spc skripta

79
Хришћанство на Балкану пре доласка Словена Почеци хришћанства на Балкану везују се за апостолски период. У Грчкој је проповедао и разапет св. апостол Андреј. У Грчкој и Македонији је проповедао апостол Павле, а у Далмацију је послао свог ученика Тита. У предсловенском периоду, на Балкану је просијао велики број мученика. Тако, из 2. века знамо за мученике Флора и Лавра (Улпијана – Липљан), Еразма (Лихнид – Охрид), затим из 4. века Иринеја Сирмијумског, Квирина Сисцијског, Викторина Пентавијског, Молтана и Доната из Сингидунума, Ермила и Стратоника, итд. Организација. Осим Тракије, која је од 4. века у саставу Цариградске патријаршије, Балкан је био под јурисдикцијом Рима. Треба поменути 4 важне епархије: Сирмијумска митрополија (данас Сремска Митровица) основана је одмах после миланског едикта, и обухватала је подручје између Саве и Драве, и неке епархије уз горњи ток Дунава. Ово је било поприште аријанства, и у Сирмијуму је одржано 3 аријанска сабора. Сирмијум су у 6. веку заузели Авари, да би годину дана потом изгорео у пожару и био напуштен. Салонска архиепископија (данас Солин) обухватала је римску провинцију Далмацију (до Дрине и Колубаре; касније Далмацију у данашњем смислу). Средиште је касније премештено у Сплит. Јустинијана Прима (археолошко налазиште Царичин град код Лебана), архиепископија коју је основао цар Јустинијан 545. године, споразумно узевши од папе Вигилија део Солунског викаријата. Ова област је само номинално остала под папском јурисдикцијом. Архиепископија је обухватала Средоземну Дакију (са центром у Софији), Приобалну Дакију (од Смедерева до Никопоља), Дарданију (Призрен, Приштина, Скопље), Превалис (Црна Гора и Захумље), Горњу Мезију (сев. Србија) и део Паноније (Срем и Бачка). Јустинијану Приму су разорили Словени и Авари у 6–7. веку, и област поново потпада под солунски викаријат. Аквилејски патријархат (близу данашњег Трста) је обухватао Млетке, Истру, Норик и Рецију. Сукобљавао се са Салцбуршком архиепископијом око словеначког подручја, да би спор решио Карло Велики у корист Аквилејског патријархата. Патријархат је укинут половином 18. века. Лав III Исавријанац , иконоборачки византијски цар, да би се осветио папи за иконопоштовање, 732. године одузео је од њега и ставио под јурисдикцију византијског патријарха цело

Upload: -

Post on 27-Dec-2015

31 views

Category:

Documents


6 download

DESCRIPTION

teologija

TRANSCRIPT

Page 1: SPC Skripta

Хришћанство на Балкану пре доласка Словена

Почеци хришћанства на Балкану везују се за апостолски период. У Грчкој је проповедао и разапет св. апостол Андреј. У Грчкој и Македонији је проповедао апостол Павле, а у Далмацију је послао свог ученика Тита. У предсловенском периоду, на Балкану је просијао велики број мученика. Тако, из 2. века знамо за мученике Флора и Лавра (Улпијана – Липљан), Еразма (Лихнид – Охрид), затим из 4. века Иринеја Сирмијумског, Квирина Сисцијског, Викторина Пентавијског, Молтана и Доната из Сингидунума, Ермила и Стратоника, итд.

Организација. Осим Тракије, која је од 4. века у саставу Цариградске патријаршије, Балкан је био под јурисдикцијом Рима. Треба поменути 4 важне епархије: Сирмијумска митрополија (данас Сремска Митровица) основана је одмах после миланског едикта, и обухватала је подручје између Саве и Драве, и неке епархије уз горњи ток Дунава. Ово је било поприште аријанства, и у Сирмијуму је одржано 3 аријанска сабора. Сирмијум су у 6. веку заузели Авари, да би годину дана потом изгорео у пожару и био напуштен.

Салонска архиепископија (данас Солин) обухватала је римску провинцију Далмацију (до Дрине и Колубаре; касније Далмацију у данашњем смислу). Средиште је касније премештено у Сплит.

Јустинијана Прима (археолошко налазиште Царичин град код Лебана), архиепископија коју је основао цар Јустинијан 545. године, споразумно узевши од папе Вигилија део Солунског викаријата. Ова област је само номинално остала под папском јурисдикцијом. Архиепископија је обухватала Средоземну Дакију (са центром у Софији), Приобалну Дакију (од Смедерева до Никопоља), Дарданију (Призрен, Приштина, Скопље), Превалис (Црна Гора и Захумље), Горњу Мезију (сев. Србија) и део Паноније (Срем и Бачка). Јустинијану Приму су разорили Словени и Авари у 6–7. веку, и област поново потпада под солунски викаријат.

Аквилејски патријархат (близу данашњег Трста) је обухватао Млетке, Истру, Норик и Рецију. Сукобљавао се са Салцбуршком архиепископијом око словеначког подручја, да би спор решио Карло Велики у корист Аквилејског патријархата. Патријархат је укинут половином 18. века.

Лав III Исавријанац , иконоборачки византијски цар, да би се осветио папи за иконопоштовање, 732. године одузео је од њега и ставио под јурисдикцију византијског патријарха цело византијско подручје на Балкану – дакле цео Солунски викаријат и Далмацију. Папа ће у 10. веку успети да поврати Далмацију.

Настанак српских држава

Срби су се населили на територији Византије, која се трудила да их задржи под својом влашћу, да би их искористила као војну снагу. Ипак, тежили су за осамостаљењем и формирањем сопствене државе, у чему им је највећа препрека била агресивна бугарска држава.

Рашка

Срби су на Балкану населили област која је обухватала Полимље, горње Подриње, долину Ибра и горњи ток Западне Мораве. Област је названа Рашком, према граду Расу и реци Рашки, на њеној источној граници.

Први кнежеви (знамо их само по имену): Вишеслав, Радослав, Просигој.

Page 2: SPC Skripta

Властимир (прва пол. 9. века) је, захваљујући нападима Бугара, успео да учврсти српски племенски савез и да одбије бугарске нападе. Са запада се осигурао удавши своју ћерку за Крајину, сина требињског (травунијског) жупана Беле. Крајини је доделио титулу архонта, па ће Травунија остати зависна од рашког владара читав један век.

Мутимир (860–890) је испрва владао са браћом Стојимиром и Гојником. Успешно су се одупрли новом бугарском нападу, а затим је Мутимир протерао своју браћу и завладао сам. Он је нарочито допринео уједињењу српских племена, масовним покрштавањем становништва

Петар Гојниковић (891–917) је уз помоћ Византије прогнао Мутимирове синове, Првослава Брана и Стевана. У састав његове државе улазило је и Захумље. Бугари су упали у Србију и збацили га са власти.

Павле Брановић (917–924), Мутимиров унук. Поставили су га Бугари као свог вазала, али им је био неверан, па бугарски цар Симеон 924. пустоши Србију и припаја је Бугарској. Већ по Симеоновој смрти (927) Рашка се осамостаљује.

Часлав Клонимировић (927–950) је помоћу Византије обновио Рашку. Његова држава је обухватала и Босну и Травунију. Дакле, Часлав је у једну државу обухватио скоро све српске области. Ову државу су нападали Мађари. Часлав је успео да их одбије у једној бици, у којој је, међутим, сам погинуо.

После Часлава мало знамо о Рашки. Рашка и Бугарска су 971. потчињене Византији, затим ће бити у склопу Самуилове државе, после чије пропасти (1018) ће опет потпасти под византијску власт, али само номиналну, захваљујући развијености националне свести и учвршћености рашких кнежева.

Дукља

Римска покрајина Превалис названа је Дукљом према граду Доклеји (данашња Подгорица), а у 11. веку Зетом, према истоименој речици, притоци Мораче. Први извештај о овој кнежевини имамо на прелазу 9–10. век, када се помиње Петар, архонт (кнез) Диоклије, очигледно вазал Византије.

Свети краљ Јован Владимир (крај 10. века) је такође био вазал Византије, али га је Самуило покорио и одвео у ропство. Међутим, ускоро му је дао своју кћерку за жену, и вратио му владавину над Дукљом.

Пропашћу Самуиловог царства (1018), Дукља долази поново под власт Византије.

Прво покрштавање Срба

Досељавањем Словена и Авара на Балкан (коначно пол. 6. века), црквена организација је била разорена, очувавши се једино у неразореним далматинским градовима. Византија је, природно, тежила да христијанизује народе који су запосели њене северне територије, за шта су спремани нарочити мисионари. Процес је био тежак и дуготрајан. Хришћанство су најпре прихватали племенски поглавари, најчешће из културолошких, политичких и сличних разлога.

О првом масовном покрштавању Срба (610–641, за време цара Ираклија) извештава нас Константин Порфирогенит. Ираклије је замолио папу да пошаље проповеднике, највероватније из далматинских градова.

Године 732. области у којима су живели Срби, интервенцијом иконоборачког цара Лава III Исавријанца, долазе под јурисдикцију Цариграда. То, сада, значи долазак грчких мисионара.

Page 3: SPC Skripta

Међутим, народне масе хришћанство су доживљавале као политички терет ромејске власти. Слабљење Византије крајем 9. века омогућава формирање слободне српске државе (Рашке?), из које хришћански мисионари бивају протерани. Дакле, двовековни процес првог великог покрштавања Срба завршава се неуспехом, али не потпуним. Свештенство и малобројно христијанизовано становништво међу Србима ће без црквене организације ипак дочекати друго велико покрштавање Срба, за време рашког кнеза Мутимира.

Кирило и Методије

Солунски Грци, синови високог војног функционера Лава. У Солуну је живело доста Словена, па су Кирило и Методије још као деца научили словенски језик. Школовали су се у Солуну, затим у Цариграду.

Методије је постао управник једне словенске области у Македонији. Написао је „Закон судниј људем“, први словенски закон, грчким словима на словенском језику. Убрзо је напустио службу и повукао се у манастир на Олимпу у Малој Азији.

Константин је стекао титулу филозофа, постао ђакон и библиотекар цариградске Свете Софије. У борби са последњим остацима иконоборства показао се као добар преговарач, због чега ће бити упућен у дипломатску мисију међу Сарацене. После мисије одлази код брата у манастир.

Прва заједничка мисија Кирила и Методија била је међу Хазарима, на југу данашње Русије, око 860. године.

Главна мисија Кирила и Методија биће у двема словенским кнежевинама – Моравској и Панонској. Тамо су већ мисионарили немачки свештеници салцбуршке архиепископије, али они су заступали политичке интересе франачке државе. Желећи да се ослободи франачког утицаја, Моравски кнез Растислав тражи од византијског цара Михаила III мисионаре на словенском језику. Задатак је поверен Кирилу и Методију. Константин је најпре саставио глагољицу и превео најважније јеванђелске одломке, да би у мисију кренули 863. Народ масовно напушта немачке свештенике и прилази новим мисионарима. То узрокује франачки напад и привремено покоравање Моравске.

Кирило и Методије 866. прелазе у Панонску, код кнеза Коцеља, где такође бивају свесрдно прихваћени. Салцбуршки свештеници их клевећу код папе Николе I, па их он позива у Рим да се оправдају. У току њиховог пута папа умире, и наслеђује га Адријан II, који одобрава њихов рад. У Риму се Кирило разбољева, замонашује, и умире 869. године.

Методије се враћа у Моравску, али га Коцељ одмах враћа папи са молбом да га посвети за архиепископа. Панонско-моравска архиепископија наследила је раније разорену сирмијумску митрополију. Салцбуршки архиепископ опет прогони Методија, због чега овај изнова прелази у Панонску, код новог кнеза Свјатополка.

Свјатополк допушта у својој држави постављење немачког епископа Вихинга, формално потчињеног Методију. Вихинг наставља немачку политику, и Методије поново иде у Рим на правдање код папе, 880. године.

Методије ће ускоро још једном, по жељи цара Василија I Македонца, посетити Цариград и оставити тамо два своја ученика са словенским књигама. Упокојио се 855.

Покрштавање Бугара

Бугарски кнез Борис, принуђен политичком и културном ситуацијом, крстио се 864. године. На крштењу је кумовао византијски цар Михаило III. Борис је желео националну Цркву, што ће условити његово колебање између Рима и Цариграда, јер су

Page 4: SPC Skripta

и један и други околишали у томе. Превагу ће однети Цариград, чији ће патријарх 870. године рукоположити првог аутономног бугарског архиепископа. Бугарска Црква имаће одмах 10 епархија.

Друго покрштавање Срба

Друго, коначно покрштавање Срба било је за време рашког кнеза Мутимира. Папа Јован VIII желео је да скорооснована панонско-моравска архиепископија у потпуности наследи некадашњу сирмијумску митрополију, чији делови су се сада налазили у оквиру бугарске и српске државе. Са друге стране, бугарска и српска држава нагињале су Византији, препорођеној царем Василијем I Македонцем. Латинска јерархија је 870. морала да се коначно повуче пред новом бугарском јерархијом цариградске јурисдикције. Изгубивши 870. Бугарску, и желећи да задржи макар Србију, папа пише Мутимиру, приговарајући му да је противканонски то што његовом државом лутају свештеници ван ичије јурисдикције. Ови лутајући свештеници вероватно су потицали из круга Методијевих ученика. Мутимир се, ипак, опредељује за Византију, и коначно покрштавање Срба извршено је из Цариграда, 879. године. Најупорнији у паганској вери остају Неретљани. У Мутимировој држави јављају се и епархије, од којих знамо за београдску, браничевску и рашку.

Климент и Наум

Методијевом смрћу 885, панонски кнез Свјатополк се потпуно приклања Немцима, и Вихинг добија практичну превласт у архиепископији. На основу Вихингових клевета, папа осуђује Методијев рад и богослужење на словенском, па почиње гоњење Методијевих ученика, међу којима су најважнији петочисленици: Климент, Наум, Горазд, Сава и Ангеларије. Они бивају утамничени, а словенско свештенство продавано Јеврејима као робље. Јевреји су их продавали на млетачком тргу, где их је откупио византијски посланик. Неке је повео у Цариград, а други су се разишли по Далмацији и Балкану. И остали ученици, који бивају прогнани из моравске, уточиште налазе на Балкану.

Бугарска кнежевина тада је обухватала данашњу Бугарску, Македонију, Србију, источну Босну и Срем. У Бугарску су код Београда преко Дунава прешли Климент, Наум и Ангелар. Београдски начелник их је послао у престоницу Преслав, кнезу Борису. Примљени су са највећим почастима. Проповедали су Борису и његовим велможама.

Наум је привремено остао у Преславу, бавећи се преводилачким радом, док је Климент отишао да проповеда у њиховом родном крају, Кутимчевици, области око Охридског и Преспанског језера (данас јужна Албанија и северни Епир).

Борис се 889. повукао у манастир. Наследио га је, најпре, старији син Владимир, који је хтео да се врати на паганску веру, па Борис привремено излази из манастира да би збацио Владимира и власт дао млађем сину Симеону.

Симеон у охридској области организује 893. величку епархију. Први епископ постаје Климент. Ускоро долази Наум да му буде сарадник.

Наум умире 910, а Климент 916.Симеон 913. године постаје цар, а Бугарска Црква 927. постаје патријаршија, са

центром најпре у Преславу, а затим у Доростолу. Освајањем Бугарске од стране византијског цара Јована Цимиски, 971. године, патријаршија се укида и потпада под јурисдикцију Цариграда.

Page 5: SPC Skripta

Самуилово царство

Смрћу византијског цара Јована Цимиски, 976. у Македонији избија устанак четворице синова војводе Николе – Давида, Мојсија, Арона и Самуила. Устанак успева, и Самуило оснива царство. (Давид и Мојсије су погинули у борби, а Арона је убио Самуило). Самуилово царство обухватало је стару Бугарску, Тесалију, Епир, део Албаније, и српске земље. Престоница је била прво Преспа, а затим Охрид. Самуило ће обновити и патријаршију, сада са центром у Охриду.

Самуило ће непрестано ратовати са византијским царем Василијем II Бугароубицом. У бици на Бјеласици 1014. године Василије II односи победу. Заробљава 14.000 војника и полуослепљене шаље их Самуилу, који доживљава срчани напад и умире.

Самуила наслеђује син Гаврило, ког убрзо убија Аронов син Владислав. Он покушава да склопи мир са Византијом, али безуспешно. Василије II опседа Драч 1018. године. Том приликом Владислав гине, што означава крај Самуиловог царства. Охридска патријаршија бива спуштена на ранг архиепископије под јурисдикцијом Цариграда.

Зета

По смрти Василија II у Дукљи, тј. Зети, јављају се устанци. Највећи успех имао је устаник Стефан Војислав, братић или брат од стрица св. Јована Владимира. У првом устанку је побеђен и одведен у Цариград у заробљеништво, али је успео да побегне и да завлада Зетом, Травунијом и Захумљем. Ускоро се у зетском приморју разбила једна византијска лађа са државним новцем, чиме Војислав долази до материјалних средстава. Зета се учвршћује 1042, победом над византијском војском на Румији. Војислављеву власт признају још и Рашка, Босна и Хум.

Кнез Михаило Војисављевић (1050–1082). Он ће изгубити Рашку, Босну и Хум, али ће остварити један другачији политички успех. У време Михаилове власти догодио се Велики раскол. Михаило се приклања папи, који 1067. оснива дукљанско-барску архиепископију, враћајући тиме под своју јурисдикцију добар део територије изгубљене 732. године. Осим тога, папа крунише Михаила за краља, и он постаје први српски међународно признати краљ.

Краљ Бодин (1082–1101) учвршћује Зету, која је за време његове владавине на врхунцу моћи. Бодин повраћа Рашку, Босну и Хум. Од папе добија потврду дукљанско-барске архиепископије као засебне црквеноадминистративне јединице унутар Римокатоличке Цркве.

После Бодинове смрти, династичке борбе, потпомогнуте рашким великим жупаном Урошем I, сином Вукана ког је Бодин поставио за великог жупана, Зета све више слаби, да би коначно Зећани пристали да на власт дође Деса, син Уроша I, чиме Зета постаје део Рашке. Бодинови наследници држаће још само приморје, до 1183, када Стефан Немања Рашкој коначно припаја целу Зету.

Рашка

Зетски краљ Бодин је у Рашкој поставио великог жупана Вукана. Вукан је упадао на византијске територије и пљачкао. Непријатељство између Рашке и Византије наставља се за време Вуканових наследника – Уроша Ι и II и Десе. Византијски цар Манојло II Комнин збацује Десу, и дели државу потомцима једне старе рашке династије, синовима Завиде, Тихомиру, Страцимиру, Мирославу и Немањи.

Page 6: SPC Skripta

Стефан Немања (1169–1196)

Византијски Цар Манојло II Комнин око 1168. збацује са рашког престола свог непријатеља Десу, и његову територију (Рашку и Зету осим приморја) дели потомцима старе рашке династије, синовима Завиде – Тихомиру, Страцимиру, Мирославу и Стефану Немањи.

Немања је испрва владао Ибром, Топлицом, Расином, „Рекама“ и Дубочицом. Показао се као добар владар. Као велики добротвор Цркве, кроз свештенство је постао популаран и у областима своје браће. Непосредан повод за напад браће на Немању била је изградња два манастира у Топлици, посвећења Богородици и св. Николи, без претходног договора са браћом. Браћа имају подршку Византије. Борба се завршава Немањином победом код Пантина на Косову, 1169. године. Тихомир је погинуо, Страцимир је добио на управу Западно Поморавље, а Мирослав Захумље и Полимље.

Стефан Немања је, затим, покушао да се потпуно осамостали од Византије. У ту сврху покушао је да ступи у савез са Млецима и Мађарима. Међутим, у току похода на Егејска острва у млетачкој војсци се појави куга, а на мађарски престо долази Манојлов штићеник Бела III. Манојло напада Немању, који се повлачи у планине, да би се коначно предао. Немања 1172. бива вођен кроз Цариград на челу колоне робља. Ипак остаје велики жупан, али сада са војном и другим обавезама према Византији.

Приморски део Зете Немања је припојио 1183, победивши последњег зетског кнеза Радослава.

После смрти цара Манојла, Немања шири државу ка југу, на рачун Византије. Немању напада родоначалник нове византијске династије, Исак Ангел, побеђујући га у бици на Морави 1190. Иако Немања враћа освојене територије, склапање мира значило је признавање самосталности српске државе од стране Византије. Осим тога, долази до склапања брака између Немањиног сина Стефана и Исакове братанице Евдокије. Убрзо затим Исак бива збачен са власти од стране свог брата. Овај догађај је одредио Стефана – византијског зета – као Немањиног наследника, иако је најстарији био Вукан. Немања предаје власт сину Стефану на државном сабору у Расу, на Благовести 1196.

Проборавивши у Студеници неко време да би видео како се одвија ситуација у држави, Немања следеће године одлази у Ватопед код Саве. Ускоро долази до градње Хиландара, да би се Немања у њему упокојио већ 1200. Не дуго после смрти, Немањино тело је промироточило и он је канонизован.

Верска политика. Кроз Немањину државу ишла је граница између Источне и Западне Цркве. Будући рођен у Зети, где се Завида склонио за време династичких борби, Немања је био крштен у римокатолицизам, да би по повратку у Зету био преведен у православље. У тежњи ка самосталној држави тежио је и ка самосталној Цркви. Зато се определио за православље, до краја остајући толерантан према Римокатоличкој Цркви у приморју, у чему ће га следити и наследници на трону. Поред православља и римокатолицизма, у Србији се била укоренила и некаква јерес, о којој не знамо много. Са том јересју, као и са остацима паганства, Немања се крајње сурово борио.

Манастири задужбине: Богородица у Топлици (Анино монаштво), Св. Никола у Топлици (касније средиште топличког епископа), Кончул на Ибру, Ђурђеви Ступови у Расу, Студеница (главна задужбина) и Хиландар (са Савом и Стефаном).

Page 7: SPC Skripta

Свети Сава I (1219–1233)

Најмлађи син Стефана Немање, рођен око 1174. Световно име Растко. На родитељском двору стекао је солидно образовање. Са 15 година добио је на управу Хум. Али, више га је привлачио монашки живот, и за циљ је имао Свету Гору, на којој је монаштво тада било у процвату. Приликом једног доласка на родитељски двор, Растко је тамо затекао групу светогорских монаха, међу којима једног Руса из Св. Пантелејмона. У договору са њиме, уз неколицину најповерљивијих пратилаца, Растко, под изговором одласка у лов на јелене, ноћу бежи на Свету Гору.

Схвативши да је Растко нестао, Немања се убрзо досетио и послао потеру на Свету Гору. Када су војници стигли у Пантелејмон, Растко их је умирио. После вечере уследило је свеноћно бдење, на ком је војска заспала. Растко са игуманом одлази на манастирску кулу и, у 18. години живота, прима монашки постриг под именом Сава. Ујутро војницима са куле баца своје световно одело, прамен одрезане косе и писмо за родитеље.

Отишавши једном на славу у Ватопед, остаје тамо да би научио грчки и стицао знања из веома добре ватопедске библиотеке.

Хиландар. Године 1197. у Ватопед долази Стефан Немања, сада већ монах Симеон. Због династичке везе са Византијом, ватопедски монаси моле Симеона да пошаље Саву у Цариград. У Цариграду Сава борави у Евергетидском манастиру. Приликом посете цару, Сава тражи и добија опустели манастир Хиландар, да га са оцем обнови и дарује Ватопеду, чији је Симеон већ био велики добротвор. Међутим, на Светој Гори долази на идеју да Хиландар буде српски манастир. Симеон и Сава приступају игуману са таквом молбом. Како је игуман молбу одбио, они се обраћају светогорском протосу у Кареји. Протос саставља молбу коју потписују сви светогорски манастири осим Ватопеда и шаље је цару. По дозволи цара, Сава и Симеон, уз финансијску помоћ Стефана Првовенчаног, за годину дана обнављају Хиландар и усељавају се у њега 1199. године. Сава за Хиландар пише типик, који је превод и прерада Евергетидског типика.

Карејска испосница. Сава је желео да организује и српско идиоритмијско монаштво. У том циљу је купио лепо место усред Кареје, где подиже испосницу за 2–3 монаха. Пише и веома строг карејски типик, јединствен по одредби да цео Псалтир треба да се прочита једном дневно.

Повратак у Србију. Одмах по Симеоновој смрти (1200), Вукан оснажује своје везе са Угарском и папом. Са друге стране, Стефан се везује за Бугарску, и у Србији избија грађански рат између два брата. Осим тога, у земљи наступа глад. ово је, такође, време Четвртог крсташког рата и оснивања Латинског царства 1204. Један одред крсташа долази на Свету Гору. Бежећи од крсташког терора, Сава узима очеве мошти и 1207. одлази у Србију. У Хвосну га дочекује Стефан, одакле тело преносе у Студеницу. Присуство очевог чудотворног тела и ауторитет млађег брата умирују Вукана, и у Србији настаје мир.

Видевши бедно духовно, културно и економско стање у Србији, Сава остаје у њој као студенички архимандрит да би започео просветитељски рад. Сава чисти српско хришћанство од паганских елемената, просвећује народ, подиже храмове. Из овог периода потичу многобројне приче и легенде о св. Сави, као и многи топоними који говоре да је посетио сваки кутак тадашње Србије. Сава је у овом периоду такође помагао брату у управљању државом.

Page 8: SPC Skripta

Прво Стефаново крунисање. Распад Византије* условио је да се Стефан окрене ка Западу. Отерао је прву жену Евдокију и оженио се Аном, унуком млетачког дужда Хенриха Дандоле. Сава се није слагао са братовљевом политиком, али узалуд, па се 1217. враћа у Хиландар. Убро затим папин легат крунише Стефана за краља, чиме српска држава постаје призната у западном свету.

Српска архиепископија. Подстакнут слабљењем Латинског царства и Угарске, Стефан позива Саву назад у Србију. По постигнутом договору, Сава одлази у Никеју, у којој су привремено столовали византијски цар и цариградски патријарх. Никејски цар Теодор Ласкарис се надао да ће давањем самосталности Српској Цркви стећи још једног савезника у борби против Латинског царства. Осим тога, Српска Црква је била део Охридске архиепископије, која је била под утицајем Епирске деспотовине, непријатељски настројене према Никејском царству. Цар Теодор Ласкарис и патријарх Манојло Харитопулос Сарантен 1219. Српску Цркву проглашавају за аутономну архиепископију. Сава је желео да архиепископ постане неко од његових ученика које је повео са собом, али је, по жељи брата Стефана, сâм хиротонисан за „архиепископа свих српских и поморских земаља“.

Из Никеје Сава одлази на Свету Гору, одакле узима многе црквене књиге. Враћајући се у Србију, задржава се у Солуну у манастиру Филокалу, где су преведене многе књиге, најважнија од којих је Номоканон или Кормчија, зборник византијског црквеног и грађанског права. Центар архиепископије постаје новоизграђени манастир Жича.

Поред постојеће три, Сава је основао још осам епископија. Епископије су се делиле на протопопијате (намесништва), а ови на парохије. У време св. Саве, Српска Црква се састојала од следећих 11 епархија: – рашка, седиште црква Петра и Павла**

– липљанска (грачаничка, новобрдска), седиште Липљан, касније Грачаница**

– призренска, седиште Богородица Љевишка**

– жичка, архиепископски центар, на граници са Угарском – дабарска, седиште манастир Бања код Прибоја, на граници са Босном – захумска, седиште манастир Богородице у Стону на Пељешцу***

– зетска, седиште Архангели на Превлаци***

– будимљанска, седиште манастир св. Ђорђа у Бихору код Берана – хвостанска (малостуденичка), седиште Мала Студеница код извора Белог Дрима – моравичка, седиште у данашњем Ариљу – топличка, седиште манастир св. Николе у Топлици

Друго Стефаново крунисање, по православном обреду, обавио је св. Сава у Жичи, 1221. године. Стефан са власти силази 1227. и монаши се. Наслеђује га старији син Радослав, зет епирског цара. Незадовољан ситуацијом, Сава се повлачи 1233, постављајући за наследника св. Арсенија Сремца.

Сава предузима два ходочашћа у Свету Земљу, 1229. и 1234. Са другог ходочашћа свраћа у бугарску престоницу Трново, јер је 1234. године, због превласти Бугарског над Епирским царством, на власт у Србији дошао млађи Владислав, бугарски зет. Исцрпљен путовањем, Сава 1236. умире у Трнову. После два неуспела изасланска покушаја, Владислав лично одлази у Трново, добија Савине мошти и преноси их у своју задужбину Милешеву. Мошти је 1594. на Врачару спалио Синан-паша.

* Поред Латинског царства настају још и Никејско царство, Трапезунтско царство и Епирска деспотовина, касније такође царевина.** Ове три епархије су већ постојале. Призренског епископа Грка Сава је заменио Србином.*** Две приморске епархије спречавале су римокатолички утицај из приморја. Бенедиктински монаси почињу да напуштају манастире у Боки, које српски владари уступају Српској Цркви.

Page 9: SPC Skripta

Свети Арсеније I Сремац (1233–1263)

Родио се у Срему, у селу Дабар близу Дунава. Одушевљен радом св. Саве дошао је у Жичу, где га је Сава узео за свог келијника, а касније га поставио за еклисијарха. Са катихуменије је посматрао Арсенија за време богослужења, видећи да овај увек служи онако приљежно као и у његовом присуству. Зато га је изабрао за свог наследника. Пошто га је рукоположио 1233, Сава је кратко време остао у Жичи да би му помогао. Приликом преноса Савиних моштију из Бугарске од стране Владислава, Арсеније их дочекује.

У то време Татари су продрли у Европу. Опустошивши Угарску и Хрватску и дошавши до Јадранског мора, прешли су преко Србије и опустошили је. Незадовољна властела збацује са власти Владислава и доводи најмлађег брата Уроша, 1243. године.

За владавине Уроша дошло је до борбе између Барске и Дубровачке надбискупије за јурисдикцију над римокатолицима у Србији. У борби је превладала Барска надбискупија. Зато долази до сукоба Србије са Дубровником, коме помажу Бугари, продирући у Србију и пустошећи долину Лима.

Због нестабилне ситуације, Урош и Арсеније одлучују да изграде другу архиепископску резиденцију, дубље у држави. Бирају Пећ, где граде будућу Пећку Патријаршију, у коју ће се Арсеније преселити 1253.

Био је одличан беседник и појац.Када се разболео изабрао је и поставио за наследника 1263. године епископа

хумског Саву (Предислава), сина Стефана Првовенчаног.Умро је 1266, сахрањен у својој задужбини у Пећи. Убрзо је канонизован, а култ

му је у 15. веку продро и у Русију. Мошти су му више пута преношене, да би завршиле у манастиру Ждребаонику.

Свети Сава II (1263–1271)

Син Стефана Првовенчаног, световно име Предислав. Хиландарски монах, потом захумски епископ. За наследника га је изабрао и рукоположио Арсеније Сремац, 1263. године. Умро је 1271. и сахрањен у Пећи. Канонизован је.

Данило I (1271–1272)

Не зна се колико је дуго после смрти Саве II архиепископско место било упражњено. На њега је доведен хиландарски игуман Данило. Не зна се због чега га је краљ Урош убрзо сменио.

Јоаникије I (1272–1276)

Ученик Саве II, са којим је путовао у Свету Земљу, где га је јерусалимски патријарх рукоположио у јеромонаха. Затим је боравио са Савом II у Хиландару и Хуму. Затим се вратио у Хиландар, где је постао економ, затим игуман. Избор за архиепископа 1272. затекао га је на позицији игумана Студенице.

У времену Јоаникијевог архиепископовања византијски цар склопио је са папом Лионску унију. Србија је била међу противницима ове издаје православља.

Јоаникије је био веома веран Урошу, па се, када је Урош 1276. збачен са власти, са њиме повукао у Хум. Архиепископски престо остаје празан до Јоаникијеве смрти.

Упокојио се 1279. у Пилоту. Због оданости њеном мужу, Јелена је Јоаникијево тело заједно са Урошевим пренела у Урошеву задужбину Сопоћане.

Page 10: SPC Skripta

Свети Јевстатије I (1279–1286)

Архиепископски престо остаје упражњен од оставке (1276) до смрти (1279) Јоаникија, када је за архиепископа изабран Јевстатије I. Родио се у будимљанској жупи, од богатих родитеља. Замонашио се у Арханђелима на Превлаци. После ходочашћа у Свету Земљу одлази у Хиландар, где постаје игуман. Избор за архиепископа затиче га на зетској катедри.

Имао је удела у склапању мира и поделе власти између Драгутина и Милутина у Дежеву 1286.

Веома се старао за благостање храмова Српске Цркве. Био је велики љубитељ црквене поезије и музике.

Упокојио се и сахрањен у Жичи. Наследник на архиепископском трону Јаков пренео је због ратни опасности Јевстатијеве мошти у Пећ.

Јаков (1286–1292)

Због ратних опасности пренео је мошти свог претходника Јевстатија I из Жиче у Пећ. Градио је цркве „из темеља“. Био је љубитељ и приложник књига.

Јевстатије II (1292–1309)

Како је при Јевстатију II завршено фрескописање ариљског храма, то тамо, у југозападном углу, имамо фрескописан његов портрет.

За време архиепископовања Јевстатија II папска курија је неколико пута покушавала да у Србији спроведе Лионску унију, али безуспешно.

Јевстатије II је започео поправке на Жичи, опустелој приликом напада браће Куманаца, које ће довршити тек Данило II.

Драгутиновим и Милутиновим освајањима Српска Црква добија нове епархије: мачванску, београдску, браничевску, лимску, липљанску, кончулску, скопску.

Јевстатије II је учествовао у преговорима приликом склапања мира и династичке везе са Византијом, тј. приликом Милутинове женидбе Симонидом. Такође, учествовао је у преговорима о примирју са Дубровником.

Сава III (1309–1316)

Пре архиепископовања био је игуман Хиландара па епископ у Призрену.Нарочито је значајан за развој архитектре, јер је имао удела у обнови и градњи

храмова који означавају почетак српсковизантијског стила – Хиландар, Старо Нагоричане, Богородица Љевишка, Бањска. По аманету св. Саве, редовно је давао помоћ Хиландару.

За време Саве III избио је сукоб између Драгутина и Милутина, јер је Милутин желео да, упркос Дежевском миру (1286), остави престо своме сину Стефану, као и због Милутинове провизантијске политике са којом се Драгутин није слагао. Такође, за време Саве III дошло је до Стефанове буне против Милутина (1313), када је Милутин ослепио сина и послао га у заточеништво у Цариград. У овим сукобима Црква је улагала све силе да не дође до грађанског рата.

Page 11: SPC Skripta

Свети Никодим (1317–1324)

Као игуман Хиландара путовао је 1313. у Цариград да би завршио неке политичке послове за Србију. Наговорио је Милутина да се помири са сином Стефаном који се налазио у Цариграду у заточеништву. После Милутинове смрти крунисао је Стефана за краља 1322. године.

У Цариграду је присуствовао богослужењу јерусалимског и антиохијског патријарха према јерусалимском типику Саве Освећеног. Када је постао архиепископ, наложио је да му се из Цариграда, из манастира Јована Претече, донесе јерусалимски типик. Никодим је превео јерусалимски типик са грчког. У његовом преводу види се изврсно познавање грчког језика и велики књижевни таленат. Никодимов типик је први пуни типик са календаром у Српској Цркви. Као прва међу њима која је добила превод јерусалимског типика, Српска Црква је утицала на богослужење словенских православних Цркава. Оригинал Никодимовог типика је изгорео у Народној библиотеци у Београду 6. априла 1941, али је текст сачуван јер га је др Лазар Мирковић пре рата снимио.

Из овог периода потиче и чувени Шишатовачки апостол, преписан по Никодимовом налогу, који се данас чува у Патријаршијској библиотеци у Београду.

Свети Данило II (1324–1337)

Као син богатих родитеља био је најпре дворјанин краља Милутина. Али, побегао је са двора и замонашио се у манастиру Кончул. Краљевом наредбом постао је синђел Јевстатија II, да би ускоро дошао на место игумана Хиландара.

У то време је византијски цар за борбу против Турака узео у најам тзв. Каталонску компанију. Међутим, долази до сукоба између заповедника Компаније и византијског цара у ком заповедник гине, па Каталонци крећу у пљачку Византије. Том приликом нападају и Хиландар. Данило се на месту игумана показао као одличан борац и дипломата. Црквене знаменитости је пренео у Скопље и дао их краљу Милутину на чување.

Биран је за бањског и хумског епископа, али се оба пута убрзо одрицао положаја и враћао у Хиландар. Учествовао је у избору свог претходника, св. Никодима.

Био је посредник приликом помирења Драгутина и Милутина. Био је одан Милутину и присутан на његовој самрти. Стефан Дечански га је слао у Бугарску и Византију ради обављања политичких послова.

Крунисао је 1331. Душана за краља.Велики градитељ. Довршио је обнову Жиче коју је започео Јевстатије II.

Изградио је у Пећи јужни храм Одигитрије (за грчке монахе), малу цркву св. Николе и велику спољну припрату, дворове у Магличу и Јелашици, итд.

Велики књижевник. Најважније му је историјско дело „Житија краљева и архиепископа српских“, које су довршили најмање тројица настављача.

Page 12: SPC Skripta

Свети Јоаникије II (1338–1346–1354)

На место последњег архиепископа српског изабран је са позиције логотета краља Душана.

Душан се оженио Јеленом, сестром бугарског цара, стекавши тако савезника у борби против Византије. Други важан Душанов савезник биће избегли незаконити византијски цар Јован Кантакузин; њих двојица ће пред Јоаникијем склопити заклетву међусобне верности. Као веома успешан освајач, Душан је, географски оправдано, желео да се прогласи за „цара Срба и Грка“.

У ту сврху најпре је уздигао Српску Цркву на ранг патријаршије, на сабору у Скопљу 1346. године на Цвети. У раду сабора, поред архиепископа Јоаникија, узели су учешћа охридски архиепископ, један архијереј цариградске патријаршије чија је епархија сада била у Душановој држави, и цео светогорски сабор на челу са протосом; био је присутан и бугарски патријарх. Сабор је Јоаникија прогласио за патријарха „српских и поморских земаља“.

Кроз недељу дана, на Васкрс 1346, извршено је крунисање од стране српској патријарха, бугарског патријарха и свих српских и бугарских архијереја, уз благослов грчких архијереја и светогорског сабора. Душан је крунисан за цара, Јелена за царицу, а син Урош за краља. Душан је поделио земљу на царски (јужни) и краљевски (северни) део, између којих је граница било Скопље.

Цар Душан је подарио и правну потпору својој држави – чувени Душанов законик, који садржи одредбе црквеног и државног права, и у чијој је изради, као бивши Душанов логотет, узео учешћа и патријарх Јоаникије.

Српска патријаршија је канонски успостављена, у складу са одредбом Четвртог васељенског сабора да у једној држави треба да постоји једна помеска Црква. Однос између српске и цариградске патријаршије је првих 6–7 година био је сасвим добар. Међутим, када су се цар Душан и Јован Кантакузин разишли и постали непријатељи, Кантакузин је клеветама убедио цариградског патријарха Калиста да анатему на српског цара и патријарха и на сав српски народ. Калист је морао да се повинује Кантакузину јер га је овај довео на место патријарха. Као непосредан повод анатеме послужила је чињеница да је Душан тежио да србизира грчку Цркву и Свету Гору, смењивањем појединих грчких архијереја српскима. Анатема је бачена 1353.

Кантакузин је у борби за византијски престо победио помоћу Турака. То је, међутим, значило продор Османлија на Балкан, које је цар Душан одмах уочио као велику опасност. С обзиром да није дошло до измирења са цариградским патријархом, Душан је покушао да се приближи авињонском папи Инокентију IV. У исто време догодио се и напад мађарског краља Лајоша на Србију. Душан је позвао Јоаникија у Жичу ради саветовања у вези са преговорима са папским изасланством. Међутим, Јоаникије ускоро умире (1354), и нетактични Душан сâм не успева да постигне договор са папским изасланством. Недуго затим и Душан изненада умире (1355).

Page 13: SPC Skripta

Сава IV (1354–1375)

Непосредно пре своје смрти, цар Душан је у Серезу сазвао државни сабор састављен од српске и грчке властеле, на ком је за новог патријарха изабран хиландарски игуман Сава. Сава IV је био Светогорац у време нарочите српске обојености Атона. У то време на Светој Гори су живели Григорије Палама, будући цариградски патријарси Калист и Фотије, као и Савини лични познаници Григорије Синаит и Савин будући наследник Јефрем.

Смрт цара Душана значила је, практично, распад његовог царства услед осамостаљивања властеле. Расподела је била следећа: – цар Симеон (Душанов брат): Епир и Тесалија – царица Јелена (монахиња Јелисавета): Улцињ и Серезка држава (ји Македонија) – Дејановићи: си Македонија – Мрњавчевићи: највећи део Македоније и део Србије – Балшићи: Зета – Вук Бранковић: Косово – Никола Алтомановић: сз Србија – кнез Лазар: Мачва, Поморавље, Браничево

Због опасности од Турака, византијски цар шаље патријарха Калиста на двор царице Јелене у Серез ради измирења. Међутим, у Серезу се тешко разбољева и умире. Сахрањен је у сереској саборној цркви, са одговарајућим почастима.

Јеленин наследник на сереском престолу, деспот Угљеша Мрњавчевић, чини други покушај помирења са Цариградом. Томос измирења издаје 1371. цариградски патријарх Филотеј. По одредбама томоса, територија Серске државе више није под јурисдикцијом српског, него византијског патријарха. Занимљиво је да српски архијереји нису замењени грчкима.

Маричка битка. Како је опасност од Турака бивала све већа, а измирење Јована Угљеше са цариградском патријаршијом није донело очекиване политичке резултате, два брата Мрњавчевића – деспот Јован Угљеша и краљ Вукашин (кога је цар Урош прогласио за свог савладара) – сакупљају велику војску и крећу у одсудну битку. Битка се догодила 1371. код Черномена на Марици. Војска Мрњавчевића је страховито потучена, а оба брата су погинула*. Турци су битку назвали Сирф-сирдуђи („српска погибија“). Маричком битком Дејановићи и Мрњавчевићи постају вазали Османског царства. После битке на Ровинама 1395, у којој су Марко Мрњавчевић (Краљевић Марко) и Константин Дејановић погинули, ратујући као вазали Турске против влашког кнеза Мирчета и угарског краља Жигмунда, Турци потпуно припајају њихове области.

Кнез Лазар (1371–1389). Као најмоћнији владар у преосталим српским крајевима, кнез Лазар Хребељановић поудавао је своју сестру и ћерке за српске велможе, окупивши тако знатан део северног дела Душановог царства. Лазар се ослањао на Цркву и био њен велики добротвор и задужбинар (Лазарица, Раваница...). Ради борбе против Турака желео је да се коначно помири са Византијом. Постојао је још један мотив за помирење: српски монаси на Светој Гори од свих су посматрани као расколници. О томе је кнеза Лазара обавестио старац Исаија Србин, сабрат руског Пантелејмона. Патријарх Сава IV, знајући да је анатема неоснована, тешка срца је пристао да се пошаље изасланство у Цариград. У Цариграду је 1375. патријарх Филотеј издао томос измирења. Услов је био да Срби, ако поново освоје грчке крајеве, не смењују грчке епископе. Анатема је свечано скинута над Душановим гробом у Арханђелима. Сава IV због болести није присуствовао, а ускоро се и упокојио.

* Убрзо после Маричке битке умро је цар Урош.

Page 14: SPC Skripta

Свети Јефрем (1375–1380, 1389–1390)

Убрзо после смрти Саве IV, кнез Лазар и његов зет Ђурађ Балшић сазвали су сабор да би био изабран нови патријарх. На сабору је сваки властелин покушао да „прогура“ свог кандидата, што је запретило црквеном јединству. Није се могла донети одлука, па је неко предложио чувеног испосника Јефрема.

Јефрем је био подвижник најпре на Светој Гори, а затим у пустињи близу Дечана, да би му Сава IV код Пећи саградио келију, долазећи затим често код њега ради душекорисних разговора.

Јефрем је својим духовним ауторитетом допринео поправљању ситуације у Цркви. Повукао се 1380, да би после смрти свог наследника Спиридона 1389. био умољен да се врати на трон, на ком остаје кратко, до избора Данила III.

Кнез Лазар. У борби против осионог и освајачки расположеног Николе Алтомановића, који је држао северозападни део Србије, Лазар се ујединио са босанским баном Твртком Котроманићем. Уз помоћ Угарске ухватили су Алтомановића и ослепели га, у Ужицу 1374. Његове земље су поделили међусобно. Убрзо се Твртко, као потомак изумрле лозе Немањића по женској линији, у Милешеви прогласио за краља Србије и Босне.

Свети Спиридон (1380–1389)

Као српски митрополит у Мелници, свети Спиридон је имао прилике да се упозна са Византинцима. Желећи да обнови црквено градитељство у Подунављу и Поморављу, Спиридон је проширио браничевску епархију на уштрб цариградске јурисдикције, због чега му је Цариград приписао прекорну титулу „трисепископос“ (место српског патријарха била је његова трећа епископска столица). Спиридон је био десна рука кнеза Лазара. Кратко је надживео Косовски бој.

Косовски бој. То што се босански бан Твртко прогласио за краља Босне и Србије Лазару није сметало да настави сарадњу са њим. Непосредно пре Косовске битке балкански савезници су извојевали две мање победе над Турцима – Лазар код Плочника, Твртко код Билећа. Међутим, турски султан Мурат, одлучивши да коначно заузме Балкан, најпре упада у Бугарску и ставља је у вазални положај, а затим упада на Косово. Твртко шаље Лазару помоћне трупе, међу којима је било и неколико хрватских чета. Одсудна битка догодила се на Видовдан, 15. јуна 1389, на Косову пољу код Приштине. У почетку су Срби били у предности, па су прве вести које су стигле у Западну Европу говориле о српској победи. српски племић Милош Кобилић смртно је ранио султана Мурата, али је Муратов син Бајазит са свежом војском напао и потукао Србе. Кнез Лазар је погубљен са неколико својих великаша. Неколико босанских великаша одведено је у Малу Азију у заробљеништво. Србија постаје вазал Турске.

Свети деспот Стефан Лазаревић (1389–1427)

Деспот Стефан Високи наследио је на српском престолу оца, кнеза Лазара. До Стефановог пунолетства (око 1393) државне послове је водила кнегиња Милица. Најмлађа Стефанова сестра Оливера (Деспина), уз дозволу патријарха Данила III, послата је у харем султану Бајазиту.

Стефан је учествовао у три важне битке султана Бајазита: – на Ровинама 1395, против Влашког војводе Мирче и угарског краља Жигмунда; у овој бици су погинули Марко Мрњавчевић и Константин Дејановић; турски пораз;

Page 15: SPC Skripta

– код Никопоља 1396, против Жигмунда и крсташа, турска победа; после ове битке Бајазит је протерао Вука Бранковића који је водио проугарску политику и Косово дао Стефану; – код Ангоре 1402, са братом Вуком и сестрићима Гргуром и Ђурађем, против монголског кана Тамерлана; турски пораз; Бајазит је одведен у ропство, где је умро.

После пораза код Ангоре, у Туској је дошло до династичких превирања. Стефан је то искористио да одбаци турско вазалство и да се веже за Жигмунда. Од њега је добио велике спахилуке у данашњој Војводини (тада почиње насељавање Срба на тим просторима), у Србији Мачву, Београд, Ваљево и Сокоград, а у Босни Сребреницу. Стефан је престоницу пренео из Крушевца у Београд.

Смрћу Балше III Српској деспотовини припојена је Зета, 1421. године.Деспот Стефан је био у добрим односима са Бајазитовим наследницима,

Мехмедом I и Муратом II.За време деспота Стефана Србија достиже велики политички, привредни и

културни развој. Од привреде нарочито се развија сточараство, рударство и трговина. Стефан је био велики љубитељ књижевности и писац. Најважнија дела су му „Слово љубве“ и „Надгробноје риданије“. У својој главној задужбини, манастиру Манасији или Ресави, подигао је једноспратну грађевину у којој ће бити центар Ресавске школе под надзором Константина Философа. У Ресавској школи је превођена и преписивањем умножавана црквена, историјска и филозофска литература и уједно вршена реформа језика. Куриозитет је да је деспот Стефан учествовао 1414. на сабору у Констанци, на ком је осуђен чешки реформатор Јан Хус.

Деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456)

Сестрић деспота Стефана Лазаревића. Учествовао је са њим у бици код Ангоре.Мачву и Београд Стефан је добио од угарског краља Жигмунда на управу док је

жив, што значи да је Ђурађ морао да их врати. У знак протеста против такве угарске политике, турски султан Мурат II напада Србију, узимајући Ниш, Крушевац и Голубац. Деспот Ђурађ је био принуђен на двоструко вазалство – према Турској и Угарској. Ћерку Мару је удао за Мурата II, а Катарину за грофа Улриха Цељског, Жигмундовог рођака, али то није уродило очекиваним политичким плодовима.

Изгубивши Београд, сазидао је нову престоницу – Смедерево, и са центром у њему обновио мачванску митрополију. (Касније, када Турци освоје Жичу, у Смедерево ће бити премештено седиште српског патријарха). Међутим, султан је већ 1439. освојио Смедерево, а тиме и целу деспотовину. Неосвојена је остала само Зета, кроз коју се Ђурађ повлачи у Угарску. Наговоривши угарског цара Владислава да зарати против Турске, Ђурађ са Јанком Хуњадијем („Сибињанин Јанко“) преко Ниша стиже до Софије. Због тренутне војне заузетости у другим деловима империје, Мурат II пристаје да склопи Сегедински мир 1444, по ком Српска деспотовина бива обновљена.

Пад Цариграда 1453. толико је потресао Ђурађа да три дана није ништа јео ни пио. Хтео је да склопи савез са Угарском и Аустријом, али бива уцењен да прихвати Флорентинску унију (1439), што одбија.

Деспот Лазар Бранковић (1456–1458). По освајању Цариграда, султан Мехмед II заузима од Ђурађа централне делове деспотовине. Ђурађев син Лазар ће преко туркофилске струје успети да поврати скоро све територије. Међутим, користећи унутрашње борбе у Србији између туркофила и угрофила, Мехмед II осваја све осим Смедерева. Деспот Лазар удаје своју ћерку за босанског престолонаследника Стефана Томашевића, дајући деспотовину као мираз. Ускоро, 1459. Турци коначно освајају Српску деспотовину. Године 1463. укинута је српска патријаршија.

Page 16: SPC Skripta

Смедеревски митрополит Павле (1528–1541)

Године 1463. укинута је српска патријаршија и стављена под јурисдикцију охридске архиепископије. Охридски архиепископ је у српским крајевима постављао махом грчке епископе, што је изазивало велико незадовољство.

Смедеревски митрополит Павле је покушао да обнови српску патријаршију. Успео је да придобије доста присталица међу виђенијим Србима и присталицама турске власти. По наредби цариградског патријарха сазван је у Охриду 1532. сабор на ком је Павле са својим епископима екскомунициран.

То Павла није зауставио. Успео је да баци у тамницу охридског архиепископа Прохора. Наставио је да рукополаже епископе и прогласио се за патријарха.

Када се Прохор ослободио из тамнице, успео је да издејствује од султана повељу о присаједињењу српских епархија охридској архиепископији. На основу те повеље сазван је још један сабор у Охриду 1541, у ком су учествовали и антиохијски и јерусалимски патријарх. Павле није желео да се брани, и анатема је потврђена.

Павле је напустио Србију, лутајући Влашком, Пољском и Русијом, где се представљао као српски архиепископ кога су прогнали Турци.

Макарије Соколовић (1557–1571)

До времена обнављања српске патријаршије Турска је освојила многе крајеве у које су избегли Срби – данашњу Војводину, Славонију, Босанску Крајину, Лику, Далмацију. Срби постају важан војнополитички фактор у Турској; штавише, у преписци са неким европским земљама Порта користи српски језик и ћирилицу. Потурчени Срби, који нису заборављали на своје порекло, долазе на важне положаје.

Најважнија таква личност је Мехмед-паша Соколовић, који је једно време био велики везир султана Сулејмана II. Његов брат Макарије био је игуман Хиландара. Мехмед-паша успева да од султана добије берат о обнови пећке патријаршије на челу са Макаријем, 1557. године. Макарије је од султана добио исте повластице које је имао цариградски патријарх, што га је учинило етнархом (милет-баша) српског народа, с обзиром да се обновљена патријаршија простирала по свим областима у којима су живели Срби. Макаријева титула је била: „патријарх Срба, Бугара, поморских и северних земаља“.

Као етнарх, српски патријарх је имао право црквеног и световног суда над верницима. Судило се углавном на основу Душановог законика. Црква је добила право слободног управљања својом имовином, као и право присвајања имовине хришћана који су умрли без наследника. Док је ово поправило материјално стање Цркве, са друге стране је данак држави био огроман.

Макарије је за своје седиште одредио Пећ. Организационо је уредио Цркву, што је резултирало бројем од 40 епархија.

Добио је хатишериф о слободи обнављања и зидања цркава и манастира. Из овог периода потичу овчарско-кабларски манастири. При манастирима су осниване школе. Због велике потребе, књиге су много преписиване и штампане. Тада је почело и доношење књига из Русије.

Page 17: SPC Skripta

Јован Кантул (1592–1614)

После смрти султана Сулејмана II почиње слабљење турске империје. Није било освајања, дакле ни могућности за богаћење владајућег слоја, па почиње неконтролисана експлоатација српског народа: незаконито наметање превеликих дажбина, продаја манастира који су упадали у дугове, крађа црквене и друге имовине.

Јован Кантул је био Румун. У његово време почиње српска борба за ослобођење од турске власти, у чему је он био једна од главних дипломатских веза са Западом. (Иначе, Јован Кантул је једини српски патријарх који није имао никаквих веза са Русијом).

Непосредан подстицај на устанак Срба био је почетак Аустријско–турског рата (1593–1606). У исто време, римски папа је хтео да створи хришћански савез против Турске (Шпанија, Аустрија, Млетачка), подстичући преко својих повереника балканске хришћане на устанак.

Устанак Срба и Румуна у Банату био је 1594. Успех је најпре био велики. Освојено је неколико градова. Чак су изабрали будућег краља – ердељског кнеза Жигмунда. Међутим, очекивана помоћ са Запада није стигла, тако да устанак бива угушен. Устаници се повлаче у Ердељ. Једног од устаничких вођа, вршачког епископа Теодора, Турци су ухватили и живог одрали. У знак освете устаницима, Синан-паша је наредио да се мошти св. Саве пренесу из Милешеве на Врачар, надомак Баната, и тамо спале. (Од спаљивања су спашени једна рука и још један прст и враћени у Милешеву. И њих ће Турци спалити, 1692. у знак освете за помоћ Аустрији).

Исте, 1594. године избиће устанак у Пећи, а 1597. у Херцеговини, под вођством митрополита Висариона и војводе Грдана. Устаници су се обраћали за помоћ европским земљама – Аустрији, Италији, Шпанији, Чешкој, римском папи. Међутим, Запад није био расположен за велике жртве, и ствар је пропала.

Патријарха Јована Кантула Турци су намамили у Цариград, где је 1614. обешен.Треба истаћи и Јованову борбу против доласка језуита међу Србе и покушаја

унијаћења у Паштровићима.

Пајсије I Јањевац (1614–1647)

Свештенички син. Епископ новобрдски. Што се тиче односа према Турцима, Пајсије се вратио политици Макарија

Соколовића.Охридска архиепископија, на конто српских устанака који су се догодили под

Јованом Кантулом, покушала је поново да припоји Српску Цркву, због чега је Пајсије лично путовао у Цариград и интервенисао.

Пајсије је, видевши да су намере Рима искључиво унијатске, прекинуо преговоре са папом. Међутим, унијаћење није престало. Напротив, 1636. основан је у Дубровнику завод за унијаћење православних. Унијаћење је имало успеха у Жумберку.

Пајсије се окреће ка Русији, са којом ће се од тада све чешће одржавати везе, и од које ће се добијати материјална и друга помоћ.

Много је обилазио епархије, нарочито периферне. Обновио је Жичу. Строго је водио рачуна о манастирским имањима, а отуђивање манастирске имовине забранио је под претњом анатеме. Црквом је управљао саборно, са осталим епископима.

Био је велики љубитељ књига. У његово време много су се преписивале црквене књиге. Био је и писац, а најважније дело му је Житије цара Уроша, ког је и канонизовао.

Page 18: SPC Skripta

Свети Гаврило I Рајић (1648–1655)

Када је Гаврило Рајић постао српски патријарх, у току је био Кандијски рат Турске против Млетачке. Истовремено, у Турској су трајале династичке борбе. Зато је Гаврило одлучио да поново покрене питање ослобођења од турске власти.

Најпре је покушао да успостави везе са Римом. У Рим је као свог изасланика послао будимљанског епископа Пајсија, кога су, међутим, Турци су ухватили и убили. Сам Гаврило је имао неколико састанака са представницима римске курије.

Године 1653. кренуо је преко Влашке и Молдавије у Русију. Лепо је примљен од стране цара Алексеја Михаиловича и патријарха Никона. Одлучио је да ту и остане. Сазнавши да је стање у Српској Цркви веома лоше, писао је у Србију да изаберу новог патријарха. Ускоро се предомислио, затражио и добио дозволу цара и патријарха да иде, наводно, у Свету Земљу. Дозволу је искористио да се врати у Србију и да покуша да се врати на трон, на ком је већ седео нови патријарх Максим Скопљанац.

По повратку у Србију Турци су га оптужили за подстицање руског цара на рат против Турске, због чега је обешен.

Максим Скопљанац (1656–1674)

Максим Скопљанац је постао патријарх када је његов претходник, св. Гаврило Рајић, боравећи у Русији, поручио да се бира нови патријарх.

Имајући на уму да је св. Гаврило погубљен, Максим је прекинуо везе са Русијом и Римом (што није значило престанак унијатских покушаја Рима). Концентрисао се на унутрашње уређење Српске Цркве. Много је путовао. Побољшао је материјално стање Цркве сакупљањем прилога од православних, али и римокатолика, на шта је био принуђен великим наметима од стране турске власти.

Сакупљао је старе књиге и бринуо се за преписивање и набављање нових.

Арсеније III Чарнојевић (1674–1706)

Пореклом са Цетиња, вероватно из споредне лозе Црнојевића. У последњим годинама патријарховања његовог претходника Максима Скопљанца био му је помоћник. Био је релативно млад када је постао патријарх (око 40 година).

За време његовог боравка у Светој Земљи почиње рат који ће умногоме одредити његово управљање Српском Црквом – Аустро-турски рат 1683–1699. Најпре су Турци опколили Беч, али су их аустријска и пољска војска потукле и натерале на бег ка југу. Затим Аустрија, Пољска и Млетачка склапају савез за даљу борбу.

Аустријској војсци се придружују многи српски официри и устаници. Брзо се напредује, и до почетка 1690. Аустрија осваја целу Србију и Македонију, чему су много допринели српски устаници понети надом на коначно ослобођење од Турака. Аустријски генерал Пиколомини позива патријарха Арсенија назад у Пећ, одакле се он склонио у Никшић због неповерења Порте. Пиколомини и Арсеније су добро сарађивали. Међутим, Пиколомини ускоро умире, а његов наследник се показује као надмен према Србима. То је резултирало напуштањем аустријске војске од стране Срба. Уједно, турска војска се реорганизовала и кренула у одлучујући напад. После победе над Аустријом у бици код Качаника почетком 1690, Турци крећу у пустошење.

Око 70.000 избеглица, са моштима кнеза Лазара, предвођени патријархом Арсенијем, креће ка северу. Заустављају се у Београду, где добијају проглас аустријског цара Леополда I, који захтева да не напуштају своја места, него да се боре. Патријарх одржава црквено-народни сабор свештенства и народних поглавара са обе

Page 19: SPC Skripta

стране Саве и Дунава, на ком се одлучује да се ипак мора напустити Србија. Срби ће прихватити аустријског цара за свог краља и из Аустрије наставити борбу против Турака, под условом да им цар да повластице које су имали под Турцима, што значи извесну самоуправу на челу са патријархом као етнархом. Захтеве је у Беч однео епископ Исаија Ђаковић (по смрти Арсенија први крушедолски митрополит). Док се чекало на одговор, Турци су се већ приближили Београду, па су Срби кренули преко Саве и Дунава не чекајући потврду. Последње избегице прешле су у Угарску два дана пре него што су Турци поново освојили Београд. Настанили су се око Будима, Сентандреје и других градова средње и северне Угарске. Ускоро је стигао и Ђаковић, са потврдом привилегија од стране Леополда I.

Турско-Аустријски рат ће се завршити 1699. миром у Карловцима, по ком је задржано територијално стање какво је у том тренутку било. Миром у Карловцима територија Српске Цркве бива подељена на два дела.

У Аустрији је Арсеније постао поглавар свих православних верника. Међутим, убрзо крећу жестоки унијатски притисци, између осталог штампањем унијатских богослужбених књига. Арсеније је много путовао, утврђујући свој народ у православљу. Због тога га је власт често задржавала у Бечу. За помоћ против унијаћења обраћао се и руском цару Петру Великом, али безуспешно.

Претпоставља се да је Арсеније позиван да се врати у Србију, што је и сам желео, како би за живота регулисао однос са матичном Црквом. Међутим, по савету свог пријатеља, јерусалимског патријарха Доситеја, остао је међу народом у Аустрији.

Умро је у Бечу. Сахрањен је у Крушедолу.

Калиник I (1693–1710)

С обзиром да се патријарх Арсеније III није одазвао позиву да се са избеглицама врати у Турску, већ 1693. године Турци су на пећки трон поставили новог патријарха, Грка Калиника, чији је рођак био важна личност на Порти.

Као постављеног од Турака, епископство га није прихватало. Репрезентативна је чињеница да је новоизабрани црногорски владика Данило на посвећење ишао не код Калиника, него код Арсенија. Калиник је наставио да позива избегло свештенство и народ да се врате, међутим одазвао се само један епископ, који није могао да заузме своју катедру јер је на њу цар Леополд I поставио унијатског епископа. Тек после Арсенијеве смрти, под притиском турске власти, епископат је прихватио Калиника за патријарха.

Док су Турци настојали да се избеглице врате, аустријска власт се трудила да новодосељене Србе потпуно отцепи од матичне Цркве. Међутим, не могући да успостави добре односе са епископима у Турској, Калиник је, са друге стране, био у веома добрим односима са епископством у Аустрији. Први крушедолски митрополит, Исаија Ђаковић, заклео се на верност пећком патријарху. Избор новог крушедолског митрополита, Софронија Подгоричанина, Калиник је унапред потврдио граматом (1710), којом је признао каноничност крушедолске митрополије и дао јој аутономију. Наиме, Калиник је пре избора послао потписану грамату у коју је затим требало дописати име изабраног митрополита. Грамата је уједно значила давање аутономије. Овим је надмудрен бечки двор, који је Софронија спречио да положи заклетву верности пећком патријарху.

Калиник I се одлучно борио против унијатских тежњи у турском делу своје Цркве. Успео је да од Турака издејствује дозволу да убира порез и од римокатоличких бискупа. Штавише, захтевао је да се римокатолички мисионари протерају, али је убрзо одустао.

Page 20: SPC Skripta

Мојсије Рајовић (1712–1725)

Мојсије Рајовић је пећку патријаршију затекао у веома тешком материјалном положају. Био је у веома добрим односима са карловачком митрополијом, па им се често обраћао за финансијску помоћ, тако да је на црквено-народном сабору у Крушедолу 1713. одлучено да пећка патријаршија има сталног повереника у карловачкој митрополији, који ће прикупљати прилоге. Осим тога, имућнији аустријски Срби су често тестаментом патријаршији остављали одређене суме или имовину. патријарх Мојсије је у томе често био бескомпромисан, па је анатемисао једног епископа карловачке митрополије који тестаментом ништа није оставио патријаршији. Митрополит Викентије Поповић ипак није дозволио да се анатема јавно прочита, да би избегао скандал. Мојсије је једнако енергичан био и при наплати дуга од својих епископа, у чему је једном морао да посредује Викентије. Мојсијевим залагањем, у српским градовима у Аустрији уведене су и „пећке кутије“ за прилог пећком манастиру, које ће приликом сеобе укинути Арсеније IV. Мојсије се бринуо и за остале српске светиње. У новом Аустријско-турском рату 1716–1718, који се завршио миром у Пожаревцу, Аустрија осваја преостале делове данашње Војводине, северну Србију до Поморавља и добар део Босне. Године 1721. патријарх Мојсије издао је грамату београдској митрополији, под условом да после смрти карловачког митрополита Викентија Поповића хаџи-Лавића ове две митрополије буду уједињене под Мојсијем Петровићем, са центром у Београду.

Мојсије Рајовић је обилазио и паству у Босни, Херцеговини и Далмацији.За време Мојсија Рајовића, богати светогорски монах Тимотије успео је да од

Турака купи пећки престо, али га је ускоро цариградски патријарх анатемисао.

Арсеније IV Јовановић Шакабента (1725–1737–1748)

Арсеније IV је следио политику Арсенија III. Још пре почетка рата Русије и Аустрије против Турске 1735–1739. ишао је у Беч да преговара о устанку против Турака. Знајући за то, Турци су једном покушали да га обесе, али им је побегао. Када је дошло до рата, најпре је аустријска војска стигла чак до Ниша, а српски устаници су у јужној Србији постигли значајне успехе. Међутим, после пораза код Бањалуке аустријска војска се повлачи. Миром у Београду 1739. Дунав и Сава поново постају граница између Турске и Аустрије. (То је уједно крај београдско-карловачке митрополије).

Патријарх Арсеније 1737. води Србе у нову сеобу. Насељавају се углавном у Срему. Преласком патријарха Арсенија IV у Аустрију прекидају се духовне и материјалне везе карловачке митрополије и пећке патријаршије, мада ће се одржати везе са манастирима и другим црквеним представницима Срба у Турској. (Односи ће се на кратко поново успоставити за време Србина патријарха Атанасија II Гавриловића).

Арсеније ће исте године, смрћу митрополита Викентија Јовановића, постати администратор карловачке митрополије, да би га царица Марија Терезија 1741. потврдила за поглавара над српским народом у Аустрији, задржавши му патријаршко достојанство. Марија Терезија је још потврдила привилегије српском народу, и забранила одржавање црквено-народних сабора без царског одобрења, без присуства царског комесара, и на трошак народа (који се претходно жалио). За бављење српским питањима царица је основала Илирску дворску депутацију.

Арсеније је умро у Карловцима, а сахрањен у Крушедолу.

Page 21: SPC Skripta

Василије Бркић Јовановић (1763–1765)

Последњи Србин патријарх пре укидања пећке патријаршије 1766. Успео је, захваљујући расположењу народа, да свргне свог претходника Кирила II. Међутим, Кирилови рођаци су га оклеветали као султановог непријатеља, и послан је у затвореништво на Кипру. Заузимањем дубровачког и француског конзула пуштен је из затвора.

Отишао је у Цариград да би покушао да поврати трон, али без успеха. Потом је отишао у Црну Гору. Владика Сава га је примио, мада се нису најбоље слагали. Млетачка власт је забрањивала контакте са Василијем, али се на то нико није обазирао. Василије је посветио Савиног сестрића Арсенија Пламенца. Учествовао је у покрету Шћепана Малог, тј. био његов присталица.

Касније је отпутовао у Италију са кнезом Долгоруковим. Саставио је за Русе један извештај о општем стању хришћана у турским областима. Умро је у Русији.

Page 22: SPC Skripta

Исаија Ђаковић (1708)

Иако је званично био митрополит мање од годину дана, Исаија Ђаковић је веома важна личност у историји Српске Цркве.

Још пре сеобе под Арсенијем III Чарнојевићем постао је епископ арадски. Према томе, добро је познавао ситуацију у Аустрији, а уз то је био познавалац и више страних језика. Због свега тога је Арсеније III на сабору у Београду 1690. одлучио да се ослони на њега. Послао га је у Беч са захтевима сабора. На Исаијино инсистирање је власт српског патријарха призната над свима православнима у Аустрији.

Исаија је од цара Леополда I добио манастир Гргетег са свим поседима на доживотно уживање. Када постане митрополит, Исаија ће Гргетег прогласити ставропигијалном лавром крушедолских митрополита.

По смрти патријарха Арсенија 1706. Исаија бива именован за царског саветника за српска питања. По питању односа са пећком патријаршијом, Исаија је заступао гледиште супротно од гледишта осталих епископа – да треба да се изабере нови патријарх и организује засебна патријаршија.

Беч је имао унијатске намере, у сврху којих је закључио да поглавар Срба у Аустрији треба да буде независан од пећке патријаршије, али да му се не дозволи титула патријарха. Схвативши ове намере, а под изговором неканоничности одвајања од пећке патријаршије, српско свештенство ће коначно одлучити да остане у вези са њом. То ће се озваничити на првом црквено-народном сабору у Крушедолу 1708. За крушедолског митрополита изабран је Исаија Ђаковић, који се заклео на верност Православној Цркви уопште, пећком патријарху и аустријском цару. Отишавши у Беч да добије потврду саборских одлука, Исаија тамо изненада умире.

(Већ следећи крушедолски митрополит, Софроније Подгоричанин, неће моће да се закуне на верност пећком патријарху, што ће Калиник I предупредити слањем празне потврдне грамате, у коју ће на сабору 1810. бити дописано име изабраног митрополита. Овом граматом уједно Црква у Аустрији добија аутономију).

Викентије Поповић хаџи-Лавић (1713–1725)

Собзиром да су Турци у рату 1716–1718 порушили Крушедол, митрополит Викентије је седиште крушедолске митрополије званично преместио у Сремске Карловце, од када преовладава назив „карловачка митрополија“. Осим тога, Викентије се у свим документима назива и архиепископом.

Док је Викентије био митрополит у Карловцима, у Београду је митрополитовао Мојсије Петровић. Године 1718. између њих ће избити спор, па ће се њих двојица обратити пећком патријарху Мојсију Рајовићу. Када је успео да их измири, Мојсије решава да се после Викентијеве смрти обе митрополије споје у једну, на челу са Мојсијем Рајовићем, са седиштем у Београду.

Викентије Поповић хаџи-Лавић био је велики добротвор Хиландара, фрушкогорских манастира и других манастира и храмова. Једном приликом је, да би добио потврду повластица српског народа, у Бечу потрошио огромну суму новца.

Пред крај живота је оболео од парализе, од које је ускоро и онемео. Његове послове преузео је најпре Викентије Јовановић, који ће много допринети испуњењу намера да се после смрти Викентија Поповића београдска и карловачка митрополија споје у једну.

Page 23: SPC Skripta

Мојсије Петровић (1726–1730)

Пожаревачким миром 1718. између Аустрије и Турске у оквиру Аустрије наћи ће се две српске митрополије – карловачка под управом Викентија Поповића хаџи-Лавића, и београдска под управом Мојсија Петровића. Пећки патријарх Мојсије Рајовић издаће 1721, грамату да по смрти Викентија Поповића хаџи-Лавића Мојсије Петровић постане митрополит обе митрополије уједињене у једну – београдско-карловачку са столицом у Београду. Мојсије Петровић је граматом Мојсија Рајовића постао помоћник оболелог митрополита Викентија са правом наслеђа. Смрћу митрополита Викентија то се и остварује. Треба имати у виду да аустријска власт никако није желела да се ово уједињење оствари, тако да под до формалног уједињења и неће доћи, него ће Мојсију, као карловачком митрополиту, бити поверена на управу и београдска митрополија. (Исто ће бити и са другим београдско-карловачким митрополитом, Викентијем Јовановићем).

Старао се за образовање своје пастве. Народ није хтео да шаље децу у аустријске школе, због реалне опасности од уније. Мојсије Петровић је од руског цара Петра Великог измолио учитеља Максима Суворова, оснивача латинске школе. У Београду је, пак, држао даскала грчке школе Герасима. Од руског цара је добио и известан број буквара и граматика, које је затим два пута прештампавао у Римнику, додајући због Румуна румунски превод. Из Русије је набављао богослужбене књиге, чиме почиње потискивање српскословенског и увођење рускословенског језика. Основао је библиотеку у Београду. Старао се о црквеном појању, залажући се за враћање византијског напева.

Први је код Срба увео матичне књиге – рођених, венчаних и умрлих.Почео је изградњу митрополитских дворова и саборних цркава у Београду и

Сремским Карловцима.Увео је веома строге захтеве по питању црквености. Будући брачници су пре

склапања брака обавезни да се исповеде и причесте. Новорођенчад се морају крстити најкасније осам дана по рођењу, и то у храму, а не у кући. Даће треба да се укину или макар сведу на две врсте јела, а уместо даћа храна треба да се дели сиромашнима. Свештеници такође треба да се брину о сиротињи. Сви су обавезни да буду редовни на недељним и празничним литургијама, и у то време месаре и продавнице не смеју да раде. Строго је забранио и санкционисао псовање. Од Мојсија Петровића потиче пракса да епископ, нарочито за време Васкршњег поста, шаље своје егзархе по епархијским црквама да проповедима поучавају народ и свештенство. Свештеници су обавезни да носе мантије, и то парохијски тамноплаве, а јеромонаси црне.

Умро је у Београду. Сахрањен је у београдској саборној цркви.

Викентије Јовановић (1731–1737)

Играо је главну улогу на сабору 1826. на ком је изабран његов претходник, Мојсије Петровић, и много допринео спајању две митрополије.

Период митрополитовања Викентија Јовановића био је за Србе веома тежак. Аустријска војска је отимала имања, обешчашћивала девојке, чак откопавала и пљачкала гробове. Жалбе нису стизале до цара, јер су и виши функционери учествовали у свему томе. И сам цар Карло VI настојао је да умањи српске привилегије. Прећутно је допуштано да римокатолички бискупи скупљају порез, власт је приморавала народ да празнује римокатоличке празнике, епископи су спречавани у канонским посетама, имања покојника без наследника присвајала је држава...

Page 24: SPC Skripta

Унијатска делатност била је веома јака. Митрополит Викентије је зато често путовао, утврђујући народ у вери. Једном таквом приликом покушан је атентат на њега. Због тога, почев од Викентија Јовановића, српски митрополит у Аустрији има своју личну гарду – коњичку регименту.

Све је то резултирало устанком. Подстакнути устанком Мађара, Срби су подигли устанак под капетаном Пером Сегединцем (1735). Устанак је угушен у крви, а вођа је растргнут на точку. Да би умирио народ, цар је исте године издао заштитно писмо којим је потврдио раније привилегије.

Викентије Јовановић наставља рад на просвети који је започео Мојсије Петровић. Из Русије долази Имануел Козачински који оснива шестогодишњу вишу школу. Под утицајем руских учитеља – Козачинског, а пре њега Суворова – постепено преовладава рускословенски језик, а и у свеукупној уметности осећа се руски утицај.

Што се тиче црквене организације, Викентије Јовановић пише правила за свештенике и монахе, и одређује висину наплате свештенике и епископа од народа, као и финансијске обавезе свештеника према епископима.

Викентије Јовановић је други и уједно последњи београдско-карловачки митрополит пре 1920, јер Београдским миром 1739. Сава и Дунав постају граница између Аустрије и Турске.

Павле Ненадовић (1749–1768)

Рођен је у Будиму, где је завршио српску, немачку и латинску школу. Затим је био писар у будимском магистрату, одакле га је Мојсије Петровић позвао на свој двор, где је постао митрополитски егзарх.

Павле Ненадовић је један од најобразованијих карловачких митрополита. И сам се бринуо за просвету српског народа. Основао је клирикалне школе у Плашком, Залужници и Карловцима. Основао је и Покровобогородичне школе, које су се издржавале фондом који су чинили прилози свештенства и народа.

Што се тиче црквене органзације, основао је конзисторије (редовни црквени судови), Неприкосновени фонд (за епископске плате и друге епархијске потребе), епархијске и митрополијску архиве и библиотеке. У манастирима је увео киновију и забранио монасима просјачење. Из темеља је обновио ставропигијални манастир Гргетег.

Унијатски притисци били су веома јаки, а царица Марија Терезија их је прећутно одобравала. Најјачи притисци су били над Србима у Хрватској и над Румунима у Ердељу.

С обзиром да су Београдским миром (1739) Дунав и Сава постали граница између Аустрије и Турске, Војна граница на Тиси и Моришу је изгубила дотадашњи значај, па је Марија Терезија одлучила да је 1751. укине. Срби граничари нису желели да постану пољопривредници да не би дошли у кметски положај. Због тога се 100.000 Срба 1751–1753. сели у Русију, на обале Дњепра. Павле Ненадовић је био против овог исељавања, јер је оно значило материјално осиромашење Цркве и тиме тежу борбу против уније, као и асимилацију исељеника у Русији, што се временом и догодило. Због овакве политике био је омрзнут на руском двору, и чак су га оптуживали за јерес. Да би спречила даље исељавање Срба, Марија Терезија је на територији укинуте Војне границе основала два крунска дистрикта (Потиски 1751, Великокикиндски 1774), у којима Срби задржавају све раније привилегије. Такође, одредила је минимум земљишта и максимум обавеза кметова према феудалцима.

Page 25: SPC Skripta

Јован Ђорђевић (1769–1773)

Веома близак сарадник патријарха Арсеније IV Шакабенте. Био му је од велике помоћи приликом Друге сеобе (1373). Као епископ вршачки, изградио је тамошњи велелепни епископски двор.

Када га је потврдила за митрополита, Марија Терезија је захтевала да укине известан број заповедних празника. Треба имати у виду да је царица најпре извршила укидање римокатоличких, а тек онда православних празника. Наиме, православни заповедни празници (на које се, према одредбама Мојсија Петровића, није радило) обухватали су трећину календарске године, а слична ситуација била је и са римокатоличким празницима. На укидање празника царица се определила најпре из економских разлога. Побуна против укидања празника била је већа код римокатолика него код православних. Елем, митрополит је са синодом укинуо 56 празника, од којих је било 27 руских. На основу Римничког србљака, који је 1761. штампао арадски епископ Синесије Живановић, Јован Ђорђевић је успео да уведе 13 српских празника. Нови календар штампан је у Бечу 1771, и у њега је митрополит унео своју чувену Стихиру Србима светитељима.

Јован Ђорђевић је штампао још један велики зборник молитава, затим један сажети молитвослов за српске војнике који нису у прилици да присуствују богослужењима, и молитвеник за старе људе ослабелог вида, веома крупним словима. На Ђорђевићево залагање штампани су Жефаровићеви бакрорези Цар Урош, Кнез Лазар и Сремски Бранковићи. Ђорђевић је написао Молебни канон Стефану Дечанском. И иначе, Ђорђевић је много писао, штампао и поклањао књиге манастирима, црквама и верницима.

Марија Терезија је 1770. издала Први регуламент, којим су укинута многа политичка, верска и друга права и привилегије српског народа.

Викентије Јовановић Видак (1774–1780)

Као што је његов претходник Јован Ђорђевић био уцењен да укине одређен број празника, исто тако ће бити уцењен и Викентије Јовановић Видак. На сабору на ком је проглашен за митрополита, а на захтев бечког двора, укинуто је још 28 заповедних празника, међу којима сви српски свети осим св. Саве. (Тако ће се убудуће штампати календари, и тек ће Вук у „Даници“ поново увести укинуте српске празнике).

Исти сабор ће изнети жалбе српског народа на први Регуламент од 1770. Одговор на то биће други Регуламент 1777, који се суштински неће разликовати од првог. Због укидања српских празника, покушаја фалсификовања катихизиса ради спровођења уније, забране сахрањивања у храмовима и портама и ношења отвореног ковчега на опело, као и због опште атмосфере одузимања права, настаће отворене побуне народа против епископата уз оптужбе за прихватање уније. Због тога Марија Терезија укида Илирску дворску депутацију и 1779. издаје нови документ, Деклараторију, која ће дуго остати на снази (до Рескрипта 1868). Раније српске привилегије су, практично, укинуте. Црквено-народна аутономија српског народа прелази у црквено-школску. Уз сваку парохијску цркву мора да постоји основна школа. Српски митрополит губи јурисдикцију у световним стварима. Избор митрополита званично потврђује владар, а у случају два равноправна кандидата владар одлучује ко ће доћи на катедру.

Иначе, Викентије Јовановић Видак помогао је многим српским просветним прегаоцима, међу којима и Доситеју Обрадовићу.

Page 26: SPC Skripta

Мојсије Путник (1781–1790)

Мојсије Путник је први српски епископ који је завршио Кијевску духовну академију. Као епископ темишварски први је међу српским епископима добио титулу тајног царског саветника. Период његовог митрополитовања поклапа се са временом владавине аустријског цара Франца Јосифа II.

Полазећи од принципа рационализма и природног права, Јосиф II је све вероисповести прогласио равноправнима и загарантовао им слободу. Јосиф II је био вољен у српском народу, нарочито међу омладином школованом на Западу. Присталице јозефинизма називани су националистима и патриотама, а противници погрдно „црквари“. И сам цар имао је високо мишљење о Србима, нарочито као о војницима, и много је путовао да би се што боље упознао са народом.

Једини потез Јосифа II који није наишао на одобравање у народу било је укидање манастира. Од укупно 2000 хришћанских манастира у Аустрији, цар је укинуо око 700.

Јосиф ће, као допуну Деклараторији, издати Конзисторијалну систему, према којој је у свакој епископији установљена епархијска конзисторија – судска власт првог степена; за евентуалне жалбе на пресуде установљена је митрополитска апелаторија.

Мојсије Путник је велику пажњу посветио просвети. У његово време из Русије долази Крижановски. Добро је сарађивао са игуманом и историчарем Јованом Рајићем. У новосадској латинскословенској школи отворио је одељење грчког језика за грчку децу. Покушао је да отвори православну семинарију за Србе и Румуне у Темишвару, али не по угледу на „застареле“ традиционалне руске семинарије, како је предлагао Беч, него по угледу на савремени тип школе са модерним наставним програмом, како је предлагао Јован Рајић. Остварење идеје је дуго одлагано, док није дошло до сељачког устанка у Ердељу. Па ипак, иако се од тада и сам Јосиф II залагао за отварање богословије, до тога никада није дошло.

Мојсије Путник је поставио св. Петра I Петровића за цетињског владику.За време Путника трајао је Аустро-турски рат 1788–1791, који се завршио

Свиштовским миром. Срби су масовно учествовали у њему као аустријски добровољци. По капетану Кочи Анђелковићу рат се назива „Кочина крајина“. Свиштовским миром је закључен status quo ante, неповољан за Србе.

Године 1789. Мађари у Аустрији добијају извесну националну аутономију, оличену најпре у мађарској скупштини – дијети. Митрополит Мојсије је следеће године, у сагласности са остатком епископата, отишао у Беч да издејствује да српске привилегије уђу у мађарски устав и да Срби добију удео у грађанским правима. Тамо је изненада умро.

Кочина крајина (1788–1791)

Од Београдског мира 1739. Србија је била у миру све до новог рата Аустрије и Русије против Турске 1788–1791. Сама Аустрија није била расположена да уђе у рат, али је, увидевши у Русији опонента по источном питању, пристала да са њом уђе у савез, који се базирао на подели интересних сфера на Балкану.

Сам рат ће на својим плећима изнети, пре свега, српски борци, организовани у добровољачке чете „фрајкорпсе“. Неколико година пре почетка рата Аустрија је спроводила пропаганду по Србији и Босни, као и међу Србима на својим територијама. Међу српским добровољцима највише ће се истаћи бивши трговац свињама Коча Анђелковић, који је пред рат пребегао у Аустрију. По њему ће међу Србима рат добити назив „Кочина крајина“.

Page 27: SPC Skripta

Коча се у првом налету релативно брзо пробио до Крагујевца. Аустрија ће му затим поверити задатак пресецања кључне турске везе између Ниша и Београда, који ће он једно време веома успешно испуњавати. За то је добио титулу капетана. Војска му је у то време бројала око 3000 људи. Међутим, Аустрија није слала помоћ, чак ни храну, и Коча је био приморан да узмакне према северу.

Када су поново успоставили везу са Београдом, Турци су ратиште пренели у Банат. У турској офанзиви, захваљујући издаји својих влашких одреда, капетак Коча је већ половином 1788. заробљен. Турци су га набили на колац.

Даљи ток рата показаће Аустријску истинску незаинтересованост и неангажованост. Иако ће 1789. – наравно, опет у главнини српским ангажманом – аустријска војска продрти чак до Студенице, бојећи се да се Пруска не укључи у рат, Аустрија ће повући своје снаге 1790, и 1791. закључити Свиштовски мир, којим је утврђен статус quo ante. Једино што ће Срби добити од Аустрије на крају овог рата биће израђена амнестија код Порте.

Стефан Стратимировић (1790–1836)

Породица Стратимировића је за војничку храброст од аустријског цара Карла VI добила племство. Из ње је поникао митрополит који је на карловачкој катедри провео петину времена њеног постојања – чак 45 година. Стефан Стратимировић је изучавао права и филозофију у Будиму и Бечу. Богословско знање стекао је приватно, код архимандрита Јована Рајића, ког је читавог живота веома ценио.

На сабору 1790. на ком је Стратимировић, будући најмлађи епископ, изабран за митрополита, расправљало се веома важно политичко питање. Наиме, 1789. Мађари у Аустрији добијају извесну националну аутономију. Једна струја је заговарала сарадњу са Бечом, од ког би се тражило нешто слично што су добили Мађари. Друга струја била је за сарадњу са Мађарима, од којих би се тражило да се српске привилегије унесу у угарски устав, с озиром да је већина аустријских Срба живела у Угарској. Ништа од овога се неће остварити. Угарски сабор (дијета) ће Србима дати сва грађанска права, али не на нивоу устава, а све српске послове решаваће Угарска дворска канцеларија.

Много је допринео образовању. При свакој парохији основана је по једна основна школа. За време Стефана Стратимировића основане су: Новосадска гимназија, Карловачка гимназија (ученици: Вук, Сима Милутиновић, Бранко Радичевић...) са благодјејањем за сиромашне ученике, Учитељска школа у Сентандреји (касније пренета у Сомбор), Иконописна школа у Карловцима, Богословија у Карловцима (1794, као епархијску клирикалну школу; школе истог типа основане су у још неким епархијским центрима). Заузимао се за отварање српске штампарије, али није добио дозволу цара.

Време Стефана Стратимировића било је време Карађорђа и Милоша с једне, и Вука и Доситеја с друге стране. Стратимировић је тајно помагао српске устанике. Руском цару Александру I написао је опширан план о ослобођењу српског народа и стварању српске државе, према православном принципу и под патронатом Русије. Међутим, са Вуковом и Доситејевом делатношћу није се слагао. Иако је једну своју посланицу штампао на народном језику, био је против усвајања народног језика за књижевни, најпре због тежње да се веже за Русију, а потом и због страха од духа просвећеног рационализма као потенцијално штетног по Православну Цркву.

Стратимировић је сваког Божића, као и приликом разних непогода, упућивао архијерејске посланице пастви. Бавио се друштвеним наукама, и написао низ студија из области филозофије, историје, географије и канонског права. Био је познат у европским научним круговима. И сам је основао научни „карловачки круг“.

Page 28: SPC Skripta

Јосиф Рајачић (1842–1848–1861)

Митрополит и први карловачки патријарх Јосиф Рајачић студирао је филозофију, латински, лепе уметности и више науке. За време његових студија у Бечу, граду су се приближиле француске трупе, па је ступио у ђачки батаљон.

Стратимировић га је посветио за далматинског епископа (1823–1834), после злогласног Венедикта Краљевића. Отворио је богословију у Шибенику, коју је имао у плану јиш Венедикт. Власт је хтела да уклони руске богослужбене књиге (које је набавио Стефан Љубибратић) и да их штампа у Бечу или Пешти; Рајачић је то спречио под изговором скупоће. Када су два свештеника из његове епархије прихватила унију, Јосиф се побунио. Далматинска влада му је отворено саопштила да је њен задатак да подстиче унијаћење православних. Дошло је и до народних демонстрација, а одлуком власти Јосиф је премештен на вршачку катедру.

С обзиром да приликом избора новог митрополита црквено-народни сабор није донео једногласну одлуку, према одредбама Деклараторије из 1779. митрополита је именовао цар. Рајачић ће, иако се радо прихвативши дужности, читавог живота жалити због начина на који му је понуђена.

За време Рајачићевог митрополитовања заоштравају се односи између Мађара и Аустрије, као и између Мађара и Јужних Словена. Митрополит је у мађарској дијети (скупштини) једним дугим говором покушао да заинтересује власти за поправљање стања у српској просвети, али безуспешно.

Године 1848. Срби су од Мађара у дијети тражили иста права која су сами добили од Беча. Одговор Мађара био је да у Угарској постоји само један политички народ, и да су сви дужни да буду обједињени мађарским језиком, без обзира на народност. Штавише, мађарски је уведен као званични административни језик Српске Цркве. У народу је дошло до протеста, у којима су спаљиване црквене матичне књиге на мађарском. Да би се решила ситуација, биће сазвана народна скупштина.

Првомајска народна скупштина 1848. сабрала је представнике целокупног српског народа, без обзира на државност. Из кнежевине Србије дошли су прота Матија Ненадовић, Јован Ристић и многи други. Присуствовала је и хрватска делегација. На скупштини је проглашена аутономна Српска Војводина „под домом аустријским и круном угарском“. За војводу је проглашен Стеван Шупљикац, а Рајачић за патријарха. Организовано је правитељство и војска, штампане су прве српске новчанице. Склопљен је политички савез са Краљевином Хрватске, Славоније и Далмације.

Крваве борбе између Мађара и Срба трајаће две године. Аустрија је намеравала да угуши обе револуције, због чега је одиграна веома вешта политичка игра, у којој ће један од вештих потеза Беча бити потврда Рајачића за патријарха. Међутим, док ће се у тој игри Мађари одржати (и касније 1867. издејствовати Двојну монархију), српска Војводина 1860. бива укинута. Рајачић лично упућује протест цару, који допушта сазивање новог црквено-народног сабора. Благовештенски сабор 1861. под Рајачићевим председавањем упућује захтеве сличне одлукама Првомајског из 1848, али ти захтеви никада нису остварени. Србима остаје једино да се боре за очување постојеће црквено-школске аутономије.

Рајачић је коначно успео да оснује штампарију у Карловцима. Карловачку гимназију је од шесторазредне подигао на осморазредну.

Page 29: SPC Skripta

Самуило Маширевић (1864–1870)

За време карловачког патријарха Самуила Маширевића догодиле су се две кључне промене.

На захтев румунског народа, организована је 1864. засебна румунска митрополија са седиштем у Сибињу.

Аустрија 1867. постаје Аустро-Угарска. (Убрзо и Хрватска добија аутономију унутар Угарске). Од тог тренутка сва српска питања решава влада у Будимпешти. Мађари нису ни помишљали да испуне захтеве српског Благовештењског сабора из 1861. Једини потез био је Краљевски рескрипт 1868. (уместо Деклараторије из 1779), којим се задржава црквено-школска аутономија. Црквено-школску аутономију Срба и Румуна формално је потврдила мађарска влада. Међутим, Мађари де факто настављају са политиком усиљене мађаризације. Највећи противник мађаризације постаје Светозар Милетић.

Герман Анђелић (1882–1888)

Герман Анђелић је био веома образован. Студирао је богословље, филозофију и права, добио адвокатску лиценцу. Говорио је више језика. Био је професор и ректор Карловачке богословије. Иако је био веома дарежљив, народ му никада није могао опростити начин на који је постао патријарх – цар га је сам поставио, уместо да потврди већ изабраног горњокарловачког Теофана, иначе највећег беседника 19. века.

Герман Анђелић је са својим братом подигао данашњу зграду Карловачке богословије. Такође, основао је Свештенички конвикт, ученички дом за децу српских свештеника која су похађала Карловачку гимназију.

Од времена Германа Анђелића црквено-народни сабори отварани су на мађарском. Стање у Хрватској било је боље – хрватски сабор је 1887. признао црквено-школску аутономију Карловачке митрополије, чак и употребу ћирилице у администрацији, у оним подручјима у којима има доста Срба.

Герман анђелић је, на молбу краља Милана, посветио за митрополита Теодосија Мраовића, који ће митрополитовати између два мандата митрополита Михаила Јовановића.

Page 30: SPC Skripta

Георгије Бранковић (1890–1907)

Као протопрезвитер у Сомбору, био је управник тамошње Учитељске школе. Већ тада почиње његов огроман градитељски рад, изградњом зграде за Учитељску школу.

Претходни патријарх Герман Анђелић умро је 1888, али аустријске власти нису дозволиле избор новог патријарха у години двоструког јубилеја – пет векова Косовске битке и век Француске револуције. Када је Георгије, обудовели свештеник, постао патријарх, фрушкогорски манастири се нису обрадовали. Међутим, ситуација се убрзо променила јер је он генерално обновио све фрушкогорске манастире.

У Карловцима је подигао зграду Богословског семинара (интерната), нови Патријаршијски двор и зграду Народних фондова, чиме је променио изглед града. Такође, био је велики добротвор карловачке Саборне цркве.

Као задужбинар и приложних учинио је више него шесторица његових претходника заједно.

Карловачој богословији је дао факултетско уређење. У богословију се примају ђаци тек после велике матуре, а доценти, ванредни и редовни професори морају имати академско образовање. Да би напредовали у професури морали су да пишу уџбенике. плод овога су богословска дела Лазара Мирковића, Димитрија Стефановића, Иринеја Ћирића и других, као и низ сјајних дипломираних теолога. Георгије Бранковић је отворио Монашку школу у Хопову. Кроз његов патријаршијски двор, као придворни монаси, прошли су многи будући епископи.

Оснивач је три листа – „Српски Сион“, „Бранково коло“, „Српски пчелар“.

Лукијан Богдановић (1908–1913)

Последњи карловачи патријарх, двадесети поглавар Српске Цркве у Аустрији. Завршио је Карловачку богословију, а затим и права. Био је катихета у Новом Саду и Карловцима. Предавао је црквено појање у Карловачкој богословији.

Као епископ будимски, обновио је и отворио многе српске вероисповедне школе. Непрестано ће се борити за њихово очување, све док, на концу, у току Балканског рата 1912, српска црквено-школска аутономија не буде укинута.

Решио је питање свештеничког пензионог осигурања. Основао је Синодски фонд за потребе Синода и црквене просвете, и уједно тачно одредио делокруг Светог архијерејског синода, који до тада није био прецизиран. За време Лукијана Богдановића донета је уредба да статус придворног монаха може добити само академски образован младић православне вере и српске народности.

Непосредан повод за укидање црквено-школске аутономије било је одбијање патријарха Лукијана да своје седиште премести у Будимпешту, а да у Карловцима постави помоћног епископа. То би значило одвајање српског патријарха од његовог народа. Када у томе није успела, угарска влада се одлучила на ликвидацију. За време одмора у једној аустријској бањи Лукијан је нестао. Тело му је пронађено месец дана касније у реци.

Page 31: SPC Skripta

Мелентије Павловић (1831–1833)

Мелентије Павловић је први Србин митрополит у кнежевини Србији. Био је игуман Враћевшнице, у којој је изградио манастирску школу. Активно је учествовао у борби против Турака; као добошар је сакупио раштркане борце на Љубићу и тиме допринео српској победи. Када је 1822. установљена Конзисторија у Крагујевцу, преко које је кнез Милош обезбедио себи право да са фанариотским митрополитом дели црквено-судску власт, Мелентије Павловић је постао њен први председник. Мелентије је био миљеник кнеза Милоша и српског народа.

Хатишерифом из 1830. Срби су, између осталог, добили право слободног избора митрополита Србина, уместо претходног Грка. Кнез и народ одмах су изабрали Мелентија. Рукоположен је у Цариграду 1831, да би 1832. цариградски патријарх дао аутономију српској митрополији, са титулом главног епископа: „митрополит београдски и целе Србије“. Митрополит рукополаже епископе уз писмену сагласност цариградског патријарха, а бирају их кнез и народ, из српског свештенства. Обавезе према цариградској патријаршији су спомињање патријарха на митрополитским литургијама и финансијске дажбине.

Слободна Србија имала је две епархије – београдску и ужичко-шабачко-ваљевску. Ова друга је подељена на ужичку и шабачку, а 1833, када је Србија добила шест нахија Карађорђеве Србије, то је била четврта, тимочка епархија.

Митрополит Мелентије је сакупљао србуљске књиге са циљем да поврати српскословенски језик у Српску Цркву.

Петар Јовановић (1833–1859)

Био је најпре професор Карловачке гимназије. Затим је у Србији био секретар највишег суда, а касније канцеларије кнеза Милоша.

Када је постао митрополит, обратио се за упутства Стефану Стратимировићу. Основна Стратимировићева препорука била је да се уз сваки храм отвара школа. Такође, упутио га је у црквено брачно право, јер се кнез Милош често самовољно мешао у та питања.

По питању школа, Петар Јовановић се својски потрудио да послуша Стратимировићев савет. Прихватио се надзора над свеукупним школством у кнежевини. Отварао је школе. Писао је уџбенике не само из веронауке.

Први црквени устав, „Начертаније о духовним властима књажества србског“, донет је 1836. Јасније је разграничена црквена и државна власт, и црквено устројство је добило заиста канонски карактер.

Осим што је 1836. основао Београдску богословију (код Саборне цркве), слао је и кандидате на више образовање – у Кијев и на Халку. За Богословију је сам израдио план и био њен први управник. Професоре је довео из Карловаца и из Русије. Све је то било неопходно, јер је у време његовог доласка на катедру већина свештеника била једва писмена.

Увео је поредак међу свештенством и монаштвом, редовна богослужења и карловачко појање. Увео је матичне књиге. Штампао је богослужбене књиге.

Митрополит Петар се задржао на митрополитском трону приликом првог збацивања Михаила Обреновића и доласка на власт Александра Карађорђевића, 1842. Зато је, приликом другог доласка на власт кнеза Милоша 1858, будући оклеветан од стране либерала да је противник династије Обреновић, морао да поднесе оставку и да пре Милошевог повратка избегне у Војводину, где је постао горњокарловачки епископ.

Page 32: SPC Skripta

Михаило Јовановић (1859–1881, 1889–1898)

Завршио је семинарију и духовну академију у Кијеву. У Русији је дошао под снажан утицај идеје панславизма, којом ће се руководити до краја живота и рада. По династичком опредељењу био је обреновићевац, и митрополитоваће за време четири Обреновића – друге владе Милоша и Михаила, један период владе кнеза-краља Милана, од стране кога ће као русофил бити збачен, да би се вратио на катедру доласком на власт краља Александра.

Митрополит Михаило је веома активно радио на остварењу идеја Гарашаниновог Начертанија, које је преко свештенства пропагирао у Старој Србији (Санџак и Метохија), Македонији, Бугарској, Хрватској, и нарочито у БиХ, у којој је тада положај Срба био веома тежак.

Основао је 1866. Богословију у Бањалуци и 1871. Богословију у Призрену. У Београдској богословији отворио је одељење названо „страначка богословија“, у које су примани ђаци из области под турском влашћу и спремани за црквени, просветни и национални рад.

После Берлинског конгреса 1878, на ком су Србија и Црна Гора добиле независност, и Београдска митрополија 1879. од Цариграда добија аутокефалност. Међутим, Берлински конгрес ће узроковати удаљавање од Русије. Огорчен на Русију зато што је уступила Бугарској Македонију и делове Јужне Србије, кнез Милан ће се приближити Аустро-Угарској. Једна од последица овога биће збацивање митрополита Михаила 1881, из два разлога: као великог русофила и једног од стубова Либералне странке, и због тога што није желео да престане са пропагандом српског ослобођења у БиХ окупираној од стране Аустро-Угарске.

Митрополит је отпутовао из земље, обишао Цариград, Палестину и Свету Гору, и настанио се у Русији, до повратка на митрополитски трон.

Теодосије Мраовић (1883–1889). Влада новопроглашене краљевине Србије ће изменити састав Архијерејског сабора као врховног органа управе Српске Цркве, на тај начин што ће неколико чланова владе ући у састав сабора, чиме ће државна власт стећи већинску улогу у бирању епископата. Због побуне против овог захвата, епископат бива смењен у потпуности 1883. године. Тада бива изабран и митрополит Теодосије Мраовић, ког ће, на молбу краља Милана, посветити карловачки патријарх Герман Анђелић. Сâм Теодосије био је добар архијереј, чиме су избегнути већи потреси у Цркви. Теодосије Мраовић је основао фонд за унапређење црквеног појања. Био је утемељивач, добротвор и члан разноразних друштава у Србији. Мирно се повукао када је одлучено да се на трон врати Михаило Јовановић.

Краљ Милан се 1889. одлучио на абдикацију у корист сина Александра, који ће до пунолетства имати намесништво. Намесништво ће вратити митрополита Михаила на трон. Михаило је миропомазао младог краља Александра, који је очекивао од Цркве да поради на смиривању разбукталих партијских страсти. У том духу Михаило пише посланицу свештенству, саветујући да се не приклањају ни једној партији, него да свима буду духовни пастири.

Михаило Јовановић је био члан и многих научних и других друштава, у Русији и Европи. Учествовао је у раду удружења Светозара Марковића и Светозара Милетића. Оснивао је разне фондове. Штампао је треће издање Србљака и Дополнитељни требник. Написао је службе Стефану Пиперском и Петру Цетињском. Књижевно су вредни његови путописи из времена између два митрополитовања. Један је од најбољих беседника у новијој историји Српске Цркве.

Page 33: SPC Skripta

Димитрије Павловић (1905–1920–1930)

Први патријарх уједињене Српске Цркве после Првог светског рата, Димитрије Павловић, био је веома образован човек. Поред богословља, студирао је филозофију, филологију, књижевност и агрономију. Био је у броју „неканонских“ епископа за време митрополита Теодосија Мраовића. Када се вратио митрополит Михаило Јовановић, Димитрије Павловић је отишао у Француску. После Михаилове смрти постаће државни саветник, да би убрзо био опет постављен на епархију. По смрти свог претходника Инокентија Павловића постаје београдски митрополит.

Када је Аустро-Угарска анектирала БиХ 1908, писао је руском Синоду да се заузме против тог чина, којим су од Срба одузете „класичне српске земље“.

Балканским ратовима (1912–1913) под јурисдикцију београдског митрополита долазе Стара Србија (Санџак и Метохија) и Македонија.

И поред инсистирања владе да остане са народом, митрополит Димитрије се повлачи преко Албаније на Крф. С обзиром да су остали архијереји одведени у затвореништво, Србија ће Први светски рат преживети без присутних у њој архијереја. Београдска богословија је за време Првог светског рата гостопримством англиканаца пресељена у Кадесдон колеџ у Енглеској.

По стварању Краљевине СХС 1918. ујединиће се Српска Црква, од до тада аутокефалних митрополија: Београдске, Карловачке и Црногорско-приморске, и аутономне Цркве у БиХ. На првом Архијерејском сабору Српска Црква је, уз потврду васељенског патријарха и краља Петра I, уздигнута на ранг патријаршије, 30. августа (12. септембра) 1920. За патријарха је изабран митрополит Димитрије.

За време Димитријевог патријарховања ревидирана је епархијска организација. Десет година ће се састављати нови устав Цркве, који ће на снагу ступити тек после Димитријеве смрти.

Београдска богословија је привремено пренета у Сремске Карловце. Отворена је Богословија у Битољу и Богословски факултет у Београду са часописом „Богословље“, као и монашка школа у манастиру Раковици.

Српска Црква је 1923. учествовала на Свеправославном конгресу у Цариграду.Димитрије Павловић је, такође, био писац и издавач. Саставио је службу деспоту

Стефану Лазаревићу и канонизовао га, али без пристанка Сабора, па канонизација није призната. Издао је до данас најбоље издање Хиландарског типика св. Саве.

Варнава Росић (1930–1937)

Завршио је Петроградску духовну академију. Као јеромонах био је свештеник при српском посланству у Цариграду; сарађивао је са јединим српским листом у Турској „Цариградски гласник“. Епископовао је најпре у Македонији. За време рата се повлачи на Крф.

Наследио је патријарха Димитрија Павловића. За време патријарховања Варнаве Росића догодило се, такорећи, стварно уједињење Српске Цркве. Донет је дуго припремани устав. Росић је много радио на зближавању са другим Црквама.

Подржао је словеначки покрет за примање православља, који је настао још пре Првог светског рата. Пред почетак Другог светског рата у Словенији има 5000 православних.

У манастиру Раковици основане су иконописачка и појачка школа.Букнула је грађевинска делатност у београдско-карловачкој архиепископији.

Подигнута је данашња зграда патријаршије. Започето је зидање храма Св. Саве.Умро је под неразјашњеним околностима, 4 дана по Крвавој литији – протесту против

потезања питања конкордата за време намесништва кнеза Павла Карађорђевића.

Page 34: SPC Skripta

Гаврило Дожић (1938–1950)

Богословље је изучавао у Призрену и на Халки, а у Атини је докторирао.Као цетињски митрополит (1920–1938) био је на челу делегације СПЦ на

Свеправославном конгресу у Цариграду 1923.Пре избијања Другог светског рата веома успешно је решио финансијско

питање Српске Цркве. Изградио је данашњу зграду Београдске богословије. Осветио је темеље Храма Светог Саве на Врачару, чију изградњу је започео његов претходник Варнава Росић.

Немци су га на почетку рата ухапсили у манастиру Острогу. Са св. Николајем Жичким је интерниран у немачки логор Дахау. Чим се по завршетку рата вратио у земљу сазвао је сабор, на ком се упознао са веома тешким стањем државе и Цркве.

Устав Цркве је прерађен и допуњен. Основане су неке нове епархије.Умро је изненада. Сахрањен је у Саборној Цркви, између Милоша и Михаила

Обреновића.

Викентије Проданов (1950–1958)

Завршио је Карловачку богословију, као и историју на Филозофском факултету у Београду. Једно време је уређивао „Гласник Историјског друштва“

Једно време је администрирао охридско-битољском епархијом, одакле су га почетком Другог светског рата протерали Бугари. После рата власт му није допустила да се врати у Македонију, због тежњи да се створи „Македонска православна црква“.

На личну жељу св. Николаја Жичког, администрирао је жичком епархијом док је овај био у Дахауу.

Као патријарх, решио је питање социјалног и пензионог осигурања свештенства, с обзиром да је црквени пензиони фонд укинут.

Умро је под неразјашњеним околностима, убрзо после седнице Синода на којој није прихваћено оснивање „Македонске православне цркве“.

Герман Ђорић (1958–1991)

Завршио је богословију у Београду и Карловцима, и факултет у Београду. Студирао је и права.

Као главни секретар Синода, уређивао је патријаршијски Гласник и календар „Свети Лазар“.

Наследио је св. Николаја на жичкој катедри.Период Горићевог патријарховања био је период великих прогона од стране

комунистичке власти. Ипак, издавачка делатност добија нови замах, а ни грађевинска није потпуно стала – изграђене су зграде ПБФ-а и Крчке богословије, и настављен је рад на Храму Светог Саве.

Настају два раскола. Амерички (1963–1992), због неслагања америчко-канадског епископа Дионисија са оснивањем нових епархија у Северној Америци (врховни суд САД пресудио је у корист СПЦ), и македонски (1967), уз велику подршку комунистичких власти, због ког питања страдао Германов претходник Викентије Проданов.

Преминуо је после дуже болести. Сахрањен је у храму Св. Марка у Београду. На гробници су урезане речи Песме над песмама: „Ја спавам, а срце је моје будно“.

Page 35: SPC Skripta

Данило Петровић Сћепћевић (1700–1735)

С обзиром да није признавао пећког патријарха Калиника I, назначени цетињски или скендеријски митрополит Данило Петровић на посвећење је ишао код Арсенија Чарнојевића.

Црногорци су се у то време налазили „између две ватре“ – Турака, чији су покушају потурчивања бивали све успешнији (о борби Данила Петровића против потурица говори „Горски вијенац“ владике Рада), и Млетака, који су се трудили да покатоличе црногорско становништво. Када је умро Данилов претходник Висарион Бориловић (1682–1692), которски бискуп се својски потрудио да Данило не дође на трон, него да се успостави унија. Касније ће исти бискуп записати о Данилу да у својој митрополији „опорезује и католике“.

За време руско-турског рата руски цар Петар Велики позива Црногорце на устанак. Међутим, ствар се изјаловила, и Турци шаљу две казнене експедиције. Владика Данило и устаници се склањају на територију Млетачке. Због тога Турци објављују рат Млецима, па Аустрија Турској. Владика Данило тражи заштиту Млетачке, под условом да Црногорци задрже унутрашњу самоуправу и црквену самосталност. Млетачки представник у Црној Гори биће гувернадур. Црна Гора на тај начин 1718. постаје млетачка штићеница, што ће остати до пропасти Млетачке 1797. Уједно, цетињски митрополит добија јурисдикцију над православнима у Паштровићима и Боки, као и врховни положај у оквирима црногорске самоуправе.

Данило је први црногорски епископ који је путовао у Русију, тражећи политичку помоћ коју, међутим, није добио.

Сава Петровић (1735–1781)

Митрополит Сава Петровић имао је у току митрополитовања два помоћника митрополита – братића Василија Петровића и сестрића Арсенија Пламенца. Такође, ово је време појаве лажног цара Шћепана Малог.

Саву Петровића Црногорци нису волели јер се ослањао на Млетачку, и стиче се утисак да је био релативно незаинтересован за црногорску ствар. Једном је одлазио у Русију. Када је 1766. укинута пећка патријаршија, Сава је потписао протест. Међутим, са свргнутим Василијем Бркићем, који је избегао у Црну Гору, није се слагао.

Василије Петровић (1750–1766) је први Савин помоћник. Као архимандрит, замењивао је Саву у свим пословима док је овај био у Русији. Као митрополит, радио је на искорењивању крвне освете, оснивао је школе и штампарију. Послао је 20 младића у Русију на школовање. Сам је три пута ишао у Русију, и једном у Беч код Марије Терезије, да би добио подршку за новоподигнути црногорски устанак, коју није добио. У Русији је штампао своју Историју о Црној Гори, да би заинтересовао Русе за црногорску ствар. Умро је у Русији.

Лажни цар Шћепан Мали (1768–1773) је авантуриста који се издавао за убијеног руског цара Петра III, затворио Саву и преузео власт. Русија је признала његову власт. Основао је први стални суд од 12 угледних Црногораца. Строгим мерама обуздао је племенске борбе и крвну освету. Завео је порез у натури. Извршио је попис становништва.

Арсеније Пламенац (1768–1784). Посветио га је Василије Бркић. Његово посвећење за црногорског владику изазвало је противљење народа, нарочито племена Петровића који су полагали ексклузивно право на митрополитски положај. Признат је интервенцијом Шћепана Малог, чиме је ојачала улога гувернадура, што ће оставити веома лоше последице. Савином смрћу замениће га Арсеније.

Page 36: SPC Skripta

Свети Петар I Петровић Његош (1784–1830)

Светог Петра Цетињског на Цетиње је довео владика Сава Петровић, када је Петар имао само десет година. Василије га је одвео у Русију на школовање, али је ускоро умро, тако да се Петар вратио на Цетиње.

За митрополита га је хиротонисао Мојсије Путник. За време св. Петра Црква у Црној Гори прећутно постаје аутокефална. Пећка патријаршија је укинута 1766, када је цетињска митрополија сачувала дотадашња права. Млетачка република пропада 1797, што је значило осамостаљивање Црне Горе као државе. Зато руска, а потом и цариградска патријаршија почињу да опште са црногорском Црквом као самосталном.

После дуготрајне борбе са војском скадарског везира, под комндом св. Петра, као и после победе над војском босанског везира, Црна Гора добија важна територијална проширења. Св. Петар је покушао да прошири државу и на рачун територија пропале Млетачке, тачније да припоји Далмацију и Боку. Оне су најпре припале Аустрији (наполеон их је поклонио), а одмах затим Француској. У договору са Русима и на позив Бокеља, Црногорци улазе у Боку. Наполеон најпре склапа мир са Русијом, па се Црногорци повлаче из Боке. После Наполеоновог коначног пораза у Русији Црногорци опет улазе у Боку. Међутим, велике силе су на Бечком конгресу 1815. одлучиле да Бока ипак припадне Аустрији.

Свети Петар Цетињски је централизовао власт и коначно ујединио племена. Установио је врховни суд – кулук, под својим председништвом. Дао је први црногорски писани законик (1798). Основао је народну благајну, у коју се сливао новчани порез од становништва и приходи од манастирā.

Познавао је седам светских језика. Први је међу Србима у књижевности користио народни језик. Написао је Историју Црне Горе, Песму на похвалу покојном Карађорђу Петровићу, неколико поучних песама и преко 250 архијерејских посланица.

Канонизован је четири године по смрти. Службу му је написао београдски митрополит Михаило Јовановић.

Петар II Петровић Његош (1830–1851)

Свети Петар Цетињски је у тестаменту за наследника одредио сестрића Радивоја Петровића. Петар II Петровић Његош, у народу познат као владика Раде, хиротонисан је у Петрограду.

С Турцима је преговарао, али то није донело мир. Највише се ратовало око Жабљака и Грахова, који су остали турски. Осим тога, изгубио је два острва у Скадарском језеру. Из његових незуспешних покушаја да поврати острва настала је изрека „Изгоре као Његош за Лесендро“.

Са Аустријом је долазило до сукоба због неутврђених граница са раније млетачким, а сада аустријским територијама у Далмацији, Боки и Паштровићима. На овим територијама била су два манастира, Мајине и Стањевићи, у којима је црногорски митрополит од 1718. столовао као митрополит православних и Млетачкој. Питање је решено тиме што је аустрија откупила ова подручја.

Преуредио је унутрашњу политику. Протерао је и укинуо гувернадура (сада аустријског). Врховно управно тело је Правитељствујући сенат од 20 главара, на челу са митрополитом. Перјаници су телохранитељи чланова Сената. Извршни орган је гвардија (полиција). Капетански судови решавају разна племенска питања.

На Цетињу је основао школу са благодјејањем. Слао је на школовање у Србију и Русију. Из Русије је на Цетиње донео штампарију. У њој је, између осталог, штампао 1848. прогласе за Бокеље и Дубровчане да не прилазе Млецима.

Page 37: SPC Skripta

кнез Данило Петровић (1851–1860)

Кнез Данило Петровић је одвојио црквеног поглавара од државног, укинувши теократију у Црној Гори. Себе је прогласио за наследног кнеза. Црквена власт припада митрополиту, с тим што митрополита бира влада, из породице Његоша или друге славне црногорске породице.

Русија је признала нову кнежевину, али ју је Турска и даље сматрала једном од својих територија. Међународна борба за признавање кнежевине трајаће све до устанка у Херцеговини, када ће после победе устаника и Црногораца на Граховцу велике силе посредовати у закључењу мира и разграничењу између Црне Горе и Турске, 1858. Тим чином Црна Гора бива међународно призната.

Кнез Данило је донео Општи земаљски законик, одредио плате главарима и чиновницима, завео порез (при чему је отпор био толико снажан да је морао да га угаси у крви), сузио власт Сената.

Кнез Данило је одуговлачио са избором митрополита, тако да је сâм решавао црквена питања, саветујући се са Русијом. Наредио је обавезан пост и санкционисао га новчаном казном. Свештенству је наредио да редовно врше богослужења, под претњом рашчињења. Одредио је тарифе треба. Пописао је манастирска имања. Будуће свештенике је слао у Задар и Русију на школовање.

Никанор Ивановић Његуш (1858–1860) је за црногорског митрополита посвећен у Русији. Приликом боравка тамо сакупио је значајну новчану помоћ. Када је 1860. кнез Данило убијен, Никанор није присуствовао на његовој сахрани. Због тога му је одузет положај, о чему је обавештен телеграфским путем.

Иларион Рогановић (1863–1882)

Први митрополит за време кнеза (касније краља) Николе. Посвећен је у Русији.У време ратова за ослобођење и независност 1876–1878 био је председник

Добротворног комитета, преко ког је Русија слала новчану помоћ Црној Гори и Херцеговини.

Митрополит Иларион је дисциплиновао свештенство. Наредио је да свештеници морају да носе браде. Забранио је учешће у војним и државним службама. Увео је пензионисање старијег свештенства. Преуредио је распоред парохија, који се до тада поклапао са распоредом племена.

Постојала је потреба да се црквена имања прерасподеле. Имања цетинског манастира су делом остала манастиру, делом држави тј. кнезу као владару, а делом кнезу лично. Исто је урађено и са осталим манастирима, с тим што је власништво остало манастирско, а расподељени су приходи од њега. Разграничена су манастирска и сељачка имања. Надаље је управљање црквеном имовином поверено митрополиту.

Митрополиту Илариону кнез Никола је поверио и руковођење просветом. Приходима са манастирских имања издржавало се преко 50 школа и учитеља. Цетињска богословија је основана 1863. Убрзо ће бити затворена, па поново отворена. Једно време биће премештена у Острог. За време ратова за ослобођење и независност сви њени ученици биће регрутовани у војску.

Page 38: SPC Skripta

Митрофан Бан (1884–1920)

Као игуман, одбранио је 1877. Морачу од Турака. За митрополита је посвећен у Русији. Као митрополит наставио је уређење Цркве.

Свештеницима је забранио бављење трговином и другим грађанским пословима. Забранио је ношење оружја приликом вршења свештеничких дужности. Свештенство је ослобођено војне обавезе за време мира. Свештеницима у духовним стварима суди Духовни суд, а у световним световни, али уз коначну потврду митрополита.

Лично је управљао црквеним буџетом: вршио ревизију манастирских рачуна, надзирао је бригу о имањима црквених општина, и управљао је свештеничким пензионим фондом.

За време Митрофана Бана, према одредби Берлинског мира (1878) о слободи вероисповести у Црној Гори, и захваљујући конкордату Црне Горе са Ватиканом, обновљена је 1886. барска бискупија.

Иако без вишег богословског образовања, био је плодан црквени писац. Објавио је: „Беседе“, „Седам тајни Новог завета“, Помоћно упутство при исповести“, „Кратки црквени устав“.

Свештеномученик Јоаникије Липовац (1940–1945)

Рођен је у Боки Которској. Завршио је богословље у Задру и филозофију у Београду. У Београду је положио професорски испит за богословске предмете. Као свештеник био је предавач у Цетињу (богословија, гимназија, нижа женска школа, женска учитељска школа) и у Београду (прва мушка гимназија). Када је обудовео замонашио се. Кратко је био будимљански епископ, да би исте године постао црногорско-приморски.

Његовим залагањем, Цетињска богословија је једина богословија Српске Цркве која је радила у току Другог светског рата.

Под налетом комунизма покушао је да избегне из земље, са 70 својих свештеника. Сви свештеници су стрељани у Зиданом Мосту, а Јоаникије у Аранђеловцу. Не зна се где му је гроб.

Page 39: SPC Skripta

Никодим Бусовић (1693–1707)

Као постриженик Крке и парох у Шибенику, хиротонисан је за далматинског епископа од стране два грчка архијереја. То ће му Арсеније III Чарнојевић замерити, али ће ипак признати хиротонију и поверити му епископовање над свима православнима у Далмацији.

Никодим Бусовић је седео у свом манастиру Крки. Обновио је манастир Драговић (у који ће касније Стефан Љубибратић пренети седиште из Топле).

Убрзо се преселио у Шибеник, где се борио против притиска латинског бискупа. Генерални провидур Далмације желео је да подвргне Никодима јурисдикцији сплитског надбискупа, на шта је реакција био устанак 7000 Срба. Никодим Бусовић је окривљен за подстицање буне, због чега је морао да избегне из Далмације.

Саватије Љубибратић (1709–1716)

Као захумски митрополит, истакао се у борби против Турака, ради чега је често сарађивао са Млетачком у току Морејског рата. Касније је због страха од освете побегао у Херцег Нови, затим у Топлу, где ће разидирати до краја живота.

Из Топле је од 1709. водио бригу и о православнима у Боки и Далмацији. Због ратних заслуга, Млетачка га је признала и одредила му редовну плату из државне касе.

У његово време у Далмацији и боки било је око 200 храмова. Трудио се да среди питање материјалних обавеза народа према свештенству. На његово заузимање власти су дозволиле мешовите бракове, у којима ће деца бити васпитавана у очевој вери.

Саватије Љубибратић је био богат. Сазидао је Владикин мост код Шибеника. Откупио је цетињског владику Данила Петровића Сћепћевића када су га Турци заробили.

Стефан Љубибратић (1716–1722)

Пре монашења живео је са стрицем Саватијем Љубибратићем. Као коњаник, помогао је Млецима у борби против Турака. Због ратних заслуга имао је плату од Млетачке.

Као архимандрит, уз дозволу Млетака, управљао је Црквом у Далмацији и Боки пред крај живота и по смрти стрица Саватија. Посветио га је пећки патријарх Мојсије Рајовић, на молбу црногорског владике Данила, приликом посете Црној Гори и Боки.

С обзиром да владика Данило од Млетака 1718. добија јурисдикцију над Боком и Паштровићима, Стефан Љубибратић је имао јурисдикцију само у Далмацији. Тада преноси седиште у Драговић.

Стефан Љубибратић се бринуо да свештеници редовно врше богослужења, проповедају и тумаче јеванђеље. Набавио је богослужбене књиге из Русије и разделио их сеоским храмовима. Увео је матичне књиге у храмовима.

Пожаревачким миром 1718. склопљен је мир Млетака са Турцима, и Срби више нису били потребни као ратна снага. Почиње притисак римокатолика на млетачки Сенат, нарочито задарског надбискупа Змајевића, да се врати на снагу уредба из 16. века, по којој се у Далмацији не трпи ни једна вера осим римокатоличке. Главни млетачки провидур узалуд је бранио Стефана. Одлучено је да буде протеран. Стефан Љубибратић ће касније добити костајничко-зринопољску епархију.

Page 40: SPC Skripta

Симеон Кончаревић (1751–1762)

Године 1722. протеран је из Далмације епископ Стефан Љубибратић, према обновљеној одредби из 16. века да у Далмацији неће бити других вера осим римокатоличке.

Године 1731. бенковачки парох Симеон Кончаревић сазива народни збор, на ком је одбачена свака јерархијска, административна и литургијска веза са римокатоличком јерархијом. Зато ће провести неколико месеци у затвору.

Млетачки Сенат 1739. забрањује бискупима да насрћу на Србе, али Србима не допушта да бирају епископа. Упркос томе, на збору на Далматинском Косову 1750. популарни Симеон Кончаревић бива изабран за епископа. Извешћен је пећки патријарх Атанасије II Гавриловић, и у року од годину дана Симеон је замонашен и посвећен за епископа.

Поделио је епархију на пет протопопијата. Бринуо се за принову монаштва.Убрзо су га млетачке власти прогнале у тада аустријску Лику, одакле ће управљати

преко свог егзарха, архимандрита Крке. Када су далматински Срби запретили буном ако им се не врати епископ, Симеон је проглашен за државног непријатеља, па је морао да побегне у Нову Србију у близини Кијева.

Симеон Кончаревић је први српски далматински историчар. Написао је „Љетопис грађанских и црквених догађаја“, који ће касније много користити Никодиму Милашу приликом састављања књиге „Православна Далмација“.

Срби у Далмацији неће имати православног епископа све до после пропасти Млетачке републике. Добиће га тек 1810. До тада ће се обраћати епископима у Босни, Хрватској и Славонији. Пред крај Млетачке ситуација православних биће нешто лакша, и тада Срби почињу да граде своје школе. Међу учитељима је био и Доситеј Обрадовић.

Венедикт Краљевић (1810–1823)

Када је Наполеон 1797. уништио Млетачку, њену територију уступио је Аустрији као свом савезнику. Међутим, ускоро ће Француска и Аустрија постати непријатељи, и Далмација ће 1808. доћи под Наполеонову власт, све до Бечког конгреса 1815, на ком ће ови крајеви коначно припасти Аустрији.

Венедикта Краљевића од првих извештаја о њему препознајемо као „мутну“ личност. Родио се и замонашио у Грчкој. Након вишегодишњег лутања дошао је код дабробосанског митрополита, ком се приказао као протосинђел, па га је овај посветио за епископа. По одласку митрополита у Цариград Венедикт је симонијски управљао митрополијом. Зато је завршио у затвору. Успео је да побегне у Аустрију и да од Стефана Стратимировића добије боравиште у једном манастиру. Када га је турска власт затражила побегао је у Далмацију. Када је у Далмацији дошло до устанка против француске власти и тражења аустријске, Венедикт је био за француску.

Наполеон 1808. установљава српску православну далматинско-истријску епархију са центром у Шибенику. На конто заслуга за Француску, Венедикт Краљевић бива постављен за епископа. Стратимировић је епископију примио у јурисдикцију.

Венедикт је у почетку био добар епископ, чак се борио против уније. Противио се катихизису писаном латиницом. Одстрањени су католички олтари из православних храмова у Боки. Међутим, иако га је примио, Стратимировић је сматрао да је неканонски постао епископ. Осим тога, нова аустријска власт је толерисала, али не и званично прихватила Краљевића. Да би јој се додворио, планира да отвори унијатску богословију у Шибенику. Народ се буни и долази до неуспелог атентата на Краљевића, па он 1823. бежи у Италију. У предсмртном тестаменту изјавио је да никада није био унијата.

Page 41: SPC Skripta

Јеротеј Мутибарић (1843–1853)

Један од највећих познавалаца и последњи редактор карловачког појања. Предавао је појање у Срему. На далматинској катедри наследио је Пантелејмона Живковића (1834–1835), сјајног епископа ког су власти отерале.

Време Мутибарића је време буђења јужнословенске свести у Аустрији. У то време излазе српскохрватски часописи „Српско-далматински магазин“ и „Зора Далматинска“. Мутибарић се приликом канонских посета трудио да упозна народ са значајем насталих политичких промена. Устав донет 1848. подстакао је далмастинске Србе да карловачком патрјарху Рајачићу упуте своје захтеве за потпуном црквено-школском слободом.

Много је радио и много постигао на враћању поунијаћених Срба у православље.

Мутибарић је прописао правила за црквену и манастирску унутрашњу и спољашњу службу. Покушао је да одузме манастирима парохије, али безуспешно. Хтео је да оснује конзисторију која ће уређивати и пратити свеукупан живот епархије, али му власти нису дозволиле. Насилно је уклоњен са епархије.

Стефан Кнежевић (1853–1890)

Стефан Кнежевић је први епископ Далматинац на далматинској катедри. Био је почасни доктор богословља у Черновицама.

Водио је одлучну борбу са унијатским нападима, настављајући да враћа Србе православљу. Крајем његовог епископовања готово да више није било унијата.

Подигао је ниво богословије у Задру (која је у упражњеном периоду између Краљевића и Мутибарића пренесена из Шибеника). Отварао је епархијске основне школе. Оснивао је фондове за школовање сиромашне српске омладине. Основао је конзисторију и извршио прерасподелу епархије. Изградио је 14 храмова, међу којима храм на Далматинском Косову, који је постао расадник култа кнеза Лазара међу далматинским Србима.

За време Стефана Кнежевића, после аустро-угарске нагодбе 1867, из далматинско-истријске епархије издвојена је бококоторска. Обе су присаједињене буковинској, и тако је 1873. у границама Аустрије вештачки створена буковинско-далматинска митрополија са седиштем у Бечу. Иако је званично била одвојена од Карловачке митрополије, Срби у Далмацији су одржавали везе са карловачким патријархом, сматрајући га својим поглаваром у догматским и духовним питањима.

Никодим Милаш (1890–1910)

Мајка Никодима Милаша била је Италијанка која је приликом удаје примила православље. После римокатоличке основне и средње школе завршио је богословију у Карловцима и академију у Кијеву. Студирао је и филозофију у Бечу.

Био је ректор богословије у Задру. Тада је већ постао веома популаран својим научним радом, што је изазивало са једне стране подозрење аустријске власти, а са друге завист многих. Једва је дочекао позив из Београда, где је такође постављен за ректора богословије. У Србији су тада трајале партијске борбе, којих није био поштеђен: либерали су га прогласили за унијатског пропагатора. Оптужбе су кулминирале када је изнео своје планове за реформу богословије, па је напустио Београд и вратио се у Задар.

Page 42: SPC Skripta

Ускоро је постао далматински епископ. Блиско је сарађивао и био велики пријатељ са бококоторским епископом Герасимом Петрановићем. За епархију се веома ревносно старао, често је обилазио, писао посланице. Установио је епархијску скупштину. Милаш је толико био везан за своју епархију и свестан одговорности, да је по смрти митрополита Инокентија љубазно одбио положај митрополита Србије. Међутим, непријатељство власти и све већа завист интелектуалаца, свештенства и монаштва, чак и петиције неких црквених општина, навеле су Милаша да дâ оставку. Док су његови једва чекали да га се ратосиљају, у остатку православног света, нарочито у Русији, ова вест примљена је са великом жалошћу. У пензији се потпуно посветио научном раду.

Милаш је био веома познат у тадашњим теолошким и научним круговима, на Истоку и Западу. Надасве је био црквени каноничар. Најпознатија дела су му „Црквено право“, преведено на више језика, и „Православна Далмација“.

Герасим Петрановић (1874–1906)

После аустро-угарске нагодбе 1867, Карловачка митрополија је била на територији Угарске, а Хрватска је остала део Аустрије. Да би Православну Цркву у својим границама одвојила од Карловачке митрополије, аустријска власт је из далматинске епархије издвојила бококоторску, обе су присаједињене русинско-румунској буковинској епархији, и тако је 1873. у границама Аустрије вештачки створена буковинско-далматинска митрополија са седиштем у Бечу.

Први епископ бококоторске епархије био је Герасим Петрановић. Његови родитељи су учествовали у завери против Венедикта Краљевића. Завршио је богословију у Карловцима и филозофију у Загребу. Био је почасни доктор богословља. Пре избора за епископа био је професор у богословији у Задру и потпредседник дубровачке конзисторије. На положају цензора српских књига у Бечу имао је прилике да сарађује са Вуком Караџићем, упознајући га са културом српског народа у Далмацији. Велики прјатељ и сарадник Никодима Милаша.

Као јерарх, одржавао је састанке са народом, на којима је будио националну свест: читан је Вуков „Ковчежић“, играло се коло, певало се уз гусле.

Много је финансијски помагао народу. За време глади у Црној Гори и Боки помагао је хлебом и новцем. За време устанка у Боки смиривао је устанике знајући да немају изгледа, а власт је наговарао да поступа благо са њима. Помагао је избеглице из Србије и Црне Горе за време ратова за ослобођење и независност 1876–1878. Да би спречио туђинске утицаје који су долазили највише преко иностраних занатлија, основао је фонд за сиромашне српске занатлије. Помагао је сељацима у радовима од заједничког интереса.

Просвету је помагао разним фондовима. Сиромашним ђацима поклањао је књиге и одећу.

Бавио се црквеном историјом и пастирским богословљем. Био је уредник часописа „Српско-далматински магазин“ у ком је писао о историји далматинских Срба, основао је часописе „Истина“ и „Српски глас“. Издао је једну збирку својих и преведених проповеди, „Побожна размишљања при слушању св. литургије“, итд.

Page 43: SPC Skripta

Сава Косановић (1881–1885)

На основу Берлинског мира 1878, Аустро-Угарска је 1879. окупирала Босну и Херцеговину. Аустро-Угарска 1880. склапа конвенцију са Царигардском патријаршијом по којој Српска Црква у Босни и Херцеговини добија извесну аутономију. Тиме власт добија отворене руке да се меша у њене послове: аустро-угарски владар има право постављања и уклањања митрополита. Уместо митрополије, годишњу суму ће Цариграду плаћати власт. Искористивши добијено право, власт је заменила грчког митрополита српским – Савом Косановићем.

Организовао је конзисторију. Отворио је 1883. богословију у Сарајеву, која је у прво време радила у једној приватној кући. Како се Сарајевци нису могли договорити о месту грађења богословије, Косановић је поклонио своје имање у Рељеву, где ће богословија бити премештена 1884.

Унијатски притисак римокатолика и власти био је велики. Унијате су чак имале свој лист „Балкан“ и званично „Друштво за католичење Срба“. Онемогућавано је вршење православних богослужења, уклањане су иконе из православних храмова, отежавано је грађење храмова, наметана је латиница и „босански“ патриотизам. Нису страдали само православни; и муслимани су били на удару – џамије су затваране и претваране у магацине дувана, итд. Зато је настала изрека: „Неста крста од три прста, неста Дина од Медина“.

Власт је будно пратила све који су имали везе са Русијом и Србијом. Сава Косановић је путовао у Русију ради помоћи, а са митрополитом Михаилом био је у најтешњим везама. Када се пожалио цариградском патријарху на унијатске притиске, и још објавио народу посланицу у којој упозорава да се чувају од унијаћења, положај му се толико погоршао да је морао да понуди оставку цариградском патријарху, која је ускоро прихваћена.

Објавио је доста историјске грађе за историју Босне и Српске Цркве.

Георгије Николајевић (1885–1896)

Професор Задарске и Рељевске богословије, члан далматинске и дабробосанске конзисторије. Уредник Српско-далматинског магазина. Основао је лист „Дабробосански источник“. Добро је сарађивао са властима, као и његов наследник Николај Мандић.

За време његовог митрополитовања обновљено је и подигнуто око 50 цркава. Забранио је градњу цркава без дозволе световних власти, као и градњу храмова од дрвета. У Сарајеву су прештампаване руске богослужбене књиге. Како је ове послове обављао уз дозволу и финансијску помоћ аутријске власти, у народу се јавља подозрење.

Да би свештенство довео у ред, наложио је протопрезвитерима да неколико пута годишње сазивају свештенике на седнице, на којима се расправљало о разноврсим питањима црквене праксе. Из извештаја са тих седница видимо да је опште морално стање свештенства и народа било веома лоше. Занимљиво је да је једна од Николајевићевих одредби била да се на литургији не звони у олтару приликом претварања дарова, „јер је то католички обичај“. Скретао је пажњу свештенству да за причешће не користе кисело фабриковано, него природно вино.

Постарао се око проповедања на богослужењима. Забранио је лаичке проповеди, и сам састављао распоред проповедања свештеника за целу епархију.

Позивао је свештенике да оснивају српска певачка друштва, да би на тај начин одвраћали омладину од пијанчења у кафанама.

Page 44: SPC Skripta

Гробља су била запустела и зарасла. Николајевићевим настојањем су очишћена, ограђена и засађена дрвећем.

Био је велики добротвор српских храмова, школа, организација, оснивач разноврсних добротворних фондова. Његова уштеђевина је била огромна, и иако ју је сву поделио Цркви и српском народу, није поштеђен подозрења, тако да он дао тачан извештај о пореклу свег новца.

Георгије Николајевић остао је упамћен као веома скроман човек, подвижник, благ према другима.

Николај Мандић (1896–1907)

Ујак Николе Тесле, о чијем школовању ће се старати пошто умру његова сопствена деца и жена. За лојалност држави одликован је Витешким крстом.

Постаће први Србин митрополит зворничко-тузлански после укидања Пећке патријаршије. У Тузли је свечано дочекан од стране многобројног народа, без обзира на вероисповедне разлике. Том приликом се нарочито обратио муслиманима, говорећи им да су браћа, иако их вера дели. Иако је у Тузли кратко митрополитовао, учинио је много. Завео је поредак у епархији. Основао је фонд за свештеничке удовице. Увео је матичне књиге. Са зворничко-тузланске столице премештен је на дабробосанску.

Сам је обишао практично целу епархију. Успеће да у свакој парохији организује веронауку. Штампао је црквене књиге, о државном трошку, као и његов претходник Георгије Николајевић.

Године 1905. издејствовао је од цариградске патријаршије и аустријског двора црквено-просветну аутономију Православне Цркве у БиХ, коју чине четири митрополије под јурисдикцијом Цариграда. За ову аутономију Срби у Босни су се борили од тренутка окупације. Сличну аутономију ће добити и муслимани, који су се уједињено са православнима за њу борили.

Занимљиво је да у „Српским јерарсима“ шумадијски епископ Сава о њему изриче сасвим супротан суд – да је он кочио добијање црквено-школске аутономије, која је, међутим, ипак постигнута залагањем свештенства.

Серафим Перовић (1889–1903)

Серафим Перовић је био херцеговачки митрополит у време борбе за проширење верске аутономије у окупираној Босни и Херцеговини.

Претходно је био игуман Житомислића. Био је главни српски повереник за пропагирање Гарашаниновог Начертанија. Радио је на зближавању Херцеговаца без обзира на вероисповест. Због рада на ослобођењу од турске власти ухапшен је и одведен у Северну Африку на доживотну робију. Ослобођен је залагањем Русије.

Међутим, као херцеговачки митрополит био је већ на измаку снага. Био је на страни власти, будући против учествовања народа у управљању црквено-школским пословима. Због тога га је народ избегавао, и поред славне прошлости.

Реорганизовао је епархију. Основао је конзисторију и свештенички пензиони фонд. Изградио је знатан број цркава. Настојао је на вођењу матичних књига. Оснивао је певачка друштва која су много послужила буђењу националне свести.