БОШКОВИЋ И SPECULUM INFINITATIS Александар Петровић1

„Кад видим камене споменике како су пропали, избрисана слова на њима, онда помислим шта ће бити с овим што ја радим.“ Руђер Бошковић „На гроб Бошковићев треба положити сребрн венац, израђен у његовој отаџбини, са написом да га се она сећа и њиме поноси.“ Милутин Миланковић

Кључне речи: Руђер Бошковић, Никола Тесла, Исак Њутн, Коперник, Фридрих Ниче, неоплатонизам, енциклопедисти У раду се разматрају два веома различита начина на који се дело Руђера Бошковића сагледава у његовом времену и данас. Док га бројни савременици, као и припадници језуитског реда прећуткују, потискују и оспоравају, велики мислиоци и ствараоци као што су, на пример, Никола Тесла и Фридрих Ниче свесрдно га прихватају и на њему заснивају своје дело. Рад је усмерен ка покушају разумевања такве заоштрене разлике у пријему Бошковића и тражењу разлога за то у дубљој перспективи историје науке.

Руђер Бошковић (1711 – 1787) „био је језуитски свештеник, коперникански астроном, њутновски физичар и научни географ од међународног угледа. Рођен је у Дубровнику 1711, тада Рагузи, са словенским презименом, од српског оца и италијанске мајке, али је коначно постао човек италијанске културе када је као четрнаестогодишњак уписао језуитску школу у Риму.“2 Његово дело оставило је дубоки траг не само у свом времену већ снажно утиче и на модерну научну мисао. Сликовита потврда ове тезе налази се на добро познатој фотографији Николе Тесле испред спиралног секундара високофреквентног трансформатора у његовој лабораторији у улици Ист Хастон у Њујорку. Тесла је на слици усредсређен на књигу у фолио формату Theoria Philosophiae Naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium Руђера Бошковића коју држи на крилу.3 Иако би се могло очекивати да Тесла листа неко од дела Фарадеја или Максвела, његов избор несумњиво говори да Бошковића сматра правом претечом и надахнућем сопственог рада. У то нас уверавају и његове речи којима подвлачи значај Бошковићевог рада. „...Теорија релативности, узгред, много је старија од њених данашњих заступника. Њу је развио пре две стотине година мој уважени земљак Руђер Бошковић, велики филозоф који је не избегавајући друге и бројне обавезе, написао безбројне

1 Семинар за друштвене науке, Филолошки факултет, Универзитет у Београду 2 Larry Wolff, Inventing Eastern Europe: the map of civilization on the mind of the enlightenment, Stanford University Press, 1996, стр. 172. 3 Фотографије из Теслиног албума, Музеј Николе Тесле, Београд 2010, стр. 10.

изврсне књиге о непрегледном броју тема. Бошковић је радио на релативности, укључујући и такозвани континуум простор-време.“4

Теслин однос према Бошковићу вероватно је најбоља потврда делотворности његове теорије природе.5 Поред Тесле и други велики умови европске науке исказивали су највеће поштовање Руђеру Бошковићу. Алесандро Волта га цитира већ 1769, а то потом чине и Кант, Лаплас, Фарадеј, Келвин, Максвел, Болцман, Мендељејев, Хајзенберг, а веома је занимљиво да језуитског теолога високо цени и Фридрих Ниче. Овоме треба додати да је Бошковићево дело и у Срба поред Тесле имало снажан низ одзива о чему говоре радови Косте Стојановића, Владимира Варићака, Бране Петронијевића, Милутина Миланковића, Светомира Ристића, Душана Недељковића и других.6

Међутим, постоји и друга страна медаље. Реч је о чињеници да је главно Бошковићево дело Теорија природне филозофије до краја ХХ века доживело једва неколико издања. На енглески је први пут преведено 1922, док се први превод већег дела Теорије на српски језик појавио 1891. из пера Косте Стојановића, потоњег аутора прве математичке теорије економије и термодинамичке теорије друштвених промена.7 Целовити превод Теорије на српски језик појавио се у Београду 1958. године из пера Вељка Гортана и Душана Недељковића. Мали број издања и закаснели преводи изгледају сасвим несразмерни значају које Бошковићево дело има у очима научних великана. То је приметио и француски астроном Лаланд тако да је већ 1792. „неколико година после Бошковићеве смрти у Journal des savants у Паризу писао: ’У свим овим расправама има идеја нових и достојних човека од генија; ове корисне расправе се, међутим, не могу наћи у продаји. Заслуживале би да буду поново штампане.“8 У историјама филозофије и науке које великодушно уступају простор Бошковићевим просвећеним савременицима мало је њему посвећених речи. Овај рад покушај je да се овај парадокс разуме.

Прво што пада у очи је велико нерасположење и одбојно ћутање Бошковићевих савременика, као и одлучан отпор језуитског реда коме је припадао. „Расправа о Бошковићевим идејама одвијала се унутар малих и специфичних кругова; његове колеге у Болоњској академији наука, у Италијанском научном друштву и на Универзитету Павиа никада нису јавно расправљале о његовој теорији... Бошковићеви напори да се његова теорија прихвати били су успешни само у средишњој Италији и Тоскани... Највећи број Бошковићевих ученика налазио се управо у тој области. Али чак ни тамо,

4 Nikola Tesla, Lecture Before the New York Academy of Sciences. April 6, 1897 : The Streams of Lenard and Roentgen and Novel Apparatus for Their Production, Anderson, L, ed., Twenty First Century Books, Breckenridge, 1994. („...The relativity theory, by the way, is much older than its present proponents. It was advanced over 200 years ago by my illustrious countryman Ruđer Bošković, the great philosopher, who, not withstanding other and multifold obligations, wrote a thousand volumes of excellent literature on a vast variety of subjects. Bošković dealt with relativity, including the so-called time-space continuum ...“) 5 Било би веома занимљиво трагати за Бошковићевом филозофијом у Теслиним радовима, начином на који Бошковићево схватање природе и света одређује методологију Теслиних огледа. Ако би се показало да се Тесла непосредно надахнуо идејом непротежности материјалних тачака, то би омогућило другачије читање историје науке. 6 Опширније види у публикацији Српски истраживачи дела Руђера Бошковића, приредио Радомир Ђорђевић, ИЦНТ, Београд 2011, стр. 1 – 332. 7 Коста Стојановић, Атомистика: један део из филозофије Руђера Бошковића, стр. 2 – 117, Ниш, 1891. Више о делу Косте Стојановића види у: Александар Петровић, Аналогија и ентропија, матица српска, Нови Сад 2005. 8 Душан Недељковић, Руђер Бошковић у свом времену и данас, Култура, Београд 1961, стр. 11

настојници и професори нису дозволили да његова теорија замени стандардне курсеве теорије физике, мешавину еклектичког неоаристотелизма и галилејевско - њутновске физике. Силабуси, предавачке белешке и друга обавештења показују да је његова теорија пре 1773. била излагана или једва поменута у свега неколико курсева. За само неколико година конзервативни језуити успели су да протерају Бошковића и његове наследника са њихових катедри. Две филозофске тезе одбрањене 1754. на Римском колегијуму под руководством једног од Бошковићевих ученика, Карла Бенвенутија, (тезе је заправо написао он сам заједно са својим учитељем) изазвале су оштру реакцију настојника Реда што је коначно довело и до мешања папе Бенедикта XIV. За време Бошковићевог одсуства из Италије током 1760, његови противници из Римског колегијума почели су да раде на заједничкој стратегији спречавања ширење његових идеја. Исте године када се разболео његов брат Баро који га је замењивао на катедри за математику Колегијума, његова замена Г. М. Асклепи тренутно је произведен у редовног професора, тако да Бошковић по свом повратку у Рим није могао да добије ту катедру. Асклепи у радовима уопште не помиње свог уваженог претходника “9 Такво држање језуита ипак не треба да нас зачуди јер истини за вољу Бошковићево тврђење о коегзистенцији алтернативних светова, који не могу да се међусобно опазе, исто је оно због чега је спаљен Ђордано Бруно. Можда ће отуда Бошковићеве идеје постати широко прихваћене онда када Бруно буде рехабилитован.

То ће бити тренутак поновног прихватања плурализма парадигми Не улазећи у замршено клупко суревњивости и интрига, са становишта

историје идеја сасвим је јасно да је дубински узрок овако непријатељске реакције чињеница да Бошковић не припада духу времена у коме живи. Одавно је лепо примећено да је он мислилац „ХХ века који је живео у XVIII“.10 Његово дело се налази између мисаоних струја XVII и XVIII века слêдећи велике мислиоце XVII века, пре свега Лајбница и Њутна, који се крећу између philosophiae naturails и philosophiae supernaturalis. Док су просветитељи одвојили физику од теологије, Бошковић се, као Лајбниц и Њутн, не устеже да у оквиру разматрања физике и механике постави и питања душе и Бога, управо онако како су то чинили његови велики претходници, јер је уопштио Њутнов закон гравитационе привлачности чинећи га кадрим да размотри и не-механичке чињенице. У то време Њутново дело већ се проучава лишено теолошке димензије и Бошковић мора да је просветитељима изгледати недовољно модеран и идеолошки неподобан јер осмишљава пут изван револуционарног заноса просветитељства. Он не следи ни траг егоистичних филозофија које прате Декарта и утиру пут горљивом материјализму.

Бошковићева philosophiaе naturails развија се изван суженог оквира објекта који Декарт намеће као обзор модерне научне теорије. Декарт је постојање извео из Ја које мисли себе да би тако створио проблем дисконтинуитета Не-Ја које не мисли себе и које је одредио као објект. Објект је у картезијанској рационалној теологији пали субјект, нека врста Ја које се пројектовало у камери опскури. Објект има све што субјект нема, и обратно. Тако он постулира дуализам мислеће и протежне ствари, субјекта и објекта на

9 Ugo Baldini, The Reception of a Theory: A Provisional Syllabus of Boscovich Literature 1746 – 1800, The Jesuits II, Cultures, Sciences and the Arts 1540 - 1773, John W. O’Malley ed, University of Toronto Press, 2006, стр. 417 10 Louis Pauwels et Jacques Bergier, Le Matin des magiciens , Paris 1960. Наведено према Руђер Бошковић, Руђер Бошковић, Градац 180-181, стр. 175.

чему се данас не заснива само научно истраживање већ и сама структура модерне свести. Основна догма картезијанизма је субјект који мисли и који треба да сазна објект, материју која се протеже. Бошковић веома успешно, рекло би са лакоћом, критикује Декартове поставке, посебно ону о протежности материје, убедљиво показујући апсурде у које се она заплиће.

Међутим, Дидро и Даламбер су, полазећи од Декартове рационалистичке мистерије субјекта, као и научних постигнућа XVIII века, одушевљено пропагирали нову науку у којој је природа сведена на немислећи објект и где је материја једино што стварно постоји. Док је за њих и Декарта свет само материја, за Бошковића је, насупрот томе, само сила и однос. Иако је Дидро пре него што је почео да исповеда религију материјализма био језуит, Енциклопедија коју он уређује је кодификовала слику развоја науке у којој није било места не само за Бошковића већ и за Коперника, вероватно због тога што су и поред научних резултата они припадали еклезијастичкој традицији која није могла да прихвати свет сведен на објект и материју. Други уредник Енциклопедије, Даламбер, који Бошковића отворено назива charlatan orgueilleux пише да се из спева О помрачењу Сунца и Месеца ништа не може научити.11 Европска мисао гледана са Бошковићеве стране могла би се тако одредити као картезијански енциклопедизам јер би у то одређење могао да стане највећи део онога што је у науци и филозофији урађено у XVIII, XIХ и ХХ веку. Читање његовог главног дела Теорија природне филозофије показује да спој картезијанског дуализма и енциклопедијског материјализма за њега представља слепи пут. Тесла је вероватно читао Бошковића као покушај померања тежишта са материје на енергију и по свој прилици је направио своје велике искораке јер се поред Бошковићеве окретао и критичким погледима на свет као што су Волтеров и Гетеов.

Занимљиво је да је Тесла фанатичном упорношћу прочитао многе хиљаде страна Волтерових дела док је Бошковић има највише мишљење о Волтеру иако овај, добро је познато, свој став о римокатоличкој цркви, којој припада Бошковић, изражава добро познатим покликом Уништите бестидницу. Тог Волтера кога пријатељи кришом сахрањују јер га црква не жели ни на гробљу, Бошковић предлаже за члана књижевног друштва Аркадија за шта му овај захваљује писмом. Није тешко погодити да је разлог тог необичног интелектуалног пријатељства (Бошковић веома радо гледа Волтерове комаде) однос према Њутну – Волтер га обожава колико и Бошковић. Бошковић заправо, пролазећи поред картезијанизма и енциклопедизма као Одисеј поред острва сирена, своју теорију види као даљи развој Њутнове филозофије природе. Он Њутнову истину држи изнад свих других. Али оно што треба нагласити јесте да Бошковић Њутна не чита у картезијанском или енциклопедистичком кључу. Да бисмо ово разумели треба указати да Бошковић улази у свет науке у преломном времену европске историје идеја када се неоплатонистичка слика света повлачи пред плимом механичких филозофија и када је револуционарно просветитељство већ увелико пресекло све везе са традицијом. Бошковић Њутна не своди на енциклопедистичку научну истину, већ јасно увиђа да Њутн тражи спој неоплатоновских, теолошких и рационалних механичких идеја. Бошковића

11 Даламбер се труди и да спречи да Бошковић буде примљен у Париску академију наука. Он Жозефу Лују Лагранжу пише да има заслужнијих од „језуите“ Бошковића који треба да буду примљенi у Aкадемију. (Милутин Миланковић, Руђер Бошковић, Астрономска теорија климатских промена и друге расправе, Изабрана дела Милутина Миланковића, књ. 8, приредио Александар Петровић, Завод за уџбенике, Београд 2008, стр. 528)

лектира Њутна је сложенија, јер у њему не види само главни правац онога што би наука требало да буде, већ и пут којим би религија требало да иде на путу више синтезе јединства науке и религије. „Њутн се заиста надао да ће васпоставити истинску религију – да ће остварити ’револуцију’, повратак у првобитно стање, у ранијем значењу речи револуција... Али наравно плиме механизма, материјализма, деизма и атеизма биле су већ врло јаке када је Њутн живео. Кембрички неоплатонисти добро су га поучили о опасностима тих тенденција, и он се јуначки борио да бих их задржао, али није победио. Управо ти ’изми’ против којих се борио брзо су усвојили његов систем и подесили га тако да им одговара. Он је дошао до нас као усвојен, као лик просвећености без себи равног, који се никако није могао бавити алхемијом или постојањем и делатношћу Божјег провиђења.“12

Иако су енциклопедисти Њутна већ увелико сводили на пуку икону просвећености, Бошковић сасвим самосвојно у њему види покушај изградње великог јединства основних европских традиција. Њутнов циљ није свргавање старе слике, како то у складу са својим намерама представљају енциклопедисти, већ покушај синтезе која је требало да разреши њихову противречност. Стога је Њутн штедро и доследно у своју механичку филозофију уграђивао неоплатонистичке идеје транспонујући их у складу са принципа своје теорије природе. Није непознато да појмови атракције и репулзије у Њутнову мисао долазе из херметичких текстова које помно проучава.

У историји науке је већ примећено да велике научне личности и основни научни појмови повезани са научном револуцијом имају свој корен у неоплатонистичкој космологији. „Занемаримо ли ’псеудонауку’ XVI и XVII века веома ћемо тешко разумети кључне појмове и личности“13 У Њутновом делу сасвим је видна двострука ситуација механичке науке. Она с једне стране настоји да превлада неоплатонизам и квалитете на којима се он заснива, а с друге црпи своје надахнуће транспонујући његове појмове у механички контекст. Није тешко уочити да Бошковић, следећи Њутна, преузима и много од духа његовог рада, јер ствара природну филозофију која се до краја не може разумети у контексту просвећене енциклопедијске науке и која је своју праву снагу показала тек развојем квантне физике чијем теоријском апарату су управо потребне замисли изван класичне механике. У прво време Њутнова теорија сматрана је неинтелигибилном, чак и неодрживом, због неслагања с метафизиком корпускуларне хипотезе. У тој великој контроверзи Бошковић стаје уз Њутна настојећи да очува неоплатонизам у Њутновој мисли која у механичку филозофију учитава појмове афинитета и репулзије. „Њутн никада није картезијански тумачио гравитацију као ’физичку’ силу. Увек је говорио и понављао у многим приликама да је она само ’математички’ ентитет који не може да делује без неке активне силе. Међутим, први његови ђаци прихватили су силу гравитације као стварни физичко, чак суштинско својство материје.“14 Заиста, картезијански тумачити Њутна значи повезивати силу о којој он говори са картезијанском res extensa. Чини се да су Њутнови наследници направили велику грешку читајући га као Декарта.

12 Бети Добс, Лов на зеленог лава – основи алхемије Исака Њутна, Српско друштво за историју науке, Београд 2002, стр. 316 13 A. G. Debus, Alchemy and the Historian of Science, History of Science, vol. 6, Cambridge University Press, 1967, стр. 130. 14 Александар Коаре, Научна револуција, Београд, 1981, стр. 37.

Насупрот томе, „...у ствари изгледа да су његови (Њутнови) напори за интеграцију алхемије и механизма дали једно од најбољих виртуозних остварења новог појма силе. Њутнова алхемија представља историјску везу херметизма ренесансе и рационалне хемије и механике XVIII века.“15 Заслуга Бошковића је што успева да без картезијанског дуализма рефлексивног субјекта и протежног објекта осмисли алтернативу картезијанизму, атомистичку физику која подржава целовиту Њутнову теорију. Он даље развија њутновску динамику указујући да се сва материја састоји од материјалних тачака, а свако деловање је дејство на даљину. Те тачке су непротежне као Лајбницове монаде које су узајамно независне и које делују једна на другу само на основу привлачности и одбојности, атракције и репулзије.

Сам Бошковић својим великим доприносом сматра усавршавање Њутнове теорије и свођење појма материје на законе сила. Он користи дводимензионална одређења (растојање и време) уместо тродимензионалних које користи Њутн (маса, време и растојање). Како су све честице-монаде истоветне, број честица чини непотребним појам масе. На тај начин је Бошковић ослободио честице (атоме) облика, величине и тежине тако да му Декартов објект више ничему није служио. Говорећи о puncta, a не о чврстим деловима материје он је избегао и неизбежни дисконтинуитет честица материје. Свет настаје из различитог усклађивања различитог броја честица и услова који одређују закон осцилације. Свет је тродимензионална структура облика у равнотежи или промени која је одређена тачкама и њиховим узајамним растојањем.

Бошковић је први развио општу математичку теорију засновану на постојању истоветних честица. Он закључује да материју васионе чини коначан број непротежних тачака, привлачне и одбојне силе које су само функција растојања и које делују међу тим тачкама у складу само са једним законом силе. Све појаве могу се објаснити распоредом и кретањем тих тачака, као и силама које делују међу њима. Према његовим речима „материја је уметнута у вакуму и плива у њему“. Њени примарни елементи су монаде, које замишља у Лајбницовом духу, а свака монада је огледало бесконачности. Они имају четири одлике: не додирују се и прости су, јер да нису бескрајно јака одбојна сила расула би делове материје. Материја је хомогена и непротежна, јер прости елементи не могу да имају уобичајену протежност, већ пре неку врсту виртуелне протежности. Од слова азбуке начињене су све речи и написане све књиге. Сва различитост која се налази у књигама може се свести, вели Бошковић, на коначан број црних тачкица. Књиге су аналогија великих тела, а различите хемијске супстанце одговарају речима. И на крају тачке које сачињавају слова одговарају примарним простим, хомогеним елементима материје.

Овако замишљена Бошковићева теорија је идеални математички атомизам са само две претпоставке (међусобно деловање два тела условљено силом и растојањем). Ту више нема двојства субјекта и објекта, пуног и празног простора већ се све структуре јављају као мрежа виртуелних тачака. Бошковићеви аргументи о непротежности материје и његов закон сила су истовремено и ваљана критика картезијанизма и енциклопедизма која разоткрива њихове недоследности. Тврдећи да је материја непротежна и да је

15 Бети Добс, Лов на зеленог лава – основи алхемије Исака Њутна, Српско друштво за историју науке, Београд 2002, стр. 7

њена картезијанска објективност само привид Бошковић је стао насупрот владајућој научној парадигми свог времена. Он је тако као научник и теолог одбио Декартову рационалистичку мистерију две супстанције остављајући простор за науку за коју се залагао Њутн. Велики значај Бошковића је и у томе што је његово дело последња одбрана истинског, целовито прочитаног и схваћеног Њутна. После Бошковића нико се није усудио на такав теоријски подухват. Постојање тачка које се не протежу и данас може да изгледа као смела замисао, али с друге стране то је нека врста општег места у неоплатонизму. Бошковићево учење о непротежности материје, постојању тачака изван нововековног дуализма, опреке res cogitans и res extensa, наслања се и на платонизам и на дух Њутовог дела. Оно је у битном смислу заправо инверзни платонизам, јер се тачке о којима говори Бошковић могу схватити као опис Платонових идеја које немају димензије, али делују као сила. Да би његов став био потпуно јасан, Бошковић тврди у својој Теорији да ће „само необразован човек сматрати апсурдним ако чује да усред ватре на самом Сунцу могу постојати тела којима оно нимало не шкоди, већ посве мирују, расту и живе.“16 То је очито јако слично Њутновом уверењу да је Сунце средиште целе васионе. Бошковић се не устеже да подржи и Њутнову неоплатоничку теорију алхемије дајући „јасан и научни превод језика алхемичара. Четити елемента – вода, ваздух, земља и ватра – разликују само посебан начин на који се честице (без масе или тежине) уређују“.17 На тај начин је Бошковић, заједно с Њутном, очувао античке филозофске појмове привлачности и одбојности које је до Новог века пренела алхемија. Иако је користио механистички језик он је уводећи инфинитезималне тачке сила, које се привлаче и одбијају у складу са растојањем, јасно оцртао алтернативу тек устоличеним материјалистичким филозофијама. Бошковићевев имплицитни платонизам доследно долази и до изражаја кроз одлучну одбрану Коперниковог дела и његове обнове хелиоцентричне теорије настале кроз додире са италијанским неоплатонизмом. Коперник једнако није одговарао теоцентричном геоцентризму римокатоличке цркве, као ни антропоцентричном геоцентризму енциклопедиста. Бошковићу није било дозвољено да говори о Коперниковом систему као о чињеници, али оглушујући се о римску инквизицију он га ипак тумачи као математичку хипотезу отворено помињући потребу да удовољи цензорима и добије imprimatur. Његов утицај смањио је отпор римокатоличких званичника да би на крају убедио папу Бенедикта XIV да скине De Revolutionibus са индекса забрањених књига. Залажући се за Коперника, и поред језуитског антикоперниканског консензуса, он полемише и са просветитељима јер Даламбер у уводу Енциклопедије наводећи имена оних који су стварали модерну науку пропушта да помене Коперника. Постоји у том сувише великом пропусту свакако парадокс да је Ватикан прихватио Коперника, а да просветитељи нису желели да га приме у пантеон научне револуције. То привидну нелогичност имплицитно најбоље објашњава Фридрих Ниче који, дижући прву праву побуну против егоистичних и енциклопедијских филозофија, управо Коперника и Бошковића сматра „највећим и најпобедоноснијим противницима привида“ у који су запале поменуте филозофије.

16 Руђер Бошковић, Теорија природне филозофије, Загреб 1974, стр. 217. 17 Louis Pauwels и Jacques Bergier, исто.

Већ из тога је јасно да је Бошковићева мисао пресудно утицала на Ничеа. Тај утицај „лежи у његовом (Бошковићевом) одбијању масивног честичног атома њутновске природне филозофије и у његовој поставци теорије атомских тачака.“18 Утицај се уочава и у писму које је Ниче упутио свом пријатељу и следбенику Гасту: «Бошковић и Коперник су два највећа противника оптичког посматрања. За њих нема никакве «материје» (Stoff) – осим као извора популарне утехе. Бошковић је довео атомску доктрину до краја. Гравитација засигурно није ’особина материје’, једноставно зато што материје (Materie) и нема. Сила гравитације је, као и vis inertiae, свакако испољавање силе (Kraft), једноставно зато што је сила све што постоји!»19 И у писму од августа 1883. Ниче указује Гасту да је Бошковић био «први човек који је математички показао да је за егзактну науку механике премиса чврстих материјалних атома неупотребљива претпоставка: аксиом која данас има каноничну вредност за математички образоване природословце».20 Свој став спрам Бошковића Ниче чини сасвим јасним у спису С оне стране добра и зла. «Што се тиче материјалистичке атомистике, она спада у најпотпуније оповргнуте ствари које постоје; можда данас у Европи међу ученим људима није нико више толико неук да јој придаје још неки озбиљан значај сем за пригодну кућну употребу (наиме, као средству за скраћено изражавање) — захваљујући најпре Пољаку Бошковићу који је, заједно с Пољаком Коперником, био досад највећи и најуспешнији противник чулне извесности. Наиме, док нас је Коперник наговорио да верујемо, против свих чула, да Земља не мирује, Бошковић нас је учио да се одрекнемо вере у последње што је од Земље још ’било постојано’, вере у ’твар’, ’материју’, у оно што је још остало од Земље, у честицу-атом: био је то највећи тријумф над чулима који је досад на земљи постигнут.21 Ниче је можда најдоследније извео консеквенце Бошковићеве теорије и, што је још важније, није се устручавао да их саопшти. Он нкако није усамљен у свом тумачењу, јер и Карл Попер уочава да Кант – Бошковића теорија, како је он зове, протежну материју објашњава нечим што није материја, непротежним ентитетима као што су сила и монаде – непротежне тачке - из којих произилазе силе.22 Овакво прочитано Бошковићево становиште, као и његово мање или више отворено пристајање уз неоплатонизам и разилажење са картезијанском „материјом“ и дуалистичком метафизиком умногоме је условило, уз све признање његових заслуга, да он не буде део главног тока научне револуције који се и данас махом види кроз оптику енциклопедиста. Његово дело имплицитно, али ипак довољно јасно поставља питање целовитог читања Њутна, механичких филозофија, неоплатонизма, а самим тим и европске историје идеја у целини. То је свакако условило да Теорија природне филозофије, која поново поставља питања за која се мислило да су одавно решена, дочека превод на енглески и ауторов матерњи језик тек у ХХ веку и да до данас не постоји њено критичко издање или Бошковићева opera omnia, мада

18 G. Whitlock, Boscovich, Spinoza, and Nietzsche: The Untold Story, Nietzsche Studien, 25, 1996, стр. 204. 19 Писмо Гасту, Ничеовом пријатељу од 1876, написано 20. марта 1882 у Женеви. Кеитх 27 20 Писмо Гасту, Кеитх 27 21 Фридрих Ниче, С ону страну добра и зла, Београд 2003, одломак 12. 22 K. R. Popper, Philosophy and Physics: The influence on theoretical and experimental physics of some metaphysical speculations on the structure of matter’, The Myth of the Framework, Routledge London, 1994, стр. 112.

је недавно у Италији почело њихово дигитализовање.23 Дубока криза у којој се налазе савремена наука и филозофија можда ће допринети да се та неправда исправи. И ако је за њега основна честица, монада, speculum infinitatis, исто тако се може рећи да је и његово дело својеврсно огледало бесконачности које ће пред модерним читаоцем тек заблистати. ЛИТЕРАТУРА Baldini Ugo (2006) The Reception of a Theory: A Provisional Syllabus of Boscovich Literature 1746 – 1800, The Jesuits II, Cultures, Sciences and the Arts 1540 - 1773, John W. O’Malley ed, University of Toronto Press. Варићак, Владимир (1911), Уломак Бошковићеве коресподенције, Рад ЈАЗУ, књ. 185, МПР 49, Загреб, стр. 241 – 272. Добс Бети (2002) Лов на зеленог лава – основи алхемије Исака Њутна, Српско друштво за историју науке, Београд. Debus A. G. (1967) Alchemy and the Historian of Science, History of Science vol. 6, Cambridge University Press. Ђорђевић, Радомир, прир. (2011) Српски истраживачи дела Руђера Бошковића, ИЦНТ Београд, 1 – 331. Pearson, Keith Ansell (2000) Nietzsche’s Brave New World of Force, Thoughts on Nietzsche’s 1873 ‘Time Atom Theory’ Fragment & on the Influence of Boscovich on Nietzsche, Pli 9, стр. 6-35. Ниче, Фридрих (2003), С оне стране добра и зла, Београд 2003. Petrovic, Aleksandar (2008) Back to Progress: One or More Scientific Paradigms. The Global and the Local: The History of Science and the Cultural Integration of Europe, European Society for the History of Science, Polish Academy of Science, Krakow, Poland, 2008, стр. 658 – 663. Petrovic, Aleksandar (2011) Rudjer Boskovic and Mikhail Lomonosov: from the Transit of Venus to the Linguistic Transition, Сборник статеи и материалов псвашенних 300-летио со дн рожждениа М. В. Ломоносова, Российская академия наук, Ст. Петерсбург, стр. 293 – 302 Popper, K. R. (1994) Philosophy and Physics: The influence on theoretical and experimental physics of some metaphysical speculations on the structure of matter, The Myth of the Framework, Routledge London, 1994 Стојановић, Коста (1903), Радови Руђера Бошковића на пољу песничком, филозофском и егзактним наукама, Београд, 1 – 95. G. Whitlock, ‘Examining Nietzsche’s “Time Atom Theory” Fragment from 1873’, Nietzsche-Studien, Band 26, 1997, pp. 350-60. G. Whitlock, ‘Roger Boscovich, Benedict de Spinoza and Friedrich Nietzsche: The Untold Story’, Nietzsche-Studien, Band 25, 1996, pp. 200-220. Whyte, L. L. (1961). R. J. Boscovich, S.J., F.R.S., 1711-1787: Studies of His Life and Work on the 250th Anniversary of His Birth. London, G. Allen & Unwin, pp. 13-15. Wolff, Larry (1996) Inventing Eastern Europe: the map of civilization on the mind of the enlightenment, Stanford University Press.

23 Често се поставља питање којим језиком је говорио Бошковић. Он сам га у својим делима назива ’словински’. О Бошковићевом пореклу најубедљивије је у тексту Уломак Бошковићеве коресподенције писао математичар Владимир Варићак који га сматра изданком средњевековне породице Покрајчића из лозе деспота Ђурђа Бранковића, објављујући у том тексту и грб ове племиће породице којим је Бошковић печатио своја писма.

БОШКОВИЋ И SPECULUM INFINITATIS Александар Петровић Кључне речи: Руђер Бошковић, Никола Тесла, Исак Њутн, Коперник, Фридрих Ниче, неоплатонизам, енциклопедисти

Руђер Бошковић (1711 – 1787) „био је језуитски свештеник, коперникански астроном, њутновски физичар и научни географ од међународног угледа. Рођен је у Дубровнику 1711, тада Рагузи, са словенским презименом, од српског оца и италијанске мајке, али је коначно постао човек италијанске културе када је као четрнаестогодишњак уписао језуитску школу у Риму.“24 Његово дело оставило је дубоки траг не само у свом времену већ снажно утиче и на модерну научну мисао. Сликовита потврда ове тезе налази се на добро познатој фотографији Николе Тесле испред спиралног секундара високофреквентног трансформатора у његовој лабораторији у улици Ист Хастон у Њујорку. Тесла је на слици усредсређен на књигу у фолио формату Theoria Philosophiae Naturalis redacta ad unicam legem virium in natura existentium Руђера Бошковића коју држи на крилу.25 Иако би се могло очекивати да Тесла листа неко од дела Фарадеја или Максвела, његов избор несумњиво говори да Бошковића сматра правом претечом и надахнућем сопственог рада. У то нас уверавају и његове речи којима подвлачи значај Бошковићевог рада. „...The relativity theory, by the way, is much older than its present proponents. It was advanced over 200 years ago by my illustrious countryman Ruđer Bošković, the great philosopher, who, not withstanding other and multifold obligations, wrote a thousand volumes of excellent literature on a vast variety of subjects. Bošković dealt with relativity, including the so-called time-space continuu ...““26 Међутим, постоји и друга страна медаље. Реч је о чињеници да је главно Бошковићево дело Теорија природне филозофије до краја ХХ века доживело једва неколико издања. На енглески је први пут преведено 1922, а треба поменути и да се први превод на српски појављује 1891. из пера Косте Стојановића, потоњег аутора прве математиче економије и термодинамичке теорије друштвених промена. Мали број издања и закаснели преводи изгледају сасвим несразмерни значају које Бошковићево дело има у очима научних великана.

Дубински узрок овако непријатељске реакције чињеница да Бошковић не припада духу времена у коме живи. Одавно је примећено да је он мислилац „ХХ века који је живео у XVIII“.27 Његово дело се налази између мисаоних струја XVII и XVIII века слêдећи велике мислиоце XVII века, пре свега Лајбница и Њутна, који се крећу између philosophiae naturails и philosophiae supernaturalis. Док су просветитељи одвојили физику од теологије, Бошковић се, као Лајбниц и Њутн, не устеже да у оквиру разматрања физике и механике постави и питања душе и Бога, управо онако како су то чинили његови велики претходници, јер је

24 Larry Wolff, Inventing Eastern Europe: the map of civilization on the mind of the enlightenment, Stanford University Press, 1996, стр. 172. 25 Фотографије из Теслиног албума, Музеј Николе Тесле, Београд 2010, стр. 10. 26 Nikola Tesla, Lecture Before the New York Academy of Sciences. April 6, 1897 : The Streams of Lenard and Roentgen and Novel Apparatus for Their Production, Anderson, L, ed., Twenty First Century Books, Breckenridge, 1994. 27 Louis Pauwels et Jacques Bergier, Le Matin des magiciens , Paris 1960.

уопштио Њутнов закон гравитационе привлачности чинећи га кадрим да размотри и не-механичке чињенице. У то време Њутново дело већ се проучава лишено теолошке димензије и Бошковић мора да је просветитељима изгледати недовољно модеран и идеолошки неподобан јер осмишљава пут изван револуционарног заноса просветитељства. Он не следи ни траг егоистичних филозофија које прате Декарта и утиру пут горљивом материјализму.

Бошковићева philosophiaе naturails развија се изван суженог оквира објекта који Декарт намеће као обзор модерне научне теорије. Декарт је постојање извео из Ја које мисли себе да би тако створио проблем дисконтинуитета Не-Ја које не мисли себе и које је одредио као објект. Објект је у картезијанској рационалној теологији пали субјект, нека врста Ја које се пројектовало у камери опскури. Објект има све што субјект нема, и обратно. Тако он постулира дуализам мислеће и протежне ствари, субјекта и објекта на чему се данас не заснива само научно истраживање већ и сама структура модерне свести. Основна догма картезијанизма је субјект који мисли и који треба да сазна објект, материју која се протеже. Бошковић веома успешно, рекло би са лакоћом, критикује Декартове поставке, посебно ону о протежности материје, убедљиво показујући апсурде у које се она заплиће.

Међутим, Дидро и Даламбер су, полазећи од Декартове рационалистичке мистерије субјекта, као и научних постигнућа XVIII века, одушевљено пропагирали нову науку у којој је природа сведена на немислећи објект и где је материја једино што стварно постоји. Док је за њих и Декарта свет само материја, за Бошковића је, насупрот томе, само сила и однос. Иако је Дидро пре него што је почео да исповеда религију материјализма био језуит, Енциклопедија коју он уређује је кодификовала слику развоја науке у којој није било места не само за Бошковића већ и за Коперника, вероватно због тога што су и поред научних резултата они припадали еклезијастичкој традицији која није могла да прихвати свет сведен на објект и материју. Други уредник Енциклопедије, Даламбер, који Бошковића отворено назива charlatan orgueilleux пише да се из спева О помрачењу Сунца и Месеца ништа не може научити.28 Европска мисао гледана са Бошковићеве стране могла би се тако одредити као картезијански енциклопедизам јер би у то одређење могао да стане највећи део онога што је у науци и филозофији урађено у XVIII, XIХ и ХХ веку. Читање његовог главног дела Теорија природне филозофије показује да спој картезијанског дуализма и енциклопедијског материјализма за Бошковића представља слепи пут. Тесла је вероватно читао Бошковића као покушај померања тежишта са материје на енергију и по свој прилици је направио своје велике искораке јер се поред Бошковићеве окретао и критичким погледима на свет као што су Волтеров и Гетеов.

Бошковићева теорија је идеални математички атомизам са само две претпоставке (међусобно деловање два тела условљено силом и растојањем). Ту више нема двојства субјекта и објекта, пуног и празног простора већ се све структуре јављају као мрежа виртуелних тачака. Бошковићеви аргументи о непротежности материје и његов закон сила су истовремено и ваљана критика картезијанизма и енциклопедизма која разоткрива њихове недоследности.

28 Даламбер се труди и да спречи да Бошковић буде примљен у Париску академију наука. Он Жозефу Лују Лагранжу пише да има заслужнијих од „језуите“ Бошковића који треба да буду примљенi у Aкадемију. (Милутин Миланковић, Руђер Бошковић, Астрономска теорија климатских промена и друге расправе, Изабрана дела Милутина Миланковића, књ. 8, приредио Александар Петровић, Завод за уџбенике, Београд 2008, стр. 528)

Тврдећи да је материја непротежна и да је њена картезијанска објективност само привид Бошковић је стао насупрот владајућој научној парадигми свог времена. Он је тако као научник и теолог одбио Декартову рационалистичку мистерију две супстанције остављајући простор за науку за коју се залагао Њутн. Велики значај Бошковића је и у томе што је његово дело последња одбрана истинског, целовито прочитаног и схваћеног Њутна. После Бошковића нико се није усудио на такав теоријски подухват. Постојање тачка које се не протежу и данас може да изгледа као смела замисао, али с друге стране то је нека врста општег места у неоплатонизму. Бошковићево учење о непротежности материје, постојању тачака изван нововековног дуализма, опреке res cogitans и res extensa, наслања се и на платонизам и на дух Њутовог дела. Оно је у битном смислу заправо инверзни платонизам, јер се тачке о којима говори Бошковић могу схватити као опис Платонових идеја које немају димензије, али делују као сила. Да би његов став био потпуно јасан, Бошковић тврди у својој Теорији да ће „само необразован човек сматрати апсурдним ако чује да усред ватре на самом Сунцу могу постојати тела којима оно нимало не шкоди, већ посве мирују, расту и живе.“29 То је очито јако слично Њутновом уверењу да је Сунце средиште целе васионе. Бошковић се не устеже да подржи и Њутнову неоплатоничку теорију алхемије дајући „јасан и научни превод језика алхемичара. Четити елемента – вода, ваздух, земља и ватра – разликују само посебан начин на који се честице (без масе или тежине) уређују“.30 На тај начин је Бошковић, заједно с Њутном, очувао античке филозофске појмове привлачности и одбојности које је до Новог века пренела алхемија. Иако је користио механистички језик он је уводећи инфинитезималне тачке сила, које се привлаче и одбијају у складу са растојањем, јасно оцртао алтернативу тек устоличеним материјалистичким филозофијама. Објављено у „Триста година од рођења Руђера Бошковића“, Српска академија наука и уметности, Београд 2014.

29 Руђер Бошковић, Теорија природне филозофије, Загреб 1974, стр. 217. 30 Луис Паулес, Жак Бержије, Руђер Бошковић, Руђер Бошковић, Градац 180, 181, стр.175.