se šematizuju

beskrajne opasnosti od duvana, od prehrambenih aditiva, azbesta, pesticida - E. coliod sveže piletine na rukama kuvarica. „Ništa nije toliko buržoasko kao strah odsmrti”, govorio je Ravelštajn. Ove male antipropovedi pričao je u luckastom stilu.Podsećao me je na pajace, na klovnove iz dvadesetih godina koji su mlatarali svojim

dugim dronjavim, izmoždenim rukama dok im je na napuderisanom licu bio naslikanširoki osmeh. Tako su Ravelštajnove ozbiljne preokupacije „koegzistirale”, daupotrebim reč iz politike XX veka, s njegovim lakrdijanjem. Ovu njegovu osobinu

primećivali su samo prijatelji. U ozbiljnim prilikama znao je da bude sasvim u redu,ali ne u smislu ustupaka akademskim naklapanjima nego zato što su postojala ozbiljna

pitanja koja je trebalo razmotriti - stvari koje se odnose na smisao postojanja: recimo, pravo mesto ljudske duše - i tu je bio siguran i ozbiljan kao bilo koji drugi velikiučitelj. Ravelštajn je bio energičan i rigidan. Iako je čak i prilikom predavanja jednogod Platonovih dijaloga dozvoljavao sebi da poskakuje od veselja.

Ponekad bi govorio: „Da, ja igram pitre.”9

„Pravog čoveka.”

„Lakrdijaša.”

Obojica smo nekad živeli u Francuskoj. Francuzi su bili istinski obrazovani - ilimožda nekad davno. U dvadesetom veku su dobili gadne batine. Međutim, još uvek suimali pravi osećaj za lepe stvari, za dokolicu, za čitanje i razgovor; nisu prezirali



suštinske potrebe - osnove ljudskog. Ovo neprestano ponavljam u prilog Francuzima.

Na svakoj ulici mogli ste da kupite francuski hleb, par gaćica taille grand

atron,10

ili pivo, rakiju, kafu ili charcuterie. 11

Ravelštajn je bio ateista, ali nije postojao nijedan razlog zašto jedan ateista ne bi bio pod uticajem Sen-Šapela ili zaštone bi čitao Paskala. Za civilizovanog čoveka nije bilo bolje pozadine ni atmosfere od

pariske. Što se mene tiče, često sam osećao da me Parižani ćuškaju i preziru. Višinisam posmatrao samo kao rezultat nacističke okupacije. Kolaboraciju i fašizamzamišljao sam na sopstveni način.

„Ne znam da li je reč o tvojoj jevrejskoj razdražljivosti ili neprirodnoj potrebiza prijateljskom dobrodošlicom”, reče Ravelštajn. „Ili možda osećaš da su Francuzinezahvalni. Verujem da nije teško dokazati da je Pariz lepše mesto od Detroita,

Njuorka, ili Harforda.”

Beše to mali nesporazum koji nije podrazumevao velike principe. Ejb je imaoodlične prijatelje u Parizu. Lepo su ga prihvatale škole i instituti na kojima je držao

predavanja o francuskim temama na sopstvenom francuskom. I sam je nekad studirao uParizu u klasi čuvenog hegelovca i visokog funkcionera Aleksandra Koževa, koji jeobrazovao celu jednu generaciju uticajnih mislilaca i pisaca. Među njima je Ejb imaodrugara, obožavalaca, čitalaca. U Americi je bio osporavan. Kod kuće je imao višeneprijatelja nego što bi iko normalan mogao da poželi, posebno među sociolozima ifilozofima.

Ali o tim stvarima posedujem veoma ograničeno znanje laika. Ejb Ravelštajn i ja bili smo bliski prijatelji. Živeli smo u istoj ulici i viđali smo se gotovo svakodnevno.Često sam pozivan na njegove seminare i na književne rasprave sa diplomcima. Ustara dobra vremena u našoj zemlji je još postojala značajna književna zajednica, amedicina i pravo još behu „učena zvanja”, a danas u nekom američkom gradu nemožete više da računate da će lekari, advokati, biznismeni, novinari, političari, TV

poslenici, arhitekti ili trgovci nameštajem raspravljati o Stendalovim romanima ili pesmama Tomasa Hardija. Možete slučajno natrapati na nekoga ko čita Prusta ili na

osobenjaka koji zna naizust cele stranice Fineganovog bdenja. Volim da kažem, kadame pitaju o Fineganu, da ga čuvam za starački dom. Bolje je ući u večnost s AnomLivijom Plurabel nego sa Simpsonovima koji nervozno vrište sa TV ekrana.



Pitam se koje izraze da upotrebim za Ravelštajnov veliki prijatan stan - njegovu bazu na Srednjem zapadu. Ne bi bilo u redu opisali ga kao skrovište: Ejb nipošto nije bio begunac. Ni usamljenik. On je, u stvari, bio u lepim odnosima s američkomsredinom. Sa prozora je posmatrao široku panoramu grada. U poznim godinama retko

e morao da koristi javni prevoz, a odlično se snalazio i govorio je jezik grada. Mladicrnci bi ga zaustavljali na ulici da ga priupitaju za odelo ili kaput, ili za šešir odsomota. Poznavali su visoku modu. Razgovarali su s njim o Fereu, Lanvinu, o krojačukoji mu je pravio košulje u Džerminovoj ulici. „Ti mladi kicoši”, objašnjavao bi,„vole visoku modu. Zutova odela i slične grube stvari pripadaju prošlosti. Odlično suverzirani i za automobile.”

„A možda i za časovnike vredne dvadesetak hiljada dolara. A šta je s pištoljima?”

Ravelštajn se nasmeja. „Čak me i crnkinje zaustavljaju na ulici da bi prokomentarisale kroj moga odela”, dodade. „One reaguju intuitivno.”

Njegovo srce bi omekšalo prema takvim poznavaocima - ljubiteljima elegancije.

Divljenje prema crnim tinejdžerima pomagalo je Ravelštajnu da amortizujemržnju svojih kolega, profesora. Veliki uspeh njegove knjige naučnike je prosto doveodo ludila. Razgolitio je promašaje sistema u kojem su se školovali, plitkoću njihovogistoricizma, njihovu podložnost evropskom nihilizmu. Suština njegove argumentacijesvodila se na to da u Americi može da se dobije izvrsno tehničko obrazovanje, a da je

društveno obrazovanje dospelo do tačke nestanka. Postali smo robovi visoketehnologije koja je izmenila svet. Starija generacija je štedela za obrazovanje dece.Cena fakultetskog obrazovanja bila se popela na 150000 dolara. Roditelji su te dolaremogli isto tako da bace u klozetsku šolju, verovao je Ravelštajn. Na američkimuniverzitetima nije bilo moguće stvarno obrazovanje osim na polju aeronautike,kompjutera i slično. Isto tako su dobri univerziteti prirodnih nauka, dok su umetničkikatastrofalni. Filozof Sidni Huk rekao je Ravelštajnu da je s filozofijom gotovo.



„Moramo da pronađemo posao za naše diplomce kao psihologe u bolnicama”, priznaoe Huk.

Ravelštajnova knjiga uopšte nije bila buntovna. Da je on bio larmadžijskiraspoložen, bilo bi ga lako odbaciti. Bio je razložan i dobro obavešten. argumenta su

mu bila temeljito dokumentovana. Svi tupoglavci su bili ujedinjeni protiv njega (kaošto je davno rekao Svift ili možda Pop). Da su kojim slučajem imali moć FBI-ja,

profesori bi Ravelštajna stavili na poternice.

On se, gazeći preko profesora i učenih društava, obratio direktno širokojavnosti. Uostalom, postoje milioni ljudi koji čekaju znak. Mnogi od njih su fakultetski

obrazovani.

Kada su Ravelštajna napale gnevne kolege rekao je da se oseća kao američkigeneral pod opsadom nacista - da li to beše u Remagenu? Kada su tražili njegovu

predaju, odgovorio je: „Evo vam kurac!” Ravelštajn je, naravno, bio van sebe; ko ne bi bio? A nije mogao da očekuje da ga spase neki akademski Paton. Mogao je daračuna na prijatelje i, prirodno, na više generacija studenata kojima je predavao, kao ina istinu i princip. Knjiga je bila lepo primljena u Evropi. Britanci su bili skloni da senamršte u znak neodobravanja. Univerziteti su, barem neki, pronalazili greške u grčkojterminologiji. Ali kada ga je Margaret Tačer pozvala o vikendu u Čekers, osećao se

aux anges.12

(Čekers je bio veličanstven: Ejb je uvek više voleo francuske izrazenego američke; nije govorio „lovac na suknje” ili „ženskaroš” - govorio je un homme

á femmes.) Čak su i mladi levičari bili na njegovoj strani.U Čekersu mu je gđa Tačer skrenula pažnju na jedno Ticijanovo platno: lav

uhvaćen u mrežu. Miš glođe konopce da oslobodi lava. (Da li je to slikano po jednojod Ezopovih basni?) Ovaj detalj bio je izgubljen u tami vekova. Jedan od najvećihljudi XX veka, državnik Vinston Čerčil, vratio je u život ovog mitskog miša.

Kada se vratio iz Engleske, Ejb mi je pričao o ovome u svom salonu (nije to bila primaća soba). Imao je sopstvene slike koje su izradili manje poznati ali odličnifrancuski slikari. Neke su bile zaista lepe. Najveća među njima predstavljala je Juditu

sa Holofernovom glavom, veoma krvava slika. Judita drži Holoferna za kosu. Njegoveoči su poluzatvorene i iskolačene, a njen izgled je miran, nevin i anđeoski. Ponekadmislim da nije ni znao šta ga je zateklo. Postoji i gori način da se nestane. S vremenana vreme upitao bih Ravelštajna zašto je baš to platno odabrao da dominira salonom.

„Nema tu ništa naročito da se kaže”, reče on.

„Sve što vidimo mi prevodimo na Frojdov jezik. Dakle, šta se ovde trivijalizuje,njegov rečnik ili naše opservacije?”



„Uvek možeš da odbiješ da budeš kooptiran”, reče Ravelštajn.

Nije bio veliki poznavalac onoga što Amerikanci zovu „vizuelne umetnosti”.Platna su bila tamo zato što su zidovi bili planirani za slike, a slike za zidove. Stan mue bio luksuzno namešten i trebalo je okačiti prave slike. Kada je novac počeo da

pritiče zamenio je sve „stare” stvari. Uopšte nisu bile stare. Bile su samo jeftinije.Čak i kada je živeo samo od profesorske plate kupio je skupe krevete, kvalitetanitalijanski nameštaj od kože, i to novcem posuđenim od prijatelja. Kada se popeo na

prvo mesto bestselerske liste, stare stvari je dao Rubi Tajson, crnkinji koja je dolaziladva puta nedeljno da sredi stan. Naravno, on je platio i prevoz. Pod hitno mu je bio

potreban prostor tako da stvari nisu mogle da se izbace toliko brzo koliko je on želeo.

Rekao bih da je Rubi imala lak posao. Brisala je Ravelštajnovo srebrno posuđe, prala je plavobeli servis za večeravanje marke kvimper i Lalikov kristal, tanjir po

tanjir i čašu po čašu. Nije ništa peglala - njegove košulje prale su se u servisuTrustvorti. Tamo su se podvrgavale i hemijskom čišćenju. Mnogo je sarađivao s timservisom. Za sve osim kravata. Njih je slao avionom za Pariz.

Novi tepisi i nameštaj neprestano su pristizali - Rubi je verovatno predavala svezamenjene trpezarijske garniture, kredence i krevete svojim kćerima i unučadi. Bila jereligiozna žena i na telefonske pozive je odgovarala krajnje službeno, na južnjačkinačin. Ponašala se pristojno i njeno prisustvo u kući bilo je dragoceno. On je bionačisto u vezi s njom i nije imao iluzija da bi mogao da ima intimne odnose s

uvaženom starom crnkinjom. Osim toga, ona je više od pola veka radila u tomuniverzitetskom okruženju i mogla je mnogo da mu kaže o najbližim akademskimdomaćinstvima. Podgrevala je Ravelštajnov apetit za ogovaranje. On je mrzeosopstvenu porodicu i nikada nije mogao da odustane od nagovaranja studenata daodbace svoje porodice. Njegovi studenti, kao što rekoh, morali su da se izleče odkatastrofalnih predrasuda, „standardizovanih irealnosti” koje im namećunepromišljeni roditelji.

Ovde dolazi do izvesnih poteškoća njegovog predstavljanja. Ne treba mešatiRavelštajna s univerzitetskim „slobodnim duhovima”, koji su bili česti u mojimstudentskim danima. Posao takvih ljudi bio je da vam uliju svest o buržoaskomvaspitanju od kojeg je obrazovanje trebalo da vas oslobodi. Ti oslobođeni učiteljinudili su se kao uzori, ponekad videći sebe kao revolucionare. Govorili su

besmislenim mladalačkim jezikom. Nosili su konjske repove i negovali brade. Bili sudoktori nauka i hipici.

Ravelštajn nije bio takav - kod njega nije bilo ničega što bi se moglo lakooponašati. Niste mogli ličiti na njega bez ozbiljnog pristupa učenju, bez ovladavanja



ezoterijskim tumačenjima koja je on naučio od svog pokojnog profesora, čuvenog ikontroverznog Feliksa Davara.

Pokušavam ponekad da se stavim u poziciju nekog darovitog mladića izOklahome, ili Jute, ili Minesote koji je pozvan da se priključi privatnoj studijskoj

grupi u Ravelštajnovom stanu, dolazi liftom i zatiče širom otvorena vrataRavelštajnovog prebivališta skupljajući prve utiske - veliki starinski (ponekad

pohabani) orijentalni tepisi, zidne zavese, antičke figurice, ogledala, staklene vitrine,francuski bifei, Lalikovi lusteri. Crni kožni kauč u dnevnoj sobi bio je mekan, širok inizak. Staklo na stoliću ispred njega bilo je debelo desetak centimetara. Na njemu biRavelštajn ponekad izložio svoje dragocenosti - zlatno nalivpero marke ition blati,ručni časovnik od 20000 dolara, zlatnu spravicu kojom je sekao prošvercovanehavana cigarete, neobično veliku tabakeru punu marlbora, upaljača marke danhil,

velike staklene pepeljare - te velike opuške koji su gašeni posle nekoliko neurotično povučenih dimova. Gomile pepela. Na stalku pokraj zida, malko nagnut, nalazio setelefonski aparat s velikom tastaturom - Ejbovo komandno mesto kojim je veštorukovao. Videlo se da se mnogo koristi. Pariz i London zvali su gotovo isto tolikokoliko i Vašington. Neki njegovi bliski prijatelji telefonirali su mu da mu pričaju ointimnim stvarima - o seksualnim skandalima. Oni studenti koji su ga najbolje

poznavali taktički su se povlačili kada bi im dao znak prstima ispod cigarete.Postavljao je britka i prosta pitanja, a kada je slušao njegova ćelava glava bila ječesto zabačena na kožne jastučiće, oči, ponekad iskolačene, caklile su se od

koncentracije, a usta su mu bila malko otvorena - stopala u papučama sastavljenihđonova. Stalno je puštao Rosinijev CD, i to vrlo glasno. Neobično je voleo Rosinija ioperu XIX veka. Italijanska barokna muzika morala je da se svira na starimoriginalnim instrumentima. Plaćao je bogato svoju haj-faj opremu. Zvučnike od 10000dolara nije smatrao preskupim.

Iznad i ispod njega, tri sprata stambene zgrade, svidelo im se ili ne, morali su daslušaju Freskobaldija, Korelija, Pergolezija, „Italijansku devicu u Alžiru”. Kada bikomšije pokucale da se požale, on bi se nasmešio i rekao da bez muzike ne može da se

proguta ono što život daje i da će im prijati da se prepuste slušanju. Obećavao je daće popraviti izolaciju između spratova, pa je jednom stvarno doveo nekog inženjera zazvučnu izolaciju. „Potrošio sam deset hiljada na izolaciju i sobe svejedno nisu zvučnoizolovane.” Ali kada mu je sačinjen spisak komšija, nije našao nijednog među njimaza koga bi trebalo da brine. Pribeležio je svoje razloge i bio spreman da ih objasni. Osvakom komšiji ponešto je napisao - sitnoburžoaski tipovi opterećeni skrivenim

strahovima, svaki pojedinačno škrinja amour propre ,13

s planom da ubedi sve druge



da ga prihvate kao takvog; dosadna, proračunata lica (bolje nego da kažemo „duše” -o licima se moglo govoriti, ali zamisliti duše takvih individua bio je užas koji jetrebalo izbeći). Život posvećen samo budalaštinama, taštini - bez predanosti zajednici,

bez ljubavi za polis, lišen zahvalnosti i ideala za koje vredi umreti. Zato što su,

zapamtite to, velike strasti amoralne. A velike ličnosti ljudskog heroizma lebde iznadnas u svojoj veličanstvenosti, toliko drugačije od običnog čoveka, od „normalnog”savremenika. Ravelštajnova procena ljudi s kojima se svakodnevno sretao imala je u

pozadini veliku ljubav ili bezgraničan bes. Znao bi da me podseti da se „bes” nalazi u prvom stihu Ilijade - menin Achileos. Ovde uočavamo glavno uporišteKavelštajnovog krajnje iskrenog verovanja. Najveći junaci, filozofi, bili su i ostaćeateisti. Posle filozofa, važno mesto u Ravelštajnovoj povorci zauzimali su pesnici idržavnici. Moćni istoričari kao što je Tukidid. Vojni geniji kao što je Cezar - „najvećičovek svih vremena” - a do Cezara Marko Antonije, nakratko njegov naslednik,„trostruki stub zemlje” koji je cenio ljubav više od carske politike. Ravelštajn jedavao svoj glas antici. Voleo je Atinu ali je mnogo poštovao Jerusalim.

Ovo behu neke osnovne pretpostavke i temelji njegove predavačke vokacije. Akose one izostave iz mog prikaza, onda ćemo u njegovom životu videti samoekscentričnosti ili nastranosti, njegove izdašne uvrnute kupovine, sobni nameštaj,taštinu, gegove, izlive smeha, vojnički korak dok bi prelazio četvorougaono dvorište uraskošnom kožnom kaputu s postavom od krzna - poznavao sam samo još jedan takavkaput. Gas Aleks, profesionalni ubica i gangster, nosio je dugi, lepo skrojeni kaput od

nerca na Jezerskom putu, gde je živeo i šetao psa.Povremeno bi se čulo da njegovi najdraži studenti dobijaju „punjenje” od

Ravelštajna - da je zabavan, smešan. Međutim, to punjenje je samo izgledalo smešno izabavno - njime se prenosila životna snaga. Ma kako čudno bilo, oni su primali tuenergiju, širili je i darivali.

Nastojim da uradim šta mogu od činjenica. Živeo je u skladu sa svojim idejama.Znanje mu je bilo stvarno i mogao je da ga odbrani u celini i u detaljima. Njegovamisija bila je da pomaže, da razjašnjava i pokreće, i da pokuša da spreči da veličina

čovečanstva potpuno ispari u buržoaskom blagostanju itd. U Ravelštajnovom životuništa nije bilo prosečno. Nije prihvatao dosadu i monotoniju. Niti je trpeo depresiju.

Nije podnosio neraspoloženje. Tegobe, kada ih je imao, bile su fizičke prirode. Nekovreme najviše je patio od zubobolje. Na univerzitetskoj klinici su ga ubedili da staviimplante; oni su prolazili kroz desni u šupljinu i u viličnu kost. Operacija je bilaurađena fušerski i on je trpeo muke još dok je bio u rukama hirurga. Celu noć je hodao

po hodnicima. Onda je rekao da mu iščupaju implante, što je bilo bolnije nego njihovo



postavljanje.

„Eto šta se dešava kada se ljudskoj glavi pristupi kabinetski”, rekao mi je.

„Trebalo je da odeš u Boston. Tamo su oralni hirurzi najbolji.”

„Nemoj nikada da upadneš u ruke nekog usranog specijaliste. Bićeš žrtvovan naoltaru njihove, tja, tehnike.”

U pogledu higijene bio je vrlo aljkav. Uopšte nije brojao cigarete koje pripali uednom danu. Najveći deo njih bi zaboravio ili polomio. Ličile su na parčad krede u

njegovim staklenim pepeljarama. A opet, organizam je sam po sebi nesavršen. Njegova biološka rovitost bila je urođena - srce i pluća zamagljeni. Ravelštajnov ciljnije bio da produži život. Rizik i smrtni čas bili su prisutni u svakom trenutku. Kada bikašljao čulo se kako tupo odjekuje kao sa dna rudarskog okna.

Prestao sam da pitam Ejba u vezi s implantima u njegovoj vilici. Pretpostavljaosam da se povremeno javljaju jaki bolovi i smatrao sam ih delom psihofizičke pozadine.

S neurednim navikama i ne vodeći računa o vremenu, retko bi prespavao celunoć. I pripreme za nastavu nisu mu dozvoljavale da spava. Da biste vodili studente izTeksasa ili Oregona kroz Platonove dijaloge trebalo je da budete izuzetno vešti i da

posedujete ezoterijska znanja. Ejb je ustajao rano. S druge strane, Niki bi po celu noćgledao kung fu trilere i često bi spavao do dva časa po podne. Obojica su bilizaljubljeni u košarku. Retko su propuštali utakmice Čikago bulsa na televiziji.

Kada bi se igrala neka važna utakmica Ravelštajn bi pozvao svoje diplomce ustan. Naručio bi picu. Dva dostavljača, noseći gomilu kutija, pokucali bi nogom navrata. Hodnik bi bio ispunjen toplim mirisom origana, kečapa, pečenog sira, feferona isardela. Niki je bio zadužen za rezanje, pri čemu je koristio oštri kružni nož. Kriške sudeljene na tanjire od hartije. Rozamunda i ja jeli smo sendviče koje je pripremaoRavelštajn svojim nesigurnim rukama uz vesele povike. Pri služenju pićademonstrirao je takvu veštinu kao da stoji nasred cirkuskog konopca s poslužavnikom

prepunih čaša. Tada niste smeli da se šegačite s njim.

Mobilni telefon je obično virio iz Ejbovog džepa. Ne mogu da se setim koji poziv je tada očekivao. Možda je neki od njegovih izvora imao informaciju okonačnoj odluci predsednika Buša da završi rat u Iraku. Na neki način vidim

predsednika - dugolikog, mršavog i visokog - kako s vremena na vreme prekida akciju prilikom zagrevanja na košarkaškom igralištu. Tribine pune u lepim bojama i divnoosvetljene, a Majki Džordan, Skoti Pipen, Horas Grant pune mrežicu. G. Buš, istotoliko visok ali bez lepote pokreta. Možda i nije reč o Iraku nego o nekoj drugoj krizi.



Znate već kako je s televizijom: ne možete razlikovati rat od utakmica NBA -sportovi, sjaj velesile, kompjuterizovane vojne operacije; to je Ravelštajn strasnoosećao. Ako je govorio o Makijaveliju i najboljem načinu tretiranja poraženogneprijatelja onda je to zato što je bio učitelj od nerva. Blesnuli bi ponekad i general

Kolin Pauel i Bejker, državni sekretar. A onda bi nastupilo kratkotrajno gašenjereflektora - pa dramatičan povratak osvetljenja.

Sve ovo je dovodilo do masovnih parada kakve je organizovao Hitlerovimpresario Albert Šper: sportski događaji i masovni fašistički mitinzi posuđivali suedan od drugog. Naravno, u Majklu Džordanu imali su genija za posmatranje.

Ravelštajn je osećao da je duboko povezan s Džordanom, umetnikom. Obično jegovorio da košarka, zajedno sa džezom, predstavlja značajan doprinos bogatijemživotu zemlje - jer su tipično američke karakteristike. Ništa manje nisu značili bekovi

i centri u Sjedinjenim Državama nego toreadori u Španiji, ili tenori u Irskoj, ili Nižinski u Rusiji. Te večeri je predsednik Buš podario SAD vojnički trijumf; aRavelštajn je, govoreći o crnim pripadnicima oružanih snaga, rekao koliko oni značeza državu i američku vojnu moć - kako se kulturno ophode na TV i kako su tehničkidivino obučeni. Za ovo je Pentagonu dao odličnu ocenu.

Iz različitih razloga, Ravelštajn se divio vojnicima. Iz dubine duše govorio je oameričkom pilotu koji je oboren u severnom Vijetnamu i koji se sam unakazio inamerno razbio nos o zid zatvorske ćelije. To je učinio kada su mu saopštili da ćemorati da se pojavi na Ho Ši Minovoj televiziji s ostalim zatvorenicima da bi osudioamerički imperijalizam.

Na ovim košarkaškim seansama Ravelštajn je delio picu svojim studentima-gostima, a njegova ćelava glava neprestano se okretala prema ekranu u boji koji senalazio pozadi. Njegovo društvo, njegova ekipa, njegovi učenici, njegovi klonovi kojisu se oblačili kao i on, pušili su isti marlboro i u ovim zabavama nalazili suzajedničku vezu između navijačkih klubova iz detinjstva i zamišljene Obećane zemlje

prema kojoj ih je vodio Ravelštajn, njihov Mojsije i Sokrat. Majki Džordan je sada bio američka kultna figura - dečaci su skupljali semenke njegovih jabuka kao

relikvije. Dečji krstaški rat bio bi moguć i u našem dobu. Džordan, pisale su novine,ima „biomagnetnu” moć. Mogao je da se vine u vazduh i da lebdi van domašaja

blokera, a njegove akcije publika je mogla pomno da prati dok bi u letu prebacivaoloptu iz jedne u drugu ruku - čovek koji je zarađivao 80 miliona dolara godišnje nije

bio kultna figura nego heroj koji pokreće srdašca masa.

Mladići koje je učio svakako su gledali Ravelštajna kao intelektualni pandanDžordanu. Čovek koji ih je upoznao s moćima i prefinjenošću Tukidida i koji je



analizirao ulogu Alkibijada u kampanji na Siciliju kao niko drugi - čovek koji je naseminarima razlagao Georgike bukvalno ispred čeličana, gomila pepela i ličnogđubreta u Geriju, pri čemu su brodovi natovareni rudom špartali vodom - mogao je ida lebdi u vazduhu poput Džordana. Čovek preosetljiv i hirovit, alav na slatkiše ili

švercovane havana cigare, bio je sam po sebi homerovsko čudo.Domaćin Ravelštajn je dolazio s ovalom sira i govoreći: „Šta mislite o dobrom

komadu čedanskog sira…?” i nespretno spustio nož svojim drhtavim prstima na tešku polukružnu oštricu.

Kada je zazvonio mobilni u džepu njegovih pantalona povukao se u stranu darazmeni nekoliko reči s nekim iz Hong Konga ili Havaja. Zvao je neko od njegovihdoušnika da podnese kratak izveštaj. Nije bilo narušavanja bezbednosti. Strogo

poverljive stvari niti je slušao niti je tražio da ih čuje. Voleo je da su ljudi kojima je

predavao na važnim položajima; stvarni život je potvrđivao njegove procene. Otišao bi u stranu s mobilnim telefonom a potom bi se vratio da nam saopšti: „Kolin Pauel iBejker savetovali su predsednika da ne šalje trupe čak do Bagdada. Buš će to sutraobjaviti. Plaše se da bi mogli imati gubitaka. Inače pošalju strašnu vojsku dademonstrira najveća tehnička dostignuća kojima čovek od krvi i mesa ne može da sesuprotstavi. A onda ostave diktatora i iskradu se…”

Ravelštajn je stvarno uživao u tome da dobije informacije iznutra. Kao dete uonoj Lorensovoj pesmi koje sedi ispod „velikog crnog klavira omamljeno”, „sred

brujanja ustreptalih žica”, dok njegova majka svira.„Dakle, to su poslednje novosti iz Ministarstva odbrane…”

Većina nas je znala da je njegov glavni izvor Filip Gorman. Gormanov učeniotac je bio žestoki protivnik Ravelštajnovih seminara na koje se Filip upisao. Ugledni

profesori političke teorije rekli su Gormanu da je Ravelštajn otkačio, da zavodi ikvari studente. „Ocu familije skrenuta je pažnja na hulitelja familije”, govorio jeRavelštajn.

Naravno, stari Gorman je bio odveć krut da bi se zahvalio zato što njegov sin

nije otišao u poslovnu administraciju, govorio je Ejb. „Dakle, Filip je sada dobar zatošto je jedan od najbližih savetnika državnog sekretara. Ima to dete oštar um i na pravinačin shvata visoku politiku, dok statističara ima koliko i papalina.”

Mladi Filip bio je jedan od momaka koje je Ravelštajn obrazovao preko tridesetgodina. Njegovi učenici postali su istoričari, profesori, novinari, eksperti, državničinovnici, savetnici. Ravelštajn je stvorio (indoktrinirao) tri-četiri generacijediplomaca. Štaviše, njegovi mladići bili su ludi za njim. Nisu se ograničavali na



njegove doktrine, njegova tumačenja, nego su oponašali njegove manire i pokušavalida hodaju i pričaju kao on - slobodno, divlje, zajedljivo, približavajući se njegovoj

briljantnosti. Oni veoma mladi - koji su mogli da izdrže cene - takođe su kupovaliodeću kod Lanvina ili Hermesa, naručivali su košulje u Žerminovoj ulici kod

Turnbula & Asera (Kisera & Asera, kako sam ja prepravio). Pušili su, oponašajućiRavelštajnove ekscentrične gestove. Slušali su iste kompakt diskove. Lečio ih je odsklonosti prema roku i sada su slušali Mocarta, Rosinija ili još starije muzičare,Albinonija i Freskobaldija („na originalnim instrumentima”). Prodavali su kolekcije

itlsa i grupe Greitful Ded i umesto njih slušali Mariju Kalas kako peva Travijatu.

„Samo je pitanje vremena kada će Fil Gorman dobiti svoj kabinet, što će bitivraški dobro za zemlju.” Ravelštajn je svojim momcima pružio lepo obrazovanje uovim srozanim vremenima - „četvrtom talasu moderne”. Njima su se mogle poveriti

važne informacije, normalno je da državne tajne ne bi prosledili svom učitelju koji ime otvorio oči za „visoku politiku”. Mogle su se primetiti promene koje je u njihovom ponašanju izazvala odgovornost. Njihove glave izgledale su zrelije. Bili su apsolutnou pravu da zadrže informacije. Znali su šta znači ogovaranje. Ali i on je imao važnetajne koje je zadržavao za sebe, informacije intimne i opasne prirode koje su mogle dase povere samo odabranima. Nastava, kako ju je shvatao Ravelštajn, beše škakljiv

posao. Niste smeli dozvoliti da se činjenice obnaroduju. Ali ako činjenice nisu poznate, nije moguć ni stvarni život. Dakle, izbor ste pravili umešnošću juvelira.Postojale su dve osobe u Parizu koje su ga intimno poznavale i tri s ove strane

Atlantika. Ja sam bio jedna od njih. I kada me je zamolio da napišem „Ravelštajnovživot”, na meni je bilo da protumačim njegove želje i da odlučim u kojoj meri menjegova smrt oslobađa da poštujem bitne činjenice - ili viđenje koje moj temperamenti emocije pridaju tim bitnim činjenicama, moju haotičnu verziju. Pretpostavljam da jemislio da neće ni biti važno zato što njega neće biti i njegova posthumna slava neće

potamneti.

Mladi Gorman je, možete biti sigurni, redigovao informaciju koju je daoRavelštajnu. Nije mogao da ide dalje od činjenica koje će biti objavljene u sutrašnjoj

štampi. Ali znao je koliko radosti će priuštiti svom profesoru ako ga obavesti, tako dae to učinio iz poštovanja i ljubavi. Isto tako je znao da Ravelštajn poseduje mnoštvoistorijskih i političkih informacija koje treba da modernizuje i sačuva. Još od Platonai Tukidida - možda čak i od Mojsija. Kao i sve velike državničke planove - unatrag

preko Makijavelija do Severa ili Karakale. Bilo je bitno uskladiti trenutne odluke uZalivskom ratu - koje su donosili očito ograničeni političari poput Buša i Bejkera sašto je moguće realnijom slikom snaga na frontu - i pretvoriti ih u političku istoriju ove



civilizacije. Kada je Ravelštajn rekao da mladi Gorman shvata visoku politiku, imaoe na umu nešto slično ovome.



U svakoj prilici, pod bilo kakvim razložnim izgovorom. Ravelštajn bi preleteoAtlantik do Pariza. Ali to nije značilo da je nezadovoljan urbanim Srednjim zapadom.Bio je privržen univerzitetu na kojem je doktorirao u klasi velikog Davara. Bio jeAmerikanac od glave do pete.

Ja sam odrastao u gradu, ali Ravelštajnovi roditelji nisu stigli iz Ohaja pre krajatridesetih godina. Nikada nisam upoznao njegovog oca, koga mi je Ravelštajn opisaokao minijaturnog ljudoždera, srditog čovečuljka i neurotičnog tiranina. Kao jednog odonih sitničavih despota koji upravljaju svojom decom, vrišteći luđački u nekoj

porodičnoj sapunici.

Univerzitet je primao srednjoškolsku decu koja su mogla da polože prijemniispit. Ravelštajn je primljen sa petnaest godina i tako se oslobodio oca i sestre koju jeisto toliko mrzeo. Kao što već rekoh, voleo je majku. Ali na univerzitetu se oslobodio

svih Ravelštajna. „Tu je počeo moj pravi mentalni život. Za mene nije postojalo ništa bolje od studentskih domova u kojima sam spavao. Nikada mi nije bilo jasno šta imasramno u tome da se čovek ’ukoči u unajmljenom stanu’, kako je pisao Eliot. Da lilakše otegnete papke u sopstvenoj kući?”

Ipak, bez ikakve zavisti (nisam primetio da je Ravelštajn ikada nekome zavideo),osećao je veliku slabost prema prijatnoj okolini i voleo je da zamišlja kako stanuje uednoj od aristokratskih zgrada koje su pre toga pripadale isključivo WASP fakultetu.

Kada se vratio na univerzitet kao redovni profesor, posle boravka od dve decenije na

manjim fakultetima, dočepao se četvorosobnog stana u najpoželjnijoj zgradi. Većina prozora gledala je na tamno dvorište, ali se dalje na zapad mogao videti kampus sasvojim gotskim tornjevima, laboratorijama, spavaonicama i poslovnim zgradama.Mogao je da zuri u zvonik kapele - nešto nalik krnjem Bizmarkovom kolosu sazvonima koja su se čula daleko van univerzitetskog bloka. Kada je Ravelštajn postaonacionalno ime (kao i međunarodno - njegovi japanski honorari bili su, govorio je s

pravom nasladom, „ludački”), prešao je u jedan od najboljih stanova u gradu. Sada jemogao da gleda na sve strane. Pokojna gđa Glif, koja mu je zamerila što pije iz boce



na ručku pripremljenom u čast T. S. Eliota, nije imala bolji smeštaj.

Čudno je da je u zgradi u kojoj je stanovao vladala manastirska atmosfera.Ulazilo se kroz niski zasvođeni ulaz. Predvorje je bilo obloženo mahagonijem. Liftovisu bili nalik ispovedaonicama. Svaki stan imao je mali ulazni hodnik s kamenom

pločom. Na Ravelštajnovom odmorištu obično se nalazio poneki deo nameštaja, kojinije imao mesta u stanu zbog nove kupovine - ormarić, stolić, stalak za kišobrane,

poneka slika iz Pariza u koju je počinjao da sumnja. Ravelštajn nije mogao da setakmiči s kolekcijom Matisa i Sagala kod Glifovih, koja je počela da se formira jošdvadesetih godina. Ali ih je u kuhinji znatno prevazišao. Od kompanije zasnabdevanje restorana kupio je mašinu za espreso. Bila je instalirana u kuhinji iznadsudopere, pušila se i šištala kao da će da eksplodira. Ta velika mašina učinila jesudoperu neupotrebljivom. Njemu sudopera ionako nije trebala - bila mu je važna

samo kafa.On i Niki spavali su na Pratezijevim madracima pod lepo uštavljenom kožom odangorske divokoze. Bio je savršeno svestan da je sva njegova raskoš smešna. Podoptužbama za ludorije osećao se potpuno stabilnim. Neće živeti dugo. Sklon sam da

poverujem da se zanosio homerovskim idejama da će biti rano dokusuren. Nije moraoda se pomiri sa zatočeništvom bezizlaznih godina s onolikom žudnjom za životom i sizuzetnim darom za velike sinteze. Nije mu samo novac - iznenadna zarada na

bestseleru - to omogućavao; beše tu još važnija njegova sposobnost dokazana uintelektualnim ratovima - pozicije koje je zauzimao, borbe koje je izazivao, rasprave soksfordskim klasicima i istoričarima. Bio je siguran u sebe, kako je De Gol govorioza Jevreje. Voleo je polemike.

Rozamunda i ja živeli smo u istoj ulici u zgradi koja je podsećala na Mažinoovuliniju. Naše sobe nisu bile blistave kao Ravelštajnov manastirski raskošan stan. Bilesu nalik kutijama, ali tada sam samo tražio neko utočište. Bio sam izbačen - isteransudskim putem posle dvanaest godina braka, iz svog boravišta u predgrađu i imao samsreće da nađem utočište u jednom od betonskih arsenala nedaleko od Ravelštajna,

pedesetak koraka od njegove gvozdene gotske kapije i uniformisanog vratara. Mi

nismo imali vratara.Iza mene je bilo pedeset godina šetnje osunčanim trotoarima, pored zgrada koje

su nekad nastanjivali moji prijatelji. Tu gde je sada bio stanar neki japanski teolog,živela je pre četrdeset godina izvesna gđica Aberkrombi. Ona je bila slikarka koja se

beše udala za lepog hipi provalnika koji je zabavljao društvo prepričavanjem provalakoje je izvršio. U svakoj okolnoj ulici nalazile su se dnevne sobe gde su nekada živeli

prijatelji - a sa strane spavaće sobe u kojima su umirali. Bilo ih je mnogo više nego



što sam želeo.

U mojim godinama čovek ne želi da bude previše sentimentalan. Sve je drugačijeako vodite aktivan život. A ja jesam aktivan, uzevši u celini. Naravno, ima tu i rupakoje želite da popunite svojim pokojnicima.

Ravelštajn mi je pripisivao neku vrstu priproste ozbiljnosti u vezi s istinom.Govorio je: „Ti ne lažeš sebe, Čik. Dugi vremenski period možeš nešto da ne

prihvatiš, ali na kraju iskreno priznaš da nisi bio u pravu. To nije obična vrlina.”

Ja uopšte nisam profesor, iako se više decenija motam po univerzitetu tako daneki s fakulteta misle da sam im odavno kolega. I kada sam jednog suncem prošaranogdana, ubrzo po povratku u kraj, išetao po suvom i hladnom vremenu, sreo sam

poznanika po imenu Betl. Bio je profesor, Englez koji je špartao ledenim ulicama ustarom kaputu. Sa svojih šezdesetak godina bio je krupan, rumen, debeo, njegovo

veliko smrznuto lice bilo je nalik crvenoj paprici. Kosa mu je bila gusta i duga pa mee ponekad podsećao na kvekera sa vreće zobenog brašna. Imao je dovoljno energije

da greje dvojicu ljudi. Samo su njegova podignuta ramena govorila da je temperaturadaleko ispod nule - ramena podignuta a ruke u džepovima kaputa - sve osim palčeva.

Nije bio „mangup”, kako smo običavali da kažemo, ali je stalno nosio elegantnecipele.

Za Betla su govorili da je vrstan znalac. (Morao sam da verujem - kako bih,inače, znao koliko vlada sanskritom ili arapskim?) Nije bio oksfordski tip. Bio je

proizvod jednog od novih engleskih univerziteta.U slučaju kakav je njegov, niste mogli prosto da kažete da ste naleteli na

profesora po imenu Betl čija duga kosa čini šešir suvišnim. U Drugom svetskom ratuBetl je bio padobranac, ali i pilot. Jednom je prevezao De Gola preko Sredozemnogmora. Osim toga, bio je poznati teniser. U Indokini je bio učitelj plesa. Bio je okretani neobično brz tako da je jednom uhvatio nekog pljačkaša. Udario ga je tako snažno ustomak da je policija morala da pošalje po kola hitne pomoći.

Betl, jedan od Ravelštajnovih ljubimaca, voleo je starog dobrog Ejba. Međutim,

opisati kako on vidi Ravelštajna bilo je zaista nemoguće. Nije bilo nikakvog znaka šta bi moglo da se događa iza tog moćnog čela. Onako moćno spuštalo se ka narogušenomnadvoju grebena očne duplje koji je presecao ravnu liniju nosa i lepo se slagao s

pravilnim stisnutim usnama - ustima keltskog kralja. Mogao je da bude dizač tegova naolimpijskim takmičenjima. Bio je veoma jak - ali za koju svrhu? Betl je ostavljao postrani svoje prirodne predispozicije. Cilj mu je bio postizanje lukavosti - skrivenih,složenih, hrabrih makijavelističkih poteza. Možda je želeo da zaplaši šefa katedre



time što će ravnodušnog dekana nagovoriti da nešto prenese rektoru itd. Niko ne bi ni posumnjao da postoje takve zavere, a još manje bi se trudio da otkrije ko stoji izanjih. Ravelštajn, koji mi je sve ovo objasnio, naravno uz smeh i nepovezano, rekao je:„Dolazi da raspravlja sa mnom o svakojakim krajnje ličnim, tja, tja, stvarima, ali

nikada ne pominje te druge operacije.”Uz malo podsticaja, Ravelštajn bi otkrio Betlova - kao i bilo čija druga -

poverljiva saopštenja. Govorio bi, citirajući jednog našeg pokojnog prijatelja: „Kadato radim, nije reč o ogovaranju nego o istoriji društva.”

Hteo je da kaže da su mentalni sklopovi zajedničko dobro, da se u njima možeuživati kao u vazduhu ili drugim besplatnim artiklima. Nije gubio vreme na

psihoanalizu ili analizu svakodnevnog života. Nije imao strpljenja za „tu glupost odopservacije” i više je voleo zdrav razum ili otvorenu svirepost nego ljubazna,

dobronamerna konvencionalna objašnjenja. Na ledenoj osunčanoj ulici - lica smežuranog od hladnoće od koje srce puca -

Betl upita: „Prima li Ejb posetioce ovih dana?”

„Zašto da ne? Uvek mu je drago da se vidi s tobom.”

„Nisam to rekao zato što… Uvek je fin prema meni i Meri.”

Meri je bila debeljuškasta, niska, duhovita i nasmejana žena. Ravelštajn i ja smoe naročito voleli.

„Pa, ako te uvek lepo prima, u čemu je problem?”„Nije najboljeg zdravlja, je 1’ da?”

„On spada u visoke i jake ljude koji su stalno bolešljivi.”

„Ali zar nije bolesniji nego inače?”

Betl je iskušavao mene, nadajući se da ću nešto provaliti o Ravelštajnovomstanju. Nisam želeo ništa da mu kažem, iako sam znao da voli Ravelštajna - da mu sena neki način divi. Sa čudnim ljudima mogu da se slažem samo donekle. Sa svakimudahom mraza Betlovo lice postajalo je crvenije. Ta boja je silazila sve do bora na

podvaljku. Retko je nosio šešir. Kao da mu je duga kosa dovoljno grejala vrat. Nosioe cipele tango plesača. Sažalio sam se na njegovu ekscentričnost. Izgledala je kao

smeša kontrolisane prefinjenosti i lepršave surovosti.

Porodica Betl, muž i žena, veoma su cenili Ravelštajna. Saosećali su s njim.Sigurno su često razgovarali o njemu.

„Pa”, rekoh, „dobio je više infekcija. Pljuskavica ga je gadno zdrmala.”



„Herpes zoster. Naravno”, reče Betl. „Zapaljenje živaca. Strašno nezgodno i bolno. Često zahvati kičmene i moždane nerve. Znam za takve slučajeve.”

Njegove reči oživeše mi sliku Ravelštajna. Videh ga kako lezi ćutke ispod pokrivača. Sa smrknutim očima upalim u duplje. S glavom na jastucima. Ta poza

asocirala je na to da se čovek odmara. Ali on se nije odmarao.„I oporavio se od toga, zar ne?”, reče Betl. „A da ga nije pogodilo nešto drugo?

Nešto novo?”

Pogodio je. Tu novu infekciju neurolozi su nazvali Gijen-Bareov sindrom kadasu je konačno identifikovali. Tek tada su postavili dijagnozu. Ejb se beše vratio izPariza da bi prisuslvovao večeri koju je njemu u čast priredio gradonačelnik. Svečanaodela i govori slavnih ljudi - prava prilika za Ravelštajna za kojom je odavno žudeo,tako da nije mogao da odbije. U Parizu, gde je nameravao da provede svoju godinu

raspusta, uzeo je stan na jednoj aveniji punoj ambasada u blizini Jelisejske palate.Policija se uvek vrzmala u okolini, tako da je povratak noću predstavljao problemzato što Ejb nije mogao da traći vreme na odlazak u birokratski Gradski hotel dazatraži potvrdu o privremenom boravku. Kada su ga policajci zaustavili radi proveredokumenata, nije imao šta da im pokaže i bio je podvrgnut dugim ponoćnimrazgovorima. Govorio je policiji da se obrate markizu tom i tom, njegovom gazdi.Pričali su o svemu što se dešava na ulicama. U Parizu su čak i neprijatnosti imalevisok nivo. U poređenju s njegovim pravim nevoljama, ti Korzikanci (Ravelštajn je

bio ubeđen da su svi žandarmi sa Korzike, bez obzira na to koliko uredno se brijali, brada im se uvek nakostreši) behu u svakom pogledu zabavni.

Bilo kako bilo, Ravelštajn se brzo vratio kući da prisustvuje banketu koji jenjemu u čast pripremio gradonačelnik, ali se ispostavilo da je bolestan (što jeotkriveno već u Parizu) i da mora u bolnicu. Završio je na intenzivnoj nezi. Dobijao jekiseonik. Prilikom poseta mogle su da uđu samo dve osobe. Jedva da je išta govorio.Povremeno bi me pogledao u znak zahvalnosti. Pogled mu je bio zgusnut u onojnjegovoj ćelavoj kuli svetilji. Njegove ruke, koje nikada nisu bile lepo razvijene,

behu izgubile i ono malo mišića koje su posedovale. U prvim danima Bareovog virusanije mogao da koristi šake. Ipak je uspevao da saopšti da želi da puši.

„Ne možeš da pušiš s maskom za kiseonik. Razneo bi celu cigaru.”

Uvek bih se nekako zaglibio u starateljsku ulogu, govoreći u prilognajjednostavnije vrste zdravog razuma ljudima koji se ponose time što odbacujurazboritost. Da li su me drugi stalno stavljali u takav položaj ili sam u suštini biotakav? U preterano samokritičkim trenucima razmišljao sam o sebi kao o buržoaskom



ortparolu. Ravelštajn je bio svestan ove moje mane.

U tom smislu Niki i ja se nismo razlikovali. Niki je bio daleko oštriji i kritičniji.Kada bi Ravelštajn kupio skupoceni tepih kod Sukumijana u severnom delu grada,

Niki bi se prodrao: „Platio si deset hiljada za sve te rupčage i niti koje vise - zato što

rupe pokazuju da je reč o pravoj starini? Šta ti je rekao, da je ovo tepih u koji suumotavali nagu Kleopatru? Ti zaista spadaš u tipove za koje Čik kaže da smatraju danovac mora da se baca iz ekspresnog voza. Ti sa osmatračke platforme XX vekarazbacuješ stotinarke dolara.”

Niki je bio telefonski obavešten da se Ravelštajn ponovo razboleo. Još senalazio u hotelu u Ženevi i saznali smo da se odmah vraća. Niko nije sumnjao u

Nikijevu privrženost Ejbu. Niki je bio savršeno neposredan - neposredan po prirodi,zgodan, lepog tena, crnokos, orijentalan, elegantan i mladalačkog izgleda. Sebe je

smatrao egzotičnim. Ne želim da kažem da se gordio. Stalno je bio prirodan. Pomislih- ili sam nekad tako mislio - da je ovaj Ravelštajnov štićenik malo razmažen. I tu samomanuo. Vaspitan kao princ, svakako. Čak i pre nego što je napisana knjiga koja se

prodala u milion primeraka, Niki se bolje oblačio od princa od Velsa. Bio jeinteligentniji i pronicljiviji od mnogih obrazovanijih ljudi. Uz to je imao hrabrosti da

polaže pravo na to da bude baš onakav kakav izgleda.

Kao što je Ravelštajn isticao, to nije bila poza. Ništa u Nikijevoj pojavi nije bilo patvoreno ili teatralno. „Je li ti jasno da on nikada ne traži kavgu, ali je uvek spreman

da se bije? Njegovo razumevanje samog sebe je takvo da… hoće da se bori. Čestomoram da ga sputavam.”

Ponekad bi, govoreći o Nikiju, spustio glas da kaže da među njima ne postojiintimna veza. „Više smo kao otac i sin.”

Po pitanju seksa osećao sam ponekad da me Ravelštajn smatra zastarelim,anahronim. Bio sam mu blizak prijatelj. Ali bio sam i dete iz tradicionalne evropskeevrejske porodice, s rečnikom o izopačenosti starim više od dva milenijuma. Drevnievrejski termin za to bio je najpre tum-tum, koji datira verovatno iz vavilonskog

ropstva. Ponekad je izraz bio andrigen, očito aleksandrijskog, helenističkog porekla -dva pola su se slila u jedan erotski i izopačeni mrak. Smeša arhaizama i modernihizraza posebno je privlačila Ravelštajna koji nije mogao da bude sadržan usavremenosti i preliven vekovima. Za divno čudo, bio je baš takav.



Napustio je intenzivnu negu nesposoban da hoda. Ali je ruke mogao delimično dakoristi. Morao je da ima upotrebljive ruke zato što je morao da puši. Čim su gasmestili u bolničku sobu poslao je Rozamundu da mu kupi kutiju marlbora. Ona je

bila njegov student i učio ju je sve što se od njegovog studenta očekuje da shvati -

osnove i pretpostavke njegovog ezoterijskog sistema. Ona je, naravno, shvatila da jeon tek prodisao ponovo i da je pušenje štetno, da je opasno - za njega sigurnozabranjeno.

„Ne moraš da mi pričaš da je loš naum da sada pušim. Ali je još gore ako ne pušim”, rekao je Rozi kada je primetio da se koleba.

Naravno, ona je shvatila s obzirom na to da je završila sve njegove kolegijume.

„Sišla sam do automata i donela šest kutija marlbora”, rekla mi je.

„Da ti nisi to uradila, uradilo bi deset drugih glasnika”, uzvratio sam ja.

„Sigurno je da bi.”

Njegovi najbolji studenti - unutrašnji krug - dolazili su i odlazili iz bolnice,okupljali se i čavrljali u čekaonici.

Drugog dana po otpuštanju sa intenzivne nege, Ravelštajn koji ni sada nije mogaoda koristi noge, još jednom je obavljao telefonski razgovor s prijateljima u Parizu,objašnjavajući zbog čega još ne može da se vrati. Stan mora da se odjavi. Njegovimaristokratskim gazdama treba prići taktično da bi se vratio predujam. Deset hiljada

dolara. Možda će pljunuti lovu a možda neće. Govorio je da shvata njihova osećanja.To su najlepše sobe u kojima je ikad boravio.

Ravelštajn nije računao na to da će povratiti depozit, iako je imao debele veze ufrancuskim akademskim krugovima. U Francuskoj je zaista imao mnogo važnih veza -kao i u Italiji. Savršeno mu je bilo jasno da ne postoji zakonski način da povratinovac. „Naročito u ovom slučaju, zato što je stanar Jevrejin, a u porodičnom stablu tearistokratske porodice postoji izvesni Gobino. A oni su bili poznati jevrejomrsci. A ja



nisam običan Jevrejin, nego mnogo gore, američki Jevrejin - što znači još opasniji zacivilizaciju. U svakom slučaju, dozvoliće Jevrejinu da živi u njihovoj ulici, ali morada plati.”

U jednom trenutku, iscrpljen bolešću, poluotvorenih očiju i beščujnog glasa, tako

da se značenje više prenosilo izrazom lica - nekoliko dana njegov govor ličio je nanjegov suženi pogled - uporno je pokušavao nešto da mi kaže. Konačno mi je postaloasno šta želi da mi saopšti - da i tada pokušava da sredi da jedan BMW bude poslat

preko Atlantika.

„Iz Nemačke?”

Činilo se da je dao potvrdan odgovor, mada nije mogao da kaže. Imao sam utisak da se kola već nalaze negde na sredini Atlantika. A možda su čak istovarena sa brodai natovarena na kamion koji je na putu za Srednji zapad.

„Za Nikija”, prozbori Ravelštajn. „Oseća da mora da ima nešto naročito i samonjegovo. Tebi je to jasno, zar ne, Čik? Možda bi odustao od svoje švajcarske škole.”

Ovo mi nije bilo postavljeno kao pitanje. Bilo je očito da bi bilo tako. Kao prvo,kad biste se i vi odevali kao Niki - kod Versaćea, Ultima i Gučija - ne biste nipoštokoristili javni prevoz. Kako sam svoju neočekivanu potrebu za humorom zadovoljiotakvom opservacijom, sada sam mogao da se vratim u stvarnost. A stvarnost je bilatakva da se Ravelštajn jedva izvukao, da se još nalazio na aparatima, da mu je donjideo tela bio paralizovan, da mu noge nisu reagovale, i da ga, ako paralizu uopšte

savlada, očekuju druge infekcije.„Reci mi, tja, Čik, kako izgledam?”

„Misliš na lice?”

„Lice, glava. Ti imaš čudno oko, Čik. I nemoj ništa da prećutiš.”

„Izgledaš kao zrela dinja na jastuku.”

Nasmejao se. Oči mu se zasuziše i zacakliše; posebno je uživao u mojimzapažanjima. U ovoj primedbi prepoznao je više sposobnosti na delu. Za kola je

rekao: „Agencija je pokušala da mi proda neki BMW boje vina. Meni se više sviđakesten. Tamo je grafikon paleta boja.” Pokazao je prstom i kada sam mu ga dohvatiootvorio ga je. Mirno posmatrajući uzorke, rekoh da boja vina ne bi odgovarala.

„Po pitanju ukusa nikada ne grešiš. I Niki tako misli.”

„To je lepo, ali nisam nikada mislio da on primećuje.”

„Odeća koju nosiš možda nije po poslednjoj modi, ali si ti, Čik, zaista imaoosobine kicoša - u ranijoj fazi, i to u ograničenom obimu. Sećam se tvog krojača iz



ikaga, onoga koji je i meni skrojio odelo.”

„Jedva da si ga nosio.”

„Nosio sam ga kod kuće.”

„A onda je isparilo.”„Niki i ja smo se ludački smejali njegovom kroju. Savršeno za Las Vegas ili za političara na godišnjem skupu demokrata u hotelu Bizmark - bez uvrede, Čik.”

„Nisam uvređen. Ne polažem mnogo na odela.”

„Niki stalno ponavlja da imaš savršen ukus za košulje i kravate. Kiser & Aser.”

„Naravno, Kiser & Aser .”

„Da!”, reče Ravelštajn i zadovoljno zatvori oči.

„Ne želim da te zamaram”, rekoh.„Ne, ne.” Ejbove oči još behu zatvorene. „Još uvek sam živ za vesele doskočice.Ti mi pomažeš više nego deset intravenoznih infuzija.”

Da, mogao je da računa na mene. Čekao sam i pred bolničkim prozorom. Ad sum,kako bi se odgovorilo na prozivku u školi - ili ab est, što smo govorili u horu kada bimesto bilo prazno.

Grad beše utonuo u pozno jesenje sivilo - tlo koje se steže od hladnoće, granajući bulevari, stambene zgrade boje peska, bledozeleni parkovi - umereni pojas i njegova

godišnja doba posustaju. Dolazi zima.Kada je telefon ponovo zazvonio ja sam ga uzeo; hteo sam da ga zaštitim od

poziva. Ali na vezi je bila gospođa u vezi s prodajom BMW-a i on je želeo darazgovara s njom. „Samo da proverimo ovu listu”, reče joj on. „Jeste li sigurni daćemo dobiti kola sa menjačem…? Automatski prenos ne odgovara.”

Sa svim troškovima kola će stajati osamdeset hiljada dolara.

„I vazdušni jastuci, kako za suvozača tako i za vozača?”

„… A sad boja iznutra - tapacirung od jareće kože. CD uređaj smešten u prtljažniku kola trebalo bi da vrti šest diskova! Osam! Deset!

„A vrata se zaključavaju i otključavaju elektronski? Nećemo da se zajebavamo sključevima. Ne mogu da vam dam overen ček zato što sam u bolnici. Baš me briga akoe to politika kompanije. Hoću da isporuka bude najkasnije u četvrtak. Niki - g. Taj

Ling dolazi iz Ženeve u sredu uveče. Dakle, sva papirologija mora da se završi. Ne,mislim da sam vam već rekao, ja sam u bolničkoj sobi. Tja, tja! Mogu samo da vasuverim da nije reč o bolnici za umobolne. Imate broj mog računa u Meril Linču. Šta?



Zaista ste me brzo proverili, gđice Sorabh - da li se piše sa bh ili hb?”

Dnevno je bilo po desetak ovakvih razgovora. „Niki je takva cepidlaka”, rečeon. „A zašto i da ne bude sve u savršenom redu? Hoću da bude sto odsto zadovoljan -s motorom, karoserijom, elektronikom. Da sve bude cakum-pakum. Stabilizatori

uravnoteženi. Nekada je to bila kovačka majstorija - sada je kompjuterska. U novimkolima neće biti barokne opere. Samo kineski džez i ko zna šta drugo.”

Niki je, kao što mi je bilo dobro poznato, bio probirljiv. Bilo je to očito čak i pri površnim odnosima s ljudima. Mora da je tako i sa stvarima.

„Neću da izgleda da sam prevaren zahvaljujući ovoj bolesti. Moram da predvidim kako će Niki reagovati. On je krajnje sitničav na svoj staložen način”, rečeRavelštajn. „I normalno je da je tako. Naravno, on deli moje blagostanje. Ali ne takodavno rekao mi je da bi tako voleo jedan znak od mene - neki veliki gest. Blagostanje

nije samo moje, ono je naše.” Nisam tražio da ulazi u detalje. Budući da smo bili bliski prijatelji, ostalo je na

meni da razmislim o Nikijevom mestu u njegovom životu. Verovao sam da sam biodovoljno obazriv da to shvatim. A možda i nisam. Ravelštajn me je često terao na toda sumnjam u svoje sposobnosti.

Rekoh: „Trebaće više meseci da se pročitaju sve te garancije.”

„Prema tebi ovo zvuči kao putešestvije krsta”, reče Ravelštajn smešeći se.

„Ti i Niki možete biti sigurni s tom ogromnom nemačkom korporacijom. To jenešto kao buržoaska kraljevska porodica. Pitam se da li su za vreme rata koristilirobovski rad?”

Kako su mu ruke bile isušene, Ravelštajnove pesti izgledale su neprirodno velikekada je pripalio jednu od cigareta koje mu je donela Rozamunda. A kada ju je odložiou pepeljaru i oduvao dim, znao sam da je neko ušao u sobu.

Beše to dr Šlaj - Ravelštajnov kardiolog. Bio je i moj kardiolog. Dr Šlaj bio jenizak i tanak, ali njegova vitkost nije bila znak slabosti. Bio je strog. U tome mu je

išlo na ruku upravljanje u bolnici - bio je glavni kardiolog. Nije mnogo pričao. Nije nimorao.

„Da li shvatate, g. Ravelštajn, da ste tek napustili intenzivnu negu? Pre samonekoliko časova niste mogli ni da dišete. A sada uvlačite dim u pluća. Stanje je veomaozbiljno”, reče Šlaj, ošinuvši mene ledenim pogledom. Ja sam morao da zabranimRavelštajnu da puši.

I dr Šlaj bio je sasvim ćelav, nosio je beli mantil, a stetoskop koji mu je virio iz



džepa zgrabio je kao praćku svojom gnevnom rukom.

Ravelštajn je ćutao. Nije dozvoljavao da ga neko plaši - ali nije imao dovoljnosnage da uzvrati. Sve u svemu, malo je držao do lekara. Oni su saveznici buržoazijekoja se plaši smrti. Nije nameravao da menja svoje navike u pogledu lekara, pa ni u

pogledu Šlaja koga je poštovao. Kao što je Rozamunda shvatila kada je išla pocigarete, Ejb će uraditi ono što je uvek radio. Nikada se neće prenemagati.

„Molim vas, g. Ravelštajn, da ne pušite dok vam pluća ne ojačaju.”

Ravelštajn je i dalje ćutao, samo što je sada klimnuo glavom. Ali ne zato da bi sesložio. Nije čak ni gledao u dr Šlaja - gledao je nekud mimo njega. Šlaj nije bionjegov glavni lekar. Glavni je bio dr Ejbern. Naravno, Šlaj je bio deo tima; i još više,edan od vođa tima. Što se mene tiče. Šlaju sam se sviđao - na mestu koje sam

zauzimao. Dr Šlaj nije nikada mnogo pričao, ali ako ste imali dobar mentalni sluh brzo

ste primali poruke. Ravelštajn je bio značajna figura u visokim intelektualnimkrugovima. Ne bi bilo preterano reći da je Ravelštajn bio zaista važan. Nasuprotnjemu, ja sam bio samo dobar u svojoj klasi. A ona je bila daleko od važne.

Meni je Šlaj preporučivao da održavam nivo kinina u organizmu zbog rada srca.Patio sam od fibrilacija, a ponekad sam ostajao bez daha. Otkrio sam da od velikihdoza kinagluta, koje je meni prepisao, čovek ogluvi. U svakom slučaju, mali problemikoje sam imao sa srcem behu moja jedina veza sa Šlajem. S druge strane, Ravelštajnga je fascinirao. U njemu je video velikog borca u ratu za kulturu i ideologiju. Nakon

što je Ejb održao svoju senzacionalnu harvardsku besedu, saopštivši slušaocima da suoni elitisti prerušeni u egaliterijance - „Bravo!”, rekao je dr Šlaj, okrenuvši se premameni. „Ko bi još mogao da poseduje toliko znanja, toliko samouverenosti i autoritetada uradi ovo! I to tako lako, tako prirodno!”

Što se Ravelštajna tiče, on nikada ne bi poželeo da ima doktora. Morao je da znašta da misli o svakome s kim ima posla. Bio je nemilosrdno radoznao ne samo u vezisa studentima nego i sa trgovcima ili uglednim inženjerima ili zubarima, kao i u vezisa savetnicima za ulaganja, berberima i, naravno, lekarima.

„Šlaj je ovde gazda”, reče. „Najuticajniji je od svih. On kreira njihovu politiku.Šef je svim odeljenjima i preporučuje pacijentima svoje ljude - baš kao što je učiniosa mnom. Ali njegov privatni život…”

„Nikada o tome nisam razmišljao.”

„Da li si ikada upoznao njegovu ženu?”

„Nikada.”



„Dakle, prema svim izveštajima tamo vlada žensko carstvo. Njegova žena ikćerke odlučuju o svemu. On praktično živi samo na klinici i u laboratorijama.”

„Je li tako? To se često dešava sa strogim svetom…”

„Kao i s tobom, Čik. Ti imaš mnogo iskustva u tom pogledu.”

„Još jedan slučaj sina koji nema na šta da nasloni glavu.”

„Pa, nemoj da ti bude žao. Sve si sam sredio. Nemaš za čim da žališ”, rečeRavelštajn.

Nisam mogao da se sporim. Jedino sam rekao da doktor nema prijatelja, da nemaRavelštajna, da ga uputi.

„Jadni Šlaj postaje medicinski sve ispravniji”, nastavi Ravelštajn. „Žena mu ježilava, a tu su još dve neudate kćeri. Sve tri su aktivistkinje feminističkog pokreta i

borci protiv zagađenja okoline. Tako doktoru ostaje da bude tiranin na klinici i čudak kod kuće.”

„I ja sam ga razbesneo”, rekoh. „Pravi prijatelj bi ti bio oduzeo cigaretu!”

Nisam Ravelštajnu govorio ništa što sam nije znao. Nije se mnogo ovajdio.



Onaj BMW 740 bio je spreman - isporučen je sat vremena pre nego što je Nikistigao. Odmah je došao u bolnicu. Ravelštajn još uvek nije mogao da hoda, a ruke jesamo delimično koristio. Mogao je da puši, da telefonira - inače je bio, u skladu s

francuskim izrazom koji je voleo, hors d’usage. 14

Čim je Niki stigao, Rozamunda i ja

smo izašli da čekamo napolju.Posle izvesnog vremena Niki je izašao sa suzama na licu. Veoma retko je

govorio o Ravelštajnu sa mnom ili s drugim prijateljima. Prihvatao nas je zato što nase Ejb proverio. Mi smo s Ejbom razgovarali o pitanjima za koja Niki nije bio

zainteresovan. Naravno, Niki je imao svoj stav u vezi sa svakim od nas. A Ejb je bionavikao da njegove ocene uzima ozbiljno.

„Moraš odmah da pođeš i da preuzmeš svoja nova kola”, reče Rozamunda.

Sišli smo dole da vidimo kako Niki seda za volan. Vozač kompanije ga jesačekao i podneo mu kratak izveštaj, objasnio je kasnije Niki, o specijalnimkarakteristikama glamuroznog BMW-a 740. Pogledao sam prekidače i svetla nakontrolnoj tabli - izgledala je kao kabina aviona-lovca. Sve skupa beše van mog

poimanja - nisam znao da uključim odleđivač niti da podignem haubu.

Ravelštajn je, naravno, želeo da ovom ogromnom igračkom odvrati Nikija odmedicinskih činjenica. Uspeo je samo delimično. Bilo je užitka u spuštanju u vozačkosedište, ali mi je Niki rekao da se ne vraća u Švajcarsku. Sve će morati da pričeka.Moraće da otkaže kurs za obuku u rukovođenju hotelom.

Kada je došlo vreme da pođe kući. Ejb je rekao da ne želi da se vozi bolničkimkolima. Rekao je da će ga Niki odvesti u novom BMW-u 740. Stav dr Šlaja bio je, sobzirom na to da Ravelštajn nije mogao da hoda niti da sedi, da mora da se izveze nakolicima. Ejb je rekao da nema potrebe ni za kolicima ni za nosilima, a ni za kolimahitne pomoći. Studenti i prijatelji će ga odneti do BMW-a 740.

Šlaj je ostao pri svom stavu. Rekao je da neće potpisati otpusnicu ako ne bude ponjegovom. Ejb je na kraju popustio i podigli su ga, zajedno s posteljinom, na kolica.



Sve vreme je ćutao, ali nije bio mrzovoljan. Ni inače nije poprimio mrzovolju ni potištenost karakterističnu za bolesnike.

BMW 740 bio je već garažiran. Zahvaljujući telefonskom pozivu za tili čas će senaći pred vratima bolnice.

Ja sam ponovo čitao Kejnsove memoare koje mi je Ravelštajn preporučio kaouzor koji treba da sledim. Uvek je postojala knjiga da ispuni časove čekanja predintenzivnom negom ili vreme dok pacijent spava ili tiho razmišlja - praveći se daspava. Dok sam čekao kola hitne pomoći sedeo sam s Rozamundom u dvorištuRavelštajnove zgrade, čitajući M. Kejnsa.

Pitanje koje je na tom mestu obrađivao Kejns beše nemačka prodaja zlata 1919.godine da bi finansirali otkup hrane za blokirane gradove u kojima je harala glad.Komisija koja je bila zadužena za sprovođenje Konvencije o primirju imala je sedište

u mestu Spa, mondenskoj banji na belgijskoj granici, koja je ranije bila veliki štabnemačke vojske. Tamo se nalazila Lundendorfova vila, kao i Kajzerova iHindenburgova - odmah je bilo jasno da Kejns piše ezoterijski za svoje drage

blumzberijevce a ne za široke mase koje čitaju novine.

Pisao je da belgijsko tlo pohode duhovi. „Vazduh je bio još nabijen emocijamate velike propasti. Mesto je bilo zastrto tugom, onom pozorišnom tevtonskom tugomšuma crnog bora.” Jako me je zanimalo da saznam da li Kejns smatra Riharda Vagneradirektno odgovornim za Prvi svetski rat. „Očito je Kajzerovo poimanje samog sebe

bilo tako oblikovano. A šta je bio Hindenburg nego bas, a Ludendorf tenor trećerazredne vagnerovske opere?”

Postojala je, međutim, opasnost da Nemačka otplovi u boljševizam. Uz glad i bolest koje haraju, velika smrtnost šteti saveznicima, govorio je Lojd Džordž nakonferenciji. Odgovarajući mu, Klemanso je „video da mora treba da se mnogo togaodrekne.” „Mora treba” beše izraz koji je sada nestao, rekao sam Rozamundi.

Ipak, Francuzi su još uvek bili protiv toga da im Nemci plaćaju za hranu u zlatu.Klemanso je tražio nemačko zlato za reparacije. Jedan od francuskih ministara,

Jevrejin po imenu Kloc, izjavio je da Nemcima koji umiru od gladi treba da sedozvoli da plaćaju hranu na sve moguće načine osim u zlatu. Za njega je bilonemoguće da se ide dalje bez kompromisa sa interesima njegove zemlje, „koji su (tuse naduvao da pokaže koliko je dostojanstven) njemu povereni”.

Lojd Džordž - zbog čega mu se neprestano vraćam? Ne mogu da objasnim zbogčega me to proganja - sada se s mržnjom obrecnuo na M. Kloca, piše Kejns. „Znaš likako izgleda Kloc?” Niski, debeljuškasti, brkati Jevrejin, ali nemirnih očiju i malo



povijenih ramena kao da instinktivno negoduje. Lojd Džordž ga je oduvek mrzeo i prezirao. A sada je na trenutak video da bi mogao da ga ubije. Žene i deca umiru odgladi, vikao je, a M. Kloc klepeće i klepeće o svom ’zlaaatu’. Nagnuo se napred igestikulacijom ruku svima pokazao sliku groznog Jevrejina kako grabi vreću s

novcem. Oči su mu sevale a reči su izlazile uz tako žestok prezir da je gotovoizgledalo da ih pljuje prema njemu. Antisemitizam, gotovo na samoj površini natakvom skupu, beše prisutan u srdašcima svih prisutnih. Svi su gledali Kloca s

prezirom i mržnjom; jadni čovek presamitio se preko sedišta, očito utučen… A ondae on (Lojd Džordž) pozvao Klemansoa da okonča tu opstruktivnu taktiku; inače, vikaoe, g. Kloc će se svrstati s Lenjinom i Trockim među one koji su širili boljševizam po

Evropi. Predsednik vlade je zaćutao. Svud po dvorani videlo se da se svi cere išapuću onima do sebe ’Klocki.’”

Jedan drugi Jevrejin, ovaj u službi nemačke vlade, bio je dr Melhior: On nije biotako čvrsto povezan sa svojom delegacijom kao Kejns; Kejns je bio na strani LojdaDžordža i protiv Herberta Huvera kad god se raspravljalo o hlebu, svinjetini ilifinansijskim aranžmanima. Činilo se da se Melhior oseća kao Kejns. U Kejnsovom

prikazu Melhior je „unezveren, bespomoćan… kao čestita životinja u mukama. Zar ne bismo mogli da srušimo prazne formalnosti ove konferencije, gvozdena vratatrostrukih tumačenja i da razgovaramo o istini i realnosti kao zdravi i razumni ljudi?”

Nemačka je bila gladna, Francuska je iskrvarila gotovo do smrti. Englezi iAmerikanci su zaista želeli da dopreme hranu. Tone svinjetine čekale su na

porudžbinu Herberta Huvera da isporuka počne. „Priznao sam da naše novije akcijenisu mogle da ga navedu na to da poveruje u našu iskrenost; ali sam ga (Melhiora)molio da veruje da sam ja, barem u tom trenutku, iskren i da govorim istinu. Bio jedirnut koliko i ja i mislim da mi je poverovao. Obojica smo stajali tokom celograzgovora. Na neki način sam ga voleo… Javljao se telefonom Vajmaru i molio ih jeda mu dozvole malu diskreciju… Strasno pesimistički je govorio o jednomJevrejinu.”

Mesto gde sam ja sedeo čitajući, gde smo Rozamunda i ja čekali bolnička kola

da dovezu Ravelštajna, beše malo dvorište sa gvozdenom kapijom. Kameni bazen,rastinje, trava - bilo je čak i cveća. Tu bi žabe bile dobrodošle, ali trebalo ih jeuvesti. Otkuda bi, inače, mogle da dođu? U ruševinama koje su okruživale ovosvetilište nije bilo žaba. Dvorište je bilo nalik komori za dekompresiju. Neke

profesore-stanare možda je podsećalo na pećine koje su engleska gospoda uređivalaza skloništa u XVIII veku. Bila je potrebna nekakva zaštita od grube stvarnosti. Da

biste bili potpuno svesni i svetilišta i ćumeza, morali ste da budete neki Ravelštajn.



„Tamo kod mene”, govorio bi smejući se, „žace će vam reći da se ne zaustavljate nacrveno svetlo. U ničijoj zemlji mogli biste da skončate, ako se zaustavite.” Ne moratedozvoliti da vas proguta istorija sopstvenog doba, govorio bi Ravelštajn. U istomsmislu citirao je Šilera: „Živi sa svojim dobom ali nemoj da budeš njegov stvor.”

Arhitekta koji je tu postavio malu arkadu u stilu Alhambre, sa šedrvanom isenovitim biljem, imao je sličnu ideju: „Živi u ovom gradu ali nemoj da mu pripadaš.”

Rozamunda koja je sedela pokraj mene na ivici kamenog bazena, nije se osećalaisključenom dok sam ja čitao.

Ravelštajnu je nekad bilo potrebno poprilično vremena da shvati da smoRozamunda i ja bračni par. To je bilo čudno zato što se on jako interesovao za svojestudente, a Rozamunda je bila jedna od njih. Da smo ga pitali o tome, rekao bi da bi sobzirom na vrstu obrazovanja koje dobijamo, s njegovim neobičnim naglaskom na

„osećanjima” - da se ne izmotavamo, na ljubavi - bilo neodgovorno pretvarati se dase nastava može razdvojiti od povezivanja duša. Bio je to njegov staromodni načinodređenja. Normalno da je postojala grčka reč za to, ali se od mene ne može očekivatida zapamtim svaku grčku reč koju sam čuo od njega. Eros je bio daimon, genije ilidemon koga je darivao Zevs kao nadoknadu za surovo razbijanje originalne čovekoveandrogene celine. Siguran sam da imam ulogu tog aristofanskog polno-mitskog pravca.Uz pomoć Erosa idemo dalje, svako od nas, tražeći svoju izgubljenu polovinu.Ravelštajn je sasvim ozbiljno bio u ovoj potrazi, gonjen žudnjom. Ne osećaju svi tu

žudnju, niti priznaju ako je osećaju. U književnosti su je osećali Antonije i Kleopatra,Romeo i Đulijeta. A bliže našem vremenu Ana Karenjina i Ema Bovari, Stendalovamadam De Renal u svojoj jednostavnosti i čednosti takođe ju je osećala. Naravno, imnogi drugi, poseduju je u nekoj nejasnoj formi, iako je nisu svesni. Na to jeRavelštajn stalno motrio i s takvom preokupacijom bio je samo na korak od

provodadžisanja. Izvlačio je sve što je mogao iz tih snažnih ali nepotpunih potreba.Pravo ublažavajuće sredstvo za ne uvek svestan bol žudnje imalo je samo po sebiveliku važnost. Moramo da živimo, ovako ili onako. Brakovi moraju da se sklapaju. U

preljubi muškarci i žene se nadaju da će se privremeno osloboditi dugotrajnog bola

uzrokovanog lišavanjem. Po Ravelštajnovom sudu, preljuba je postala beznačajangreh zato što nas bol uzrokovana žudnjom tako nemilosrdno goni. „Duše bez žudnje”

bio je radni naslov njegove čuvene knjige. Ali za većinu ljudi žudnja je, na ovaj ilionaj način, nestala.

- Kako to da odoh tako daleko?

Kao pošten posmatrač, moram da razjasnim kako je Ravelštajn delovao. Ako mue bilo stalo do nekoga, onda je morao da ga skicira. Ne biste verovali koliko je



vremena posvećivao svakom slučaju pojedinačno, kako pomno je posmatrao studentekoje bi primio na viši ili ezoterijski kurs, one koji su bili voljni da raskinu sa većinomkoja se povinovala tradicionalnoj sociologiji i koja je vladala profesijom. Ako bisledili Ravelštajna, studenti nisu mogli da očekuju da lako dođu do posla. Dakle,

trebalo je razmisliti kako se postarati za mlade ljude koje ste odabrali. Govoreći profesionalno, oni su napravili pogrešan izbor. Ravelštajn je često tražio mojemišljenje. „Šta bi bilo ako bi se Smit spario sa Sarom? On ima neke čudne sklonosti,ali nikada neće biti čudak. A Sara je vrlo ozbiljna devojka - disciplinovana, vredna,voli knjige. Nije genije ali je mnogo toga na njenoj strani. Taman je tolikomuškobanjasta da usreći mladog Smita.”

Bio je toliko vičan razmišljanju o ovakvim aranžmanima da je očito imao neštona umu i kada se Vela razvela od mene. Moje greške su bile tako jasne da mi se nije

moglo verovati da ću uraditi išta kako treba. On je bio tačno prorekao pre sedam iliosam godina: „Vela će uskoro raskrstiti s tobom. Putuje na konferencije širom sveta. Nikada nije kod kuće ni nedelju dana. Dok ti imaš papučarske sklonosti, Čik. Takosada možeš da živiš samo sa njenom odećom koja visi u ormanu. Samo se čini da jenjoj potreban muž. Mislim da joj muškarci nisu na prvom mestu. U svakom slučaju,čudna je; ima osobine lepotice a nije lepotica, bez obzira na to kako da se obuče ilinašminka. A ti kao umetnik, Čik, zapazio si u njoj nešto što ima veze s lepotom. Tačnoe da ima lepe oči ali kada se bolje pogleda ima u njoj nečeg vojničkog. A kada se

ona zagleda u tebe, ne možeš uopšte da joj pariraš. Govoreći mentalno, ona ide prema

tebi ali se onda udalji koliko brzo štikle mogu da je ponesu. Čudna je ona, Čik. Ali i tisi prilično čudan. Umetnici se, naravno, zaljubljuju, ali ljubav nije njihov glavni dar.Oni vole svoju visoku funkciju, korišćenje svoje genijalnosti, ne stvarne žene. Imajuoni pogonsku snagu koja je samo njima svojstvena. I Gete je imao svoj daimon, onjemu je sve vreme pričao Ekermanu. A u poznim godinama zaljubio se u vrlo mladostvorenje. Naravno, ovo zaljubljivanje bilo je derisoire - čist apsurd…”

Bio je to njegov način postavljanja problema - ne baš laskav, ali, na kraju, onnije nikome laskao, niti se sa bilo kim izjednačavao da bi ga kritikovao. On je

ednostavno verovao da je spremnost da se prihvati napad na samopoštovanje i da seono do kraja sprži mera čovekove ozbiljnosti. Čovek mora da bude spreman dasasluša i da izdrži najgore stvari koje se za njega mogu reći.

Međutim, neko vreme pre toga, na svoj prefinjeni ali i čudesno trapav način.Vela je već bila počela brakorazvodnu parnicu. Ispostavilo se da je angažovalaadvokata godinu dana ranije. Taj advokat, žena koja je pripadala velikoj pravnoj kući,znala je do u cent sve moje prihode, a Vela je zahtevala dvadeset pet odsto mog novca



bez poreza. Redovno je odlazila u centar grada da se frizira i sredi obrve, da kupihaljine i cipele. Često bi ručala s jednom prijateljicom - ili sa svojim advokatom.

Nas dvoje uopšte nismo imali prave kućne navike. Bio je to nekakav klimaviaranžman - domaćinstvo, ne mesto bračne ljubavi ili privrženosti. Kada bi zalihe

ponestale, Vela bi otišla do supermarketa da kupi svu silu stvari - jabuke, grejpfrut,meso za zamrzivač, puding od manioke za desert, konzervisanu tunjevinu i haringu usosu od paradajza, luk, pirinač, kukuruzne pahuljice za doručak, banane, zelenu salatu,dinje. Nekoliko puta sam pokušavao da je naučim kako da odabere dinju mirisanjemnjenog donjeg dela, ali ona očito nije želela da je neko vidi kako radi nešto što nedolikuje lepoj i finoj osobi. Kupovala je hleb i kifle, prašak za mašinu za pranjesudova, žicu za šerpe. Tada bi namirnice u vrednosti od nekoliko stotina dolara bilerazvrstane u kartonske kutije. Posle kupovine ne bi se vraćala kući nego bi odlazila na

univerzitet. Ja sam preuzimao dostavu kod kuće i napunio bih frižider i kuhinjske police. Potom bih izgazio kartonske kutije i iznosio ih liftom. Bio sam u prijateljskimodnosima sa nadstojnikom i nisam hteo da ga gnjavim sa smećem.

Kerigan, pesnik i prevodilac koji je živeo sa taštom na spratu iznad nas, upitaome je jednog dana zašto se bakćem sa smećem, tako da sam mu izložio moj odnos sanadstojnikom, na šta je on rekao: „Ovde sve poštuju osim tebe.” Odgovorio sam da jeto možda tačno, ali da nadstojnik mora da bude pošteđen i da taj čovek ćutke pokazujeda i njegovo dostojanstvo treba da se poštuje. I da ću ja radije tegliti izgaženekartonske kutije nego razmišljati o njegovoj želji za poštovanjem.

Negde pri kraju, ne shvatajući koliko je kraj zaista blizu, još sam pokušavao daraščistim s Velinim ponašanjem, da shvatim njene motive. Ona je više volela dela odreči, priznajući da ne može sa mnom da se verbalno takmiči, tako da je jednog dana,dok sam čitao knjigu (redovno napajanje rečima), ušla u sobu sasvim naga, prišlakrevetu i počela da trlja svoje stidne dlačice o moju jagodičnu kost. Kada samodgovorio onako kako je morala da pretpostavi da ću odgovoriti, okrenula se i otišladajući mi do znanja da je postigla cilj. Porazila me je, ne izgovorivši ni jedne jedinereči. Umesto nje, govorilo je njeno telo, jasno dajući do znanja da je kraj blizu.

U knjizi koju sam čitao u krevetu nije bilo ničega što bi mi imalo koristilo. Nitisam mogao krenuti za Velom da je pitam, „Šta znači takvo ponašanje?” Naš veliki stan

bio je podeljen u zone - ona je imala svoje, ja svoje. Morao bih da je tražim - a ona bisvejedno odbila da komentariše poruku koju upravo beše prenela.

Tako sam se obratio Ravelštajnu. Telefonirao sam mu da pothitno treba darazgovaram s njim i odvezao sam se na drugu stranu grada, skoro dvadeset kilometara.



Kada sam stigao, ovaj put sam izuzetno prihvatio Ravelštajnovu ponudu da popijem kafu. Trebalo mi je nešto jako. Poznavao sam, naravno, njegovu strast zaslučajeve kakav sam nameravao da opišem. Nakaradne improvizacije stvorenja podstresom - što su one bile uobraženije to ih je on više voleo.

„Kažeš gola, ej? Time ti je prenela poruku. A šta si ti mislio? Šta je htela da tikaže na svoj nagonski način?”

„Imam utisak da je htela da mi saopšti da više ne mogu da je imam.”

„Oproštajni poljubac, ha? A ti ga nisi očekivao - ili možda jesi, negde u dubiniduše?”

„Naravno da sam znao da dolazi. Nismo nikako mogli da se uskladimo.”

„Mene zanima da li postoje činjenice koje su ti možda promakle, Čik. Ne krivim

tebe što zahtevaš od nje da se ponaša kao supruga u skladu s tvojim shvatanjima. Ali ižene imaju svoja shvatanja. Ona uživa ugled na području svoje delatnosti. Kažu da jevrhunski naučnik, tako da verovatno ne smatra da treba da ti kuva večeru - da tačno u

pet počne da guli krompir.”

„Ona je odrasla u zemlji u kojoj je harala glad…”

„U očima sveta velika je stvar biti kosmički fizičar - lično ne znam šta to značiali se smatra jako prestižnim. Samo ti joj ne odaješ priznanje.”

„Došla je da mi kaže da ne računam više na njeno telo. Kad god je želela da

prenese neku važnu poruku više je volela dela od reči. Da bi vest o našoj odluci da seuzmemo saopštila majci čekala je poslednji trenutak pred uzletanje maminog aviona zaEvropu, rekavši joj: ’Odlučila sam da se udam za Čika.’ Matora me je mrzela. Vela jehtela da da do znanja da voli svoju mamu, ali ju je, u stvari, na sve načine

poništavala.”

„A u mržnji je iskrena?”

„Ne znam šta da kažem, niti bilo ko zna. Neki se trude da stvore sopstveni imidžkoji im tada daje sigurnost ili barem nešto nalik tome što, izgleda, društvo zahteva.

Međutim, Vela ne poseduje takav imidž…”„Dobro, dobro”, reče Ravelštajn. „Ti si verovao da će te ona voleti. Da će te

voleti zato što si simpatičan. Ali tvoja Vela čuva svoj intelekt za fiziku. Pomisao na toda vodi topao porodični život predstavlja njen antistav broj jedan. Odatle dolazimodo supermarketa gde Vela kupuje klopu u vrednosti od nekoliko stotina dolara i ondae preda mladim kriminalcima, koji imaju svoje policijske pratioce, da je dostave kući

u kutijama. Ostaje ti da to sranje sam pripremaš, da ga sam i jedeš, a onda da izribaš



šerpe. Baš kao što je radila tvoja majka nakon što bi nahranila familiju pravimobrokom, skuvanim s ljubavlju. Mislio si da će te zavoleli ako je privoliš da ti spremavečeru. Njen komentar je satiričan; šalje tebe u prodavnicu mešovite robe. Baš kao štoona uopšte pripada nekom drugom kosmosu. A ti pripadaš trećem, kosmosu

staromodnih Jevreja koji nestaje. Tuđa duša predstavlja tamnu šumu, kako kažuRusi… a ti voliš ruske poslovice.”

„U ovom trenutku ne.”

„Dakle, tvrdim da Rusi nisu toliko humani koliko žele da verujemo. Sva taistočna carstva kontroliše policija.”

„A duša je tamna šuma, ali ne možeš da očekuješ da u njoj nađeš utočište odKGB-a. Ipak, nije mi do šale.”

„Znam”, reče Ravelštajn. „Dala ti je do znanja da više nemaš pristup njenomtelu. Istekao ti je najamni ugovor. Ali nisi ni računao da će biti trajan. Ne može seočekivati da ljudi žive bez ljubavi ili privida ljubavi. Većina mora barem da održavalepe prijateljske polne odnose.”

Nisam očekivao da će se Vela pojaviti na sudu kada formalnosti budu završene,ali se ona zaista pojavila u žaketu zakopčanom do grla, više nalik staroj aristokratskojodeći nego ženskoj haljini, mesingana dugmeta od grla do kolena, a frizura i šminka

behu joj kao kod balske igračice. Verovatno je nemoguće preneti poruke koje jeemitovala. Imao sam svoju šansu, koja mi je pružena sa izuzetnom kraljevskom

plemenitošću, i bilo je očito da ne posedujem ono što je ta plemenitost tražila.Ona beše sačinila nekakvu ezoterijsku racionalnost koja je bila sasvim

nespoznatljiva ali zasnovana na principima od osamnaest karata. Svejedno je postojala klimava strana njenog kraljičkog dostojanstva. Ako biste pomislili damožete da kažete otkuda je, pogrešili biste. „Možda je izgledalo da takav čovek (Čik)

može da bude moj muž, ali bila je to greška - Q.E.D.”15

Otišla je, čudno koračajućidugim koracima - hodala je samo na prstima. Pete su, pritom, vodile svoju politiku.

Nije bilo ni najmanje groteskno. Bilo je začuđujuće izražajno, ali niko ne bi mogao da

kaže šta znači.Rozamunda nije spadala u Ravelštajnove zvezde, ali je na svoj način bila dobra.

„Radi kao i ostali. Grčki joj je više nego korektan, ništa ne propušta i savršenorazume tekstove. Nervozna je i nesigurna u sebe. A vrlo je privlačna, zar ne? Nijerazvratna nego stvarno lepa.”

On to nije znao, ali sam prvi put bio ispred njega. Nisam želeo da Ravelštajn proverava Rozamundu za mene. Nisam mogao da dozvolim da mi sređuje ženidbu kao



što je radio svojim studentima. Ako prema nekome nije osećao ništa posebno, nije muuopšte bilo stalo do toga šta dotični radi. Ali, ako ste mu bili prijatelj smatrao je da jerđavo ako preuzmete stvari u svoje ruke. Muku je mučio ako bi prijatelji nešto krili odnjega - naročito oni koje je viđao svakodnevno.



Kola hitne pomoći koja su vozila Ravelštajna kući tiho su prišla trotoaru, aRozamunda i ja smo ustali. Ja sam zatvorio knjigu u kojoj sam čitao Kejnsovo pismomajci o svojim obavezama pomoćnika ministra finansija. Nosila na kolicima bešumnosu klizila i video sam glatku dinju Ravelštajnove glave koja nas je vodila kroz

kolonadu nalik Alhambri ka senovitim biljkama i vodi koja je kapala u bazen obrastaou travuljinu. Niki je brzo koračao iza nosila kroz ostakljena mesingana vrata.

Rozamunda i ja smo se popeli liftom na poslednji sprat. Vragolasta deca pritiskala su svu dugmad tako da smo se zaustavljali na svakom spratu. Neprestanootvaranje i zatvaranje vrata produžilo je naš uspon na petnaest minuta, a kada smostigli na vrh Ravelštajn se već nalazio u krevetu - ali ne u svome. Bio je poručen

bolnički krevet, a iznad njega je jedan mehaničar upravo postavljao velikiednakostranični cevasti trougao od nerđajućeg čelika. Ravelštajnu je bio potreban da

bi mogao da se pridigne. Kada bi morao da se premesti u stolicu za fizičku terapiju, baza trougla bi se spuštala ispod njegovih butina. Dovoljno je bilo da lagano uhvatičeličnu cev pa da mala naprava, koja je zujala u podnožju kreveta, počne postepenoda podiže platformicu. Iznenada biste ugledali podignute njegove usahle noge. A kakonije mogao da otvori oči, izraz zaprepašćenosti samo se upola formirao.

Mora da je mnogo razmišljao o fizičkoj strani života, o bezbrojnim načinimakojima može da se upropasti, da čovek bude ranjen ili čak ubijen - što je bioneuobičajen tok njegovih misli. Iznenada se pojavila sestra i mehaničar (bolničkitehničar) je stao sa strane da joj pomogne. Ravelštajn je lagano spušten sa kreveta uinvalidska kolica. Namera dr Šlaja bila je da Ejba vrati na noge, da mu ojačamuskulaturu. Te neobično duge noge uopšte nisu imale listove a na rukama ispod

pazuha jasno su se videle vene. Prosto ste morali da pomislite da je krv u njimazatrovana. Dok je sestra pokušavala da pokrije njegove genitalije, mora da je onrazmišljao o suštinskom pitanju - vredi li se toliko batrgati za život? Nije vredelo, alise on svejedno borio. Uhvatio je čelik, koji je verovatno bio veoma hladan, šake sumu bile blizu klempavih ušiju, pokraj potiljačne kose koja je štrčala ispod linije ćele.



Ima ćelavih glava koje ističu svoju snagu. Ravelštajnova je nekad bila takva. Sada je postala ranjiva. Verujem da je znao kakav prizor pruža, „izbačen iz kreveta” unekakvoj platformici nalik čamcu, izložen užasu - grotesknoj histeriji. Sada je,međutim, već bio daleko od svog trougla, sedeo je u invalidskim kolicima; trougao se

beše izvukao ispod njega i Niki ga je poveo na putovanje po stanu. Rozamunda i jasmo ih pratili od sobe do sobe.

U stanu ništa nije bilo poremećeno. Održavale su ga dve gospođe - PoljakinjaVajda, koja ga je detaljno čistila utorkom, i crna gđa Rubi Tajson (prestara za pravi

posao) koja se pojavljivala petkom. Uloga gđe Tajson bila je da drži nivodomaćinstava u kojima je radila. A za Vajdu je Ravelštajn bio samo još jedan grlatiJevrejin - njena bujna mašta predočavala je sliku novca koji poseduje, a on je biogoropadan i neshvatljiv. Rubi ga je bolje razumevala: za nju je bio profesor,

misteriozni belac. Koliko je jedan belčuga mogao da shvati, on je nastojao da uzme uobzir probleme koje je imala sa kćerkom prostitutkom, te sa sinom na odsluženjuzatvorske kazne, kao i sa drugim sinom čije je nevolje sa sidom i sa nesređenimženama i decom bile nemoguće opisati. Za vreme tihih popodneva on, Ravelštajn, bi

ponekad slušao sa puno sažaljenja, onako u polusnu, priče Rubi Tajson - koje zaista behu van sfere njegovog interesovanja. Starica se predstavljala kao tiha, gorda i tužnorezervisana. Možete zamisliti kako bi Ravelštajn slušao; život takvog sveta mora da je

pravi haos. Ova dobra starica naučila je belačku igru od dekana, rektora i drugihakademskih činovnika čije je krevete spremala i čije je salone čistila. I, naravno, iz

sata u sat pričala je Ravelštajnu o njihovim porodičnim problemima, o ezoterijskim, psihijatrijskim tajnama njihovih žena. Ona nije ništa radila u njegovom stanu: najvećideo vremena presedela bi na stočiću u kuhinji. S vremena na vreme bi sišla da ispeče

pitu. Jedra, snažna, agresivna Vajda starala se o ribanju i pranju. Ona je pomeralanameštaj, čistila toalete, usisavala prašinu, strugala šerpe, prala kristal. Brzo bi sezagrejala i onda bi skinula haljinu i kombinezon. Radila je u ogromnom grudnjaku i

pumparicama.

Kada ga je videla u invalidskim kolicima, na njenom licu pojavilo se nešto

između sažaljenja i ironije - podigla je obrve. Neka vrsta lebdećeg komentara spuštalase niz kosinu njenog lica s prćastim nosem. Jako, jako gadno! A opet, on je Jevrejin.Ponekad se čulo kako mrmlja „Mojšala” dok briše pokućstvo. Tih prvih danaRavelštajn ju je pozdravljao s podignutim kažiprstom, govoreći Nikiju: „Za ime Boga,ne daj joj da prilazi kristalu.”

„Ona vitla vinskim čašama ispod česme”, govorio mi je Ravelštajn. „Lomi ih oslavinu. Pokazao sam joj oštećenja. Počela je da plače. Rekla je da će mi kupiti nove



kod Vulvorta. Ja sam joj na to odgovorio: ’Znaš li ti koliko košta Lalikov kristal?’Kada sam joj pomenuo cifru, iscerila se. Rekla je: ’Šalite se, gospodine.’”

„Zaista si joj rekao cenu?”

„Čovek ne može a da ne pomisli da su te žene isto toliko grube s penisimamuškaraca”, ponavljao bi. „Zamisli samo - kad bi penisi bili od stakla.”



Na ovom mestu mogla bi se ponuditi izvesna dokumentacija o tome šta sam ja bioza Ravelštajna a šta Ravelštajn za mene. To nikada nije bilo jasno ni jednom od nasdvojice - glavnih protagonista. U raspredanju o ovome Ravelštajn ne bi videonikakvog smisla. Govorio je da je više nego zadovoljan što mogu da pratim sve što se

priča. Kada se razboleo viđali smo se svaki dan, a isto tako vodili smo dugetelefonske razgovore kao što priliči pravim prijateljima. Bili smo bliski prijatelji -treba li još nešto da se doda? U svojim fiokama nalazim fascikle sa silnim stranicamao Ravelštajnu. Međutim, ovi podaci samo naizgled imaju veze s temom. Ne postoje

prihvatljivi savremeni termini za raspravu o prijateljstvu ili drugim višim oblicimameđuzavisnosti. Čovek je stvor koji ima nešto da kaže o svemu i svačemu podsuncem.

Ravelštajn je bio voljan da mi sve izloži. Dakle, zašto je nastojao da mi priča o

takvim stvarima, ovaj ogromni Jevrejin iz Dejtona. Ohajo? Zato što je trebalo pothitnoda se kaže. Bio je HIV pozitivan; umirao je od komplikacija uzrokovanih time. Takoiscrpljen, bio je domaćin beskrajne liste infekcija. Ipak, neprestano mi je ponavljaošta je ljubav - nužda, svest o nesavršenosti, čežnja za celovitošću, i da su muke Erosa

povezane s najzanosnijim uživanjima.

Ovo je možda najbolji trenutak za prisećanje da sam, sa svoje strane, bioslobodan da Ravelštajnu priznam što nisam mogao nikom drugom, da opišem svojeslabosti, svoje pokvarene sramne tajne i prikrivanja koja isisavaju snagu. Gotovouvek je smatrao da su moje ispovesti ludački smešne. Najsmešnija je bila svakako onao pomisli na ubistvo. Možda sam im ja davao smešan prizvuk, iz neznanja. Bilo kako

bilo, on je smatrao da su moje ispovesti buntovne i pitao me: „Da li si ikada čitao dr Teodora Rajka, poznatog psihoanalitičara? On je rekao da jedna pomisao na ubistvodnevno čuva od posete psihijatru.”

To što sam bio ljut na sebe Ravelštajn je, međutim, smatrao dobrim znakom.Samospoznaja traži strogost, a ja sam uvek bio raspoložen da se zapetljam s onim

protejskim čudovištem, sa svojim drugim ja, tako da je za mene bilo nade. Ali hteo



sam da idem dalje. Osećao sam da čovek ne može da se do kraja spozna ako ne pronađe način da saopšti neke „nesaopštive” stvari - svoju ličnu metafiziku. Moj pristup ovome bio je da pre rođenja nismo nikada videli ovozemaljski život. Shvatitimisteriju koju zovemo svet, predstavlja okultni izazov. U razvijenu i artikulisanu

stvarnost dolazimo niotkuda, iz nebića i iskonskog zaborava. Nikada pre nismo videliživot. U kratkom trajanju svetlosti između tame u kojoj smo čekali rođenje i tame smrtikoja će nas primiti, moramo da učinimo sve što je moguće sa stvarnošću, koju smozatekli u stanju visoke razvijenosti. Čekao sam milenijumima da to uočim. A onda,kada sam naučio da hodam - u kuhinji - poslali su me na ulicu da istražim bolje. Među

prvim impresijama sećam se stubova koji su stajali u stroju s obe strane ulice. Imalisu boju dabra, bili su meki i truli. Na prečagama ili višestrukim rukama nosili sumnoštvo žica ili kablova u beskrajnom prenosu koji se naizmenično dizao u visine i

padao prema zemlji. Na kablovima su vrapci sedeli, uzletali sa njih i vraćali se da počinu. Duž trotoara, izbledele cigle otkrivale su svoju originalnu crvenu boju prilikom zalaska sunca. U to vreme automobili su bili prava retkost. Mogli su da sevide fijakeri, kočije sa sladoledom, taljige s pivom i krupni konji koji su ih vukli.Poznavao sam ljude po njihovim licima - crvena, bela, smežurana, pegava ili glatka;nasmešena, naprasita ili besna - po očima, nosevima, glasovima, stopalima igestikulacijama. Po tome kako se saginju da zabave, ili zadirkuju, ili nežno gnjavenekog dečačića.

Meni se Bog javio vrlo rano. Kosa mu je bila s razdeljkom na sredini. Shvatio

sam da smo rod zato što je on stvorio Adama prema svom liku, što mu je udahnuoživot. Moj najstariji brat takođe je češljao kosu u istom stilu. Između starijeg brata imene bio je još jedan brat. A starija od svih nas bila je sestra. Bilo kako bilo… to je

bio svet. Nikada pre ne bejah ga video. Njegov prvi dar bio je što je darovao samogsebe. Predmeti su te privlačili sebi i držali te magnetskim imperativom koji je prosto

bio tu. Bila je privilegija što ti se dozvoljava da gledaš - da gledaš, pipaš, osluškuješ.Ovo ne bi bilo nemoguće opisati Ravelštajnu. Ali on bi odgovorio, odmahujući rukom,da je Ruso davno pokrio isto to polje svojim Ispovestima ili Sanjarenjima samotnog

šetača. Nisam smatrao da ove prve epistemološke impresije treba da se prihvate iliodbace. Sedamdeset i kusur godina posmatrao sam stvarnost pod ovim istimznamenjima. Imao sam, takođe, osećaj da moram da čekam više hiljada godina da bihvideo, čuo, omirisao i dodirnuo ove misteriozne fenomene - da okrenem svoj životnikrug pre nego što ponovo nestanem kada mi vreme istekne. Mogao sam da kažemRavelštajnu: „Bio je red na mene da živim.” Ali on beše odveć blizu smrti da bi mu sečovek obraćao na takav način, tako da sam morao da odustanem od te želje i da mu sedo kraja otkrijem opisujući svoju unutrašnju metafiziku. Samo mali broj naročitih duša



uspeo je da nađe načina da prihvati takva otkrovenja.

Još jedno detinje poniranje u spoljni svet: na Rojevoj ulici u Montrealu konj kojie vukao taljige pao je na zaleđeni trotoar. Nebo je pepeljasto sivo. Neka manja

životinja možda bi se dočepala nogu, ali ova velika sa ogromnim kukovima može

samo da vrti kopitima u vazduhu. Dugogrivom Peršeronu unezverenih očiju i nabreklihžila biće potreban neki kolos da ga spase, a grupica čovečuljaka na uglu može samoda daje sugestije. Govore žandarmu da ima sreće da je konj pao na Rojevoj ulici, pae lakše napisati izveštaj nego da se to desilo na Lagošetijeru. A onda nailazi čudna i

beskrajna povorka šiparica koje idu u parovima u crnim haljinama. Lica su im bledakao da boluju od jektike. Časne sestre koje ih nadgledaju drže ruke u rukavima.Lokvice na ovoj prljavoj ulici su duboke i na njima se uhvatila pokorica od leda.

Ovakvu impresiju kod dece - pravu stvarnost - odrasli tolerišu. Do izvesne dobi

ništa s tim u vezi ne može da se uradi. U bogatijim porodicama to možda traje duže.Ali Ravelštajn je mogao da dokazuje da tu postoji opasnost od samopovlađivanja. Ilinastavljaš da živiš u natprirodnim slikama ili ih odbacuješ i posvećuješ sesvakodnevnim poslovima, prihvataš racionalne principe i počinješ da se bavišdruštvom ili politikom. Onda to osećanje da si došao „odnekud” nestaje. Prema

platonovskoj teoriji, sve što znamo predstavlja sećanje na pređašnju egzistencijunegde drugde. U mom slučaju, Ravelštajnovo mišljenje bilo je da je tananostzapažanja otišla mnogo dalje nego što bi smela i da je negovana radi sebe same.Čovečanstvo je najpre polagalo pravo na našu pažnju a ja sam previše koristio svoju„ličnu metafiziku”, mislio je on. Njegova strogost mi je prijala. Nisam imao vremenada se promenim u dodeljenom mi životu, ali je lepo, mislio sam, da neko kome je stalodo mene naglašava moje greške i promašaje. Nisam, međutim, imao nameru dahirurškim putem odstranjujem metafizička sočiva s kojima sam rođen.

Ovo je jedna od zamki koje nam postavlja liberalno društvo ono nas održavadetinjastim. Ejb bi verovatno rekao: „Na tebi ostaje da se opredeliš. Ili ćeš i dalje

posmatrati kao dete, ili ćeš se promeniti.”

Ravelštajn se još jednom oporavljao od još jedne bolesti i učio je, čini se podeseti put, kako da sedi. Niki je učio kako se rukuje trougaonim liftom, a kada jeRavelštajn počeo da se oporavlja Rozamunda i ja smo pratili Nikija dok je vozioinvalidska kolica. Ravelštajnova glava pala bi na jednu stranu, a oči su mu bile

poluzatvorene. Prolazio je tako kroz veliki stan - namenjen srećnijim, normalnijimdušama. Ali to beše njegovo carstvo, sa svim nekretninama.

Rozamunda, sa suzama u očima, pitala bi me da li će on ikada više biti onaj stari.



„Može li da pobedi Gijen-Bareovu bolest? Rekao bih da su šanse na njegovojstrani”, odgovarao sam. „Prošle godine imao je neku vrstu herpesa. I pobedio ga je.”

„Ali koliko puta to može da se ponovi?”

„Sve je kako si i ostavio”, Niki je govorio Ravelštajnu.

Tepisi i zavese, slike, knjige i kompakt diskovi. Bio je prodao svoju kolekcijustarih porno ploča da bi držao korak s tehnološkim napretkom. Imao je CD katalogekoji su dospeli iz Londona, Pariza, Praga i Moskve, koji su nudili najnovije baroknesnimke. Telefoni koje smo Niki i ja zvali „komandno mesto” bili su isključeni. Samoe instrument u Nikijevoj spavaćoj sobi, kako on reče, „operativan”. U ovom

višemilionskom gradu nije se mogao naći takav stan - sa dragocenim starinskimtepisima u svim prostorijama i sa velikom šištavom mašinom za kafu na sudoperi. AliRavelštajn nije više mogao njome da rukuje. Iznad kamina Judita je još držala

Holoferna za kosu. On zinuo. Ona uprla pogled ka nebu. Slikar je želeo da Judituzamislimo kao pravu kćer Izrailja, prirodnu nevinu lepoticu, iako je taman odseklačoveku glavu. Šta je o svemu tome mislio Ravelštajn? U njegovim intimnim odajama

bilo je veoma malo tragova o seksualnim sklonostima. Nije bilo nikakvog razloga daga čovek sumnjiči za devijacije najprostije vrste - za sirovo zavodničko ponašanjestaromodnih pedera. Nije mogao da podnese ustreptalost feminiziranih muškaraca.

Na njegovim putovanjima po stanu u invalidskim kolicima bilo je očito da misli:šta će se desiti sa svim ovim kad mene ne bude bilo? Ne mogu ništa da ponesem sa

sobom u grob. Ove divne predmete koje sam kupovao u Japanu, Evropi, Njujorku, igde sve ne, posle toliko savetovanja i razgovora sa stručnjacima i prijateljima… Da,Ravelštajn je nestajao. Ne biste mogli da zamislite, gledajući ga u kolicima, utonulogu široki karirani naslon sa glavom nalik dinji klonulom u stranu, kako je nekad biofizički impresivan. Pre više godina, prilikom posete mojoj kući u Nju Hempširu,Ravelštajn me je pitao da li me obuzimaju posednička osećanja kad gledam tu kuću odneklesanog kamena, javorove, orase, bašte. Iskreno sam odgovorio da sve to volim,ali da ne mogu da se identifikujem kao sopstvenik zemljišta i stvari. Dakle, ako bi sedesilo ono najgore, i ako bi me napala lokalna naoružana milicija da me protera kaoevrejskog uljeza, onda bih to osećao kao napad na Jevrejina a ne na zemljoposednika.

U tom slučaju bio bih zabrinut za američki Ustav a ne za moja ulaganja. Nisam uopšterobovao kući, hridima, vegetaciji. Ako bih morao da ih izgubim, nastavio bih da živimnegde drugde. Ali ako bi se srušio Ustav, zakonski osnov svega toga, onda bismo sevratili iskonskom haosu, upozoravao bi me on.

Prilikom te posete Ravelštajn beše došao iz Hanovera, rizikujući život u kolimarentakara. Koordinacija pokreta bila mu je odveć slaba da bi se osećao bezbednim pri



vožnji - trzao se za volanom. Nije imao nikakve veze s vozilima osim kao putnik i bioe previše nervozan. Uz to je mrzeo nenaseljene predele.

Govorio je, ponavljajući Sokratovo mišljenje u Fedru, da drvo, tako lepo za posmatranje, nikad ne izgovori ni jednu jedinu reč i da je razgovor moguć samo u

gradu, među ljudima. Zato što je voleo da priča, da razmišlja dok priča, da zabaciglavu dok se kupa u slapu ideja - podučavao je, ispitivao, raspravljao, beležio greške,slavio prve principe, mešajući grčki s prevodom i ludački zamuckujući, smejući sedok svoja izlaganja garnira jevrejskim šalama.

U prirodi se nikad ne bi sam zaputio preko polja. Jeste da je posmatrao šume ilivade ali ništa nije osećao prema njima. Ruso, koji je toliko voleo polja i šume, Ejbunije padao na pamet. Ruso se bavio botanikom. Ravelštajn, međutim, nije imao biljkena jelovniku. Jeo bi salatu ali nije video nikakvog smisla u tome da o njoj meditira.

Došao je na selo da vidi mene, poseta beše ustupak mojoj neobičnoj sklonosti ka povučenosti i osami. Zbog čega želim da se zavučem u šumu? Beše to siguran znak da

e moje motive proučavao iz više uglova nego što sam mogao da pojmim i poduslovom da večito o njima razmišljam. Isto tako je moguće da ga je interesovala Vela,moja tadašnja žena - beše to pre moje veze s Rozamundom - verovatno je pokušavaoda shvati zašto sam se oženio takvom ženom. E, to je već pitanje za vas. On je

posedovao pravu inteligenciju, vrlo aktivan um, dok sam ja samo ponekad biointeligentan. Ono stoje on smišljao i razrađivao počivalo je na temeljima proverenih

principa. - Kako da se izrazim?… Među pticama on je bio orao, a ja sam bio neštokao muholovac.

Ipak, znao je on da mogu da shvatim njegove principe - nije čak trebalo ni da miih objašnjava. Ako je posedovao neku iluziju onda se ona odnosila na to da samsposoban da prihvatim ispravke, a poznato vam je da je on bio učitelj. To je bilanjegova vokacija - on je učio druge. Mi smo narod učitelja. Hiljadama godina Jevrejiuče druge i uče od drugih. Bez toga ne bi postojali. Ravelštajn je bio Davarov učenik,ili ako vam je draže, šegrt. Možda niste ni čuli za ovog izuzetnog filosofa. Njegoviobožavaoci kažu da je on filosof u klasičnom smislu te reči. Ja o tome ne mogu dasudim. Filosofija je mnogo zahtevna. Mene interesuju druge stvari. U okviru svojihmentalnih mogućnosti o pokojnom Davaru mislim s poštovanjem. Ravelštajn je toliko

pričao o njemu da sam na kraju bio primoran da pročitam neke njegove knjige. Moraosam to da uradim ako sam želeo da do kraja razumem Ejba. Davara sam često sretaona ulici i bilo je prosto nezamislivo da tako krhka osoba, sva u apstrakcijama, koja

blago prevrće očima da bi prikrila žestoke osude, predstavlja demonskog jeretikakoga mrze naučnici širom Amerike, pa čak i sveta. Kako je Ravelštajn bio jedan od



glavnih Davarovih pobornika, mrzeli su i njega. Ali njemu uopšte nije smetalo da bude neprijatelj. Bio je sve pre nego kukavica. Što se mene tiče, nisam mnogo držaodo profesora kao klase. Nemaju oni mnogo da ponude u ovom nepodnošljivom vekuna izmaku. Tako sam barem mislio.

Prijatno je prisećati se te nedelje kada me je Ravelštajn posetio na selu. Tiha Nova Engleska, sva u dugim uskim ramovima - sunce, zelenilo, crvene bulke i crveno- beli božuri.

Gledajući kroz roletne (koje je razmicao drhtavim prstima) video je behar -upravo tada su cvale gorske ruže - i dopalo mu se, ali ga sama drama godišnjeg dobanije interesovala. Nije mogla da se uporedi sa ljudskom dramom.

Upitao me: „Je li ti žena uvek takva?”

„Kakva?”

„Pa, to da je zatvorena u svom sobičku po četrnaest sati dnevno s knjigama i papirima.”

„Znam na šta ciljaš. Da. Takva je ona sa svojom kosmičkom fizikom.”

„Sedi a da ni ne mrdne - da čak ni ne diše. Čovek ne može da primeti da uopštediše. Kako se ne uguši?”

„Sada sprema referat. Treba da prisustvuje nekoj konferenciji i da komentarišenečije istraživanje.”

„Mora da diše na mahove. Posmatrao sam je”, reče Ravelštajn, „i mislim dauopšte ne udiše osim na neki nevidljivi način.”

Naravno da je preterivao. Ali neke činjenice su mu išle u prilog. Štaviše, uspeoe da mene navede da prihvatim taj način razgovora o njoj. I pre nego što sam uspeo

da razmislim da li da se složim s njim ili ne, već me je ubedio. Njegova sugestija je bila da ne moram da prihvatim Velino ponašanje. Kada bismo odlazili na selo,zaključala bi se u svoju sobu. Tada su nastajale dve samoće. Takva su bila naša leta u

Novoj Engleskoj: pod jednim suncem, na jednoj planeti, dve odvojene egzistencije.

Vela je bila naročito lepa kada je ćutala. Kao da je tada čitala tihu molitvu svojojlepoti. Ravelštajn je toga verovatno bio svestan.

Došao je u Nju Hempšir da nakratko bude sa mnom i odmah je shvatio u šta samse uvalio. Gnušao se seoskog ambijenta, ali se radi mene privremeno odricao svogživota. Nije voleo da napušta svoje komandno mesto u gradu. Bilo mu je strašnoneprijatno da bude odsečen od svojih doušnika u Vašingtonu i Parizu, od svojihstudenata, od ljudi koje je učio, od odabrane braće, posvećenika, retkih srećnika.



„Znači, ovako provodiš leta?”, upitao je.

Vrlo često odlazio je u Pariz na nedelju ili čak na mesec dana. Slagao se s tim daPariz više nije ono što je nekad bio. Ipak, često je navodio Balzakovu izjavu danijedan događaj u svetu nije događaj ako ga Pariz ne primeti, oceni i overi. Svejedno,

stara dobra vremena behu prošla. Carice i kraljevi više nisu uvozili pesnike ilifilozofe iz Pariza. Kada bi se stranci poput Ravelštajna obraćali francuskoj publicigovoreći o Rusou, dvorane su bile dupke pune. Moglo bi se reći da je genije još biodrag gost u Francuskoj. Ali je malo francuskih intelektualaca koje je Ejb Ravelštajncenio. Nije mu smetalo glupo antiameričko raspoloženje. Nije ni imao potrebu da gaParižani vole ili maze. U celini uzevši, više je voleo njihovu pokvarenost negouglađenost.

Pariz je (što je značajna epizoda) bio mesto gde su Ravelštajn i Vela imali prvi

neprijatan događaj. Našao se tamo kada smo ona i ja došli da primimo nagradu kojase dodeljuje stranim piscima. Odseli smo u Pon Rojalu. Vedrog raspoloženja inestrpljiv da me vidi, Ravelštajn je telefonirao iz predsoblja i, ne čekajući da mu nekootvori vrata, ufurao je u sobu. Nameravao je da zagrli mene - ili Velu, ako bi slučajno

bila prva. Kako je ona bila u kombinezonu, okrenula se brzo i jurnula u kupatilo,zalupivši vrata. Međutim, Ejb i ja, srećni što se vidimo posle više meseci, jedva dasmo i razmišljali o Veli ili o Ravelštajnovom upadu u spavaću sobu. Trebalo je da

barem pokuca na vrata. Bila je to njena spavaća soba, kako je znala da me podseti.

Po osobitom gnevu koji se osećao u njenom trku trebalo je da shvatim da jeRavelštajn prekardašio. Nisam bio raspoložen da uzmem u obzir njene primedbe olepom ponašanju. Kasnije je rekla da neće nikad moći da mu oprosti za upad u njenusobu. Zašto je upao bez najave, pre nego što se ona obukla?

„Ovaj, on je nagao”, rekao sam. „Kod ljudi kakav je Ravelštajn simpatično je baš to što se ponašaju nepromišljeno…”

Ovo nije omekšalo Velu. Na svaku reč koju bih izgovorio u odbranu Ravelštajnaona je odmah uzvraćala svojim osvetničkim arsenalom. „Nisam došla u Pariz da se

vidim s tvojim drugarima”, govorila je. „Ili da čekam da me zatiču polugolu.”„Na plaži se pokazuješ još više”, uzvratio sam. „U onome što modni kreatorizovu kupaći kostim.”

Vela je i ovo odbacila. „Da, ali u drugačijem ambijentu za koji se čovek priprema. Razgovaraš sa mnom na superioran način kao da me smatraš neukom.Molim te, treba da znaš da zauzimam visoko mesto na svom polju kao i ti na svom.”

„Naravno da zauzimaš. Čak i više”, rekao sam.



Navikao sam da me omalovažavaju poslovni ljudi, advokati, inženjeri, maheri izVašingtona, razni naučnici. Pa čak i njihove sekretarice, koje se informišu satelevizije, smeše se krišom i jedna drugoj daju mig kada se pojavim - ta lucprdastastvorenja koja ne mogu da shvatim.

Zato sam dozvolio Veli da bude superiorna, dok je Ravelštajn govorio da moramda budem ponosniji i da je sramota držati se tako ponizno. Ali nisam bio raspoloženda odustanem od svog stila i da se priklonim tolikim kritičarima. Bio sam sasvimsvestan realnosti i svojih mana. Neprestano sam imao na umu dolazak Smrti, koja usvakom času može da se pojavi.

U svakom slučaju, trebalo je da predvidim da će Vela napraviti kapital odRavelštajnove „neumesnosti”. Inače se bila pripremala da sa mnom raščisti u pogleduEjba, tako da je njegov upad u hotelsku sobu došao kao dobar povod koji je rado

dočekala.„Ne želim više da ga vidim ovde”, rekla je. „Hoću isto tako da te podsetim da si

mi obećao da ćeš me voditi u Šartre.”

„Rekao sam da hoću. I povešću te tamo - hoću da kažem, ići ćemo zajedno.”

„I da pozovemo Grileskuove. Oni su nam stari prijatelji. Profesor Grilesku ćenam se pridružiti. Naneta verovatno neće - odavno ne ide na takva putovanja. Ne volida se pokazuje na dnevnoj svetlosti.”

I sam sam bio to primetio. Madam Grilesku bila je nekad bajna dama, jedna odonih jeunes filles en fleur 16 o kojima ste mogli da čitate. Grilesku je bio čuveninaučnik, ne baš sledbenik Junga - ali pomalo jungovac. Teško ga je bilo svrstati.

Ravelštajn, koji nije nikoga žestoko optuživao, govorio je da Grileskua pominjunaučnici koji su eksperti za takve stvari, kao što je Gvozdena garda koja se povezuje srumunskom predratnom vladom. Bio je kulturni ataše nacističkog režima u Bukureštu.„Ne dopadati se da razmišljaš o takvim stvarima, Čik”, govorio je Ravelštajn. „A u

braku si sa ženom koje se plašiš. Naravno, reći ćeš da je ona politički analfabeta.”

„O politici ona zna veoma malo…”

„Normalno, zato što smatra da naučnik mora da bude iznad i izvan takve materije.Ali oni su njeni drugari. Možemo pogledati činjenicama u oči.”

Na to sam rekao: „Moram da priznam da Radu Grilesku formira standardemuškog ophođenja u istočnoevropskim krugovima.”

„Misliš na one kavaljerske gluposti.”

„Manje-više, da. Obziran muškarac, jedina prava vrsta, pamti rođendane,



medene mesece i druge nežne godišnjice. Damama moraš da poljubiš ruku. da im pošalješ ruže, klanjaš se, pridržavaš stolicu, žuriš da otvoriš vrata, sređuješ hotelskeformalnosti. U takvoj situaciji žene očekuju da ih maziš, idealizuješ, da im se

povlađuje ili da im se pričaju hvalospevi.”

„Te drkadžije izigravaju chevalier a votre service?17 - Naravno, reč je samo oigri. Ali žene u tome uživaju.”

Put od stanice Monparnas do Šartrea bio je prilično kratak. Ako bih vodio Veluda pogleda katedralu, onda bih radije to učinio na pazarni dan u sezoni jagoda. AliVelu Šartre nije ni zanimao, osim što je želela da je tamo odvedem. Nije nimalo

polagala na gotsku arhitekturu ili na okna u boji. Samo je htela da se provede njenavolja.

„Vela ti postavlja svakakve uslove, zar ne?”, pitao je Ravelštajn. „Zar te nijenaterala da poneseš sav njen prtljag?”

„Tačno. Došao sam preko Londona.”

„A ona nije mogla da otkaže neki sastanak u Americi, pa ste leteli odvojeno.Poneo si i njene svečane haljine…”

Nije se oduševljavao što postupam tako. I vrlo jasno mi je dao do znanja da mizamera. Uopšte nije bila laskava slika moga braka kako ga je on predočavao. Piscinisu dobri muževi. Oni svoj Eros čuvaju za umetnost.

Ili se ne koncentrišu na njega. A Velu je cenio još strože. „Možda nije trebalo daupadnem u sobu.” Priznao je to, ali je dodao: „Nije ni imalo šta da se vidi. Uostalom,nije me ni interesovalo. Nije ni bila razgolićena. Imala je kombinezon i štošta ispodnjega. Čemu, onda, sva ta hajka?”

„Protokol”, rekoh.

Ravelštajn se nije složio. „Ne, ne. Nije reč o protokolu. Uopšte ne liči na protokol.”

Reči mi retko predstavljaju problem. Hteo sam da kažem da ona jednostavno nije

bila spremna na to da je neko vidi. Trebalo je živeti s njom da bi čovek znao šta radiujutru s kosom, licem, usnama (naročito gornjom) - da bi upoznao faze njenih

priprema. Morala je biti lepa žena. Ali to je bila parada lepote koja je zahtevala pripreme na nivou Vest Pointa ili na nivou habzburških husara. Biću osumnjičen za predrasude. Ali, uveravam vas da sam suočen s nekim stvarnim nastranostima - ja samslučajno višestruki mladoženja i imao sam problem samoočuvanja.

Ravelštajn me pitao: „Zar nije Vela iz regiona Crnog mora?”



„Šta ako jeste?”

„Istočni Dunav? Karpati?”

„Ne mogu da je tačno smestim.”

„Nije ni važno”, reče Ejb. „Divna dama po istočnoevropskom modelu. NijednaFrancuskinja ne bi zauzela takvu pozu. Često se svet iz Istočne Evrope lepi zaFrancusku, kod kuće žive nikako, odvratni su sami sebi i zato im je potrebno da sevide samo u francuskom svetlu. To važi i za Siorana ili čak našeg prijatelja - tvog

prijatelja - Grileskua. Oni se nadaju da će se pretvoriti u Francuze. Ali tvoja žena jeoš čudnija…”

Prekinuo sam ga. Bio bih izložen optužbama za nelojalnost da sam priznao da jeona taj čudni fenomen iz njegovog opisa. Posmatrao sam je zaljubljenim očima. Ali nedo kraja. Posmatrao sam je i kao prirodnjak. Bila je veoma lepa žena. Takođe sammorao da priznam da su me neki aspekti njenog lica podsećali na Đorđonea. Nageografskoj karti Velino poreklo mogli ste locirati u Grčku ili čak Egipat. Naravno,veliki um je univerzalna kategorija, a Velin um je pripadao prvoj ligi. Taj naučni deonje zasluživao je naročito poštovanje. Ravelštajn je, s druge strane, smatrao da su

primeri velikih ličnosti veoma retki. Veliki filozofi, slikari, državnici, pravnici, da.Ali veliki muškarci i žene u nauci su izuzetno retki. „Velika je njihova nauka, neličnosti.”



Sada moram da ostavim Pariz i da se vratim Nju Hempširu. Nekoliko dana naselu naveli su me na zaključak da je Ravelštajnova poseta dokaz njegove privrženosti.

Nije mario za polja, drveće, bare, cveće, ptice: oni za nadmoćnog čoveka predstavljaju traćenje vremena. Zbog čega li je ostavio svoje telefone, restorane i sve

prednosti i erotske izazove Njujorka ili Čikaga? Zato što je iz prve ruke hteo da seuveri u to šta se događa između Vele i mene u Nju Hempširu.

Bio je dovoljan jedan dan. „Eto, posmatram”, reče on, „i vidim da te je sasvimodbacila”, reče mi. „Zar vas dvoje nikad ništa ne radite zajedno? Idete li u šetnju?”

„Ne, ni slučajno.”

„Na plivanje?”

„Ona ponekad uskoči u komšijski bazen.”

„Roštilj, piknik, gosti, zabave?”„Ona u tome ne uživa.”

„Ne razgovara s tobom o svojim najvažnijim interesovanjima…” Ravelštajnovoveliko lice bilo mi je sasvim blizu. Iščekujući bez daha, tiho me je naveo na to da svegledam iz njegovog ugla: zašto sam se izložio tom teškom iskušenju svakodnevnenapetosti koja nikada neće prestati?

Jedino što je Veli trebalo, kako je često govorila, bilo je da sedi u nekom tihomkutku sa sveskom i da crta grafikone, s podignutim kolenima, nepomično i bez daha.

Ali ona je prema meni usmeravala i negativne struje. Lepota ovog kutka u NjuHempširu, s velikim javorovima i prastarim orasima - s puževima i mahovinom usenovitim delovima, za Velu je značila… nije značila ništa. Ona je sva bilakoncentrisana na svoje velike apstrakcije.

„Koju ulogu ti imaš u tome?”, upitao je Ravelštajn. „Da li ti, možda, predstavljašsve ono što će bilo koji muškarac da dobije od nje… Neodoljivo se nameće pitanje dali se ona koncentriše na nauku ili na čini, jer to tako izgleda u tvom neznanju.”



Izgledalo je da je to pravi način za definiciju slučaja.

„Obrazac njenog ponašanja”, rekoh ja, „jeste da svakih nekoliko nedelja spakujestvari, uključujući i svečane haljine, zato što pored nauke postoje i društvenaokupljanja. Odveze se svojim belim jaguarom i prisustvuje naučnim konferencijama

duž cele istočne obale.”„Hoćeš da kažeš da, osim nagoveštaja odbačenosti, osećaš i izvesno olakšanje

kada odlazi?”

Ravelštajn je znao da bude sažaljiv. Ali je češće računao na moje paradoksalnenastranosti.

„Kakvu korist imaš od ovog mesta?”, znao bi da mi kaže. „Trebalo bi da je reč otvom tihom zelenom utočištu u kojem razmišljaš i radiš. Ili barem razvijaš svoje

planove…”

S njim sam uglavnom bio otvoren i voljan da primim kritiku. On se iskrenointeresovao za život svojih prijatelja, za njihov karakter i za dublju intimu - njihoveseksualne potrebe ili perverzije: često me je iznenađivao nesebičnošću svojihopservacija. Nije pokušavao da se postavi iznad vas time što zapaža vaše greške. Naizvestan način, bio sam mu zahvalan što me primećuje i otvoreno sam mu pričao osvojim osobenostima.

Mogu da ponudim jedan uzorak razgovora.

„Slažem se da je ovo lepo i tiho mesto”, reče Ravelštajn. „Ali možeš li da miobjasniš šta Priroda pruža tebi - jevrejskom gradskom tipu? Ti nisitranscendentalista.”

„Ne. Ja nisam u tom fazonu.”

„A za svoje komšije ovde na selu ti si jedna od zveri koja je trebalo da potone uPotopu.”

„Svakako, svakako. Ali mene uopšte ne interesuje da li se uklapam u zajednicu.Mene je ovde privukla ova tišina…”

„Ovaj razgovor smo već vodili…”„Zato što je važan.”

„Život leti. Brže prolaze tvoji dani nego čunak na razboju. Ili kamen bačen uvazduh”, govorio je kao popustljivi roditelj, „koji juri prema zemlji brzinom odhiljadu centimetara u sekundi na kvadrat - metafora za zastrašujuću brzinu kojom sesmrt približava. Hteo bi da vreme teče sporo kao kad si bio dete - svaki dan dug kaogodina.”



„Da, i da bi to uradio potrebne su ti rezerve tišine u duši.”

„Kao što se izrazio neki Rus”, reče Ravelštajn. „Ne znam koji, ali ti se uvek priklanjaš Rusima, Čik, kada pokušavaš da objasniš šta stvarno nameravaš. Poredtoga, već godinama radiš na problemu sređivanja svog života - to jest svog privatnog

života. I zbog toga se ispostavlja da si vlasnik ove kuće i ovih tristogodišnjihavorova da ne bi ništa govorio o zelenim tepisima livada i kamenim zidovima.

Liberalna politika naše države omogućava nam da budemo slobodni, da nas niko neuznemirava u ličnom životu. Ali tvoji leteći dani jure punom snagom - dok je tvojažena odlučna u nakani da ti pomrsi plan mirnog ispunjenja. Mora da postoji naročitiruski izraz za ovaj, tja, tja, sticaj prilika. Znam kako te je obradila. Ona je zaistanenadmašna kada se ustremi na nekoga, a izgleda vrlo seksi…”

U početku je Ravelštajn bio veoma obazriv da ne bi uvredio Velu. Želeo je, zbog

našeg prijateljstva, da nastavimo da živimo mirno i bio je topao, krajnje pažljiv dok priča. Bio joj je sklon. Sve je to radio virtuozno - poput Jicaka Perlmana kojidevojčici svira uspavanke. Ali njegova dublja ocena morala je da ostane po strani.

Kada je upao u hotelsku sobu u Parizu još uvek je bio pod velom entente cordiale 18

koji je gajio prema Veli. Sebi nije nikada lagao o opservacijama koje bi davao. Vodioe precizne mentalne zabeleške.

Ali on i ja već se bejasmo sprijateljili - bili smo vrlo privrženi jedan drugom - a prijateljstvo ne bi bilo moguće da se nismo spontano razumeli. Ovom prilikom beše

naslonio svoju ćelavu glavu na naslon stolice. Njegovo veliko, naborano i bledo licenateralo me je da se čudim snazi mišića u vratu i ramenima zato što su mu noge bileneverovatno tanke. Tek toliko da mu služe da na njima hoda.

„Bilo je tako lako uspostaviti zdravu vezu. Ali tebi je potreban jak izazov. I ondase nađeš u poziciji da pokušavaš da zadovoljiš ženu. Ali ona odbija da budezadovoljena - barem sa tvoje strane.”

„Imaš sreće”, nastavio je on, „da imaš pravo zvanje. Tako da ti je ovo samosporedna stvar. Nije kod tebe reč o pravom slučaju seksualnog ropstva ili

psihopatologije. Reč je o ljudskoj vezi. Ali za tebe je ona marginalna. Ti možešednostavno da se zabavljaš i da se uživljavaš u zelenu nevinost Belih planina uz te

male nedostatke - seksualne muke.”

„Sve vreme od tvog upada u Parizu ona priča o tome kako ti i ja furamo.”

Od ovih reči se prosto skamenio. U nemoj tišini video sam kako ovu neočekivanu„informaciju” prerađuje neki aparat - govorim ozbiljno - velike snage. Da jeRavelštajn bio neobično inteligentan svakako je nesporno. Nalazio se na čelu jedne



škole. Za nekoliko stotina ljudi ovde i u Engleskoj, Francuskoj i Italiji bio je baš to.Objašnjavao je Rusoa Francuzima, Makijavelija Italijanima itd.

Posle pauze rekao je: „Tako, dakle! A pod tim furanjem da li ona misli na onošto ja mislim da misli? Posle više godina braka?… Koliko ste dugo u braku?”

„Dvanaest godina”, odgovorih.„Dvanaest! Kako patetično”, reče Ravelštajn. „Kao zatvorska kazna na koju si

sam sebe osudio. I uz to si veran muž. Služiš tako dugo bez jednog jedinog danaodsustva koje si zaslužio dobrim ponašanjem.”

„Ja predano radim”, rekoh. „Ona ujutru nabaci odeću i šminku, zatim dotera kosui lice i ceo stas, ogledajući se u tri različita ogledala - u sobi za oblačenje, u kupatilu iu gostinskom toaletu. A onda izađe i zalupi vrata. Mene zaboli glava i srce

podjednako. To mi pomaže da se koncentrišem.”

„Ona ne zna da se obuče”, reče Ravelštajn. „Svi ti čudni materijali - šta je ononosila prošle godine? Kožu noja?… A na kraju tebe optuži za seksualne odnose samnom. Šta ti je rekla?”

„Smejao sam se kao lud. Rekao sam joj da uopšte ne znam kako se to radi i da uovim godinama ne želim da učim. Svejedno, nije mi verovala…”

„Nije ti verovala”, reče Ravelštajn. „Potrošila je mnogo snage da bi izmislila tužalosnu optužbu. Njen mentalni raspon krajnje je ograničen po tom pitanju - iako kažu

da je moćna u kosmičkoj fizici.”Mora da je ta informacija dospela iz Ejbove telefonske mreže. Stari izraz „Onima više veza od razvodne table” sada je bio zatrpan mnoštvom podataka koje jestvorila tehnologija komunikacija u silnom zamahu.

Ravelštajn se na sve strane raspitivao kod svojih prijatelja o Veli i bio jespreman da mi kaže mnogo više nego što sam ja želeo da čujem. Tako da bih rukamazatvorio uši i zažmurio. Ali u tim godinama ne možete da čuvate nevinost. Devetdesetina moderne nevinosti predstavlja tek nešto više od ravnodušnosti prema poroku,

rešenost na koju ne može da utiče ništa od onoga što možete da pročitate, čujete ilividite. Ljubav prema skandalima čini ljude dovitljivima. Vela je bila dovitljiva usvojoj nauci a bezazlena u ponašanju.

Kao Ravelštajnov intimus i prijatelj prosto ste morali da saznate mnogo višenego što ste želeli. Ali na izvesnoj dubini bilo je mesta u psihi koja su pripadalasrednjem veku. Ili čak dobu piramida. Ravelštajn mi je govorio o Velinim vezama sljudima za koje do tada nisam ni čuo. Rekao mi je i to da je spreman da navede imena



mojih rivala, ali ja nisam želeo da ih čujem. Kako me ona nije volela, ja samurođenom snalažljivošću iščeprkao i završio nekoliko dugo odlaganih stvari - samomsebi ponavljajući Roberta Frosta:

Jer moram održati obećanja sva

I silne milje preći pre sna. 19

Ponekad menjajući ove stihove u:

Jer moram kolače da uljudim

I daleko da odem pre no se probudim.

Šala se odnosila na mene, ne na Frosta - mudrog starca koji je uglavnom pričao osvom radu, dostignućima i trijumfima. Ne može se poreći da je sam sebe najbolje

propagirao. Bio je genije za odnose sa javnošću. Ipak je on bio pisac retkog dara.

Bilo je šokantno slušati o Velinim seksualnim odnosima. Posrćem i tlo mi bežiispod nogu kada se setim Ravelštajnove priče o njenim vezama. Zašto je bilo tolikokonferencija u leto? Zašto mi nije davala brojeve telefona na koje bih mogao da jenazovem? Naravno, njega te činjenice ne bi zanimale da nisu bile naročite. Kao štorekoh, Ravelštajn je bio lud za ogovaranjem a njegovi prijatelji su dobijali poene zaškakljive stavke do kojih bi došli. I nije uopšte bilo pametno pretpostaviti da će on ta

poverljiva saopštenja sačuvati kao tajnu. Doduše, nije me naročito ni uznemiravalo.Ljudi su daleko pametniji nego što su nekad bili u vezi s praćenjem tuđih tajni.

Ukoliko znaju vaše tajne, imaju veću moć nad vama. Nema zaustavljanja ili proveravanja. Možete da napravite lavirinata koliko god želite, ali ćete na kraju bitiotkriveni. Naravno, bio sam svestan toga da Ravelštajn ne polaže ni pišljiva boba na„tajne”.

Ali kako je on imao veoma obiman mentalni život - to govorim bez imalo ironije,njegova interesovanja su stvarno bila ogromna - morao je sve da zna o svojim

prijateljima i studentima, baš kao što lekar koji traga za dijagnozom mora da vas vidi



gole golcate. Poređenje prestaje kada se setite da lekar zbog etičkih pravila ne sme davas ogovara. Ravelštajn nije imao takvo ograničenje. Kada sam tridesetih godina XXveka bio dete, aktuelna je bila krilatica „gola istina”. „Da čujemo golu istinu.” JednaEngleskinja, po imenu Klara Šeridan, napisala je memoare pod naslovom Gola istina.

Povoljna okolnost je bila da je posetila revolucionarnu Rusiju, gde se, izgleda,sprijateljila s Lenjinom i Trockim, kao i sa mnogim drugim istaknutim boljševicima.

Ali sve to je samo puka pozadina.

Da krenemo dalje.

Ravelštajn, govoreći još o Veli, reče: „Ti joj daješ pravu ponudu - lepa seoskaleta - ali ona uopšte ne mari za ovo mesto, Čik, inače bi ovde provodila više vremena.Zato mi je čudno da ti toliko insistiraš. Međutim”, nastavio je on, „dozvoli da kažemšta vidim u svemu ovome. Vidim Jevrejina, dete doseljenika, koji ozbiljno shvata

američke stavove. Slobodan si da radiš šta hoćeš i možeš da ostvariš svoje želje.Tvoja je privilegija kao Amerikanca da kupuješ zemlju i da gradiš kuću u kojoj ćešživeti uživajući u svojim pravima, istina je da tu nema nikoga osim tebe. Tako si tisagradio ovo utočište gde si okružen sećanjima na svoju porodicu. Ruski samovar tvoje majke jeste divan predmet. Ali je on tako daleko od grada Tule - Tula je bila zasamovare ono što je Njukasl bio za ugalj. Nijedan samovar iz Tule nije nikada bio natako stranom mestu apsolutnog iskorenjivanja. Što se tebe tiče, Čik, ti ispisuješ svojuameričku Deklaraciju o pravima. Veoma hrabro od tebe, ali je isto tako šašavo… U

ovom prostranstvu ti si jedini Jevrejin. tvoje komšije mogu da računaju jedan nadrugoga. Koga ti imaš - ženu inoverku? Tvoja je teorija - jednakost pre zakona: Lepoe imati ustavne garancije na svojoj strani, a sigurno je da to cene i drugi privrženici

Ustava…”

Uživao je u sebi. Nije mi mnogo smetalo. Zabavljalo me je da mi se pokažeobrazac u mojim aktivnostima.

„Moram da pretpostavim i to da ti je visok porez…”

„Sigurno da jeste. A tu su još nove godišnje dažbine za obrazovanje.”

On na to reče: „Mogu da zamislim kakvo obrazovanje dobijaju ovde. Da li siikada prisustvovao nekoj gradskoj skupštini?”

„Jesam jednom.”

„I tvoja uobražena žena?”

„Bila je i ona.”

Pre početka ciklusa nepoznatih ili novih bolesti, Ravelštajn i ja smo vodili



mnogo zanimljivih razgovora slične prirode. inilo se da veruje da ću ceniti njegovomišljenje o mojim aktivnostima. Govorio je, na primer, da sam ja sve pre negokukavica. Jednom prilikom mi je rekao: „Fasciniran sam tvojim brakovima - sigurnose sećaš Stiva Brodija?”

„Onog tipa koji je za opkladu skočio sa bruklinskog mosta?”„Da, njega - čoveka koji je imao duha.”

Treba pogledati Platonovu Republiku, posebno knjigu IV. Nisam te veliketekstove pomnije iščitavao, ali nije bilo ni najmanje nade da se prate Ravelštajnovemisli ako čovek uopšte ne poznaje ta dela. Ja se njih nisam plašio. Platon mi je bio

prilično poznat.

„Ne mogu ništa da ti kažem što ti odmah ne shvataš”, rekao bi ponekadRavelštajn, ali je moguće da je negovao umeće razgovora sa starim dobrim Čikom, izato je vodio računa da s njim napreduje polako. Isto tako je moguće da je kaogenijalni vaspitač znao koliko moj um može da ponese.

U Nju Hempširu stalno me je terao da ponavljam stare šale, stare gegove ivarijetetske kerefeke. „Otpevaj mi onu pesmu Džimija Save.” Ili „Kako ono idekomad sa besnim mužem? Onim očajnikom koji drugaru kaže ’žena me vara’”.

„Da, da. A drugar mu odgovara: ’Tucaj je svaki dan. Barem jednom dnevno. I zagodinu dana to će da je ubije.’”

„’Ne!’ Tip je zapanjen. ’Je li to odgovor?’”„’Jednom dnevno. Takav ritam neće preživeti…’”

„Onda na scenu bude iznet natpis. Možda se sećaš kako se to radilo. Pozorišnirazvodnik s okruglom kapom i sakoom na duplo kopčanje izneo bi tronožac snatpisom. Masnim slovima je pisalo ’Pedeset jednu nedelju kasnije’. A onda bi mužau invalidskim kolicima žena izgurala na pozornicu. On izgleda jadno. Sav umotan ućebad kao pravi invalid. Žena sva buja. Obučena je u tenisku opremu i drži reket podmiškom. Ušuškava ga i ljubi. Njegove oči su zatvorene. Izgleda poput smrti. Ona

govori: ’Odmori se, dragi, vraćam se odmah posle odigranog seta - vrlo vrlo brzo.’Kad ona ode, onemoćali muž podiže ruku na usta i divnim varijetetskim šapatomobraća se publici u poverenju: ’Ona to ne zna, ali joj je ostala samo još jedna nedeljaživota.’”

Na ovo Ravelštajn zabaci glavu. Zaklopivši oči, poče da se trese od smeha. Jasam uradio isto, ali u svom stilu. Kao što već rekoh, naš smisao za smešno nas jespojio, iako je to blago rečeno. Vesela larma - immenso giubilo - sastavila nas je



velika podudarnost koju bi bilo nemoguće formulisati.



U to vreme Rozamunda je putovala vozom iznad grada. Misli i osećanja jeusmeravala na lica saputnika. Donosila mi je poštu i telefonske poruke. Već dvegodine bila je moj asistent, moja sekretarica. Vela je prema njoj bila snishodljiva inije je čak pozivala ni da sedne. Ja bih Rozamunđi ponudio čaj, pokušavajući da joj

ugodim. Iako je nosila pomalo izanđalu odeću, Rozamunda je bila krajnje uredna, aliu je Vela smatrala aljkavicom. Velino držanje bilo je napadno aristokratsko.

Kupovala je veoma skupe kostime od čudnih materijala kao što je nojeva koža. Jednesezone kupila je samo noja - veliki šešir nalik šumarskom s folikulama iz kojih je

perje bilo iščupano. Imala je i tašnu od nojeve kože koju bi prebacila preko ramena, teisto takve čizme i rukavice. S platom redovnog profesora imala je mnogo novca zakupovinu. Jedina lepota do koje je držala bila je njena sopstvena lepota.

Vela mi jednom reče: „Tvoja mala Rozamunda gori od želje da se stara o tebi.”

„Mislim da je ona uverena da sam srećno oženjen.”„Zbog čega, onda, stalno donosi kupaći kostim?”

„Zato što je put dug i zato što uživa da se kupa u jezeru.”

„Nije tačno, nego da bi ti mogao da vidiš njeno lepo telo. Inače bi se kupala udelu grada u kojem živi.”

„Ovde se oseća bezbednijom.”

„Ne provodiš, valjda, sve vreme diktirajući joj dopise?”

„Ne provodim.” Priznao sam joj to.„Pa, o čemu razgovarate - o Hitleru i Staljinu?”

Ovo su za Velu bile gnusne teme, a u poređenju s kosmičkom fizikom nisu ni postojale. A, zamislite, rođena je na sat leta od Staljingrada, ali su njeni roditeljiskovali plan da je zaštite od Vermahta i gulaga. Bile su joj važne samo njeneezoterijske studije. Ipak, Vela je imala dara za politiku. Bilo joj je stalo do toga dasvet lepo misli o njoj. Želela je da je vide kao ljubaznu i plemenitu osobu. Čak je i



Ravelštajn govorio za nju: „Svetu godi njena pažnja. Ona kupuje najskupljerođendanske poklone.”

„Da. Zanimljivo je na koji način privlači poznanike i udaljuje ih od mene. Ne bihda se takmičim s njom u trošenju novca.”

„Šta hoćeš da mi kažeš. Čik, da sam ja neka vrsta vanzemaljca?”Sada mi je bilo jasno Ravelštajnovo poimanje braka. Ljude konačno dotuku

žudnje i nepodnošljiva osama. Njima je potreban onaj pravi deo, deo koji je davnoizgubljen, da bi se kompletirali, a kako ne mogu da se nadaju da će ga naći, moraju da

prihvate podnošljivu zamenu. Spoznajući da ne mogu da pobede, mire se sa sudbinom.Retko se dešava da se venčaju dva prava uma. Ljubav koja izdržava brak sve do ivice

propasti nije moderan projekat. Ali za Ravelštajna nije bilo ničega što bi moglo da semeri s ovim dostignućem duše. Učenjaci poriču da je Sonet 116 o ljubavi između

muškaraca i žena, insistirajući na tome da Šekspir piše o prijateljstvu. Najviše štomožemo da očekujemo u modernom dobu nije ljubav nego seksualna privlačnost -

buržoasko rešenje u boemskoj odori. Pominjem boemiju zato što treba da osećamo dasmo oslobođeni. Ravelštajn je učio da se u modernim uslovima nalazimo u slabomstanju. Jako stanje - a to je naučio od Sokrata - dolazi nam preko prirode. U suštiniduše nalazi se Eros. Eros neobično privlači Sunce. Verovatno sam ovo već pominjao.Ponavljam zato što ne mogu da se oslobodim Ravelštajna kao što on nije mogao da seotarasi Sokrata, za koga se Eros nalazi u centru duše, gde ga Sunce napaja i širi.

Međutim, u nekom smislu imao sam bolje mišljenje o Veli od Ravelštajna. Onnije bio osetljiv prema njenom šarmu. S druge strane, ja sam je i dalje gledao kako sue gledali i drugi - kako šparta sobom, raskošno odevena, tako brzo se oslanjajući na

nožne prste da joj pete jedva dodiruju pod. Ona je imala originalna shvatanja u pogledu hodanja, razgovora, sleganja ramenima, osmehivanja. Naši poznanici izAmerike smatrali su da je ona duša evropske ljupkosti i elegancije. I Rozamunda jetako mislila. Objasnio sam joj da ispod svega toga postoji naročita vrsta privlačnetrapavosti. Ali sav taj prestiž, njen ugled u grani fizike kojom se bavila, ogromna platakoju je dobijala, njena neponovljiva raskoš, bili su preteško breme za bilo koju ženuda se takmiči s njom. Rozamunda je znala da kaže: „Kako je neobično lepa - struk,noge i sve drugo.”

„Tačno. Ali ima u tome nagoveštaja izveštačenosti. Kao ratno lukavstvo. Kaonedostatak ljubavi.”

„Čak i posle tako dugog braka?”

Bejah se ponadao da ću uspeti s Velom zato što sam prethodno imao više



brakova. Ali sam, manje-više, odustao od borbe i celih dvanaest godina odrekao samse polaganja prava na Velu. Ona bi ujutru napustila kuću uz tresak vrata, a ja bih se

posvetio svojim zadacima i tako provodio dane. Ravelštajn bi, s druge strane grada,nazvao telefonom i ostao bi u dugom razgovoru. Rozamunda je dolazila javnim

prevozom iz Ravelštajnovog dela grada barem jednom nedeljno. Često sam jojgovorio da uzme taksi, ali je ona uzvraćala da više voli voz. Govorila je da Džordž,njen verenik, smatra da je voz sasvim bezbedan. Vlasti ga obezbeduju policijom boljenego u Njujorku.

Preuzimajući Ravelštajnovu naviku, naučio sam je termin louche - neizvestan. Zaneutralisanje američke opasnosti nema ničeg boljeg od francuske reči.



Sve je tada krenulo po zlu. Bejah se vratio sa pogreba mog brata u Talaseji da bih zatekao u životu drugog brata, Šajmona, i to na dan za koji se ispostavilo da je bionjegov poslednji. Rekao mi je: „Imaš divnu košulju, Čik - to je nešto, te crvenosive

pruge.”

Sedeli smo zajedno na kanabetu od trske. Njegovo rakom iscrpljeno lice imalo jeonaj uobičajeni izraz dobrog raspoloženja.

„Čujem da hoćeš da kupiš mercedes dizel. Savetujem ti da ga ne kupuješ”,nastavi on. „S njim ćeš imati samo probleme.” Tresao se od one uznemirenosti kojanagoveštava kraj. Bilo je očigledno da odlazi tako da sam mu obećao da neću kupitidizel. Onda je on, nakon duge razmene nemih pogleda, rekao da želi da se vrati ukrevet. Bio je isuviše slab da bi to mogao da uradi. Nekad je bio igrač s jakimnogama, a sada mišića nije više bilo. Posmatrao sam ga, premišljajući se da li da

intervenišem ili ne. Nije imao ništa iza sebe, pa nije trebalo da pravi testament. Ondae njegova glava klonula prema meni i zakolutao je očima - videle su se samo

beonjače. Sestra je vrisnula: „On nas napušta.”

Šajmon je uspeo da dovikne: „Ne uzbuđujte se!”

To je često govorio svojoj ženi i deci kada bi počinjali da se svađaju. Njegovauloga u porodici bila je da ne dozvoli da se stvari otmu kontroli. Nije bio svestančinjenice da su mu se oči prevrnule u glavi. Ali meni je bilo jasno da nas napušta zatošto sam imao prilike da vidim ljude kada umiru - sestra je bila u pravu.

Posle njegovog pogreba, tokom te iste nedelje, nekoliko dana pred moj rođendan,sav besan sam urlao i udarao nogom u vrata na Velinom kupatilu kada sam se setio

bratovog apela za mir, što beše praktično poslednje što je rekao. Tada sam napustiokuću. Kada sam se uveče vratio kući zatekao sam poruku od Vele; spavaće kod Jelene,oš jedne balkanske Francuskinje.

Vraćajući se sledeće večeri, zatekao sam kuću ispunjenu velikim krugovima u boji - zeleni su označavali moje stvari, a krugovi boje lososa bili su zalepljeni na



njene. Stan je sav bio u kovitlacu ovih velikih tačaka. Njihove boje su bilenenormalne, bilo je nečeg naduvenog ili bolesnog u njima; na kutiji u kojoj sudopremljeni pisalo je „pastelne boje”. Stvarali su efekat snežne oluje - „mećavamoje-tvoje”, kako sam rekao Ravelštajnu.

Ceo tim njegovih studenata pomogao mi je da se raspakujem u novom stanu.Među njima je bila Rozamunda. Normalno je da je bila zainteresovana za moje knjige.U kutijama su se nalazili moj Vordsvort iz studentskih dana, Šekspir i Ulis sa čudnimgreškama koje su napravili Džojsovi pariski slovoslagači - ne „dotakni me, Poldi.Bože, umirem od želje”, nego „utakni mi”, kaže Moli. Sve zato što se pas i kuja paredole na ulici. „Kako počinje život”, razmišlja Leopold Blum. Tog dana on i Molizačinju sina, dete koje neće dugo živeti. Na sve strane u zidove života ugrađene sutakve činjenice, tako da ne možete ni da ih primetite, izuzev onih koje su upadljive. Na

primer, kako je morala izgledati Vela dok je lepila bledozelene i oranž krugove. Daste ih videli, izjurili biste napolje i vrištali. Dakle, zbog čega muškarac uzima ženučiji će konačni čin u ulozi supruge biti da nalepi stotine, ako ne hiljade, nalepnica?Kad je već reč o tome, zbog čega se Moli udala za Leopolda Bluma? Njen odgovor je

bio: „Svejedno - on ili drugi.”

O Veli sam nekad razmišljao kao o lepotici bez premca. Nosila je suknje jakozategnute oko struka. Imala je konjski rep, što je sa veoma lepim poprsjem i topotomnjenih potpetica pri ulasku u sobu podsećalo na vojničke bubnjeve, ali se nije moglonaslutiti šta oseća ili misli.

Vela je imala ukočenu gornju usnu. Oduvek sam sklon da gornjoj usni pripišemnaročitu dijagnostičku važnost. Ako postoji sklonost ka despotiji, onda će se na njojočitovati. Kada posmatram neku fotografiju imam običaj da analiziram crte lica. Štakaže ovo čelo ili položaj očiju? Ili taj brk? Hitler i Staljin, najveći diktatori XX veka,nosili su sasvim različite brkove. Hitlerova usna, kada se dobro razmisli, bila jeveoma upadljiva. Baš čudno: Velina usna je žarila prilikom ljubljenja.

Znala je da vodi, da čoveku pokaže kako da bude muško. Ova sklonost je češćakod žena nego što bi moglo da se pretpostavi. Ili je imala na umu muškarce koje jevolela u prošlosti ili je posedovala neki sopstveni muški princip koji je sledila,ungovski muški pandan, svoj muški deo ili urođenu viziju muškarca - naravno,

nesvesno.

Ravelštajn nije imao strpljenja za takva razmišljanja. Rekao je: „Ti jungovskigegovi potiču direktno od Radua Grileskua. Vela je veliki prijatelj bračnog paraGrilesku. S njima ste izlazili na večeru svake druge nedelje. „Naravno, ti si pisac,treba da se sastaješ sa svakojakim ljudima”, govorio je Ravelštajn. „To je prirodno za



čoveka u tvojoj poziciji. Ljudi iz sveta sporta, filma, muzike, pa i kriminalci. Oni sutvoje glavno jelo i tvoj desert.”

„Zašto, onda, ne bih izlazio na večeru s Grileskuom i njegovom suprugom?”

„Nemam nikakvih primedaba sve dok si svestan činjenica.”

„A šta su činjenice u njihovom slučaju?”

„Grilesku te iskorišćava. U svojoj domovini bio je fašista. Mora da amortizujeto. Čovek je bio hitlerovac.”

„Ma daj, nemoj…”

„Da li je ikada porekao da je pripadao Gvozdenoj gardi?”

„Nikad o tome nismo razgovarali.”

„Nisi želeo da razgovaraš. Da li se sećaš onog krvoprolića u Bukureštu kada sužive ljude vešali o kuke u klanici i kada su ih kasapili - drali im kožu naživo?”

Retko je Ravelštajn pričao o takvim stvarima. S vremena na vreme bi se osvrnuona „istoriju” u hegelovskom smislu te reči, ili bi preporučio neka poglavlja Filozofijeistorije kao zabavno štivo. Mračni razgovori o „detaljima” bili su veoma retki. „Znašda je Grilesku bio sledbenik Naa Joneska koji je osnovao Gvozdenu gardu. Zar tonikada ne pominje?”

„Ponekad priča o Jonesku, ali uglavnom o njegovom boravku u Indiji i o tomekako je vežbao jogu.”

„To je njegovo istočnjačko simuliranje. Previše si mek prema ljudima, Čik, aovaj slučaj nije baš nevin. Ti znaš da se on pretvara. Postoji prećutni dogovor izmeđutebe, vas… Moram li sve da kažem?”

Ravelštajn i ja smo po pravilu razgovarali otvoreno. Verbum sat sapienti est.20

Grileskuovi su bili važni za Velu. Imao sam dara da uočim pojave i bio sam svestanda mi Vela daje dobre ocene zato što sam ljubazan s Raduom i što sam fin s madamGrilesku. Moja čavrljanja s madam na francuskom predstavljala su veliko

zadovoljstvo za Velu. Ali Ravelštajn je preozbiljno shvatao moje odnose s timljudima. Kada je umirao činilo se da oseća da mora da razgovara otvorenije ostvarima o kojima nikada pre nismo razgovarali.

„Oni te koriste kao alibi”, govorio je Ravelštajn. „Nije smelo da se desi da sesprijateljiš s tim jevrejomrscima. Znam, oni su bili Velini prijatelji, a ti si se trudiozbog njih i omogućavao Grileskuu da dobije ono što je tražio. Kao rumunskinacionalista u tridesetim godinama bio je nemilosrdan prema Jevrejima. Nije bio



Salazara.

Međutim, sada je njegova politika iz sredine veka bila mrtva i pokopana. Kadasmo Vela i ja večerali s Grileskuovima, nismo razgovarali o ratu i politici nego odrevnoj prošlosti ili mitologiji. Profesor s belom svilenom dolče-vita košuljom ispod

svečanog sakoa pridržavao je stolice damama i zakopčavao im bluze. Ruke su mu podrhtavale. Ljutio se zbog šampanjca. „Račun je plaćao gotovinom iz svežnjanovčanica od po pedeset dolara. Nije imao kreditne kartice.”

„Ne mogu ni da ga zamislim da podiže novac u banci”, reče Ravelštajn.

„Verovatno šalje sekretaricu da unovči ček. Bilo kako bilo, on plaća čistom inovom valutom. Čak ni ne broji, nego baci snop zelenih novčanica dajući znak u stilu’nosi sve’. A onda požuri na drugu stranu stola da pripali cigaretu svoje supruge. Save od manira, stoji i čeka u redu za ruže kod cvećarke, ljubi ruke i klanja se.”

„I sve radi na francuskom. A za Amerikance postoje drugi standardi. Osim toga,ti si Jevrejin. Trebalo bi da Jevreji bolje poznaju svoj položaj u odnosu na mit. Zašto

bi, uopšte, imali bilo kakve veze s mitom? Mit ih je satanizovao. Jevrejski mit je povezan s teorijom zavere. Sionski protokoli, na primer. A tvoj Radu je napisao svusilu knjiga o mitu. I šta uopšte tražiš u mitu, Čik? Da li očekuješ da počnu da te tapšu ida ti govore da si postao sionski mudrac? Razmisli dobro i seti se onih ljudi namesarskim kukama.”



Ravelštajn i ja smo do besvesti raspravljali o mom balkanskom škripcu, ali unastavku ove priče jasno mi je da moram polako da zaključujem s Velom. Nje moramda se ratosiljam za sva vremena. Ali to nije jednostavno kako biste mogli

pretpostaviti. Bila je veličanstvena, lepo odevena i raskošno našminkana. Na telefonu

e prosto cvrkutala. Ravelštajn je verovatno bio jedini čovek koji je govorio da se onaneukusno oblači. On je u njoj video šampiona u sređenoj spoljašnjosti. Političkimrečnikom rečeno, ona se pojavljivala da bi trijumfovala na izborima. Ali Ravelštajnse nije slagao. „Kad jednom počneš da sumnjaš u nju, sva ta predstava se raspada”,govorio je. „Previše je tu racionalnog planiranja.” Da bi zatim dodao: „Bila je u

pravu što te je izbacila.”

„Zašto to kažeš?”

„Zato što bi je ti na kraju ubio.” Nije ovo rekao u tmurnom raspoloženju. Njemu

e pomisao na takvo ubistvo bila nešto lepo. Meni je to služilo na čast. „Varala te je smnogima, tako da si verovatno smišljao strašnu smrt za nju. Odabrala je najtežitrenutak, posle smrti tvoja dva brata, da ti kaže da traži razvod.”



Ravelštajn mi je često govorio: „Ima nečeg dirljivog u tvom načinu pričanjaanegdota, Čik. Ali potrebna ti je prava tema. Voleo bih da me opišeš, kad odem…”

„Zavisi ko će koga da sahrani.”

„Nemoj da pričamo gluposti. Znaš savršeno dobro da ja umirem…”

Naravno da sam znao. Zaista sam znao.

„Mogao bi da napišeš divna sećanja. Nije ovo molba”, dodao je. „Ovo tinamećem kao obavezu. Uradi to na onaj svoj večernji način, onako posle nekolikočaša vina kada se zavališ i daješ primedbe. Volim da slušam kad opušteno pričaš oEdmundu Vilsonu ili Džonu Berimenu, ili o Vitejkeru Čembersu kada si ujutru

primljen u Tajm a najuren pred njim pre ručka. Često razmišljam o tome kako divno pričaš kad ležiš na leđima.”

Nije bilo načina da ga odbijem. Jasno je da nije želeo da pišem o njegovimidejama. Njih je do kraja izložio i zastupljene su u njegovim knjigama. Ja samodgovoran za njegovu ličnost, a kako ne mogu da ga oslikam bez izvesne dozesamoprisutnosti, moje prisustvo na marginama moraće da se podnese.

Smrt se nadvila nad njim, emitujući uobičajena upozorenja, govoreći mi presvega da u svojim pripremama ne smem da zaboravim da sam nekoliko godina starijiod njega. U mojim odmaklim godinama svaka treća misao mora da bude o smrti. Aličudno je bilo to da sam ja sada bio Rozamundin muž, a ona je bila Ravelštajnovstudent. A Ravelštajn je, opet, bio tako paradoksalna ličnost da je jedna od posledicanjegovog prijateljstva bila da nisam bio svestan čudnovatosti sopstvenog položaja - usedamdesetim godinama bio sam oženjen mladom ženom. „Čudno je samo kada

posmatraš spolja”, govorio je Ravelštajn. „Ona se zaljubila u tebe i niko nije mogaoda je zaustavi.” Odabirajući mene ili navodeći me da pišem memoare, obavezao me jeda razmišljam o svojoj koliko i o njegovoj smrti. I ne samo o njegovoj smrti odnekakvog herpesa, Gijen-Bareovog sindroma i sl., nego o mnogim drugim smrtima.Beše to vreme sećanja na celu generaciju. Na primer: na sam dan ovog razgovora



sedeo sam s Ravelštajnom u njegovoj ekstravagantnoj, raskošnoj spavaćoj sobi.Zavesa je bila povučena sa istočnog prozora i posmtrali smo plavu površinu jezera.

„Na šta misliš kad gledamo u tom pravcu?”

„Mislim na dobrog starog - ili lošeg starog - Rahmijela Kogona”, odgovorih.

„Više si ti pod utiskom o njemu nego ja”, reče Ravelštajn. Možda. Ipak. nisammogao gledati u tom smeru - prema istoku - a da ne vidim Kogonovu zgradu, a onda bi

počelo brojanje prema gore ili prema dole da se pronađe deseti sprat, ali čovek nijenikada bio siguran da li posmatra pravi prozor. Rahmijel, koji je u moj život ušaočetrdesetih a u Ravelštajnov pedesetih godina, bio je samo jedan iz plejade onih kojisu odlazili u intervalima. Nikada niste znali ko će biti sledeći. Imao je nekolikovelikih operacija: prostata mu je izvađena godinu dana pre - Rahmijel je govorio damu ionako nije bila od velike koristi. Ja se nisam osećao ugroženom kategorijom zato

što sam se zaljubio u mladu ženu i što sam je oženio. Tako da nisam bio sasvimspreman da se družim s odlazećim kontingentom. Beše to čudan trenutak iluminacijekoji ne mogu da preskočim. Rahmijel je bio veoma obrazovan, ali u koju svrhu?Svako ćoše njegovog stana bilo je zatrpano knjigama. Svakog jutra sedao je i pisaozelenim mastilom.

Rahmijel nije bio ni krupan ni zdrav čovek, ali je svejedno bio fizički upadljiv -čvrst i nabijen, osion, despotski nastrojen, samovoljan. Njegov um je bio za svavremena obuzet stotinama različitih tema tako da je to verovatno bio znak da je

završio svoj put. Osećao sam da sabiram mišljenje o njemu za posmrtno slovo. Moždasam pokušavao da zamenim Ravelštajna Rahmijelom da ne bih morao da razmišljam oRavelštajnovoj smrti. Radije bih razmišljao o Rahmijelovoj smrti. Tako samrezimirao njegov život i dela radi skiciranja portreta dok je Ravelštajn ležao naastuku sklopljenih očiju i utonuo u svoje misli.

Rahmijel je bio, nekada, crvenokos, ali kosa beše nestala i ostala je samocrvenkasta put - po srednjovekovnoj fiziologiji, sangvinik: vruć i opor. Ili, još bolje,kolerik. Lice mu je imalo policijski izraz i često je izgledalo da, pri užurbanom hodu,

uri neki slučaj. Njegov izgovor, mislio sam, ima istražiteljski ton. Bio je vrlo jasan iizgovarao je cele rečenice, veoma brzo i nestrpljivo. Kada biste ga bolje upoznalishvatili biste da poseduje dva upadljivo strana elementa - nemački i britanski.

Nemački deo njega beše čvrstina vajmarskog stila. Mislim da sam poznavao Vajmar unjegovoj verziji noćnih klubova. Poratna Evropa dvadesetih godina nasukala se nagrubost. Ratni veterani bili su grubi, političke vođe bile su grube. Najgrublji je,naravno, bio Lenjin koji je naređivao vešanja i streljanja. U tu trku uključio se Hitler kada je tridesetih godina preuzeo vlast. Odmah je naredio streljanje kapetana Rema i



drugih kolega nacista. Rahmijel i ja smo jedno vreme znali često da raspravljamo oovome.

Mnogo gorkih činjenica, suviše strašnih da bi savremenici o njima razmišljali. Ne možemo, u stvari, da se nateramo da ih prihvatimo. Naše duše nisu toliko jake da

bi mogle da izdrže. A, ipak, čovek ne može da ih zaobiđe. Neko poput Rahmijelamorao je da se oseća obaveznim da se suoči sa činjenicom da je ova surovost opšta.Verovao je da svako ima udela u njoj. Te ubilačke nagone mogli ste da primetite kodsvih ljudi u zrelim godinama. U izvesnim slučajevima, kakav je bio Rahmijelov, mogliste da ih prepoznate u svojoj fizičkoj građi više kao pandan rasprostranjenim ruskim,nemačkim. ukrajinskim, poljskim, litvanskim i balkanskim sramnim grozotama negoratu.

Dakle, postojala je nemačka strana njega. Pa onda britanska. Rahmijel, čije ime u

prevodu znači „Spasi me, Bože” ili „Bože, smiluj mi se”, takođe je oblikovao sebe pomodelu engleskih predavača i vremenom je i sam postao takav. Za vreme rata bio je uEngleskoj. U Londonu je radio za obaveštajnu službu. Zatim je predavao u Londonskojekonomskoj školi. Kasnije je postao oksfordski profesor i bio je razapet izmeđuEngleske i Sjedinjenih Država. Bio je autor mnogih visokoumnih knjiga. Pisao jesvakodnevno, beskonačno i bez zastoja, zelenim mastilom. Glavna njegova tema bilisu „intelektualci”, a stil mu je bio džonsonovski. Ponekad je podsećao na EdmundaBurka, ali najčešće na Samuela Džonsona. U tome ne vidim ništa loše. Izazov moderneslobode ili kombinacija izolacije i slobode s kojom se suočavate sastoji se u tome dase kompletirate. Postoji opasnost da iz tog procesa možete da izađete kao stvorenjekoje nije sasvim ljudsko.

Umeće pretvaranja toliko je razvijeno da ćete sigurno izbrojati manji brojgovnara nego što ih poznajete. Ni genije poput Rahmijela nije mogao da sakrijesilovitost ili, ako vam je draže, pokvarenost svoje prirode. On je imao shvatanja

pristojnosti koja su sezala u Dikensova vremena, ali je imao i REM - ovaj termin pozajmljujem od stručnjaka za snove - brzo treptanje očima kao na javi. Izgledao jekao razdražljivi i jako prevrtljivi član nekog engleskog kluba, bio je veoma crven u

licu. U Americi, gde svet ne poznaje takve tipove, njegove osobenosti morale su pogrešno da se shvate. U njemu su videli dežmekastog, trbušastog ali snažnog čovekau staroj odeći od tvida. Biti loše obučen predstavlja profesorsku tradiciju koja seže usrednji vek, a u Oksfordu i Kembridžu još su mogle da se vide rupe na akademskimtogama zakrpljene selotejpom. Iz odeće Rahmijela Kogona izbijala je primetnamrzovolja. Izgledao je kao tiranin, tiranija kao da mu je bila spečena na licu. Nju nijemogao da prikrije blagošću i hrišćanskim poreklom, ili uljudnošću. Kada je izlazio



nosio je šešir i veliki štap - „da bije sve seljake”, šalio se. To zaista beše šala zatošto je njegova omiljena tema bila uljudnost. Uljudnošću je otvorio novi majdan i svina univerzitetu su kopali u njemu.

Rahmijel je bio sve pre nego bezazlen. Lično sam verovao da je po strani

negovao bašticu dobrih, plemenitih osećanja. Nadao se da, naročito kada bi seudvarao nekom novom prijatelju, može da se proda kao pristojan čovek. Bio je,takođe, veoma učen. Kada biste prvi put došli u njegov stan vaše poštovanje premanjemu je raslo. Na njegovim policama nalazile su se knjige Maksa Vebera i sviGumploviči i Razenhoferi. Posedovao je sabrana dela Henrija Džemsa i Dikensa, teistorijske udžbenike Gibonov Rim i Hjumovu Englesku, kao i enciklopedije o religiji imnoštvo socioloških knjiga. Korisne za podupiranje prozora ako se polome šipke,znao sam da kažem. Tu beše i zeleno mastilo. Nije koristio nijednu drugu boju. Zeleno

e bilo njegov zaštitni znak.Ravelštajn bi se grohotom smejao kada bismo došli do ovoga. Govorio je: „Takohoću i mene da prikažeš. Baš tako. Hoću da me prikažeš onako kako me vidiš, bezulepšavanja.”

Ravelštajn je, posle čitanja moje skice o Kogonu, rekao da je trebalo dakomentarišem njegov seksualni život - smatrajući to velikim propustom. Rekao mi jesasvim autoritativno: „Propustio si to - Kogon voli muškarce.” Kada sam ga pitao zadokaze rekao mi je da se taj i taj, diplomac, kleo svim i svačim da je jedne noći, kada

su ostali da piju, Rahmijel pokušao da ga poljubi. Bilo je teško zamisliti Kogona u tojulozi i reagovao sam tako što sam rekao da za hiljadu godina ne bih mogao dazamislim da Kogon hoće nekoga silom da poljubi. „Onda je tebi mozak ispran”, rekaoe Ravelštajn. Po ovom pitanju za njega ništa nije bilo neverovatno, ali ja svejedno

nisam mogao da zamislim kako Kogon ljubi. Nisam čak mogao da zamislim da ljubisvoju ostarelu majku. Na nju bi galamio nemilosrdno, a onda bi dodao: „Ona jegluva…” Ali ja uopšte ne verujem da je bila gluva, bila je samo zbunjena mama.



„Kakav je njegov ratni dosije?”

„Kaže da se borio protiv Nemaca.”

„Svi tako kažu. Ali ne verujem da je bio komunista”, govorio je Ravelštajn.„Kada čujete njihovu priču, svi su bili borci za slobodu po planinama. Šta bi, po tvommišljenju, uradio Kurbanski da ostane švorc?”

„Kad bi mu se to desilo, verovatno bi sebi prosvirao metak kroz glavu.”

„Mislim da si u pravu. Slažem se s tobom. Ali je, svejedno, izvrstan restorater”,govorio je Ravelštajn.

„Ko može da se spori s njim ako tvrdi da je u svojim slavnim danima bio gerilaci da je tukao Nemce?”

„Zbog toga je tako tužan i odsutan. I šta, onda, ostaje?”, govorio je Ravelštajn.

„Opet jevrejsko pitanje.”„U onim vremenima bilo je veoma poželjno ne biti Jevrejin, veliko bogatstvo.

Nikad se ne zna. Ali ono što imponuje kod Kurbanskog jeste da se pravi Francuz.”

„Da. Dolazimo u njegov restoran i on čavrlja na francuskom. A takva udvornoste moguća, mada smo Jevreji, zato što govorimo pristojan francuski…”

„Volim da te slušam kada si pijan, Čik, kada slobodno pričaš. U pravu si kadkažeš da Kurbanski tužno izgleda…”

Ravelštajn je došao do toga da se složi da je važno primetiti kako ljudi izgledaju. Nisu dovoljne njihove ideje - njihova teorijska uverenja i politički stavovi. Ako neuzmete u obzir kako se češljaju, kakve košulje i majice nose, kako voze kola ili kakoedu, vaše znanje je nepotpuno.

„Jedan od tvojih bisera, Čik, jeste o Hruščovu kad skida cipelu u UN i njomelupa o sto. Slično je i sa tvojim krokijem Bobija Kenedija kada je bio senator u

Njujorku. Vodio te je sa sobom po Vašingtonu, zar ne?”

„Da. Celu jednu nedelju…”

„Mene je posebno zainteresovao jedan od tvojih prikaza da je njegovakancelarija kao oltar posvećen bratu - velika Džekova slika na zidu, u njegovomžalovanju bilo je nečeg divljeg…”

„Ja sam rekao osvetničkog.”

„Lindon Džonson je bio njihov dušmanin. Bejahu ga se otarasili tako što su ga postavili za potpredsednika - neku vrstu potrčka. A onda je on nasledio Džeka. Bobiju

e trebalo oružje kojim bi povratio Belu kuću. Bio je pun mržnje. Oba brata behu



veoma zgodni. Bob je bio upola manji od Džeka”, govorio je Ravelštajn, „ali je bio pravi borac. Najzabavnije su bile šetnje od Senata do Kapitola. Pitanja koja ti je postavljao bila su divna - kao: ’Pričaj mi o Henriju Adamsu.’ ’Samo kratko o H. L.Menkenu.’ Ako želi da postane predsednik, smatrao je da mora da poznaje Menkena.”

Ravelštajna je uzbuđivao svaki razgovor o slavnim ličnostima. Jednom je uAjdlvajldu primetio Elizabetu Tejlor i gotovo ceo sat pratio ju je kroz gužvu. Naročitoe uživao u tome što ju je prepoznao. Budući da je bila toliko uvela, to nije bilo lako.

Činilo se da je bila svesna da je njen sjaj prošao.

„Nisi pokušao da razgovaraš s njom?”

„Jok.”

„Kao pisac bestselera bio si na ravnoj nozi s drugim slavnim ličnostima.”

On nije tako mislio.Sedeli smo, kao i godinama pre, u njegovoj dnevnoj sobi, on s japanskimogrtačem na sebi. Padao je na sve strane sa njegovog tela. Njegove gole noge bile sukao nagradna koštana srž zato što mu članci behu tako natekli - „Taj usrani otok!”,rekao je. Gornji deo Ravelštajnovog tela bio je živahan kao i obično. Ali bolest ga jenagrizala i on je to znao kao i bilo koji lekar. Ne samo da je više pričao o memoarimakoje sam dobio u zadatak da pišem nego mi je pričao i neke čudne stvari. Na primer, osve jačem seksualnom nagonu. „Nisam se nikada toliko palio”, govorio je. „A

prekasno je da tražim partnere. Moram da se praznim…”

„Šta to radiš?”

„Mlatim ga ručno. Šta mi drugo preostaje? U ovoj fazi ne mogu da jurim okolo.”

Trgnuo sam se od same pomisli na to.

„Ja sam smrtno zaražen. Mnogo razmišljam o onim lepim momcima u Parizu. Akoih zakači bolest oni se vrate majkama koje se staraju o njima. Moja matora sada je uadnom stanju. Kad sam je video prošli put, pitao sam je: ’Da li me poznaješ?’ a onae rekla: ’Naravno da te poznajem. Ti si onaj tip koji je napisao čuveni bestseler o

kojem svi pričaju.’”„To si mi već rekao.”

„Ali vredi da se ponovi. Njen drugi muž takođe je pri kraju škole zastogodišnjake. Ipak, oboje ću ih pobediti. Ako ovako nastavim, stići ću na cilj premoje mame. Možda ću je čekati tamo.”

„To je upućeno meni, zar ne?”



„Pa, Čik, ti često pričaš o budućem životu.”

„A ti se izjašnjavaš kao ateista s obzirom na to da nijedan filozof ne može daveruje u Boga. Ja tako ne mislim. Onako amaterski smatram da devedeset odsto ljudiočekuje da se sretne s roditeljima u budućem životu. Ali da li sam spreman da s njima

provedem večnost? Mislim da nisam. Najviše bih voleo da budem primljen da proučavam kosmos pod božjom upravom. Nema tu ničeg originalnog ukoliko se nesmatra impozantnim pojmiti kolektivnu žudnju milijardi ljudi.”

„E, pa to ćemo uskoro da saznamo, ti i ja, Čik.”

„Zašto? Zar primećuješ znakove na meni?”

,.Da budem iskren, da.”

Takav je uvek bio.

Za divno čudo, nije mi smetalo da to od njega čujem. Međutim, mogao je dazabrine Rozamundu. Ponekad mu nije bila sasvim jasna moja veza s Rozamundom - bio je ošamućen bolešću. On nekad beše poprimio ulogu blagonaklonog posrednika isavetnika. Delom zahvaljujući uticaju Žan Žaka Rusoa, političkog teoretičara ireformiste. Ali ga je u prvi mah Rusou privuklo snažno verovanje u ljubav koja spajaljude i društva. Ponekad bi dozvoljavao da prizna da je Ruso, genije i inovator čije suideje vladale evropskim društvom duže od jednog veka, bio (gotovo po nuždi) budala.Da se malo približimo glavnoj temi, on je bio iznenađen kada je saznao da mi nije

bilo stalo do njegovog mišljenja kada sam se ženio Rozamundom. Bio sam spreman da priznam da možda zna više o meni nego ja lično, ali nisam želeo da se stavim podnjegovo starateljstvo niti da on rukovodi mojim životom. Bilo bi to nepravedno i

prema Rozamundi. Neću ovde da držim govore o dostojanstvu, autonomiji i ostalimkoještarijama. Ona i ja smo živeli zajedno otprilike godinu dana pre nego što jeRavelštajn saznao da smo ono što novinari tabloida nazivaju „primerak”. Moram,međutim, da kažem da kada smo se zaista uzeli nije ničim pokazao da se ljuti. Svet se

ponašao kao i uvek. Stari su nastavljali da nižu glupost za glupošću sve dok ih telo ne bi izdalo do kraja. Bio sam sasvim raspoložen da ga razonodim time što ću biti

tipičan. U poslednjim mesecima preispitivao je svoje mišljenje o bliskim prijateljimai dragim studentima i uglavnom je bio ubeđen da je bio u pravu. Nikada mu nisamrekao da sam se zaljubio u Rozamundu zato što bi se on smejao i što bi mi rekao dasam idiot. Važno je, međutim, razumeti da on nije bio od onih ljudi za koje je ljubav

bila razobličena i ispražnjena - za koje je ona istorijski, romantični mit konačno mrtav posle duge samrtne agonije. On je smatrao - ne smatrao, video - da svaka duša tražisvoje naročito drugo, da žudi za svojim dodatkom. Neću sada da opisujem Eros, i tako



dalje, kako ga je on video. To sam već uradio: ali ima u tome nekog neverovatnogsjaja bez kojeg mi ne bismo bili do kraja ljudi. Ljubav je najviša funkcija naše vrste -njena vokacija. Ovo prosto može da se izostavi kada se razmišlja o Ravelštajnu.

Nikada nije zaboravljao svoje ubeđenje. Ono je prisutno u svim njegovim stavovima.

Često je lepo pričao o Rozamundi. Govorio je da je ozbiljna, vredna, da imadobru narav. Bila je lepa i živahna mlada žena. Govorio je da su mlade ženeopterećene „održavanjem sjaja”. Nadalje, priroda im je podarila žudnju za decom,dakle za brakom, za sigurnošću porodičnog života. A to ih je, uz mnoštvo drugihstvari, onesposobljavalo za bavljenje filozofijom.

„Ima mladih žena koje misle da zauvek mogu da održavaju muža u životu”,govorio je.

„Misliš li da je to slučaj i s Rozamundom? Ja gotovo nikad ne razmišljam o

svojim godinama. Uvek prelazim isti prostor ne primećujući kraj.”„Ima značajnih činjenica s kojima čovek mora da živi, ali ne smeš da dozvoliš da

se zadubiš u njih.”

Kada bi govorio o svojoj bolesti uvek je to bilo na ovaj zaobilazan način.Ravelštajn je obavljao svoje poslednje pripreme. Niko o njima nije rado pričao snjim. Izuzev Nikija. Ali Niki je, u posebnom smislu, bio deo porodice. Da jeRavelštajn formirao porodicu ona bi bila egzotična zato što on nije imao potrebu za

porodicom. Niki, taj zgodni kineski princ, biće naslednik. Svi mi drugi nismo bili

naslednici nego prijatelji.Tokom poslednjih meseci svog života Ravelštajn je radio sve što i pre. Držao je

časove, organizovao konferencije. Kad više nije imao snage da drži predavanja, pozivao je prijatelje da ih oni drže: novac fondacije uvek je bio na raspolaganju. Njegova ćelava glava u sredini prvog reda dominirala je ovim događajima. Kada bise predavanja završila, on je po pravilu bio prvi koji je postavljao pitanja.

To beše postalo deo protokola. Svi su čekali da on započne diskusiju. Početkomesenjeg semestra još je bio aktivan, iako bi prilikom mog ispraćaja iz stana ka

kampusu zastajao na svakom drugom ćošku da uhvati dah.Sećam se kako je jato papagaja sletelo na skupinu drveća na kojem su rasle

estive bobice. Ovi papagaji, za koje se smatralo da su potomci para koji je pobegaoiz kaveza, pravili su svoja duga gnezda nalik vreći u parku pokraj jezera a kasnije sunastanjivali ulice. U tim ptičjim prebivalištima koja su visila sa električnih stubova,živelo je na stotine papagaja.

„Šta sad gledamo?”, upita Ravelštajn, gledajući me svojim krupnim očima.



„Gledamo papagaje.”

„Naravno da gledamo, ali nikada nisam verovao da ću videti ovakve. A kakosamo dreče.”

„Pa da, nekada je bilo samo pacova, miševa i veverica - a sada ima čak i rakuna- nova đubretarska ekologija velikih gradova…”

„Hoćeš da kažeš da urbana džungla više ne predstavlja metaforu”, reče on.„Zaista ne mogu da slušam te kreštave zelene ptice iz tropa. Zar ih sneg ne ubija?”

„Izgleda da ih ne ubija.”

Ništa njih nije ubijalo. Te zelene ptice kreštalice koje lepršaju i svađaju se, koječeprkaju po snegu i alavo gutaju bobice, zadržale su Ravelštajnovu pažnju duže negošto sam mogao da pretpostavim. Malo se on interesovao za život prirode. Njega su

ljudska bića obuzimala do kraja. Gubiti se u travi, lišću, vetrovima, pticama ilizverima značilo je izbegavanje viših dužnosti. Mislim da su ove ptice zaokupilenjegovu pažnju zato što nisu jele nego su se prosto gušile u jelu, a on sam je bio tolikoalav. Barem nekada. Sada su njegovi obroci uglavnom bili u funkciji druženja irazgovora. Svakodnevno je izlazio na večeru. Niki nije mogao da kuva za sve koji sudolazili izdaleka da posete Ravelštajna.

Ejb je uzimao običan lek koji mu je bio prepisan, ali nije želeo da se to zna.Sećam se koliko je bio šokiran kada je ušla sestra - njegova soba bila je puna

prijatelja. Rekla je: „Vreme je za vaš AZT.”

Sledećeg dana rekao mi je: „Mogao sam i da ubijem tu ženu.” Bio je još besan.„Zar ih ničemu ne nauče?”

„One su iz geta”, rekao je Niki.

„To nema veze sa getom!”, rekao je Ravelštajn. „Jevreji iz geta su imalirazvijena osećanja, podnošljive nerve - hiljade godina obuke. Oni su imali zajednice izakone. Geto je termin koji koriste neupućeni novinari. Nisu oni iz geta, nego iz

besmislenog nihilističkog haosa.”

Jednog dana mi je rekao: „Čik, treba da dam da se naplati jedan ček. Nije mnogo.Pet stotina dolara.”

„Zašto ga sam ne ispišeš?”

„Hoću da izbegnem probleme s Nikijem. Primetio bi na odresku čeka.”

„Dobro. U šta da se promeni?”

„U gotov novac.”



Nije trebalo da pitam dalje. „Ispisao sam adresu”, rekao mi je, pružajući mi parče hartije.

„Smatraj posao završenim.”

Pitao sam se da nije možda neki gost maznuo upaljač ili neku drugu stvarčicu paRavelštajn plaća otkupninu. Ipak sam zaključio da ne vredi istraživati. Već mi bešerekao za strašno pojačanje seksualnog nagona. Govorio bi: „Sav gorim od želje i neznam šta da radim. A neka deca me zaista žale. Ona imaju kompletnu sliku. Nikadanisam očekivao da smrt može da bude tako dobar afrodizijak. Ne znam ni zašto ti ovokazujem. Možda zato što smatram da treba da budeš obavešten.”

Lično imam naviku da odlažem stvari. Naravno, znao sam da je Ravelštajn u poslednjoj fazi, da mu nije ostalo mnogo života. Ali, kada mi je Niki rekao da u graddolazi Moris Herbst osetio sam da mogu da složim kockice.

Ravelštajn i Moris Herbst svakodnevno su se čuli telefonom. Uz pomoćRavelštajna Moris je, kao udovac, podigao dvoje dece. Ravelštajn je na neki način

bio zaljubljen u njihovu pokojnu majku i o njoj je stalno govorio s poštovanjem idivljenjem. Opisivao mi je njeno „dramatično bledo lice, crne oči, lepu i izazovnu aline pokvarenu prirodu”. U seksualnom smislu ništa više nije zabranjeno, jedini izazove da se suprotstavite opštoj seksualnoj anarhiji. Ravelštajn se divio Herbstovoj

pokojnoj ženi, voleo je. Ona je bila jedina žena čiju je fotografiju nosio u novčaniku.Zato je bilo sasvim prirodno da bude drugi otac njenoj deci. Izdejstvovao je

stipendije za njih i nalazio im poslove pri univerzitetu, proveravao s kim se druže i dali čitaju klasike.

Niki mi je kazao za Nehamahinu fotografiju. „Nalazi se s kreditnim karticama ikarticama Plavog krsta”, rekao mi je. „Znaš da on voli ljude koji posedujuelementarne strasti - koji ti nateraju suze na oči. Za Ejba je to najvažnije od svega.”

Ako Ravelštajn nije govorio mnogo o Nehamahi Herbst razlog je bio što su poslednjih meseci njenog života on i Moris bili oko nje izgradili neku vrstu kulta. Ejb

e s njom proveo mnogo vremena poslednjih nedelja njenog života, a ona je otvoreno

pričala o tajnim i intimnim stvarima. Iako se njemu nije moglo verovati da će sačuvati poverene tajne, nikada mi nije rekao o čemu su pričali on i Nehamaha.

Nehamahina majka došla je iz Mea Šarima i molila je kćerku da se obavi obred.

„Šta, na mojoj samrti?”

„Da. Moraš zbog tvoje dece. Ja sam došla da ih spasem.”

Ali, kako je Ravelštajn znao da kaže, čovek nikad ne dobije ono pravo. Ono što



e važno mora da se otkrije a ne da se obavi. Samo retka ljudska bića imaju maštu iosobine da žive u skladu s pravim Erosom. Nehamaha ne samo da je odbila da vidirabina koga beše dovela njena majka, već s njom nije više prozborila ni jedne jedinereči, tako da se starica vratila avionom ne pozdravivši se sa kćerkom. „Nehamaha je

bila čista i ništa nije moglo da je gane”, govorio je Ravelštajn tiho i sa beskrajnim poštovanjem.

Pokušavam da predstavim naročitu vezu između Ravelštajna i Morisa Herbsta.Bili su u svakodnevnom kontaktu trideset ili četrdeset godina. „Sada kada imam loveza sve i svašta, zadovoljstvo mi je da sam u neprestanoj vezi s Morisom i da pritomne moram da razmišljam o trošku”, govorio mi je Ravelštajn. Uostalom, rekao mi je

Niki, on nije nikada otvarao telefonski račun. Njih je plaćala velika bankarska firma, Leg Mejson, u kojoj je držao novac. Nikiju, koji je otvarao poštu, Ejb je rekao: „Ne

volim te elektronske izvode, ne želim da ih gledam. Nemoj ništa da mi donosišukoliko je glavnica ispod deset miliona.” Tu je Nikijeva orijentalna rezervisanost bilarazvejana. Smejao se kao lud. „Ni cent manje od deset miliona”, ponavljao je. Samnom je bio otvoren zato što nisam bio navalentan - nikada nismo govorili o novcu.On bi bio - čekajte da vidim šta bi bio! „Uvređen” je prava reč. Posedovao jeoriginalnu blagost azijatskog princa, ali ako biste ga uvredili, otkinuo bi vam glavu.

Moris Herbst, da se vratimo njemu, bio je na vrhu Ravelštajnovog spiska gostijuna svakoj konferenciji koju je organizovao. On je prvi pozivan i prvi se odazivao

pozivima. Čitao je referate svakom prilikom. Držao se promišljeno i smireno igovorio je staloženo i bez nervoze. Sa svojom belom bradom - bez brkova - izgledaoe kao neki farmer iz Mičigena koga sam poznavao pre pedeset godina. I Herbst je

studirao kod profesora Davara, ali bez poznavanja grčkog nije nikada mogao da senazove pravim Davarovim proizvodom. Predavao je Getea, napisao je knjigu Težnjaa spajanjem, ali je bilo čudno - uvek ima čudnih stvari - da je imao slabost prema

kartama i kocki i da se često nalazio u Las Vegasu. Ravelštajn je izuzetno ceniošašave kockare. A i ja sam imao lepo mišljenje o Herbstu. Ne znam zašto. Kockao se i

bio lud od sreće kada bi dobijao, i mada je žalio za ženom jurio je razne sojke, ali se

nikada nije time hvalio.Da, sačuvao je porodicu baš kao što je obećao Nehamahi, ali su deca znala za

sve njegove ljubavne veze. Neka od dama se stalno nalazila u kući posle Nehamahinesmrti, a i javljale su mu se telefonom sa svih strana. Bio je veoma smiren. Njegova

bela kosa bila je kovrdžava i talasasta u isto vreme. Lepo je izgledao ali je životdugovao operaciji srca. A kada biste ga nešto upitali, morali ste da čekate dok se

pribere. Mogao je da sedi kao spomenik (nekoliko puta sam mu štopovao vreme) pet



minuta. Bio je trezven i obazriv sagovornik. Po rođenju Nemac, specijalizovao se zanemačke mislioce. Međutim, njima se nije bavio tako predano kao ženama, ali je

posle ženine smrti ostao dugo u vezi s jednom ženom čiji je nestrpljivi muž morao datrpi njihove duge noćne telefonske razgovore. Šta bi bio Morisov duhovni život bez

telefona? Ravelštajn je voleo francuski izraz. Govorio je: „Ne bih rekao da je Morisženskaroš. On je pravi homme à femmes. To nije vokacija, to nije ništa.”

Pre pet godina hirurzi su saopštili Herbstu da mu je srce istrošeno. Stavljen je naspisak za transplantaciju i bio je u vrhu. Bilo mu je ostalo nedelju dana života kada jeneki motociklista u Misuriju poginuo u saobraćajnoj nesreći. Organi tog momka suizvađeni. Ovi transplanti su tehnički veliko dostignuće. Suština je u tome da Morisnosi srce drugog čoveka u grudima. Čovek bi mogao da prihvati presađivanje kože odnekog stranca. Ali srce je, morali bismo da se složimo, nešto drugo. Srce je misterija.

Da ste videli sopstveno srce na ekranu, kao što su milioni ljudi do sada videli, kako segrči i otvara u istom ritmu, možda biste se zapitali zašto je taj uporni mišić tolikoveran svojoj funkciji od utrobe do poslednjeg daha. To ritmičko stezanje i popuštanjeslepo se nastavlja. Zbog čega? Kako? I ko je to sada produžio život Morisa Herbsta -neki mladi pustahija iz Kejp Žirardoa, Misuri, o kome Herbst nije znao ništa. Ovdeništa ne paše kao staro industrijsko načelo: „Delovi mogu da se zamene.” Ovde sevraćamo savremenoj stvarnosti.

Za vreme rata često mi je padalo na pamet da su ruske trupe gonile Hitlerovuvojsku kroz Poljsku hraneći se konzerviranom svinjetinom iz Čikaga.

Zašto svinjetinom? U ovom slučaju ona je prikladna. Moris je bio verujućiJevrejin - nije bio zadrt ali je bio prilično pedantan. I takav Jevrejin duguje svoje

postojanje srcu iz grudi mladića koji je izgubio kontrolu nad motociklom - nisu mi poznate okolnosti pod kojima je poginuo. Jedino sigurno znam da su hirurški tehničariizvadili srce tog mladića koje je sada zamenjivalo dotrajalo srce u Herbstovimgrudima. Herbst mi je govorio da je ono unelo strane impulse i osećanja u njegovživot.

Pitao sam ga šta to znači.

Sedeći onako zamišljeno, s rukama na kolenima, bez bledila koje je nestalo s posustalim srcem koje ga beše ubijalo, s belom kosom koja se sada kovrdžavo uvijalaoko rumenog lica, govorio je da se oseća kao Božić Bata u prodavnici punoj dece,

pitajući ih šta žele za Božić. Zato što je centar njegove „fizičke elektrane” (njegovtermin) preuzelo pozajmljeno srce, tako da je osećao da je s njim došao drugačijitemperament - momački, nesmotren, sklon rizicima. „Osećam se pomalo kao tajmomak koji se zove Evel Nivel i koji preskače šesnaest buradi svojom hondom.”



Čudno je da sam shvatao to zato što sam baš u to vreme bio pod fizikalnomterapijom i žena koja je obavljala tretman govorila mi je da su glavni telesni organiokruženi energijama i da je ona kao terapeut u dodiru s mojom žučnom kesom. Ja samoj rekao: „Ali ja više nemam žučnu kesu, izvađena mi je.”

„U redu, ali energije ostaju - i biće prisutne sve dok budete živi”, rekla je ona.Ovo iznosim s dozom agnosticizma zato što je trebalo da poverujem da nije samo

srce tog momka promenilo telo. Organi su takođe skladišta senki ili agresivnihimpulsa - nervoznih ili veselih, zavisno od slučaja, tako da su se oni s novim srcemuselili u Herbstovo telo. Sada bi trebalo da se usklade sa silama svog novog

boravišta.

Kad bi bila reč o transplantaciji bubrega ili pankreasa, onda bi to bilo neštodrugo. Ali srce nosi toliko konotacija; ono je centar emocija - viših sfera ljudskog

života.U svakom slučaju, Morisa, nemačkog Jevrejina, spasao je taj momak iz Misurija.

Morao sam da se suzdržim od zapitkivanja o srcu koje je pripadalo hrišćaninu iliinovercu, sa svim pratećim energijama i ritmovima - kako se prilagodilo jevrejskim

potrebama i osobenostima, mukama i idejama? Ovde više nisam mogao da o tomerazgovaram s Ravelštajnom. On nije bio u stanju da usmeri misli u tom pravcu.

Najviše što sam se usuđivao da uradim bilo je da na najzaobilazniji način pitamMorisa o transplantaciji. Rekao mi je da u svim državama prilikom izdavanja vozačke

dozvole moraš da se izjasniš o tome da li se slažeš da budeš davalac nekog organa.„Taj klinja je za tren oka odgovorio pozitivno - zašto da ne? Tako je srce poslatoavionom na istok i operacija je obavljena u Opštoj bolnici.”

„I ništa više ne znaš o dečaku?”

„Veoma malo. Napisao sam pismo zahvalnosti njegovim roditeljima.”

„Šta si im napisao, ukoliko ti ne smeta da kažeš?”

„Iskreno sam im rekao koliko sam zahvalan i predstavio sam im se kao pravi

Amerikanac tako da ne misle da srce njihovog sina održava u životu nekog stranogkrelca…”

„Mora da se jako zamisliš kada te na drumu iznenada opkoli grupa momaka namotociklima, s maramama, kapama, naočarima.”

„Na to sam uvek spreman.”

„Da li ti je odgovorila dečakova porodica?”

„Nisu poslali ni dopisnicu. Ali mora da im je drago što njegovo srce nastavlja da



živi.” Stidljivo je spustio glavu. Prstima raširenim na slepoočnici podbočio je glavu -kao da traži odgovor u motivima Ravelštajnovog persijanera ili objašnjenja naročite

poruke o čudesnom produžetku života koji je dobio. Ja nisam polagao nikakve nade utepih. Vratio sam se na temu velegradske politike - u koju, eto, beše ubačena čudna

dilema. Tako se život - to jest ono što se neprestano vidi, slike koje život stvaranastavio. Bila je reč o nečemu što se odnosilo na Ravelštajna.

Kada me je pitao šta mislim o smrti, kako je zamišljam, rekao sam da će se filmzaustaviti. Ja sam očito posmatrao kao film ono što Amerikanci smatraju iskustvom.Tada nisam razmišljao o novom filmu koji u poslednje vreme nudi tehnologija - o

putovanju kroz digestivni trakt ili srce. Srce, uostalom, predstavlja samo grupu mišića.Ali tako upornih da počnu da otkucavaju u majčinoj utrobi i onda u istom ritmu celostoleće. U Herbstovom slučaju ono je počelo da se gubi kada mu je bilo pedeset

godina, a presađeno srce će ga držati u životu duže od osamdeset godina. Jednomgodišnje dolazio je na kontrole u bolnicu. Ali, opšte uzev, njegov život je tekao kao i pre. Izgledao je ljubazno, tolerantno, iskreno. Njegovo dobroćudno lice nalik časovniku, sa čistom kovrdžavom sedom bradom, bilo je mirno i zdravo. Žene je

posmatrao s velikim interesovanjem, gledao je njihov stas, grudi, noge, frizuru. Bio jeod onih ljudi koji znaju da procene osobine žena. I nikome nije bilo neprijatno odtakvih procena. Uživao je u odmeravanju žena. Ali nije od toga pravio nikakveceremonije, tako da njima uglavnom nije smetalo.

Kada je Herbst stigao, ja sam se izgubio. Prijatelji gotovo pola veka, Ejb i Morisimaće toliko toga da kažu jedan drugom. Ravelštajn je dozivao iz kreveta: „Dovedi gaovamo.” Čaršavi behu izvučeni na ćoškovima a jorgan od nerca, tako lepo štavljen imekan, beše pao na pod. Slike na zidovima nisu nikada visile ravno. One dragocenestare stvari nalazile su se na gomili s odećom, rukopisima i pismima. Ta pisma su meuvek podsećala na polemike u koje je bio uključen - na moćne nepomirljiveneprijatelje koje je stvorio u naučnom svetu. On uopšte nije mario za njih.

Herbst se nagnuo nad krevet i zagrlio Ravelštajna.

„Čik, namesti stolicu za Morisa, molim te.”

Prinesoh italijansku fotelju s okruglim naslonom. Niste mogli ni da pomislite nato da Herbst živi zahvaljujući presađenom srcu. Izgledao je dovoljno dobro da se samstara o sebi. Na trenutak pomislih da bi Ravelštajnu bilo draže da je njegov stari

prijatelj invalid. Ali samo na trenutak. To ne bi ličilo na Ravelštajna. Naravno, on jeumirao, ali ne bi voleo da njegova soba liči na bolnicu. Njemu je bio potrebanrazgovor.



Izašao sam, ostavljajući prijatelje u sobi koju Ravelštajn beše sredio u skladu sasvojim statusom. Gotovo u istom trenutku čuh kako se glasno smeju - pričali su jedandrugom najbolje (najsirovije, najskarednije) viceve koje su čuli u poslednje vreme.Ozbiljna atmosfera u stilu „poslednjih Sokratovih dana” nije bila svojstvena

Ravelštajnu. Više no ikada pre želeo je da bude kakav je uvek bio. Nije želeo da u poslednjim časovima postane drugačiji.

Kada su počeli da razgovaraju o privatnim stvarima, otišao sam kući i podneoizveštaj Rozamundi. Ona je obavila telefonski razgovor sa ženom koja joj je kucaladisertaciju. Za nekoliko nedelja imaće nastupno predavanje o tezi. Pet godina je radilas Ravelštajnom, tako da sam od te vitke mlade žene plavih očiju mogao da saznam štaMakijaveli duguje Liviju. U to vreme sam slabo mario za Makijavelijeve dugove.Meni je bilo važnije i veoma mi je prijalo da nije postojalo ništa što bih mogao da

kažem toj ženi a da odmah ne shvati.„Da li je stigao Herbst? Mora da imaju toliko toga da kažu jedan drugom.”

„Ne sumnjam u to, ali su najpre razmenili nekoliko masnih viceva. Iz mog ugla toe čudna prilika. Herbst sa srcem drugog čoveka u grudima i Ravelštajn koji se već

oprostio od života. Na izvestan način vicevi su prikladniji za razgovor nego razgovor o duši i besmrtnosti. Da bi saznao šta se dešava nakon što prestaneš da dišeš moraš dakupiš kartu.”

„Da umreš?”

„Postoji li neki drugi način za dobijanje informacija?”„Da li ti je Niki rekao da dr Šlaj šalje Ravelštajna ponovo u bolnicu?”

„To me iznenađuje”, odgovorih. „Tek što je ponovo prohodao. Tebi je izgledaloda mu je ostalo barem godinu dana.”

„Zar tebi nije?”

„Naravno, ali on ne bi hteo da vegetira. U bolnici će biti zaštićen od prijatelja isimpatizera.”

„On je mnogo društveniji od tebe, Čik. Prosto uživa u društvu.”



Nije reč samo o druženju. Ljudi su mu sa sobom donosili i svoje probleme, kaoda sa samrtne postelje može da se približi božanskoj spoznaji.

Vrata Ravelštajnove sobe bila su otvorena i ugledao sam dugu kosu našeg prijatelja Betla koja je počivala na ogromnim plećima, a onda mi je pogled pao na

njegove kitnjaste čizme. Nisam mogao da mu vidim lice, ali njegova žena je očito plakala. Bila je nagnuta napred. Veoma sam cenio gđu Betl i veoma sam voleo njenogmuža.

Betlovi su obožavali Ravelštajna. Nikada nisu posećivali njegova predavanja isumnjam da su čitali njegove knjige, ali su ga uzimali veoma ozbiljno. Kada je prenekoliko godina Betl penzionisan, on i njegova žena preselili su se u viskonskinskešume, gde su se posvetili jednostavnom životu. Kada bi dolazili u grad, Ravelštajn jevoleo da večera s njima u našem srpsko-francuskom klubu.

Došao sam do spoznaje da ljudi postaju simpatičniji ako ih posmatrate sakomične strane - ako o nekom govorite kao o krupnoj, buljookoj ljudskoj štuki koja

podriguje, onda se s njim mnogo bolje slažete, delom zato što ste svesni da ste sadistakoji mu je oduzeo ljudske atribute. Isto tako, pošto ste na njemu izvršili metaforičkonasilje, dugujete mu posebnu pažnju.

Nakon što su otišli, Ravelštajn mi je rekao da su došli po savet.

„Kakav savet?”

„Došli su da razgovaraju sa mnom o tome kako planiraju samoubistvo. Izvinili suse što me uznemiravaju. U ovakvom stanju…”

„Mogu da zamislim”, rekoh ja.

„Nemoj da budeš previše strog prema njima, Čik. Kod starijih ljudi maštanje osamoubistvu je česta pojava. Mislim da su mislili ozbiljno.”

„Oni su mislili da misle ozbiljno.”

..Budući da umirem i meni su slične stvari padale na pamet. Sva sila ljudi dolazi



mi sa svojim problemima. I predočavaju ih u stilu ’zamislite samo’. Da li smatram da bi u njihovoj životnoj dobi bilo pametno da…?”

„Sklope pakt o samoubistvu?”

„Betl je izneo ideju a ona ju je dopunila uz razuman komentar. Rekli su mi dasam ja jedini čovek kome dovoljno veruju i koji im se neće rugati.”

„Dakle, dođeš kod čoveka koji se bori za život i izložiš mu svoju pomisao nasamoubistvo.”

„Betl to nagoveštava nedeljema. On je veoma inteligentan, ali je suvišekarakteran. To ga čini nerazumljivim. Ona je razumnija, a došla je u plavom odelu sasakoom na dvoredno kopčanje. Sitna je. Ili tako izgleda zbog glomaznog muža? Bilokako bilo, ona ima lepo, sitno britansko lice. Mislim da naročito simpatično izgledadeci…”

„Na šta se, onda, žale?”

„Žale se na to da stare. Svi obrazovani ljudi prave istu grešku - smatraju da im priroda i samoća prijaju. Priroda i samoća su otrov”, govorio je Ravelštajn. „JadniBetl i njegova žena deprimirani su šumom. To je ono što se prvo primeti.”

„Šta si im rekao?”

„Rekao sam im da su dobro postupili što su došli kod mene. Ljudi treba da tražesavet kada razmišljaju o samoubistvu. Osećaju se tako zato što ne žive u zajednici,

zato što nema nikoga s kim bi razgovarali.”„Možda je reč o ukazivanju poštovanja - kao da žele da kažu da bi život bez

njihovog prijatelja Ravelštajna izgubio vrednost”, rekoh ja.

„Pa, oni su dragi ljudi”, reče Ravelštajn. „Smislili su ovaj okultni način da misaopšte da neću morati da odem sam.”

„Oni očito sve vreme govore o tebi, tako da si možda postao njihov odsutnisudija.”

„Tako da bi oni trebalo da budu mrtvi ako ja umrem”, reče Ravelštajn, ali to beše njegov način osvetljavanja teme. Voleo je ogovaranja ali interesovanje koje je pokazivao za ljude bilo bi teško opisati. Imao je čudnu intuitivnu sposobnost ali kada bi govorio o ličnim obeležjima ili kada bi tražio pravi izraz za njih kod njega nije doizražaja dolazila analiza koliko obožavanje.

„Rekao sam im da je uopšte pogrešno raspravljati o samoubistvu. Davati razlogeza i protiv života predstavlja detinjariju.”



„Ti si veliki autoritet za oboje Betlovih i da si im rekao nemojte to da radite, onine bi uradili.”

„Nije moj stil, Čik, da propisujem zakone.”

Ovo nije bilo tačno.

„Želeli su da ih shvatim ozbiljno”, reče zatim. „Ali, naravno, to se nije desilo.Hteli su jednostavno da me razonode tom pričom o dvostrukom samoubistvu.”

Verovatno je bilo tako.

„Rekao sam im da su doživeli veličanstvenu ljubav. Prava klasika.”

„Naravno, pritom ne bi da dovedu u pitanje svoju ljubav”, rekoh ja.

„U pravu si”, reče Ravelštajn. „Čuo si za priču. Posle jednog plesa s Betlom,koga pre toga nije poznavala, napustila je muža. Jednostavno je uskočila Betlu u

naručje. U istom trenu su obe strane shvatile da je došao kraj njihovim brakovima…On je bio izvrstan teniser i plesač, ali nije bio zavodnik, a ona nije bila neverna žena.Rekao joj je da će je čekati na aerodromu…”

„Gde ono beše?”

„U Brazilu. I živeli su srećno.”

„Sad se sećam. Avion im je pogodila munja. Morali su da se spuste u Urugvaju.Dakle, proveli su zajedno silne godine - četrdeset godina bez ikakvog razočaranja.Betlovi računaju na mene da napravim rezime, tako da sam im ispričao njihovu priču.Među milionima ili stotinama miliona ljudi samo su oni imali sreće. Doživeli suveličanstvenu ljubav i decenije prave sreće. Uživali su u obostranimekscentričnostima. Kako bi sada mogli da sve to obezvrede samoubistvom…? Videosam da gđa Betl čuje ono što je želela da čuje. Htela je da ih učvrstim u želji danastave da žive.”

„Ali g. Betl nije bio do kraja zadovoljan - je li tako?”

„U pravu si, Čik. On je želeo raspravu o samoubistvu i nihilizmu. Čestorazmišljam o tome da maštanja o samoubistvu i ubistvu poravnavaju saldo u mentalnojekonomiji civilizovanog sveta. Betl nije profesor u pravom smislu reči, ali osećaodgovornost da raščisti s nihilizmom. Ne zna on mnogo o nihilizmu ali je prisutan takou vazduhu. Govorio je nešto o uspešnim ljudima i njihovoj sklonosti ka samoubistvu -kad vide da je gotovo s iluzijama o uspehu i kada treba da završe sa sobom…”

„Ako čovek ne voli život onda je smrt olakšanje. To možeš da zoveš nihilizmomako ti se sviđa.”



„Da. U američkom stilu - bez ambisa”, reče Ravelštajn. „Ali Jevreji osećaju dae svet stvoren za svakoga pojedinačno, tako da kada uništiš jedan život onda

uništavaš i ceo jedan svet - svet kakav je postojao za tu osobu.”

Ravelštajna iznenada poče da nervira moje prisustvo. Barem je počeo da govori

besno. Možda sam se još smešio razmišljajući o Betlovima, a njemu je verovatnoizgledalo da želim da se distanciram od stava da čovek uništava ceo jedan svet kadauništava sebe. Kao da ja pretim da ću uništiti jedan svet - ja koji živim zato da

posmatram pojave, koji verujem da se suština stvari ogleda na njihovoj površini.Uvek sam govorio - odgovarajući na Ravelštajnovo pitanje: „Šta misliš, kakva će bitismrt?” - „Film će se zaustaviti.” Smatrajući opet da na površini stvari vidimo njihovusuštinu.

Mnogo je posetilaca dolazilo da vidi Ravelštajna. Retki su uspevali da stupe u

njegovu spavaću sobu - Niki se za to postarao. Ali među onima koji su bili važninalazio se Sem Pargiter, čije je prisustvo bilo značajno. Bio je jedan od mojih bliskih prijatelja. Zahvaljujući meni pročitao je Ejbovu čuvenu knjigu i prisustvovao jenjegovim predavanjima, a dolazio je i na neke naše seminare. Veoma je cenioRavelštajnove stavove i viceve. Ravelštajn je, prilikom jednog predavanja,

pripaljivao cigarete upaljačem marke danhil , iako se iza njega nalazio veliki natpis Zabranjeno pušenje, prateći to rečima: „Ako odete zato što mrzite duvan više negošto volite ideje, onda nam nećete nedostajati.” Govorio je to tako komičnom oštrinomi dobrodušnošću da se Pargiter prosto zaljubio u njega i zamolio me da ga upoznam stim duhovitim čovekom. Rekao sam Ravelštajnu da moj prijatelj Sem Pargiter želi daga upozna.

„Samo zato da stvorimo celu ekipu s klupom za rezerve od potpunih ćelavaca”, prokomentarisao je Ravelštajn. Nije mi zamerao, ali je bilo očito da ne bi trebalo daga upoznajem s novim ljudima budući da je ostalo tako malo vremena.

„Reče li ono da je katolički sveštenik?”

„Bio je”, rekoh. „Tražio je da ga razreše. Još uvek je katolik… A i sam imaš

prijatelja jezuitu - Trimbla.”„Trimbl i ja smo zajedno stanovali u Parizu i mnogo smo se družili. Ali on je bioDavarov student kao i ja i govorili smo istim jezikom.”

„Nisam o tome razgovarao sa Semom Pargiterom ali možeš da budeš siguran daon dolazi ovamo zato što te je čitao i isto tako možeš da budeš siguran da nikada ne bini pokušao da te pokrštava.”

Osvrćući se na to vreme, sada otkrivam da sam bio čudno zainteresovan za ljude



koji su posećivali Ravelštajna u njegovim poslednjim danima zato što su skupa sazidovima sobe činili grupu tihih svedoka. On više nije imao snage ni da primi ni daodbije posetioce. Jedan od njegovih rivala, Smit, došao je s novom suprugom koja jeuporno ponavljala: „Reci da ga voliš - reci.” Tako je čovek konačno neuverljivo

prozborio: „Volim te”, kada je bilo savršeno jasno da ga mrzi. Zaista su se mrzeli.Ravelštajn je propratio ovaj nemogući trenutak jednim zlatnim osmehom, ali nije imaosnage da nešto kaže. Bilo je očito i da je Smit besan na svoju najnoviju suprugu. Nikonije mogao da otera Smitove od kreveta. Tako se desilo da Pargiter, čije bih prisustvoa jedva dočekao, sedi pokraj vrata. Pargiter je dolazio da teši ili da svedoči - prosto

da sedi pored zida i tiho obavlja svoju dužnost prisustva.

Oni koji su mu zaista bili potrebni dolazili su redovno. Na primer, Fladovi, muž ižena, par kojima su Ravelštajn i Niki bili jako privrženi. Flad je radio u upravi

Univerziteta - bio je odgovoran za vezu s gradom. Predstavljao je Univerzitet ugradskoj skupštini i bio je šef univerzitetskog obezbeđenja. U domen njegovog radaspadala su i ogovaranja. Bio je osećajan, ozbiljan i dobrodušan čovek. Bogzna kolikoe samo neprijatnih afera na Univerzitetu sredio. Ali nije trebalo da pripadate

univerzitetskoj zajednici da biste ga poznavali. Flad je spasao kćerku vlasnika jednoggrčkog restorana tako što je u poslednjem trenutku isposlovao operaciju. U celomgradu je uživao glas „čoveka kome možete da se obratite ako ste u škripcu”. IRavelštajnu i meni činio je usluge. Vrata Fladovih bila su uvek otvorena, kao iRavelštajnova. Ljudi su mu dolazili i obraćali se bez ikakvih formalnosti. Gilda Flad i

njen muž su se jednostavno voleli. Ravelštajn je cenio njihovu naivnu vezu više od bilo koje druge. I to ne treba posebno obrazlagati. Eto, ističem samo svu šarolikost posetilaca Ravelštajnove samrtne postelje, tako da se on, kada bi uspeo da pogleda,tešio što vidi ljude koje poznaje, koje voli - nešto kao rođake - što je najbliže

porodici.

Pri kraju sam Ravelštajna često nervirao. Beše naučio od profesora Davara damoderan svet - a ja sam na neki način bio moderna osoba - samo sebi olakšava stvari.I ne smeta im da ih neko grdi - da bi potkresali prekomerni rast obmane. Tako je

mogao da bude direktan bez uvrede.Samrtnici često bivaju krajnje strogi. Mi ćemo još biti tu kada oni odu i nije im

lako da nam oproste. Ako nisam zaslužio da dobijem lenjirom po prstima za mišljenje, onda sam sigurno zaslužio dvostruku kaznu za Y. On bi svakako bolje iskoristio

godine koje su meni date na raspolaganje. Čovek može barem da prizna golečinjenice. Smatrao je da sam površan u odnosu na greh samoubistva kada sam murekao da je Betlovima odgovorio do kraja jevrejski. Ali je zatim umekšao stav,



govoreći: „Bilo kako bilo, možeš mi pripisati u zasluge da sam spasao dva života.”



Uz Rozamundinu pomoć održao sam obećanje dato Ravelštajnu. On je umro pre

šest godina, baš kada su počinjali Veliki praznici. Kada bih govorio Kadiš22

za svojeroditelje, imao sam i njega na umu.

A za vreme pomena - Jickora - počeo sam čak da razmišljam i o memoarima kojesam obećao da ću napisati, pitajući se kako da ih pišem - kako da pristupim njegovimnastranostima, navikama pri jelu i piću, načinu brijanja, oblačenja i kritikovanjasvojih studenata. Ali to je samo njegov prirodopis. Drugi su ga gledali kao bizarnog,

perverznog - ceri se, puši, popuje, arogantan je, nervozan, ali za mene je bio briljantani šarmantan. Uvek spreman da podriva društvene nauke ili druge univerzitetskespecijalnosti. Bio je osuđen na smrt zbog svojih seksualnih nastranosti. O njima jesasvim otvoreno razgovarao sa mnom i sa svim bliskim prijateljima. Ubrajao se u, daupotrebimo termin iz prošlosti, izopačenike. Ne u „pedere”. Prezirao je vulgarnu

homoseksualnost i imao je veoma nisko mišljenje o „pederskoj gordosti”. Bilo jetrenutaka kada nisam znao šta da mislim o tajnama koje mi je poveravao. A opet, menee odabrao da sačinim njegov portret i kada je razgovarao sa mnom razgovarao je i

intimno i za zapis. Izgubiti glavu značilo je nešto veličanstveno. Smatram da će i usadašnjem vremenu ljudi shvatiti termin „pronaći dušu”, iako on više ne znači ono štoe značio nekad. Ravelštajn je, u svakom slučaju, iskreno verovao u moju sposobnost

da ga opišem. „Ti to možeš lako da izvedeš”, govorio mi je. Ja sam se, manje-više,slagao s njim.

Pravilo je da mrtve treba zaboraviti. Posle pogreba postoji opšta i postepenatežnja ka zaboravu. S Ravelštajnom, međutim, to nije išlo. Zahtevao je i ispunjavaosve upadljiviji prostor u Rozamundinom i mom životu. Ona se sećala teksta iz školskihdana koji je glasio: „Družite se s najplemenitijim ljudima koje možete naći; čitajtenajbolje knjige; živite s moćnima; ali učite da budete srećni sami.”

Za Ravelštajna bi ovo bilo uobičajeno visokoparno đačko naklapanje.

Ipak, na svoj specifično surov način, Ravelštajn je nesumnjivo pripadao tim



„najplemenitijim ljudima”. Ali za mene se izazov da ga portretišem (i sama reč„portretisati” postala je zastarela) postepeno pretvorio u teret. Rozamunda je,međutim, verovala da sam ja kao stvoren za taj zadatak. U stvari, izvodio samsopstvenu probu za predstavu smrti. Uprkos tome što smo tada razmišljali samo o

Ravelštajnovoj smrti.„Treba samo početi”, govorila je ona. „Kao što je on znao da kaže, stvar je u

remier pas qui coûte.”23

„Da. Ravelštajnov francuski ekvivalent za plaćanje računa ili sur papier timbre,u savršenom pravnom poretku, koji slavi država.”

„Eto, to je pravo - taj šaljivi ton koji je on priželjkivao. Prepusti drugima daraspravljaju o njegovim idejama.”

„Da, to i nameravam. Intelektualne stvari ću prepustiti ekspertima.”„Treba samo da se postaviš u pravu poziciju.”

Ali kako su prolazili meseci - godine - nisam nikako uspevao da nađem tu polaznu tačku. „Trebalo bi da je lako. ’Lako ili nikako’, ili, kako se ono zvaše onaj štoreče: ’Ako ne teče kao pesma ptica, onda nije pravo.’”

Rozamunda bi ponekad govorila: „Da li se Ravelštajn i pesma ptica slažu? Ne bih rekla.”

U ovakvim razgovorima prolazile su godine i postalo je očito da ne mogu da

počnem da se suočavam s ogromnom preprekom. Rozamunda je prestala da me podstiče ili savetuje. Bilo je to mudro od nje.

Ipak smo svakodnevno pričali o Ravelštajnu. Ja sam se sećao njegovihkošarkaških večernjih zabava, večera sa studentima u Grčkom gradu, njegovihizlazaka u kupovinu i žestokih ali ozbiljnih seminara koje je držao. Neka druga ženaverovatno bi na mene vršila neprijatan pritisak. „Uostalom, on ti je bio drag prijatelj izakleo si se da ćeš to uraditi”, ili: „U svom novom životu on je razočaran.”Rozamunda je, međutim, shvatala da i sam razmišljam o tome, i to vrlo često. Ponekad

sam zamišljao kako pod pokrovom leži do oca koga je mrzeo. Ravelštajn je voleo dakaže: „Taj histerični čovek koji me je tukao po golom dupetu i vrištao frfljajući - da bikasnije, bez obzira na uspehe, stalno prigovarao da nisam naučio fi, beta, kapa.’Dakle, objavio si knjigu koja je lepo primljena - ali gde ti je fi, beta, kapa?’”

Rozamunda bi samo kazala: „Ukoliko bi otišao dalje od tog fi, beta, kapa,Ravelštajnu bi bilo prijatno na onom svetu.”

A moj odgovor je bivao: „Ravelštajn nije verovao u onaj svet. I ako on zaista



negde postoji, kakvo bi zadovoljstvo mogao da oseti ako bi se prisećao svog glupogoca ili bilo kojeg dela onoga što zovemo svojim smrtnim trajanjem? Ja sam od onihkoji zamišljaju da tamo vide mrtve roditelje. Kao i braću, prijatelje, rođake…”

Rozamunda je često klimala glavom. Priznavala je da razmišlja na sličan način.

Ponekad bi dodala: „Pitam se šta rade na onom svetu.”„Ako bismo mogli da sprovedemo anketu, otkrili bismo da većina nas očekuje da

vidi svoje mrtve, koje su voleli i koje još vole - kao ljude kojima su ponekad podvaljivali, pokatkad ih prezirali ili mrzeli, a najčešće ih lagali. Ne ti, Rozamunda, tisi izuzetno poštena. Ali čak i Ravelštajn, čovek koji je bio odveć tvrd da se zanositakvim iluzijama, rekao mi je… Izlanuo se, u stvari, da ću od svih njemu bliskih ljudia najverovatnije prvi poći za njim - poći za njim, kuda? Da li ću ga stići i da li ćemo

se sresti?”

„Na takvim primedbama ne možeš da stvaraš valjane zaključke”, rečeRozamunda.

„Lako je reći da je dečja ljubav izvor tih iluzija. Na taj način ja priznajem da posle pola veka osećam da majku nisam ni upoznao. Frojd bi to odbacio kaosentimentalno i ništavno. Ali Frojd je bio lekar, a lekari iz devetnaestog veka bili susurovi prema sentimentima. Oni bi rekli da ljudsko biće predstavlja hemijske sastojkekoji vrede oko pedeset para - bili su strogi racionalisti i tvrdi momci.”

„Ali Ravelštajn je bio daleko od toga da bude prostodušan”, reče Rozamunda.

„Naravno. Ali pođimo korak dalje - navešću te na bizarnu pomisao. Zanima mešta bi moglo da se desi. Ako bih morao da napišem sećanja na Ravelštajna onda ne bi

bilo barijere između smrti i mene.”

Rozamunda se slatko nasmejala. „Da li hoćeš da kažeš da bi tvoje obaveze prestale i da ne bi više bilo razloga da živiš?”

„Ne, ne. Na sreću, još uvek bih imao tebe, Rozamunda, za koju vredi živeti.Verovatno hoću da kažem da po Ravelštajnovom mišljenju nemam šta da radim uovom životu nego da se sećam njega.”

„Čudna je to pomisao za svakoga.”

„Osećao je da mi daje veliku temu - temu nad temama. A i to je čudna pomisao.Ali ja nikad nisam pretpostavljao da sam racionalna, moderna osoba. Racionalnaosoba se ne bi sastajala sa svojim mrtvima u suton - ma gde da se suton nalazi.”

„Svejedno”, reče Rozamunda, „činjenica da se uporno ponavlja govori da se nato mora računati.”



„A zašto baš ja? Za tili čas mogu da nabrojim pet ljudi koji su kvalifikovaniji odmene.”

„U vezi s njegovim idejama, da”, reče Rozamunda. „Ali možda nemaju dara da tolepo oboje. I još nešto - vas dvojica ste se sprijateljili u poznoj životnoj dobi, a po

pravilu stariji ljudi ne stvaraju takve naklonosti…”Možda je, takođe, mislila da se starci ne zaljubljuju. Nisu kadri da se teturaju po

magnetskom polju gde nemaju šta da rade.

„Nekoliko godina Ravelštajn me je pratio zato što smo se Vela i ja tako čestoviđali s Raduom Grileskuom i njegovom ženom”, rekoh Rozamundi.

„Oni su vas čašćavali?”

„Izvodili su nas u dobre restorane - one najskuplje. Veli se sviđalo njegovo

ljubljenje ruku, klanjanje, zakopčavanje jeleka, nazdravljanje. Bilo joj je neobičnodrago. Grilesku je pravio pravu predstavu. Ravelštajna su jako zanimale te naševečeri. Govorio je da je Radu pripadao Gvozdenoj gardi. Ja na to nisam obraćao

posebnu pažnju. Nisam bio preterano pričljiv i to je smetalo Ravelštajnu.”

„Nisi primetio da je nacista?”

„Ravelštajn je išao korak dalje, govoreći mi da je Grilesku pre desetak godina bio određen da drži predavanje u Jerusalimu, ali je poziv poništen. Meni ni to nijeništa značilo. Verovatno sam bio suviše zauzet da bih spojio sve te stvari. Zaista,

ponekad isključim sve receptore i na neki način odlučim da ne vidim ono što ne trebada se vidi. Jasno je da je Ravelštajn to primetio. Ja nisam.”

„Ravelštajn je hteo da zna na koji način razmišlja Grilesku, a ja sam mu rekao daza večerom drži predavanja o starom veku, da stalno puni lulu i da troši mnogo šibica.Prilikom pušenja lule čovek mora čvrsto da je drži, pa zato ruke drhte dvostruko višekada se pali šibica. Stalno je punio lulu jakim duvanom. Kada ne bi bila puna, nijeimao dovoljno snage u palcu da je napakuje. Kako je takva osoba mogla da bude

politički opasna? Manžetne sakoa padaju mu na pesti.”

Rozamunda na to reče: „Ja mislim da je za Grileskua bilo mnogo važno da se pojavljuje u tvom prisustvu. Ali, to je već tvoj manir, Čik: opservacije koje pravišizguraju glavnu poentu.”

„To mi je i Ravelštajn rekao. I da je čudno da dozvolim da me iskorišćavaju natakav način.”

„Želeo si da udovoljiš svojoj ženi. Želeo si da ona lepo misli o tebi. ARavelštajn je verovatno osećao da ti dozvoljavaš da budeš nasamaren. Idući linijom



manjeg otpora…”

„Mislim da sam sebi rekao da je reč o nekakvom francusko-balkanskom apsurdu. Nisam mogao da uzimam za ozbiljno balkanske fašiste. Kada bi stigao račun, Radu biskočio sa stolice da ga zgrabi. U toj igri nisam imao šanse. Upalo mi je u oči da stalno

plaća novim novčanicama koje su tek stigle iz banke i da uopšte ne gleda koliko iznosiračun. Onaj ko je doživeo depresiju ne bi se tako ponašao.”

„A ti si zabavljao Ravelštajna svojim opisima?”

„Pokušavao sam. Ali on bi samo odmahnuo rukom na priču o luli i manirima.Čekao je da izađem iz magle.”

„A bio si njegov imenovani biograf. Takva sporost nije mogla nikako da mu prija.”

„Naravno da nije. Kada mi je rekao da je Raduov poziv za Jerusalim poništennisam se uopšte raspitivao o razlozima. Jasno je da sam propustio voz.”

„Kada te je odabrao da pišeš o njemu valjda mu je bilo jasno da nisi savršen”,reče Rozamunda.

„O suštini stvari slagali smo se koliko smo mogli, ako se uzme u obzir mojaneupućenost”, rekoh joj. „On je nalazio uporište u klasicima, ja sigurno nisam, alikada nisam bio u pravu nisam se trudio da uočim u čemu grešim. Kasnije sam naučioda je luckasto da čovek insistira na tome da je bio u pravu.”

„Tebi je trebalo da budeš u pravu i onda nisi mogao da preživiš i da budeš u pravu”, reče Rozamunda.

„Velin plan je bio da Grilesku zameni Ravelštajna. Kada je u Parizu Ejb ufurao unašu sobu i kada ju je iznenadio u kombinezonu, ona je pobegla u kupatilo - trčala ječudno na vrhovima prstiju - i zaključala vrata. A onda je došao čas kada mi jesaopštila da ne možemo više da se viđamo s Ravelštajnom.”

„To je bilo veoma čudno”, rekla je Rozamunda. Kada je govorila o Veli bila je posebno obazriva. „Da li to beše onda kada je Vela poslala po svoju majku? Da li ju

e dovela u Pariz?”„Ne, ne. Matora je umrla nekoliko godina pre toga. Ipak, ti si u pravu. Ona se

oslanjala na majku u smislu - kako da kažem - međuljudskih odnosa. Tu lično nije bilavešta. U svakom slučaju, matora me je mrzela. Činjenica da ima zeta Jevrejazagorčavala joj je starost.”

„E, sada si došao na pravu temu”, rekla je Rozamunda. „Toliko razmišljaš oraznim problemima, osim o najvažnijem. Počeo si s jevrejskim pitanjem”, rekla je.



„Naravno, to je ono što ovaj razgovor zaokružuje - šta znači Jevrejima činjenicada su mnogi drugi, milioni drugih, priželjkivali njihovu smrt? Što ih je progonioostatak čovečanstva. Zabeleženo je da je Hitler rekao da će kad bude došao na vlast

postaviti vešala u više nizova na Marinplacu u Minhenu i da će Jevreji, svi do

ednoga, biti obešeni. Jevreji su bili Hitlerova karta za dolazak na vlast. On nije imao,niti mu je bio potreban, nikakav drugi program. Postao je kancelar ujedinjujući Nemačku i veliki deo ostatka Evrope protiv Jevreja. Bilo kako bilo, ukoliko se ovoodnosi na Grileskua, mislim da on nije bio pakosni jevrejomrzac, ali kada je pozvanda se izjasni, izjasnio se. Imao je pravo glasa i glasao je. Ravelštajn je smatrao dasam ja odbio neprijatnu dužnost da o tome dobro razmislim.”

„Nisi znao odakle da počneš?”

„Slušaj, morao sam da živim na jevrejski način na američkom jeziku, a taj jezik

nije pogodan za mračne misli.”„Da li si ikada govorio Ravelštajnu o toj moći pokvarenosti?”

„Možda. Ejb je bio mnogo veseliji od mene. Više je ličio na normalnog čoveka.Ali nikako nije bio nevin.”

„S njim sam obrađivala Tukidida”, reče Rozamunda. „I sećam se šta je govorio okugi u Atini i o bacanju mrtvih roditelja ili sestara na pogrebne lomače stranaca. Ali,što se tiče povezivanja ovoga s masama mrtvih u XX veku - to nije radio na časovima.Da li se sećaš ičega što je možda rekao?”

„Otkud misliš”, pitao sam Rozamundu, „da bi čovek poput Ravelštajna mogao povezati svoju egzistenciju - svakodnevnu svest o tome da umire - s činjenicom da jenjegova pažnja sada usmerena na silne milione onih koji su ubijeni u XX veku? Nemislim tu na borce ili seljake, kulake, buržuje ili partijce, ili na one koji su označenikao kandidati za prisilni rad, za smrt u gulazima ili fašističkim koncentracionimlogorima - ljude koje je bilo lako skupiti i internirati u stočnim vagonima. Oni ne bi

privukli Ravelštajnovu pažnju. Oni su bili uobičajeni ’gubitnici’, ljudi o kojima nijetrebalo da brinu vlade - ono što je neko nazvao ’društvo živog peska’ koje usisava

svoje žrtve i davi ih. Najkraći put bio je da se društvo otarasi takvih ljudi i pretvori ihu leševe. Bilo je i Jevreja koji behu izgubili pravo na postojanje i kojima su se dželatiobraćali sa: ’Nema nikakvog razloga da ne umrete.’ Tako se od gulaga u azijskomdelu Rusije do obala Atlantika širio zapis razaranja ili nešto kao anarhija smrti.Trebalo je razmišljati o stotinama hiljada, o milionima onih koji su ubijani naideološkim osnovama - to jest pod vidom načela racionalnosti. Racionalnost je imalaznačajnu vrednost kao manifestacija reda ili postojanost cilja. Ali najluđi oblici



nihilizma su oni strogi vojni, nemački. Prema Davaru, koji je bio veliki analitičar,nemački militarizam je stvorio najekstremniji i najstrašniji nihilizam. Što se tičeobičnih vojnika ovo je dovelo do najkrvavijeg i najluđeg revanšističkog žara. Zato štose sva odgovornost vraćala na vrh, na izvor svih naređenja. Tako su svi bili

oslobođeni odgovornosti. Bili su totalni ludaci. A to je bio način na koji se Vermahtoslobađao odgovornosti za zločine. Ravelštajn mi je govorio da pretpostavim šta bi bilo kada bi postojali činovnički metodi ublažavanja zločina. Zatim bi dodao: ’Alisad već lupetam.’ Povodom svih tema imao je čvrste stavove, ali je pred kraj, kada biusput govorio o svom stanju, bio više tužan nego ironičan, zar ne, Rozi?”

„Da, ali nije dozvoljavao da potone u tugu.”

„Postojalo je, međutim, opšte raspoloženje da se živi s uništenjem miliona. Kaoda je vek bio stvoren za to. U ratnim operacijama vojnici su imali specijalni alibi za

ubijanje. Ali ja imam na umu one koji su umirali u gulazima i nemačkim radnimlogorima. Zbog čega XX vek - ne znam kako drukčije da se izrazim - potpisuje takvudestrukciju? Svi mi smo slabi kada treba da se razmotre ove činjenice.”

Ovaj razgovor je vođen otprilike dve godine posle Ravelštajnove smrti. PosleGijen-Bareove bolesti on je ulagao krajnje napore da prohoda i da počne da koristiruke. Znao je da mora da se preda, da popusti, ali je to činio selektivno. Nije bilovažno što nije mogao da manipuliše mlinčićem za kafu, ali su mu ruke bile potrebne za

brijanje, vođenje zabeležaka, oblačenje, pušenje, potpisivanje čekova. Malo je onih

koji shvataju da ako se čovek ne posveti oporavku postaje izgubljen slučaj, samrtnik.U jutarnjim časovima onog dana kada smo on i ja naišli na grmlje puno papagaja ukojem su ptice kljucale bobice i čeprkale sneg, krevet sa čeličnim trouglomrazmontiran je i uklonjen iz Ravelštajnove spavaće sobe. „Neka je hvala Nekome”,rekao je kada se krevet izgubio iz vida u liftu. „Ne želim više nikada da vidim tuskalameriju.”

Hodao je samostalno, iako pomalo nesigurno. Čovek se vrati iz mrtvih i ondanaleti na celo pleme zelenih papagaja, tropskih životinja koje uspešno prebrođujuzimu srednjeg zapada. Ravelštajn mi je namignuo i rekao: „Čak i izgledaju kaoJevreji.” A potom je, iako se slabo interesovao za prirodopis, ponovo upitao kako suse toliko namnožili. Iznenada sam postao prirodoslovac. I još jednom sam ih opisao:tanke vrećice koje vise sa drveća, prečaga i bandera. Njihova gnezda u kojima su selegla jaja visila su poput jako rastegnutih najlon čarapa. „Ova gnezda odmah asocirajuna nastambe na Ist sajdu”. rekao sam mu.

„Neka nas Niki odveze tamo da pogledamo. Gde im je glavno sedište?”



„U Džekson parku. Ali ima i velika kolonija u jednom drvoredu Pedeset četvrteulice.”

Ali nikada nismo otišli da vidimo te papagajske nastambe, zanjihane cevi ukojima su se ptice gnezdile. Umesto toga, Ravelštajn mi je prilikom sledećeg susreta

rekao da on i Niki lete za Pariz.„Ali zbog čega idete u Pariz?”

Primetio sam da sam postavio glupo i uvredljivo pitanje i da se Ravelštajnrazočarao. Ali to je bio njegov manir kada su u pitanju bliski prijatelji. Bilo je

prirodno da na isti način postupi i sa mnom. „U bolnici mi kažu da je u redu što idem.”

„Zaista?”, upitao sam.

Razmišljanje lekara bilo je razumljivo. Iako je Ravelštajn umirao još uvek je

mogao da podnese vožnju avionom. Pariz je za njega bio nešto posebno: u njemu jeimao bliske prijatelje i mnogo nedovršenih poslova. Zašto mu, onda, ne dozvoliti daleti? Lekari su smatrali da jedan desetodnevni izlet ne može mnogo da naškodi. Zamene bi let od dvadeset četiri časa bio previše naporan, ali je Ravelštajn prolazioaerodromima u invalidskim kolicima i, za razliku od mene, vozio se prvom klasom.Da zaronim i malo dublje, moram da priznam da mi je delovalo neozbiljno da čovek na samrti tako postupa. I niko nije znao šta u Ravelštajnovom slučaju znače reči„sposoban da podnese let”. Da li je leteo boingom 727 ili su postojala moćna krilaskrivena pod njegovim kaputom?

I mada sam ubeđen da se Ravelštajn razočarao u mene, ne verujem da je bioiznenađen. Naš zajednički stav bio je da ništa ne sme da bude skriveno ili sramotno dase prizna između nas, tako da nije postojalo ništa što ne bih rekao Ravelštajnu. Todelimično znači da nije bilo ničega što on sam ne bi mogao da otkrije. Isto tako bi biootkrio da ja poprilično potcenjujem Pariz. Ima jedna jevrejska izreka o Parizu - wieGott in Frenkreich 24 što znači da se i Bog odmarao u Francuskoj. Zašto? Zato što suFrancuzi ateisti pa je i Bog mogao da bude bezbrižan kao bilo koji turista.

Ono što gotovo do kraja nisam uspeo da shvatim je činjenica da je Ravelštajn

imao drugi, dodatni život u Parizu. Sa ovog kratkog oproštajnog puta vratio seveseliji, ne govoreći ništa o svojim francuskim prijateljima ali držeći se tako da je

bilo jasno da je učinio ono što beše planirao.

Meni je, međutim, rečeno da je dr Šlaj naredio Ravelštajnu da se vrati u bolnicuradi „daljnjih ispitivanja”. Niki je to potvrdio ali je dodao da je soba koju želiRavelstajn zauzeta do početka sledeće nedelje. U nedelju popodne pripremio jezabavu - pica i pivo u stilu piknika s papirnatim šoljama i tanjirima. Beše kupio novu



video opremu, a pevači i muzičari su se drali na sav glas i s nekom vrstom tropskeneposrednosti. Za tu priliku Ravelstajn je odabrao jedan od svojih omiljenih filmova -Rosinijevu Italijansku devicu u Alžiru. Paneli na kojima su se pojavljivali muzičari i

pevači bili su ravni, tanki, široki, nepodnošljivo stvarni - umetnost naoružana

tehnologijom, kako je govorio Ravelštajn. Lica pevača imala su boju ukrasnog stakla akamere su vas prenosile u njihove lepe tamne oči, pa čak i u njihove zube. Ravelštajn,u bade mantilu od kamiljeg krzna, sedeo je u fotelji diveći se novoj opremi iobjašnjavajući šta čemu služi - ali i zbijajući šale na račun neznanja laika. Nije,međutim, bio sasvim dorastao toj ulozi tako da je često isključivao ton da bi se čulanjegova reč. Na kraju je jednostavno bio previše iscrpljen tako da mu je Niki

pomogao da ustane, govoreći: „Previše je uzbuđenja. Mislio je da barem za ovu priliku može da preskoči sijestu, ali ne može.”

S videom bez tona Ravelštajn je, takođe, nemo i možda sagledavajući činjenice o bolesti i smrti iz nekog novog ugla, krenuo napolje za Nikijem. Odveli smo ga unjegovu spavaću sobu s krevetom nalik saonicama i svilenim jorganima ispunjenim

perjem. Kada se zavalio na jastuke, pokrio sam ga svim raspoloživim pokrivačima.

Stan se uskoro ispraznio. Kada su se pojavili kasni posetioci Niki je pritisnuodugme da vrata lifta ostanu otvorena i rekao: „Ejbu bi bilo neobično drago da vasvidi, ali uzima svakojake lekove i ne zna da li dolazi sebi ili se gubi.”

Sledećeg dana, kada je Ravelštajn dotakao ovu temu, ja sam rekao: „Niki je bio

veoma taktičan. Nije odgovarao na pitanja, a zabava se prilično brzo završila.”„On nikada ne odgovara na pitanja, je li tako? Nema pitanja dolaze sa svihstrana, ali on ih ne registruje. Za to je potrebna izvesna snaga.”

„Isključio je novi video. Mislim da ja to ne bih znao da uradim.”

Tokom Ravelštajnovih poslednjih dana kod kuće družio sam se s njim u jutarnjimčasovima. Kako sam živeo u istom bloku nisam se držao strogog rasporeda, ali bihuvek došao posle doručka. Niki, koji je odlazio na spavanje u četiri časa ujutru,spavao bi do 10, dok je Ravelštajn dremuckao zato što nije imao društvo, ležeći sa

svojim velikim kolenima isturenim. Lekari su ga kljukali lekovima za smirenje, ali gato nije sprečavalo da razmišlja. Čak i kad bi dremuckao mogli ste saznati mnogo onjemu posmatrajući to čudno jevrejsko lice. Nije bilo moguće zamisliti čudnijenastanište njegovog čudnog intelekta. Njegova naročita, potpuna, gotovo geološkaćelavost, na neki način je ukazivala na to da kod njega nema ničega skrivenog. Znao bi

da kaže - kao i obično radije govoreći na francuskom - da je imao succes fou,25

alisada se suočavao s grobljem.



Iako sam bio nekoliko godina stariji od njega on je sebe smatrao mojimučiteljem. Zato što je po zvanju bio pedagog. Nikada nije sebe predstavljao kaofilozofa - profesori filozofije nisu filozofi. Dobio je filozofsko obrazovanje i naučio jekako treba da se živi filozofski. U tome je smisao filozofije i zato se čita Platon. Ako

bi morao da bira između Atine i Jerusalima, među nama dva glavna izvora višegživota, odabrao bi Atinu, a Jerusalim bi poštovao. Međutim, u svojim poslednjimdanima želeo je da priča o Jevrejima, ne o Grcima.

Kada sam prokomentarisao ovu promenu, ljutnuo se. „Zašto ne bismo razgovaralio njima?”, rekao je. „Na Jugu još uvek pričaju o građanskom ratu više nego pre jednogveka, a u našem vremenu milioni ljudi su pobijeni, od kojih se većina nije razlikovalaod tebe. Od nas. Ne smemo da im okrenemo leđa. Mojsije je razgovarao s Bogom kojimu je dao savete i ta veza traje hiljadama godina.”

Ravelštajn je dugo govorio u tom stilu. Govorio je da su Jevreji navikli da celomčovečanstvu daju meru ljudske pokvarenosti. „Kažeš svetu da će početi nova velikaera ako se ukine vladajuća klasa ili buržoazija, ako se racionalizuju sredstva za

proizvodnju, ako se za neizlečive primeni eutanazija. Tako pripremljenim umovimatada predložiš da Jevreji treba da budu uništeni. I onda istrebljenje počne svomsilinom. Pobiju više od polovine evropskih Jevreja - a ti i ja, Čik, pripadamoostatku.” Ovo nisu doslovno ponovljene Ravelštajnove reči. Ja ih parafraziram. Hteoe da kaže da mi, Jevreji, sada znamo šta je moguće.

„Nemoguće je reći odakle će da počne - iz Francuske? Ne, ne, ne iz Francuske.Oni su se napili krvi u XVIII veku i ne bi im smetalo da se to sada desi, ali ne bi samimogli da učestvuju. A šta je Rusima? ’Protokoli sijamskih mudraca’ su ruska podvala.A nedavno si mi pričao o Kiplingu.”

„Da, bio je to Kipling. Divan pisac”, rekoh ja. „Ali neko mi je skrenuo pažnju nanjegova pisma i u jednom od njih žestoko je napao Ajnštajna. Bilo je to početkom XXveka. Govorio je da su Jevreji već izopačili društvenu stvarnost radi svojih jevrejskihciljeva. Ali nezadovoljan time, Ajnštajn je iskrivljavao fizičku stvarnost svojomteorijom relativiteta, tako da Jevreji pokušavaju da falsifikuju i fizički kosmos.”

„Onda ćeš morati da skineš Kiplinga sa svoje liste omiljenih pisaca”, rekao jeRavelštajn.

„Ne, nemoguće je sačiniti neki jevrejski kodeks. Prvo zato što ga ne bismo moglinametnuti ni samim Jevrejima. Ko bi mogao očekivati da se briše Selin? Apropo toga,

onomad sam ti pozajmio primerak njegovog pamfleta ’ Les Beaux Draps’…”26

„Nisam ga uopšte pročitao.”



„Imaš slabost prema nihilistima”, rekoh mu.

„Mislim da je razlog u tome što ne pričaju plemenite laži. Volim onu vrstu koja prihvata nihilizam kao stanje i koja živi u skladu s njim. Ne mogu da podnesemintelektualne nihiliste. Više volim one koji žive sa svojim zlom otvoreno. Prirodne

nihiliste.”„Čelini je preporučivao da se Jevreji istrebe kao bakterije. Verovatno je to lekar

u njemu. U romanima ga uticaj umetnosti sputava, ali u propagandi on je goli ubica.”

Ovde se ovaj razgovor privremeno okončao zato što su se kola hitne pomoći jošednom zaustavila pred Ravelštajnovim vratima i odmah potom se začulo zvono na

liftu za teret. Ravelštajn je toliko puta odlazio u bolnicu i iz nje izlazio da se zarekaoda to neće ni primećivati.

Dr Šlaj nije nikada razgovarao sa mnom o Ravelštajnovoj bolesti. Bio je od onihkrajnje ozbiljnih lekara - malen, strog, efikasan. Ono kose što mu beše ostalo češljaoe prema gore u stilu Irokeza. Meni nije ni dugovao objašnjenja. Nisam ja bio rod

Ravelštajnu. Međutim, već beše primetio da smo Ravelštajn i ja veoma bliski i počeoe da mi daje neme signale - ono što me je jedna pariska dama koju sam upoznao pre

više decenija u varijeteu ABC učila da zovem chanson a la carpe.27

Izgleda da nikodrugi nije nikada čuo za takav izraz ali sam se ja njime kleo - dve velike ribe kojesred mehurića razgovaraju tako što otvaraju škrge. Tako je dr Šlaj obavještavao meneda su Ravelstajnovi dani odbrojani. A i Rozamunda mi je rekla: „Ovo bi mogao da

bude poslednji Ravelštajnov odlazak u bolnicu.” Složio sam se s njom. A i Niki je,naravno, došao do istog zaključka. Mnogo je vremena provodio obavljajući telefonskerazgovore i radeći poslove potrčka. Niki je, ne sestre, brijao Ravelštajna električnimaparatom dok je Ravelštajn, zatvorenih očiju, zabacivao glavu da bi podigao bradu.Mala plastična šolja ispod nosa snabdevala ga je kiseonikom.

„Ne izgleda dobro”, rekao mi je Niki u hodniku.

„Zaista ne izgleda.”

„Ima poruku za advokata. A rekao mi je i da pošaljem po Morisa Herbsta.”

Svi smo mi znali da nema mogućnosti da se oporavi od bolesti. Kada jeRavelštajn hospitalizovan poslednji put držao je improvizovane seminare iz

bolesničke postelje, sjajno ih vodeći. Čak i tada su njegovi studenti sedeli u čekaonici- čekajući da budu pozvani - ali iako bi se poimence raspitivao za njih nije više držao

predavanje. Već sam primećivao prve znakove smrti u njegovim pokretima - glava mue postajala teret za vrat i ramena, lice mu je menjalo boju, naročito ispod očiju.

Skraćivao je obrazloženja i nije mu više bilo stalo šta drugi osećaju tako da je trebalo



ostati kod neutralnih tema. O Veli je govorio: „Ti si se predao - pokušavao si da mi prodaš isečak žene u boji poput onih likova od kartona koje su nekad postavljali u predvorjima bioskopskih dvorana. Znaš, Čik, ponekad govoriš da ne postoji ništa štone bi mogao da mi kažeš. Ali si falsifikovao sliku svoje bivše žene. Reći ćeš da si to

učinio zbog braka, ali kakav je to moral?”„Savršeno si u pravu”, uzvratio sam. Imao me je u šaci. Kada sam ga optužio za

to da više voli nihiliste od „principijelnijih” naučnika mogao je da kaže da nihilisti barem ne ističu sitnoburžoaske nakaznosti i izmišljotine kao primere visokih principa ismirene lepote.

Niki, Ravelštajnov kineski posinak koji nije imao nikakve veze s ovimrazgovorima, nalazio se tamo da mu briše lice. Niki bi se sklonio samo tehničarimakoji bi snimali Ravelštajna ili uzimali krv. S vremena na vreme ja bih stavio ruku na

ćelavu glavu moga prijatelja. Primetio sam da voli da ga neko dodiruje. Bio samiznenađen kada sam primetio da na njegovom temenu ima nevidljive kose koja bocka.Izgleda da beše odlučio da mu ćela bolje pristaje od tanke kose pa je brijao glavu kaošto je brijao lice. Bilo kako bilo, njegova glava se kotrljala prema grobu.

„Da li je to napolju mračan dan”, pitao me je Ravelštajn, „ili sam ja lošeraspoložen?”

„Nije stvar u tvom raspoloženju. Nego su se nadneli gusti oblaci.”

Nije Ravelštajnov običaj bio da se interesuje za vreme; vreme se prilagođavalo

onome što misle važni ljudi i znao bi me kritikovati zato što „brinem o spoljašnjimelementima” - što posmatram oblake. „Od prirode možeš da očekuješ da postupaonako kako je uvek postupala. Zar misliš da ćeš uspeti da prodreš u prirodu?”,govorio bi on. Sada su, međutim, ti svetli trenuci bili veoma retki. Češće je izgledaokao da je u komi - a Rozamunda bi brižno prošaptala: „Je li još tu?”

Ponekad nisam mogao da joj odgovorim sa sigurnošću. Neprestano je bivalo sveasnije da ne može da pregura, ležao je dišući isprekidano dok je stalak sa bočicama

lekova stajao do njegove glave, iza velikih klempavih ušiju. Ponekad se činilo da mu

e draže da u smrt ode dremuckajući. Verovatno je sledio misli o kojima nije želeo daraspravlja. Sav život je posvetio dvama polovima ljudskog života - religiji i vlasti,kako se izrazio Volter. Ravelštajn nije verovao da je Volter bio ozbiljan intelektualac,ali je povremeno na zgodan način rezimirao neke stvari. Ravelštajn bi sada dodao dae Volter, poznat po kampanjama koje je vodio - Ecrasez l’infame! 28 - žestoko mrzeo

Jevreje. A bila je i još jedna fizička razlika koju je trebalo primetiti. Ravelštajnovoistegnuto telo bilo je veoma krupno tako da mu je ogrtač, koji je dopirao do članaka



ostalih pacijenata, sezao tek do kolena. A i njegova velika donja usna imala je blagi pregib dok mu je nos bio strog. Disao je na usta. Koža mu je ličila na kuvani škrob.

Primetio sam da sledi trag jevrejskih ideja ili jevrejske suštine. Sada je za njega bilo neobično da u bilo kom razgovoru pomene čak i Platona ili Tukidida. Bio je pun

Svetog pisma. Govorio je o religiji i teškom poduhvatu da čovek bude čovek u punomsmislu reči, da bude čovek i samo čovek. Ponekad je bio sasvim sistematičan.

Najčešće je gubio osećaj o mom prisustvu.

Kada sam to pomenuo Morisu Herbstu, odgovorio je: „Pa, naravno, on ćenastaviti da govori sve dok bude disao - i za njega je to najpreča stvar zato što je

povezana s najvećim zlom.” Odlično sam shvatio šta hoće da kaže. Rat je jasno daodo znanja da se gotovo svi slažu da Jevreji nemaju pravo na život.

Od toga se krv ledi u žilama.

Drugi imaju nekakav izbor opcija - njihova pažnja se podstiče ovim ili onim pitanjem, tako da zahvaljujući opsadi raznih pitanja oni vrše izbor u skladu sasklonostima. Ali za „odabrane” nema izbora. Za takav obim mržnje i poricanja pravana život niko nikada nije čuo ili ga osetio, a testament koji je predvideo njihovu smrt

potvrđen je i opravdan velikim kolektivnim sporazumom da će svet biti bolji ako oninestanu i budu istrebljeni. Rismus, što je izraz profesora Davara za pokvarenost,mržnju i odlučnost da se otarase ovog nametljivog naroda u pećima i masovnimgrobnicama. Ne moramo da elaboriramo dalje. Ono što su Herbst i Ravelštajn želeli

da naglase jeste da je nemoguće otarasili se sopstvenog porekla, da je nemoguće neostati Jevrejin. Jevreji su, mislili su Ravelštajn i Herbst, sledeći liniju svog profesoraDavara, istorijski svedoci odsustva iskupljenja.

Tako je dok je umirao, razmišljajući o ovim pitanjima, Ravelštajn formulisaoono što bi želeo da kaže ali nije mogao da prenese svoje zaključke. A jedan od njih je

bio da svaki Jevrejin mora da se zainteresuje za istoriju Jevreja - za njihove principe pravde, na primer. Ali ne mogu svi problemi da se reše. A šta je Ravelštajn mogao dauradi?

Bilo kako bilo, njega neće biti da to učini. U tom slučaju šta je bio najkorisnijisavet koji je mogao da da prijateljima? Počeo je da priča o predstojećim velikim praznicima i savetovao me je da povedem Rozamundu u sinagogu. Herbst je bioubeđen da Ravelštajn pokazuje put koji je najbolji za Jevreje koji nemaju ništavrednije od ovog religijskog zaveštanja.

Herbst i Ravelštajn bili su bliski prijatelji i kao studenti pre četrdeset godina imoglo se desiti da postupim gore nego da se prepustim Herbstovom vodstvu. Ali, ako



bih počeo da postavljam pitanja, onda bih se upetljao u samoobjašnjenja a za to nisamimao snage. Ravelštajn je umirao - ležao je sasvim umotan zatvorenih očiju. Ili jespavao ili razmišljao o onome o čemu se razmišlja u poslednjim danima života. Menise čini da je pokušavao da učini sve što je u njegovoj moći - hoću da kažem za ljude o

kojima se stara, za svoje učenike. Ja sam bio prestar da budem đak, a Ravelštajn nijeverovao u obrazovanje odraslih. Prekasno je bilo za mene da razmišljam platonovski.A ono što je svet nazivao kulturom nije bilo ništa drugo nego elegantniji termin zanjihovo neznanje. Ravelštajn je pokatkad govorio da sam ja mesečar po sopstvenomizboru, ali to nije značilo da ne mogu da učim nego samo da od mene zavisi kada ću

biti spreman za bilo koji potez.

Mogli biste da mi pričate o nečemu od velike važnosti i ja bih to lepo razumeo,ali bih odbio da ga prihvatim. To je bila neuobičajena tvrdoglavost.

Malo je sada ljudi s kojima o takvim stvarima možete da raspravljate. Što je vrlorđavo. Budući da se od nas često traži da donesemo neke sudove, često ih učinimogrubim zahvaljujući preteranoj upotrebi ili zloupotrebi. Tada, naravno, ne vidimoništa originalno, ništa novo; na kraju ne može da nas gane nijedno lice, nijedna osoba.Eto, tu je upao Ravelštajn. On je okretao vaše lice prema originalu. Prisiljavao vas da

ponovo otvorite ono što bejaste zatvorili.

Jednog dana sam otišao tako daleko da sam diktirao neke zabeleške o ovoj temi imoja ondašnja sekretarica Rozamunda imala je svoj komentar. Rekla je: „Mislim da

shvatam o čemu govorite.” Postepeno sam se uveravao da je zaista bilo tako.



„Da.”

„I ne sviđaju ti se?”

„Reč je o ogromnom tropskom ćumezu… Ali ja uglavnom odlazim u Portoriko.Velike kockarnice, ogromna smrdljiva laguna, mračna i prljava - gomile nesrećnihurođenika. A onda Evropljani koji dolaze čarter letovima. Oni se vraćaju kući sosećanjem da su Amerikanci napravili haos i da Kastro zaslužuje podrškuinteligentnih nezavisnih Skandinavaca i Holanđana.



Ali se na kraju Rozamunda izborila za svoj predlog. Već u početku našeg brakaotkrio sam da ona forsira nešto, pretpostavljajući svoje interese mojima. Durkinsovisu nam predložili mali stan uz plažu. Prtljag nam je detaljno pregledan - sve letnjekrpice, novine, kupaći kostimi, sandale, sredstva protiv insekata. San Huan je svakako

delovao raskošnije uz obalu. Morali smo nekako utući vreme između dva leta i to smoučinili u baru lepog hotela. Sedeli smo pored pijanog Amerikanca koji nam je rekaoda mu je ženu oborila neka neidentifikovana bolest. Takođe nam je rekao daneprestano putuje između Dalasa, gde ima firmu, i velike bolnice u San Huanu u kojojse ona leči. Nekoliko nedelja nije mogla da govori, možda ni da čuje - ko zna. Još je unesvesti. Ne želi ili možda ne može da otvori oči. „Uopšte ne odgovara. Osećam sekao budala kad pričam s njom.”

Kada je naš autobus bio spreman, ostavili smo ga u baru. Izgledao je kao grubi

crveni peščar pokriven pobelelom travom. Rozamundi je bilo teško da ga ostavi utako jadnom stanju - takva je ona. Ali nije nam otpozdravio na rastanku.

Oko pola časa kasnije, nakon sletanja u San Martin, prošli smo kroz kontrolnihangar, veliku kolibu od talasastog zelenog metala - meni sve u tropima deluje kao dae tu privremeno. Ispred službenog pulta pod rascvrčalim svetlima stali smo u red da

platimo taksu i da nam overe pasoše. Zatim smo ušli u taksi i odvezli se na francuskideo ostrva. Naša gazdarica se zadržala s nama vrlo kratko zato što smo došli tolikokasno. Tek što smo se smestili u krevet naišao je neki gnevan čovek i počeo da lupa navrata i nogama i rukama, vrišteći da će da je ubije. Rekao sam: „Ako sigurnosni lanacne izdrži ovo bi zaista moglo da završi ubistvom.” Ali policajci su došli kolima srotacionim svetlima i pokupili su ga.

„Šta misliš?”, upitala je Rozamunda.

Sećam se da sam rekao da je to normalno za takvo podneblje. Divno alinesigurno.

Mesto me nije očaralo. Možda zbog poznih godina. Nekad sam bio veseli putnik



a sada mirišem posteljinu kada se spremam za počinak. Ovde sam osećao mirisdeterdženta u jastučnicama i u rezervoaru ispod kupatila.

Probudilo nas je bistro tropsko jutro s guštericama i petlovima. Na okeanu, ravnoispred nas, jahte su vukle svoje male čamce. Na aerodromu avioni su uzletali i sletali.

Plaža je bila lepa i prostrana, oivičena drvećem i procvalim grmljem, a jata žutihleptirova lebdela su u vazduhu. Iza kuće nalazilo se drvo otežalo od limuna. Iza njegae izrastao strmi brežuljak.

Za jutarnju kafu morali smo da putujemo na drugi kraj glavne ulice. U bistroima i pekarama govorila se neka vrsta francuskog. Sedeli smo na terasi, posmatrajućiokolinu. A šta je moglo da se vidi? Ili da se radi? Najpre bismo kupili dnevne

potrepštine. Onda bismo plivali. Talasi su se retko pojavljivali u zalivu. Tako satimamožete da plutate na leđima ili da ležite u pesku, sunčajući se. Isto tako možete da

šetate uz vodu i da posmatrate žene u toplesima - kako se sunčaju ili izlažu grudi. Činimi se da je to njihovo prirodno ponašanje. Ali oči tih žena su vas obaveštavale davam neće odgovoriti ako s njima započnete razgovor.

Pri povratku, mesta za ručavanje su se otvarala. Rebarca, piletinu i jastog nudiloe dvadesetak roštiljarnica koje su bile načičkane jedna do druge, a plamen je sukljao

u visinu, reklo bi se u prevelikim količinama za dobru kuhinju. Svako mesto imalo jesopstveni način privlačenja gostiju, galamom, smehom i pokazivanjem živih jastogatako što su ih držali za pipke ili rep. Ako bi se neki deo otkačio i pao na zemlju, to je

bio deo zabave.„Bežimo odavde”, rekla je Rozamunda. Žalila se na dim od roštilja. Peckale sue oči. Posebno nije mogla da podnese to mučenje jastoga. Kada bismo se nalazili u

Nju Hempširu, ona bi uzimala salamandere na putu i sklanjala ih na sigurno mesto. Ja bih joj tada govorio: „Možda oni ne žele da budu tamo gde ih ti ostavljaš.” Nijetrebalo da je provociram zbog njenih humanih pobuda. Nežnost je problem zasvakoga. Nežni prepuštaju manje osećajnima da kažu: „To je zakon života. Moramo daedemo. A zar i sami ljuskari nisu kanibali?” Ali sve to je izvrdavanje. Svoje

„tumačenje” garnirate znanjem iz školskih udžbenika. Da li ovi oklopljeni jastoziregenerišu kandže koje izgube? Izgleda da zbog toga imamo časove prirodopisa, danam posluže kao alibi za bezdušnost. Polonije je na gozbi, ne gde on jede, nego gdenjega crvi jedu - odmazda za sve gozbe tokom života.

Nemoguće je primeniti humani aršin na sve situacije. Pre nego što uopšte pokušate da ih dobijete, vaši mrtvi vas opkole sa svih strana. Šta bi o tome rekaoRavelštajn? Verovatno bi rekao: „Ženska preosetljivost.” Što možda znači: „Ona jenežno ljudsko stvorenje i mora sama da dođe do zaključka. O tome mora da razmisli



svaki odrastao čovek. A što se tiče crvenih salamandera, možda bi se lepo slagali sasosom od špageta…”

Na San Martinu smo boravili na nižem - istočnom - delu zaliva, u kući na sprat.Porodica iz severne Francuske, koja je bila ispod nas, zauzela je baštu. Nama bašta

ionako nije bila potrebna. Interesovala nas je plaža iza niskog zida. Nalazili smo sedesetak metara od ivice vode. Čamac sa staklenim dnom odvozio je turiste na koralnigreben, nešto severnije, u pravilnim razmacima.

Prijao mi je zaliv. Nudio nam je zaštitu. Zahvalan sam i postavljenim granicama.Volim kada su oko mene linije povučene. Nisam došao da se borim s morem nego da

plivam ili plutam u tišini. Da se posvetim Ravelštajnu. Rozamunda me je često vuklaili nosila u vodu do visine ramena. Obgrlila bi me rukama i ljuljala. Nije ona bila jakažena - nije ni morala da bude. Morska voda je vrlo povoljna, ne morate mnogo da

radite nogama i rukama da biste se na njoj održavali, što nije slučaj s jezerom ili bazenom. Rozamunda je vitka, nije mršava, nije gruba. Smeđa kosa joj pada naramena. Kao bezgranično preimućstvo. Oči su joj plave, ne smeđe kao što bi seočekivalo zbog tamne kose. Muzika koju je pevušila dok je plovila vukući mene povodi bila je iz Hendlovog Solomona. Prvi put smo je čuli u Budimpešti nekolikomeseci pre. „Živi večno”, pevala je, „srećniče Solomone.” Horsko pevanje, koje jeona zamenjivala svojim glasom, imalo je za pratnju šuštanje mora ispod nas. Ležeći nanjenim rukama, gledao sam leptiriće kako se polako vrte u jatima. Mora da je to bilovreme parenja. A iznad svega se izvijao dim i čuli povici i smeh Hebove dece kojazaslepljena suncem vrte žive jastoge, držeći ih za pipke da bi privukli turiste.

Osećao sam da nikada ne bih mogao da zavolim taj tropski raj. Umesto toga,kako je Rozamunda pevušila svojim lepim glasom „Živi večno”, razmišljao sam oRavelštajnu u grobu, o njegovim talentima, beskrajno zabavnom liku i o njegovomsmirenom intelektu. Mislim da nije očekivao, kada me je upućivao da pišem o njemu,da ću se koncentrisati na ono što je karakteristično - tu, naravno, mislim na ono što ja

podrazumevam pod karakterističnim.

Rozamunda i ja smo sada zamenili uloge tako da sam ja nju nosio kroz vodu, pesak pod nogama dizao se u malim grebenima kako se more mreškalo, a u ustima jetvrdo nepce imalo svoje grebene. „Hoćemo li navratiti u Le Forgeron da rezervišemosto za večeras? Nalazi se na plaži oko pet minuta hoda odavde.”

Roksi Durkin nas je preporučio g. Bedijeru koji je vodio lokal. Rozamunda nasveć beše prijavila za večeru. U pogledu restorana mogli ste imati apsolutno poverenjeu Durkinove. Često su se viđali s Ravelštajnom u poslednjim godinama njegovogživota. U klubu Kurbanskog u Grčkom gradu često smo večerali zajedno.



Durkinovi su bili veoma pažljivi. Zauzvrat su tražili samo jednu uslugu. Durkinkao advokat beše poneo sa sobom neke debele materijale ali je zaboravio da kopiranekoliko delova koji se odnose na slučaj koji će uskoro voditi. Kao naročitu usluguzamolio nas je da ih potražimo i da ih pošaljemo elektronskom poštom. Rozamunda

me je nekoliko puta podsećala na to.Te večeri krenusmo plažom ka Le Forgeronu. Rozamunda je nosila cipele i

sandale u torbici za pletivo. Obuli smo ih pre ulaska na kapiju od okeana. Voda je prijatno grgoljila u bašti - puzavice i grmlje, cveće. Gđa Bedijer, koja je radila ukuhinji, nije nas ni primetila. G. Bedijer je nezainteresovano pogledao Roksijevu lepu

preporuku. Bio je krupan, ćelav, čvrsto građen i podsećao je na siledžiju. Ako bismorečima izrazili njegovu poruku, tekla bi ovako: „Spreman sam sve da učinim za gosta,ali osećam strašan pritisak i mogu svakog časa da eksplodiram.” On beše jedini

konobar, a restoran se punio gostima. Niko mu nije pomagao. Njegova supruga bila jeedina kuvarica. Svima je jasno davano do znanja da gosti nisu njima ravni.

Praveći takav kroki bio sam svestan Ravelštajnovog uticaja. Moglo bi se, takođe, priznati da se on često figurativno izražavao o dnevnim događajima. Razlog se nalaziou snazi njegove ličnosti. A i zbog toga što je njegov život imao više unutrašnje građeod moga, tako da sam postao zavisan od njegove snage da naređuje - a možda je na tajnačin želeo i da duže traje. A što se njega tiče, bio sam mu potreban. Isto tako, mnogiljudi žele da se otarase mrtvih. Nasuprot njima, ja se za mrtve vežem. Ono što želimda kažem - mora da je do sada jasno - jeste da oni nisu otišli zauvek. Ravelštajn biovakva razmišljanja odbacio kao detinjasta. Možda i jesu. Ali ja ne želim daraspravljam, ja samo izveštavam. Znam da čovek gubi mentalnu čestitost ako priznatakve maštarije. Vidite da se i ja priklanjam opšteprihvaćenom stavu. Možda jeednostavno objasniti Ravelštajnovo prisustvo u mom svakodnevnom životu. Kada je

umro, počeo sam da uviđam da mi beše prešlo u naviku da mu pričam o onome što mise dogodilo od našeg poslednjeg viđenja.

Bilo kako bilo, on se pojavljivao na čudan način i ne pretvaram se ako kažem dae nastavljao da postoji bez obzira na to u kom vidu se pojavljivao. Ne bi trebalo da

se ovo pretvori u raspravu o životu posle smrti. Ne želim uopšte da polemišem. Reč jesamo o tome da ne mogu da istražujem neku informaciju iz prostog razloga što nijeintelektualno valjana.

Dakle - šta nam g. Bedijer iz Furgerona preporučuje za večeras? Crveni grgeč,serviran hladan s majonezom. Rozamunda je poručila neku drugu ribu. Nijedno jelonije bilo pečeno do kraja. Grgeč na sobnoj temperaturi beše lepljiv i mekan. Majoneze ličio na cinkovu mast.



„Kako izgleda?”, upita Rozamunda.

„Nije gotovo.”

Kada je probala, složila se da nije gotovo. Bilo je sirovo u sredini.

„Kaži gazdi. Možeš da mu se obratiš na francuskom.”„Bolje on govori engleski nego ja francuski. Ljudi ne vole da upadnu u zamkuglupih razgovora. Zbog čega bi on sa mnom razgovarao na francuskom? Pomisliće dahoću da se upišem na Berlic.”

Nisam mogao da pojedem grgeč. Večera se otegla u beskonačnost.

Rozamunda reče: „Ovo je posebna noć - ne bi smeli da služe tako loša jela naovakvom mestu.”

Zaista nije smelo da se desi da se služi večera koja ne može da se jede pored te

tople, mirne tropske vode, s mesecom koji je upotpunjavao lepotu. Restoran na desetminuta hoda od stana u kojem ste odseli bio bi san svake neveste - nema kupovine,guljenja krompira, kuvanja, serviranja, pranja, ni staranja o đubretu.

Negde pre ponoći nastalo je zatišje u vazdušnom saobraćaju. Veoma brzo samotkrio koliko privatnih aviona sleće na taj aerodrom - otkrovenje bogatstva i pilotskogumeća velikog broja Amerikanaca, Meksikanaca, Venecuelanaca, Hondurašana, pačak i italijanskih i francuskih sportista - ljudi koji su uživali u tome da im stvarnostsledi misli. Dovoljno je da pomislite na neko mesto i za nekoliko sati se nađete u

njemu. U XVI veku putovanja španskih moreplovaca ponekad su trajala mesecima. Adanas možete da igrate golf u Venecueli i da iste večeri večerate na Jukatanu. Ujutruse vratite u Pasadenu da prisustvujete Orandž boulu.

Kada počnete da razmišljate o ljudima koji su toliko bogati da zuje po svetu i planiraju putovanja u vazdušnim miljama - vrlo brzo spoznate da zamor prilikom leta pripada samo vama.



Očito je bila zabrinuta zbog siline mojih reakcija.

„Moram da pobegnem od ovog strašnog smrada.”

„Idemo, onda, napolje.”

„Idemo, idemo. Tebi je potreban obrok, Rozamunda - moraš lepo da večeraš.Meni se uopšte ne jede, ali hoću da ti jedeš.”

Moje noći na ovom ostrvu bile su pune nemira - srce mi je trokiralo. Bejah povećao doze kinina koje mi je prepisao dr Šlaj, kardiolog. Glava mi je bila dosta bistra, ali sam se žalio na obamrlost tabana. „Nekakvo neprijatno uzbuđenje prolazimi kroz stopala”, govorio sam.

„Možda je to zbog načina na koji sediš. Probaj da radiš stojeći. A možda si i preterao s kininom”, govorila je Rozamunda.

„Dr Šlaj mi je rekao da mogu da uzmem koliko god hoću zbog aritmije -fibrilacija - Bože dragi! Danas svi zvuče kao lekari.”

Hodali smo plažom da bismo izbegli smrad piletine i jastoga koji se širio saglavne ulice. Pred Fergeronom gazda, koji je odmarao napolju, pretvarao se da

posmatra more i nije uzvratio na moj pozdrav. „Pet hiljada milja od Francuskezaboravio je na pristojnost”, rekoh ja.

„Prestali smo da jedemo kod njega…”

„To nema veze. On je svinja koju su učili lepom ponašanju, ali se nije primilo.

Užasan svet kud god da kreneš. Ne pravi se pita od govana.” Nisam ni znao koliko sam bolestan. Jedino mi je bilo jasno da sam bio strašno

razdražljiv ili na neki način u kvaru - malo poremećen. Bio sam svestan činjenice dase ponavljam i da je Rozamunda očajna. Nije znala šta da radi. Verovatno je

prebacivala sebi što me je odvukla tamo. Možda vredi opisati jednu od mojihopsesija. Često sam govorio Rozamundi da je jedan od problema starenja ubrzanjevremena. Dani su prolazili „kao što ekspresni voz prolazi stanice metroa”. Često sam

pominjao „Smrt Ivana Iljiča” da bih bio uverljiv za Rozamundu. Dani u detinjstvu su

veoma dugi, ali u starosti oni prosto lete „brže od tkaljinog čunka”, kako kaže Jov.Ivan Iljič takođe pominje sporo putovanje kamena bačenog u vazduh. „Kada se vraćana zemlju, ubrzanje mu iznosi sto metara u sekundi na kvadrat.” Nas kontrolišemagnetizam gravitacije i ceo kosmos je uključen u ubrzavanje našeg kraja. Kad bismosamo mogli da vratimo dane koje smo poznavali kao deca. Mislim da smo se previšesrodili s iskustvenim činjenicama. Naš način organizovanja podataka koji prolećuubrzano pretvara doživljaje u vratolomnu, ispreturanu komediju. Naša potreba za



brzim raspolaganjem eliminiše detalje koji opčinjavaju decu i zadržavaju njihovu pažnju. Umetnost je, na neki način, spas od ovog haotičnog ubrzanja. Metar u poeziji,tempo u muzici, oblik i boja u slikarstvu. Mi svakako osećamo da jurimo sve brže kazemlji da bismo tresnuli u grob. „Kad bi ovo bile samo reči”, govorio sam

Rozamundi. „Ali ja to osećam svaki dan. Bespomoćno razmišljanje samo po sebi proždire ono što je ostalo od života…”

Jadna Rozamunda, morala je da sluša takve gluposti iz večeri u veče, dok bivečerali - a odmor na Karibima trebalo je da bude romantičan, nešto kao drugi medenimesec.

„Jesi li o tome razgovarao s Ravelštajnom?”, pitala je.

„Ovaj… da, jesam.”

„Šta ti je rekao?”

„Rekao je da je Ivan Iljič sklopio marriage de convenance,29

i da su se on injegova žena voleli stvari bi izgledale sasvim drugačije.”

„Njih dvoje jadnika su se mrzeli”, reče Rozamunda. „Kad čitaš tu priču kao da prelaziš preko planine slomljenog stakla. To je prava pokora.” Rozamunda je bilaveoma bistro stvorenje. Nismo nas dvoje mogli samo da razgovaramo nego smotakođe mogli da računamo da ćemo biti shvaćeni.

Tada smo se okrenuli materijalima našeg prijatelja Durkina, tražeći skupa

stranice koje nas je zamolio da kopiramo. Beše to zaista lagan posao i Rozamunda gae uglavnom sama završila. Kako nije bilo fotokopirnog aparata za tako veliki format,a sam čitao Rozamundi i ona je ubacivala u kompjuter. Bejah počeo da čitam sasvim

nezainteresovano, ali sam se brzo uživeo u materiju. Ne u njenu pravnu stranu nego uobrazloženje zaštite prava koje je ispisao Durkinov klijent. Autor dnevnika na kojemse knjiga zasnivala bio je američki lekar koji je proveo više godina u kišnim šumama

Nove Gvineje kao istraživač nekakvog instituta i koji je govorio jezik domorodaca.To što je pisao dobro činilo je njegov izveštaj još efektnijim - ponekadveličanstvenim. Opisivao je stene pokrivene velikim cvetovima nalik „grimiznomvodopadu”. Bilo je mnogo purpurnih odlomaka tako da ste imali osećaj da odgovaraju

purpuru prirode. On je imao veoma čvrst naučni cilj i ceo članak je bio važan -obavezivao je s ljudske strane. Počeo je opisom nedostatka proteina u ishrani plemenakoja je proučavao. Pisao je da u primitivnim ratovima urođenici nisu mogli dadozvole da se tela neprijatelja bacaju.

Moj primarni interes nije predstavljala takva naučna spekulacija. Već samnekoliko puta pomenuo da su moja specijalnost obični svakodnevni detalji. To je i



Ravelštajn istakao nekoliko puta, ne noumena ili „stvari same po sebi” - sve takvestvari prepustio sam Kantima ovog sveta. Crna bezglava trupla u džungli gde segrimizne orhideje spuštaju desetinama metara trebalo bi da predstavljaju fenomen, zar ne? Ljudi su ubijani i glave su im odmah odsecane. Zatim su ostavljane po strani.

Istraživač koji je sve to zabeležio rekao je da su te glave bite valuta kojom sukupovane žene. To je razlog koji tera lovce na glave da se bave tom profesijom. Aliovog američkog istraživača zasedi uz reku nije privukla borba nego miris pečenogmesa. „Baš kao kod kuće miris iz kuhinje - kada se ceo but peče u rerni. Ili kao ćuranza Dan zahvalnosti. Tako izazovno. I ljudsko meso može da natera usta da puštajuvodu… ratnici su mi ponudili specijalitet od ljudskog mesa. Žrtve su bile okrenute

potrbuške. Tlo je bilo natopljeno krvlju. Pobednici su smatrali da je izraz moga licaubitačno smešan. Rekli su mi: ’Šta je, pa to je samo meso kao i svako drugo!’” I autor e nastavio da piše o tom divnom mirisu mesa možda više nego što je bilo potrebno.

Lovci su rekli da bi momci kojima su namestili zasedu sada kuvali i jeli njih da sukojim slučajem oni uspeli da postave zasedu. Mi bismo možda rekli da je reč oracionalizaciji. Za njih je to bila obična životna činjenica. U džungli nema mnogodivljači. Lovci su često iscrpljeni i vape za jelom. Ovaj Amerikanac se dalje bavispekulacijama o Lenjingradu za vreme nacističke opsade, te o japanskim vojnicimaodsečenim u filipinskim džunglama koji jedu svoje mrtve drugove, a pominje iužnoameričke sportiste čiji se avion srušio u Andima. I, naravno, naši nihilisti koji

nas uveravaju da je sve dozvoljeno, morali bi da se slože da je kanibalizam savršeno

logičan. „Ali meni je stvarao poteškoće”, piše dalje američki istraživač, „prijatanmiris pečenog ljudskog buta koji je odsečen od tela koje je još krvarilo u tom cvetnomraju. To mi je bilo najteže. Ne glave koje borci nose kada se udvaraju i kojima vitlajudržeći ih za prašnjavu kosu.”

Rozamunda, primećujući da sam stvarno bolestan - iako sam to poricao - hodalae miljama kroz dim i vatru roštiljarnica na trotoaru tražeći ćurana za Dan zahvalnosti.

I nije ga našla. Na mršavim domaćim kokošima kao da su rasle dlake a ne perje. Nadnu jednog zamrzivača na pijaci našla je pakovanja ukočenih bataka i krilaca. Rekla

e da izgledaju mnogo gore kada se otope. Na ovom ostrvu osim biljke jam ikokosovih oraha nije bilo povrća za kuvanje. Ipak je nekako uspela da poslevišečasovnih napora skuva pileću supu. Iz zahvalnosti prema njoj pokušao sam da senašalim što ne mogu da je progutam - prisećajući se jedne majke iz mog detinjstvakoja je prilikom doseljenja vikala: „Moj Džo ne može da jede sladoled. Okreće glavuod njega. Ako ne bude lizao sladoled, onda će umreti!”

Možda zato što sam trope osećao kao smrtnu pretnju, instinktivno sam tražio neki



komični ugao u svakom pitanju koje je trebalo razmotriti. Između ostaloga, neprestanosam razmišljao o tome da je tlo na ostrvu poraznije. Nije tako tvrdo kao na severu.Mora da je teško sahraniti nekoga u tom tlu od trulog korala. Nisam želeo dazapočinjem tako glup razgovor s Rozamundom. Ona je osuđivala sebe što me je

nasamarila ovim divnim odmorom - ali sam znao da mogu da verujem da ona radi prave stvari. Osećao sam se veoma čudno, ali sam ubeđivao sebe da je reč o slabostikoju sam doneo sa severa - neka vrsta nelagode ili poremećaja - nešto kao metafizička

patnja. Pre više godina, kada sam se nasukao u Portoriku na duži period, osećao samistu vrstu nelagode u tropskom okruženju - smrad ustajale morske vode i materije uraspadanju dizao se iz laguna - tom čudnom smradu biljnog života džungle i materijeanimalnog porekla u raspadanju. Mongoz je u Portoriku čest kao psi lutalice u drugimdelovima sveta. Neverovatno je da tako velike životinje žive duž drumova i poseoskim ulicama.

Noću se iz grada čula plemenska muzika. Petli su narušavali san. Ja ionako nisammnogo spavao i jeo sam samo kukuruzne pahuljice. Žalio sam se na vodu iz česme iRozamunda je, sada vrlo zabrinuta, odlazila u prodavnicu da kupi vodu u bocama.

Očito sam bio bolestan, ali nisam dozvoljavao da se to kaže. Osećao sam da memuče nenormalne misli i postepeno je bivalo sve jasnije da me muči problemevolucije. Naravno, verovao sam u evoluciju - ko bi mogao da odbije hiljade dokaza?Ono što nije delovalo ubedljivo bilo je uverenje mnogih naučnih vernika da seevolucija odvijala putem naglih promena. „Sve je moguće, s obzirom na to damilijarde godina ostavljaju dovoljno prostora da se isprave sve greške i ćorsokaci.”Votson, genetičar, postavio je ovaj zakon. Ali kako sam rekao Rozamundi, još uvek

polemišući s Votsonom, ako se uzmu u obzir oni tanani izvori tela, hiljade njih, koji suodveć tanani da bi bili slučajni, Votson je govorio o grubim stolarskim radovima - ošegrstkoj radionici ili manuelnoj obradi, ne o finoj izradi.

Kada se osvrnem, žao mi je - žalim Rozamundu koja je sada videla da sam bolestan. Pokušavala je da spravlja lekove u svojoj kuhinjici. Kuvala je večere koje bih normalno jeo s velikim uživanjem. Ali meso je bilo tvrdo. Kada bi skuvala supu,

nisam mogao da progutam ni jednu jedinu kašiku. Ona francuska porodica ispod nas idalje je kuvala neko sranje od jela čiji me je miris dovodio do ludila.

„Kako je moguće da pristojan, prijatan svet dođe na ideju da kuva - i da jede! -tako smrdljivu papazjaniju!”

Rozamunda mi je rekla: „Bilo bi im neprijatno da ih zamolim da zatvore prozore.Ali zar ne misliš da bi trebalo da posetiš lekara? Ima jedan francuski lekar dole uulici. Više puta smo videli njegovu kuću pokrivenu šindrom.”



Na tremu smo pili vino pre one večere kada neću moći da siđem. Jeo sam punjene maslinke koje je iznela Rozamunda. Volim kada su punjene sardelicama, našpanski način. Ovde su se mogle nabaviti samo one punjene paprikom. Dolazio samdo spoznaje da je nemoguće posmatrati nebo nad Karibima ne razmišljajući o Bogu.

Niti razmišljati o Bogu a da se u njemu ne pojavljuju vaši dragi pokojnici. Tada seobnavlja veza sa svojim pokojnicima i dolazi se do iskrene procene - ceo život vamse vraća, sve aktivnosti, ljubavi i privrženosti. Tu nisam uopšte dobro prošao.

A kako sam Rozamundi dugovao da uradim sve što je moguće da dođem donaučne suštine stvari, sledećeg dana sam otišao kod lekara. Amerikanci nemaju mnogo

poverenja u stranu medicinu. Skloni su da poveruju da će francuski lekar da kaže daimate crise defoie 30 i da morate da smanjite dozu uzimanja crnog vina. Taj lekar unašoj ulici nije ni pominjao vino. Rekao mi je, međutim, da imam tropsku groznicu.

Dakle, nije tako strašno. To je bolest koju prenose komarci; leči se kininom. Tako samlokalni kinin dodao onome koji mi je prepisao američki lekar - Šlaj, onaj koji seokomio na Ravelštajna zato što je pušio posle otpuštanja sa intenzivne nege - da mesrce ne bi izdalo.

Rozamunda je još jednom otišla u apoteku - put od tri milje bez ikakve zaštite odsunca. Dijagnoza koju je postavio Francuz delimično ju je ohrabrila. Ma kako bilaozbiljna, tropska groznica može da se izleći.

Komšije, čiji mirisi iz kuhinje su me dovodili do ludila, ponudiše pomoć. Rekli

su da su spremni da me odvezu u bolnicu u grad M., udaljen četrdeset kilometara. Pute bio lep ali zagušen saobraćajem, toga sam bio sasvim svestan, njime su se kretalikrševi od poljoprivrednih mašina i autobusa.

Lekar je bio blag, „nije dramio”, kako se kaže. Zato sam odlučio da prihvatimsvoju tropsku groznicu bez frke i da pijem kininsku smešu koju je prepisao.Rozamunda i ja zajedno smo čitali Antonija i Kleopatru, sećajući se Ravelštajnovemaksime da bez velike politike strasti ne bi mogle da se predstave. Rozamunda jezaplakala kada je Antonije rekao: „Ja umirem, Egipte, umirem”, i kada je Kleopatrastavila zmiju otrovnicu na grudi. Posle toga smo zaspali, ali ne za dugo.

Onesvestio sam se na hladnim pločicama kupatila. Bilo je mračno i pokušavaosam da nekako napipam put iz sobe i skljokao sam se. Rozamunda nije mogla da me

podigne ili nekako prevali na krevet. Strčala je niza stepenice da probudi gazdaricukoja je odmah nazvala hitnu pomoć. Kada su mi saopštili da su kola na putu, rekaosam da ni po koju cenu neću da idem u bolnicu. Posetio sam ih zaista previše.Kolonijalna medicina, posebno u tropima, bila je veoma riskantna.



Rozamunda je rekla: „Ali moraš da ideš.” Kada je primetila koliko samtvrdoglav, sišla je dole i nazvala doktora sa gazdaričinog telefona. Njemu je trebalo

pet minuta da stigne do nas. Nije se uopšte ljutio što je probuđen usred noći, pogledaomi je grlo i oči džepnom lampicom. Zatim su se na vratima pojavila dva krupna

bolničara sa sklopljenim nosilima. Ovi crnci u kombinezonima već behu počeli darasklapaju nosila kada sam ih zaustavio govoreći: „Ja ne idem nikud.”

Rozamunda je pitala doktora šta on misli, pa joj je on odgovorio: „Nije uopšte potrebno ako se njemu ne ide.” Vratio je kola. Bolničarima je bilo svejedno, otišli sućutke. Zarežao je, međutim, motor kola hitne pomoći.

Nekako smo se otarasili ostatka noći tako da sam, ne pominjući doručak, sedeonapolju posmatrajući crne sprudove - vazduh i voda ponašali su se kao i uvek. Jednaod atrakcija sezone behu oblaci žućkastih leptirića. Naizmenično su lebdeli nad

morem i vraćali se u vegetaciju.Rozamunda je bila dole, viseći na gazdaričinom telefonu koji nam nikada pre nije

stajao na raspolaganju. Gazdarica nije htela da prima poruke za nas, a gostima nije bilo dozvoljeno da telefoniraju. Kako sam sada bio bolestan, nije želela da ja kreštimdole. Mislio sam da je Rozamundi i jasno i čudno što sam upao u nekakvuravnodušnost i što ni na šta ne reagujem. Sunce još ne beše granulo i bilo je tamantoliko svetlosti da se more razlikuje od kopna, neka vrsta mrtvila i odgovarajućeunutrašnje praznine. Jedino je Rozamunda, inače velikodušna, otmena, lepo vaspitana,

sada pokazala čvrstinu i volju da se rve s rđavom naravi gazdarice i birokratskomtvrdokornošću telefonista na aerodromu. A kada se popela uza stepenice, rekla je uz blagi smešak: „Vraćamo se rano ujutru. Ima mnogo mesta na letovima iz San Huanazato što je Dan zahvalnosti. Problem su predstavljali letovi za San Huan. Ali ja samim rekla da je reč o hitnom medicinskom slučaju. Kažu da će kolica biti spremna.”

Kolica! Nisam mogao ni da zamislim da sam toliko bolestan. Ispostavilo se da jeneiskusna Rozamunda sagledala činjenice bolje od svih. Ja takvo nešto nisam mogaoda pretpostavim.

Da li se tako rano možemo pouzdati u taksi? Da. Između ostalog i zato što je prethodne noći ta poslovna sredovečna, zgodna i stroga afrokaripska gazdarica posvetila veliku pažnju kolima hitne pomoći i doktoru. Verovatno je popričala sasavesnim, ali ne do kraja iskrenim, Francuzom. S druge strane, njegovo upozorenjenije joj ni bilo potrebno; dovoljno je bilo da pogleda moje izborano bledo lice naspoljašnjem stepeništu.

Rozamunda, sada već preplašena, bila je srećna da krenemo. Njeno bledo i



smrknuto lice bilo je sada tempirano na Boston sa hiljadama lekara. Izgleda da jedobila sledeću poruku - ako ostanemo na ostrvu, onda je smrt izvesna. Pitala me je:„Koje knjige i papire bacamo?” Barem je to bilo lako. „Oslobodimo se svih teškihknjiga. A naročito Brauningovih Sabranih pesama.” Bejah se okrenuo protiv

Brauninga. Sada sam ga svrstavao u isti rang s francuskom kuhinjom u režiji našihkomšija.

Nisam nipošto želeo da se oprostim s časopisom mog prijatelja Durkina - onog broja s kanibalima. Prosto sam se zalepio za pečeno ljudsko meso, za kanibale iodsečene glave koje sa trave poprskane krvlju posmatraju stene obrasle orhidejama.To da se jede ljudsko meso neprestano mi je naviralo u - moram da priznam -zatrovanu svest. Bolest me je učinila naročito osetljivim. Te stranice ne bih nikakoostavio. Mogao sam da uzmem bolest kao alibi. Ali one su nestale za vreme leta.

Olakšanje koje se čitalo na licu stroge gazdarice govorilo je sve. Kako je samo bila zadovoljna i gorda što se mene oslobađa. Neka ide i umre negde drugde - utaksiju ili avionu. Ustala je pre zore da nas isprati. Pojavili su se i Francuzi. Mora dasu ih probudila kola hitne pomoći sa sirenama i rotacionim svetlima. Ljubazno i tužno

poželeli su nam sreću, mašući nam. Barem su pristojni. Gazdaričino doviđenja značiloe „Gubite se!” Mogao sam i da se složim s njom - opraštati se od nekoga u pet časova

ujutru!

Govoreći o našem poremećenom odmoru, Rozamunda je rekla: „Kakav košmar.”

U drndavom taksiju koji je jurio koliko je mogao opraštala se od ostrva uz nekognevno olakšanje. Barem će se otarasiti onog maskiranog motocikliste koji je jednomnedeljno osvajao glavnu ulicu. Sav obučen u kožu, sa šlemom na glavi. Pokazivao jesamo svoje velike zube. Policija je nestajala kada bi on imao nastup. Svet se sklanjao

pred njegovim naletima. Motor je rikao ulicom u oblacima prašine, a vozač je biospreman da gazi pešake. „Gradski ludak”, tako ga je zvala Rozamunda. „Sada baremneću morati da brinem da li će naleteti dok idem u apoteku”, govorila je.

U velikoj zelenoj, metalnoj nastrešnici, površine više stotina kvadratnih metara.Rozamunda je pomogla meni, bolesniku, da se smestim u kolica. Sedeo sam u njima,osećajući se imbecilno, i potpisivao čekove u krilu da platim izlaznu taksu. Osećaosam da mi kolica, u stvari, nisu potrebna. Još uvek mogu da hodam, govorio samRozamundi i dokazao sam joj da sam u pravu penjući se u avion. Kada smo se spustiliu San Huan, bio sam zahvalan što kolica imam na raspolaganju. Najveći deo prtljaganatovaren je oko mojih stopala i na kolena. Ali tada je na red došao pregled pasoša imorao sam da ustanem. Najgori deo procedure bio je carinski pregled. Rozamunda jemorala da iznese sve velike torbe na sto za pregledanje - da ih otvori, da odgovara na



pitanja, da ih zaključa i da ih ponovo tegli da bi bile ukrcane na let za SAD. Ona nije posedovala potrebnu mušku snagu. Tu sam jednom za svagda shvatio da više nisamonaj stari, fizički sposoban putnik. Rozamunda je rekla inspektorima da meni nijedobro, ali oni nisu obraćali pažnju.

Bio je Dan zahvalnosti i avion je bio poluprazan. Stjuard je rekao da bi možda bilo dobro da se opružim i poveo nas je ka zadnjem delu aviona, gde je podigaorukohvate više sedišta da mi napravi prostor. Ja sam neprestano tražio vode. Nikada uživotu nisam bio toliko žedan. Glavni stjuard, koji je za vreme rata preboleo tropskugroznicu na južnom Pacifiku, imao je štošta korisnog da kaže. Ponudio je da mi dakiseonik. Rozamunda me je nagovarala da pristanem, ali sam ja samo tražio vode.

Ona je u međuvremenu pokušavala da stupi u vezu s mojim bostonskim lekarima.Bila su dvojica - „glavni” i kardiolog. Kardiolog je igrao golf i nije mogla da stupi s

njim u vezu; „glavni” doktor beše otišao na porodični ručak u Nju Hempšir.Sećam se da sam za vreme leta počeo ponovo da pričam o mladom

Grileskuovom prijatelju koji je ubijen u muškom toaletu.

„O njemu si mi već pričao.”

„Kada?”

„Nedavno.”

„Jednostavno ne mogu da ga zaboravim. Neću ga više pominjati. Ali mislim da

sam ga na neki način povezao s Ravelštajnom. Znaš, nije mi se sviđao Grilesku ali mie bio zabavan, a za Revalštajna to beše izgovor, što beše karakteristično i za mene.Kazati da je zabavan značilo je dati mu prolaznu ocenu. Ali on je bio osumnjičen -smatralo se da je bio u savezu s ubicama. Izgleda da ubice ne mogu da procenim.”

Rozamunda je pokušavala da prati moju priču. I podsticala me je da nastavim.Bila je smrtno zabrinuta.

„Umro je usred čina - olakšavajući se. Ubili su ga iz neposredne blizine.Ravelštajn je verovao da je to jedna od mojih tipičnih grešaka…”

„Da li je on govorio da je Grilesku povezan s ubicama?”„Baš to. Govorio mi je da bi trebalo da mi bude jasno.”

„Ali to ubistvo se desilo posle Ravelštajnove smrti.”

„Svejedno je on bio u pravu. Taj čuveni knjiški naučnik Grilesku, govorio je, bioe svakako nacista.”

Pokušavajući da me odvoji od vrteške zvane Grilesku, Rozamunda je rekla: „Šta



ste zajedničko imali vas dvojica?”

„Znao je da mene citira meni.” Negde je iskopao moju izjavu o savremenomoslobađanju od iluzija. Pod ruševinama savremenih ideja svet još treba da se otkrije.On je smatrao da je sivi veo apstrakcija koji pokriva svet da bi ga pojednostavio i

objasnio na način koji služi našim kulturnim ciljevima postao svet u našim očima.Potrebne su nam alternativne vizije, raznolikost stavova - pod tim je mislio na stavovekojima ne zapovedaju ideje. Za njega to beše pitanje reči: „vrednosti”, „životni stil”,„relativizam”. U izvesnoj meri slagao sam se s njim. Mi treba da znamo - naša dubokaljudska potreba ne može da se zadovolji terminima. Ne možemo da se izvučemo izokna „kulture” i „ideja” koje navodno to izražavaju. Prave reči bi bile velika pomoć.Čak i više od toga, dar za čitanje stvarnosti - pobuda da svoje lepo lice naslonimo nanju i da ga pokrijemo rukama.

„A onda, s pozicija levice, ili možda desnice, Ravelštajn svima govori da čitajuSelina. Po svaku cenu. Selin je bio neobično darovit, ali je bio i ludak, a pre rata je

objavio svoje Bagatelles pour uri massacre.31

U tom pamfletu vrištao je protivJevreja koji su okupirali i oteli Francusku. Za mnoge u Francuskoj neprijatelji su biliJevreji a ne Nemci. Hitler - beše to 1937. godine - oslobodiće Francusku od jevrejskeokupacije. Englezi, koji su bili saveznici Jevreja, kovali su s njima zaveru da uništeFrancusku. Ona već beše postala jevrejska kurvarnica. Un lupanar Juif - Bordel de

Dieu.32

Ponovo je aktuelizovan slučaj Drajfus. Vlasti su primale milione pisama

pisanih otrovnim nalivperima od antidrajfusovskih jevrejomrzaca. Složio sam se sRavelštajnom da se Selin ne bi pretvarao da nije učestvovao u Hitlerovom Konačnomrešenju. Niti bih ja trampio beka Grileskua za desnokrilog Selina. Kada to prevedetena jezik bejzbola, onda vam je jasno koliko je van pameti.”

Rozamunda mi je ugađala. Nikada nisam bio tako bolestan. A nije mi padalo naum da sam stvarno bolestan. Tačno je da se nisam dobro osećao; bilo je očito da samu kvaru. Bejah se, međutim, dovoljno naživeo da sam mogao da kažem da ne umiremnego da bolujem. Neko reakcionarno tajno društvo moglo bi da odredi da je došlo

vreme da umrete - neka kamarila vaših zemljaka izglasala je da morate biti ubijeni. Itako je od vašeg programa sačinjena studija. Ovo bi bilo predstavljeno kao političkičin, ali je u stvari bilo volja za razvrat. Jedan čudni mladi naučnik koji je imaouobičajene navike seo je da obavi prirodnu potrebu - svakodnevna pojava - i pogođene u susednom pregratku, izdahnuvši odmah.

Rozamunda je bila za to da odmah sa aerodroma krenemo u bolnicu.

Ja sam, međutim, insistirao da idemo kući. Kad legnem u krevet biće mi dobro.



Naravno, nisam mogao da vidim kako izgledam. Nisam ni bio svestan koliko me tresegroznica - nastojeći da dokažem da sam savršeno zdrav. Rozamunda je popustila isložila je torbe i kutije u prtljažnik taksija. Na kraju vožnje nije uopšte dolazilo uobzir da vučemo prtljag uza stepenice nakon plaćanja taksija, a vozač je, videći

nevolju, uzeo novac i odjurio. Naša muka njemu je bila jasna, ali nije meni. Uspuzaosam se uza stepenice i legao u krevet.

„Drago mi je što smo napustili ono gadno ostrvce”, rekao sam Rozamundi. „Da lie još uvek isti dan? Je li otprilike podne? Uzleteli smo u zoru. ’Kazaljka vremena je

na podnevnoj crti’, kako je govorio Merkucio - što je za Ravelštajna bio jedan odnajdražih stihova od Šekspira.”

Dobro se osećajući ispod pokrivača, rekoh Rozamundi da mi je potreban jedinodobar san. Ali tek beše minulo podne - nije bilo vreme za spavanje. Rozamunda se

nije složila da je san pravo rešenje. Nekom sposobnošću, za mene nevidljivom, prepoznala je da sam u gadnom sosu. Kasnije mi je govorila: „Bio bi umro u snu”,tako da je i dalje pokušavala da uspostavi vezu s lekarima. „Dan zahvalnosti je

porodični praznik - vreme za igru, za golf.”

Rozamunda je bila u dobroj formi. Meditirila je i odlazila je na časove joge. Nožnim prstima je mogla da dohvati slepoočnicu. Ali se izložila prevelikom naporu, prteći prtljag iz San Martina. Uspela je nekako da ga dovuče uza stepenice do našegstana na trećem spratu. Čovek ne bi nikada rekao da ima toliko snage.

Bilo je lakše, govorila je, uraditi ovo nego dobiti pomoć iz bolnice. Ni na jedantelefonski poziv nije dobila odgovor. Za vreme praznika, kada su lekari odsutni,dežurno osoblje je dužno da ih pokriva. „Pa, nije tako hitno kao što ti misliš”, rekaosam. „S doktorima možeš da razgovaraš sutra.” Rozamundi je bilo jasno da ne znamšta pričam. Da sam ostao na San Martinu, umro bih pre jutra. Da sam propustioavionsku vezu iz Portorika, umro bih u San Huanu. A da sam sproveo svoju volju daodspavam u svom krevetu, bio bih na samrti. Rozamunda mi je rekla da bez kiseonikane bih preživeo noć.

Kada je zašlo sunce, oglasile su se vrane. One su ovde postale domaće ptice. Neki francuski pesnik nazvao ih je les corbeaux delicieux

33 - ali koji? Sumnjam da bi

i Ravelštajn to znao. Nisam više mogao da razmišljam. Bio sam siguran da će mespasti jastuci i jorgan.

Rozamunda je uspela da dobije svog oca u Njujorku. On joj je rekao: „Seti se koe najuticajniji čovek do koga možeš da dođeš. Traži da ti pomogne.”

U mom adresaru Rozamunda je, na svu sreću, našla kućni broj dr Starlinga,



čoveka koji nas je doveo u Boston. Kada mu je rekla šta se događa, on joj je uzvratio:„Za deset minuta javiće ti se Andraš, direktor bolnice. Nemoj da ti telefon budezauzet.”

Vrlo brzo je dr Andraš, čovek u dubokoj starosti, ispitivao Rozamundu o mojim

simptomima; onda je rekao da odmah šalje kola hitne pomoći da me odvezu u bolnicu.Rozamunda mu je rekla da sam na Karibima odbio da uđem u kola. Stari direktor je

pitao da li može da se tim povodom čuje sa mnom. Ja sam mu rekao da mi je dobro usopstvenom krevetu, ali da bih udovoljo ženi, pristaću da me pregledaju njegovidoktori.

Ali ne želim da me nose na nosilima. Tako sam, glupo pregovarajući, pristao da budem putnik.

„Dogovoreno!”, rekao je dr Andraš. „Potreban si nam odmah.”

Sedeći do vozača, dospeo sam u bolnicu kolima s uključenim rotacionimsvetlima i sirenama. Odvezli su me na kolicima u jedno ćoše, gde me je pregledalonekoliko doktora. Ne sećam se šta se sve događalo posle toga. Znam samo da samodmah stavljen na kiseonik. A onda je nastala pauza. Neki su govorili da bi trebalo daodmah pređem na kardiološku intenzivnu negu. Drugi su smatrali da disanje

predstavlja problem. Sestra je stavila masku, koju sam uporno odbijao, na moje lice.Rozamunda je ostala da se stara o meni. Govorila je: „Moraš da dobijaš kiseonik,Čik, i ne želim da ti svežu ruke.”

„Ali ja se gušim”, ponavljao sam ja.Imam sopstvenu verziju onoga što se događalo. Bio je tamo odgovorni lekar koji

nije nosio beli mantil nego košulju kratkih rukava. Bio je veoma pričljiv i govorio jenonšalantno o mome stanju. U takvim uslovima muškarci i žene vaskrsavaju,

pojavljuju se, materijalizuju se. Ovaj pričljivi doktor kao da je govorio o tehničkimdetaljima koji se nisu odnosili na moje stanje. Ali ja sam sasvim pogrešno shvatio štase događa. Upućen sam na kardiološku intenzivnu negu i tamo sam te iste noći imaootkazivanje srca. Toga se, međutim, ne sećam. Niti pulmološke intenzivne nege na

koju su me prebacili. Rozamunda mi kaže da su mi oba plućna krila, da upotrebimklinički izraz, bila potpuno zasenjena od upale. Aparat je disao za mene - cevi koje suse spuštale niz grlo i dizale uz nos.

Nisam znao gde se nalazim, niti sam bio svestan da Rozamunda spava u stolici pored mog kreveta. Ona je često provodila noći sa rođacima na intenzivnoj nezi zavreme kriza njihovih sinova i kćeri. Tokom prvih deset dana Rozamunda nije uopšteodlazila kući. Jela je ostatke hrane koje je nalazila na poslužavnicima. Odbijala je da



ode do kafea da ne bih umro dok ona jede. Kada su sestre ovo shvatile, počele su dae hrane.

Sve to sam saznao kasnije. Sigurno je da nisam bio svestan činjenice da se borimza život. Tokom tih nedelja dobijao sam velike doze verseta. Jedan od efekata ovog

leka je da zaustavlja sav mentalni život. Nisam mogao da odredim da li sam mrtav iliživ. Sve pojave (spoljni svet) bile su izbrisane. Moja pokojna braća, obojica, prišlasu mi, jednom. Kao i obično, nosili su košulje, kravate, cipele i odela pravljena po

porudžbini. U pozadini se nalazio otac. Nije prilazio. Braća su mi pokazala da suzadovoljna uslovima. Nisam zvao oca. Znao je on kakva su pravila. Nisam videosmisla u postavljanju pitanja. Osećajući da sam prešao više od pola puta, nisam bionaročito znatiželjan. Želeo sam da dobijem informacije, ali su odgovori mogli da

pričekaju. Tada su se moja braća povukla, ili ih je neko povukao. Nisam o sebi

razmišljao kao o čoveku na samrti. Glava mi je bila puna priviđenja, halucinacija,glupih uzroka i posledica. Za verset kažu da ubija pamćenje. Ali moje pamćenje jeoduvek žilavo. Sećam se da su me često okretali. Neka sestra ili bolničar, koji su znalisvoj zanat, gurali su me u leđa i naređivali da kašljem.

U raznim bolnicama sam posećivao Ravelštajna i druge prijatelje na odeljenjimaza intenzivnu negu i prirodnom glupošću zdravog čoveka razmišljao sam o tome da bihednog dana ja mogao da budem vezan kajasima i priključen na aparate za održavanje

života.

Ali sada sam bio na samrti. Pluća su mi otkazala. Umesto mene disala je mašina.U nesvesti nisam imao predstavu o smrti više nego što je imaju mrtvi. Ali moja glava(pretpostavljam da je reč o glavi) bila je puna vizija, opsena, halucinacija. Nisu to

bili snovi ili more. More imaju neki izlaz…

Uglavnom se sećam da sam lutao i da mi je bilo teško. U jednoj od vizija nalaziosam se na gradskoj ulici i tražio sam neko mesto na kojem bih mogao da provedemnoć. Konačno sam ga našao. Ušao sam u nešto što je davno, dvadesetih godina,

predstavljalo bioskopsku dvoranu. Blagajna je bila zakovana daskama. Ali iza nje, na podu od pločica koji se dizao, nalazili su se vojnički kreveti na preklapanje. Nijeigrao nikakav film. Stotine sedišta behu prazna. Shvatio sam, međutim, da je vazduhdobar i da će plućima prijati da tu prespavam. Bilo je medicinskih razloga da tu

provedem noć. Tako sam se pridružio nekolicini drugih i legao. Žena je trebalo da meujutru pokupi. Kola su bila na obližnjem parkingu. Nikome se nije spavalo. Niti suljudi bili razgovorljivi. Često su ustajali. I smucali se po predvorju ili sedeli na ivicikreveta. Pod nije opajan više od pedeset godina. Nije bilo vruće. Spavali smo uzakopčanim kaputima. Šešire, kape i cipele nismo skidali.



makaze! Ali one su bile daleko i ne bi mogle da me čuju. Ja sam se nalazio unajudaljenijem ćošku okružen foteljama.

Sledeći doživljaj za pamćenje izgledao je ovako:

Jedan bolnički radnik na dvokrilnim merdevinama postavlja božične andramolje,imelu i zimzelen na zid. Ne haje mnogo za mene. On je onaj koji je rekao da jastvaram probleme. Ali to me nije sprečilo da ga zapazim. Zapažanje je deo moje

profesije. Egzistencija jeste - ili je bila - posao. Posmatrao sam ga na timmerdevinama - onako plećatog. Zatim je sišao i poneo je merdevine do sledećegstuba. Još drangulija i bodljikavog zimzelena.

S druge strane nalazio se još jedan starac, nizak, nervozan, usplahiren, hodao jetamo-amo u papučama. Bio mi je sused. Kod njega se ulazilo iz moje sobe. Međutim,nije me primećivao. Imao je retku bradu, a nos mu je ličio na plastični strugač šerpi.

Nosio je beretku. Mogao bi da bude umetnik. Meni je, međutim, izgledalo da crtenjegovog lica nisu zanimljive.

Posle izvesnog vremena setio sam se da sam ga viđao na televiziji. I bio jeumetnik, i to cenjen. Držao je predavanja dok je crtao. Teme su mu bile moderne -ekologija, cvetni aranžmani. Crteži su mu bili mutni, sugerišući ljubav i odgovornostza našu prirodnu okolinu. Na tabli bi najpre napravio magličastu morsku površinu, aonda bi krajičkom krede stvorio iluziju lica koje vreba - talasasta kosa žene, nalik kuvanom ravenu, sličice prirode koje nagoveštavaju prisustvo čoveka - nešto mitsko

ili jednako verovatno, projekcija. Možda vodena nimfa ili devica sa Rajne. Ovaj setip ne bi mogao optužiti za mistifikaciju ili sujeverje. Moglo bi mu se jedino prigovoriti za sujetu ili samodovoljnost - na francuskom suffisance. Menise sujficance više sviđa od uštogljenost, baš kao što mi je draže englesko suffocating

od francuskog suffoquant - Tout suffoquant et bleme .34

(Verlen?) Ako se već gušite,zašto da brinete zbog bledila?

Ovaj Ananijas, ili lažni prorok (umetnik), bio je tu smešten - imao je usko sedištesagrađeno uza zgradu bolnice. Kako je bilo iza ugla nisam mogao da ga vidim iz

kreveta. Samo sam načas zapazio police za knjige i zeleni tepih od zida do zida.Aranžer božičnih ukrasa veoma je uvažavao umetnika, koji sa svoje strane mene nijeni primećivao. Ni slučajno! Meni nije bilo dozvoljeno da ostavim utisak. Pod čimedino mislim da se nisam uklapao u njegove koncepcije.

Bilo kako bilo, ovaj umetnik sa televizije držao se kao da se dugo nalazi tamo,ali je uskoro postalo očito da on odlazi tog dana. Iz njegovog stana - ili krila -iznošene su kartonske kutije. Radnici su slagali stvari. Knjige su nestajale sa polica, a



i same police su razmontirane u neverovatnoj žurbi. Furgon je ušao u rikverc i brzo jenatovaren, a potom je izašla umetnikova žena u svetlozelenom ogrtaču, hodajući

povijeno, i uz pomoć radnika ušla je u kabinu kamiona. Umetnik je stavio papuče udžepove kaputa, obuo cipele i uspuzao se do nje.

Dežurni ga je ispratio, a onda se obratio meni: „Ti si sledeći. Potreban nam je prostor i naređujem da te smesta izbace.” Ekipa je odmah razmontirala police irasturila sve. Okruženje je bilo uništeno kao u pozorišnoj predstavi. Ništa nije ostalo.U međuvremenu je furgon ušao u rikverc i moja odeća, električni brijač, higijenski

pribor, CD i drugo, potrpani su u kese za kupovinu. Mene su ubacili u kolica i zajednos njima podigli u kamion. Tamo sam zatekao kancelariju - ne, sestrinsku sobu, malu alisasvim urednu, s električnim osvetljenjem. Donja kapija se podigla; gornja vrata nisu

bila zatvorena i furgon je ušao pod zemlju, u veliki tunel. Jedno vreme je vozio punom

brzinom. A onda smo se zaustavili, divovski motor se odmarao.Samo je jedna sestra bila na dužnosti. Videla je da sam uzbuđen i ponudila se dame obrije. Složio sam se da mi je potrebno brijanje. Nasapunala me je i obavila

posao sečivom marke šik ili žilet. Malo je sestara koje znaju da obriju muškarca. Onenanesu penu, ne omekšavajući prethodno bradu kao što su radili stari berberi toplim

peškirom. Kada se čovek ne namaže i ne natopi kako treba, dolazi do čupanja korenadlake i lice bridi.

Rekao sam sestri da u četiri časa očekujem svoju ženu Rozamundu, a na velikom

zidnom časovniku to vreme beše odavno prošlo. „Gde li se to nalazimo?” Sestra nijeznala da odgovori. Meni se činilo da se nalazimo ispod Kenmorovog trga u Bostonu ida su kojim slučajem isključili motor, čuli bismo kako prolaze vozovi metroa. Sada je

bilo šest časova, ali ne znam da li ujutru ili popodne. Lagano smo prolazili pored pešačkog izlaza gde su ljudi - nije ih bilo mnogo - izlazili na ulicu ili silazili u pothodnik.

„Deluješ pomalo kao indijanski ratnik”, reče sestra. „Toliko si izgubio na težinida ti je lice izborano i u brazdama ti raste brada. Teško ju je brijati. Da li si nekad biodebeo?”

„Nisam, ali se moj stas više puta menjao. Uvek sam izgledao bolje sedeći negostojeći”, rekao sam i nasmejao se uprkos tuzi koju sam osećao.

Iz ovih zapažanja ona nije mogla ništa da zaključi.

Furgona više nije bilo. Morao sam da napustim sobu - bila je hitno potrebna -tako da sam prebačen u drugi deo bolnice. „Gde si bila?”, pitao sam Rozamundu kadase pojavila. Bio sam ljut na nju. Rekla mi je da se iznenada probudila i pridigla na



krevetu, da joj je bilo teško zbog mene. Nazvala je odeljenje za intenzivnu negu,saznala da sam premešten, uskočila u taksi i odjurila.

„Veče je”, rekoh ja.

„Ne, zora je.”

„I gde se ja nalazim?”

Dežurna sestra bila je veoma brza. Navukla je zavesu na moj krevet i rekla mojojženi: „Skinite cipele i legnite do njega. Nekoliko časova sna dobro će vam doći. Iednom i drugom.”



Radi bolje orijentacije, evo još jedne kratke vizije.

U ovoj igra Vela.

Dakle, nas dvoje se predstavljamo celom svetu da presudi. Njena otvorena,elegantna ruka skreće pažnju na moj nezgodan položaj.

U ovom scenariju nas dvoje stojimo ispred zida od poliranog kamena unutar edne banke - investicione banke. Ovom prilikom ponovo smo bili u gadnoj svađi. Ali

došao sam u banku na njen zahtev. Ona je došla u pratnji veoma elegantnog muškarcašpanskog izgleda, koji je imao blizu trideset godina. Bio je prisutan i treći čovek,

bankar koji je govorio na francuskom. Ispred nas nalazila su se dva novčića ugrađenau čarobni mermerni zid. Jedan je bio američki srebrni desetak, a drugi srebrni dolar

prečnika tri sa tri i po metra.

Vela me je upoznala sa svojim španskim drugarom. Nije to ni bilo upoznavanje, budući da me nije ni registrovao. Ona je zatim rekla, jednostavno objašnjavajući: „Dosada nikad nisam doživela čarobni seks, pa sam smatrala da u onome što ti uvek nazivaš seksualnom revolucijom, imam udela - da jednom zauvek otkrijem čega sam

bila lišena u životu s tobom.”

Uzvratio sam: „To je kao velika zečara s milionima zečeva gde se probaju svimužjaci.”

Međutim, prva faza sastanka bila je brzo iza nas. Njena namera je, očito, bila dame optereti krivicom i da mi ubrizga mentalni rastvor ili omekšivač.

„Možeš li da mi kažeš gde se nalazimo?”, upitao sam. „I zašto se sastajemo ovdeispred ovih novčića? Šta oni znače?”

Onda je istupio bankar i rekao da će vremenom desetak prerasti u dolar prečnikatri metra.

„Koliko će to trajati?”

„Jedan vek ili nešto više.”



„Ne sumnjam u tačnost aritmetike - ali za koga će to biti urađeno?”

„Za tebe”, reče Vela.

„Za mene? A na koji način?”

„Pomoću krionike”, odgovorila je: „Čovek se dogovori da ga zamrznu. Posleednog veka odmrznu ga i vrate u život. Zar se ne sećaš da smo u jednom tabloidu pročitali kako je Hauard Hjuz dao da ga zamrznu i da će biti odmrznut i vraćen u životkada budu pronašli lek za bolest koja ga je ubijala? To se zove krionika.”

„Da čujemo šta hoćeš da ja uradim. Ne vredi da nagađam. Šta imaš na umu -kada bi htela da me zamrznu?”

„Trebalo bi da ti to uradiš sada. Ja bih te sledila kasnije. Onda bismo se probudili zajedno u XXII veku.”

Sivi odsjaj i politura mermemih ploča trebalo je da ubede sve u večnu stabilnostdolara. Ali to je bila i fasada kripte. Možda je glupo da vaše telo bude složeno sostalim ulagačima iza mermerne fasade. Da ležite u nekoj laboratoriji s tehničarima-sveštenicima koji vas čuvaju iz generacije u generaciju, regulišući temperaturu,održavajući vlažnost i kontrolišući vaše stanje.

„Živeo bi ponovo”, rekla je Vela. „Zamisli koja kamata na kamatu na miliondolara. Oboje bismo živeli.”

„Kao ostareli drugari?…”

Tada bankar u redengotu reče uobičajenim tonom: „Do tada će životni vek bitiduži od dvesta godina.”

„To je jedina šansa za naš brak”, reče mi Vela.

Bilo je izvesne srpske ljupkosti u izgovoru te veličanstvene reči „brak”.

„Pobogu, Vela! Nije to način na koji treba da se obraćaš samrtniku. Odlaganje zaedan vek ne rešava ništa.”

Moram da vas podsetim da već bejah umro i vaskrsao, i da je u mojim mislima

postojala čudna distanca između starog (pogrešnog) i novog načina (čudnog alioslobađajućeg).

Engleski nije bio Velin maternji jezik i nije mogla ništa da preformuliše zato što bi prethodno toliko truda utrošila u samo formulisanje nekog stava. Jedino je mogla da ponovi već rečeno. Ponovo bi izložila činjenice onako kako ih je shvatala, što uopštenije unapređivalo razgovor.

Rekao sam joj: „Ne mogu to da uradim.”



„Zbog čega ne možeš?”

„Tražiš od mene da izvršim samoubistvo. A samoubistvo nije dozvoljeno.”

„Ko zabranjuje samoubistvo?”

„To se protivi mojoj religiji. Jevreji ne vrše samoubistvo ukoliko im ne propadne opsada kao u Masadi, ili ako im ne preti podjarmljivanje kao u krstaškimratovima. Tada pobiju svoju decu pre nego što presude sebi.”

„Ti se nikada ne oslanjaš na religiju, osim kada želiš da pobediš u diskusiji”,rekla je Vela.

„Pretpostavimo da čim mene zamrznu ti presaviješ tabak i tužiš banku”, rekoh ja.„I onda zatražiš moje imanje zato što sam mrtav. Oni ne mogu da dokažu da bih jamogao biti odmrznut i vraćen u život. Ili misliš da bi me vratili samo zato da bi dobili

parnicu? I ceo slučaj se vodi pred sudijom koji ne zna gde mu je dupe a gde glava?”Kada je pomenuta parnica, predstavnik banke je prebledeo i meni ga je na nekinačin bilo žao, mada se ni sam nisam dobro osećao.

„Duguješ mi to”, reče Vela.

Šta je htela da kaže? Moj je princip, međutim, da ne raspravljam s iracionalnimljudima. Samo sam zavrteo glavom i ponovio: „To je nemoguće, nemoguće je, i nećuda se povinujem.”

„Nećeš?”

„Ti ne razumeš šta tražiš od mene”, rekoh.

„Misliš?”

„Po tonu kojim govoriš ti smatraš da ja ne znam šta radim. To je jasno.” Nikadanisam bio toliko izbačen iz takta nego kad smo stajali zajedno pred sudijom da sevenčamo. Jedan stari školski drug koga sam pozvao na venčanje bio je očaran Velom.Dok je sudija tražio paragrafe koji se odnose na brak, drugar mi je šaptao na uvo:„Čak ako i ne potraje duže od šest meseci, čak i ako potraje samo mesec dana, ipak vredi - s tim grudima, kukovima i licem.”

Ponovo se vraćajući na razgovor s Velom, čuo sam sebe kako kažem u krajnjeozbiljnom tonu: „Odavno sam se tempirao na to da umrem prirodnom smrću, kao i sviostali. Za života sam video mnoge kako umiru i spreman sam na to. Možda sam maloviše maštao kad je u pitanju grob - sva ta vlaga i hladnoća. Nekako sam previšerazmišljao o detaljima i možda se osećam - osećam nenormalno - kad su u pitanju

pokojnici. Ali nema sile na svetu koja može da me natera da se prepustimeksperimentalnoj nauci. Vređa me tvoj predlog. Ako si već uspela da me navedeš na



ženidbu s tobom, možda zato osećaš da bi mogla da me ubediš i da budem zamrznut naceo vek.”

„Da, zaista smatram da mi nešto duguješ”, reče Vela, nadjačavajući moj glas.

Jedna od poteškoća i izvora mnogih naših nesporazuma beše da je moj izglednjoj bio neshvatljiv. Psi mogu da shvate vic. Mačke nikada, baš nikada, nemaju prilikeda se smeju. Vela se smejala kada su se smejali drugi. Ali ako ne bi bilo podsećanja ustilu „Ovo je smešno”, ona se ne bi smejala. A kada bih ja zasmejavao društvo zastolom, ona bi me sumnjičila da od nje pravim predmet podsmeha.

Možda nisam bio svestan, kada sam verovao da se nalazim u banci s malimdesetakom i ogromnim dolarom u sjajnom mermeru, da je tada moj život bio spasavanu stvarnom svetu. Lekari s lekovima, sestre negujući me, tehničari svojom veštinom,svi su oni pomagali meni.

I da nije bilo onog članka o Hauardu Hjuzu, Vela ne bi uopšte pominjala da jedivna ideja biti zamrznut jedan vek - da će ona ludovati sa svojim dragim Špancem(usput da kažem da mi on nije nikada nazvao ni dobro jutro) dok ja budem ležaozamrznut, komad leda koji čeka oživljavanje ili vaskrsenje.

Nisam uopšte sumnjao u stvarno postojanje banke, novčića, drugara – Vele,njenog španskog pastuva, savetnika za ulaganja i Velina zapažanja u vezi saseksualnom revolucijom.

„Ti zaista veruješ u taj sastanak u banci”, rekla je Rozamunda, moja stvarna žena,nakon što sam joj opisao događaj. „Zbog čega se tebi uvek čine stvarne najgorestvari? Ponekad se pitam da li ću ikada moći da te odvratim da budeš sadista premasebi.”

„Da”, složio sam se. „Reč je o specifičnoj vrsti zadovoljstva, a njegov lošiji deo predstavlja garanciju da je doživljaj stvaran. Kroz to prolazimo i to je egzistencija.Mozak je ogledalo koje odslikava svet. Naravno, mi vidimo slike, ne stvarnost, ali te

slike su nam drage, zavolimo ih čak iako smo svesni koliko je mozak iskrivljenoogledalo. Ali nije ovo trenutak da se bavimo metafizikom.”

Ja sam bio pacijent intenzivne nege o kojem je osoblje moglo knjigu da napiše,samo da su bili kockari. Ali oni su bili previše ozbiljni da bi se kladili na to da li ćečovek da ostane u životu. Kasnije bih naleteo na ponekog od njih na drugimodeljenjima i rekli bi mi: „Ah, uspeli ste - krasno! Nisam verovao da ćete uspeti.Dakle… zaista ste se borili. Ne bih bio uložio ni dva centa na vaš život.”



I tako… hasta la vista. Vidimo se na onom svetu.

Da su ovi susreti trajali duže (mada sam više voleo da budu što kraći) bio bih pomenuo svoju ženu, zahvalio bih joj. Tu i tamo pojavio bi se poneki specijalista koji bi primetio: „Kakva divna žena.” „Kako je samo bila posvećena.” Često su rođaci

samrtnika poput zaslepljenih ptica zbunjeni svetlošću u sredini polja i onda lete naslepo. Ali to nije bio slučaj s Rozamundom. Da bi mene spasla, ona je bila spremnada uradi sve što treba. Zbog toga je za nju osoblje intenzivne nege postavljalo pravila.U mom slučaju ostanak u životu nije bio verovatna opcija i izgledalo je da se ona boriza izgubljen slučaj. Nekim drugima, naročito ženama, izgledalo bi da me Rozamundaodržava na toj ivici života i smrti.

Da li je među tim ženama ljubavi pripisivana mogućnost da spasu život? Da suodgovarale na pitanja nekog anketara poricale bi takvu mogućnost. Kao što je

Ravelštajn nekad lepo rekao, američki nihilizam je nihilizam bez ambisa. Ljubav bitrebalo po pravu - ili u savremenom svetlu - danas posmatrati kao diskreditovanustrast, ali su sestre na intenzivnoj nezi, na liniji fronta smrti, bile otvorenije za čistaosećanja od onih koje rade u mirnijim odajama. A Rozamunda, ta vitka, tamnokosalepotica bila je paradoksalno prepoznatljiva kao prirodna. Iako visoko obrazovana -edan doktor nauka je previše mudar da bi bio prevaren - volela je svog muža. Ljubave pronašla potajnu podršku među sestrama čijih osamdeset odsto slučajeva završava

u mrtvačnici. Osoblje je postavljalo pravila za nju - za nas. Njoj je bilo dozvoljeno daspava pokraj kreveta, u mojoj sobici.

Kada sam otpušten sa odeljenja za intenzivnu negu dozvolili su Rozamundi da mida večeru. Dr Bertoluči doneo je od kuće špagete spremljene na mornarski način. Seosam u krevetu i pojeo nekoliko zalogaja, da bih zatim održao predavanje okanibalizmu u Novoj Gvineji, gde iskasapljene neprijatelje peku pored stena satropskim cvećem koje se poput vodopada spušta desetinama metara.

I posle mog otpuštanja sa intenzivne nege, Rozamundi je bilo dozvoljeno dadolazi i odlazi mimo svih ograničenja. Posle večere odvozila se kući kraun vikom. Da

bi me ubedila da je tako najbolje, rekla mi je: „Kola su stabilna i neće izdati. Prava policijska, tako da se na semaforima osećam sasvim bezbednom. Zato što svi rđavimomci misle da sam policajac u civilu i da nosim pištolj.”

Ipak, bez obzira na to, jedne noći prozor kola je razbijen na parkiralištu iza našezgrade. Rozamunda se posebno gnušala da noću gleda pacove kako u buljucimanjuškaju ispred restorana na Svetioničkoj ulici. „Poređaju se kao sudije u sudnici”,govorila je, „a oči im upijaju svu moguću svetlost.”



Kada bi odšepala do trećeg sprata, dočekao bi je mačor da je pozdravi ili ukorizato što ga zanemaruje. Beše to seoski mačor koji je nekad živeo hraneći se miševima,vevericama i pticama. Sada je provodio dane posmatrajući čvorke, čavke i gorostasnevrane. Ove izgledaju mnogo veće od šumskih vrana - možda zbog toga što je gradsko

zelenilo niže i što ga manje ima. U kasno popodne stušte se sa krovova kao metalnetestere.

Mislim da je moj slučaj služio nekoj biološkoj svrsi, ali me to nije interesovalo.Baš tada sam bio gluv na teorije - na isti način na koji sam odbijao da razmišljam otome šta radim u smislu borbe za opstanak. Da sam malo zastao da razmislim o tome,

bio bih otkrio da se nalazim u podzemlju i da golim rukama kopam da se iščupam. Neko bi se pohvalno izrazio o mojoj žilavosti ili privrženosti životu. Za mene nije bilo tako - život je bio dozlaboga dosadan.

Pošto bi zavirila u prazan frižider (nije bilo vremena za kupovinu), Rozamunda bi pojela poneku krišku sira i onda bi se istuširala toplom vodom, štiteći kosučupavim peškirima. Iz kreveta bi nazvala roditelje da porazgovara s njima. Budilnik jestalno bio navijen da zvoni u sedam, tako da je vrlo rano dolazila u bolnicu. Znala jenazive svih lekova koji mi behu prepisani, a lekari su se oslanjali na nju u vezi smojim reakcijama na pojedini lek. Znala je na šta sam alergičan ili kakav mi je biokrvni pritisak dva dana pre. U glavi te lepe žene nalazio se veoma precizan aparat. U

poverenju mi je rekla da ćemo doživeti duboku starost, da ćemo uveliko ući u sledećivek. Govorila je da sam ja čudo. Ja sam o sebi razmišljao kao o čudovištu.

Nije bilo nijedne teme o kojoj ne bi odmah merodavno raspravljala. Ravelštajn bi bio veoma zadovoljan njome. Naravno, nikada nije bio privilegovan kao ja, nijemogao da je vidi tako izbliza. Posle krize Rozamunda mi je rekla da nikad nijesumnjala u to da ću preživeti. Što se mene tiče, izgleda da sam verovao da neću umretizato što imam nedovršenog posla. Ravelštajn je smatrao da mi je učinio uslugu timešto me je nagovorio da mu obećam da ću pisati memoare. Da bih održao reč, moraćuda živim. Naravno, iz toga je proisteklo očito naravoučenije: po završetku memoaraostajem bez ikakve zaštite i postajem smrtan kao i svi drugi.

„Ali to ne bi moglo da se primeni na tebe”, govorila je Rozamunda. „Kada siednom osetio da si se vratio u život, ništa više nije moglo da te vrati natrag. Osim

toga, živeo bi radi mene.”

Često sam se sećao kako sam pitao Ravelštajna koji će od njegovih prijatelja brzo krenuti za njim. „Da ti pravi društvo”, tako sam govorio. Nakon što je dobroosmotrio moju boju, bore i izgled uopšte, rekao je da sam ja najverovatnije na redu.Takav je on bio. Ako biste ga zamolili da bude otvoren, nije vas štedeo. Njegova



asnoća bila je kao tečnost koja se brzo zaleđuje. Da li je hteo da kaže da ću ja biti prvi od njegovih prijatelja koji će mu se pridružiti na drugom svetu? Ton kojim smogovorili sugerisao je baš to. A opet, on nije verovao u onaj svet. Platon, koji ga jevodio u takvim pitanjima, često je govorio o drugom svetu ali je teško reći u kom

stepenu je bio ozbiljan. Nisam želeo da izađem na megdan tom sumo šampionu koji predstavlja platonovsku metafiziku. Jedan udarac njegovog moćnog trbuha i ja bih senašao van sjajnog ringa i upao bih ponovo u bučnu tamu.

On me je, međutim, pitao kako zamišljam smrt - a kada sam mu rekao da će sefilm jednostavno zaustaviti ozbiljno je razmislio o mom odgovoru, zaustavio se inastojao da do kraja shvati šta sam hteo da kažem. Niko ne može da se odrekne filma -film bi mogao, da mogao bi da se nastavi. Pitam se da li iko veruje da je grob

poslednje utočište. Niko ne može da se odrekne filma. On mora da se nastavi. Ako mi

e Ravelštajn kao ateista materijalista implicitno rekao da će me videti pre ili kasnije,to znači da nije prihvatao da grob predstavlja kraj. To niko ne može da prihvati, niti prihvata.

Dakle, kada sam Ravelštajnu pomenuo film, grohotom se nasmejao: „Ha, ha!” Alie pokazao da uvažava - da ceni odgovor.

A onda je otišao toliko daleko da kaže: „Izgleda da ćeš mi se uskoro pridružiti.”

Ovo je nehotično i normalno, tajno, ezoterijsko poveravanje čoveka od krvi imesa. Meso će nestati, krv će presušiti, ali u dnu duše niko ne veruje da će se film

zaustaviti.

Otprilike četrdeset odsto pacijenata sa odeljenja intenzivne nege umire na tomodeljenju. Dvadesetak odsto preostalih ostaju trajni invalidi. Oni se upućuju u„objekte hronične nege”, kako se to zove žargonom zdravstvene industrije. Od njih sene očekuje da ikad više žive normalno. Za preostale srećnike se kaže da su ,.nanogama”.

Ja sam bio u ovoj trećoj grupi i više me nisu posećivali lekari sa intenzivne nege.Iscrpljeni stotinama sati provedenih na tom odeljenju, dvoje lekara došlo je do meneda mi kažu da idu na odmor. Budući da sam bio jedan od njihovih najuspešnijihslučajeva, bili su srećni da mogu da me pozdrave. Doktorka Alba je donela pilećusupu od svoje kuće. Poklon dr Bertolučija bile su lazanje i ćufte u saftu kakve sam jeona intenzivnoj nezi. Još nisam mogao sam da jedem. Kašika je podrhtavala u mojojruci i zveckala je po tanjiru; nisam mogao da je prinesem ustima. Dr Bertoluči je



došao da jede s Rozamundom i sa mnom. Nije bilo normalno, ali sam se ja neprestanovraćao na temu kanibalizma. Dr Bertoluči je i tako mnome bio veoma zadovoljan,govorio je: „Sada si isplivao”. On mi je spasao život. Sedeo sam, jeo večeru koju jedoktor lično skuvao, pričao i svađao se. I Rozamunda je bila veoma uzbuđena. Bila je

to moja prva noć van intenzivne nege garnirana saznanjem da neću morati među„hroničare” da živim životom bogalja.

Po otpuštanju sa intenzivne sa mnom je razgovarao dežurni neurolog. Mojaistorija bolesti, pozamašan materijal, nalazila se u sestrinskoj sobi. Rozamunda jevodila svoj dnevnik za vreme nedelja krize, tako da je neurolog i s njom razgovarao.

Iste te noći, dr Bakst, glavni neurolog, pojavio se u ponoć i takođe je razgovaraos njom. Ona beše zaspala u fotelji pored kreveta.

Lečen sam od upale pluća i fibrilacija srca. I mada sam premešten na normalno

odeljenje, ne može se reći da sam isplivao. Još ne. Ne sasvim. Ovde su samodelimično važni problemi koje sam imao. Da jednostavno kažem da su stvari biledaleko od normalnih i da je moja budućnost još bila neizvesna.

Dr Bakst se pojavio sa svojom kutijom pribadača. Pregledajući me - kačeći pribadače na moje lice - otkrio je da je moja gornja usna (da se izrazim na svoj način)otromboljena. Čak i kad sam govorio ili se smejao, bila je čudno nepokretna ilidelimično paralisana. Podvrgao me je nekim jednostavnim testovima - pao sam.Tražio je da nacrtam brojčanik sata. U početku nisam bio sposoban da nacrtam bilo

šta. Ruke su mi bile neupotrebljive. Uopšte nisam mogao da upravljam njima. Nisamuspevao da jedem supu ili da se potpišem. Nisam mogao da držim nalivpero. Kada jerekao: „Nacrtaj mi časovnik”, jedino što sam uspeo da nacrtam bila je jednarogobatna nula. Dr Bakst je smatrao da sam oboleo zbog trovanja. Bedijer na SanMartinu je služio zatrovanu ribu. Neurolog je smatrao da sam žrtva toksina zvanogcigua. Sada sam bio sklon da o Karibima mislim sve najgore. Francuski lekar kogasam tamo upoznao dijagnostifikovao je moje nevolje kao tropsku groznicu. Možda jeon bio u pravu. Jedan australijski stručnjak za toksin cigua opisao je simptome togoboljenja dr Bakstu u Bostonu telefonskim putem. Neke Bakstove kolege u Bostonunisu prihvatile tu dijagnozu. Ja sam, međutim, bio pristrasan u odnosu na Baksta, alistrogo govoreći, ne iz medicinskih razloga.

Da uprostimo stvar, trebalo je da se odlučim da li hoću ili neću da se potrudimda se oporavim. Nedeljama sam bio u besvesnom stanju, telo mi je bilo izmoždeno -nije moglo da se prepozna. Sfinkteri me nisu slušali i više sam posrtao nego hodao -držeći se za metalni okvir. Nekad sam bio najmlađe dete u velikoj porodici. Sada samimao sopstvenu odraslu decu. Kada su dolazili da me posete, oni koji su nasledili



moje crte lica, osećao sam se kao da me posmatraju moje oči - još uvek odgovarajućeali koje uskoro treba da zameni noviji model. Ravelštajn bi me bio savetovao da negubim glavu. Osećao sam da sam bezmalo urnisan, bio sam bolestan od svega, ali jošnisam bio otpušten iz službe.

Rozamunda je bila odlučna da moram da nastavim život. Naravno, ona me jespasla - naterala me da na vreme napustimo Karibe, starala se o meni za vreme

boravka na intenzivnoj nezi, spavala u stolici pokraj mog kreveta. Kada sam se mučios disanjem, ona je podizala masku da bi mi obrisala usta iznutra. Odlazila je kući dase presvuče tek kada bi respirator bio donet.

Lekar koji me je redovno posećivao bio je dr Bakst. Dolazio je i u drugo, čudnovreme. Rekao bi mi: „Hajde, nacrtaj mi časovnik koji pokazuje 10:47.” Ili: „Koji jedanas dan? Nemoj samo da mi pričaš da živiš na nekom višem nivou i da ne moraš da

znaš tačne datume. Hoću da mi daš precizne odgovore.” Ili: „Pomnoži sedamdeset dvasa devedeset tri - a sada… podeli pet hiljada dvadeset dva sa četrdeset šest.”

Hvala Bogu da su moje tablice množenja bile u savršenom redu.

Nije on imao želju da sa mnom raspravlja o „dubljim” pitanjima - ili o pitanjimakoja se odnose na nivo mog oporavka.

U svojoj osmoj godini morao sam da se oporavim od peritonitisa koji jeiskomplikovan pneumonijom. Vraćajući se iz bolnice trebalo je da odlučim da li ću da

budem doživotni invalid, pri čemu će me dva starija brata mrzeti zbog monopolisanja

ljubavi i brige roditelja. Čovek jednostavno ne može da shvati kako se takve odlukedonose u detinjstvu. Sada, međutim, uočavam da sam se opredelio za to da ne budemslabić. U nekakvoj prčvarnici od knjižare pronašao sam knjigu o fizičkoj kondicijiautora Voltera P. Kampa i postupio sam kao i čuveni ragbi trener - nosio sam punekutije uglja iz podruma. Dizao sam se na rukama, trenirao sam na vreći za trening

poput boksera. Iščitavao sam jedan nadahnuti traktat pod naslovom Kako ojačati iostati jak . Svima sam govorio da treniram. I to je bila istina. Ostaje činjenica danisam bio talentovan za sport. Ipak, izbor za koji sam se opredelio u osmoj godini bio

e efikasan. Sedamdesetak godina kasnije pripremao sam se da to uradim ponovo.Čudna je koincidencija da je dr Bakst imao u to vreme još jednog pacijenta stoksinom cigua. Ona se zarazila prilikom izleta na Floridi. Taj toksin razara nervnisistem ali se brzo izlučuje, tako da u roku od nekoliko dana od njega ne ostaje nikakavtrag. Ona je imala sreće da se bolest otkrije u vrlo ranoj fazi i nakon što je iz krvi

prečišćen taj otrov koji prenose ribe, ona se dobro osećala i puštena je kući.

Još uvek sam gurao hodalicu kroz vijugave hodnike, odlučan da noge vratim u



funkciju. Prilikom tuširanja morali su da me drže i osećao sam se poniženim dok bi mesestre nežno sapunale, sestre koje su u životu sve videle i nisu uopšte bile šokiranemojim telom.

Pretpostavljao sam da je moj stariji neurolog i dobri anđeo upoznat sa

slučajevima poput moga i da tačno zna „gde se ja nalazim”. Moje oštećene ruke i nogeće svenuti i izgubiće se moje čulo za ravnotežu, ako se ne spreči atrofija malih mišića.Ako se opredelim za to, onda mogu da se predam. Čovek se zaista umori od izvođenjatrikova, od gnječenja loptice od gita i od slaganja mozaika da bi samo video, kada se

bolje pogleda, dugačke bore na unutrašnjem delu isušenih ruku.

Tek sada shvatam koliko je takta bilo u ponašanju mog lekara i tek sada uviđamda je on savršeno znao da ću se potpuno raspasti ukoliko ne budem vežbao do kraja.Gnušao sam se vežbanja ali nisam mogao da dozvolim da se rastočim. Osim toga, bio

sam dužan Rozamundi da radim na oporavku. Da, bio sam u iskušenju da odustanem,ali je ona svu svoju dušu bila usredsredila na to da ostanem u životu. Mojeodustajanje predstavljalo bi tešku uvredu za nju. I najzad, živeti je nužno

podrazumevalo da radim ono što sam stalno radio, da budem dovoljno jak dasamostalno izvodim radnje od kojih mi život zavisi.

Dr Bakst je bio izvanredan dijagnostičar, ali u mom slučaju njegova dijagnoza bila je osporavana. Toksin ciguatera je tropsko oboljenje. Toksin prenose ribe koje sehrane na koralnim grebenima - doktor ih je zvao „ribojedima”. Nikakvo pečenje ili

kuvanje ne može da uništi otrov koji prenosi riba koju mi je servirao Bedijer, tajgrubijan koji se pravi većim Francuzom od svih francuskih ugostitelja. Došao je utrope da bi zaradio novac za obrazovanje svojih ćerkica - one više ne dobijaju dotunego obrazovanje. (Ravelštajn, koji duhom pohodi ova lica i situacije, više bi voleoda ja govorim dota nego miraz.) Osim što se uživljavao u ulogu, Bedijer nije ništa

pružao svojim gostima. Oni su rizikovali s ribojedima koralnih grebena kao i on sasvojim ulaganjima. Ni Bedijer ni doktor koji mi je rekao da bolujem od tropskegroznice nisu poslali odgovor na upite iz Bostona.

Čovek u mojim godinama preturi toliko toga preko glave, razne marifetluke koji prate lične interese. Sve te pobude ludački se mešaju.

Dijagnozu dr Baksta o toksinu cigua osporavali su drugi lekari. Zato je biododatno zainteresovan da dokaže da je u pravu. Slao me je na sve strane po bolnici daobavim kojekakva snimanja i desetine ezoterijskih ispitivanja kod kojih se sve sile

planete sručuju na vas. Samo sam u izvesnoj meri uspevao da razdvojim njegovo profesionalno interesovanje od drugih motiva. Činjenica je da je on znao da su mi potrebne njegove „lične” posete, njegovo svakodnevno prisustvo - znao je da zavisim



od njega.

U toku jednog raspolućenog beznadežnog dana palo mi je na um da sam ja moždaedan od onih lukavih pacijenata čiji je glavni plan da apsorbujem svu doktorovu

pažnju. Svaki bolesnik jasno vidi da lekar mora da deli pažnju na više pacijenata, ali

isto tako oseća naročitu potrebu da bude ispred svojih rivala na samrti. Naravno,svaki lekar mora da se zaštiti od ovih monopolističkih pobuda - možda je bolje dakažem instinkata - ljudi koji se slepo hvataju za mogućnost oporavka, koji posedujuduboku i naročitu žudnju bolesnika kada čvrsto odluče da neće da umru.

Dr Bakst beše čvrste građe ali je glavu držao čudno, poput boksera. Naravno,čovek nije mogao da pogodi šta on misli. Dolazio je i odlazio po sopstvenomnahođenju. Kada vas ne bi gledao očima, njegove naočare su mogle da se okrenu

prema vama. To me je navelo na pomisao da bi bilo pogrešno da pokušam da mu

prenesem čudna iskustva kroz koja prolazim. Aritmetički problemi koje mi je postavljao mnogo su ličili na maltretiranje kojem je bio izložen Dejvid Koperfild odstrane opakog, despotskog očuha - „Devet tuceta sireva po dve funte, osam šilinga ičetiri penija. To da sračunaš u roku od tri minuta.” Kao đak sam bio izvrstan uračunanju, tako da sam se vratio u detinjstvo da obnovim gradivo. Ovi zadaci su bili idobra terapija za moje prste, tako da sam mogao da potpisujem čekove i plaćamračune. Doktor je zatim postao grublji prema meni.

„Koji je danas dan?”

„Utorak.”„Nije utorak. Svi odrasli znaju koji je dan.”

„Onda je sreda.”

„Da. A koji je datum?”

„Nemam pojma.”

„Dakle, ti kao da se kladiš - kao da se kockaš. Ali od sada ćeš znati koji je datumkao svi normalni ljudi. Proveravaćeš ga svakog jutra i od sada ćeš biti spreman da

kažeš tačno koji je dan i koji je datum.” Zatim je prikačio kalandar na zid. Doktor beše zapazio da mi dani predstavljaju pravu baruštinu samonipodaštavanja i da samdemoralisan, da se od nehata i rasula prepuštam i tonem.

Moguće je da me je spasao dr Bakst. Verujem da dugujem život njemu i, naravno,Rozamundi. Bakst nije smatrao da je greška premeštanje sa intenzivne nege, niti datreba da se priključim „hroničarima”. Verovao je da mogu - i da zato moram - daispunim očekivanja. Na neki način je procenio da imam snage za povratak. Pitam se



kakva bi bila medicinska praksa ako bi lekari morali da odbace takve intuicije. Dr Bakst je, poput veštog indijanskog izviđača iz XIX veka, stavljao uvo na šinu i čuodolazak lokomotive. Život će se uskoro vratiti i ja ću zauzeti svoje mesto u tomživotnom vozu. Želja pacijenta je da dopuže ili došepa. da se nekako iskobelja u život

koji je prethodio bolesti i da se ušanči u svoj stari položaj.Da sam umro, svakako bih bio oslobođen obećanja koje sam dao pre više godina,

da ću opisati Ravelštajna i sačiniti prikaz njegovog života. I sam se približivši smrti,ne treba da se plašim krivice koju živi često osećaju prema drugima - roditeljima,suprugama, muževima, braći i prijateljima - koji leže u grobu.

Krajem tridesetih godina, neposredno po završetku koledža, bio sam pomoćniistraživač u radu na sastavljanju geografskog vodiča i tada sam saznao da u gotovosvakoj državi SAD postoji jedna Atina. Takođe je istina da je A. N. Vajthed, za vreme

boravka u Čikagu, prorekao da je taj grad predodređen đa predvodi moderni svet. Tusu obaveštenja mogli svi da koriste kako žele, tako da je bilo veoma moguće da ovajgrad postane nova Atina.

Kada sam to rekao Ravelštajnu, sećam se da se grohotom nasmejao i rekao: „Akose to i dogodi neće se dogoditi zbog Vajtheda. U njemu nije bilo filozofije ni za jedanrođendanski balon. Ni Rasel nije bio mnogo bolji.”

Mene su interesovala takva razmišljanja ne zato što sam imao filozofske ambicijenego zato što sam se, bez pravog poznavanja političke filozofije, pripremao da pišemsećanja na Ravelštajna, političkog filozofa. I nisam mogao da kažem da li su Vajthed iRavelštajn razvili ideje koje vredi dalje elaborirati. Ravelštajn me je oštro upozorioda se ne zamaram njihovim studijama, esejima, gledištima. Ali ja već bejah pročitaonjihovih pet-šest knjiga. Treba da budemo zahvalni na dobrim savetima u vezi s ovim

pitanjima budući da je život odveć kratak da bismo rizikovali traćenje vremena -recimo, ceo mesec na Raselovu Istoriju filozofije, očito nakaradnu ili čak ćaknutuknjigu, veoma modernu po tome što pokušava da vas poštedi proučavanja nekolikonemačkih i francuskih filozofa.

Ravelštajn je na svoj način pokušavao da me zaštiti od piljenja u dela mislilacakojima se najviše divio. Tačno je da mi je naredio da pišem ova sećanja, ali nijesmatrao da moram da se satirem čitajući klasike zapadnjačke misli. Za potrebe jednekratke biografije dovoljno sam ga razumeo i shvatio sam da mora da je napiše neko

poput mene. Osim toga, do kraja sam ubeđen u moć nedovršenog dela da čoveka održiu životu. Ne može, međutim, ostanak u životu da se objasni samom tom činjenicom.



Rozamunda mi nije dozvolila da umrem. Ne mogu to da predočim a da se neopredelim za frontalni pristup, a ne mogu da pristupim frontalno sve dok samkoncentrisan na Ravelštajna. Rozamunda je proučila ljubav - rusoovsku romantičnuljubav i platonovski Eros, s Ravelštajnom - ali ona je znala daleko više o njoj nego

njen učitelj ili muž.Međutim, bilo bi mi draže da ponovo vidim Ravelštajna nego da objašnjavam

stvari koje ne vredi objašnjavati.

Ravelštajn, koji se oblači za izlazak, razgovara sa mnom a ja šetkam tamo-amo pokušavajući da čujem šta mi govori. Muzika teče sa njegove linije - višestruke ravninjegove ćelave glave promiču ispred mene u hodniku između dnevne i velelepnespavaće sobe. On se zaustavlja ispred velikog ogledala - nema tu zidnih ogledala - inamešta tešku zlatnu dugmad na manžetnama, zakopčava košulju na pruge marke Kiser

& Aser. Stavlja kravatu podižući okovratnik koji pucketa od štirka. I pravi raskošničvor. Nesigurni prsti, dugi i bez prave koordinacije, nervozni do kraja, pravedvostruki čvor. Ravelštajn voli veliki čvor na kravati - uostalom, on je krupan čovek.Potom seda na lepo uštavljene kože na svom krevetu i obuva čizme velingtonke. Levostopalo mu je za nekoliko brojeva manje od desnog, ali on uopšte ne hramlje. Puši,kao i uvek, i okreće glavu od dima dok još namešta čvor. Sa linije teče Italijanskadevica u Alžiru. To je lagana muzika za dobro raspoloženje, ali Ravelštajn se držiničeovskog stava da je bolji varijete i svirka napolju. Bolji je Bize i Karmen negoVagner i Prsten. Voli kad je njegova moćna linija navijena do daske. Telefon zvoni,ali se odgovor prepušta automatskoj sekretarici. Oblači svoje odelo od pet hiljadadolara, italijanska vuna pomešana sa svilom. Prstima namešta manžetnu sakoa i gladiteme. Uživa možda u tome što ima toliko instrumenata koji mu sviraju serenadu, tolikodežurnih muzičara. Održava veze s kompanijama za proizvodnju kompakt diskova izaGvozdene zavese. Ima pomagače koji odlaze na poštu da bi za njega platili carinu.

„Šta misliš o ovom snimku, Čik?”, pita me. „Sviraju originalne stare instrumenteiz XVII veka.”

Gubi se u uzvišenoj muzici, u muzici u kojoj se ideje rastvaraju, reflektujući teideje u obliku osećanja. Iznosi ih sa sobom na ulicu. Na visoko grmlje pao je prvisneg, na isto ono grmlje ispunjeno velikim jatom papagaja - onih što su pobegli izkaveza i što sada u zabačenim ulicama grade svoja duga gnezda nalik vrećama. Hranese crvenim bobicama. Ravelštajn me posmatra, veselo se smejući i čudeći se,gestikulirajući rukama zato što ne može da nadglasa kreštanje ptica.

Stvorenja poput Ravelštajna ne možete tek tako da se oslobodite sve do smrti.



BELEŠKA O PISCU

Ravelštajn američkog nobelovca Sola Beloua nesumnjivo je jedno odnajznačajnijih piščevih dela. Pripovedajući o atipičnom životu čuvenog profesora

političke filozofije Ejba Ravelštajna, Sol Belou slika čitav dvadeseti vek, kao vek velikih ratova, genocida, nesporazuma, ali i vek velikih naučnih dostignuća, uvećanjaopšteg životnog standarda stanovništva i neslućenih naučnih otkrića i uspeha. Stari i

Novi svet podjednako su pozornica romana Ravelštajn, a u jednom momentu Belou ćesvog pripovedača, takođe univerzitetskog profesora, odvesti u Južnu Ameriku, da bioš bolje oslikao rasap između Amerike i „američkog sna” i života u provincijalnim

„banana republikama”. Roman Ravelštajn uspeva da seriozno nagovesti razloge pomeranja kulturnog središta sveta iz Pariza u Njujork sa neizvesnim civilizacijskim posledicama. On u podtekstu sudbine Ejba Ravelštajna i njegovog „Ekermana”, prati

apokaliptičke konvulzije savremene civilizacije. Ali koliko univerzalan po idejama(Platon, Aristotel, Toma Akvinski, Ruso, Makijaveli, Niče…), ovaj roman jezanimljiv i po karakteru samog glavnog junaka, po njegovom hedonizmu, bolestima(HIV pozitivan), nastranostima, no ne manje i po sudbini pripovedača Čika,Ravelštajnovog najboljeg prijatelja, po njegovim suprugama, konačno i njegovomsusretu sa retkom tropskom bolešću, koju će navući za vreme letovanja ulatinoameričkom turističkom raju.

Sol Belou (1915) je veoma cenjen i kod naših čitalaca. Od knjiga koje su i ovde

naišle na vrlo dobar prijem pomenućemo: Pustolovine Ogija Marča, Hendersona,kralja kiše, Hercoga, Žrtvu, Srebrnu činiju. Ravelštajn se priključuje tom nizuodličnih naslova.

Vasa Pavković



Napomene

1 Vrsta kifle.

2 Močvara u Džordžiji duga 60 km. (prim. prev.)

3 Franc, skitnica. (prim. prev.)

4 Franc. „Dođi, dođi, daću ti čokoladu.” (prim. prev.)

5 Franc. jaki espreso (prim. prev.)

6 Sled benik Tome Akvinskog. (prim. prev.)7 Franc. zbrka boja. (prim. prev.)

8 Franc. leptir. (prim. prev.)

9 Franc. pajac. (prim. prev.)

10 Fr anc. kroj za velike bosove. (prim. prev.)

11 Fr an. delikatese. (prim. prev.)

12 Fr anc. kao anđeo. (prim. prev.)

13 Fr anc. prava ljubav. (prim. prev.)14 Franc. van upotrebe. (prim. prev.)

15 Lat. Quod erat demonstrandum = što je trebalo dokazati. (prim. prev.)

16 Franc. mlade devojke u cvatu. (prim. prev.)

17 Franc. kavaljer u vašoj službi. (prim. prev.)

18 Franc. prijateljski sporazum. (prim. prev.)

19 Stihovi iz poznate Frostove pesme „Stopping by Woods on a Snowy Evening”

(Zastanak kraj šume u veče snežno).20 Lat. Pametnom je dovoljno da se kaže. (prim. prev.)

21 Dačani su za Rumuniju bili ono što su arijevci bili za Nemačku. (prim. autora)

22 Zaupokojena molitva kod Jevreja. (prim. prev.)

23 Franc. Prvi korak mnogo košta (ili: Svaki početak je težak). (prim. prev.)

24 Nem. kao Bog u Francuskoj. (prim. prev.)



25 Franc. luda sreća. (prim. prev.)

26 Franc. lepi čaršavi. (prim. prev.)

27 Fran. pesma na riblji način. (prim. prev.)

28 Franc. zgnječiti gadove. (prim. prev.)29 Franc. brak iz obzira. (prim. prev.)

30 Franc. kriza jetre. (prim. prev.)

31 Franc. Tričarije umesto pokolja. (prim. prev.)

32 Franc. Jevrejska javna kuća - Božji bordel. (prim. prev.)

33 Franc. slatke vrane. (prim. prev.)

34 Franc. svi se guše i blede. (prim. prev.)



Table of Contents(1)

(2)

(3)(4)

(5)

(6)

(7)

(8)

(9)

(10)

(11)

(12)

sol belou~ravelštajn

Documents