PRIPOVETKE MIHAILA ŠOLOHOVA

Retki su pisci koji se sa podjednakim uspehom ogleda­ju u više književnih rodova ili vrsta. Samo odabrani među izvrsnima mogu da se pohvale svestranošću. Utoliko je veća zasluga Mihaila Solohova, umetnika dugog daha i epske širine, što je i u mladalačkim »Pripovetkama sa Dona« i u novom delu »Covekova sudbina« pokazao neobičan pripo- vedački dar, upravo izvanredan smisao za male epske ob­like. Iako sa izvesnim manama, gotovo neizbežnim kad je u - pitanju početnik, rane Solohovljeve pripovetke su dostojan uvod u veliku epopeju o oktobarskoj revoluciji »Tihi Don«; a »Covekova sudbina« je pravo remek-delo kratke proze.

Rođen 24. maja 1905. godine u malom stepskom majuru Kružilinu, Mihail Aleksandrovič Solohov, kao i njegov otac, doseljenik iz rjazanske gubernije, promenio je mnoga za­nimanja otkako je krajem 1922. godine prešao u Moskvu, pošto je proveo bumu prvu mladost goneći bande na Donu kao pripadnik odreda za otkup. Njegovo školovanje u pa­rohijskoj školi i »raznim gimnazijama« prekinuo je građan­ski rat, u kojem je učestvovao već kao petnaestogodišnjak. U Moskvi je počeo da piše, prvo feljtone, a zatim pripovetke0 borbi danskih kozaka za sovjetsku vlast i protiv nje. O tim pripovetkama, sastavljenim u razdobolju od 1923. do 1925. godine, a objavljenim 1926. u zbirkama »Pripovetke sa Dona«1 »Azuma stepa«, ugledni pisac Aleksandar Serafimovifi pi­sao je u predgovoru: »Slično stepskom cvetu, pripovetke druga Solohova uzdižu se kao živa pega. Jednostavno, izra­zito, i ono o čemu se pripoveda osečaš — stoji pred očima. Živopisan jezik, onaj jezik pun boja kojim govore kozaci. Sažeto, i ta sažetost je puna života, napregnutosti i istine. Osećanje mere u napetim trenucima, i zbog toga one pro­žimaju. Golemo poznavanje onoga o čemu pripoveda.

9 Covekova sudbina 129

Oštro oko koje hvata. Sposobnost da odabere najkarakte- rističnije crte od mnogih.« Sve te osobine rođenog pisca So- lohov je u još većoj meri ispoljio u »Tihom Donu«, romanu na kojem je radio punih petnaest godina. Krupne istorijske događaje, oktobarsku revoluciju i građanski rat, on je pri­kazao pripovedajući o sudbini jedne kozačke porodice sa Dona, pre svega, o sudbini tragičnog junaka Grigorija Me- lehova. U težnji da što življe i snažnije ocrta raslojavanje kozačke sredine i zaoštrenost klasne borbe, Solohov je pribegao postupku koji je već u »Pripovetkama sa Dona« uspešno primenio — opisivanju raskola u porodici — ali, sasvim drukčije no što je činio ranije, dramatičnost zbivanja nije tražio u sukobu krajnjih suprotnosti, nego u složenosti i raspetosti jednog lika, čoveka koji u revoluciji pokušava da pronađe svoj, »treći put«, da pomiri nepomirljive protivreč- nosti. Još dok je završavao »Tihi Don«, Solohov je počeo da piše navi roman »Uzorana ledina«, ali je tu zamisao zbog rata sve doskora bio ostvario samo delimično. Kao Sto je u svom prvom romanu naslikao mučno rađanje novog na Do­nu, tako je u novom delu opisao spor i tegoban ali ne­zadrživ razvitak socijalističkih društvenih odnosa, nastanak kolhoza i ogromne promene u životu i svesti danskih koza­ka. Međutim, dok je stožer radnje u »Tihom Donu« poro­dica, osnovna jedinica starog društva, nosilac događaja u »Uzoranoj ledini« je celo selo. Tako je već strukturom fabule i kompozicijom Solohov ukazao i na različnost dva društva i na različnost dva razdoblja u stvaranju novog poretka. Verni pratilac i tumač istorije sovjetskog društva, Solohov je i u trećem, još nezavršenom romanu »Oni su se borili za domovinu« izložio jedan od presudnih događaja u raz­vitku svoje zemlje, borbu protiv inostranog napadača, i ocr­tao još jednu osobinu sovjetskog čoveka: postojanost i hrabrost, spremnost da u svakom trenutku brani svoju so­cijalističku otadžbinu. Te crte svojstvene su i junaku iz­vanredne pripovetke »Covekova sudbina«.

Među najvažnije odlike Solohovljevih ranih prlpoveda- ka, nesumnjivo, spadaju dinamičnost i napetost izraza, što će ostati glavna draž i njegovih kasnijih dela. Nije reč samo o bogatstvu jezika, punog sočnih narodskih reči i obrta, niti isključivo o slikovitosti opisa prirode; u pitanju je pre oso­bita prepletenost likova i događaja, skladna ukomponova-

130

nost zgusnutih karaktera u jezgrovitu fabulu. Već prva pri- povetka »Mladež« liči na kakvu antičku tragediju: tu je i nepomirljiva suprotnost, i bliskost između suprotnih strana, i slučajna nesreća koja ima vlastito opravdanje, i zakasnelo prepoznavanje koje tu nesreću pojačava i, najzad, trijumf besmislenosti i u isto vreme prirodnost svega što se odigra­lo. Solohov namemo osnovni sukob danskih kozaka, osnovni sukob revolucije uopšte — opredeljenost za bele ili za crvene, za revoluciju ili protiv nje — prikazuje u okvi­rima porodice. Tek tako on može da istakne svu složenost revolucije, svu dubinu rascepa u društvu tog prelaznog raz­doblja, svu tragičnost situacije. Tako se i u pripoveci »U vrt­logu« razvijaju dve uzajamno prožete radnje: sazre van je svesti o ispravnosti stvari za koju se bore komunisti, s jed­ne, i sve veće zapadanje u zločinačke akcije belih, s druge strane. Dok se otac i dva sina bore za pravdu i ginu, treći sin postaje sve pokvareniji u strmoglavoj želji za slavom i čino­vima, i u žestokoj mržnji prema revoluciji naređuje da se njegov otac i braća ubiju. U svim »pripovetkama sa Dona« jedni se drže svojih pozicija d ostaju privrženi belima, a drugi pristaju uz novo, odlaze u Crvenu armiju ili joj na neki način pomažu. To čini i osnovu tragičkog sukoba: deca se bore protiv očeva, očevi ubijaju vlastitu decu, između braće vlada mržnja. Klasna borba pretvara se u »Ažurnoj stepi« u zversko obračunavanje. U pripoveci »Crvotočina« Solohov pokazuje svu nepomirljivost, surovost i nečovečnost pripadnika i pristalica starog u borbi za održanje svojih životnih načela. Tragičnost i dubina tog jaza utoliko su veće što se povod za tragični čin gubi, te čin postaje potpuno besmislen, upravo čist odraz slepe mržnje. Slika raslojavanja kozačke sredine pod uticajem revolucije nešto je drukčija u pripoveci »Bostandžija«. Dok mlađi brat gleda u starijem bratu crvenoarmejcu ideal, otac je predsednik prekog suda belih. Mališan se koleba između poštovanja prema ocu i lju­bavi prema bratu. Da bi spasao brata, on mora da ubije oca. U tom izboru između oca, zakletog neprijatelja komu­nista, i brata crvenoarmejca i jeste poenta pripovetke: po- beda je na strani revolucije, jer su na njenoj strani napre­dak, mladost, ljubav i pravda. Nešto vedriji završetak ima i pripovetka »Šibalokovo seme«, u kojoj osnovu tragičnosti

9* 131

čini sukob žene-izdajnika, koja rađa muško dete, i oca toga deteta, boljševika Sibaloka, koji voli dete, a majku mora da ubije. Međutim, ubistvo izdajnika je sasvim prirodno, a oče­va ljubav prema sinu i želja da se njegov potomak 9drži ulivaju veru u život i pobedu novog. Optimistički je into­nirala i pripovetka o čvrstini i nepokolebljivosti sovjetskog čoveka, puna mirnog nadmoćnog humora Čak i u najtežoj situaciji — »Predsednik revvojensovjeta republike«. Izvan­rednom čovečnošću stvaralaca novog društva odiše dir­ljiva pripovetka »Zdrebe«. Grubi ratnici, oguglali na smrt i ubistva, na nevolje i teškoće, u jednom živom biću, rođe­nom u nesrećnom trenutku, vide deo sebe, svoje prošlosti, svog doma. Ti ljudi okorela srca, u stvari, kriju u sebi de- tinju, plemenitu nevinu dušu, žudnju za životom i srećom, potrebu za ljubavlju i prisnošću: njihov cilj-nije ubijanje, nego sreća i ljubav, od čega su oni sada toliko daleko.

U »Pripovetkama sa Dona« likovi kozaka ocrtani su upečatljivo, sa neobičnim smislom za tanane prelive. Solo­hov izbegava opis lika, to odvajkada najsigurnije ali i naj­jednostavnije sredstvo karakterisanja; on samo naznači osnovne crte, prikaže nekoliko situacija, poneki događaj, pusti junaka da se iskaže u nekoliko kratkih, naoko bez­načajnih rečenica i ceo lik je tu, jezgrovit, složen, iz­razit.

Kao Što je Leonov izabrao lopova Mićku Vekšina da bi prikazao nemire revolucije i rađanje novog u svesti ljudi, kao što je sam Solohov kasnije u »Tihom Donu« prikazao Grigorija Melehova, kozaka koji nije našao, nego koji traži svoje mesto u revoluciji i svoj put u nov život, tako je i u »Pripovetkama sa Dona« Solohov naslikao mnoštvo sasvim različnih lica, koja se, svako na svoj način, ispoljavaju u tom nemirnom vremenu, traže sebe i nastoje da se snađu u obilju burnih događaja.

Izuzetna prirodnost, neposrednost izlaganja, gotovo pričanje — izazivaju prisan dodir pripovedača sa čitaocem. Nema klasičnog uvoda, ekspozicije, čak ni zaključka. Sve je nalik na isečak iz života. Ali ta »fragmentamost« puna je dubokog smisla: sve sudbine Solohovljevih junaka, svi pojedinačni događaji utapaju se u opštu sudbinu narodnu, u velika zbivanja, u kojima svi učestvuju.

132

Obično poredbeni, često metaforični, Solohovljevi iz­vrsni opisi prirode nisu sami sebi cilj: oni ne samo što po­jačavaju utisak i ističu psihološku situaciju nego i ukazuju na iskonsku srodnost čoveka sa prirodom, sjedinjenost ko­zaka sa svim što ga okružuje.

Početkom 1957. godine pojavila se Solohovljeva pripo­vetka »čovekova sudbina«, koja je za veoma kratko vreme stekla svetsko priznanje. Pokušavajući da objasni suštinu glavnog junaka pripovetke, sovjetski istoričar književnosti A. Jezuitov ističe: »...Kad su se pojavili ljudi, pa čak i cela pokolenja, koji su čitav svoj svesni život posvetili stva­ri revolucije, stvari socijalizma, ljudi koje su već u celini izgradili novi društveno-ekonomski uslovi, socijalističke norme života ušle su u njihovo telo i krv, postale neka vrsta »instinkta«. Tom pokolenju pripada i Andrej Sokolov, kao što se vidi iz njegove oskudne biografije.« Doista, pos­tojanost, osećanje drugarstva i odanost domovini određuju tešku sudbinu Andreja Sokolova, ali on se tih svojstava ne odriče ni kad mu život dođe u pitanje. Spontana moralnost i neobična gordost, uz prirodnost — koja proističe iz urođene svesti da vrši dužnost i kad čini podvig — daju ovom liku plemenite crte uzornog čoveka, ne oduzimajući mu, pri tome, živopisnost-i konkretnost. Zanimljiv je i umnogome karak­terističan slučaj kad Sokolov prihvata zdravicu nemačkog oficira »za svoju smrt i izbavljenje od muka«. Pošto je gla­dan i iscrpen lagano popio čašu rakije, on je odlomio koma­dić hleba, a ostatak vratio na sto: »Hteo sam — veli on — đa im, prokletnicima, pokažem da, iako umirem od gladi, ne nameravam da grabim njihovu milostinju, da ja imam svoje, rusko dostojanstvo i ponos, i da me nisu pret­vorili u životinju, ma koliko da su se trudili.« Skromno, go­tovo stidljivo govori Sokolov o svom podvigu, ne ističući ga, čak ga i ne zapažajući, znajući samo da čini ono što treba i mora da čini. Utoliko je veća ljudska lepota ovog velikog običnog čoveka. Ali treba se čuvati jednostranosti u tuma­čenju Sokolovljeva lika. Neobična čovečnost njegova karak­tera i bezdana tragičnost njegove sudbine otkrivaju ne samo njegovu ličnu nesreću i snagu njegove istrajnosti i vrline nego i ljudske nedaće u borbi sa silama mraka, i le- potu i snagu ljubavi kao stvaralačkog načela.

133

Mada kao umetnik više privržen velikim epskim obli­cima, poznat i priznat više kao romanopisac negoli kao pripovedač, Solohov je i u kratkoj prozi, naročito u »Cove- kovoj sudbini«, ispoljio neizmerno bogatstvo i silinu svog izuzetnog dara.

JOVAN JANICIJEVIČSADRŽAJ

Covekova sudbina — — — — — — — — — 3Mladež — — — — — — — — — — — — 36Sibalotoovo seme — — — — — — — — — — 46Predsednik revvojensovjeta republike — — — — 52 Porodični čovek — — — — — — — — — — 57Bostandžija — — — — — — — — — — — 64Vrtlog — — — — — — — — — — — — 78Zdrebe — — — — — — — — — — — — 95Ažurna stepa — — — — — — — — — — 103Crvotočina — — — — — — — — — — — 113

Pogovor — Pripovetke Mihaila Solohova — — — 128